28.04.2026. Gornje Vučje, Tisov krš, podnožje Umova dužina rute 85 km najviša tačka 1658 mnv Još ova današnja vožnja, pa ponovo pauza za mene i Betu. Koristim ovih par dana koje sam imala na raspolaganju, za vožnje do meni atraktivnih mesta. Da odmah sve to obiđem i vidim kakvo je stanje, što se tiče puta, a i snega. Volim da izađem do Umova povremeno. Odande je predivan pogled, a fotografije uvek budu jako atraktivne. Jedino je put u zadnjem delu pomalo loš i džombav, a uspon je konstantan i povelik, pa se dobro umorimo i Beta, a i ja. U ovo vreme visoravan je sasvim pusta, ali za razliku od Maganika, ima signala. Sneg se tamo skoro sasvim otopio, visoravan je gola i osunčana. Neću puno pisati. Napravila sam puno fotografija, one će bolje dočarati mesto. Što se vožnje tiče, sve je proteklo kako treba. Danas nije bilo padova. Jedino sam ja bila baš umorna. Stigao me je umor od uzastopnih vožnji poslednjih dana. A vožnje, jučerašnja i današnja, zahtevaju koncentraciju i malo više energije. Ali, obe vrede za desetku Umovi Pogled na Lukanje čelo, Tali i Moračke planine Beta se divi onome što vidi. Teško mi je da odaberem najlepše fotografije, kada je skoro svaki kadar za razglednicu Naravno, bez ovih na kojima sam ja A tamo sam bila juče, Maganik Za putnika namernika, planinare, a i nas ostale koji ovuda zabasamo, neko je napravio sto i stolice od panjeva, za predah. Sa pogledom od milion dolara Od lepote koja ju je okružila, Beta samo što nije poletela ka nebu Tek nedavno sam shvatila da je ovaj špicasti krš pozadi, zapravo Tisov krš Nije samo Beta dobila inspiraciju da poleti Ruta danas izgleda ovako A uspon, ovako. Pomalo strmo?

27.04.2026. Maganik dužina rutice 35 km ali pravih ( čitaj , sve off road, osim par km u Gornjim Rovcima koji su asfalt) Najviša tačka 1617 mnv Nema ništa bez Maganika! Lepo je sve to, jezera, Nacionalni parkovi, more... ali meni je moj Maganik najlepši . Kad se popnem gore i čujem tu tišinu, tišinu koja svedoči odsustvo svih zvukova civilizacije, osim onih koje Beta i ja proizvodimo, meni je to najlepša muzika za uho, a i za dušu. A put do gore, zemlja i kamen. Iako ga čovek povremeno sređuje, grub je i pomalo divlji, isti onakav kakva je i priroda kroz koju prolazi. A priroda... Kamena, pusta, ponekad surova a veličanstvena! Sama i svoja. Mnogo volim Maganik! On je moj kameni gorostas, čuvar, svetionik u mraku. Privlači me kao magnet. Uvek mu se vraćam. Iako ima još mnogo toga što bih na njemu peške mogla istražiti, motorom uvek, kada mogu izvezem se do njegovog podnožja. A on me uvek raširenih ruku dočekuje. Ali, ćudljiva je to planina. Možda se jednom i nasučem na njene oštre kamene ivice, možda ostanem zarobljena u zagrljaju njenih bešumnih divljih stanovnika... Možda... Samo se nadam da će ona ostati još dugo van domašaja civilizacije, da će nas odozgo ponosno posmatrati i privlačiti svojom lepotom. Bila je ovo kratka vožnijca u kilometrima, ali ona prava, koja zamori do koske, ali posle koje se osećaš preporođeno . Do katuna Maganik nisam stigla, još uvek ima dubokih smetova na Maganiku. Ali sam prošla Pogledalo, i katun Poljana, a gotovo da sam uspela stići i do skretanja za katun Maganik. Nedostajalo je nekih dvesta, trista metara. Svakako snega još ima, pa nije bilo smisla siliti dalje. A vožnja i dotle je pun pogodak. Planina je potpuno pusta. Osim divljih životinja koje su negde sakrivene, i starih tragova nekog terenskog vozila, nema ničega što bi govorilo da je čovek skoro bio ovde. Fenomenalan je osećaj biti u zagrljaju te puste, divlje planine. Znaš da si tu sam. To je činjenica. Taj osećaj mira i tišine ne mogu ni sa čim da uporedim. U većem delu planine nema signala. Ali to mi ne stvara uznemirenost. Tu, na Maganiku se osećam kao kod kuće, na poznatom, na svom. I vozila sam danas solidno, skroz rasterećeno. Možda i previše opušteno, pa mi se u povratku desio peh. Neka grana me je zakačila po kacigi, mahinalno sam cimnula korman i pala. Ne pamtim kada sam pala vozeći po Maganiku. A sada sam pala tako da me je motor udario direktno u koleno. Zapravo koleno je ostalo pritisnuto između motora i kamenog krša. Na mestu gde nema signala . Srećom, nosim brejsove od kada sam pokidala ligamente na kolenu. Brejs je dobro bio pozicioniran i sačuvao mi koleno. Udarac nije bio mali, osetila sam bol, ali sam znala da je brejs odradio dobro posao i da je koleno ok. Jeste muka na svaku vožnju oblačiti brejsove, i po vrućini, uvek. Ali eto, desi se taj jedan put kada zatrebaju. Inače, u momentu pada, dok mi je još noga bila ispod motora, nisam uopšte bila uznemirena. Iako sam znala da tu nema signala, da sam sama, udaljena desetak kilometara od prvih kuća, bila sam sasvim smirena. Vožnja pre toga je bila tako dobra, planina prelepa, ovaj pad nije mogao to da pokvari. Pad možda ne, ali šta se to lomi u kršu i žbunju sa druge strane puta? Na samo par metara od mene, koja još uvek ležim na kamenju, čuje se neka veoma glasna buka. Kao da neka velika životinja hoda, lomeći granje i kamen. Zbunjujuće je što se zvuk nije ni približavao, a ni udaljavao. A zvučao je vrlo nedefinisano, kao da neko veliki melje kamen i granje. Tako velika životinja može biti divlja svinja, ili medved. Konja i krava još uvek nema tu. Jedino mi nije bilo jasno zašto ne beži ili ne prilazi? Kako god bilo, čim sam ustanovila da je noga ok, zaključila sam da brzo moram podići motor i udaljiti se. To sam i uradila. Isti zvuci su se nastavili i kada sam upalila motor i udaljavala se. Šta je to bilo, pojma nemam. Ali nije me pojelo Za sada! Vratih se u jednom komadu kući. Vožnja vrtoglava i neobična. Svi koraci uvozavanja preskočeni. Rezultat toga je verovatno taj nesmotreni, nepotrebni pad. Ali sve je ok. Najvažnije je da je srce na mestu. A adrenalin, samo pumpa . Mrtva sam umorna, a ujedno bih skočila do plafona . Razumljivo A vidi se i sa fotografija zašto je tako, čime ova planina toliko podiže energiju. Pogledalo, prvi put ove godine Ko ne bi poželeo da bude ovde? Sam u sred puste planine Fantazija! Odavde počinju snežni nanosi. To je jako blizu skretanja za katun Maganik, na visini od 1600 mnv Tu se okrećem i idem nazad. Od gackanja po snegu su mi noge skroz mokre . Ja ne crtam umetničke slike, ne umem. Ali, one se same crtaju pred mojim očima Povratak ponovo preko Pogledala Ruta izgleda ovako A uspon, ovako

Nisam nikada nabavila kameru , pa je tako ostalo na reči i slici i ponekom filmiću telefonom. Da sam imala kamericu dok sam istraživala sve ove puteve kojima sam prošla, bilo bi sigurno zanimljivog materijala. A i sada uvek bude novih stvari. Zapravo , priroda a ni putevi nikada nisu isti , tako da koliko god puta da prođem , uvek je nešto novo i doživljava se na drugačiji način. Za sada ovako, a videću za kamericu....

26.04.2026. Bukumirsko jezero, Kučke planine. Dužina rute 93,6 km. Najviša tačka 1642 mnv. Jesam li ono prekjuče bila sva zavezana i nesigurna? Sigurno sam ustala na levu nogu, kako je umela da kaže moja nana. E pa biće da sam jutros ustala kako treba, i rešila da napravim jedan lep đir. Za baš ovu rutu sam se odlučila jer sam prekjuče dok sam vozila preko puta po brdima , srela jednu grupu enduraša , stranaca. Iznenadili su me. Još je rano za tet, snega ima po planinama. Odakle li oni dođoše? Nisu se zaustavljali pa ih nisam mogla pitati. Kopkalo me je kakvo je stanje na Širokaru i Kučkim planinama, ima li snega, i koliko. Pa umesto da se još malo uvozavam tu po kraju, ja reših da zapucam danas pravo tamo. Doduše, veliki deo ove rute je u međuvremenu asfaltiran. To u međuvremenu je od mog prvog odlaska preko planina do Brskuta, a onda odatle nekada finim krivudavim makadamskim usponom, do Bukumirkog jezera. Bio je to ponekad i dosta izazovan uspon, zavisno od toga kakva su ga nevremena zadesila. Ali, to mu je i davalo draž. Sada je čitav taj put asfaltiran, sve do samog jezera. Ista je to priroda, kao i pre, lepa. Ali... Asfalt mi pomalo kvari doživljaj . Izgleda da ću morati da se navikavam i na njega, jer se putevi do crnogorskih planinskih sela ubrzano asfaltiraju. Pa i do moje kuće stiže asfalt za koji dan. Više neću moći pravo iz dvorišta na off . Sa druge strane, neću ni morati da brinem hoću li se jedno jutro probuditi i zaključiti da je bujica odnela put, i da ne mogu autom da siđem iz sela , što se pre tri, četri zime i dogodilo . Dakle, nova realnost je da se dosta ruta koje sam trasirala prethodnih godina, u nekoj meri već asfaltiralo, a neke će tek. Uvek će ostati zemljanih i makadamskih puteva. Ali onaj raj za off road kakav je bio kada sam došla ovde, uskoro neće biti ni približno isti. Mora se čovek prilagoditi, šta će. I ja ću morati da promenim koncept svojih vožnji. Do sada sam se pri izboru rute trudila da ima što više offa a minimalno asfalta. Izgleda da ću morati da postanem otvorenija za sve vrste puteva. Na kraju , to su isti predeli, ista priroda, sa malo ili bez vozila, samo je umesto neravnog, zabavnog puta, sada glatka, asfaltna podloga. Da, i vi verujete da ću se lako prilagoditi? Pa zato pišem čitavu stranu o tome, umesto o prelepim pejsažima koje sam danas videla . Dosta o asfaltu. Čekajte samo da vidite kako nestvarno izgleda Bukumirsko jezero, ušuškano u podnožju Kučkih planina koje su još uvek pod snegom. Kako prelepo izgleda ta kombinacija snežne beline, plave jezerske vode , čistog neba i toplog sunca! Kad sam ugledala taj nebeski prizor, zaboravila sam sve. Kako ovakve prelepe slike mogu da preporode čoveka! Da ga nadahnu i podignu. Činilo mi se danas da sam imala engije da preskočim planinu . Ma ne jednu, nego sve . Pogledajte kako sve to izgleda čarobno i nestvarno. Prelepa priroda i sva godišnja doba, u jednom danu! U podnožju ispod vrhova Kučkih planina Ovo je jedno suvo jezerce do koga se dolazi kada se produži iza Bukumirskog jezera Pogled odozgo A onda sam otišla da proverim ono što me je kopkalo. Ima li snega na putu za Širokar? Paa, ima pomalo Ja sam ušla samo kilometar, dva, na taj put. I prošla sam samo jedan smet, čisto da izađem na deo puta sa otvorenim pogledom. Verujem da u nastavku ima snega na putu gde god nije direktno osunčano. A po planinama ga ima još podosta. Katun Mokro, on je suv, bez snega. U povratku pravim krug preko Veruše, Slackog, pa na Štavanj i kući. Kučke planine ostaju iza mene. A kod kuće me čekaju drugari. Oni koji me raduju, ali i oni koji baš i ne . Stiglo je proleće i puhovi su se vratili. Malo su doduše poranili, ali ko mene pita. Današnja ruta. Gotovo više od polovine je bio asfalt. Ali nestvarne slike i pejsaži su zasenili tu činjenicu. Dan je zaista bio kao iz bajke .

24.04.2026. Kružić po brdima iznad Donje Morače, do Crkvina i nazad oko 60 km I konačno na red dođe i motor . Jadna Beta, zaboravila je kako se vozi. A bogami i ja. Ove godine sam izašla samo par puta motorom, a poslednje je bilo pre više od mesec dana. Deluje mi kao da je bilo pre godinu dana. Auh. A sve mi je od jutros traljavo krenulo. Nećkala sam se hoću li danas voziti ili neću. Više sam bila u fazonu da neću. Ali pogled na vremensku prognozu za maj mi je ipak promenio mišljenje. Kiša, kiša, kiša.... Pa rekoh sebi, aj ti Majo danas na motor, jer kako je krenulo zaboravićeš i da voziš. A kad sam na kraju krenula, u podne, gotovo tako je i bilo . Skoro da ne umem ispred kuće izaći. Pa sve neka teskoba, sve kao pazim, a zapravo samo dugo nisam vozila, dugo nisam mislila o vožnji, pa se misao nije tako lako sinhronizovala sa motorom. A vozi se glavom. Koliko god kilometara po istim ovim brdima imam iza sebe, koliko god da postoji već neka rutina u vožnji, bar po ovim poznatim terenima, ipak je uvek glava najvažnija. Ako ona ne rezonira sa motorom, džabe i rutina. Vožnja može proći ok, ali nije opuštena, nije tečna, a neki teži teren može čak i napraviti problem. Glavni utisci sa današnje vožnje su mi upravo to. Da što pre vratim misao na fabrička podešavanja, da se sinhronizuje sa motorom Prvo to. Sledeći utisak je forma. Duga pauza od vožnje, bar kod mene, dovede uvek do toga, da korak po korak moram iznova da gradim formu. Dobro, brzo počnem da preskačem korake, čitaj, prerano smanjim oprez, ali se bar u početku trudim da idem postepeno. A i moja opšta forma nije baš na nivou potrebnom za enduro, iako sam zimus bila donekle aktivna. Ali najupečatljiviji današnji utisak je priroda. Priroda se probudila, razbujala, ozelenela. Za razliku od poslednje vožnje u martu kada je sve još mirisalo na sneg koga je još uvek i bilo dosta, sada sve miriše na proleće . Malo mi je neobično što sam sa Betom propustila taj period između, pa je sad odjednom sve razlistalo i bujno . I lepo . A vožnja, i ona će doći na svoje...polako. Samo da misao uhvati ritam, da popusti grč, i da prestanem da mislim na svakom potočiću ili barici na našeg kolegu Tumbeta i njegov peh sa povredom. To mi je za sada najteže, jer me vraća godinu dana unazad na istu povredu koju sam i sama imala. A proklizala sam na ravnom delu puta kojim često prolazim, pa i danas . Od poslednje vožnje kiše su dosta izlokale puteve. Odnosno terenska vozila koja su tuda prolazila napravila su duboke kolotrage. Pa i na to treba paziti. Ali, vožnjica je bila lepa. Lagana ali fina. Sa par pauzica za slikanje i predah. I da, umalo da zaboravim. Možda i najjači utisak sa današnje vožnje je saznanje, da ipak samo vožnja motora može da mi posloži misli i dovede emocije, brige i stresove u kakvu , takvu ravnotežu. Ni skijanje, ni planinarenje, ni bilo koja druga aktivnost u prirodi koju volim, nema takav efekat na mene, kao vožnja motora. Samo dok vozim, glava i telo pronalaze onu tanjušnu liniju veoma blisku miru. Čudno je to, jer smo dok vozimo zapravo jako aktivni, ali i neverovatno mirni . Tu sam sama i svoja, verovatno i najbliža sebi, dok vozim. Danas baš razmišljam da li je to motor uopšte ili samo enduro? Bilo koji motor. A enduro je moj izbor jer se vozi u prirodi, gde si sam. Nema vozila, saobraćaja, ljudi. Samo ti, motor i priroda. Ovo novo saznanje me panično dovodi do pitanja , šta ću kada više ne budem vozila?! Kako ću pronalaziti put do sebe? Srećom, taj trenutak nije sada još uvek, a za posle videćemo . Snega još uvek ima na vrhovima planina. A kako i ne bi kada je padao i pre neko veče. Zelenoooo Kod prelaska ovog potočića- barice, zamislila sam se, kako da je što tečnije pređem, da se slučajno ne isklizam. Kakav sam baksuz i to je moglo da se desi iako je potočić plitak da plići ne može biti Ovo već izgleda kao proleće I ovo Beta gleda ka našoj kući. Na vrhu je Maganik, desno kanjon Mrtvice, a dole Morača i most Pjenavac Pogledajte koliko je sve bujno i zeleno Prelepo! A kada se okrenem levo vidim divnu smaragdnu Moraču, most Melještak, magistralu i tunel zaklonjen zelenilom Današnji kružić

Koju prognozu pratiš? Pitam nevezano sa temom. Accuweather kaže skoro ceo maj kišovit, doduše gledam za Cg, i baš sam se smorila. Ne volim kiše, uh .

Ovaj poskok baš podebeo , ali lep primerak . Baš se fino namestio za slikanje

17.04.2026. Lovćen, planinarska ruta vrhovi : Treštenički vrh 1489 mnv i Babina glava 1474 mnv dužina staze: 11,7 km Već par godina unazad pri izboru rute za planinarenje, ćerka predlaže Lovćen. Meni to nešto nije delovalo privlačno kao planinarska ruta, pa tako ne odosmo do sada. Sam Njegošev mauzolej je nešto drugo. Iako sam bila samo jednom ( što sebi knjižim kao veliki minus), sam mauzolej, kao i mesto na kome je sagrađen, ostavili su snažan utisak na mene. Veličanstvena građevina na vrhu planine, ispod samog neba, nije mogao biti bolji izbor za večnu kuću za jednog onako velikog čoveka. Ali ostale delove planine Lovćen nisam nikada obišla. A nisam se nešto ni interesovala, pa mi i očekivanja nisu bila velika. Ali baš kada se ne očekuje mnogo, desi se iznenađenje i to pozitivno. Zapravo, ja sam se oduševila Lovćenom . Nacionalni park je zaista lep i ima šta da ponudi. Staze su uređene i obeležene, različitih dužina i težine. Svako nešto može da izabere kako mu odgovara. Na Lovćenu ima više vrhova. Najviši je Štirovnik 1748 mnv. On je i najbliži mauzoleju. Na njega se danas nismo pele. Izabrale smo rutu srednje dužine, od oko 12 km, koja obuhvata krug od Ivanovih korita , do Trešteničkog vrha , pa smo produžile i do vrha Babina glava, a onda se preko Dolova vratile nazad do Ivanovih korita. Ono što ovu rutu čini posebnom su pogledi sa oba vrha, naročito sa Babine glave, a kasnije i sa staze ka Dolovima. Odozgo se osim fenomenalnog pogleda na ceo Lovćen, vidi i veliki deo Bokokotorskog zaliva. Tivat, Luštica, Bigova, pa čak Budva i Sveti Stefan sa druge strane, vide se kao na dlanu. Fantastičan pogled! Fenomenalan je osećaj gledati sve to odozgo. A još bolji osećaj je prepešačiti ovaj krug, popeti se na nove vrhove, doživeti novo iskustvo. Evo, još se pitam, kako je moguće da sam tek sada otišla na Lovćen i upoznala ga u sasvim novom svetlu . Kružna staza bez penjanja na vrhove se zove Staza vuka. Pitam se zašto li nosi to ime? Uspon na Treštenički vrh Pogled koji se polako otvara ka Štirovniku i mauzoleju A eto i snega Gde je sneg tu je i radost, naravno Treštenički vrh, kutija i knjiga Pogled odozgo na Ivanova korita i vrhove Babljak, Štirovnik i Jezerski vrh ( na njemu je mauzolej) Tabla sa nazivom se malo iskrivila, ali ne mari. Pomalo duva gore Pogled sa Trešteničkog vrha Dalje, stazom vuka Prvi vidikovac na putu ka Babinoj glavi Babina glava i polovina pređenog puta Na vrhu ima nekoliko ozidanih utvrđenja Upisale smo se u knjigu, da se zna da smo bile ovde Vidi se i Sveti Stefan, mali, malecki U povratku ka Dolovima, predah i opuštanje na nedovršenom vidikovcu Zadnji kilometri su najteži, naročito ako ponovo treba uzbrdo. I napravismo ceo krug. Mene su pred kraj pomalo bolele noge, ipak ne pešačim ja toliko, pa nemam ni kondicije. Ali, baš je vredelo. Stvarno. Lepota prirode, tišina, fenomenalni vidici, donesu lepu energiju i pozitivne vibracije. Pogled sa Babine glave U povratku pre mraka smo imale vremena samo da se izvezemo autom do mauzoleja. On je već bio zatvoren, radi do 17 h. Ali čisto da pogledamo odozdo, ćerka nije bila . A tamo, nova količina radosti nas je zasula u vidu preslatkog mladog šarplaninca. Kako je samo srećan i živahan bio taj mali, veliki pas. A i nas dve sa njim. U pozadini su vrhovi na koje smo se popele I opet sneg, puno snega A na drugoj strani nestvaran zalazak sunca Kakav prelep dan! Ko je u prolazu i prilici neka svrati do Lovćena. Neće se pokajati. Asfaltom se sada može doći sa dve strane. Iz Cetinja, ali i iz Kotora serpentinama, pa malo pre Njeguša se put odvaja desno za Lovćen. Do pre par godina je to bio loš makadamski put. Sada je širok, asfaltni. Ulaz u Nacionalni park je 3 eur po osobi. Cenu ulaznice za mauzolej ne znam. Inače, od parkinga do mauzoleja vode stepenice. Ima ih četristo i nešto . Sve to zajedno, stepenice, mauzolej, i vidikovac iza njega, čine poseban doživljaj. A ko ima vremena i želje da prošeta stazama na Lovćenu, to je dodatni bonus.

Wau, fantazija! Kako je to dobro

Pre dve, tri godine smo se nas dve pele na Maglič , mislim da sam pisala i o tome. Isto je bio sneg. Pri kraju je baš bilo nezgodno bez dereza. Ja u istim nekim krš dubokim cipelama, klizaju se ko lude. Jedva izađoh . Ali prelep je Maglič i čitav taj kraj. I zimi, i leti .

13.04.2026 Uspon na Garač ( 1436 mnv) - crnogorski Kilimandžaro Nedavno sam, sasvim slučajno, negde naletela na tekst u kome se pominje planina u Crnoj Gori, koju zovu crnogorski Kilimandžaro . Odmah me je to zainteresovalo, naročito jer do sada nisam čula ni za Garač, a ni za crnogorski Kilimandžaro. A mnogo puta sam autom prošla ispod njega, samo nisam znala kako se zove, a ni da je zanimljiva za planinarski pohod . Garač je planina u središnjoj Crnoj Gori. Nalazi se nedaleko od Danilovgrada, u Bjelopavlićkoj ravnici i dolini reke Zete. Svojim oblikom, a i stranama koje se strmo izdižu iz ravnice, pomalo podseća na Kilimandžaro, pa je tako dobila i nadimak. Planina nije previše visoka , ali pošto se izdiže iz ravnice, vizuelno izgleda mnogo višlje. Najviši vrh Garača je Milunova bobija 1436 mnv. Odmah do njega je nešto niži vrh, Kaluđerova bobija, visine 1423 mnv. Okolo ima još par malo nižih vrhova. Planinarska ruta ne počinje iz podnožja, već sa visine od 748 mnv, ali i od te početne tačke , do samog vrha, treba savladati ne baš malu visinu, od 688 m, na ruti dužine od 3 km, što zahteva dosta vremena, a bogami i napora . Naročito za nas sa slabijom kondicijom . Ali, kada se stigne na vrh, radost je zagarantovana. Ruta najpre prolazi kroz travnato kamene kraške predele, zatim kroz retku , lepu šumicu, pa preko sve zastupljenijeg kamena i stena, da bi završni uspon bio preko oštrog kamena. A kad se popne na Milunovu bobiju, odozgo se pruža pogled na sve crnogorske planine. Naročito ako je lep dan. Nama nije bilo baš toliko vedro vreme, ali prelep pogled nije izostao. U podnožju vijuga reka Zeta, nastavljajući kroz Bjelopavlićku ravnicu, pored Danilivgrada. Sa te strane redom se vide vrhovi planina, Lisac, Prekornica, Kamenik, Maganik, Moračke planine, Žurim, Durmitor... Pa vetrenjače u Krnovu, Vojnik, Golija... Ostroške grede i manastir Ostrog. Sa druge strane, Podgorica, Skadarsko jezero, Kučke planine, iza Komovi i Prokletije. Desno, Lovćen, Subra, Orjen... Zaista fantastičan pogled. Za sam uspon, šta da kažem. I nije, i jeste zahtevan. Konstantno se penješ uzbrdo, ruta je stalno u crvenom, izuzev nekih sto, dvesta metara na polovini koji su zeleni, ravni. Nekih posebno rizičnih delova nema, mada treba biti oprezan na usponu preko stena. Tu ima i pokretnog kamena. I posle na kraju gde se hoda po, i između oštrog kamena. Na tom stenovitom delu smo prošli pored spomen ploče stradaloj planinarki. To uvek dodatno opomene na oprez. Za uspon nam je bilo potrebno nešto manje od tri sata. Sve ukupno oko šest sati. Obzirom da smo kasno krenule, nije bilo puno prostora za odmor usput ako sam želela da izađem do vrha, a da nas ne uhvati mrak u povratku. Ćerka ima kondicije, ali ja sam dosta morala da zapnem, da vreme ne iscuri. Čak , tamo pred kraj, bile smo knap sa vremenom, a ja na izmaku snage. Pa je moja ćerka predlagala da ne izlazimo na sam vrh. To naravno meni ni pod razno nije dolazilo u obzir. Da se popnem na sto, dvesta metara pre vrha i vratim nazad?! Nikako! Makar nas uhvatio mrak pri silasku. Ali nije. Sišle smo po danu. Čak smo gore imale i dovoljno vremena da odmorimo i slikamo, iako je podosta duvao vetar. Polazna tačka za uspon, u blizini sela Markovina. Staza kroz šumicu u prvom delu Ostaci katuna Lokva Lera. U njoj uvek ima vode, i u najsušnijim periodima Ja i dalje nemam planinarsku opremu, pa koristim skijaške štapove. Ali mi to ni malo ne smeta da se popnem do ponekih planinskih vrhova Red šume, red stena ... Šuma prestaje, ostaje samo kamenita podloga Kako se približavamo vrhu, pogled postaje sve otvoreniji i lepši. Za sada se vidi strana ka Lovćenu i Orjenu Uh, kad li će taj vrh!? I evo ga, zadnji metri do vrha. Ali to je to. U zadnji čas. Izađoh , jeeee Pogled na Bjelopavlićku ravnicu u podnožju Dolina Zete i svi razni beli vrhovi na horizontu Na vrhu se nalazi neki repetitor Ćerka i ja imamo običaj da poneke uspone kada ih uspešno savladamo, proslavimo na vrhu poslasticom. Po mogućstvu jafa mafinom ako ga imamo. A sada imamo! Skadarsko jezero se vidi u pozadini Povratak je istim putem. Postoji i delimučno kružna ruta, sa obilaskom drugih , nižih vrhova Garača, ali za to nije bilo ni vremena, ni snage. Spomen ploča stradaloj planinarki Planinsko cveće već krasi livade Najzahtevniji vrh na koji sam se ja popela u CG , a pela sam se baš malo, je Međeđi vrh na Maganiku. U odnosu na njega, Garač jeste značajno niži po visini, ali je visinska razlika koja se prelazi dosta veća, na kraćem rastojanju. Kod Maganika je to 500 m, na 4 km, a ovde skoro 700 m, na 3 km. Ipak, ovaj uspon mi nije toliko teško pao kao onda na Međeđi vrh. Baš je i ćerka to primetila. Nisam u boljoj formi, a nisam ni mlađa. Moguće da je razlog to što je visina planine manja ... A onda, na Međeđi vrh, bih se popela, makar ispustila dušu Odustajanje nije bilo opcija. Na Maganik sam strašno želela da se popnem, i popela bih se koliko god da mi je teško palo. A eto, sad i na Garač izađoh, što me je dosta obradovalo. Natočito jer je za mene ta lepa planina, sasvim novo otkriće. A ima mnogo toga lepog da ponudi. Još da napišem, da se do polazne tačke stiže od Danilovgrada, asfaltnim ne baš tako dobrim planinskim putem. To je put za Čevo. Vozi se do sela Markovina ( 748 mnv), gde je polazna tačka za uspon na Garač. A dalje, korak po korak do vrha crnogorskog Kilimandžara Sliku planine nemam, ali videću da nađem na internetu pa ću okačiti. A evo i pogleda odozgo kroz kratki video snimak

Idemo dalje Eto, stiže nama i proleće. Ljubičice cvetaju, ptičice cvrkuću, priroda se budi, pas je živahniji, vozi se motor, veje sneg. Ček, ček, sneg?! Nešto se tu ne uklapa. Otkud on sada opet? A do juče su bile prolećne temperature. Ja još pre desetak dana spakovala skijašku opremu. Računam skijanje je za ovu godinu završeno. Umesto skijanja isterala sam motor i već sa njim zujala tu okolo po planini. Doduše nisam mogla svuda. Toplo vreme zadnjih desetak dana izvesno je nagoveštavalo da je zima gotova i da stiže proleće. A onda se juče iznenada zima opet vratila. I ponovo zavejala visoke planine. I ja šta ću, izvadim ponovo skije i ajd na planinu . Dan je bio dosta hladan i vetrovit, pravi zimski. Od onog toplog prolećnog sunca, ni traga. Ali sneg je bio iznenađujuće dobar za skijanje, ako se uzme u obzir da se prethodnih dana otopio toliko da je gornje skijalište na kraju moralo da zatvori žičaru, a donje je jedva uspevalo nekako da održi podlogu i ostane otvoreno do ovih novih padavina. Obradovalo me ovo današnje neočekivano skijanje, kad sam već mislila da je za ovu godinu gotovo. A samo pre dva dana sam vozila motor po brdima . Jako je lep osećaj kada se sklope okolnosti pa u tako kratkom vremenskom intervalu i maloj distanci, vozim obe stvari koje volim. I motor i skije . Taj trenutak je bio sada i ja sam želela da ga iskoristim. Da li će se dogoditi ponovo? Možda. Ali ne znam da li ću ja tada još uvek moći da vozim oba, da li ću uopšte voziti bilo šta... Kičma me sve češće muči. Do te mere da sam prethodni put morala da prekinem skijanje. A i truckanje na motoru nekada ume da bude baš neprijatno ... I zato, kad mogu, ne propuštam priliku za još malo radosti na snegu, dok snega ima . 19.03.2026. Skijanje na Bjelasici , za malo pa prolećno

Ne znam na koje fotografije tačno misliš, ali sve ove vožnje koje vozim vozim putem. Nekim kolskim putem, bilo da je makadam, zemljani...ali probijenim putem za vozila. Razlog je jednostavan. Ja vozim sama, pa i rute koje biram moraju biti prohodne i po putu, kako ne bih zapala u problem. A nisam ni takav vozač da bih mogla voziti recimo hard enduro po šumi ili sl. Jedva da i po ovim makadamskim putevima uspevam Ima fotografija verovatno na livadi. Ali to je vrlo kratko skretanje sa puta za slikanje ili je na samom putu kojim prolaze i džipovi ali deluje na slici da je livada. Čak i ovde u Crnoj Gori postoji zabrana vožnje u nacionalnim parkovima van puta, tako da se ne može voziti baš gde ko hoće i da hoće . Ali da, priroda u Crnoj Gori je prelepa zaista. I treba je kao takvu sačuvati. I ovde i bilo gde drugo

16.03.2026 Kratka vožnjica, ali slatka. - Granice i Sjenokosi dužina oko 30 km najveća visina 1272 mnv Jesam rekla neću sa Betom ići u sneg, i jesam planirala lagano, postepeno da se uhodavam posle zimske pauze. Ali... Vidim ljudi voze i tamo i ovamo. Pa gledam onaj fenomenalan Nikolin snimak Sinjajevine pod snegom, do koje je motorom došao! Uh, pa kako čovek da ostane imun, pribran i staložen. Ustajem jutros i kažem sebi, Majo batali korake, mislim ono korak , po korak uhodavanje. Pusti to. Pa nisi valjda zaboravila da voziš posle tolikih kilometara lomatanja po planinama, u raznim godišnjim dobima i uslovima. Ok, jeste bila zima. Motor parkiran. Ja ušuškana u toplini doma svog. Pa malo otupe i refleksi, izgubi se balans, a bogami i fokus. Motivacija ode na drugu stranu, ili jednostavno nestane. Mora nešto dobro da je zagolica, da se probudi, pa i mene da podigne iz hibernacije . Ona Nikolina Sinjajevina je, uh neverovatno dobra. Ali, tamo ne mogu. Previše bih morala asfaltom voziti do Krnje Jele. A bliži prilazi ne verujem da su prohodni. Sigurno još uvek nisu. Na Sinjajevinu ne mogu još, ali zato je tu Maganik, odmah iznad Znam ja da ni približno do njega još uvek ne mogu stići. Ali mogu voziti naviše, pa da vidim dokle može. Put ka Maganiku nije pitom i mekan, kao na prethodne dve rute po brdima preko puta. Ovde se vozi po kamenu. Kada se uzme u obzir da zima još uvek nije prošla, da po putu sigurno ima polomljenih grana i grančica, krupnog kotrljajućeg kamena, koga su nevremena nanela na put, možda i poneki odron, da sa većom visinom, predeo postaje sasvim pust, da se sneg verovatno nije otopio već na prvim serpentinama, vožnja ka Maganiku u startu ne obećava mnogo. Ali, ako hoću ovih dana naviše, onda to treba da bude danas. Jer sutra u selu počinje kiša, a na višim planinama sneg. Što znači da skoro neće biti vožnje u tom pravcu. Još uvek nisam sa motorom na ti, kako zbog mene, tako i zbog nekih njegovih gremlina, koji su se pojavili krajem prošle sezone, pa se onaj bitan faktor poverenja, poljuljao. A složićete se, poverenje je važno u svakoj vezi. I u ovoj je jako važno. Nije svejedno tako uputiti se sam tamo negde gore, gde žive duše nema. Ljudi nema, ali raznih živih duša, miroljubivih, a i onih drugih, sigurna sam da ima na svakom koraku. Zapravo, potvrda ovoga je došla veoma brzo, i neočekivano . Danas sam videla jednu jako retku životinju. Pretrčala mi je put. Čula sam da ih ima u našoj planini, ali se jako, jako retko viđa. Divlja mačka! Šarenkasta , siva, sa kitnjastim repom. Malo veća od domaće. Brza i spretna. Prelepa! Nisam joj glavu videla. Brzo je šmugnula. Ali telo u celini jesam. Baš mi je žao što nemam kameru da zabeleži taj trenutak. Redak, jedinstven trenutak. Ovako je izgledala divlja maca ( slika je sa interneta) Što se vožnje i puta ka Maganiku tiče, došla sam do treće krivine posle mesta Granice i dalje nije moglo. Namet snega je prekrivao celu krivinu. Mogla sam pregurati motor , ali nije imalo smisla. Nadalje će sve češće biti takvih smetova dok više uopšte ne bude moglo da se prođe. Očekivala sam da ću moći do planinarskog doma da izađem, ili bar do livadice ispod. Ali ne. Snega je ove zime bilo dosta. Maganik je hladna planina. Sneg se dugo zadržava. A vožnja do tamo? Truckava, gruba podloga brzo razdrma, pa ako sam i krenula nerazbuđena, to je bilo rešeno nakon prvog kilometra . I eto, Beta opet u snegu, a rekli smo, Ne! Kad sam se već razmrdala, nije imalo smisla odmah da se vraćam kući. Pa sam skrenula za Sjenokose. Do njih bi trebalo da može da se izađe. I moglo je. Sve do one moje stene iznad Maničeva. A atraktivne fotke koje se na tom mestu gotovo uvek mogu napraviti, dodatno su me razveselile . Vožnja, više vožnjica je bila baš dobra. A bogami me je i izmorila. Kratka, ali naporna. A vredi svaki kilometar Granice Sjenokosi , stena iznad Maničeva U međuvremenu se naoblačilo, pa je valjalo bežati nazad pre kiše, snega...