Toliko kostaju i crvići komplet sa alatom za čepovanje. Dva minuta posla i čepuješ sam. Čim sam kupio motor sa tubeless gumom, to je prvo sto sam nabavio.

Kad si uporan dečko sa tim servisom, uporni su i oni da održe kvalitet Pa majku mu stvarno, zeznuli te jednom i ti opet motor kod njih ???

Pa sad, taj motor se i ne vozi bas na 3-4000, ja sam ga uvek vozio 5-6000, kod jačeg ubrzavanja i preticanja i do 8000.

Koji na 2k km, na toj kilometraži se ne radi servis ?

Ovo će već da bude ozbiljan dobitak kad se sve spakuje.

Možda može da se zalepi da stoji gde treba neko vreme, ali biće dovoljno da se neko nasloni i opet će da pukne. A i taj lepak nije jeftin. To se lepo baci i montira drugi, ionako su ga kinezi namestili samo tek da bude tu, kvalitet - najgori špialter.

Za stare Honde delova ima, bukvalno sve može da se nadje do najmanje gumice. E sad da li se isplati, zavisi od tebe, jeftino definitivno nije.

Kao prvo, lanac ti je pretegnut, kao drugo da slaviš ako potraje više od 3000 km, toliko je meni trajao na offroad motoru od 40 ks. To je bio jedan pokušaj iz edicije "što da plaćam skuplje kad je ovo isti q". Platio školu, od tada samo najkvalitetniji DID koji nadjem, na kraju ispadne najjeftiniiji.

Kako kasno, sad je idealno vreme za offroad, taman je stigao na vreme

Da se pojavi brazda je normalno, samo ne sme da bude duboka. Mnogo zavisi od kog je materijala distancer. Na Suzukiju DRZ koji sam imao ti distanceri su fabrički bili od aluminijuma i brzo su se napravile duboke brazde. Posle sam kod strugara napravio iste takve od prohroma i više nisam imao problema, i na njima su se pojavile brazde ali mnogo pliće, površinske.

Ja sam se jako iznenadio kad sam saznao da CF moto ne daje servisnu knjižicu vlasniku motora, nego ima elektronsku. A toj elektronskoj vlasnik koliko je meni poznato ne može da pristupi, samo ovlašćeni servis. I isti sam problem imao kao Gliga, dan pred put sam se setio da treba da dolijem ulje, naravno vikend je, a ne znam koje je ulje sipano u motor. To je po meni totalno nenormalno, daj mi papirnu servisnu knjižicu i upisuj sta si sipao, koliko i kad, sa pečatom i potpisom, da ja u svakom trenutku mogu da pogledam kad je šta zamenjeno na motoru i da to mogu da prezentujem budućem vlasniku ako mi zatraži. Kad prestanem da održavam u ovlašćenom, nastavim u tu knjižicu da upisujem šta sam kad radio na motoru, tako da imam celu istoriju. Kao što je recimo Honda koju sam imao, pravu servisnu knjižicu, kvalitetno napravljenu, a ne neku fotokopiju, u koju sam sve upisivao. I onda mi je kupac koji je kupio Hondu rekao da mu je jos više drago što sam sam održavao motor, jer sam sigurno bolje odradio od ovlašćenog, što je i istina. Bitno je da naplaćuju servis najskuplje od svih, a uz motor ništa ne daju, ni servisnu knjižicu, ni korisničko uputstvo, ni servisno uputstvo, ništa baš, tako da ja sigurno motor neću da održavam u ovašćenom, održavaću ga sam.

Meni je bilo neko crveno, takodje ga je motor malo potrosio, bio je na minimumu i pre puta u Bugarsku dosipao sam pola litra Ipone Katana koje sam imao, sve je ok.

Početak obećava legandarni putopis, osećam da je ovo samo zagrevanje, od Glige se ništa manje i ne očekuje

Svaka čast na turi, a još više na poduhvatu da R motorom odeš na takav put. Svaka čast na hrabrosti, nadam se da ćeš na kraju napisati malo o utiscima kako je putovati na takvom motoru.

Za poslednji dan nema šta mnogo da se piše, budimo se rano kao po običaju, domaćini kuvaju kafu, spremaju izvrstan doručak i već oko 10h smo na motorima, a za par sati vožnje po dosadnoj magistrali posle Niša do Paraćina sam kući. Kod mene je Nikolin auto u prikolica, tako da se bukvalo kod mene u dvorištu završava ova fenomenalna vožnja. Bugarska je pre svega veliko iznenadjenje za mene, a verujem i za moje saputnike. Stvarno nisam imao nikakva posebna očekivanja, u stvari nisam ni znao šta da očekujem. Bugarska je upala samo zato što nismo mogli u Makedoniju. Na kraju je ispalo da je ovo jedna od najboljih TET vožnji, ako ne i najbolja na kojoj smo bili. U stvari, što se tiče same vožnje, meni jeste najbolja pre svega zbog različitosti terena za vožnju. U Bugarskoj ima bukvalno svega - perfektnih makadama za brzince, ogromnih i dugačkih uspona, stenovite podloge, rastresitog kamenja, zemljanih puteva, peskovitih puteva i sve ostale moguće varijacije. Vozi se i kroz goleti, kroz gustu listopadnu šumu, kroz četinarsku šumu, po vrhovima planina, kroz kotline, stvarno najrazlicitije podloge i predeli na kojima smo vozili. Druga specifičnost je da se uglavnom vozi po divljini daleko od većih gradova i po nenaseljenim oblastima, pa je problematično naći smeštaj na samoj ruti. Bugarska za razliku od drugih zemalja u okolini uopšte nema razvijene privatne smeštajne kapacitete tipa stan na dan, pansioni, privatni smeštaji. Kod nas i okolini bukvalno u svakom selu ima neko ko izdaje neki smeštaj, u Bugarskoj toga nema. Ima po neki hotel ili privatni smeštaj i cene su uglavnom više nego kod nas i okolini (Bosna, CG, Rumunija..). I pumpi nema tako često, upravo iz razloga što se vozi po ruralnim krajevima, tako da i sipanje goriva treba kalkulisati i često skretati sa rute da bi sipali. Hrana je za razliku od smeštaja jeftina i meni lično ukusna, doduše stavljaju neki začin u svako meso koji se ne svidja svima, meni je ok. Najjači utisak - paradajz i salate, ukus pravog domaćeg paradajza kakvi se ne nalaze po kafanama kod nas, ma retko se uopste i nalaze. Ova vožnja je takodje bila svojevrstan test motora koji sam tek nabavio pred vožnju - CF moto 450mt. Ona je trebala da pokaže da li je taj motor dovoljno sposoban na terenu za moje potrebe ili će da ide dalje u prodaju, a ja da se zadržim na Hondi CRF300L. Ispostavilo se da je ispunio sva očekivanja, pa i više od toga, šta je sve prošao sa fabričkim gumama ne mogu da mu nadjem zamerku. Naravno, fabrički on nije za takve vožnje. što se može videti po skidplate-u Pored toga što je izubijan i što sam unutra našao nekoliko kamena ipak je zaštitio mašinu. Naravno, on je već u kanti, a na motoru je propisan skidplate. Eto, nadam se da sam vam koliko-toliko približio kako je na Bugarskom TET-u i moja preporuka je da uključite i Bugarsku kad planirate offroad vožnje, jeste lepa Bosna i CG, ali verujte, Bugarska uopšte ne zaostaje, itekako ima šta da ponudi.

Dan 6. Blagoevgrad-Donji Dušnik Poslednji dan u Bugarskoj, dan koji ne manjka dogadjajima, kao što će te videti u nastavku. Nikolu toliko boli rame, ruku ne može da podigne, da mu pomažemo da se obuče, jasno je da od offroada u njegovom slučaju nema ništa. Pravimo dogovor da Sale i ja izvezemo jednu deonicu TET-a, a Nikola pravo asfaltom ka Bosilegradu, možda i na Vlasinsko jezero pa ćemo uspust videti kakvo nam je prolazno vreme i gde će da se nadjemo. Sale i ja se vracamo do Kresne i tu opet hvatamo deonicu 11 TET-a ka severu. I današnji dan je nudio različite podloge, od utabanog makadama do izrovanih puteva, priroda prelepa. Na žalost nemam nešto slika ovog dana, jer nismo mnogo stajali, uglavnom smo vozili i pravili samo kratke pauze, ipak kasnije treba da predjemo granicu, da se nadjemo sa Nikolom, pa nemamo bas puno vremena za pauze. Na jednom mestu nailazimo na table upozorenja U prvo smo zbunjeni jer TET vodi baš tu, a skoro je ažuriran na sajtu, posle kapiramo da na beloj tabli pise da mogu da prolaze samo visokoprohodna vozila, a mi smo na takvim, tako da nema problema U početku put deluje kao i svaki drugi makadamski, medjutim brzo se pretvara u izrovan put sa dubokim kolotrazima, stenama koje vire na sred puta itd, mi to sve prolazimo bez većih problema. Kod mesta Rakovo se ukljucujemo na neki stari asfaltni put, asfalta više nema nego što ga ima, ide kotlinom paralelno se rečicom, na nekim mestima moramo da se savijamo da prodjemo koliko je priroda već preuzela put i drveće se razgranalo iznad puta. Na jednom mestu track se odvaja desno, trebalo bi da se pregazi rečica i nastavi negde uzbrdo, medjutim bujica je odnela obalu i nanela gomilu stena, pa nema šanse da se prodje. Pokušali smo da nadjemo neku alternativu, ali rečica je celim svojim tokom napravila haos, tako da nema gde da se prodje. Proznajemo poraz, okrećemo i vraćamo se nazad, naćićemo neku alternativu. Usput srećemo bugarina na Stromu 1000, ide nama u susret, zaustavljam ga i objasnjavam da ne moze da prodje, voda je odnela put, on bi ipak da proveri, ok. Mi nastavljamo dalje, hvatamo neki put ka Ćustendilu, mislili smo da je asfaltni, ispostavilo se da je makadam, još bolje. Ovaj deo planine je bogat vodom, pa često ima uredjenih česmi, tj izvora usput, obično sa letnjikovcem, klupom i stolom, ne jednom od takvih stajemo da dopunimo zalihe vode i odmorimo. Taman da krenemo, eto ga Bugarin na Stromu. Zadržali se malo sa njim, popričali, hteo da nas vodi na neki moto skup na koji je krenuo, morali da odbijemo i nastavimo po planu. Kod Ćustendila izlazimo na asfalt i hvatamo pravac ka malom graničnom prelazu Ribarci koji vodi ka Bosilegradu. Na granici 2 auta ispred nas, parkiramo sa strane i prijavljujemo da imamo da platimo kazne. Kad su policajci na granici videli za šta su nam pisali kazne i kolike su, počeli su da se smeju i žale - sad će da se maltretiraju oko papirologije zbog 8e kazne. Plaćenje je karticom, procedura relativno brza, tako da su ubrzo ponovo na motorima i hitamo ka Vlasinskom jezeru. Na granici smo se čuli sa Nikolom, čeka nas tamo. Prvi put sam u ovom delu Srbije, putevi su fenomenalni, uglavnom nov asfalt, krivina na krivinu, a priroda fenomenalna. Toliko smo se uživeli u krivinarenje oko Vlasinskog jezera, da smo promašili skretanje za čitavih 20 km Nije važno, taman da još jednom prodjemo odličnu deonicu i utvrdimo gradivo. Konačno, nalazimo se sa Nikolom, vikend je, pa je gužva na i oko jezera prilična. Mi nenaviknuti na gužvu odlučujemo da se ne zadržavamo na jezeru, nego krenemo nazad ka Nišu, usput nadjemo neki restoran da ručamo i pumpu da sipamo gorivo, pošto smo svi tanki sa gorivom, sipali smo još juče. U Crnoj Travi treba da ima pumpa, medjutim kad smo stigli do nje, vidimo da ne radi jer je nedelja. Idemo dalje, valjda ćemo naći nešto usput. Putevi i dalje extra, saobraćaja skoro i da nema, milina za vožnju. Tačno na raskrsnici za Babušnicu i Vlasotince vidim Sale staje sa strane. Šta je bilo ? Ugasio se, izgleda nestalo gorivo. Pošto Kove ima rezervni tank u repu, Sale je mislio da u njemu ima goriva, bar bi trebalo da bude, samo se otvori ventil i gorivo se pretoči u glavni rezervoar. Otvorio taj ventil, verglao dok u jednom trenutku nije izgubio komplet struju, sve se ugasilo. U medjuvremenu ukapiramo da u tom rezervnom tanku nema goriva, dzaba je verglao. Ljudi staju, pitaju jel treba pomoć ? - Treba nam kanta i crevo da pretočimo gorivo iz motora u motor. Računamo kad sipamo gorivo upalićemo na gurku i idemo dalje. Čovek koji je stao, javio je prijatelju koji treba da krene za njim da nam ponese crevo i kantu, posle pola sata čovek dolazi i ostavlja nam parče creva i kantu. U medjuvremenu ko god je prošao, svako je stao da pita jel treba neka pomoć, stvarno su ljudi na jugu Srbije fenomenalni. Sledeća pumpa je na 20km. Iz mog motora pretočili litar goriva, računamo dosta je do pumpe, samo da upali sad. Probali na gurku, ni da čuje. Onda probali da ga vučem kanapom, pa tako da upali, vukao ga skoro kilometar i nazad i ništa, ni da čuje. Sreća u nesreći je da Sale ima uplaćenu pomoć na putu, tako da jedino ta opcija ostaje, uostalom zato se i plaća. On kontaktira pomoć na putu, dogovaraju se sve, Nikola i ja nastavljamo put, a Sale ostaje da čeka šlep. Uspevamo da se dovučemo do pumpe na isparenjima i Nikola, odličan poznavalac kafana širom Srbije predlaže da idemo do Donjeg Dušnika u neku poznatu kafanu "Zaplanjsko ognjište" da konačno ručamo/večeramo. Već je kasno popodne, umorni smo i rešavamo da tamo i prespavamo iako imamo nekih 2-3 sata vožnje do moje kuće. Nemamo potrebe da forsiramo, treba uživati i u ovom poslednjem danu putovanja. Predlog za kafanu je bio odličan - ambijent vrhunski, a pljeskavica jedna od najboljih koje sam pojeo. Smeštaj nalazimo nedaleko odatle u domaćinstvu "Etno dušnik", sve preporuke ako se neko zatekne u tom kraju. Prava domaćinska atmosfera, kao kod rodjaka da smo došli, spremaju i hranu za goste, pa moze i tamo da se obeduje, a sve to po jako pristupačnim cenama.

Imaš izuzetan dar za pisanje, treba češće da pišeš !

5. dan Goce Delčev - Blagoevgrad Posle kafe u restoranu smeštaja i doručka u obližnjoj pekari, spremamo se na i krećemo van grada da što pre uhvatimo TET. Prilično je vruće, ovde kiša predhodnih dana izgleda nije padala, pa je puno prašine. Takodje i predeli su takvi, žuta i suva trava, ni traga onom zelenilu koje smo imali u severnijem delu Bugarske. Put nas vodi obodom pirinskih planina koje su u jednom delu i nacionalni park. Makadamski put je odličnog kvaliteta, ali krivudav, tempo je sve brži, Sale i Nikola mi odmiču dok pokušavam da ih pratim,. Fabričke gume mi zadaju probleme od kad smo krenuli na ovaj put, više su asfaltno orjentisane i mnogo puta su mi kliznule u stranu, uvek sam nekako uspevao da ostanem na dva točka, ali sam skoro konstantno vozio u grču, samo čekajući kad će konačno toliko da me izdaju da padnem. Na žalost nisam stigao da ih zamenim pre polaska na put, pa sam krenuo sa tim što imam. U jednoj od krivina sam ušao prebrzo i proklizao, srećom uspeo sam da zakočim tako da sam skoro u mestu pao, bukvalno sam samo spustio motor i ostao na nogama. Motor je legao na bisage i torbe na crashbaru pa nije zaradio ni ogrebotinu. Ipak, tako je nezgodno pao, prednji tocak je na ivici litice, da sam imao velikih problema da ga podignem, kako ga pridignem malo, motor kliza od mene, a prednji točak se bliže litici. Odlucujem da sačekam ekipu da se vrati da mi motor ne bi zavrsio u još gorem položaju i krene nizbrdo. Naravno, mogao sam da zarotiram motor i podignem ga, al mi bilo žao da ga grebem kad već imam pomoć Nastavljamo dalje, predeli su jako zanimljivi, podsećaju na deo oko Djavolje varoši kod nas Stižemo u Melnik, jedan od gradova koji ima najočuvaniju balkansku arhitekturu, mada je jako mali, više je naseobina. Velika je turistička atrakcija u Bugarskoj i jako je posećen. Tu smo seli u jedan od brojnih restorana da se osvežimo, planinski potok protiče kroz baštu restorana pa je prijatno. Posle odmora, krećemo dalje, opet se penjemo, otvaraju se vidici oko nas . Put postaje sve zanimljiviji, makadam zamenjuju izrovani šumki zemljani putevi koji se strmo penju i spuštaju, vozi se oglavnom kroz borovu šumu, nema više toliko jurcanja, više su tehničke deonice, koja ja lično više volim. Na jednoj deonici idem prvi, motor odjednom krene da potanja u neko blato koje nisam ni primetio, ja instinktivno po gasu da se išcupam, medjutim motor tone i stajem. Okrećem se i imam šta da vidim... Malo kasnije na jednom od uspona sa dubokim kolotrazima Nikola nezgodno pada na rame koje je tek zalečio. U bolovima nekako nastavlja, deonica je prilicno nezgodna, sećam se dugačkog spuštanja po rastresitom kamenju do asfalta. Silazimo u mesto Kresna, tu ručamo/večeramo i nalazimo smeštaj u mestu Železnica. Magistralom koja je glavni pravac za Grčku iz Bugarske i zato je prepuna saobraćaja idemo ka Železnici da se smestimo. Sale ostaje da pokuša da nadje perionicu, da skine svo blato kojim sam ga napunio. Nalazimo smeštaj, smeštamo se, ubrzo dolazi i Sale, nije uspeo da nadje perionicu usput, gazda smeštaja mu objasnjava gde je perionica u susednom mestu, pa je i to rešeno. Baš je toplo, lokalna prodavnica ima hladno pivo, smeštaj koji smo našli ima lepu baštu, tako da možemo da se opustimo.

Ti si verovatno prvi koji je ovo primetio, meni je pa bio mnogo tvrd, kompresiju sam stavio na najmekse, povrat negde na pola i predopterecenje do kraja zavio i sad mi je ok. Mada dosta zavisi i od guma, fabricke gume su davale mnogo tvrdji osecaj na sitnim neravninama od Mitasa koje imam sad.

Ajde baš kad namontiraš napisši utiske, meni je baš menjač katastrofa na MT-u, nikad gori ni na jednom motoru. Nekad upada kao u sir, nekad jedva promenim na niže brzinu, kao da glavi nešto. Provalio sam da kvačilo ne odvaja 100% i da su zbog toga svi ti problemi sa menjačem. Probao da naštelujem kvačilo i ništa nisam dobio.

Šta je ovo i čemu služi ?

Ja poručio pre neki dan sa temu-a (moja prva narudzbina sa temu), 5650, besplatna dostava

4. dan vožnje Bansko-Goce delčev Lepo smo se odmorili i naspavali, ustajemo lagano, idemo na odličan doručak u hotelu. Jako je prijatno jutro, sveže, planinski vazduh prosto miriše. Na tanane u bašti hotela ispijamo kafu, čaj. Ipak nismo tu na odmoru, kao većina ljudi oko nas, treba se spakovati i krenuti dalje. Motori su na parkingu ispred, spuštamo stvari iz sobe, pakujemo u bisage, zatežemo, pritežemo. Nikola se spakovao, pali motor i kreće lagano, odmah za njim i Sale, posle manje od minut krećem i ja. Sa druge strane hotela čeka Nikola, Saleta nema, kaže nije prošao. Računamo promašio skretanje, vratiće se, da sačekamo malo.... nema ga. Ajd da krenemo polako, možda nas čeka na raskrsnici na magistrali, odemo tamo nema ga. Opet sačekamo malo, zovemo, ne javlja se. Vratim se ja opet do hotela, provozam se kroz ceo kompleks, nema ga nigde. Ništa, ajde da krenemo polako, krenuli, presli kilometr, dva, meni se uvukao neki nemir, osećam se bezveze da idemo dalje a ne znamo šta je sa Saletom, kako može samo tako da nestane, očekivao bi da sačeka negde ili pozove, pošalje poruku, bilo šta, da mu se nije nešto desilo ??? Stajem na prvo proširenje i delim svoje dileme sa Nikolom, ipak odlučujemo da ne možemo mnogo da uradimo, nastavljamo dalje pa ćemo videti, valjda će se javiti. Posle 20tak km stajemo na pumpu da sipamo gorivo i tu uspevamo da stupimo u kontakt, ispostavilo se da je Sale promašio skretanje, mislio da je Nikola otišao, pa je jurnuo za njim da ga stigne. Kad je video da ga nema već je prilično odmakao, pa se nije vraćao nazad. Što nije poslao poruku ili pozvao je i dalje nepoznata u jednačini. Sa jedne strane mi je laknulo što znam da je ok, sa druge sam popizdeo što smo se tako pogubili zbog gluposti, bukvalno svi krenuli jedni za drugima u razmaku od minut. Nalazimo se u Jakorudi, gde se opet uključujemo na TET i kreće jedna od meni najlepših deonica. Negde iznad Jakorude Vozi se kotlinom kroz borovu šumu, kao da smo negde na alpima, tako izgleda Nikola i Sale pun gas, put je stvoren za brzu voznju, neka vrsta belog utabanog peska, meni je prednja guma više puta pobegla pa smirujem tempo, ne treba mi da se prostrem ovde u sred planine. Pravimo pauzu na jednoj livadi i tu prvi put čujemo zvuk drugih motora sem naših, čujemo da se približavaju i prolaze pored nas bez stajanja, neki klinci lokalci, voze u patikama. Vozimo dalje, put prelazi u sirok utaban makadam, posle nekog vremena vidimo usput letnjikovac sa izvorom i stajemo da dopunimo zalihe vode. Tu je grm pun zrelih malina, pa smo i vitamine obnovili Posle nekog vremena put počinje da se spušta i u dolini Kanina reke vidimo selo Kovačevica. Selo je potpuno očuvalo bugarsku tradiciju, većina kuća je izgradjeno u drugoj polovini 19 veka, mada ima i novijih gradjenih u istom stilu, od kamena. Ulaskom u selo kao da ste ušli u vremensku kapsulu, sve izgleda toliko autentično (što u stvari i jeste), kao da ste se vratili u 19 vek. Kažu da se dosta bugarskih filmova snima u selu zbog očuvanog autentičnog izgleda, a postalo je i popularna turistička destinacija, pa ima i smeštaja, restorana i sve što turistima treba. Nalazimo i kafić sa odličnim pogledom u centru sela i tu svraćamo na osveženje Lepo smo se odmorili i napunili baterije, krećemo dalje ka vrlo zeznutoj deonici. Put nas vodi kros seoske sokake koji postaju sve strmiji dok se u jednom trenutku ne pretvori u stazu popločanu kamenjem koja se serpentinama strmo penje uz padinu, uspon je baš ozbiljan, a podloga neravna. Zahvaljujući mogućnosti MT-a da može maltene na leru da traktoriše uzbrdo, uspevam nekako da se popnem bez padova i bez većih problema. Ne smem ni da pomislim kako bi bilo da je bilo mokro. Ipak, ovakve deonice su začin cele vožnje, dosadno bi bilo da je sve utaban makadam, sva trojica volimo povremeno izazove koji nailaze. Kao i uvek, slike ne mogu da dočaraju koliki je to u stvari uspon. Posle ovoga, bez većih problema stižemo u Goce Delčev koji je naša baza za tu noć. Našli smo smeštaj u starom delu grada, restoran u etno stilu je u prizemlju, sobe u etno stilu su na spratu, a policijska stanica u socijalističkom stilu je odmah preko puta, tako da su motori sigurni Uveče smo malo prošetali, pojeli nešto u restoranu na trgu, lep je grad, naročito stari deo grada. Meni je ovaj dan možda i najlepši na celoj vožnji, predeli kroz koje smo prolazili, različita podloga, deonice od brzih za peglanje do tehnički zahtevnih, svega je bilo, dan ispunjen uživanjem maksimalno.

Bravo Živke, odličan video. Kad se gledaju snimci je je jedno, kad se učestvuje u trci je nešto sasvim drugo, naročito za nas amatere kojima je prvi put. Adrenalin pumpa i posle se sam sebi čudiš kako si mogao tako glupe greške da napraviš, bar je tako meni bilo na prvoj (i jedinoj) trci na kojoj sam učestvovao.

Eto, kad si već pomenuo, da napišem neke utiske o razlici/sličnosti Cf moto-Kove. Kove ima drugi ECU i komplet izduvnu granu, moj 450mt ima drugu mapu ubačenu, ostatak fabrički u tom trenutku. Probali smo potezanje na asfaltu od nekih 3000 obr. u šestoj brzini, potpuno isto potežu i dostižu istu max brzinu od 150 km/h (po mom cajgeru). Posle celovečernjeg zezanja Saleta da je Kove sr..e i da fabrika laže za snagu, da mora mnogo bolje da ide itd i njegovog ubedjivanja mene da ne treba da verujem svojim očima i da me je ipak dobio, dogovorili se sutra da probamo potezanje iz mesta. Tu je Kove odmah odmakao u startu kroz prve 3-4 brzine i posle se razlika nije povećavala. Posle sam probao Kove i na terenu, tu su dva potpuno različita motora. Mnogo je siroviji, snaga mu nije toliko linearna kao kod 450mt, dosta bolje vuče na vecim obrtajima, ali lošije vuče na manjim. Mnogo je bolji za divljanje i tera da se brzo vozi, ogibljenje je za 3 klase bolje. Osetno je lakši i osetno neudobniji, mašina krlja kao da je KTM pravio - to me je u startu i odbilo od razmatranja kupovine Kovea, ja to ne mogu da slušam i bezbrižno se vozim. Sve u svemu, mnogo je bolji za teren, ne toliko za spore i zeznute deonice, tu je 450mt vrlo blizu zbog traktorskog obrtnog momenta i niže visine sedišta, koliko caruje na brzim deonicama. I naravno, mnogo lošiji za asfalt od 450mt.