Ako kreneš ovamo javi se , prolaziš pored mene. Ako budem ovde da svratiš Ps: E doduše što se puta tiče, sad se setih, od kraja asfalta (1 km posle mene), ima jedno parče puta kroz šumu od 2 km koji je onako, nije baš najidealniji. Prolazi se tuda, tet ide tuda, ali ima na par mesta malo kamena kotrljavog ali kratko, i malo kolotraga ali nije ništa strašno. To može da se zaobiđe ako se umesto sa Pjenavca, skrene sa Melještaka ka Gornjim Rovcima. Tu je sve asfalt sa serpentinama do gore. Tim putem ne prolaziš pored mene, ali zaibiđeš ovih 2 km kroz šumu

Dobar je put. Popravlja se skoro svake godine jer još uvek imaju dve porodice koje izdižu stoku gore. Jeste uspon i kamen pa je truckavo. Do gore ima nekih 20 km od magustrale a penje se od nekih 200 mnv na 1600 mnv. Posle je ravno ako se tetom nastavi. Nije mnogo različit put od recimo onog od samog Zabojskog jezera dok se izađe ka Sinjajevini. Ne put iz Dobrilovine do Zabojskog, nego mislim baš na deo od jezera do Sinjajevine. Značajno bolji je od toga, a znam da si tu vozio Ti možeš bez problema. Idu razni motori tetom. A Maganik jeste krševit, zapravo kamenit. Jedna vrlo zanimljiva, jedinstvena planina sa mnogo kamena

17.09.2026. Maganik, Rekočica, Paljevine, Maničevo dužina 51,5 km visina 1620 mnv Odavno nisam bila do Maganika. Velika je letos bila vrućina i suša, pa požari nisu ni njega zaobišli. Dugo se beli dim odozgo spuštao u moje selo. Ali ima već par dana, nebo je čisto i vazduh proziran. A palo je malo i kiše, pa požari polako nestaju. Mada, i dalje, malo, malo ponegde se dimi. Uželela sam se Maganika. Vreme je bilo da se ponovo izvezem gore, u njegov kameni zagrljaj, još dok je lepo , toplo, dok sumorna jesen ne spusti svoje mračne zavese i oboji ga u sivlje tonove. Uvek je on meni lep, u svako godišnje doba. Ali, volim još jednom da osetim poslednje zrake letnjeg sunca kako me miluju, dok sedim na njegovom još uvek toplom kamenu. Iako još uvek prođe pored kuće, poneki putnik na motoru koji vozi tet, danas nikoga nisam srela na putu do Maganika. U neku ruku mi je bilo i drago. Posle ove duže pauze, želela sam da Beta, ja i Maganik budemo sami. Da ništa ne remeti tu duboku tišinu i mir kojim ova moja draga planina odiše. Nisam gore videla ni stočare, mada je još rano da siđu. Planina je bila pusta i tiha. Beta i ja smo se stopile sa maganičkim kamenom, i korakom i zvukom, ne remeteći njegovu tišinu. Beta je i danas lepo i mirno radila. Vratila se u formu, što se za mene baš i ne može reći. Dok je Beta veselo skakutala, ja sam se podosta mučila sa razniraznim bolovima koji me ubijaju u poslednje vreme. Iako mi truckanje na offu generalno prija, danas to nije bio slučaj. Biće da ovoliko truckanje po kamenu ipak ne prija mojoj kičmi. Ali osećaj sreće je preovladao , makar u prvom delu dana, kada sam se izvezla do Katuna Maganik. Tamo prestaje sav bol i počinje nirvana . Moje skrovito mesto, mesto za mir, utehu i opuštanje. Moje rajsko mesto - go kamen, pustoš i divljina . Gde ima bolje? . Požara ipak još uvek ima nažalost Katun Maganik Betica u kamenom polju Moj Maganik . Ne mogu da se ne zapitam, koliko ću ga još puta gledati sa ovog mesta do koga sam došla motorom. Život je prolazan, a neretko potrči baš onda kada se mi setimo šta smo sve propustili ili šta bismo još ... Red zemlje, dva, tri reda kamena... Kako volim ovo mesto Neko bi se zapitao zašto? Gde je tu lepota? Za mene, u svakom kamenu, svakom boru, svakoj uveloj travci. Jednostavno ga volim I Beta ga voli. Ne bi ništa imala protiv da i dalje, iznova i iznova gazi ovu zemlju prošaranu kamenom. Rekočica je već znatno pitomija i zelenija Grebenići Ponikvica Paljevine Jedan od mojih najdražih krugova. U stvari, najdraži

O, pa i to će biti baš zanimljivo . Orjen je meni ostao kao planina na kojoj uopšte nisam bila, ni motorom, ni peške, a u planu je već par godina. Tu mi je problem, za peške je dugačka ruta od mesta gde bi se običnim autom moglo prići, a za motor, onaj obrušeni deo puta gore na vrhu . Slaba sam sa ivicama , naročito iznad jarka, pa bi se moglo desiti da umesto fino putem da prođem, završim negde ispod njega. Taman ću iz prve ruke čuti kako je, kad ti to obiđeš i usnimiš . A odavno imam ideju kako bih odavde, preko Maganika išla... Imala bih i dosta asfalta, više nego što mi prija, ali vredi jednom otići, makar i da ne prođem ceo krug, nego samo do tog urušenog dela puta. A Lovćen i Rumija su prelepi. Ja sam to autom i peške obišla sa ćerkom. Biće to fantastični kadrovi i snimci. Jedva čekam da vidim kad sve to snimiš i upakuješ. Istinu Aca kaže, odličan ti je snimak, a verujem i ostali .

Ima, ima ko da čita, kako nema . Samo ti piši i kači snimke. Baš me zanima kuda si vozio do i preko Mokre planine. Jednom sam vozila tuda ali iz kontra pravca. U stvari dva puta kad razmislim . Super ti ovo ide, samo napred! PS: Jesi video tamo kod mene, išla sam do Pisane Jele i vodopada Skakalo?

U pravu si, slabije mi je išla fizika, a i moždane vijuge mi izgleda ne rade, iako nisam plavuša . Šalu na stranu, u pravu si. Nisam razmislila o tih 150 kg koje pišu u opisu rampe. Moj motor je znatno lakši od toga pa nisam ni razmišljala da li rampa izdržava veće težine. Ali da, prednji točak već naiđe na prikolicu kada zadnji krene na rampu, tako da nije cela težina u svakom trenutku na rampi. Eto rešeno, onda bi ovakva rampa mogla biti rešenje za kolegu, ili ona koja se ne sklapa.

Ima u Uradi sam sklopiva a i nesklopiva rampa po pristojnoj ceni. Ja koristim takvu doduše za znatno lakši motor. Treba proveriti nosivost ove ukoliko drug bude mislio da mu to rešenje odgovara. NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - Oprema za prikolice | Uradi Sam Doo|Uradi Sam Doo URADI-SAM.RS NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - kupi ili rezerviši online. Specijalne cene... Sad vidim da je nosivost 150 kg, što za GS nije odgovarajuće

Sjajno! Bogićevicu sam htela ponovo ove godine da vozim, ali problemi sa motorom su se isprečili . Baš mi je drago da si ti napravio ovu turu. Pretpostavljam da si krug neki vozio. Imala sam i ja neku takvu ideju ali je ostala ipak na dnevnim vožnjama u segmentima, za sada . Ovako, sve komplet snimljeno uz priču je baš odlično.

Hej Dalibore, baš mi je drago da si tu . Lepa je bila ona vožnja. Ja juče baš isti taj krug napravila da malo probam motor posle popravke. Ima puno puteva i lepih predela u Crnoj Gori. Nastojim da prođem što više. Ali uvek ima još . Doduše, neki se u međuvremenu asfaltiraju, ali pronađe se i poneki novi. Samo da mi Beta bude ok i ja kičmu malo da sredim pa se nadam voziće se još. Ove godine još pomalo, ali biće nadam se i sledeće. Čujemo se pa se i vidimo .

14.09.2026. Krug preko Petrove ravni, do pumpe kod Kolašina , povratak preko Tori dužina 66,5 km visina 1357 mnv Danas jedna malo duža vožnja u svrhu još malo testiranja Bete posle popravke. Poznata ruta vožena puno puta u raznim godišnjim dobima, dosta je dobra za test vožnju jer sadrži deonice različite težine, ima i uspona i neravnina i kamena, a i solidno je dugačka. E sad, osim što je Beta ponovo danas bila na testu, na neki način je ovo bio i test za mene. Ova ruta , posebno u njenom drugom delu sadrži delove koji se nalaze da kažem u rupi, podnožju između brda, odakle bi bilo poprilično teško izvući i Betu, a i mene ukoliko bi ona neplanirano otkazala saradnju . Sve je to put, kojim mogu proći terenska vozila, ali iskreno ja nikada nisam lično srela niti jedno. To ne znači da ne prolaze. Prolaze, ali retko. I to obično džipovi. Da li recimo kamion tuda može proći, nisam sigurna. Verovatno može ali ne znam. U tom delu nema ni mobilnog signala, pa bih u slučaju da baš tu zaglavim morala pešačiti uzbrdo uz dosta strm uspon. Hoću reći, nije mi izbor rute za ovu probnu vožnju bio možda najsmisleniji u smislu bezbednosti, ali je bar uneo dozu avanture . Svakako, da je motor stao gde god na ruti, bio bi problem i muka vratiti se, jer se vozi preko brda, a i daleko od kuće. Ali nije stao . Beta je i danas lepo radila. Nisam čak ni jednom merila napon osim na polasku. Vezala sam na sedište torbicu sa nekim alatom, pa me je iskreno mrzelo da to raskačinjem zbog merenja. Samo sam povremeno pipala regler da vidim greje li se previše. Delovalo je ok. Beta je i danas uspešno položila test. U tom smislu nije bilo problema. Jedini problemčić koji me je malo namučio je to što mi se motor prevenuo na livadi u momentu kada sam htela da podignem ćopavu. Sa novim gumama on je znatno višlji, pa moram baš da vodim računa kada se oslanjam na zemlju nogom da to bude na ravnom. Livada je bila malo kosa, desna noga nije imala oslonac tamo gde sam mislila da ima ( trava je bila visoka), i Beta se prevrnula. Reći ćete, ništa strašno . Ali moja kičma koja već neko vreme bojkotuje, ne misli tako . Sve zvezde sam videla dok sam motor podigla. I sad, evo pijem dikofen i utrljavam gelove za hlađenje . E mladosti gde nestade, a čini mi se do juče si bila tu . Dobro, nije baš tako strašno, ali da nije baš moralo to podizanje motora, nije moralo. Ali sa druge strane, ako je nešto moralo da se dogodi , bolje i to, nego guranje motora ko zna koliko, pešačenje, i ko zna šta još. Tako da smatram da je današnja vožnja bila potpuno uspešna. Sve je prošlo glatko, bez problema. Tu i tamo sam zastala da napravim neku fotografiju i malo odmorim u hladovini, pošto je danas topliji dan nego juče. Juče sam zaboravila da pomenem, posebno me je obradovalo to što pri pogledu na sve planinske vrhove okolo, nigde nisam videla dim. Ni na Maganiku! A Maganik je dugo goreo, do skoro. Požara izgleda više nema i to me jako raduje . Vazduh je proziran i čist. Lepota! Oblačići se po malo skupljaju, sutra će kiša, ali još uvek je prelepo. Ovako to izgleda Ovo je bilo pre podizanja motora Tori Dole,u rupu silazim Pa se opet penjem ... Posle današnje vožnje došla sam do nekih važnih zaključaka. Prvi, motor za sada lepo radi. Ništa se još nije istopilo ni zapalilo. I dalje ću biti obazriva , pratiću napon, ali neću očekivati havariju svaki put kada sednem na njega. I drugi, pomalo neobičan. Naime, danas sam shvatila da mi vožnja pomaže i umnogome smanjuje bol u kičmi. To ne zvuči logično, ali kod mene tako deluje. Zapravo u određenom delu bol se pojačava, ali je lokalizovan. I muči me naročito posle vožnje. Ali dok vozim, onaj dosadni bol koji inače gricka svuda u krstima i ko zna gde još, nestane. Primetila sam ja to i ranije, ali pošto mi nije delovalo logično, nisam tome pridavala značaj. E danas sam baš obratila pažnju na to, i zaista pomaže. Tako da, bar u mom slučaju, osim što vožnja motora blagotvorno deluje na mentalnu ravnotežu i balans , izgleda relaksira i koščice i pršljenove , naravno kada ne moram da podižem motor .

Stala je kiša. Dan je vedar, fenomenalan, a nije ni vruće. I ja se danas privremeno osećam bolje. Nema razloga da ne isteram Betu bar isped kuće i ponovo premerim napone. I još ponešto proverim , i vratim na svoje mesto. Pa ako budem raspoložena, i ako regler i dalje bude radio, malo da je provozam tu naviše do crkve, da vidim kako će se ponašati. Poneću i voltmetar da merim napon usput. Veoma sam nepoverljiva u rezultat probe. Očekujem dalje probleme i to me baš tišti. Ali, napon je ok , tj isti kao u servisu, na merenju ispred kuće. I Beta fino, mirno radi. Ne vidim neke loše nagoveštaje. Pa hajde onda da je provozam gore do crkve. To zahteva da se kompletno obučem. Ne sedam na motor, čak ni za probu bez kompletene moto opreme. Koliki sam baksuz na prvom ćošku bih verovatno pala . Oblačim se, i po inerciji uzimam i ranac koji nosim na vožnje. Do crkve mi ne treba, al neka ga neće smetati. Sva u grču i iščekivanju da će nešto crći odmah iza krivine, ili ću možda odleteti u vazduh, lagano vozim naviše. A Beta fino radi, i lepo ide. Novi lanac i gume čine ogromnu razliku u odnosu na pre. Samo ne mogu da se opustim iako bez problema prelazim tih jedan kilometar, uzbrdo , asfaltom . Tamo u panici stajem da izmerim napon. On je ok. Pa dobro. Moram još voziti da vidim šta će biti. Dalje naviše ne mogu, moram negde gde ima ljudi, ili gde neko može doći po mene ako zatreba. Idem preko puta ka Štavnju. To će taman biti dobar test za Betu. Petnest kilometara uzbrdo, sa serpentinama, dobro će izmoriti Betu. A i mene verovatno ovako zgrčenu. Pa da vidimo šta će biti. Ako preživimo, sjajno. Ako ne...videćemo kad do toga dođe. 13.09.2026. Štavanj dužina 33,5 km visina 1217 mnv Ali Beta i dalje lepo radi. Brzo odustajem od ideje da svako malo stajem i merim napon. Polako se opuštam i počinjem da uživam u vožnji. Beta sa novim gumama i lancem, zaista sa lakoćom klizi po putu uzbrdo. Mirno radi, a ne deluje ni da se nešto preterano greje. Ventilator se upalio tek na trećini uspona. Ubrzo stižem do vrha i penjem se na poznato brdašce sa vidikovcem. Tek tog trenutka nestaju sve stege i okovi izazvani sumnjama i strepnjom. Pogled se otvorio, ispred mene su kao na dlanu svi oni dragi, poznati vrhovi koje volim. Ljudi moji kakav je to fantastičan osećaj! Kako neverovatno moćno osećanje , sreće, ushićenja i ispunjenosti, stvara taj jedan pogled na sve to! I činjenica da sam se do tog mesta dovezla na mojoj Beti, ponovo. Potpuno je neverovatno koliko mi znači taj motor. Nije to uporedivo ni u kom smislu sa osećanjima prema deci, porodici, pa čak ni partneru. Ali, posmatrano u odnosu na mene samu, kao osobu, celinu, baš malopre kažem bratu, kad tog motora nema, nekako se osećam kao da pola mene ne funkcioniše. Dobro, druga polovina i ne funkcioniše, ali bar ovu jednu Beta još može da pokrene . Donela mi je Beta puno radosti na svim onim vožnjama koje smo izvozile zajedno. Donela mi je i danas veliku radost. Posebno jer jer lepo radila, a to obećava. Još se moramo vozati uz oprez tu okolo da fino ispitamo radi li sve kako treba. Za sada radi i to me puno raduje. Dan je bio fenomenalan! U međuvremenu se ovde pojavila mala klupica Moračke planine Maganik, Babin zub Neverovatno je koliko motor može da izmami osmeh, čak i onda kada nešto boli Kako je samo lepa moja Betica. Volim ovaj motor Moja senka priča sa Betinom. Kaže joj da je baš srećna što se ponovo voze. Danas je bio dobar dan, nadam se da će se i budući tako nastaviti.

Da se vratimo na Betu i njenu popravku. Namotaji su premotani, vraćeni i upakovani tamo gde treba, instalacija povezana, priključen regler koji je u tom momentu bio na raspolaganju ispravan. Usput kad je motor već kod majstora zamenjen je lanac i lančanici koji su već odavno dotrajali, a i gume. Zove majstor, kaže gotov je motor, dođi po njega. Šalje slike novog statora i Bete u radu. Lepa vest je da je motor gotov, ali dok ne vidim i ne probam ne mogu se unapred radovati, obzirom na stanje u kom je bilo punjenje kad sam ga ostavila kod majstora. Kičma me nešto muči u poslednje vreme, a to baš ume čoveka da nervira. Plus problemi sa autom, kočnice koje su po treći put otkazale, pa obilasci majstora i zbog toga. Ali ipak idem po moju Betu kad je konačno završena. Čim sam je videla sklopljenu i lepu, još sa novim gumama, srce mi je zaigralo. Majstor je pali, kači voltmetar, napon lepo raste do 14 V. Konačno Beta radi. Pakujemo Betu na prikolicu, da je napokon vratim ispravnu kući. Miljan mi pomaže oko vezivanja, i predlaže da je dovoljno vezati je samo napred, dobro je uglavljena neće ona nikuda. Ja onako smorena od vrućine i kičme koja iritira ne razišljam mnogo, i krećem tako. Kroz kanjon je srećom bilo sve u redu, ali pri skretanju sa magistrale na put do sela u susret mi je naišao džip. Ja prikočim da on stane na proširenje i čujem pozadi neki udarac. Pogledam u retrovizor, a moja Beta leži na asfaltu naglavačke, na kormanu. Gurtna je popustila i ona se prevrnula sa prikolice! Pa dal je moguće?! Strašno. Izlećem iz auta, gledam, retrovizor polomljen leži niže niz put. Iz džipa istrčavaju momak i devojka i pomažu mi da podignem Betu i ponovo je vežem. Ja sam još u šoku. Toliko puta sam je vozila i to na duže relacije na prikolici, i nikada nije pala. Gledam na brzinu štetu koju je pad prouzrokovao. Osim retrovizora, izbrušen je poklopac cilindra kočnice, iskrivljen nosač štitnika ruku, komande na kormanu se sve zasukale i pomerile, izgrebana plastika, ali ne vidim neku veću štetu. U međuvremenu se na ovom seoskom putu napravio zastoj. Na putu na kom u nedelju dana ne prođe ni par vozila, sada odjednom čitava kolona u oba smera. Srećom brzo smo vezali Betu i ja nastavljam ka kući. Tamo sam ponovo prvo sve oštećeno zagledala i nervirala se što sam dozvolila da se ovo dogodi. Posle sam raspremala prikolicu i auto. Na kraju, nešto me je nateralo da upalim motor i ponovo premerim napon, iako je u servisu sve bilo ok. Priključim voltmetar, a na displeju napon odmah 14V, ali raste. 15V, pa 16, pa 17 i stiže na 18 V. Ja u potpunom šoku! Šta je ovo?! Auh Možda je crkao voltmetar, mada je nov. Tražim svoj neki stari, kačim njega. Palim Betu, merim. Isto! Regler je probio. Ja i dalje ne mogu da verujem da se ovo dešava. Prvo pad motora sa prikolice, a onda motor koji je tek došao od majstora, gotovo nije ni upaljen preti da spali akumulator, a možda i još nešto ako nastavim sa palim i merim. Zovem majstora, pričam mu šta se dešava i kažem da ujutru ponovo dolazim sa motorom. Strašno sam umorna, jako se loše osećam i dan završavam veoma neraspoložena, pritisnuta svime što se sa motorom a i autom u poslednje vreme dešava. Hoće li moja Beta proraditi? Da li ću imati dovoljno živaca, upornosti i sreće na kraju krajeva, da se ova saga sa punjenjem srećno završi, a Beta i ja vratimo na naša brda? Da, tu su i problemi koji mene muče, ali svakako ne bih volela da prestanem da vozim zato što ne mogu popraviti motor. Kada prestanem to treba da bude onda kada ja više ne budem mogla, a ne jer nisam uspela da popravim motor. Ali, kako je krenulo možda bude i jedno i drugo i to upravo sada! Raskupusana Beta na popravci Novi namotaji Još malo pa je kompletna Posledica pada sa prikolice, polomljen retrovizor Izbrušena ivica poklopca posude za kočiono ulje Potpuno iskrivljen aluminijumski štitnik ruku I Vaki koji tužno dežura pored Bete i čeka da ona ponovo zareži poznatim zvukom Ujutru sam ponovo otišla u servis. Stavljen je novi regler. Napon je i sa njim bio malo jači, ali na samoj gornjoj granici dozvoljenog. Majstor kaže, dobro je to, vozi, testiraj. Ja sam skeptična i nepoverljiva. Hoće li i ovaj regler pregoreti? Nemam energije da se borim sa novim problemima negde tamo u planini. Da li ovo znači da će svaka vožnja, ukoliko je uopšte bude biti još neizvesnija nego do sada? Hoću li svaki put kada sednem na motor morati da biram rute bliže civilizaciji i strepim da li ću se uspešno vratiti kući na kraju dana? Hoću li morati da mislim o rezervnim opcijama za povratak u slučaju da Beta stane? Mnogo pitanja bez odgovora. Narednih dana će kiša. Neću ni imati prilike da probam motor, mada sa svim ovim nepoznanicama i mojim opštim stanjem i raspoloženjem, ni ne žuri mi se sa probom. Nisam spremna za još jedno razočarenje. I počinje kiša....

Duga, posle kiše

Vrlo originalna fotografija. Neprepoznatljivo, i u nagoveštajima šta i ko je na slici. Treba baš pažljivo da se pogleda da bi se razumela. Da li je obrađivana naknadno ne znam, ali efekat je dosta dobar.

05.09.2026. Bjelasica, Ćupovi (1885 mnv), pešačka tura dužina 8 km visinska razlika 435 m se savladava u prvih 3 km Motor se istopio, kočnice na autu otkazuju, i razni drugi gremlini iskaču na sve strane, a onaj đavo što uvek tu negde čuči, samo čeka priliku da omekšam, pa da iskoči i još više zabiberi čorbu. Od tih " mračnih sila" koje nas povremeno ničim izazvane spopadaju i muke zadaju, najopasnije su one unutar nas samih. Ove spolja, dođu i prođu. Naprave štetu koliku toliku, ali se nekako da sanirati. Ali ove unutra su podmukle, perfidne. Čuče i čekaju svoj trenutak, da energija opadne, pa još iz pozitivne pređe u negativnu, e tada one iskoče i navale svom snagem, da te do kraja dotuku . Pa ti vidi kako ćeš i šta ćeš. Neke su ti životni saputnici, biće uvek sa tobom, sa njima si se nekako već srodio. Ali one druge, usput pokupljene, u nekim propalim interakcijama stvorene, one koje se rađaju iz sumnje, nesigurnosti, izigranog poverenja, i svega gde nalaze plodno tlo da se zakače i razvijaju, kao svaki parazit, lagano vremenom mogu preuzeti kontrolu . Njih treba saseći u korenu, čim ih osetiš, dok nije previše kasno . Malo filozofiranja nije na odmet? Neće smetati? . Uglavnom, pošto ne mogu da vozim, nemam šta, a čini se trenutno ne bih bila ni u formi za vožnju, a vrag već nosi šalu sa ovim nizom raznoraznih kvarova, da sam počela da se budim u strahu, šta će danas novo otkazati, rešila sam da stanem đavolu na rep. Ili bar da probam, na način na koji ja to jedino umem. Odoh malo u šetnju po Bjelasici. Kako nisam uopšte u formi ( poslednji put sam duže pešačila za 1. maj), a ni u nekom posebnom raspoloženje, ideja je bila kraća šetnjica po ravnom ili eventualno blagoj uzbrdici, par stotina metara u standardnoj garderobi i patikama, bez štapova i planinarske opreme. Jedva da sam ponela flašicu vode i neki slatkiš. Ali se ta kratka šetnjica vrlo brzo transformisala u ideju da se popnem iz podnožja žičare skijališta Kolašin 1450, na vrh Ćupovi, gde je ujedno i izlazna stanica dvoseda. Veoma ambiciozna ideja obzirom na moje opšte stanje, kondiciju, i to da nisam ponela čak ni štapove. Ali đavolka treba pritisnuti. Bolje ja njega, nego on mene. A koji je bolji način nego izaći mu na crtu, a i sebi . Prži napolju i na ovoj visini, i dim u vazduhu guši. Požari su i ovde u Crnoj Gori na sve strane. Vazduh beo od dima i težak za disanje, naročito dok se hoda uzbrdo. Ali guram polako, korak, po korak. Često zastajem da dođem do daha i popijem koji gutljaj vode. Ne smem puno, da ne ostanem bez vode, malo sam ponela. Ovo skijalište je u privatnom vlasništvu, leti je zatvoreno, i nije dozvoljeno šetati po tim obroncima Bjelasice. Čuvar ne pušta ni pešake, ali ponekad napravi izuzetak . Uh, daleko je taj vrh, a padina sve strmija. Prošla sam već polovinu, sad nema odustajanja, moram izaći gore. Hodam po nekom makadamskom putu, to je tehnički put za skijalište. Obronci su zarasli u žbunje i travu, pa tuda u šortsu ni ne mogu. Uspon na strmim delovima je pomalo izazovan bez štapova. Srećom da su mi patike sa nekakvim kramponima, inače bih se samo tako isklizala nizbrdo. Pri kraju bukvalno korak po korak, podbočena rukama u krstima, izađoh na vrh. Sve i da grama snage više nisam imala, kad sam već došla na polovinu tog poslednjeg strmog uspona, izašla bih. Čovek dobije neku posebnu snagu tu pred kraj, kad zna da samo što nije stigao do cilja. Iako mi se činilo do tog trenutka da neću moći ni korak dalje, odnekud se pojavi ta energija, i izgura te još to malo. Motiv, on je uvek ključ svega. Ne volim da odustanem, ako baš ne moram. Ali kada krećem uvek sagledam da li je moguće stići do cilja, da li ja mogu stići do cilja ako upotrebim svu svoju energiju, i onu skrivenu. Od podnožja do vrha ima 3 km. Savladava se visinska razlika od 435 m. Nije to nešto posebno teško. Planinari, a i mlađi momci i devojke bez velikog napora to prelaze. Ali ja sam poslednji put peške po brdima išla u maju mesecu. Jesam vozila motor, ali definitivno kondicije nemam. Ja sam se pošteno umorila do gore. Ali kad stignem gore, sledi nagrada. Znam to. Prelep pogled na Bjelasicu, podnožje i njene obronke, koliko je zamagljeno nebo od dima dozvoljavalo. Tu odmah levo je i Ključ. A i Komovi, ali se sada oni ne vide od dima. Sa ovog mesta sam vam zimus kačila one prelelepe slike zimske idile. Samo sam tada gore došla žičarom. A sada na svojim nogama. Drugačiji je pogled u ovo doba godine na Bjelasicu. Uvek je ona prelepa, s sada u smiraj leta, već počinju žućkasti tonovi da je boje. Rastinje i trava su sasušeni od velikih vrućina. Ali , njeni široki meki pašnjaci, iako žuti, miliju pogled. Mame da se ispružiš i još malo odmoriš u mekoći i nežnosti kojom te dodiruju. Sunce je već na zalasku, vetrić pirka. Sa druge strane, ka Krivom Dolu stado ovaca lenjo pase. Tu je i čobanin, i pas čuvar. Lepo mi je na vrhu. Stigla sam do cilja, i sada uživam. Želim da produžim taj trenutak što više. Đavolčić se već povukao, još kod poslednjeg uspona pred ciljem. Zna da je ovog puta poražen. Sav mir, ravnoteža i opuštenost su moji ovog trenutka. Želim da to potraje. Ali sunce zalazi. Moram krenuti dole. Biram za spuštanje kružnu , blažu, ali dužu rutu. Ne mogu bez štapova niz strm makadam, isklizaću se. Ispostaviće se da je taj put pravo uživanje. Blago krivuda kroz šumu, prolazi pored među stanice dvoseda i ponovo se u jednom trenutku spaja sa putem kojim sam išla uzbrdo. Tišina svuda oko mene. Samo povremeno se čuje cvrkut ptica. Šetnja na dole je lagana, taman da odmorim od težeg uspona. Korak, po korak i napravih krug. I eto me kod kola. Tek onda sam osetila koliko sam zapravo gladna i umorna. Ali to nije bilo važno. Važan je osećaj sreće i zadovoljstva, zbog uspešno popetog vrha i to onako usput bez plana i opreme . Sjajan osećaj koji podiže iz mrtvih, osim ako te zaista ne ubije . Prvi put posle dugo vremena nisam imala snage isto veče da pišem, nego tek evo sada. Baš, baš sam se umorila. Ali svaki korak je neverovatno vredeo . Šteta što nemam malo više kondicije i bolju kičmu, ko zna gde bih sve peške stigla. Na trećini puta Malo mora i da se odmori Gore treba da stignem Uh crkla sam, a najteže tek dolazi. Znam teren, tuda skijam zimi Pašnjaci na Bjelasici Ova tačkica desno je kraj žičare. Još par stotina metara i na cilju sam. Ovčice rasute kao biseri po livadi I cilj! Na vrhu sam. Ćupovi 1885 mnv Odmor u travi i pogled na Ključ Dole oni hoteli u podnožju, odatle sam krenula Baš sam srećna, i umorna. Lepa Bjelasica obavijena dimnom zavesom Komovi se uopšte ne vide, čak ni obris od dima Ključ Krivi Do planinarski dom, dole u podnožju Zekova glava na horizontu u dimnoj magli Put od Trešnjevika do Bjelasice, makadamski Duboke vododerine na ski stazi Jedan lep katunčić I konjić Kružna staza u povratku Smenjuju se svi tonovi, od zelenih preko rozih, do žutih Žućkaste nijanse prorode nagoveštavaju da jesen dolazi Dvosed ostaje u pozadini Da, tamo gore sam se popela Hladna planinska voda, ali nisam je smela piti, samo sam se umila Kupine, a bilo je pomalo i borovnica gore Vrh dan i vrhunski uspon .