Da napišem ukratko o još nečemu što sam otkrila pre par dana, možda nekom bude zanimljivo da poseti. Na obali Skadarskog jezera, ali ne sa strane od Virpazara koja nam je donekle poznata, a ni ka Rijeci Crnojevića, već sasvim usamljeno i na potpuno neočekivanom mestu, nalazi se mestašce Plavnica, na rukavcu istoimene rečice. Tu je izgrađen kompleks Plavnica Eco Resort, sa šetalištem, malom marinom i bazenom. Sasvim slučajno sam ovo otkrila pretražijući obalu Skadarskog jezera na mapi, u potrazi za nekim zanimljivim mestašcem. I onda ugledam ovo, sasvim usamljeno i izolovano od svega ostalog, na rukavcu blizu obale Skadarskog jezera. Poklopilo se da smo ćerka i ja prolazile tu u blizini, pa smo iskoristile trenutak i svratile da vidimo mestašce. U suštini je zanimljivo i lepo za posetiti. Nema bog zna šta da se vidi, ali jeste lepo zamišljeno i na lepom mestu u prirodi. Malo šetalište je lepo uređeno uz rukavac reke. Hotelski kompleks smo samo spolja videle. Sasvim pristojno. Možda ne toliko posećeno, ali skroz ok. U okviru kompleksa postoji letnji bazen, koji je nov i moderan. Na njemu je bilo podosta ljudi. Sa druge strane kompleksa je lepa mala marina sa usidrenim čamcima, a kao eksponat je sačuvan i jedan veliki stari brod koji se zove Plavnica. A sva to je ušuškano u zelenilo okolnog močvarnog terena. Pomalo me podsetilo na Obedsku baru. U svakom slučaju zanimljivo mestašce u srcu Zete, gde se može potražiti osveženje i hladovina u vrelim letnjim danima, a nalazi se na svega 20 km od Podgorice. Evo malo slika odatle. Rukavac Plavnice sa prelepim eko sistemom Stari brod Plavnica Marina Plavnica Eco Resort Bazen u okviru kompleksa

18.08.2026. Uvala Džemila dužina 2,5 km Sad nešto malo drugačije. U pitanju je kraća pešačka ruta, kroz žbunasti ne baš lako prohodan teren, do jedne lepe uvale na obali jadranskog mora, u blizini Ulcinja. Do uvale se inače lako stiže brodićem, ali moguće je i peške za uporne, kroz maslinjake, a kasnije i kroz šumu. To je više u teoriji a ređe u praksi, jer je putić na granici prohodnosti. Ovu uvalu, i put do nje smo otkrili pre par godina drugar Vlada ( @Vozac ), moja ćerka i ja. Zapravo Vlada je na mapi našao da možda postoji putić do vode. I tada je to bila prava pešačka off road morska avantura. Prolazili smo kroz maslinjake, umalo nagazili na šarku, provlačili se kroz žbunje, grebali o trnjine i grane, klizali niz strmi zemljani putić, ali na kraju sišli u ušuškanu prelepu kamenu uvalu, sa kristalno čistim vodom. Tada je na plaži još uvek postojao jedan montažni drveni kafić koji nije bio u upotrebi. Ali je bilo još uvek ostataka suncobrana i plažnog mobilijera. Čak smo i neke maske za ronjenje pronašli, pa smo ih malo pozajmili, što je Vladu izuzetno obradovalo jer jako voli da istražuje podvodni svet. Moram priznati, i meni se dopalo. Bila je to jedna sjajna morska off road avantura. Ali tome ima već par godina. U međuvremenu smo zaboravili i gde se uvala nalazi a i kako se zove, a pojma nismo imali ni kako do nje ponovo doći. Ali, kako sam u međuvremenu malo bolje naučila mape da gledam i čitam, rešila sam da pronađem tu uvalu, pa da opet pokušamo da dođemo do nje, ukoliko putić nije sasvim zarastao. Sa te strane obale, između Ulcinja i Valdanosa, ima više tih malih uvalica. Ali se do njih uglavnom stiže sa mora, brodićem. Nisam sigurna da se još do neke može doći šumskim putićem, sa kopna. U početku, potraga ni do ove uvale nije bila baš uspešna. Lutale smo kroz maslinjake , pored prelepog starog drveća maslina, ali bezuspešno, putića nije bilo. Čak ni uz pomoć instrukcija meštana, nismo lako našle put. A bilo je veoma upitno da li ćemo njim uopšte uspeti da stignemo do uvale, jer niko sa kim smo razgovarale nije bio siguran da je ta stazica još uvek prohodna. Ipak, na kraju smo našle naznake putića kuda trebamo ići naniže. Dan je bio sparan i vruć, iako je jutro bilo oblačno. Čak i kroz šumu hodanje nizbrdo nije bilo lako. Ne pamtim kada sam se toliko znojila. Znoj je samo cureo niz lice. Majica mokra potpuno, kao da je tek izvađena iz mašine za veš. Žbunje se razbujalo sa svih strana, putić se jedva nazire, a trnjine i grane, malo, malo grebu gole noge . Jer, naravno krenule smo u šortsevima. Kakva greška . Ako i uspemo sići, posle treba sa tim izgrebanim nogama i rukama ući u slanu vodu. Ali sve to je ok, proći će, samo da uspemo sići. Ne bih volela da potraga za uvalom na kraju bude neuspešna, da negde pred kraj naletimo na neprohodan deo i da se moramo vratiti. Srećom svuda se moglo proći. Uz provlačenje, ali moglo je. Izgleda da se stazica ne koristi često, ali je verovatno krčeno početkom leta, jer u protivnom tuda se ne bi nikako moglo proći. Po mapi od asfalta do uvale ima nekih 800 m. Mi smo prepešačile 1,6 km, najviše u početku po maslinjacima, tražeći početak stazice. Poslednji deo staze je strm i završava se silaskom preko par stena. Ali siđosmo do uvale. A tamo, prelepa mala uvalica uvučena između stena, sa bistrim, plavim vodim. Ali.. Kafića nema. Srušen je. Ostala je gomila dasaka i krša, a i đubreta koje je neko pokušao da pokupi u kese, ali kako nije odneto, more i kiše su ga ponovo raznele po plaži. To je u mnogome kvarilo utisak ovog lepog skrivenog bisera na morskoj obali. Ipak, to je samo rezultat nemarnosti čoveka, njegovog odnosa prema prirodi. Ako se to zanemari, ono što je sama priroda na tom mestu stvorila, je prelepo. A izgleda da je uvala privlačna i drugima, ali oni do nje dolaze čamcima. Jednu porodicu smo zatekli na obali, a tokom našeg boravka, više čamaca se na kratko tu usidrilo. Ipak uvalica je mala, i nije prometna. Bilo je, dva tri čamca, koji se nisu dugo zadržavali . A i porodica je ubrzo otišla brodićem koji je došao po njih, pa smo na kraju ostale same, da uživamo u miru i lepoti Džamile. Obzirom da je put do dole bio neizvestan, a i podrazumevao je probijanje kroz " džunglu", suncobrane naravno nismo ponele. A dole vrelo kao u rerni. Srećom, tu je uvek šatorsko krilo. Uvek treba biti spreman. Nikad se ne zna kad ćeš da završiš na usamljenoj vreloj plaži, sličnoj napuštenom ostrvu posle brodoloma. Kako je bilo raznih dasaka, veliki koren od drveta koje je more izbacilo, i bambusovih trski, nas dve smo napravile improvizovani šator . Sjajno . Zaista sam se osećala kao na pustom ostrvu posle brodoloma, pa snađi se sa onim što imaš. Avantura je uvek uzbudljiva, ma u kom obliku da se dešava . Naporno je hodati po vrućini, čak i kroz šumu i nizbrdo. A još posle na suncu koje prži praviti šator od materijala koji okolo pronađeš. Ali kada posle toga uskočiš u lepu, hladnu vodu, to je tako osvežavajuće i predivno, da sve muke pre toga istog momenta zaboraviš . Rajska plaža i carski osećaj. Vlado, hvala ti što si onda otkrio ovu uvalu, i nagovorio nas da siđemo do nje! Čitav dan smo se brćkale i uživale tu. Sunce je rano zašlo, pa je hladovina donela dodatnu prijatnost. Nije nam se kretalo nazad, naročito što se sada uzbrdo treba probiti kroz istu onu džunglu. Ispalo je da nam je povratak lakše pao, pa i brže. A našle smo i pravi putić tačno do mesta gde smo auto ostavile. Kakva avantura Današnji dan je dokaz da za dobru avanturu i off road nije potreban ni motor, a ni nužno planina. Pa čak ne ni neka dugačka ruta. Čini mi se da sam potrošila više kalorija nego na nekoj dugoj, iscrpljujućij vožnji, ali se i više smejala i zabavljala. Doduše, sva sam izgrebana, kao da sam imala okršaj sa nekom divljom životinjom. Ali koga je to briga. Bio je ovo sjajan dan! Stari maslinjaci Probijanje kroz "džunglu" Ostaci kafića Uvala Džamila Naše skrovište od sunca sklepano od onoga što smo imale i onoga što smo pronašle Prelepa je uvalica Malo je kamen krupniji, ali joj to daje dodatnu draž Malo radosti nikada nije na odmet Povratak. Sad smo bile malo pametnije, opasale smo peškire da se koliko, toliko zaštitimo od šipražja usput. Ono malo što viri iz žbunja i maše sam ja

Hvala kolege na savetima. Probaćemo redom, pa šta najboje upali . Nije stara farba, nova je. Nego nismo zaštitili, a ni preterano pazili prilikom mazanja okvira. Kao, lako će se skinuti sa stakla . Kakav danak neiskustvu . Ništa,sad polako struganje, a probaćemo i sredstva.

09.08.2026. Do Berana preko Pogane glave i Konjskog brda, i nazad od manastira Đurđevi Stupovi, Vuče, Kofiljača, Kurikuće, Lubnica.... dužina 190 km visina 1830 mnv Evo, razmišljam odakle da počnem. Svašta je danas bilo, i lepo, i manje lepo, ali sve to kada se sabere, bila je ovo vožnja itekako vredna pomena. Ima već godinu dana od kada sam ugrubo skicirala ovu rutu, kojom sam htela preko planina, uglavnom sve off roadom da dođem do Berana. Do Mojkovca sam vozila preko Bjelasice, doduše ne skoro, isto sve off road. I do Andrijevice imam dve opcije preko planine, a van asfalta. Ali do Berana nikako da istrasiram rutu. To je delom i zbog daljine, a delom i zbog čudnih naziva vrhova preko kojih je trebalo preći. Pa tako Pogana glava, nikako nije asocirala na nešto fino i pitomo. A na mapi kada se pogleda, spuštanje sa tih raznih glava ka Beranama je strmo sa serpentinama. Predstavu nisam imala šta me tu čeka i kakav je put, kao ni da li se uopšte tuda može spustiti u Berane. Zbog svih tih nepoznanica, a i mojih kasnih polazaka , stalno sam odlagala ovu vožnju. Ne samo da je potpuno nepoznat i nov bio čitav taj deo preko Bjelasice do Berana, nego je i povratak trebao biti sasvim novom, severnijom rutom iz Berana, pored manastira Đurđevi Stupovi, pa gore uz planinu. Ideja mi je bila izaći do Šiškog jezera na Bjelasici. A odatle, ako srepentine ne budu u previše lošem stanju, putem do izvora Biogradske reke, pa putem preko skijališta nazad za Kolašin. Ambiciozna, dugačka ruta, sa puno znakova pitanja. Ispostavilo se, na moje veliko zadovoljstvo, da je prvi deo nove rute, zapravo fantastičan. Od Bačkog brda, preko Patkovice, Pogane glave i Konjskog brda, sasvim lepo se vozi, dobrim šumskim i makadamskim putevima sve do Buče pred Beranama. A one cik cak silazne serpentine su širok, nasipan, a u međuvremenu pomalo i oštećen, makadamski put. Na jednom mestu ima i vidikovac sa pogledom na Berane, a i asfaltni put kroz Jelovicu , u podnožju. Uvek me obraduje kada otkrijem neki novi put. U poslednje vreme ne radim to često, iako ima još puteva na čekanju kojima tek treba da prođem. Ova ruta preko planine je pun pogodak. Put odličan, a priroda fenomenalna! Ima i prostranih zelenih pašnjaka, ali i visoke borove šume. Prelepo! U Beranama svraćam na pumpu da dospem goriva. Čim sam sišla sa planine, pakleno je vruće. A gore je danas divota. Pirka i neki vetrić koji dodatno hladi. Pitam se zašto prethodnih dana nisam vozila, a i zašto sam ovoliko odugovlačila da prođem ovom odličnom rutom . Na pumpi srećem momka sa kvadom, pa koristim priliku da ga priupitam kakav je put od manastira do Šiškog jezera. Kaže čovek dobar je. Samo posle do Bjelasice kamen je poprilično rasturen. Ok, mene je za početak zanimalo do jezera da li se može. Sinoć kada sam gledala na mapi, uočila sam da je jedan deo gotovo pri kraju nedefinisan šta je u pitanju. Da li je uopšte put. Može se desiti da dođem do gore a da ne mogu preprečiti do Kurikuća. To se upravo i desilo. Baš na tom mestu, na kraju puta se nalaze dva katuna, zaboravih imena. Bilo je i ljudi. Odmah su mi rekli da dalje ne mogu tuda da prođem, nema puta. Pitala sam za alternativu. Kažu , moram delom da se vratim pa da siđem nekim asfaltiranim putem u Kurikuće, pa odatle za Šiško jezero. Da, videla sam tu opciju na mapi. Nevoljno krećem nazad . Međutim, tu se dogodilo nešto što je kasnije uticalo na moju koncentraciju i energiju. Objašnjavajući kako puta dalje nema, čovek je pomenuo kako je to isto neki dan objašnjavao drugom motociklisti, koji je kao i ja tvrdio da mapa pokazuje neki putić. Drugom motociklisti?! Ko bi ovuda uopšte vozio, osim ako to nije neko ko razmišlja kao ja? Lokalac nije, oni ili znaju, ili ne znaju puteve, ako istražuju ne idu sami. Ko li je taj istraživač, koji kao i ja luta šumama Bjelasice? Misao je krenula da radi, celim putem na dalje mi nije dala mira. Od jedne male naizgled nevažne, usputne informacije, u mojoj glavi se rodila tona različitih misli. Sve je to otišlo u ko zna kojim pravcima, pa je nivo uznemirenosti porastao na maksimum, a koncentracija značajno opala. Nekako sam u razmišljanju došla i do toga, da su danas časni i pošteni ljudi, zapravo retkost. A većina onih, koji se osećaju kao takvi, zapravo nisu ni primaći tome. A ni poštovanja više nema. Čak ni među prijateljima, ili onima koji su to bili. Samo se gazi, uzima, za mrvicu svog zadovoljstva i nazovimo mira, uništava se tuđi. Ne samo mir, već neretko i život. A ti onda budi dobar, ćuti i trpi .... Strašno! Sada ne, ovde ne, bubnji u glavi! Sjajne misli za vožnju po šumama i planinskim bespućima . Možda i samo zbog toga što sam morala da promenim plan zbog nepostojećeg putića, ko će ga znati. Ali, i kad ne ide sve po planu, dogode se lepe stvari. Recimo, nađoh finu makadamsku prečicu, umesto asfalta da siđem u Kurikuće. To me je za trenutak obradovalo. Od Kurikuća ponovo malo asfalta, pa širok makadamski put koji vodi do Šiškog jezera. Na raskrsnici odlučujem da ne idem do samog jezera, to je još 2,5 km dalje, već da se odmah uputim ka serpentinama. Već sam prešla podosta kilometara i to uglavnom sve off-om. Bila sam već i umorna, a naporan deo je tek ispred mene, plus ima još puno da se vozi do kuće. Krećem tim lošijim makadamom naviše. Beta se muči, loše su joj i gume i lančanici. Ali gura nekako do blizu serpentina. Tu nailazi džip iz suprotnog smera i ja moram da stanem. A Beta se ugasi. Intuitivno sam znala da neće upaliti. Čovek već prolazi naniže, pošto mi je rekao da gore put nije baš sjajan. A Beta ni da zucne. Uopšte neće ni da zavergla. I šta ja sada da radim? Ovuda ne verujem da će iko danas više proći. Beta se neće magično upaliti. Neće uopšte upaliti! Brzo okrećem motor nizbrdo i u leru pokušavam sa ugašenim motorom da stignem onog čoveka. On je moja slamka spasa. Bar da ne ostanem sama u planini. A umorna sam strašno. I gladna. I frustrirana. Sve što samo može da odmogne. Dole kod raskrsnice sećam se bilo je ljudi. Ali treba doći do njih. A možda su već i otišli. Ovaj džip i čovek u njemu su mi još uvek u vidokrugu, i moram ga stići . Motor nema struje, ni sirena ne radi da zatrubim. Srećom, onaj strmi kamenjar mi je sada saveznik nizbrdo. Stižem čoveka. Pitam ga ima li kablove iako pojma nemam da li će to išta pomoći ili ću dokrajčiti i spaliti motor. Ima kablove . Sad, šta je tu je . Hajde da probamo. I Beta pali iz prve! Uh kakvo olakšanje. Mada, do kuće ima još 50-60 km. Ne znam hoće li motor izdržati. Ali moram sići sa planine. Više ne dolazi u obzir da idem gore preko planine serpentinama. Moram na asfalt u Lubnicu. Još je dan, pa srećom svetla ne moram da palim, jer akumulator to ne bi podneo. Ali, postoji novi problem. Ne mogu asfaltom kroz tunel Klisura. Ne smem paliti svetla, a i tunel je predugačak za moja slaba svetla i kad ih koristim. Moram makadamskim putem na Bjelasicu iznad tunela, pa da se spustim u Kolašin. Nadam se da se akumulator dopunio za taj off road. Ponovo sam sama u planini, ali Beta gura. Izašla je i spustila se bez problema. Čak sam je i gasila da se odmorim. Jednostavno nisam više mogla da vozim. Posle pumpe me ponovo čeka 30 km offa i mrak koji polako stiže. Još ne palim svetla i žurim. Misao mi je i dalje u haosu. Ne mogu da verujem da me ni ovde ne pušta na miru. Na mojim planinama! I gotovo na istom mestu gde sam prošle zime proklizala na ledu , i polomila kost na stopalu, sada gotovo na identičan način proklizavam na suvom prašnjavom putu. Padam na lakat u kome od udesa od pre petnest godina, još uvek imam žicu. Motor pada preko mene, ali noga nije zaglavljena. Samo lakat dosta boli. Baš na tom laktu mi je protektor pukao, ranije. Srećom da sam ga zalepila, inače bih sada imala plomljen zglob. Ovako imam samo posekotinu i lakat koji boli i pomalo krcka. Ustajem, osećam toplo u rukavu gladijatora. Krvari lakat. Ali prvo dižem motor, za slučaj da je povreda ipak veća, pa dok još mogu. Skidam gladijator da vidim ruku. Od udarca se raskrvario lakat, žica mislim da nije probila kožu, mada ne znam. Imam neke flastere u rancu. Lepim dva, da ne prljam dalje rukav. Mrak pada. Imam još sedamnest kilometara ne baš ležernog puta. Moram da odmorim pet minuta, da se saberem i izbistrim misli, jer treba čitav stići kući. Tih sedamnest kilometara su bili pravo mučenje. Borba da se održi koncentracija svake sekunde u tom mraku. Milion puta sam večeras ponovila sebi da više ne smem zaglaviti tako da vozim po mraku. To mi pada strašno teško, naročito posle ovoliko dugačke vožnje koja je imala puno offa, a jako malo asfalta. Metar po metar i stižem kući. Kakav dan! Ali uspela sam. Prošla sam novom trasom puteva. Jeste ono jedno parče bilo neuspešno, ali sam ga zamenila drugim. I jeste da sam završnicu u povratku preko Bjelasice morala da korigujem, zbog kvara na motoru. Ali i ova opcija je dobra. Zadovoljna sam. Samo još sutra da vidim kako je lakat, pa guramo dalje. A naravno moram videti i šta je sa motorom. Namerava li on tako da me štreca u sred planine ili šta . Danas sam imala sreće da je tu bio čovek i da je imao kablove, a i da su oni pomogli. Da je motor stao samo dvadeset minuta ranije, bili bismo u velikom problemu. Ali to je sastavni deo vožnje i avanture. Da neizvesnosti nema i neočekivanih situacija, ne bi bilo tako zanimljivo. A izostala bi i avantura koja nas u velikoj meri i pokreće . Negde posle Patkovice Kako su samo lepi Izgleda da sam naišla u vreme ručka Pogana glava. Mnogo je pitomija i lepša nego što se na osnovu naziva pretpostavlja Vidikovac iznad Berana Manastir Đurđevi Stupovi Negde kod Kofiljače, tu je ujedno i kraj puta Prečica ka Kurikućama Jako dobra vožnja i meni značajna . Cela ova donja polovina i levo i desno je nova, danas prvi put vožena. Veoma sam zadovoljna zbog toga .

Imate li ideju kako najlakše i najbrže skinuti boju za drvo sa stakla na prozorima? Svaka ideja je dobrodošla! Za sada znamo da treba fleke natopiti razređivačem pa onda nečim oštrim, žiletom recimo sastrugati. Ali to je sporo i komplikovano. Postoji li neko sredstvo, neka hemija koja briše ovu boju? Ili neki drugi postupak za uklanjanje? Potpuni smo amateri, sami smo farbali i stakla fino zamazali, pa sad to treba i očistiti Dajte savete i ideje .

A, pa ipak poznaješ žensku osobu koja ume da vozi . I to onu najbližu srcu, koju si sam obučio . Tako i treba, deca su nam najvažnija. I kada krenu u saobraćaj treba to da urade na najbolji mogući način, i dobiju svu pomoć i podršku, bilo od nas roditelja ako to možemo da im pružimo, ili nekog drugog kompetentnijeg, da se uključe i voze što bezbednije.

Na temu ovoga što smo pisali, o meštanima koji se bune jer im se oštećuje put koji se teškom mukom popravi, danas sam saznala, i to od naših drugara @aca-pn i @nvic, da je ovaj deo teta cg, preko Prekobrđa izmešten. Nova ruta ide okolo asfaltom od Međurečja do Kolašina pa dalje asfaltom do Opasanice. Raspitala sam se kod administratora za tet cg, kaže čovek meštani su se bunili, put oni popravljaju iz sopstvenih sredstava da bi mogli prolaziti, a onda se prolascima motora i kvadova brzo uništi. Zato je izmenjena ruta. Razlozi zaista jesu opravdani ako se uzme u obzir broj motora i kvadova koji tuda prođe tokom leta, a koji se iz godine u godinu povećava. Ali , još uvek na tetu, a i van njega, ima dosta lepih i atraktivnih deonica, tako da ove male izmene neće umanjiti lepotu i uživanje u vožnji po planinama Crne Gore.

Haha, biće da je to . Svako dobro kolega. Nadam se da ćeš ipak sresti neku ženu koja ume da vozi . Al da se vratimo mi na kamere što je i tema ...

Ovo B je tačka ili kategorija? Mislim, ako je tačka, realno i jeste važno stići do nje. Mislim, živ i zdrav uz isto takvo stanje i ostalih učesnika u saobraćaju. A što se tačaka tiče, znam žene koje su stizale do tačaka do kojih mnogi muškarci koje poznajem nisu . Možda i nisu najbolji vozači , ima i boljih, al da su stizale, stizale su .

03.08.2026. Preko Sinjajevine do Mojkovca, vodopad Skakala, Sokolac, Pisana Jela, Golubinjak, Žari, Mekića Kula dužina, 202,5 km visina 1737 mnv Za danas sam imala sasvim drugi plan, ali umesto njega desila se ova vožnja. Negde sam pročitala da se u našoj varošici održavaju bioskopske predstave na otvorenom. Nikada nisam bila u bioskopu na otvorenom. A volela bih da doživim to iskustvo. Naročito ovde, u mom malom, lepom, planinskom gradiću, koga zaista volim. Ali nisam se dovoljno informisala oko termina dešavanja, pa izgleda da to i nije bilo danas. Pošto je bioskop propao, krenula sam na vožnju. Bila je ovo jedna zaista jako dugačka vožnja , pa samim tim i veoma iscrpljujuća. Naravno da sam i danas kasno krenula, iako je bilo jasno da za ovako dugačku rutu, treba dosta ranije poći. Posebno jer je cilj bio stići do vodopada za koji sam negde pročitala da postoji u Prošćenskim planinama, nedaleko od Tomaševa. E sad, da li ću pronaći taj vodopad, da li će u njemu biti vode, to ću saznati tek kada stignem tamo. A dotle treba da prevezem moja brda do Crkvina, pa onda da se popnem na Sinjajevinu i preko nje siđem u Mojkovac, pa malo magistralom do Krstaca, odatle skrećem ka Prošćenskim planinama, ali ne idem dublje ka njima, već obodom, uskim asfaltnim putićem vozim iznad magistrale, pa onda nizbrdo nekim zemljanim putem sa vododerinama, pa dobrim makadamskim putem stižem do reke Lještanice, na kojoj bi trebao da je vodopad Skakala. Pronalazim i tablu, ali vodopada nema. U prvi mah pomislih da je presušio. Ali, kada sam malo dublje zavirila kroz rastinje ugledala sam jedva vidljiv putić. On me je odveo do prelepog vodopada. Na moje iznenađenje, bilo je dosta vode. Penušavi slapovi spuštali su se niz kaskade i pravili male bazenčiće. Ušuškan u zelenilo, ovaj lepi, živahni vodopad bio je pravo osveženje. Malo sam pratila negov tok nizvodno, koliko sam mogla sići onako u opremi. U nekoj komotnijoj odeći i obući, verovatno se može još niže sići i još više uživati u njegovoj lepoti. Ali, ja sam bila zadovoljna i ovim što sam videla. Stigla sam do vodopada, pronašla ga, i on je zaista prelep. Verujem da je u proleće još raskošniji i bučniji . Nažalost nisam mogla previše dugo da ostanem, bilo je jako kasno, već četri sata popodne, a do kuće imam još sto kilometara. Plan mi je bio da od vodopada napravim krug po Prošćanskim planinama, a to znači da kada na kraju siđem u Mojkovac, moraću asfaltom, magistralom da vozim do Kolašina, jer za drugo neće biti vremena, a i tako uhvatiće me mrak na mojim brdima u Prekobrđu. Ali ipak odlučujem da napravim taj krug. Nisam tuda nikada vozila. Prošle godine kada sam išla za Pljevlja, vozila sam samo delom ovog puta. Kad sam već tu šteta je ne izvoziti ovaj kružić. Ali moram se ubrzati. Iako je vruć dan, i već sam poprilično umorna, nema se vremena za duže pauze za odmor. Lepi su ovi predeli. Pitimi i zeleni. Od vodopada vozim uzbrdo strmim makadamskim putem koji izlazi kod nekog vidikovca. Odatle se vide neke asfaltne serpentine za koje u tom momentu nisam znala kom putu pripadaju. Ali deluju jako zanimljivo. Pogled je lep i na Bjelasicu, njenu severnu stranu, okrenutu ka Bijelom Polju. Dalje vozim širokim makadamskim putem kroz šumu visokih jela. Prelepo je . Verovatno je zato jedno selo i dobilo ime, Pisana Jela. Sa tog širokog makadama, u jednom trenutku skrećem na neki put koji se izgleda ređe koristi, pa nije baš u najboljem stanju, ali je vrlo zanimljiv. Ima uspina i spuštanja, a sve to kroz šumicu. On izlazi sa donje strane sela Žari. To selo mi je već poznato od prošle godine. Ono što je novina je da je do njega stigao asfalt. Što znači do Mojkovca kroz Prošćenske planine ću voziti uskim planinskim asfaltiranim putićem . Ali ne žalim se. Priroda je prelepa, tako da uživam . Stajem na jednom mestu da slikam kanjon Tare, ali Tare gotovo da nema. I zaista, pred samim Mojkovcem uopšte nema vode u koritu. Vožnja od Mojkovca do Kolašina je bila pravo mučenje. Bila sam strašno umorna, a morala sam ostati fokusirana na vožnju i saobraćaj . Na pumpu u Kolašinu stižem nešto pre osam . Potpuno sam mrtva, iza mene je već pređenih 170 km, a imam još 30 km offa i to po mraku . Uh, kakav će biti izazov preživeti i to . Srećom poznajem put. Ali to ne pomaže mnogo kada voziš gotovo na slepo. Em ja loše vidim noću, em Beta nema dobra svetla. Plus sam toliko umorna da sam morala stajati na svakih deset kilometara da ispravim leđa. Ali izvozila sam junački sve do kraja i uspešno stigla svojoj kući. Kakav dugačak i izazovan dan! Jeste bilo puno asfalta, možda čak i nešto manje od polovine, ali bez obzira, sve zajedno dosta dugačko i meni prilično naporno. Ali vredelo je. Videla sam fantastičan vodopad, vozila novim predelima i putevima, i na kraju i testirala granice svoje izdržljivosti. A evo sad tako umorna umesto da spavam , pišem dok su utisci još sveži . Na putu ka Sinjajevini Sinjejevina Ova strana Sinjajevine ka Mojkovcu je pitoma i zelena, sa puno proplanaka i pašnjaka Planinarski dom Na putu ka vodopadu Ovo nisam uspela da shvatim šta je. Nalazi se pored vodopada Prvo sam mislila da su temelji nekog objekta, ali sada dok gledam sliku ne deluje mi tako... Vidikovac sa pogledom na serpentine iznad Tomaševa Selo Žari preko puta Sela u Prošćenskim planinama Kanjon Tare Tara je gotovo presušila A ovde je sasvim presušila, Mekića Kula kod Mojkovca Zalazak sunca u brdima Prekobrđa

31.07.2026. Bjelasica, Ćirilovac, Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Bikovača ( 1908 mnv), Ključ ( 1973 mnv), katun Rupe dužina oko 100 km visina 1973 mnv Evo, i ove godine da odem do Bikovače i male crkvice na vrhu, ali i do vidikovaca sa sjajnim pogledima, a i do Ključa. Put do gore, a posle i kod spuštanja, u odnosu na prošlu godinu je u nekim segmentima dosta lošiji. Pomalo smo se Beta i ja pomučile kod uspona, u zadnjim serpentinama. Ima kamena, razlokan put, a uspon poveliki, plus velika vrućina. Ako tome dodamo skroz potrošenu zadnju gumu, i lanac i lančanike koji su odavno za zamenu, jasno je da nisu baš idealne predispozicije za vožnju po ovakvim putevima. Ali, izađosmo. Zaista vredi popeti se gore, čak i da se čovek malo pomuči. Usput sam naišla na par automobila, parkiranih uz ivicu. Vozili su dokle su mogli, a onda parkirali, pa peške. Jer ono što na ovim vrhovima Bjelasice čeka svakog upornog posetioca, vredi svakog truda. Prvo ta mala crkvica na samom vrhu, deluje toliko nestvarno, da čovek ne može a da se ne zapita, koliki trud i volja su uloženi, da se takvo zdanje sazida na takvom mestu. Vrlo nesvakidašnje i neobično, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Koliko god puta da izađem gore, mada nisam baš puno puta, uvek osetim veliko poštovanje prema prorodi ali i čoveku. Kada prođe taj prvi utisak od crkvice i zvonika, kreće euforija izazvana svim onim fenomenalnim vidicima koji se šire na sve strane kuda god da pogledam. Aaaa, koliko je to lepo. Koliko savršenih slika u oku posmatrača, da čovek prosto ne može da se odluči za jednu, najupečatljiviju. Svaka je na svoj način jedinstvena i fascinantna. Prošle godine sam otkrila kako mogu doći do ivice Ravne grede, odakle je prelep pogled dole na katun Rupe, ali i na Ključ i čitavu Bjelasicu. A pronašla sam i put kojim se mogu popeti motorom do ispod samog Ključa, na nekih 150 m. Tada nisam imala snage da u moto opremi ispešačim uzbrdo uz kamenjar tih 150 m do samog vrha Ključa. Ali danas sam rešila to da uradim. Potpuno budalasto i van svake pameti, po ovoj vrućini koja se osećala i na toj visini, popela sam se u moto čizmama i svim štitnicima i gladijatoru, na Ključ! Joj radosti! A sam crkla skroz. Iako deluje da je kratko, tako obučen i u čizmama, nije baš tako lako izaći. Kad sam već izašla gore, setila sam se da nije baš pametno po tom kamenju ići u moto čizmama. Mogu se i strmoglaviti, a mogu i pohabati čizme, a one su mi još uvek jako potrebne. Ali džabe, sve te brige su nestale kad sam ugledala planinarsku kutiju na vrhu. Jeeee, eto i mene na Ključu! Više motorom, malo peške i na vrhu sam. Sjajan je to osećaj, apsolutno sjajan! Nije me u tom momentu brinulo ni to što sada tako umorna, i prokuvala od vrućine, treba da se spustim do katuna Rupe, putem koji nije baš u sjajnom stanju. A ne bi valjalo tu pasti jer je sve kamen. Ali siđoh u komadu. Međutim, vrućina i to penjanje u opremi su me dosta iscrpeli, pa sam zaključila da će za danas ovo biti dosta. Krug je taman, ni predugačak a ni kratak. A impresija sa današnje vožnje puna kapa . Sjajna je ova strana Bjelasice. Možda čak i najlepša. Crkva Preobraženja Gospodnjeg, na Bikovači ( 1908 mnv) Ravna greda Džinovska pečurka Uspon od Ćirilovca kojim sam došla, a dole u podnožju se vidi Kolašin Malo dalje putem, ostavljamo crkvicu iza sebe Dole u podnožju je katun Rupe. Tamo posle treba sići, uh! Vidikovac Bikovača Cvetić u kamenu Onaj vrh tamo je Ključ. Tamo idemo Beta i ja. Tik ispod vrha Ključa Pogled sa prve stene ka vrhu Pogled sa druge stene. Radost je već tu, jer znam da je na sledećoj steni vrh. Jeeee, evo kutije, na vrhu sam! Sad sam pravi moto planinar. Da se bar setih da skinem opremu i ostavim u podnožju. Ma koga briga za to sad Tu sam bila, vidite Ključ 1973 mnv Beta je strpljivo čekala da se vratim Na pola puta do katuna Rupe, ispod Ravne grede Sjajno je bilo! Uvek je sjajno popeti se gore .

Inače, sad se setih i tamo kod Trse na tetu, ima parče gde takođe ljudi prave problem. Ne znam da li je ove godine na summitu to preskočeno, nisam ove godine bila, ali prošle sam baš ja doživela svakakve uvrede od jednog meštanina. Rekla sam ja Đorđu tačnu lokaciju gde je to bilo, pa je verovatno to premošteno drugačije. Ali se nalazi na tetu. Pogledaću baš, pa i to da vam okačim. Evo, ovo parče možda treba preskočiti i zaobići asfaltom. To jeste izazovan deo, kamenit strm uspon, ali izgleda meštanima smeta tuda da se prolazi. Na prošlom summitu su čak pokušali da sabotiraju prolazak motorima pa su preko noći na sred uspona iskopali duboku rupu. Kako je ove godine sa prolaskom tuda ne znam . A na mestu obeleženom strelicom me dočekao taj ljuti meštanin i svim i svačim me počastio, iz daljine doduše. Brzo sam zbrisala dalje

Pogledala sam na mapi tačno gde je šta . Manastir Prekobrđe je na desetom kilometru od skretanja sa magistrale u Međurečju. Tabla se nalazila na 5,5 km sa desne strane na proširenju pored koturače sa nekom starom žičarom, mada je ona sada nebitna. Sporni deo puta je recimo od sedmog do jedanestog km. Posle je spuštanje u Sjevernicu i dalje nema više problema. Znači kada naiđete na kuću pored puta sa desne strane polako prođite, i pored manastira naravno isto lagano. Šteta je generalno baš ovu trasu preskočiti jer je zanimljiv i izazovan spust i uspon iz Sjevernice. Mislim, nije teško, naročito jer je i taj put popravljan, ali jeste popriličan spust a i posle uspon. Od nivoa reke se izlazi na 1200 mnv.

Može, obeležiću koji je to deo pa ću okačiti ovde. Juče sam prošla tim delom puta koji je bio sporan, nikoga nisam srela od meštana. One nalepnice na tabli nema, odneo vetar i sprala kiša. Verovatno je onda bio problem jer se baš tada popravljao put, a i bila je navala motociklista, početak sezone. Sada po vrućini ih ređe čujem da idu tetom. Prolaze, evo baš sad dva, tri, prođoše, ali znatno u manjem broju. To ti je inače deo teta od magistrale u Međurečju naviše ka manastiru Prekobrđe i Uvaču. Deo puta u dužini od par km pre manastira i deo posle je popravljan. Ali ako ideš sam ili u manjem društvu i ako lagano prođete kada vidite kuće i nasut put, ne bi trebalo da ima problema. Sad, konkretno taj bučni čovek vikendom dolazi u tu kuću, ali ako lagano prođeš valjda će biti ok. Jel tet voziš? U kom pravcu ? Od Bih ka Albaniji ili obrnuto?