04.07.2026. Brskut, Bukumirsko jezero, Rikavačko jezero, Širokar, Carine, Opasanica, Slacko, Štavanj dužina, 130 km visina 1921 mnv Poslednjih par dana nisam vozila. Bilo je i kiše, i grmljavine i promenljivog vremena, a i ja nešto nisam bila raspoložena za vožnju. Uvukao mi se crv sumnje, nepoverenja od onda od kada se motor gasio. A sve to kuda bih vozila, ništa nije blizu kuće. Ništa odakle bih mogla peške da se vratim. Mada, i neki bliži krug da pravim, ako bih morala peške da se vraćam, imalo bi baš,baš da se hoda. To u moto opremi i čizmama nije baš izvodljivo. Padalo mi je na pamet da nosim patike u torbi, ali to je samo ostalo na ideji. Uostalom, time bi samo jedan deo problema, u slučaju da me motor ostavi negde u nedođiji, bio rešen. Drugi, važniji problem, šta bih sa motorom, i kako bih njega sa neke desete čuke, vratila nazad kući, ostao je bez odgovora. Dakle, ili ću i dalje sedeti kući i smišljati nove razloge zašto da se ne vozim, ili ću prevazići sve te nesigurnosti i sumnje koje mi prave haos u glavi, i nastaviti da se vozim po planinama. Vreme se prolepšalo, pa više i nisam imala izgovora zašto da ne vozim. Jedino što nisam još odlučila kuda. Nesigurnost je vukla na stranu nekog manjeg i bližeg kruga. Ali sam za svaki slučaj veče pre stavila torbice na Betu da mogu poneti malo dodatnog goriva. Leto prolazi a ja zaista malo vozim u poređenju sa ranijim godinama. Jutros, kad je trebalo krenuti, iako još nisam zasigurno odlučila gde, niz nekih stvari se zakomplikovalo. To mi je uzelo vreme, pa umalo da i ne odem na vožnju. Sa druge strane, to me je podsetilo da život ne možemo baš isplanirati. Možemo, ali on uglavnom ide svojim tokom. I sutra možda uopšte više ne bude mogućnosti za stvari koje volimo, kao što su vožnje i motori. Sutra možda uopšte ne postoji, za motor. Pa onda danas, i svaki drugi dan koji imam, treba da iskoristim. Da li za vožnju ili nešto drugo tome slično, jedino ne treba da bude uzaludno protraćen zbog raznoraznih izgovora. To saznanje, koje za mene i nije novost, samo je negde bilo zatrpano, pomoglo mi je da odlučim kuda ću. Idem do Rikavačkog jezera. Kažu drugari, put je loš. Koliko može biti loš? Išla sam prošle godine. Tada je čak bio odličan, popravljan neposredno pre toga. Ma sigurno mi to neće biti problem, ako Beta bude ok radila. Posle jezera sam nameravala da odem do Vučjeg potoka i Srpske rupe, mesta na tet ruti u pravcu od Širokara ka Opasanici, gde je potok gore pomenuti, odneo put. Od drugara sam čula da je to dosta oštećeno. Korito još uvek ima vode, a kamenje u njemu je krupno. A treba voziti jedno poveće parče puta kroz korito. A zatim se popeti uzbrdo na odsečeni put. I prošle godine je to mesto bilo u lošem stanju. Tada sam nekako prošla. Ali između je bila još jedna zima, i taj potok u toj rupi sigurno izgleda značajno lošije. Koliko, to sam htela da proverim, sa namerom da se istim putem vratim nazad. Nije dobro sam čačkati mečku ako se ne mora. Naročito ne u nekoj rupi bez signala, za koju nemam pojma zašto se zove Srpska rupa. Ali, kod mene očito pametne odluke ostaju samo u teoriji. Praksa najčešće bude sasvim drugačija. Ali hajdemo prvo do Rikavačkog jezera. Deo do Bukumirskog ću preskočiti. Već sam bila ove godine i pisala o tome. Pogled na jezero i Kučke planine je prelep uvek, ali put do tamo ima dosta asfalta. Ali zato nastavak ka Rikavačkom je čisti užitak. Put je makadamski, vijuga kroz prelepe predele i prirodu koja očarava. Pogled na planine, pašnjake smeštene između kamenih oaza, otvara jednu sasvim drugu dimenziju. Onu koja vraća iskru u oko, i vatru u srce. Što duže i dalje voziš, magija je dublja i jača. Gotov si. Ponovo si u carstvu vožnje, sasvim obuzet. Nikakve sumnje više ne postoje. Ti i motor jezdite u zemlji čuda. A u zemlji čuda je sve moguće zar ne? Put do Rikavačkog jezera nije tako loš. Ok, jeste pretrpeo svašta nešto tokom zime, ali je vozljiv. A dole, jezerce , fenomenalno. Ušuškano u podnožju planina, plavo kao oko, pravi dragulj ovog dela Crne Gore. Svaki put me oduševi dolazak na ovo mesto. Jezero sada nije pusto. Ima ljudi u katunima, a i stoke. Nisam se dugo zadržavala tu. Treba još voziti, dan teče a kasno sam krenula. Iz jedne čarolije prelazim u drugu. Sliku malog plavog jezerceta sada zamenjuju visoki planinski vrhovi Prokletija, koji su tu odmah sa druge strane, u Albaniji. Ne vozim često ovim krajevima, pa je utisak još jači i upečatljiviji. Ove, ovakve lepote, koje je priroda napravila, ne može ništa nadmašiti. Ja sam već odavno u zemlji čuda, otprilike od kad sam od Bukumirskog krenula ka Rikavačkom jezeru. I tako sasvim u oblacima, spustih se do Srpske rupe i Vučjeg potoka. Betu sam ostavila na početku korita, a ja peške otišla da izvidim. Vode ima još pomalo, ali je kamenje poveliko. Mada, ako se probere putanja, može i po sitnijem da se prođe. Dođoh do puta koji srtmo izlazi iz potoka. Vidim bočno je neko slagao kamenje kako bi valjda tuda spustio, odnosno izvezao uzbrdo motore. To mi ne deluje kao nešto kuda bih ja mogla proći. Jel ja to razmišljam o prolasku? Zar nismo rekli sići ću samo do potoka i idem nazad? Paaa, jeste, to je bio u teoriji plan. Ali, ako tuda prođem, mogu danas otići i na Carine. Uuuu, to bi bilo baš dobro. Aj da vidim malo bolje šta mogu sa ovim potokom i gomilom kamenja da uradim. Kuda da prođem a da ne upadnem u problem. To svakako na ovom mestu, udaljenom od kuće i svega, bez signala, nikako ne bi bilo dobro! Setih se da sam prošle godine direktno iz potoka, samo tada je bio sasvim suv, izašla uzbrdo na put. Pogledah sada to mesto. I dalje deluje moguće. Malo teže meni, ali moguće. Odluka je pala. Beta, idemo u potok! Verovatno zbog pritiska, taj prolazak potoka nije bio baš najtečniji. Noge sam držala spuštene za svaki slučaj, pa su mi obe čizme bile potpuno mokre. Ali prođoh potok, a i uspon na izlazu. Uh, sad je mnogo lakše. Dalje znam da nema prepreka. Put nije baš onako dobar kakvog ga pamtim, ali koga briga. Idemo dalje. A dalje je na Carine. E sad, i tu ima kvaka. Gore gotovo uvek duva vetar, ali danas duva jak vetar. Nešto slično je bilo i prošle godine kada sam ozbiljno bila u problemu da sačuvam motor da ga ne obori. Ali sam zato kacigu jurila niz livadu. Obzirom da sam ove godine saznala da vetar može da prevrne Betu, sve sa mnom na njoj, nije baš pametno doći ponovo u takvu situaciju. Ali kako da preskočim Carine? Kad ću ponovo ovde voziti? Dobro, mogu bilo kada, ali iz iskustva znam da to verovatno neće biti mnogo puta ove godine. Ok, idem gore do crkve pa ću na licu mesta videti koliko duva i odlučiti hoću li izaći do vrha. A gore se baš razduvalo. Čućete i videti na snimku kako huči. Ipak odlučujem da na kratko izađem do vrha, pa šta bude. Valjda me neće odneti. Srećom put ide kružno do vrha, pa povremeno ima i zavetrine. Ali gore je bilo jako vetrovito. Iako sam postavila motor kontra od vetra, morala sam ga pridržavati dok sam slikala. Gore sam ostala vrlo kratko. Ali dovoljno da mi oči zasijaju iskričavim sjajem, a radost i toplina ponovo zagreju srce. Zaboravi čovek od raznoraznog nečega, koliko male radosti čine život lepim. Jedan ovakav trenutak, na tom vrhu visokom 1900 i neki metar, dok se boriš sa vetrom koji bi da te oduva i odnese, a ti bez ikakve dileme, čiste misli i odvažnog srca, prkosiš, jedan takav trenutak vredi više od milion drugih, sigurnih, ušuškanih, predvidivih, izvesnih... Jedan takav trenutak, te promeni, pokrene, učini da krv ponovo proključa... A to je mnogo dobar osećaj. Gotovo da sam usput negde i zaboravila koliko dobar. Više me nisu mučile misli, šta će biti ako Beta stane. Neće stati. A ako i stane, biće...nešto će biti, ali to neće biti kraj sveta. Nadam se da ćete u mojim fotografijama videti ovo o čemu vam pričam. Trudim se da se i na slikama vidi lepota i snaga ovih planina. Ali i promena koju ja doživljavam vozeći do ovakvih nestvarnih mesta. Povratak dalje je bio rutinski, o tome neću pisati. Savršen dan, savršen! A počeo je potpuno zamršeno i rastrojeno. Evo i fotke. Iznad Brskuta Bukumirsko jezero i Kučke planine Na putu ka Rikavačkom jezeru Vrh Vila. U njegovom podnožju je Rikavačko jezero Put do jezera Plažica na Rikavačkom jezeru Voda je danas bila nestvarne boje Duboko plave boje Ali i smaragdno zelene Širokar Vrhovi Prokletija se još uvek ponegde bele Ispod Magliča, Krivodoljski katun Beta je zagazila u Vučji potočić ali čeka šta ću reći za dalje A dalje je ovako I ovako Ovako... I ovako... Ali idemo! Već blizu Carina Carine ( 1987 mnv), vire Kod crkvice. Ovaj vrh iza je Sumor (1967 mnv) Radost je već tu, ali kulminacija tek stiže Ovo je na vrhu. Pridržavam Betu da je vetar ne skotrlja. Vrhovi, Carine, Suvovrh, i Cafa od Pričelja, a u nastavku je i Rogamski vrh Iskra je ponovo tu! Baj, baj Carine, do sledećeg viđenja U povratku nalazim slatke šumske jagodice. Njam, njam, da za kraj zaslade ovaj predivan dan.

U tom krugu gde sam juče vozila , ne da nema autoelektričara, nego nema ni prodavnica, ni ljudi, a i kuća ima tek poneka, ali bez ukućana . Ali ima divljih životinja . Možda je jedino medo mogao da mi pomogne oko merenja. Šalim se malo. Vozila sam po planini i to takvoj gde u većem delu nema ni signala, a kamoli autoelektičara. Ali, da. Mogu Betu natovariti na prikolicu i odvesti je do nekog majstora u grad, recimo u Podgoricu . Samo što je dobrog majstora za motor, posebno za enduro motor teško naći. Ne radi se ovde samo o punjenju. Ja puno vozim, ili da tačnije kažemo, puno sam vozila, a to zahteva često i dobro održavanje motora. Neke stvari umem sama, a neke učim, jer se problemi dešavaju i na terenu. Po pravilu uvek novi, ne oni koje sam već naučila da rešim . A i ne mogu za svaku stvar ići u Podgoricu ili Nikšić. Ali za ozbiljnije popravke, Beta ipak ide kod majstora. Mislim da sam dobro izmerila punjenje. Red je bio da i to naučim kad već do sada nisam . Svakako ću pratiti, a i prvom prilikom proveriti to sa nekim stručnijim od mene.

Prethodna dva dana sam rastavljala i sastavljala Betu pokušavajući da otkrijem razlog njenog gašenja tokom poslednje vožnje. A nije da baš imam nekog velikog znanja i iskustva u majstorisanju oko motora. Servise radim sama i još po nešto tu i tamo, ali ništa krupno. Ovaj put sam rešila da malo bolje pogledam Betu i proverim šta budem mogla, uz asistenciju drugara preko poruka, pa ako zapnem, ništa, sakupiću Betu u kutije i oteraću je kod majstora. Prvi dan sam prvo oprala filter vazduha. Treba to povremeno uraditi, mada to nije razlog gašenja. Ali ne može da škodi. Onda sam je priključila na neku kinesku dijagnostiku da vidim hoće li pokazati neku grešku. Ni u tome nisam vična, ali ovaj put mi je išlo bez problema. Dijagnostika kaže, nema greške. Ok, dobro je za početak. Međutim, dok sam proveravala dijagnostikom, akumulator sam stavila na punjač i tu sam primetila nešto što mi je skrenulo pažnju. Punjač je pokazivao da je akumulator napunjen na 25 posto. Čudno. Motor se jeste gasio više puta, ali podlednjih 35 km sam vozila u kontinuitetu. To bi trebalo da bude dovoljno da se akumulator napuni, bar mislim. Ovo me je navelo na pomisao da bi trebalo proveriti punjenje. Ali ja nemam voltmetar, a i ne znam baš tačno kako. Pitam drugare za proceduru, a dok čekam uputstva krećem u prodavnicu da kupim voltmetar. Prodavnica je tu odmah iza ćoška, 40 km od mene, u Podgorici . Ali moram proveriti. U Podgorici je pakao od vrućine. U 19 h temperatura je bila 38 C. Ne mogu ni da zamislim kolika je bila u podne. Kupujem neki jeftini multimetar, i brzo se vraćam nazad dok se ne istopim . Kad sam stigla kući, ovde je temperatura bila 22C. Kakva razlika . Već je kasno za majstorisanje pa nastavljam sutradan. Nisam baš iz prve sve izmerila kako treba, ali sve u svemu zaključak na kraju je da je napon zadovoljavajući. Pratiću to još, ali to nije uzrok gašenja definitivno. Sledeće je bilo zameniti svećicu. To zvuči jednostavno ali meni uopšte nije. Svećica na Beti je ispod rezervoara, što znači prvo njega i plastike treba skinuti. Ajde to više manje nije problem, već sam skidala. Ono što me je plašilo je sama svećica. Nisam je nikada na Beti skidala. Ona je dosta nepristupačna i mora se skidati baš Betinim alatom, inače se rizikuje da se alat zaglavi u agregatu, a onda je to veliki problem. Odgledala sam i neki video kako se to radi, čisto da ne napravim slučajno neku štetu. Na kraju je zamena prošla lakše nego što sam očekivala. Jedinu grešku sam napravila na kraju i možda malo više zategla svećicu, ali tek kad sam sve vratila nazad sam saznala da se tačno zna koliko svećicu treba zavrnuti, a ne treba jako . Videćemo kad se sledeći put bude vadila da li će to biti problem. Filter goriva nemam u rezervi pa njegovu zamenu nisam ni razmatrala. Ali filter je zamenjen početkom godine, pa se nadam da je on u redu. Dok je rezervoar bio skinut, malo sam zagledala kablove i žice, pa ponegde dodala malo izolir trake kao zaštitu, za svaki slučaj. I to je uglavnom bilo sve. Deluje vrlo jednostavno, ali verujte, meni uopšte nije bilo. Toliko sam bila pod stresom da nešto ne zeznem, da sam zaboravila da napravim koju fotografiju . Ali kad sam sve vratila na svoje mesto, zašrafila, i stisnula dugme za start, Beta je iz cuga upalila. Palila je ona i pre toga, ali sam se plašila da će posle mog majstorisanja odbijati saradnju. Ipak sam izgleda sve dobro uradila, čim je odmah upalila . Skinuta svećica je bila crna ali ni približno kao jesenas kads se Beta ugasila i više nije htela da upali. Tako da i dalje nisam sigurna šta je uzrok onog gašenja u vožnji od pre neki dan. Naročito jer je motor tada svaki put palio odmah, samo nije mogao da održi to stanje. Činjenica da se motor gasi, za mene je veoma nezgodna, ako se uzme u obzir kuda vozim a i to da vozim sama. Šta sam mogla proverila sam, pa videćemo. Filter goriva kada novi nabavim zameniću i njega, da otklonim i tu mogućnost. Ostalo je još testirati motor u vožnji. Vrućine su strašne, čak i u planini. Ali od sutra počinju kiše. Tako da je test vožnja morala biti danas. 29.06.2026. Krug do katuna Maganik, preko Ponikvica i Kamenog katuništa dužina 50 km Visina 1600 mnv Pravi teren i temperatura za test izdržljivosti i motora ali i mene . Veliki uspon, velika visinska razlika, veliko opterećenje, jako velika vrućina, poteži teren. Motor je izdržao, ni štucnuo nije. Ja baš i nisam u tako dobrom stanju. Evo još se oporavljam od vrućine. Motor se nije danas gasio. Nije pokazao ni jedan neobičan simptom. Doduše nije on to pokazivao ni pre neki dan. Ali eto, danas se u ovim i za njega teškim uslovima nije ni jednom ugasio. Da li to znači da i u buduće neće? Nisam u to baš uverena. Videćemo. Svakako je veoma ohrabrujuće što je danas, na ovom terenu i u ovakvim uslovima lepo radio. Bonus sa ove vožnje je odlazak do katuna Maganik, prvi put ove godine. A znate koliko to volim . Pa, evo malo i slikica Konjići i ždrebence usput Pogledalo, naravno Katun Maganik Trava je baš porasla, evo Beta jedva viri Samo mi ! Maganik, Beta i ja I puno kamena Desno dole je Poljana Maganik Jezero Ponikvica I u kamenu biljka nađe put da izraste Kameno katunište i Smonik Vodaaa! Po ovoj vrućini, na ovakvu vožnju ponela sam samo jednu flašicu vode. Crkla sam od žeđi.

Taj preko Trešnjevika se prošle godine popravljao, ne znam da li je gotovo. Ali iz Kolašina imaš tunel do Jelovice ka Beranama. To je sada najkraća opcija, ne ide se okolo ka Beranama. Do Kolašina ako ideš iz Pg možeš autoputem.

25.06.2026. Bjelasica, Melaja, Ogorela glava, Lica, katun Goleš dužina 120 km visina 1906 mnv Svidela mi se ona poslednja vožnja sa drugarima, po Bjelasici. Prošle godine sam baš malo vozila po ovoj lepoj planini, pa bih sada to da nadoknadim. Danas biram zapadnu stranu Bjelasice. Baš retko tu vozim, pa sam se malo i uželela. A jako je lepo. Put do gore polazi iz dela Kolašina koji se zove Breza. U početku je asfalt koji se nastavlja dobrim makadamom, da bi pri kraju prešao u zemljani šumski put. Od Melaje do ispod vrha Ogorela glava je podosta strm put kroz šumu koji izbija na prostrani travnati proplanak. Proplanak se iznenada završava na rubu iznad Zenjilove rupe, a ispod Ogorele glave (1988 mnv). Ja obično izađem na visinu od oko 1900 m i tu stanem. Nekako mi nije bezbedno po kosini višlje motorom da se penjem. Ko zna, možda jednom i probam. Tek kada sam se popela gore, setila sam se da me je poslednji put kada sam ovde vozila, uhvatila kiša i strašna grmljavina, da sam se iskreno uplašila da me ne pogodi grom. I za danas je bila najavljena neka kiša, na koju sam zaboravila, a koja srećom nije pala. Posle Ogorele glave silazim malo niže i desno, do vrha Lica (1893 mnv) odakle se pruža pogled na Biogradsko jezero u podnožju. Trava je dosta porasla i pokrila tragove četvorotočkaša, pa jedva nađoh put do ovog vidikovca. A pogled je fantastičan! Ovde inače nema puno posetilaca. Eventualno planinari i onaj ko zna za ovo mesto. Ja nikada nisam nikoga srela gore, osim na Melaji gde su ljudi napravili terasu i služe osveženje. U povratku svraćam i do katuna Goleš. On je sasvim na zapadnom delu Bjelasiceu, jednoj lepoj udolini ispod Gornjeg Lumera ( 1760 mnv), a iznad Biogradskog jezera. Do jezera se odatle može peške sići planinarskom stazom. I taman kad sam zadovoljna današnjom vožnjom i prelepim vidicima, krenula nazad ka Kolašinu, počeli su problemi. Beta se ničim izazvana, bar je tako izgledalo, ugasila u vožnji. Ja je upalim, radi pola minuta i ugasi se. Probam ponovo, isto... Instiktivno izvadim telefon očekujući da ću videti tačno ono što je na ekranu i bilo. Nema signala. Ni trunke. Divota, razmišljam se. Ovaj deo puta ide izohipsom ravno oko Bjelasice i nije ni malo kratak za recimo guranje motora. A pojma nemam gde će se signal pojaviti, a ni koga bih zvala za pomoć. Pod pretpostavkom da motor uopšte ne upali, daleko je i za neko šlepanje. Uh! Aj prvo da probam Betu da upalim, da se makar spustim u Kolašin. Probala sam sa malim dodavanjem gasa i to je pomoglo. Beta se nije ugasila. Brzo sam nastavila dalje koristeći momenat. Posle par kilometara motor se ponovo ugasio. Srećom lako je palio i kretao uz dodavanje gasa. Tri puta se gasio do Kolašina, ali me ipak nije ostavio gore. U Kolašinu sam potražila Janka i Krstu, drugare enduraše. Setila sam se da su možda u gradu jer je ovih dana neki advent u čijoj organizaciji učestvuju. Motor se i dalje gasio dok su ga oni gledali. Skupilo se oko Bete još ljudi. Bilo je raznih dijagnoza, a sve su se svodile na to da je Beta prešla dosta radnih sati bez zamene klipa i karika, i da joj je možda vreme za to. Doduše Janko kaže, ma može to još.. A izgleda tim principom se i ja rukovodim. Dok jednom ne zaglavim negde u planini. Ono što je u ovoj stvari neobično, kad sam krenula iz Kolašina, pa sve do kuće, a tu ima oko 38 km, motor više ni jednom nije štucnuo, niti se ugasio. O čemu se radi pojma nemam. Videću na nekoj narednoj vožnji kako će se ponašati. Od stresa oko Bete, a i nekih još usputnih stvari, kako to obično biva, kad krene kao lavina se kotrlja, skoro da ne stigoh da uživam u svim onim lepim trenucima od danas. Zato i pišem o svojim vožnjama i postavljam dosta slika. Osim što želim sa vama da podelim sve te lepe predele, pejsaže i doživljaje, želim i sebi da napravim podsetnik, da uvek mogu kroz sliku i po koju reč, da se podsetim gde sam sve vozila. Jer, vremenom neću motorom do svih tih mesta više moći da dođem. A jednog dana i motor će se parkirati. Nadam se ne još skoro. A nadam se i da će se Beta brzo oporaviti od ovoga što je trenutno muči. U međuvremenu malo da uživamo u lepim pejsažima. Doduše ovo nije lepo. Ovo je tabla koju meštani postavljaju kako bi odvratili motocikliste, kvadove i kamione da koriste određene puteve. Ali odavde već počinje uživanje. Vidikovac iznad Kolašina Ka Melaji Melaja Ispod Ogorele glave. Pogled na Zenjilove rupe Ogorela glava Kako je lepo ispružiti se na mekanoj zelenoj travici Vrh Lica Ova mala tačkica na vrhu je Beta A ovo dole je Biogradsko jezero Betica, mrvica Ako se zagledate videćete u zadnjem redu Zekovu glavu sa repetitorima Ovde još ni ne slutim probleme sa gašenjem motora, pa sam raspoložena za glupiranje Prelepi pašnjaci Bjelasice Katun Goleš Gornji Lumer Lepe stvari uvek potiskuju ružne. One su te koje se pamte , one greju dušu, podstiču i hrabre na nove korake, na napred ...

20.06.2026. Bjelasica dužina rute 115 km Visina 1862 mnv Poslednji dan vožnje rezervisan je za Bjelasicu. Pitomu prekrasnu planinu sa velikim zelenim pašnjacima i prelepim pogledima. Nisam izabrala standardni prilaz asfaltom iz Kolašina, već smo odmah na ulazu zamakli u šumu, a kasnije makadamskim putem vozili jugoistočnim obodom, pored manastira Ćirilovac, kroz mestašce Vranještica, a odatle se popeli u Bačko brdo, praktično odmah iza Bjelasice, na putu ka Komovima. Ali Komove ovaj put preskačemo i penjemo se direktno na prelepe pašnjake Bjelasice. Putem naravno Krajnja tačka nam je jedan travnati vrh koji se nalazi iznad Jelovice i tunela Klisura. Odatle imamo fantastičan pogled na sve vrhove Bjelasice, Zekovu glavu, Troglavu, Crnu glavu. Sa druge strane na Komove. U pravcu Berana i Andrijevice vire visoki vrhovi Prokletija, a na suprotnoj strani je Sinjajevina i Moračke planine. A livada je tako meka i zelena, da prosto mami da se na njoj malo ispruži i odmori. Ovo je dan za nežne i lepe stvari. Dan za opuštanje i uživanje. Sama ruta nije previše teška, ali nije ni lagana. Ima Bjelasica uspone i spusteve, a sve to vožnju čini lepom i zanimljivom. Uspon na ovaj poslednji vrh je bio malo poteži za Yamahu, pa je Fabris poslednji deo izgurao hodajući pored nje. Zapravo uspon je dugačak i konstantan, pa je to bilo previše za Yamahicu. Ali je ipak, na ovaj ili onaj način izašla. Zato je Fabris potpuno crkao. Ali, čarobna priroda i prelepe vizure su ga brzo povratile u život. Takva je Bjelasica. Ne možeš da je ne voliš. Ispunjava sva čula, miluje dodirom, opija mirisom, očarava pogledom. U dolasku smo imali susret sa jednom neobičnom grupicom motociklista. Na Himalayan motorima, pomalo previše čisti i doterani za prašnjave puteve, momci su nedelju dana obilazili planine i jezera na severu Crne Gore. To je organizovana tura koju vodi neki momak sa primorja . Vođa je ispade Amerikanac, iako sam ja razumela isprva da je Rus. A momci su iz Velike Britanije. Ispričasmo se mi tu naširoko i nadugačko, ko je šta koliko razumeo. Tu mislim na sebe prvenstveno . Ovo sve pominjem jer nam je posle taj susret , po povratku u bazu ( moje dvorište ), poslužio da se slatko nasmejemo i šalimo, na račun čiste, ispeglane, bele t-shirt majice koju je čovek nosio, naspram naše prašnjave, pocepane enduro opreme . Ali eto, izgleda enduro može da se vozi i tako, tip top skockan . U povratku smo se vratili putem koji prolazi preko skijališta, i u Kolašnu napravili pauzu da nešto pojedemo i osvežimo se hladnim sokovima. Kolašin je na 1000 mnv, a bilo je baš strašno vruće. Gotovo nepodnošljivo. I onda Fabris ugleda ekran koji pokazuje vreme i temperaturu. A tamo je pisalo 37 C! Sama pomisao na tu temperaturu izaziva šok, iako je očigledno da toliko nije moglo biti. Ja sam uprno ponavljala, nemoguće! Nemoguće! I već počela da se skidam. Bilo je vruće, ali ne toliko Displej sigurno nije pokazivao tačnu temperaturu. Kad smo se malo okrepili, dogovorimo da Aramis i ja, sa Betama nazad idemo off roadom, istim putem kojim smo došli. A Peđa i Fabris asfaltom, da požure, odmore, a trebalo se i spremati za povratak. Momci sutradan kreću nazad za Beograd. Međutim Aramisova Beta je imala nekih problema sa kvačilom, pa su se on i Fabris zamenili motorima. Fabris je Betu odvezao asfaltom na sređivanje kući, a nas dvoje smo preko brda offom lagano krenuli nazad. Ja na svojoj Beti, a on na Yamahici. Lep je bio i taj završni deo zajedničke vožnje. Dok smo mi stigli, Fabris je već sredio problem na Beti, pa je usledilo pakovanje za povratak. Ipak, ostalo je malo vremena za druženje i zajedničku večeru pre nego što smo pogasili svetla i otišli na spavanje. Ujutru su momci završili pakovanje i otišli. U cugu su prevezli ceo put do Beograda. Svaka im čast. Nisu ti motori toliko udobni za toliki put. Naročito Beta. Dvorište je ostalo prazno, a i ja pomalo usamljena. Taman sam se navikla na njih ovde . Srećom Vaki je tu da me uteši. Iskreno se nadam da su momci zadovoljni mojim izborom ruta, vožnjama i uopšte boravkom ovde. Trudila sam se da im u ovih par dana pokažem lepote Crne Gore iz ugla enduraša, najbolje što sam umela . Bačko brdo , Yamaha pozira Lepo mesto za odmor, sa česmom i klupama Susret sa momcima na Himalayan motorima Pašnjaci Bjelasice. Da neko ne bi rekao kako uništavamo livade vožnjom, odmah da kažem da do ovog vrha postoji put u vidu tragova četvorotočkaša. Nismo vozili po livadama Aramis skače sa kamena na kamen. Mladost! Zekova glava i Troglava ispred nas Ko da odoli ovako mekanom tepihu od trave Fabris se oporavlja od guranja motora uzbrdo. Lumer 1883 mnv A jutro posle...odoše. Ostade prazno dvoriše, samo je još Vaki tu. Lepo je bilo ovo druženje . Kratko ali sadržajno.

20.06.2026 Kapetanovo jezero, odlazak preko Maganika, povratak preko Ponikvice dužina rute 120 km Visina 1700 mnv Drugi dan zajedničke vožnje je bio rezervisan za kamen. Dan pre toga smo se dobro zagrejali i uhodali po Prekobrđu i Turjaku, tako da vožnja po kamenu ka Maganiku ne bi trebala da bude problem. To je zahtevnija ruta u svakom smislu. Angažuje dosta i vozača a i motor. Ali je veoma lepa. Koliko sam puta u poslednjih mesec dana prošla ovom rutom do Kapetanovog jezera, trebalo bi da je mogu voziti i zatvorenih očiju. Ali nije tako. Kamen je nepredvidiv, pa i po veoma poznatom terenu dešavaju se greške. Momci su junački izašli do Maganika. Čak je i mala Yamahica izdržala uspone i opterećenje. A nije da ga nema. Tu se u 20 km, sa 400 mnv izlazi na 1600 mnv. Posle je već lakše. Nema većih uspona, put je relativno dobar. Druga je stvar što se ja dosta mučim na makadamima nasutim rastresitim kamenčićima. Nikako ne mogu da ubodem pravu brzinu kretanja pri kojoj motor neće lelujati po toj rastresitoj podlozi. To mi je gotovo isto kao da vozim po suvom pesku. Upravljivost nula. Osim ako baš ne dodam gas, što sam na kraju i uradila. Peđa se isto u početku mučio, ali je doduvao malo gume i to mu je rešilo sve probleme. Čak šta više posle toga je baš uživao u vožnji. Na Kapetanovom jezeru svraćamo do restorana na kafu i sok. Ja tu otkrivam ljuljašku postavljenu tik uz jezero. Pa kako da se malo ne proljuljam . Osveženje dolazi u pravi čas, da nas malo okrepi i povrati u život. Čovek se umori boreći se sa onolikim kamenom. Domaćini su nas častili palačinkama, ali je moju ukrala kokoška . Da, dobro ste pročitali, kokoška mi je otela iz ruke palačinku i pobegla na livadu. A onda su dojurile i druge koke i otimale se oko moje palačinke . Jedva sam prežalila otetu palačinku, ali moralo se dalje. Popeli smo se na kratko na ono moje brdašce za slikanje, ali je ono već bilo zauzeto kravama. Nađosmo malo mesta i za nas, toliko da napravimo par fotografija. Povratak je delimično bio istim putem, do Rekočice. A onda smo preko Đević bora, Ponikvice i Ravnih Paljevina došli do Gornjih Rovaca, a odatle produžili kući. Svratili smo malo i do jezera Ponikvica, a Aramis je iskoristio usamljenost ovog mesta da se okupa u jezercetu. Moram priznati da sam i sama bila u iskušenju da se bućnem, ali nisam imala šta presvući. A Peđa, on je bio u svom elementu. Njemu se baš svideo put ka Ponikvici, podloga je onakva kakvu on najviše voli, gume su sada imale savršen pritisak, pa je maksimalno uživao u vožnji. Kod planinarskog doma Maganik Nezaobilazno Pogledalo Rudnik boksita Pauza na livadi sa pogledom na Nikšić I Nikšićka jezera Lukavica i Žurimi Pašnjaci na Moračkim planinama Otac i sin Peđa uživa, ne staje Kapetanovo jezero Ljuljaška Kokoška beži sa mojom ukradenom palačinkom Sa druge strane jezera I Hajdi bi nam pozavidela na ovakvom ambijentu Uvek spremni za šalu Ponikvica Aramis pliva, blago njemu Ovuda smo se vozili i bilo je lepo. Pomalo naporno, ali lepo. Medveda nismo sreli, mada se u tim krajevima to lako moglo desiti. Ipak, bolje što nije. Možda on ne bi baš bio oduševljen susretom, a verovatno ni mi

18.06.2026 Turjak i Margarita preko Uvača i Opasanice dužina rute 103,6 km. Visina 1921 mnv Pošto su se svi naspavali i izodmarali, reći ćemo tako , i ništa ih nije pojelo tokom noći, krenuli smo u prvu vožnju i osvajanje crnogorskih vrleti. Prethodnih dana je padala kiša, ali ne znam koliko obilno jer nisam bila tu. To je bitan faktor za ovu rutu, pošto je podloga zemljana a ima strmih spusteva i uspona, naročito u prvom delu. Sa druge strane , prethodnog dana je bilo baš vruće pa sam zaključila da će podloga biti sasvim ok. Nisam pogrešila u proceni. Ova ruta nije baš lagana, ali je lakša od vožnje ka Maganiku jer su zemljani putevi, ne kamen. Zato sam je i izabrala za prvi dan. Prvobitno sam htela da idemo tetom dolinom Opasanice, do Bukumirskog i Rikavačkog jezera, ali zbog odrona u Vučjem potoku, i urušenog puta, od toga sam odustala. Krug do visoravni Turjak, i Margarite je sasvim lep izbor. Tu se penjemo veoma visoko, naspram Ljevorečkog i Vasojevićkog Koma. Dolazimo ispod njih sa zapadne strane. Nažalost motorom se ne može odatle doći do Komova, jedino peške, možda. Iznad Turjaka su Rogamski vrh i Ljevorečki Kom, a iznad Margarite Vasojevićki Kom. Eh, ali pre nego što smo se popeli do ovih impozantnih vrhova, koji su nas potpuno očarali, imali smo jednu neprijatnu epizodu, gotovo na samom početku. Naime, meštani okolnih sela su veoma revoltirani velikom najezdom kvadova i motora, naročito ove godine, koji ruiniraju i tako loše puteve do njihovih domova ili vikendica. I kad na jedvite jade dobiju od opštine neka sredstva za popravku puteva, za mesec dana to ponovo bude u katastrofalnom stanju. Posebno na tet ruti gde ove godine prolaze i motori ali i kvadovi u velikom broju. A kvadovi uopšte nisu pažljivi. Deluje da namerno kopaju i uništavaju. Sada je u toku popravka puta ka manastiru Prekobrđe, a meštani su rešili da novi sačuvaju od ruiniranja pa su postavili table, zabranjeno za motore, kvadove i kamione. Ali nisu se samo na to oslonili, već dežuraju na putu i ne daju da se prođe . Sve moguće argumente sam upotrebila u ubeđivanju, i da sam ja odavde, i da je moj brat od strica sve te puteve svojevremeno probijao, i da mi vozimo polako, da nismo što i kvadovi, ali ni da svi kvadovi ne prave štetu... Ma jok, čovek zapeo, ne može i ne može. Džabe mu Peđa objašnjava da je to javni put i Fabris da se mi ne trkamo. Čovek ne odustaje od namere da nas vrati. Na kraju je ipak popustio i pustio nas da prođemo, ali kao samo ovaj put. Šta će od svega toga na kraju biti, ne znam. Nije to samo na tom putu. Generalno meštani lude zbog motora i kvadova. Može da se desi da Crna Gora više neće biti rajsko mesto za enduraše. Kako je krenulo, ni ja neću imati gde da vozim. Ali sada da se vratimo na lepše teme. Popeli smo se mi iz Sjevernice gore do Markovića laza bez problema svi. I Yamahica. I posle odatle na Turjak. Gore je bilo baš vetrovito i pomalo hladno. Ali utisak koji je to mesto ostavilo na sve je bio toliko dobar i snažan, da nikoga nije bilo briga za vetar . Tu smo čak i prezalogajili. Onda smo se popeli na Margaritu. A tamo još jače impresije. Komovi su nam tu odmah na dohvat ruke. Doživljaj je malo pokvarila Yamaha koja je odbila da se popne na jedno strmije uzvišenje, pa je Fabris ostao u podnožju, a mi ostali smo izašli gore. Povratak je bio drugim putem preko Slackog i Štavnja , gde smo još jednom stali da pogledamo okolne vrhove, a onda nastavili ka kući. Lep dan, raznovesni putevi, prelepi pogledi, a moji gosti puni lepih utisaka, nadam se . Pokret momci! Markovića laz Ekipa na zadatku Aramis slika Sjevernicu. Sada nema toliko vode, ali je i dalje lepa. Pauzica u Opasanici. Raspoloženje je na nivou. Turjak Mali i Veliki Suvovrh u pozadini Peđa snima vrhove Užina na 1800 mnv . Ne smeta ni vetar kad smo gladni Crna planina u pozadini Carine i vrhovi Kučkih planina na horizontu Ambijent utuče na raspoloženje svih. Fabris je pronašao neku rupu i ušao u nju , a momci ga izvlače odatle Teško ih je nagovoriti na poziranje. Samo bi da voze i vide sve. Rogamski vrh i Ljevorečki Kom Vetar nas je ipak naterao malo da se utoplimo. A ovo je Margarita. Fabris se vraća, ne može Yamaha da izađe na ovaj vrh - 1921 mnv Mi se penjemo bez problema. Eno i veličanstvenih Komova iza nas. Jeee, kakva lepota Beta duet Strmenice. Ovde naravno nismo išli. Možda koze mogu, ali ne i mi Štavanj u povratku Klx se savršeno uklapa u ambijent Fabris: Jel dosta slikanja za danas? Ja: Aj dosta je, ali samo do sutra Današnja ruta Po reakcijama mojih gostiju rekla bih da su bili zadovoljni današnjom vožnjom i onim što su videli

Posle male pauze, nastavljam sa pisanjem. Biće malo drugačije od onoga na šta ste navikli od mene . Ovaj put ne vozim sama. Biće to tri vožnje koje sam reprezentativno izabrala, da drugarima koji su mi na kratko došli u goste, a prvi put voze off road u Crnoj Gori, pokažem možda najlepše rute, ali i predele u okolini. Ekipu, malu ali pravu, čine, Peđa ( @lord_oblivion), moj dugogodišnji, dobar drug i prijatelj, i njegovi, a sada i moji drugari, Fabris i Aramis ( otac i sin). Oni su još 10. juna krenuli iz Beograda u off road obilazak istične Srbije, Peđa je tu bio glavni i odgovorni vodič , sa ciljem da 17.06 uđu u Crnu Goru, dođu do mene i tu u dvorištu rašire šatore. A onda naredna tri dana da im ja pokažem lepote prirode, ali i ruta po planinama Crne Gore. Naime, Fabris i Aramis žive u Mađarskoj, gde je uglavnom sve ravno. A veliki su ljubitelji endura i off road vožnje, pa ih planine Srbije, Crne Gore, ali i sve druge, jako raduju . Ono što je mene dodatno obradovalo njihovim dolaskom, osim dobrog društva, je što Fabris vozi istu Betu kao i ja, pa je i moj motor konačno uživao u finom društvu . Možete se smejati, ali moram misliti i na svoju Betu, da se ne oseti usamljeno i zapostavljeno . Plan je bio da kod mene stignu u sredu popodne, ali su malo požurili, pa su ovde bili već u utorak. Taman što sam se i ja vratila iz Beograda. Nisam baš imala puno vremena da malo upristojim dvorište za njihov dolazak, jer me je odmah po povratku sačekao posao oko nameštanja vode na izvoru, koja je za vreme mog otsustva nestala. A i velike su vrućine, pa je na izvoru malo ima. A dvorište je kao u inat skroz zaraslo za kratko vreme. Nikao neki korov od po pola metra na svako malo, baš gde treba postaviti šatore. Trimer nemam, i ja šta ću, zasučem rukave i makazama za cveće sve to ošišam, da ljude nešto ne pojede. Recimo zmije . Borba sa travuljinom je bogami podosta trajala, a nije baš ni bila laka. Kad sam koliko toliko pošišala plato, ruke ispod lakata počnu da me svrbe. Strašno. Pogledam, a ono crveni, sitan osip svuda, na obe ruke , od lakata do šaka. Alergija na neku travu. A momci već u Kolašinu, samo što nisu ovde stigli. Uh. Istuširam se na brzinu, srećom pa sam uspela vodu da sredim i u zadnji čas ih koliko, toliko pristojno dočekam. A i oni su bili umorni, plus su imali manji peh usput. Sa Aramisivog motora ( on je na ovom putovanju vozio očevu Betu), ispala je negde torba u kojoj su bile patike od obojice i duks. Duks su kupili u Kolašinu, potreban je jer su noći bile dosta hladne, a patike je sutradan trebalo rešiti. Obzirom da su stigli ranije imali smo jedan dan za nabavku hrane i goriva, a i patika, ali i da se oni malo odmore i srede motore posle pređenih skoro 1000 km. Fabris je vozio Aramisovu Yamahu xt 125. Ova Yamaha je legendarni motor! Sve je ona prešla što i mi, bez da je štucnula. Doduše samo jedan malo veći uspon je izignorisala . Ja sam apsolutno oduševljena šta je taj motor izvezao! Veliku zaslugu u tome ima Fabrisivo iskustvo i veština. Moje veliko poštovanje i za motor i za vozača. Ja verovatno ne bih ni krenula na takav put tim motorom. Kroz Srbiju su putovali ful natovareni, sve sa kamp opremom. Ovde srećom teret nisu nosili na vožnje. A teško bi i bilo po ovom terenu voziti natovaren. Yamaha to verujem ipak ne bi mogla. Kamping u mom dvorištu, u društvu sa poskocima i ko zna kojim noćnim životinjama . Neponovljivo iskustvo. Ali, preživeli su. I na kraju bili poprilično zadovoljni, možete li da verujete? Peđa, kao iskusan kamper, na ovaj ovoliki put je poneo samo bivak. Verujem da će i on napisati nešto, kad dođe k sebi. Na Goliji i Kopaoniku su se poprilično noću smrzli. Kažu, temperatura je išla do 5 stepeni. Fabris i Arams su imali šatore. A eno i Bete broj dva . Da samo znate šta Aramis sve sa njom ume. Vaki je bio malo zbunjen. Ko su svi ovi ljudi? Motori? Kakve su ovo čudne kupice po dvorištu? Ali čim je dobio parče salame i kačkavalja, momci su mu postali najbolji prijatelji. Na putu ka Podgorici kad smo krenuli u nabavku hrane i izgubljenih stvari, svratili smo do jednog vidikovca da bacimo pogled na Moraču. Spektakularan pogled! Morača i njen kanjon, kraljica među rekama. Smaragdna lepotica! Svidela se i momcima nastaviće se ....

Morača

Ima majstor za motocikle u Baru. Pokušaću naći njegov telefon pa ti šaljem, ako ne nađeš deo u radnji možda on može pomoći

Daj ti putopis. Ne mora motorom. Deluje mi da će biti baš dobar putopis Baš me zanima gde si naišao na ove tragove i što si išao da tražiš pećinu? Nadam se da nisi tražio medveda

Eto ga Auh!

Hvala! Biće prilike , doći ćete vi ponovo na ovu stranu

30.05.2026. Kapetanovo jezero još jednom Pisala sam neki dan da je trebalo da se nađem sa kolegama sa foruma na Kapetanovom jezeru, ali tajming nije bio dobar, pa do susreta nije došlo. Kolege su vozile u međuvremenu Albaniju i još ponešto, i sinoć se vratili ponovo u Cg da ipak voze deo teta preko Maganika do Lukavice i Kapetanovog jezera. Ovaj put smo napravili bolji dogovor, oni će ujutru doći do mene, pa ćemo zajedno gore. U međuvremenu jedan kolega ipak odlučuje da krene nazad, kući. A Saša ostaje pri dogovoru, ispostaviće se na obostrano zadovoljstvo . Zaista je bila lepa vožnja, bar meni. Videćemo šta će Saša imati da kaže. Iako sam istu rutu vozila pre tri dana, u društvu nekako sve to bude mnogo zanimljivije. Drago mi je da sam kolegi mogla pokazati i katun Poljanu ispod Maganika, i Pogledalo odakle se lepo mogu videti vrhovi Komova, Kučkih planina, Bjelasica, ali i Prokletije skroz iza. Zastali smo i na poljanici iznad Nikšića, mom uobičajenom mestu za kraću pauzu, jer je tu poslednji trenutak kada još uvek ima dometa i signala. A i pogled na Nikšić i njegova jezera je lep. Posle kako se približava Lukavici i Kapetanovom jezeru signal se potpuno gubi. Dan je bio prelep. Vedar, sunčan ali ne previše topao. Poslednji lep dan pred promenu vremena i novu seriju kiša. Nismo žurili. Na svakom od pomenutih mesta smo se po malo zadržali, pa se vožnja do jezera i Moračkih planina malo i odužila. A tamo, doživljaj koji stvara boravak na ovom mestu, koliko god da si puta bio, ne može da izostne. To je jedno od onih čarobnih mesta, čija te lepota iznova očara, i uvek ostavi novi trag, ali i poziv da mu se ponovo vratiš. Ne znam da li je i na Sašu ovako delovalo, ali iz priče kasnije, čini mi se da je dosta zadovoljan onim što je video . Na samom jezeru nismo mogli dugo ostati jer smo već potrošili vreme. On je trebao dalje nastaviti put, a ja da se istim putem preko Maganika vratim kući pre mraka. Dobro smo planirali vreme za povratak, pa je svako pre mraka stigao tamo gde je krenuo. Ja sam usput imala jedno manje proklizavanje. Meni nije bilo ništa, ali zamalo da strada poklopac dekle na jednom kamenu. Kamen je napravio poveću brazdu, ali deklu srećom nije probio. Ova mala nezgoda nikako nije zasenila prelepo proveden dan u vožnji i druženju. U povratku, kod Rekočice sam srela još dvojicu kolega motociklista iz Austrije. I oni voze tet. Jedan je solidno govorio srpski jezik, pa smo se tu baš lepo ispričali. Fini momci . Danas nisam napravila puno slika, ali poneka ima. Možda će kolega Saša ( @sst ), imati da doda još koju fotku ili utisak sa današnje vožnje. Transalp ide kao zmaj uz Maganik