Haha, biće da je to . Svako dobro kolega. Nadam se da ćeš ipak sresti neku ženu koja ume da vozi . Al da se vratimo mi na kamere što je i tema ...

Ovo B je tačka ili kategorija? Mislim, ako je tačka, realno i jeste važno stići do nje. Mislim, živ i zdrav uz isto takvo stanje i ostalih učesnika u saobraćaju. A što se tačaka tiče, znam žene koje su stizale do tačaka do kojih mnogi muškarci koje poznajem nisu . Možda i nisu najbolji vozači , ima i boljih, al da su stizale, stizale su .

03.08.2026. Preko Sinjajevine do Mojkovca, vodopad Skakala, Sokolac, Pisana Jela, Golubinjak, Žari, Mekića Kula dužina, 202,5 km visina 1737 mnv Za danas sam imala sasvim drugi plan, ali umesto njega desila se ova vožnja. Negde sam pročitala da se u našoj varošici održavaju bioskopske predstave na otvorenom. Nikada nisam bila u bioskopu na otvorenom. A volela bih da doživim to iskustvo. Naročito ovde, u mom malom, lepom, planinskom gradiću, koga zaista volim. Ali nisam se dovoljno informisala oko termina dešavanja, pa izgleda da to i nije bilo danas. Pošto je bioskop propao, krenula sam na vožnju. Bila je ovo jedna zaista jako dugačka vožnja , pa samim tim i veoma iscrpljujuća. Naravno da sam i danas kasno krenula, iako je bilo jasno da za ovako dugačku rutu, treba dosta ranije poći. Posebno jer je cilj bio stići do vodopada za koji sam negde pročitala da postoji u Prošćenskim planinama, nedaleko od Tomaševa. E sad, da li ću pronaći taj vodopad, da li će u njemu biti vode, to ću saznati tek kada stignem tamo. A dotle treba da prevezem moja brda do Crkvina, pa onda da se popnem na Sinjajevinu i preko nje siđem u Mojkovac, pa malo magistralom do Krstaca, odatle skrećem ka Prošćenskim planinama, ali ne idem dublje ka njima, već obodom, uskim asfaltnim putićem vozim iznad magistrale, pa onda nizbrdo nekim zemljanim putem sa vododerinama, pa dobrim makadamskim putem stižem do reke Lještanice, na kojoj bi trebao da je vodopad Skakala. Pronalazim i tablu, ali vodopada nema. U prvi mah pomislih da je presušio. Ali, kada sam malo dublje zavirila kroz rastinje ugledala sam jedva vidljiv putić. On me je odveo do prelepog vodopada. Na moje iznenađenje, bilo je dosta vode. Penušavi slapovi spuštali su se niz kaskade i pravili male bazenčiće. Ušuškan u zelenilo, ovaj lepi, živahni vodopad bio je pravo osveženje. Malo sam pratila negov tok nizvodno, koliko sam mogla sići onako u opremi. U nekoj komotnijoj odeći i obući, verovatno se može još niže sići i još više uživati u njegovoj lepoti. Ali, ja sam bila zadovoljna i ovim što sam videla. Stigla sam do vodopada, pronašla ga, i on je zaista prelep. Verujem da je u proleće još raskošniji i bučniji . Nažalost nisam mogla previše dugo da ostanem, bilo je jako kasno, već četri sata popodne, a do kuće imam još sto kilometara. Plan mi je bio da od vodopada napravim krug po Prošćanskim planinama, a to znači da kada na kraju siđem u Mojkovac, moraću asfaltom, magistralom da vozim do Kolašina, jer za drugo neće biti vremena, a i tako uhvatiće me mrak na mojim brdima u Prekobrđu. Ali ipak odlučujem da napravim taj krug. Nisam tuda nikada vozila. Prošle godine kada sam išla za Pljevlja, vozila sam samo delom ovog puta. Kad sam već tu šteta je ne izvoziti ovaj kružić. Ali moram se ubrzati. Iako je vruć dan, i već sam poprilično umorna, nema se vremena za duže pauze za odmor. Lepi su ovi predeli. Pitimi i zeleni. Od vodopada vozim uzbrdo strmim makadamskim putem koji izlazi kod nekog vidikovca. Odatle se vide neke asfaltne serpentine za koje u tom momentu nisam znala kom putu pripadaju. Ali deluju jako zanimljivo. Pogled je lep i na Bjelasicu, njenu severnu stranu, okrenutu ka Bijelom Polju. Dalje vozim širokim makadamskim putem kroz šumu visokih jela. Prelepo je . Verovatno je zato jedno selo i dobilo ime, Pisana Jela. Sa tog širokog makadama, u jednom trenutku skrećem na neki put koji se izgleda ređe koristi, pa nije baš u najboljem stanju, ali je vrlo zanimljiv. Ima uspina i spuštanja, a sve to kroz šumicu. On izlazi sa donje strane sela Žari. To selo mi je već poznato od prošle godine. Ono što je novina je da je do njega stigao asfalt. Što znači do Mojkovca kroz Prošćenske planine ću voziti uskim planinskim asfaltiranim putićem . Ali ne žalim se. Priroda je prelepa, tako da uživam . Stajem na jednom mestu da slikam kanjon Tare, ali Tare gotovo da nema. I zaista, pred samim Mojkovcem uopšte nema vode u koritu. Vožnja od Mojkovca do Kolašina je bila pravo mučenje. Bila sam strašno umorna, a morala sam ostati fokusirana na vožnju i saobraćaj . Na pumpu u Kolašinu stižem nešto pre osam . Potpuno sam mrtva, iza mene je već pređenih 170 km, a imam još 30 km offa i to po mraku . Uh, kakav će biti izazov preživeti i to . Srećom poznajem put. Ali to ne pomaže mnogo kada voziš gotovo na slepo. Em ja loše vidim noću, em Beta nema dobra svetla. Plus sam toliko umorna da sam morala stajati na svakih deset kilometara da ispravim leđa. Ali izvozila sam junački sve do kraja i uspešno stigla svojoj kući. Kakav dugačak i izazovan dan! Jeste bilo puno asfalta, možda čak i nešto manje od polovine, ali bez obzira, sve zajedno dosta dugačko i meni prilično naporno. Ali vredelo je. Videla sam fantastičan vodopad, vozila novim predelima i putevima, i na kraju i testirala granice svoje izdržljivosti. A evo sad tako umorna umesto da spavam , pišem dok su utisci još sveži . Na putu ka Sinjajevini Sinjejevina Ova strana Sinjajevine ka Mojkovcu je pitoma i zelena, sa puno proplanaka i pašnjaka Planinarski dom Na putu ka vodopadu Ovo nisam uspela da shvatim šta je. Nalazi se pored vodopada Prvo sam mislila da su temelji nekog objekta, ali sada dok gledam sliku ne deluje mi tako... Vidikovac sa pogledom na serpentine iznad Tomaševa Selo Žari preko puta Sela u Prošćenskim planinama Kanjon Tare Tara je gotovo presušila A ovde je sasvim presušila, Mekića Kula kod Mojkovca Zalazak sunca u brdima Prekobrđa

31.07.2026. Bjelasica, Ćirilovac, Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Bikovača ( 1908 mnv), Ključ ( 1973 mnv), katun Rupe dužina oko 100 km visina 1973 mnv Evo, i ove godine da odem do Bikovače i male crkvice na vrhu, ali i do vidikovaca sa sjajnim pogledima, a i do Ključa. Put do gore, a posle i kod spuštanja, u odnosu na prošlu godinu je u nekim segmentima dosta lošiji. Pomalo smo se Beta i ja pomučile kod uspona, u zadnjim serpentinama. Ima kamena, razlokan put, a uspon poveliki, plus velika vrućina. Ako tome dodamo skroz potrošenu zadnju gumu, i lanac i lančanike koji su odavno za zamenu, jasno je da nisu baš idealne predispozicije za vožnju po ovakvim putevima. Ali, izađosmo. Zaista vredi popeti se gore, čak i da se čovek malo pomuči. Usput sam naišla na par automobila, parkiranih uz ivicu. Vozili su dokle su mogli, a onda parkirali, pa peške. Jer ono što na ovim vrhovima Bjelasice čeka svakog upornog posetioca, vredi svakog truda. Prvo ta mala crkvica na samom vrhu, deluje toliko nestvarno, da čovek ne može a da se ne zapita, koliki trud i volja su uloženi, da se takvo zdanje sazida na takvom mestu. Vrlo nesvakidašnje i neobično, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Koliko god puta da izađem gore, mada nisam baš puno puta, uvek osetim veliko poštovanje prema prorodi ali i čoveku. Kada prođe taj prvi utisak od crkvice i zvonika, kreće euforija izazvana svim onim fenomenalnim vidicima koji se šire na sve strane kuda god da pogledam. Aaaa, koliko je to lepo. Koliko savršenih slika u oku posmatrača, da čovek prosto ne može da se odluči za jednu, najupečatljiviju. Svaka je na svoj način jedinstvena i fascinantna. Prošle godine sam otkrila kako mogu doći do ivice Ravne grede, odakle je prelep pogled dole na katun Rupe, ali i na Ključ i čitavu Bjelasicu. A pronašla sam i put kojim se mogu popeti motorom do ispod samog Ključa, na nekih 150 m. Tada nisam imala snage da u moto opremi ispešačim uzbrdo uz kamenjar tih 150 m do samog vrha Ključa. Ali danas sam rešila to da uradim. Potpuno budalasto i van svake pameti, po ovoj vrućini koja se osećala i na toj visini, popela sam se u moto čizmama i svim štitnicima i gladijatoru, na Ključ! Joj radosti! A sam crkla skroz. Iako deluje da je kratko, tako obučen i u čizmama, nije baš tako lako izaći. Kad sam već izašla gore, setila sam se da nije baš pametno po tom kamenju ići u moto čizmama. Mogu se i strmoglaviti, a mogu i pohabati čizme, a one su mi još uvek jako potrebne. Ali džabe, sve te brige su nestale kad sam ugledala planinarsku kutiju na vrhu. Jeeee, eto i mene na Ključu! Više motorom, malo peške i na vrhu sam. Sjajan je to osećaj, apsolutno sjajan! Nije me u tom momentu brinulo ni to što sada tako umorna, i prokuvala od vrućine, treba da se spustim do katuna Rupe, putem koji nije baš u sjajnom stanju. A ne bi valjalo tu pasti jer je sve kamen. Ali siđoh u komadu. Međutim, vrućina i to penjanje u opremi su me dosta iscrpeli, pa sam zaključila da će za danas ovo biti dosta. Krug je taman, ni predugačak a ni kratak. A impresija sa današnje vožnje puna kapa . Sjajna je ova strana Bjelasice. Možda čak i najlepša. Crkva Preobraženja Gospodnjeg, na Bikovači ( 1908 mnv) Ravna greda Džinovska pečurka Uspon od Ćirilovca kojim sam došla, a dole u podnožju se vidi Kolašin Malo dalje putem, ostavljamo crkvicu iza sebe Dole u podnožju je katun Rupe. Tamo posle treba sići, uh! Vidikovac Bikovača Cvetić u kamenu Onaj vrh tamo je Ključ. Tamo idemo Beta i ja. Tik ispod vrha Ključa Pogled sa prve stene ka vrhu Pogled sa druge stene. Radost je već tu, jer znam da je na sledećoj steni vrh. Jeeee, evo kutije, na vrhu sam! Sad sam pravi moto planinar. Da se bar setih da skinem opremu i ostavim u podnožju. Ma koga briga za to sad Tu sam bila, vidite Ključ 1973 mnv Beta je strpljivo čekala da se vratim Na pola puta do katuna Rupe, ispod Ravne grede Sjajno je bilo! Uvek je sjajno popeti se gore .

Inače, sad se setih i tamo kod Trse na tetu, ima parče gde takođe ljudi prave problem. Ne znam da li je ove godine na summitu to preskočeno, nisam ove godine bila, ali prošle sam baš ja doživela svakakve uvrede od jednog meštanina. Rekla sam ja Đorđu tačnu lokaciju gde je to bilo, pa je verovatno to premošteno drugačije. Ali se nalazi na tetu. Pogledaću baš, pa i to da vam okačim. Evo, ovo parče možda treba preskočiti i zaobići asfaltom. To jeste izazovan deo, kamenit strm uspon, ali izgleda meštanima smeta tuda da se prolazi. Na prošlom summitu su čak pokušali da sabotiraju prolazak motorima pa su preko noći na sred uspona iskopali duboku rupu. Kako je ove godine sa prolaskom tuda ne znam . A na mestu obeleženom strelicom me dočekao taj ljuti meštanin i svim i svačim me počastio, iz daljine doduše. Brzo sam zbrisala dalje

Pogledala sam na mapi tačno gde je šta . Manastir Prekobrđe je na desetom kilometru od skretanja sa magistrale u Međurečju. Tabla se nalazila na 5,5 km sa desne strane na proširenju pored koturače sa nekom starom žičarom, mada je ona sada nebitna. Sporni deo puta je recimo od sedmog do jedanestog km. Posle je spuštanje u Sjevernicu i dalje nema više problema. Znači kada naiđete na kuću pored puta sa desne strane polako prođite, i pored manastira naravno isto lagano. Šteta je generalno baš ovu trasu preskočiti jer je zanimljiv i izazovan spust i uspon iz Sjevernice. Mislim, nije teško, naročito jer je i taj put popravljan, ali jeste popriličan spust a i posle uspon. Od nivoa reke se izlazi na 1200 mnv.

Može, obeležiću koji je to deo pa ću okačiti ovde. Juče sam prošla tim delom puta koji je bio sporan, nikoga nisam srela od meštana. One nalepnice na tabli nema, odneo vetar i sprala kiša. Verovatno je onda bio problem jer se baš tada popravljao put, a i bila je navala motociklista, početak sezone. Sada po vrućini ih ređe čujem da idu tetom. Prolaze, evo baš sad dva, tri, prođoše, ali znatno u manjem broju. To ti je inače deo teta od magistrale u Međurečju naviše ka manastiru Prekobrđe i Uvaču. Deo puta u dužini od par km pre manastira i deo posle je popravljan. Ali ako ideš sam ili u manjem društvu i ako lagano prođete kada vidite kuće i nasut put, ne bi trebalo da ima problema. Sad, konkretno taj bučni čovek vikendom dolazi u tu kuću, ali ako lagano prođeš valjda će biti ok. Jel tet voziš? U kom pravcu ? Od Bih ka Albaniji ili obrnuto?

29.07.2026. Krug : Crkvine, Pješčanica, Tori, Manastir Prekobrđe dužina 66 km visina 1337 mnv Danas jedna kraća ali lepa vožnja. Od proletos, čini mi se nisam vozila ovaj ceo krug. Pa sam se i iznenadila da su neki delovi puta koji su kišama bili oštećeni, sanirani, tako da gotovo da nema nezgodnih deonica. Možda izbor rute nije baš najsrećniji za visoke temperature koje su se ponovo vratile, ali obzirom da je vožnja započeta dosta kasno, iza podneva, negde dalje nije imalo smisla ići. Plus, na današnju vožnju nisam išla sama. Pridružio mi se Dalibor. Pominjala sam ga nekoliko postova ranije, on je drugar iz Podgorice. Njemu nisu bili poznati ovi off road putevi do Crkvina, pa sam rešila odmah da mu pokažem sve opcije, a da to ipak bude jedan lep krug . Izvezli smo se i do vidikovca iznad Crkvina, mog omiljenog mesta , sa koga se pruža otvoren i lep pogled na Moračke planine, južni obod Sinjajevine, i Maganik , naravno . On uvek mora biti u mom vidokrugu gde god da krenem . A upeklo je bilo podosta danas. Kroz šumu je bila fina hladovina iako nismo vozili na nekim velikim visinama. Ali, kako je dan odmicao, naročito u povratku, kada smo se spustili nisko, uh bilo je baš vruće. Danas nisam puno slikala. Više je to bila jedna vožnja u kontinuitetu. Relativno brzo smo mi izvezli ovaj krug. Ja kada vozim sama, vozim za nijansu sporije. Stajem češće da slikam. Nije mi teško da se zaustavim svako malo ako ugledam dobar kadar. Ali u društvu ipak u prvom planu je vožnja, a fotografije kada dođu na red . Tome je umnogome doprinelo i to što Dalibor ima montiranu kameru na kacigi, pa ne mora ni da staje. Snima u pokretu. Tako sam ja ponovo dobila par novih fotografija mene i motora, i to u vožnji. Lepo je imati i takvu neku slikicu . Bio je ovo jedan baš lep dan. I dobra vožnja, u dobrom društvu. Dalibor stiže u punom letu. Umalo da promaši skretanje Naši motori u visokoj travi, sa pogledom na Moračke i ostale planine A eto i nas, sa Maganikom u pozadini Ušće Pješčanice u Taru Eto i mene , polako jurim na svom atu Ko bi rekao da sam ovo ja Retko vidim sebe iz ove perspektive. Hvala Dalibore! Ovo je već poznatiji kadar Putanja kojom smo se danas provozali i uživali

26.07.2026. Bjelasica ( vidikovci sa pogledom na jezera: Pešića jezero, Ursulovačko, Šiško), Biogradsko jezero, Štitarica, Sinjajevina dužina: 150 km visina: 2069 mnv Premišljala sam se jutros da li danas da vozim ovu rutu, obzirom da je bilo neke kiše u najavi, a i vetra na Bjelasici, ali sam ipak odlučila da krenem, pa ću usput videti kakva je situacija sa vremenom. Odavno nisam vozila tom stranom Bjelasice, kojom se spušta do Biogradskog jezera. Poslednji put je to bilo pretprošle godine , čini mi se. A zapravo je jako lepa i ruta i priroda. Put, iako popravljan prošle ili pretprošle godine, ponovo je u nekim delovima dosta oštećen kišama i snegovima. A kod spuštanja ka katunima pre nego počnu serpentine na Biogradskoj gori, pojavile su se dosta duboke vododerine, koje se moraju zaobići. Vozila sam putem do izvora Biogradske reke, pa sam se popela do Zekove glave sa donje strane, odakle se takođe pruža lep pogled na Pešića jezero i katune oko njega. Danas sam čula da je put iz Jelovice do Pešića jezera asfaltiran, inače je bio poprilično loš kad sam poslednji put tamo bila. Posle tog vidikovca sam se popela uz jedan poveći uspon do vrha brda, ispod Crne glave. Više puta sam izlazila na to brdo, ali tek nedavno, kada sam se peške pela na Crnu glavu, sam videla da se vrlo blizu tog mesta može lepo videti Ursulovačko jezero. Samo desetak metara niže niz padinu ako spustim motor, mogu napraviti lepe kadrove sa jezerom i Betom. Sada sam upravo pronašla tu poziciju. I eto Bete iznad Ursulovačkog jezera . Još da je dan bio sunčaniji i vedriji , fotografije bi bile fenomenalne. Ali nisu ni ovako loše. Odatle sam neko vreme vozila prateći tragove kvada, dole, gore uz ivice obronaka Bjelasice, dok nisam došla do tačke odakle se vidi Šiško jezero, i katuni oko njega. Na ovom mestu sam se malo duže zadržala iako je vetar poprilično jako duvao. Jednostavno, tamo na tom vrhu, daleko od svega, okružena samo prirodom i zelenilom, fantastičnim vidicima, prostranstvom i širinom, osećala sam se baš dobro. Vetar koji se pojačavao, opominjao me je da moram uskoro krenuti naniže. Još samo trenutak, dva, da udahnem taj miris svežine...slobode... On je tu, u svakoj travki, svakoj kapi rose, na laticama cveća, u šumu vetra, u zagrljaju litice. Osećam ga svuda, gotovo da mogu da ga dodirnem. Motor je počeo blago da se ljulja pod naletom vetra. Vreme je da se siđe u zavetrinu. Samo zavetrine nema ni niže. A sivi oblaci donose i kišu. Srećom ona samo sipi. Temperatura nije visoka, pa ova letnja kiša nije baš topla. A voziti pokisao na vetru nije baš najprijatniji osećaj. Srećom nije puno a ni dugo padalo. A i šuma u Bigradskoj gori me je malo zaštitila, pa siđoh do jezera gotovo suva. Iznenadla me je posećenost Biogradskog jezera. Jeste vikend ali dosta prohladan dan. Ipak, na i oko jezera je bilo dosta ljudi. Tu se samo kratko zadržavam i brzo idem dalje. Ali gde dalje? Odatle, nazad do Kolašina je sve asfalt i to magistrala. Leto i nedelja popodne, apsolutno ubistvena kombinacija za mene i Betu sa točkovima koji se jedva kotrljaju ( potrošene su i gume i musevi). Pa tako odlučujem da umesto ka Kolašinu krenem ka Mojkovcu . Ali Majo, pa to je u suprotnom smeru od tvoje kuće ! Da,da... Do kuće ću preko Sinjajevine A na Sinjajevinu ću iz Štitarice. A Štitarica je par kilometara ka Mojkovcu od izlaska na magistralu. Jeste ovaj uspon na Sinjajevinu iz Štitarice u celini asfaltiran, ali to je lep, krivudav planinski put. Sa još jednim lepim vidikovcem iznad Klisure, sa pogledom na Bjelasicu. Samo deo rute kojom ću preći preko Sinjajevine je asfalt, ostalo je makadam. To je mnogo bolja opcija od magistrale. Imam dovoljno vremena, a i goriva. Bio je to dobar izbor. Gore sam ponovo srela živahne, slatke drugare, konjiće. Naročito su zanimljivi bili ždrebe i mama . Ždrebe je probalo da joj se popne na leđa, a majka je pokušala da pogura mene i motor . Možda je i ona htela da se popne na Betu, ko zna. Poslednji deo puta, od Crkvina do kuće prelazim tik pred mrak. Tu je oluja od pre par dana oborila jedno stablo na put. Srećom pri kraju je ono dosta tanko, pa sam ga mogla preskočiti. Kišica ponovo počinje. Stajem pod drvo dok malo ne prođe. I zaista, vrlo brzo se razvedrilo i ja nastavljam dalje . Bio je ovo jedan dugačak, zanimljiv i ispunjen dan. Putevi i predeli fenomenalni, toliko da sam i zaboravila na sav onaj asfalt kojim sam morala voziti da bih napravila ovaj fantastičan krug po Bjelasici i Sinjajevini. Nisam ni znala do danas, da se sa ovog mesta vidi Biogradsko jezero. Mesto je blizu ski staze. Neki fini ljudi su se ponudili da me slikaju. Retko imam slike sebe na motoru Zekova glava, sa donje strane Pešića jezero. Prošli put sam bila na onoj litici desno, iznad jezera. Jezerce kao suza Brdašce ispod Crne glave, i ovčice Crna glava E, a ovo je Ursulovačko jezero Prelepo jezerce, skriveno i ušuškano na obroncima Bjelasice Livadama Bjelasice Put ka Šiškom jezeru sa Bjelasice. Danas njim neću ići. To ostaje za naredni put . I evo ga vidikovac sa pogledom na Šiško jezero Vetar se malo pojačao, a i moje raspoloženje Prizor kao iz bajke. Doduše malo oblačan, ali prelep. Beta gore na litici, odoleva vetru Posle kiše i serpentina, stigosmo i do Biogradskog jezera Posle one lepote i tišine gore, ova gužva baš i ne prija. Idemo dalje... Vidikovac Klisura iznad Štitarice. Onaj greben preko puta je Bjelasica Sinjajevina Razigrano ždrebence Ždrebe pokušava da se popenje na mamu A mama gura Betu i mene. Vreme je da krenem. Izgleda da hoće da me poljubi Možda misli da je Beta moje ždrebe. Poslednji vidikovac na silasku sa Sinjajevine sa pogledom na Kolašin Oblaci ponovo dolaze, vreme je da požurimo kući

23.07.2026. Crna planina dužina 93 km visina 1885 mnv Crna planina je planinski masiv u sastavu Kučkih planina. Ne toliko poznata i posećena, ali planina izuzetne lepote, prostranih strmih pašnjaka, i neverovatnih vidikovaca. Gotovo svaki pogled odozgo, svaka fotografija je za poster ili razglednicu. Ne vozim često do nje, ovo mi je tek treći put za sve ove godine, mada se evo sada baš pitam zašto. Moguće zbog prilaznih puteva kojima se do nje može doći. Sa strane bliže Bukumirskom jezeru, pored katuna Brskut, odakle sam i ja danas došla, do Crne planine se dolazi kamenim putem sa serijom serpentina, u dva navrata. Put nije previše loš koliko sam očekivala. Nešto mi je taj deo ostao u sećanju kao malo nezgodniji. Ali danas mi nije tako strašno izgledao. Ipak, dobro je što Dalibor nije krenuo sa mnom. Njegov motor je veći i teži, pa možda ne bi bio baš oduševljen putem. Dalibor je drugar koga sam srela iznad Bukumirskog jezera. Krenuo i on danas malo na vožnju, ka Bjelasici. Ali kad smo se sreli, razmišljali smo da negde nastavimo zajedno. Ja sam baš rešila da se danas popnem na Crnu planinu, ali nisam bila sigurna u kakvom stanju je put, pa smo ipak odlučili da on ne ide sa mnom gore. On je produžio ka Bjelasici, a ja na Crnu. Ali da se vratim na moguće prilaze do ove planine. Postoji put i iz Veruše, ja sam danas njim sišla. Ovaj put kako se penje naviše, sve je u lošijem stanju. Put je zemljani sa mnogo vododerina, na nekim delovima sasvim i urušen, pa se mora taj deo zaobići. Pitanje je vremena kada na nekoj deonici više neće moći da se prođe. Za sada se motorima lako prolazi. Ali četvorotočkašima je dosta teže. Međutim, kada se popne gore, bilo sa koje strane, pa se još produži uzbrdo, do nekog od tri, četri vidikovca, pogled koji se odatle pruža zaustavlja dah. Predivne panorame Kučkih planina, Prokletija, Komova, ali i svih vrhova sa zapadne strane, uključujući i Maganik, se otvaraju pred tobom. Pogled na koju god stranu se okreneš potpuno očarava, ali i sama Crna planina je predivna. Obli vrhovi prekriveni zelenim pašnjacima, odaju utisak otvorenog prostora, širine i nežnosti. A mekana travica prosto mami da se na njoj bar za trenutak ispružiš, zatvoriš oči, i uživaš. Ali, i tako zatvorenih očiju osećaš i vidiš slike svih onih predivnih vrhova koje si do malopre gledao. Toliko je snažna impresija gore. Čarobna planina je ova Crna planina. Više bi joj pristajalo ime Zelena, uopšte ne znam zašto se zove Crna. Toliko mi je bilo lepo gore, da mi se uopšte nije kretalo nazad. Vreme je potpuno stalo . Ali mora se i nazad ići. U kući je ostao uhvaćen u kavezu još jedan puh koji čeka prevoz do slobode. Na kraju, ne znam šta bih još mogla da dodam. Slike će same reći sve. Nadam se da ćete uživati bar upola koliko sam ja uživala danas na Crnoj planini Iznad Brskuta odmor u hladovini Još jednom pogled na Bukumirsko jezero Uspon na Crnu planinu Prelepe cvetne livade očarale su i Betu Bali vrh , vidikovac sa fantastičnim pogledom Levo Maglić, desno vrhovi Kučkih planina, a na horizontu Prokletije Beta i Komovi U čizmu mi se zakačio cvetić, pa tako imam i modni detalj Raspoloženje mi je očigledno bilo na zavidnom nivou, a kako i ne bi na ovakvom mestu, pa malo šale ( da ne kažem glupiranja), nije na odmet Ovo je drugi vidikovac, sa jednako lepim pogledom. Malo je bliži Komovima. I treći vidikovac

Kaluđerov most i vodopad Svetigora ( Majin putokaz ) Stalno hoću da napišem kako se autom ili motorom može sa magistrale, od Manastira Morača doći do onog lepog vodopada ispod manastira, vodopada Svetigora, pa nikako da to uradim. Evo sad ću . Danas sam neplanirano svratila do vodopada i Morače, pa reko da ubacim malo svežih, letnjih slika, a ujedno i da napišem kako se može doći do vodopada, ukoliko neko bude u prolazu i poželi da svrati. Vrlo je jednostavno. Može se sa prilaznog parkinga ka manastiru ( onog gde je pošta, i neke prodavničice) sići šumskim putićem. Trebalo bi da je prohodan, ali to ne mogu iz prve ruke reći, nisam njim išla. Drugi način je jednistavniji, naročito ako ste motorom, jer praktično možete doći do Kaluđerovog mosta i Morače. Ako ste autom, može i njim, ali ja tih poslednjih 431 m prošetam. Iako je dobar, poravnjan makadamski put, to poslednje parče više volim da prošetam. Znači, u ovoj drugoj varijanti, od manastira Morača se magistralom produži 1 km u pravcu ka Podgorici. Prođe se most preko Morače i odmah iza njega ima odvajanje levo za sela Đurđevina, Bare i ne znam šta sve još piše na tabli. Tu se skrene i vozi uskim, ali asfaltnim putem 875 m do table na kojoj piše Kaluđerov most i vodopad Svetigora. Tu prestaje asfalt i počinje makadam. Sa strane ima proširenje za dva, do tri auta. Može se tu parkirati, ili produžiti još tih 400 m makadamskim putem do mosta. Kod ove table parkirati auto. Nacrtala sam i uputstvo, pa ko se uputi do vodopada sigurna sam da će se snaći. Skica je vrlo jednostavna i pregledna. Iako su bile velike vrućine, vode na Svetigori ipak ima dosta. A Morača je lepa, bistra i hladna. Kad ponovo upeče, znam gde ću potražiti osveženje . Ovde ću vam postaviti još nešto, osim slika i filmova Svetigore i Morače. Da se i vi malo nasmejete i vidite kako se moji kućni ljubimci druže . Sad, ovo ljubimci je diskutabilno , al da su kućni, jesu. Pisala sam ranije da na tavanu leti imam puhove. Oni su se toliko odomaćili da silaze i u kuću. Nekada su fini, a nekada prave nered i buku, da čovek i ono malo razuma što mu je ostalo izgubi . Pokušavam da izađem sa njima na kraj, ali teško. Imam i neku mišolovku u obliku kaveza, koja se zatvori kada puhić zakači okidač, na koji obično stavim jabuku kao mamac. Uhvate se oni povremeno. I ja šta ću, kad ih ulovim, vozim ih što dalje od kuće, kako se ne bi vratili. A to što dalje je osam kilometara od kuće, u blizini manastira. I tamo negde u prirodi ih pustim . I evo, jedan se noćas upecao, pa sam morala da ga odvezem. A pre toga ga je Vaki malo zagledao i njuškao, a pomalo i bežao kada mišić frkne. Puhovi inače imaju piskav , karakterističan zvuk koji ispuštaju kada se dozivaju. Ali ovaj puhić izgleda mutira. Nešto mu je baš promukao glasić . Pojačajte da čujete kako zriče . Morala sam ga snimiti koliko slatko to radi. Pa kad sam već taksirala i vozila puhića do Morače i manastira, iskoristila sam da malo svratim do reke i vodopada. Vaki merka puhića i pita se, šta sad? Pustite da vidite kako puh frkće na Vakija, a ovaj zbunjeno beži iako je puh daleko manji od njega, plus je u kavezu Poslušajte ovog malog puha kakve zvuke ispušta, kao neka pokvarena zvečka Kaluđerov most Vodopad Svetigora i okruženje Morača Prozirna i kristalno čista Penušava i ledeno hladna Najlepša

Da, to je ok. Tuda može. Ja tuda idem kada idem na Žabljak jer je meni to usput. Ali kada se dolazi iz Srbije malo je dalje i kruži se oko Sinjajevine, ali može. Ipak bi bilo malo bezveze da iz pravca Tare zatvore oba prilaza . Ali sve je moguće

Nije, pušten je u rad. Pročitala sam negde skoro, nisam lično prolazila. Ali će uskoro most na Tari biti potpuno zatvoren za saobraćaj zbog radova. Da ovaj pravac Mojkovac- Đurđevića Tara nije proradio, kada se most potpuno zatvori, bilo bi baš nezgodno stići na Žabljak iz tog pravca. Odnosno bilo bi nemoguće

18.07.2026. Skrbuša, Rečine, Bačko brdo, Medni do, Patkovica, Jelovica, Raskrsnica, Zekova glava, Pešića jezero dužina 140 km visina 2017 mnv Danas sam prvi put ove godine vozila putevima kojima nikada ranije nisam prošla. Prva deonica je put iz Skrbuše kojim se izlazi do Bačkog brda. Bačko brdo je mesto na makadamskom putu koji povezuje Bjelasicu i Komove. Kada izađem na Bačko brdo ja sam već praktično na Bjelasici. Sve puteve sa te južne strane ka Bjelasici sam već ranije prošla osim ovog iz Skrbuše. A zapravo baš on mi je možda najbolja i najkraća opcija da od pumpe u Kolašinu stignem do obronaka Bjelasice. Ima malo asfalta, vozi se nekih pet kilometara magistralom ka Mateševu, koja je jako prometna , pa samim tim i nebezbedna. Ali zato za dvadeset km od pumpe sam već gore na Bjelasici, što mi daje mogućnost da vozim još osamdeset do sto kilometara do iste ili druge pumpe, ako posmatramo u odnosu na autonomiju Bete. Drugim rečima, mogu slobodno da krenem da istražim jedan potencijalni put koji sam odavno iscrtala, ali nikako da rešim i da probam tuda voziti, odnosno sići. Jer bi to bila ruta kojom bih odozgo sa grebena sišla do Jelovice. Ta nova deonica, koju je trebalo istražiti, nije dugačka, svega petnestak kilometara, ali krije puno nepoznanica. Ono što je sigurno, neki delovi su dosta strmi, samo je pitanje koliko strmi i u kakvom stanju je put. Drugo pitanje je stanje samog puta. Koristi li se? Da li je urušen, zarastao, ima li ga uopšte? Takođe, neki kraći delovi na mapi se prekidaju, odnosno nisu prikazani kao put, već kao stazica. To dolazi u obzir samo ukoliko je ravna livada ili eventualno pod nekim manjim nagibom. Ali rešila sam da krenem , polako i obazrivo, pa ćemo videti hoću li uspeti da se spustim. To je još jedna otežavajuća stvar sa ovom rutom. Moram voziti nizbrdo. Mnogo više volim kada istražujem neki novi put da vozim uzbrdo. Mnogo je bolja kontrola i lakše mogu da odustanem i vratim se. Ali sada nisam mogla da biram. Ili ću nizbrdo, ili odustajem od rutiranja. Naravno, nisam odustala. Uspela sam da se spustim. Doduše malo izmenjenom trasom od iscrtane. Plus sam se spuštala vrlo strmom livadom po tragivima nekog kvada u onom delu gde puta nije bilo. Tu je recimo pitanje da li bih mogla tuda i da se popnem. Kao neko konačno rešenje moraću još da poradim na ovoj ruti, jer osim te strme livade, na mestu gde bi trebalo ponovo se uključiti na put je nečiji privatni posed, i ljudi su nasuli zemlju da im kvadovi ne bi vozili po imanju. Takođe, u gornjem delu bliže grebenu, put je pomalo loš. Tu mora obazrivo. Ostalo je širok makadamski put. A priroda fenomenalna. Visoka četinarska šuma prekriva obronke iznad Jelovice. Prelepo zaista. Četinari prave duboku hladovinu, ali čak i u njoj je bilo jako vruće. Dan je bio izuzetno topao i težak. Srećom pa je potraga za novom rutom bila uspešna, što me je jako obradovalo, pa i podiglo dodatno energiju, da sam odlučila kada sam se ponovo popela na Bjelasicu, sada makadamskim putem iznad tunela Klisura, da produžim i do Pešića jezera. Ni do njega nisam išla ove godine. Ranije sam otkrila put kojim mogu doći do ivice kod Zekove glave, odakle se lepo vidi jezero u podnožju, ali i Crna glava, najviši vrh Bjelasice. Time je ova današnja vožnja kompletirana u potpunosti. Sve je na kraju zaokruženo, i korisno i lepo . U povratku svraćam u Kolašin, malo da se odmorim i okrepim pre povratka kući. Tu srećem tri Kolašinca, motoraša. Jednog od njih poznajem, sretali smo se u mom selu. Momci ne voze off, i upravo su se vratili iz Rožaja sa moto skupa. A sad odoše malo da prošetaju svojom varošicom i sednu negde u hladovinu na kafu ili pivo. Lep je i živahan Kolašin, naročito večeras. Subota veče je. Baš volim ovaj gradić. To je i moj grad. Moje selo pripada opštini Kolašin. I ja joj pripadam . Nisam imala večeras vremena da i ja sednem u neku baštu , već je padalo veče, morala sam požuriti. Beta ima očajna svetla, a i ja ne vidim po mraku. A moram priznati, poželela sam da ostanem. Ništa, moraću to da ispravim. Autom ću neko naredno veče izaći u provod . I bez toga sasvim sam zadovoljna današnjim danom. Istraživanje ovih puteva danas je baš dobro prošlo, to mi je važno za ubuduće . Ima još novih puteva koje odavno planiram da istražim, ali nije bilo prilike. Do njih prvo treba doći, nisu blizu. Bar još koji novi će biti ove godine, nadam se . Skrbuša, visoki železnički most Česma na Bačkom brdu Medni do - Patkovica Njihovo visočanstvo, Komovi Patkovica. Odatle idem levo naniže Osveženje na ovoj sparini. Hladan planinski izvor. Visoka četinarska šuma Skoro sam sišla u Jelovicu. Ona je veoma lepa i pitoma. Ponovo gore, Bjelasica Zekova glava Pešića jezero, a iznad njega Crna glava Jedan čamac plovi po jezercetu Iz druge pozicije, bliže jezeru Čak sam se i popela uz onaj strmi uspon ka Zekovoj glavi. Beta se malo mučila, ali je izašla. Bjelasica je prelepa i leti i zimi. Uh, ovu čokoladicu baš volim. A stiže u pravi čas da mi podigne malo šećer i povrsti energiju. Morala sam stati još jednom na deset km od kuće. Velika vrućuna me je danas baš iscrpela. A nije ni malo kilometara bilo...

Momak je već u Bosni, na putu nazad ka kući. A za znak, i stanje oko meštana i vožnje ću pratiti, pa ćemo videti šta će biti sa tim. Smiriće se sada to, naročoto jer će se taj deo puta verovatno uskoro asfaltirati. Ali generalno u budućnosti će biti problema sa off road vožnjama sve više.