Ima majstor za motocikle u Baru. Pokušaću naći njegov telefon pa ti šaljem, ako ne nađeš deo u radnji možda on može pomoći

Daj ti putopis. Ne mora motorom. Deluje mi da će biti baš dobar putopis Baš me zanima gde si naišao na ove tragove i što si išao da tražiš pećinu? Nadam se da nisi tražio medveda

Eto ga Auh!

Hvala! Biće prilike , doći ćete vi ponovo na ovu stranu

30.05.2026. Kapetanovo jezero još jednom Pisala sam neki dan da je trebalo da se nađem sa kolegama sa foruma na Kapetanovom jezeru, ali tajming nije bio dobar, pa do susreta nije došlo. Kolege su vozile u međuvremenu Albaniju i još ponešto, i sinoć se vratili ponovo u Cg da ipak voze deo teta preko Maganika do Lukavice i Kapetanovog jezera. Ovaj put smo napravili bolji dogovor, oni će ujutru doći do mene, pa ćemo zajedno gore. U međuvremenu jedan kolega ipak odlučuje da krene nazad, kući. A Saša ostaje pri dogovoru, ispostaviće se na obostrano zadovoljstvo . Zaista je bila lepa vožnja, bar meni. Videćemo šta će Saša imati da kaže. Iako sam istu rutu vozila pre tri dana, u društvu nekako sve to bude mnogo zanimljivije. Drago mi je da sam kolegi mogla pokazati i katun Poljanu ispod Maganika, i Pogledalo odakle se lepo mogu videti vrhovi Komova, Kučkih planina, Bjelasica, ali i Prokletije skroz iza. Zastali smo i na poljanici iznad Nikšića, mom uobičajenom mestu za kraću pauzu, jer je tu poslednji trenutak kada još uvek ima dometa i signala. A i pogled na Nikšić i njegova jezera je lep. Posle kako se približava Lukavici i Kapetanovom jezeru signal se potpuno gubi. Dan je bio prelep. Vedar, sunčan ali ne previše topao. Poslednji lep dan pred promenu vremena i novu seriju kiša. Nismo žurili. Na svakom od pomenutih mesta smo se po malo zadržali, pa se vožnja do jezera i Moračkih planina malo i odužila. A tamo, doživljaj koji stvara boravak na ovom mestu, koliko god da si puta bio, ne može da izostne. To je jedno od onih čarobnih mesta, čija te lepota iznova očara, i uvek ostavi novi trag, ali i poziv da mu se ponovo vratiš. Ne znam da li je i na Sašu ovako delovalo, ali iz priče kasnije, čini mi se da je dosta zadovoljan onim što je video . Na samom jezeru nismo mogli dugo ostati jer smo već potrošili vreme. On je trebao dalje nastaviti put, a ja da se istim putem preko Maganika vratim kući pre mraka. Dobro smo planirali vreme za povratak, pa je svako pre mraka stigao tamo gde je krenuo. Ja sam usput imala jedno manje proklizavanje. Meni nije bilo ništa, ali zamalo da strada poklopac dekle na jednom kamenu. Kamen je napravio poveću brazdu, ali deklu srećom nije probio. Ova mala nezgoda nikako nije zasenila prelepo proveden dan u vožnji i druženju. U povratku, kod Rekočice sam srela još dvojicu kolega motociklista iz Austrije. I oni voze tet. Jedan je solidno govorio srpski jezik, pa smo se tu baš lepo ispričali. Fini momci . Danas nisam napravila puno slika, ali poneka ima. Možda će kolega Saša ( @sst ), imati da doda još koju fotku ili utisak sa današnje vožnje. Transalp ide kao zmaj uz Maganik

29.05.2026. Ropušnica, krug dužina 76 km, visina 1500 mnv Došla je na red i Ropušnica, u ovoj godini. Za uspon naviše biram malo teži, strmiji i dosta zarastao šumski put. Nisam bila sigurna, da li je prohodan, da nije neko drvo palo, ili se obrušio odron.. Ali nije bilo većih prepreka. Moglo se proći. Gore još uvek nikoga u kolibama i kućicama nema. Mada vidim da su neke bašte preorane i verovatno zasađene. Ali stoke i konja još nema. A nema ni ljudi. Samo zelena , razlistala priroda i pašnjaci prošarani poljskim cvećem. I vrhovi Lukanje Čelo i Tali, iznad njih. A tišina, duboka i predivna svuda oko tebe. Tali Uvek sam se pitala da li su ove kamene ploče na livadi delo čoveka ili prirode. Od kada dolazim, uvek su tu. Kao da je neko napravio pozornicu, a kamene ploče postavio umesto stolica. Možda i jeste... Poljsko cveće. Najlepša je priroda u proleće, najzelenija i najšarenija. Korito za pojenje stoke. Sada je suvo, voda je prekinuta, ali kada stočari dođu, namestiće je. Sve nijanse zelene Beta, Tali i ja Malo niže otvara se pogled ka južnim gredama Sinjajevine Savršen pogled Neke neobične, a lepe biljke rastu na planinskim pašnjacima U povratku, pogled ka Donjoj Morači i Prekobrđu A ovo je već iz Donje Morače, a gledamo Ropušnicu preko puta Lukanje Čelo je levi vrh, Tali desni

27.05.2026. Do Kapetanovog jezera preko Maganika dužina 116 km, visina 1762 mnv Neću pisati mnogo o ovoj vožnji. Imam puno slika koje će same ispričati priču, a i previše sam umorna da bih puno pisala . Od kada je put iz Velje Dubokog urušen, ređe idem do Moračkih planina i Kapetanovog jezera, jer mi je preko Maganika i Lukavice, duplo duži, a i ne mogu zatvoriti krug, pa je odlazak i povratak istom rutom. Malo sam i zaboravila koliko su Moračke planine lepe, posebno u proleće kada sve ozeleni, a poljsko cveće prošara pašnjake. Ovu vožnju danas su obeležile tri stvari. Prva, ispalo mi je negde prelivno crevo sa čepa rezervoara. To sam primetila kada sam stala na Maganiku da zabeležim fotografijom drugu stvar. Druga stvar je, smet na Maganiku se potpuno otopio. Nema ni traga onom snegu od pre desetak dana. Čitav put do Kapetanovog jezera je čist i prohodan. I treća, možda i najvažnija stvar, nisam se našla sa našim drugarima sa foruma , sa kojima je trebalo da se sretnem na Kapetanovom jezeru , i da zajedno siđemo sa Maganika, a oni dalje da nastave putovanje. Oni su jutros krenuli iz Srbije, imali su dosta ambiciozan plan, a dan je za to previše kratak, pa su morali da odustanu od ovog dela offa i asfaltom produže do smeštaja. Ja sam i tako planirala da se provozam do Kapetanovog jezera, pa je ovaj okvirni dogovor bio povod. Žao mi je što se nismo sreli, ali biće prilike. Ja sam baš uživala gore podno Moračkih planina. Tamo je svaki pogled, fotografija za razglednicu. Neverovatne planine! Bajkovita priroda. Prelepo. Pogledalo, uvek Maganik, snega više nema Pogled na Nikšić Lukavica, Mali i Veliki Žurim Crkvica na Kapetanovom jezeru Gledajte ovu lepotu. Savršenu lepotu! Rajsko mesto Biseri posuti po travi A onda jezero ... Kakva neverovatna igra svetlosti i boja Okružen ovolikom iznenadnom lepotom, čovek se malo i zaigra A neko je iskoristio vodu da se malo i rashladi A bilo je i zmija, ali vodenih Kameni sto i stolice, lepo osmišljeno. Savršeno se uklapa u ambijent. Granični kamen između rovačke i piperske teritorije, i koliba na njemu Hladna voda sa izvora kao poručena stiže u pravi čas Rekočica, povratak

26.05.2026. Đević Bor, Ponikvice, Kameno Katunište, Granice dužina 50 km, visina 1623 mnv Uh kakav vruć dan. Kako li će mi tek biti letos, kad danas na finih 28 stepeni crkoh skroz . A ruta cela truckava, sve kamen. Ili ja toliko nisam u formi, baš sam se dobro umorila. I ruke me bole od stiskanja kormana da mi slučajno od tolikog skakanja, ne pobegne. Pošla sam gore ka Maganiku, ali preko Maničeva, Paljevina ka Đević Boru, sa idejom da napravim krug ispod Maganika, pod uslovom da nema nigde nekog zaostalog smeta. Ali nažalost bilo je, baš kod Đević Bora. To je i očekivano, tu se sneg najkasnije topi. Na tom mestu postoji i jedna jama, snežnica, u kojoj dugo ima snega. Smetovi nisu veliki. Vidi se da su kvadovi prošli. Jedna besna grupa je za vikend jurila oko Maganika i urnisala puteve, makadamske a i krivine na asfaltnim. Prava katastrofa, meštani su baš besni. Čak su i neke livade iskopali. Zbog ovakvog bezobzirnog i bahatog ponašanja, i motori će imati problem sa vožnjom. Što se snega i smetova tiče, tope se oni. I moguće ih je proći. Ali, bilo ih je nekoliko, plus krivina sa snežnicom na koju tek nailazim, a ona je verujem imala najveći smet. Kako sam sama gore, bez dometa u tom kamenjaru, nije bilo pametno da guram preko snega. Posebno što je put išao nizbrdo u tom delu, pa ako bih tuda iz nekog razloga morala da se vratim, moglo bi se desiti da se zaglavim. Tako da sam samo do klupe i spomenika šumaru išla, a onda istim putem nazad. Uvek zaboravim koliko je sablasno i pusto voziti ovim delom planine, posle zime. Tokom leta još se i desi da nekada naletim na nekoga ko seče drva, ali generalno, taj deo planine je jako pust. U povratku svraćam do jezera Ponikvica. Lepo je jezerce za predah. Za razliku od krša i kamenjara okolo, ono je okruženo zelenilom i pitomo. Prija blagost i mir kojim mesto odiše. Kako nisam uspela doći do Maganika, reko, hajde bar da pokušam ponovo preko Kamenog Katuništa, valjda se onaj sneg od prošlog puta otopio. I jeste. I tu je pusto. Gotovo da je neprijatno koliko si tamo sam. A motor skače, sa kamena na kamen, vrućina udarila i njega i mene. Gledam da ne stajem često, sve me nešto strah da li će motor upaliti ako stanem i ugasim ga. Taj osećaj me drži kratko, a onda prevlada lepota planine, pa zaboravim na teskobu. Stanem da slikam, Beta pali bez problema, vozim. Opet stanem u Kamenom Katuništu. Snega nema. Zeleno je i lepo. Livada je poprskana žutim planinskim cvećem. Volim tu sliku da vidim. U toj pustoši i kamenu, unosi spokoj. Znam od prethodnog puta da je na dalje prohodno. Ali umorna sam, baš sam umorna. Naniže po onim vododerinama iznad Gornjih Rovaca vozim pažljivo , ali se baš borim sa motorom. Ne pada mi se, nemam snage da podižem motor. Nisam pala. Stigoh kući skroz iscrpljena. Mala kilometraža, ali poteži teren. Svo to truckanje i borba sa kamenom iscrpi. Mada, lakše sam to prolazila prošle godine, čini mi se. A i to zavisi kako kad. Zaključak, sneg se ubrzano topi, ali ga još ima po planinama, u senci. Sam čovek možda i ne prođe ako naiđe na neki takav pojas. Brajovića Ponikvica Leti u ovom katunu ima ljudi Jezero Ponikvica Ka Đević Boru Kamen, prah i pepeo. Drveće izgorelo u požarima u ovom kamenjaru deluje baš sablasno. Klupa i spomen ploča šumaru u sred nedođije. I sneg. Ovde se okrećem i idem nazad. Nije pametno sam ovde eksperimentisati. Jezerce Ponikvica Odmor u hladovini dok žabice krekeću Pa opet u kamenu planinu, ka Kamenom Katuništu Otopio se sneg, ovde prolazimo Ima svega, i oštrog, hladnog kamena, ali i zelenih pitomih pašnjaka prošaranih cvećem. Kameno Katunište Priključenje na put za Gornja Rovca, dve krivine ispod planinarskog doma Đatlo I on, koji me pospano pita. Jesi došla? Konačno! Gadan sam.

24.05.2026. Krug preko Tori, Kričanje, Pješčanice, Crkvina dužina 70 km, visina 1394 mnv Danas sam napravila kružić preko puta, po brdima, do ispred Kolašina. Prvi put ove godine sam vozila ovim krakom preko vrha Tori, do ušća reke Pješčanice u Taru. Kasno sam izašla na vožnju i jako iznervirana nekim dešavanjima, tako da nisam baš mogla da krećem na neku dužu i zahtevniju vožnju. A i dan je bio neki težak i sparan. Ja onako pod tenzijom, srećom da nisam otišla nekud gde je zahtevnije, tačno bih glavu slomila. Ovako, taman dok sam se izduvala, i malo smirila naišli su teži delovi, pa sam tu već smirenije vozila. Put nije pretrpeo mnogo promena tokom zime. Sasvim je ok za vožnju. Prošle godine je popravljan, pa još nije stigao da se uruši previše. Mada, nekada je dovoljno i jedno nevreme da izmasakrira puteve, i učini ih neprohodnim. Ovom rutom, dijagonalno preko planine, silazim tačno pred Kolašinom. Prvo u mesto Pješčanica, gde se reka Pješčanica uliva u Taru, a zatim par kilometara vožnje pored Tare stižem do pumpe ispred Kolašina. Tu dospem uvek goriva, a dalje po želji. Danas nisam išla dalje. Vratila sam se drugom polovinom kruga, preko Crkvina pa grebenom, pored lovačkog doma na Petrovoj ravni, i nazad do kuće. Ne previše duga vožnja, ni previše zahtevna, a opet fin krug za razgibavanje. Taman za moje današnje raspoloženje Tori E da, danas sam prvi put skrenula preko Pješčanice na neki poprečni put da vidim kuda ide. To je put za izvlačenje drva. Iznenadilo me je koliko je dugačko probijen. Vozila sam oko 2 km u dubinu šume, i bilo je još, ali je postao zbrazdan i loš, pa nisam htela dalje da se zavlačim. A dotle, generalno nije loš. A i šumica je lepa. Ušće Pješčanice u Taru U povratku stajem kod jedne kolibice na Jasenskoj kosi, da se malo odmorim. Društvo mi prave ovčice. Sve u svemu na kraju je bila fina vožnjica.

Da napišem info oko stanja puteva preko planina. Malo sam se raspitala, pošto mi tačke koje je sst obuhvatio rutom nisu baš sve u komšiluku pa ih ne mogu sada obići lično , i ne u jednom cugu. Ovako, Sinjajevina je prohodna kaže čovek. On je juče izlazio džipom gore. Kaže ima snega, ali bilo je kvadova koji su juče gore vozili pa su verovatno utabali gde je bilo smetova. Maganik se prolazi takođe. I do Maganika od Kapetanovog jezera. Da li se onaj smet otopio od onomad ili je ugažen, ne znam. Ali se prolazi. Za deo teta do Prokletija, od Opasanice ka Širokaru, nema se info da li je neko prošao ove godine. Tu je bilo dosta snega, da li ga je još uvek ostalo, ne znam. Za Durmitor nisam pitala jer on nije na ruti, ali tamo sigurno ima snega. Tek pre neki dan je pročišćen put preko Trse, videla sam snimak. Smet koji je probijen je bio viši od buldožera koji je čistio put. To je što se snega tiče. Da li nekih odrona ima negde, ili stabala po putu, ne znam. To je uvek moguće.

Uh, šta je ovde sve nacrtano . Ovako, put iz Velje Dubokog za Kapetanovo jezero nije prohodan, definitivno, a i dok je bio prohodan, teži je za teške motore. Drugo, na planinama još uvek ima snega, koliko, ne znam tačno jer nisam išla da proverim, čekam da se sve to istopi da se za sigurno može proći. Znači, Sinjajevina sigurno ima snega i ne znam može li se proći ovo što si iscrtao. Mislim da ne može. A i Bjelasica sigurno ima smetova koji se nisu istopili. Sledeće, deo teta uz Albaniju, po Kučkim planinama takođe ne znam da li je prohodan zbog snega, ali moguće da je bilo i odrona. Viđam motore da voze tet, ali ne znam da li prolaze sve ili idu alternativnim asfaltnim putevima. Što se tiče ljubičaste deonice, ako sam dobro videla iscrtao si da sa Carina prođete do Komova. To nije moguće i i kada nema snega, a sada ga još uvek tamo ima dosta. Nema puta tuda, možda pastirska stazica eventualno. Nisam čula čak ni kros motorima da su tu prolazili. Tu je sipar između tih vrhova. Do Kapetanovog jezera se može asfaltnim putem doći iz pravca Nikšića. Put je uzak i lošiji ali je asfaltiran sve do jezera. Pogledaću još jednom detaljnije tvoju rutu, a bilo bi mi lakše ako bih imala gox fajl pa lepo da vidim . Dosta ovde ima težih deonica za vožnju i kada je izvesno da snega nema. Mislim da treba izbeći visoke planine, još je rano za to.

Ti si dobro prošao. Mene je danas vetar prevrnuo sa motorom . Doduše nisam se u tom momentu kretala i nalazila sam se na čistini, na vrhu brda ( 1370 mnv). Bočni udar me prevrnuo sa motorom na kome sam sedela, pre nego što sam stigla ćopavu da spustim. Iznenadilo me to, da obori motor sve sa mnom na njemu Jeste Beta lagana, ali opet... Izvinjavam se za off , ponelo me ovo sa vetrom .

22.05.2026. Liješnje, Jasenova, Kokića strane dužina rute 76 km, najviša tačka 1376 mnv Danas sam se malo provozala po brdima i šumi tu u kraju, pa se na kraju sakupila fina kilometraža. Dan je bio neki baš sumoran, sa tendencijom da padne kiša, duvao je pomalo i vetar, ali je na kraju ostalo suvo. Nije bilo vruće, pa je prijatno bilo voziti se. Odavno nisam išla do Liješnja. Od kada je urušen put iz Velje Dubokog ka Kapetanovom jezeru, u tom pravcu ređe idem. A ima jedan baš fin putić kroz šumu koji spaja Cerovicu i Liješnje, pa volim tuda da se ponekad provozam. Posebno zbog toga što put ide veoma blizu litice kanjona Mrtvice pa je i pogled lep. A od Liješnja takođe postoji zanimljiv , šumski put, lepe dužine, od oko 20 km. Njim se na kraju silazi na magistralu blizu Manastira Morača. Kako sam još uvek imala energije za vožnju, rešila sam da proverim i kakvo je stanje puta uz Kokića strane. To je lokalni put koji se ne koristi puno, a ide izohipsom ispod magistralnog puta od Mioske do Crkvina. Put se svake zime na jednom mestu uruši. Tu potok prelazi preko njega, a zimi bude jako puno vode koja nanese veliko kamenje i stene. Meštani u proleće to čiste jer put koriste za prolaz do svoje šume. Prijatno sam se iznenadila što je ne samo potok očišćen, već je i put popravljan, pa se dosta lakše vozi uzbrdo serpentinama. I umesto da tu završim vožnju i krenem nazad kući, padne mi na pamet da se popnem nekim zemljanim putem koji je uvek u pojedinim delovima izbrazdan vododerinama, do Dolskog brda. Eh, to crno brdo. Sad kad razmislim , ne znam da li je prošao makar jedan uspon na njega bez problema. Prošle zime, tamo mi je ispalo staklo od migavca, pa sam se par dana kasnije uputila da ga tražim, ali nisam do njega stigla jer sam proklizala na ledu i polomila stopalo. A prošle jeseni pri spustu sa njega sam baš nezgodno pala. Srećom bez povrede. Baksuzno brdo. E, a danas, sve fino sam se popela do gore, ali kad sam izašla na čistinu počeo je strašno da duva vetar, sa jakim udarima. Delovalo mi je da neće stati, već će se pojačati, i možda me čak može i oboriti. Htela sam da se okrenem i na trenutak spustim motor na ćopavu, suprotno od smera u kom je vetar duvao, da kratko fotografišem. Ali, pre nego sam uspela da spustim ćopavu, naišao je novi udar vetra i nećete verovati, prevrnuo me je sve sa motorom. Potpuno neverovatno! Mislila sam da tako nešto ne može da se dogodi. Doduše, jednom mi je vetar oborio motor. Ali sada je oborio motor sa mnom na njemu! Haos. Noga mi je naravno ostala ispod, jedva je izvukoh. Scena je bila skroz nerealna. Iz onog relativno mirnog vremena, dolazim u situaciju da ležim ispod motora na vrhu brda, a vetar strahovito fijuče sve jače i jače. Odmah je bilo jasno da će biti problem podići motor. Trebalo je naterati sebe da ignorišem oluju i fokusiram se na podizanje motora. Bila sam već umorna, a i motor je malo pao u minus , pa nisam mogla da ga podignem bez pomoći one moje dizalice. Zamislite koliko je duvalo da sam morala kacigu rancem da pritisnem da je ne oduva niz stranu. U takvim situacijama, gde okolnosti otežavaju i prete da je još zakomplikuju, jedino rešenje je da se panika svede na minimum, fokus maksimalno stavi na ono što treba uraditi i raditi to što se mora. Već sam bila u takvim situacijama, pa srećom znam šta mi je činiti. Nema tu nikog drugog da eventualno pomogne, moram sama. Kad je to jasno, brzo se i reši problem. Podigla sam motor, sve ponovo popakovala, sve na toj vetrometini, i čak napravila tu jednu fotku. A čim sam zašla u šumu, vetar se smanjio. Kad sam stigla dole na put, kao da sam sišla u neki drugi svet. Ni daška vetra nije bilo. Ipak, ove promene vremena, osim što na mene utiču, izgleda utiču i na životinje. Nećete verovati šta sam sve videla danas, ali nemam ni jednu sliku. Ne, nije medved . Videla sam ponovo divlju mačku. I to sam je baš lepo videla na tom Dolskom brdu. Prelepa je bila, i baš velika. A onda u povratku naletim opet na srnu. Trči putem ispred mene i ne skreće u šumu čitave dve krivine. Stvarno neverovatno. Očekivala bih da se više uplašila i brže pobegla. I na kraju, već blizu kuće ugledam lepog sivog divljeg zeku. Odavno zeca nisam videla, a njih ima ovde dosta. Na kraju dođoh i kući. Tako se ova vožnja, koju sam zamislila kao laganu i relaksirajuću, pretvorila u sve drugo, samo ne u mirnu. Ali u tome i jeste draž. Kada bi sve bilo po planu i kontrolisano, gde bi bilo avanture . Od Cerovice ka Liješnju iznad kanjona Mrtvice. Ova strana kanjona koja se vidi na slici, je na Maganiku Lukanje Čelo Liješnje Tu negde je najviša tačka kanjona, oko hiljadu i koji metar. Na horizontu su Moračke planine i Kapetanovo jezero, do koga nažalost sa ove strane više ne može da se dođe. Jasenova i Ocka gora Dolsko brdo i vetrometina, slikano posle podizanja motora Lep krug

20.05.2026. Zečka i Sjelište Dužina rute 60 km, visina 1420 mnv Danas sam prvi put ove godine vozila preko puta, delom teta preko Prekobrđa i Sjevernice , gore do prevoja , a posle produžila i izašla na Zečku. Vozila sam ja to ranije puno puta, pa i kasno prošle jeseni, poslednji put. Ali, svako proleće donosi iste dileme i pitanja, a jedno od njih je i da li sam još uvek u dovoljnoj formi za solo vožnju i po terenima gde se mora biti fokusiran , i koji mogu kriti iznenađenja. Malo su mi možda i ona prevrtanja na meni veoma poznatom putu za Maganik, dodatno unela nesigurnost, pa sam rešila što pre da proverim svoje vozačke i ostale sposobnosti, potrebne za enduro vožnju. A gde to bolje da uradim nego upravo na ovoj deonici. Na celom cg tetu, ako se izuzme još par segmenata čija težina varira u zavisnosti od trenutnog stanja , deonice od Maganika do Međurečja, i posle odatle preko Prekobrđa do Sjevernice, pa naviše do prevoja, su tehnički najzahtevnije. Ima tu još par teških momenata na tetu, uspon kod Rikavačkog jezera, neki delovi preko Lole i još na par mesta, ali ova deonica u dužini od oko 50 km je svakako zanimljiva i izazovna. A ja se nalazim tačno na njenoj sredini. Tako da kada želim koncentrusanu vožnju, koja me potpuno angažuje, mogu da biram da li ću odmah na gore, ka Maganiku, ili naniže, pa gore, dole, gooore do Zečke . Pre neki dan je bio Maganik, a danas Zečka. Odmah da utvrdim stanje stvari. Ili sam još uvek u sedlu, ili da batalim vožnje . Rezultat testa je na moju radost i sreću bio sasvim zadovoljavajući. Nije bilo prevrtanja. Nije bilo ni problema na vododerinama a ni na kamenjaru uzbrdo. Na jednom mestu je veliko deblo palo na put. Srećom bilo je dovoljno prostora za provlačenje. Do prevoja gore je sve išlo glatko, bez problema. I fokus, a i balans i ravnoteža su bili sasvim ok. To odmah podiže samopouzdanje, pa sam rešila da izađem i na Zečku. Put do nje prolazi kroz šumu i izgleda da se sve ređe koristi. Ne orezuje se granje koje je sve gušće. To je verovatno zato što je sa vrha Zečke uklonjen repetitor koji je tu bio postavljen, pa sada nema potrebe da se ide tamo. Ako ovako nastavi da zarasta, verovatno ni ja neću više tamo moći da se izvezem. Šteta baš, jer je odande lep pogled na Komove, Prokletije, ali i na Maganik, a nalazi se iznad autoputa, koji se takođe vidi. Dogodila mi se jedna lepa stvar u toj šumi. Odjednom je ispred motora iskočila prelepa srna. Samo je iskočila na put niotkuda, i brzo otrčala. Zbog ovih stvari mi bude žao što nemam kameru. Srna je bila predivna i tako blizu . Polazak na vožnju. Vaki me pita, nećeš valjda ponovo da odeš? A šta ja sam da radim čitav dan ? Spust ka Sjevernici. Put je popravljan prošle godine, još uvek se dobro drži u nekim delovima. Gore , na one vrhove idemo, ali prvo moramo skroz dole do reke. Poveće drvo je palo preko puta Provukosmo se motor i ja Prevoj. Odatle naniže se put spušta u Uvač. Ja danas neću ići tamo. Mogla bih praviti krug, ali je druga polovina velikim delom asfalt, a za to danas nisam raspoložena. Danas je dan za teže stvari, pa ću se istim putem i vratiti nazad uz male modifikacije i jedan novi dodatak kao bonus. Pogled sa Zečke ( 1420 mnv) Dan nije bio baš sunčan, a razduvao se i neki vetar koji je pretio da obori motor, pa nisam mogla gore previše dugo ostati. Ali dovoljno da upijem svu lepotu pogleda odozgo. Komovi levo na horizontu još uvek se bele, a Prokletije desno Vrh Ostrovica proviruje iza Šareno cveće krasi pašnjake. Beta gleda ka belim Komovima i razmišlja kada će moći do njih. Mora malo da se nadoknadi potrošena energija, i ponovo pokupi po koji krpelj iz zelene travice . Nije lako popeti se onim strmim, izbrazdanim putevima iz Sjevernice do gore. Vetar me je brzo poterao nazad u podnožje, do prevoja. Nije mi se još išlo kući. Odlučila sam da se provozam jednim slepim putem koji se spušta sa iste strane planine odakle sam došla, samo u drugom pravcu. Ovim putem sam samo jednom išla. Možda sam pisala, ne mogu se setiti. Ono što je zanimljivo u vezi ovog puta je što se on spušta do stanice na železničkoj pruzi. A stanica se nalazi u sred planine, na litici. To je zapravo stanica za lokalne vozove. Nekada je o ovim zabačenim selima u planini bilo puno ljudi. Puteva nije bilo. Jedini način da dođu do civilizacije je bilo ili peške ili vozom. Gledajući odozdo sa magistrale prugu koja prolazi onako visoko po gotovo vertikalnim liticama, uvek sam se pitala kako je ona uopšte probijenja i napravljena? Kako su sazidani oni lepi mostovi sa lukovima gore, u tim vrletima kojima se ne može prići? E, pa danas sam rešila da do takvog jednog mesta siđem, jer do njega ima puta, a drugu stanicu i most, koja je u neposrednoj blizini sam mogla slikati. Na putu do železničke stanice Sjelište obradovala su me ova dva preslatka stvorenja. Konjić i magarence koji se druže i ponašaju kao majka i dete, a to nisu . Još lepog cveća u zelenoj travici Beta gleda u Maganik i odavde Lepi, beli konjić Preslatko magarence sa velikim ušima Crkvica u Sjelištu Ispred nje česma sa lepom porukom Siđoh i do pruge i stanice Baš tada je naišao voz. Gde li ide? Možda baš do Beograda . Tu sam srela i čika Žarka. Njegova kuća je odmah pored pruge. Njegovi su konj i magare. On živi u Podgorici, ali povremeno dolazi vozom da nahrani i obiđe životinje. Ovo mesto je stvarno u nedođiji A deluje tako pitomo i lepo. Pogledajte posle na mapi gde je to. Trafo stanica u istoj toj nedođiji Ovo dole je železnička stanica Kos. Do nje nema puta. Ima do sela u blizini. A vrh iznad je Ostrovica (1768 mnv). Sa druge strane je Mateševo. Istim putem se vraćam do prevoja, pa polako naniže ka Sjevernici. Trudim se da pažljivo biram putanju, da ne upadnem u neki kolotrag. Već sam i umorna, pa koncentracija pada, ali silazim bez problema. Kod Sjevernice pravim pauzu pre uspona do Prekobrđa. Iako nema previše vode, Sjevernica je uvek lepa, pa i sada. Beta odmara u hladu. Skuplja snagu za još jedan strmi uspon, poslednji za danas. A malena zakamuflirana žabica, posmatra iz prikrajka, ko joj to sad remeti mir i popodnevni odmor. Gore, dole, gore, dole... Nisam još za penziju, dobro je . Idemo dalje.

18.05.2026. Maganik, katun Poljana, Staro Katunište, Smonik dužina 45 km, visina 1647 mnv Kakav dan danas! I ne, ne mislim samo na vreme. Ono je bilo suvo i sunčano, za razliku od prethodnih dana kada se sručila tona kiše. Možete zamisliti kako izgledaju zemljani šumski putevi posle toga. Zato danas biram vožnju po kamenu, ka Maganiku, mada sam sigurna da je i tamo kiša ostavila tragove. Drugi razlog zašto baš tamo, pa kopkako me je da li je tet preko ( ispod) Maganika prohodan, da li se sneg istopio. Ja sam gotovo bila sigurna da nije, ali zabunu su mi stvorili motori koji su juče od nekuda odozgo prozujali ispred kuće. Nisam videla tablice, ali mala je verovatnoća da je to neko odavde vozio. Verovatno su momci vozili tet. A onda su morali proći ispod Maganika. Ma da li je moguće da snega gore više nema? Posebno jer je prethodne noći temperatura gore bila vrlo niska i sneg je ponovo padao. Pa odlučih da proverim. Teren do Gornjih Rovaca je postao posle zime, snegova i kiša, malo zahtevniji, sa dosta kanala, kamenja, vode i rupa. A ja nikako ove godine da uhvatim talasnu dužinu sa motorom i vožnjom. Premalo vozim, sa velikim pauzama, misli su mi negde drugo, pa kad sednem na motor previše sporo ulazim u ritam i nikako da ga u potpunosti osetim. Ispala sam iz forme, to je, nema šta. Znam ja to, ali opet biram ovu rutu koju sam toliko puta rutinski vozila, a sada mi baš i nije tako lagana, ni opuštena. Još jedan razlog sam imala da se baš danas ponovo uputim ka Maganiku. On mi je uvek u srcu, i poseban. Uvek me raduje i smiruje. A danas mi je bio rođendan. I nije baš neki povod za radost, jer godine se brzo nižu, i ozbiljno prete da me udalje od onoga što volim. Pa kako bih bolje provela ovaj dan , kad sa porodicom već nisam, nego da se mojom Beticom provozam do mog dragog Maganika. Ali, nije baš sve bilo tako bajno i sjajno kako sam zamislila. Zapravo u celini gledano, bilo je još bolje! A u detaljima, čak tri puta sam pala. Rekord na ruti koju zavezanih očiju mogu da vozim . Prvo mi se na usponu motor ugasio, samo cak i ja sam se samo našla u blatu, buum. I to na početku. A onda u povratku na istoj deonici, samo različito mesto, zadnji točak mi sklizne u duboki kolotrag i prevrnem se. A onda pokušam da ga stojeći pored izvučem u prvoj, na središnji deo između kanala, i prevrnem se pinovo, na drugu stranu tako da me je motor potpuno poklopio. Stradala je kutijica za migavce. Ja srećom nisam. Imam neke ogrebotine na laktu od protektora, drugo sve ok. Haos. E ,al da se vratim na vožnju i sve lepo vezano za nju. Oko padanja ću razmisliti šta je sa mojim fokusom i koncentracijom, pa ću nadam se uskoro i to rešiti, ili makar prorediti. Dakle, izvezem se sve do gore. Najpre Pogledalo a onda ka katunu Maganik. I taman kada je ličilo da snega više nema na putu, on se pojavio. Na sto metara od skretanja za katun, kod vrha koji se zove Krstac ( 1622 mnv). Eh, baš sam se smorila što ni danas ne mogu do katuna. A ni dilemu nisam razrešila, da li su motori prošli ovuda. Koliko je dugačak smet ne znam, mrzelo me da gazim po snegu, a možda u nastavku još negde ima smetova na tetu. Nije nemoguće da grupe pregura motore. Ali ovi tragovi u snegu ( na slici ), su bili stari tragovi džipa. Nigde nije bilo tragova krampona, ni rasturenog snega. Trag od gume je bio potpuno pravilan, oštrih ivica. Meni deluje da ovuda niko nije prošao. Posebno ne juče. Odakle oni motociklisti, pojma nemam. Ali, dan je prelep. Priroda fantastična. Boje fenomenalne. Počela sam da uživam u okruženju. Na putu za Gornja Rovca Priroda je potpuno ozelenela i razbujala se. Pogledalo, kako to da preskočim Maganik, Krstac 1622 mnv i sneg. Puuno snega! Maganik za sad samo viri iznad borova Povratak nazad Ali, kratka mi je bila ova vožnja, nije još vreme da se završi. Šta bih mogla još? Put do katuna Poljana je još uvek neprohodan zbog drveta iščupanog iz korena. Kakvo li je zimus ovde nevreme bilo? Ali, danas sam opremljena za savladavanje prepreka na putu I prolaz je slobodan za tili čas Uspon pred sam katun je voda dosta oštetila. Za motor je prohodan, ali kada stočari krenu kamionima, moraće malo da poprave prilaz. A Poljana, kao iz bajke, očaravajuća. I konačno otvoren pogled ga Maganiku . Jeee, prvi put ove godine ispod Maganika. Drugi katun i drugi pogled, ali isti prelepi kameni gorostas, Maganik! Putokazi na kamenu su malo izbledeli od kiše i sunca Beta gleda pravo u njega, očima punim ljubavi On, veličanstveni ! Pašnjaci se već zelene. Još malo pa će ovde pasti vesele ovčice i krave. Samo da se okolo otopi sneg. I novi prestane da pada Čudno vreme ove godine. Katun Poljana ima ove neobične pljosnate stene. Čovek za trenutak može da pomisli da je na nekoj drugoj planeti. Korito za pojenje stoke Trava, kamen, cvet, trio fantastiko. Idemo dalje Još uvek me je mučilo pitanje, odakle su juče motori mogli doći. Hm, možda starim putem za Maganik, ispod planine Smonik, preko Kamenog katuništa. Ali, gotovo je neverovatno da na tom putu nema snežnih smetova. Aj da proverim. Tek taj put , taj deo planine je potpuno pust. Tu ni leti niko više ne izdiže, pa ni tada nema ljudi, a kamoli sad. Ko zna u kakvom je stanju. Ali hajmo. Kad je bal, nek je bal . Put je onako, kako sam i očekivala. Pomalo odrona i kamenja tu i tamo, ponegde grane ali prohodno za sada. A panorama, fantazija. Boje su takve da deluje kao da je umetnik nacrtao akvarel. Smonik ( 1648 mnv) , levo Akvarel Na sto metara ispred Kamenog Katuništa ( 1601 mnv), sneg. Nema dalje . Ostaje enigma odakle oni motori Još malo Smokina i nestavarnih kadrova U povratku, iznad Gornjih Rovaca, naletim na grupu motorista iz Švajcarske. Krenuli tetom gore preko Maganika. Pokazala sam im slike smetova, pa su odustali od pokušaja da idu tuda. Zajedno smo se vratili do crkve, oni su produžili asfaltom do Šavnika, a ja konačno kući. Zahvaljujući njima lakše sam se izborila sa motorom kod prevrtanja u vododerinama. Hvala Aleks ! On mi je oba puta podigao motor, a drugi put je i mene izvlačio ispod motora . Momci su sjajni. Nadam se da će uživati u nastavku putešestvija po Crnoj Gori. Sajmon, Niko, Sam i Aleks, mene zanemarite Za neverovati, posle svih nezgodacija danas, gašenja motora, prevrtanja, upadanja u kanale, snega, lošeg puta i još koječega, na kraju dana sam bila baš srećna. I vožnja koja je u početku delovala kao promašaj, sada mi izgleda sasvim drugačije. Zapravo je bila baš dobra. Zanimljiva, dinamična, na kraju ispade prava avantura. Susret sa sjajnim momcima je kompletirao doživljaj. Kakav dan ! Sjajan dan!