Hvala kolege na savetima. Probaćemo redom, pa šta najboje upali . Nije stara farba, nova je. Nego nismo zaštitili, a ni preterano pazili prilikom mazanja okvira. Kao, lako će se skinuti sa stakla . Kakav danak neiskustvu . Ništa,sad polako struganje, a probaćemo i sredstva.

09.08.2026. Do Berana preko Pogane glave i Konjskog brda, i nazad od manastira Đurđevi Stupovi, Vuče, Kofiljača, Kurikuće, Lubnica.... dužina 190 km visina 1830 mnv Evo, razmišljam odakle da počnem. Svašta je danas bilo, i lepo, i manje lepo, ali sve to kada se sabere, bila je ovo vožnja itekako vredna pomena. Ima već godinu dana od kada sam ugrubo skicirala ovu rutu, kojom sam htela preko planina, uglavnom sve off roadom da dođem do Berana. Do Mojkovca sam vozila preko Bjelasice, doduše ne skoro, isto sve off road. I do Andrijevice imam dve opcije preko planine, a van asfalta. Ali do Berana nikako da istrasiram rutu. To je delom i zbog daljine, a delom i zbog čudnih naziva vrhova preko kojih je trebalo preći. Pa tako Pogana glava, nikako nije asocirala na nešto fino i pitomo. A na mapi kada se pogleda, spuštanje sa tih raznih glava ka Beranama je strmo sa serpentinama. Predstavu nisam imala šta me tu čeka i kakav je put, kao ni da li se uopšte tuda može spustiti u Berane. Zbog svih tih nepoznanica, a i mojih kasnih polazaka , stalno sam odlagala ovu vožnju. Ne samo da je potpuno nepoznat i nov bio čitav taj deo preko Bjelasice do Berana, nego je i povratak trebao biti sasvim novom, severnijom rutom iz Berana, pored manastira Đurđevi Stupovi, pa gore uz planinu. Ideja mi je bila izaći do Šiškog jezera na Bjelasici. A odatle, ako srepentine ne budu u previše lošem stanju, putem do izvora Biogradske reke, pa putem preko skijališta nazad za Kolašin. Ambiciozna, dugačka ruta, sa puno znakova pitanja. Ispostavilo se, na moje veliko zadovoljstvo, da je prvi deo nove rute, zapravo fantastičan. Od Bačkog brda, preko Patkovice, Pogane glave i Konjskog brda, sasvim lepo se vozi, dobrim šumskim i makadamskim putevima sve do Buče pred Beranama. A one cik cak silazne serpentine su širok, nasipan, a u međuvremenu pomalo i oštećen, makadamski put. Na jednom mestu ima i vidikovac sa pogledom na Berane, a i asfaltni put kroz Jelovicu , u podnožju. Uvek me obraduje kada otkrijem neki novi put. U poslednje vreme ne radim to često, iako ima još puteva na čekanju kojima tek treba da prođem. Ova ruta preko planine je pun pogodak. Put odličan, a priroda fenomenalna! Ima i prostranih zelenih pašnjaka, ali i visoke borove šume. Prelepo! U Beranama svraćam na pumpu da dospem goriva. Čim sam sišla sa planine, pakleno je vruće. A gore je danas divota. Pirka i neki vetrić koji dodatno hladi. Pitam se zašto prethodnih dana nisam vozila, a i zašto sam ovoliko odugovlačila da prođem ovom odličnom rutom . Na pumpi srećem momka sa kvadom, pa koristim priliku da ga priupitam kakav je put od manastira do Šiškog jezera. Kaže čovek dobar je. Samo posle do Bjelasice kamen je poprilično rasturen. Ok, mene je za početak zanimalo do jezera da li se može. Sinoć kada sam gledala na mapi, uočila sam da je jedan deo gotovo pri kraju nedefinisan šta je u pitanju. Da li je uopšte put. Može se desiti da dođem do gore a da ne mogu preprečiti do Kurikuća. To se upravo i desilo. Baš na tom mestu, na kraju puta se nalaze dva katuna, zaboravih imena. Bilo je i ljudi. Odmah su mi rekli da dalje ne mogu tuda da prođem, nema puta. Pitala sam za alternativu. Kažu , moram delom da se vratim pa da siđem nekim asfaltiranim putem u Kurikuće, pa odatle za Šiško jezero. Da, videla sam tu opciju na mapi. Nevoljno krećem nazad . Međutim, tu se dogodilo nešto što je kasnije uticalo na moju koncentraciju i energiju. Objašnjavajući kako puta dalje nema, čovek je pomenuo kako je to isto neki dan objašnjavao drugom motociklisti, koji je kao i ja tvrdio da mapa pokazuje neki putić. Drugom motociklisti?! Ko bi ovuda uopšte vozio, osim ako to nije neko ko razmišlja kao ja? Lokalac nije, oni ili znaju, ili ne znaju puteve, ako istražuju ne idu sami. Ko li je taj istraživač, koji kao i ja luta šumama Bjelasice? Misao je krenula da radi, celim putem na dalje mi nije dala mira. Od jedne male naizgled nevažne, usputne informacije, u mojoj glavi se rodila tona različitih misli. Sve je to otišlo u ko zna kojim pravcima, pa je nivo uznemirenosti porastao na maksimum, a koncentracija značajno opala. Nekako sam u razmišljanju došla i do toga, da su danas časni i pošteni ljudi, zapravo retkost. A većina onih, koji se osećaju kao takvi, zapravo nisu ni primaći tome. A ni poštovanja više nema. Čak ni među prijateljima, ili onima koji su to bili. Samo se gazi, uzima, za mrvicu svog zadovoljstva i nazovimo mira, uništava se tuđi. Ne samo mir, već neretko i život. A ti onda budi dobar, ćuti i trpi .... Strašno! Sada ne, ovde ne, bubnji u glavi! Sjajne misli za vožnju po šumama i planinskim bespućima . Možda i samo zbog toga što sam morala da promenim plan zbog nepostojećeg putića, ko će ga znati. Ali, i kad ne ide sve po planu, dogode se lepe stvari. Recimo, nađoh finu makadamsku prečicu, umesto asfalta da siđem u Kurikuće. To me je za trenutak obradovalo. Od Kurikuća ponovo malo asfalta, pa širok makadamski put koji vodi do Šiškog jezera. Na raskrsnici odlučujem da ne idem do samog jezera, to je još 2,5 km dalje, već da se odmah uputim ka serpentinama. Već sam prešla podosta kilometara i to uglavnom sve off-om. Bila sam već i umorna, a naporan deo je tek ispred mene, plus ima još puno da se vozi do kuće. Krećem tim lošijim makadamom naviše. Beta se muči, loše su joj i gume i lančanici. Ali gura nekako do blizu serpentina. Tu nailazi džip iz suprotnog smera i ja moram da stanem. A Beta se ugasi. Intuitivno sam znala da neće upaliti. Čovek već prolazi naniže, pošto mi je rekao da gore put nije baš sjajan. A Beta ni da zucne. Uopšte neće ni da zavergla. I šta ja sada da radim? Ovuda ne verujem da će iko danas više proći. Beta se neće magično upaliti. Neće uopšte upaliti! Brzo okrećem motor nizbrdo i u leru pokušavam sa ugašenim motorom da stignem onog čoveka. On je moja slamka spasa. Bar da ne ostanem sama u planini. A umorna sam strašno. I gladna. I frustrirana. Sve što samo može da odmogne. Dole kod raskrsnice sećam se bilo je ljudi. Ali treba doći do njih. A možda su već i otišli. Ovaj džip i čovek u njemu su mi još uvek u vidokrugu, i moram ga stići . Motor nema struje, ni sirena ne radi da zatrubim. Srećom, onaj strmi kamenjar mi je sada saveznik nizbrdo. Stižem čoveka. Pitam ga ima li kablove iako pojma nemam da li će to išta pomoći ili ću dokrajčiti i spaliti motor. Ima kablove . Sad, šta je tu je . Hajde da probamo. I Beta pali iz prve! Uh kakvo olakšanje. Mada, do kuće ima još 50-60 km. Ne znam hoće li motor izdržati. Ali moram sići sa planine. Više ne dolazi u obzir da idem gore preko planine serpentinama. Moram na asfalt u Lubnicu. Još je dan, pa srećom svetla ne moram da palim, jer akumulator to ne bi podneo. Ali, postoji novi problem. Ne mogu asfaltom kroz tunel Klisura. Ne smem paliti svetla, a i tunel je predugačak za moja slaba svetla i kad ih koristim. Moram makadamskim putem na Bjelasicu iznad tunela, pa da se spustim u Kolašin. Nadam se da se akumulator dopunio za taj off road. Ponovo sam sama u planini, ali Beta gura. Izašla je i spustila se bez problema. Čak sam je i gasila da se odmorim. Jednostavno nisam više mogla da vozim. Posle pumpe me ponovo čeka 30 km offa i mrak koji polako stiže. Još ne palim svetla i žurim. Misao mi je i dalje u haosu. Ne mogu da verujem da me ni ovde ne pušta na miru. Na mojim planinama! I gotovo na istom mestu gde sam prošle zime proklizala na ledu , i polomila kost na stopalu, sada gotovo na identičan način proklizavam na suvom prašnjavom putu. Padam na lakat u kome od udesa od pre petnest godina, još uvek imam žicu. Motor pada preko mene, ali noga nije zaglavljena. Samo lakat dosta boli. Baš na tom laktu mi je protektor pukao, ranije. Srećom da sam ga zalepila, inače bih sada imala plomljen zglob. Ovako imam samo posekotinu i lakat koji boli i pomalo krcka. Ustajem, osećam toplo u rukavu gladijatora. Krvari lakat. Ali prvo dižem motor, za slučaj da je povreda ipak veća, pa dok još mogu. Skidam gladijator da vidim ruku. Od udarca se raskrvario lakat, žica mislim da nije probila kožu, mada ne znam. Imam neke flastere u rancu. Lepim dva, da ne prljam dalje rukav. Mrak pada. Imam još sedamnest kilometara ne baš ležernog puta. Moram da odmorim pet minuta, da se saberem i izbistrim misli, jer treba čitav stići kući. Tih sedamnest kilometara su bili pravo mučenje. Borba da se održi koncentracija svake sekunde u tom mraku. Milion puta sam večeras ponovila sebi da više ne smem zaglaviti tako da vozim po mraku. To mi pada strašno teško, naročito posle ovoliko dugačke vožnje koja je imala puno offa, a jako malo asfalta. Metar po metar i stižem kući. Kakav dan! Ali uspela sam. Prošla sam novom trasom puteva. Jeste ono jedno parče bilo neuspešno, ali sam ga zamenila drugim. I jeste da sam završnicu u povratku preko Bjelasice morala da korigujem, zbog kvara na motoru. Ali i ova opcija je dobra. Zadovoljna sam. Samo još sutra da vidim kako je lakat, pa guramo dalje. A naravno moram videti i šta je sa motorom. Namerava li on tako da me štreca u sred planine ili šta . Danas sam imala sreće da je tu bio čovek i da je imao kablove, a i da su oni pomogli. Da je motor stao samo dvadeset minuta ranije, bili bismo u velikom problemu. Ali to je sastavni deo vožnje i avanture. Da neizvesnosti nema i neočekivanih situacija, ne bi bilo tako zanimljivo. A izostala bi i avantura koja nas u velikoj meri i pokreće . Negde posle Patkovice Kako su samo lepi Izgleda da sam naišla u vreme ručka Pogana glava. Mnogo je pitomija i lepša nego što se na osnovu naziva pretpostavlja Vidikovac iznad Berana Manastir Đurđevi Stupovi Negde kod Kofiljače, tu je ujedno i kraj puta Prečica ka Kurikućama Jako dobra vožnja i meni značajna . Cela ova donja polovina i levo i desno je nova, danas prvi put vožena. Veoma sam zadovoljna zbog toga .

Imate li ideju kako najlakše i najbrže skinuti boju za drvo sa stakla na prozorima? Svaka ideja je dobrodošla! Za sada znamo da treba fleke natopiti razređivačem pa onda nečim oštrim, žiletom recimo sastrugati. Ali to je sporo i komplikovano. Postoji li neko sredstvo, neka hemija koja briše ovu boju? Ili neki drugi postupak za uklanjanje? Potpuni smo amateri, sami smo farbali i stakla fino zamazali, pa sad to treba i očistiti Dajte savete i ideje .

A, pa ipak poznaješ žensku osobu koja ume da vozi . I to onu najbližu srcu, koju si sam obučio . Tako i treba, deca su nam najvažnija. I kada krenu u saobraćaj treba to da urade na najbolji mogući način, i dobiju svu pomoć i podršku, bilo od nas roditelja ako to možemo da im pružimo, ili nekog drugog kompetentnijeg, da se uključe i voze što bezbednije.

Na temu ovoga što smo pisali, o meštanima koji se bune jer im se oštećuje put koji se teškom mukom popravi, danas sam saznala, i to od naših drugara @aca-pn i @nvic, da je ovaj deo teta cg, preko Prekobrđa izmešten. Nova ruta ide okolo asfaltom od Međurečja do Kolašina pa dalje asfaltom do Opasanice. Raspitala sam se kod administratora za tet cg, kaže čovek meštani su se bunili, put oni popravljaju iz sopstvenih sredstava da bi mogli prolaziti, a onda se prolascima motora i kvadova brzo uništi. Zato je izmenjena ruta. Razlozi zaista jesu opravdani ako se uzme u obzir broj motora i kvadova koji tuda prođe tokom leta, a koji se iz godine u godinu povećava. Ali , još uvek na tetu, a i van njega, ima dosta lepih i atraktivnih deonica, tako da ove male izmene neće umanjiti lepotu i uživanje u vožnji po planinama Crne Gore.

Haha, biće da je to . Svako dobro kolega. Nadam se da ćeš ipak sresti neku ženu koja ume da vozi . Al da se vratimo mi na kamere što je i tema ...

Ovo B je tačka ili kategorija? Mislim, ako je tačka, realno i jeste važno stići do nje. Mislim, živ i zdrav uz isto takvo stanje i ostalih učesnika u saobraćaju. A što se tačaka tiče, znam žene koje su stizale do tačaka do kojih mnogi muškarci koje poznajem nisu . Možda i nisu najbolji vozači , ima i boljih, al da su stizale, stizale su .

03.08.2026. Preko Sinjajevine do Mojkovca, vodopad Skakala, Sokolac, Pisana Jela, Golubinjak, Žari, Mekića Kula dužina, 202,5 km visina 1737 mnv Za danas sam imala sasvim drugi plan, ali umesto njega desila se ova vožnja. Negde sam pročitala da se u našoj varošici održavaju bioskopske predstave na otvorenom. Nikada nisam bila u bioskopu na otvorenom. A volela bih da doživim to iskustvo. Naročito ovde, u mom malom, lepom, planinskom gradiću, koga zaista volim. Ali nisam se dovoljno informisala oko termina dešavanja, pa izgleda da to i nije bilo danas. Pošto je bioskop propao, krenula sam na vožnju. Bila je ovo jedna zaista jako dugačka vožnja , pa samim tim i veoma iscrpljujuća. Naravno da sam i danas kasno krenula, iako je bilo jasno da za ovako dugačku rutu, treba dosta ranije poći. Posebno jer je cilj bio stići do vodopada za koji sam negde pročitala da postoji u Prošćenskim planinama, nedaleko od Tomaševa. E sad, da li ću pronaći taj vodopad, da li će u njemu biti vode, to ću saznati tek kada stignem tamo. A dotle treba da prevezem moja brda do Crkvina, pa onda da se popnem na Sinjajevinu i preko nje siđem u Mojkovac, pa malo magistralom do Krstaca, odatle skrećem ka Prošćenskim planinama, ali ne idem dublje ka njima, već obodom, uskim asfaltnim putićem vozim iznad magistrale, pa onda nizbrdo nekim zemljanim putem sa vododerinama, pa dobrim makadamskim putem stižem do reke Lještanice, na kojoj bi trebao da je vodopad Skakala. Pronalazim i tablu, ali vodopada nema. U prvi mah pomislih da je presušio. Ali, kada sam malo dublje zavirila kroz rastinje ugledala sam jedva vidljiv putić. On me je odveo do prelepog vodopada. Na moje iznenađenje, bilo je dosta vode. Penušavi slapovi spuštali su se niz kaskade i pravili male bazenčiće. Ušuškan u zelenilo, ovaj lepi, živahni vodopad bio je pravo osveženje. Malo sam pratila negov tok nizvodno, koliko sam mogla sići onako u opremi. U nekoj komotnijoj odeći i obući, verovatno se može još niže sići i još više uživati u njegovoj lepoti. Ali, ja sam bila zadovoljna i ovim što sam videla. Stigla sam do vodopada, pronašla ga, i on je zaista prelep. Verujem da je u proleće još raskošniji i bučniji . Nažalost nisam mogla previše dugo da ostanem, bilo je jako kasno, već četri sata popodne, a do kuće imam još sto kilometara. Plan mi je bio da od vodopada napravim krug po Prošćanskim planinama, a to znači da kada na kraju siđem u Mojkovac, moraću asfaltom, magistralom da vozim do Kolašina, jer za drugo neće biti vremena, a i tako uhvatiće me mrak na mojim brdima u Prekobrđu. Ali ipak odlučujem da napravim taj krug. Nisam tuda nikada vozila. Prošle godine kada sam išla za Pljevlja, vozila sam samo delom ovog puta. Kad sam već tu šteta je ne izvoziti ovaj kružić. Ali moram se ubrzati. Iako je vruć dan, i već sam poprilično umorna, nema se vremena za duže pauze za odmor. Lepi su ovi predeli. Pitimi i zeleni. Od vodopada vozim uzbrdo strmim makadamskim putem koji izlazi kod nekog vidikovca. Odatle se vide neke asfaltne serpentine za koje u tom momentu nisam znala kom putu pripadaju. Ali deluju jako zanimljivo. Pogled je lep i na Bjelasicu, njenu severnu stranu, okrenutu ka Bijelom Polju. Dalje vozim širokim makadamskim putem kroz šumu visokih jela. Prelepo je . Verovatno je zato jedno selo i dobilo ime, Pisana Jela. Sa tog širokog makadama, u jednom trenutku skrećem na neki put koji se izgleda ređe koristi, pa nije baš u najboljem stanju, ali je vrlo zanimljiv. Ima uspina i spuštanja, a sve to kroz šumicu. On izlazi sa donje strane sela Žari. To selo mi je već poznato od prošle godine. Ono što je novina je da je do njega stigao asfalt. Što znači do Mojkovca kroz Prošćenske planine ću voziti uskim planinskim asfaltiranim putićem . Ali ne žalim se. Priroda je prelepa, tako da uživam . Stajem na jednom mestu da slikam kanjon Tare, ali Tare gotovo da nema. I zaista, pred samim Mojkovcem uopšte nema vode u koritu. Vožnja od Mojkovca do Kolašina je bila pravo mučenje. Bila sam strašno umorna, a morala sam ostati fokusirana na vožnju i saobraćaj . Na pumpu u Kolašinu stižem nešto pre osam . Potpuno sam mrtva, iza mene je već pređenih 170 km, a imam još 30 km offa i to po mraku . Uh, kakav će biti izazov preživeti i to . Srećom poznajem put. Ali to ne pomaže mnogo kada voziš gotovo na slepo. Em ja loše vidim noću, em Beta nema dobra svetla. Plus sam toliko umorna da sam morala stajati na svakih deset kilometara da ispravim leđa. Ali izvozila sam junački sve do kraja i uspešno stigla svojoj kući. Kakav dugačak i izazovan dan! Jeste bilo puno asfalta, možda čak i nešto manje od polovine, ali bez obzira, sve zajedno dosta dugačko i meni prilično naporno. Ali vredelo je. Videla sam fantastičan vodopad, vozila novim predelima i putevima, i na kraju i testirala granice svoje izdržljivosti. A evo sad tako umorna umesto da spavam , pišem dok su utisci još sveži . Na putu ka Sinjajevini Sinjejevina Ova strana Sinjajevine ka Mojkovcu je pitoma i zelena, sa puno proplanaka i pašnjaka Planinarski dom Na putu ka vodopadu Ovo nisam uspela da shvatim šta je. Nalazi se pored vodopada Prvo sam mislila da su temelji nekog objekta, ali sada dok gledam sliku ne deluje mi tako... Vidikovac sa pogledom na serpentine iznad Tomaševa Selo Žari preko puta Sela u Prošćenskim planinama Kanjon Tare Tara je gotovo presušila A ovde je sasvim presušila, Mekića Kula kod Mojkovca Zalazak sunca u brdima Prekobrđa

31.07.2026. Bjelasica, Ćirilovac, Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Bikovača ( 1908 mnv), Ključ ( 1973 mnv), katun Rupe dužina oko 100 km visina 1973 mnv Evo, i ove godine da odem do Bikovače i male crkvice na vrhu, ali i do vidikovaca sa sjajnim pogledima, a i do Ključa. Put do gore, a posle i kod spuštanja, u odnosu na prošlu godinu je u nekim segmentima dosta lošiji. Pomalo smo se Beta i ja pomučile kod uspona, u zadnjim serpentinama. Ima kamena, razlokan put, a uspon poveliki, plus velika vrućina. Ako tome dodamo skroz potrošenu zadnju gumu, i lanac i lančanike koji su odavno za zamenu, jasno je da nisu baš idealne predispozicije za vožnju po ovakvim putevima. Ali, izađosmo. Zaista vredi popeti se gore, čak i da se čovek malo pomuči. Usput sam naišla na par automobila, parkiranih uz ivicu. Vozili su dokle su mogli, a onda parkirali, pa peške. Jer ono što na ovim vrhovima Bjelasice čeka svakog upornog posetioca, vredi svakog truda. Prvo ta mala crkvica na samom vrhu, deluje toliko nestvarno, da čovek ne može a da se ne zapita, koliki trud i volja su uloženi, da se takvo zdanje sazida na takvom mestu. Vrlo nesvakidašnje i neobično, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Koliko god puta da izađem gore, mada nisam baš puno puta, uvek osetim veliko poštovanje prema prorodi ali i čoveku. Kada prođe taj prvi utisak od crkvice i zvonika, kreće euforija izazvana svim onim fenomenalnim vidicima koji se šire na sve strane kuda god da pogledam. Aaaa, koliko je to lepo. Koliko savršenih slika u oku posmatrača, da čovek prosto ne može da se odluči za jednu, najupečatljiviju. Svaka je na svoj način jedinstvena i fascinantna. Prošle godine sam otkrila kako mogu doći do ivice Ravne grede, odakle je prelep pogled dole na katun Rupe, ali i na Ključ i čitavu Bjelasicu. A pronašla sam i put kojim se mogu popeti motorom do ispod samog Ključa, na nekih 150 m. Tada nisam imala snage da u moto opremi ispešačim uzbrdo uz kamenjar tih 150 m do samog vrha Ključa. Ali danas sam rešila to da uradim. Potpuno budalasto i van svake pameti, po ovoj vrućini koja se osećala i na toj visini, popela sam se u moto čizmama i svim štitnicima i gladijatoru, na Ključ! Joj radosti! A sam crkla skroz. Iako deluje da je kratko, tako obučen i u čizmama, nije baš tako lako izaći. Kad sam već izašla gore, setila sam se da nije baš pametno po tom kamenju ići u moto čizmama. Mogu se i strmoglaviti, a mogu i pohabati čizme, a one su mi još uvek jako potrebne. Ali džabe, sve te brige su nestale kad sam ugledala planinarsku kutiju na vrhu. Jeeee, eto i mene na Ključu! Više motorom, malo peške i na vrhu sam. Sjajan je to osećaj, apsolutno sjajan! Nije me u tom momentu brinulo ni to što sada tako umorna, i prokuvala od vrućine, treba da se spustim do katuna Rupe, putem koji nije baš u sjajnom stanju. A ne bi valjalo tu pasti jer je sve kamen. Ali siđoh u komadu. Međutim, vrućina i to penjanje u opremi su me dosta iscrpeli, pa sam zaključila da će za danas ovo biti dosta. Krug je taman, ni predugačak a ni kratak. A impresija sa današnje vožnje puna kapa . Sjajna je ova strana Bjelasice. Možda čak i najlepša. Crkva Preobraženja Gospodnjeg, na Bikovači ( 1908 mnv) Ravna greda Džinovska pečurka Uspon od Ćirilovca kojim sam došla, a dole u podnožju se vidi Kolašin Malo dalje putem, ostavljamo crkvicu iza sebe Dole u podnožju je katun Rupe. Tamo posle treba sići, uh! Vidikovac Bikovača Cvetić u kamenu Onaj vrh tamo je Ključ. Tamo idemo Beta i ja. Tik ispod vrha Ključa Pogled sa prve stene ka vrhu Pogled sa druge stene. Radost je već tu, jer znam da je na sledećoj steni vrh. Jeeee, evo kutije, na vrhu sam! Sad sam pravi moto planinar. Da se bar setih da skinem opremu i ostavim u podnožju. Ma koga briga za to sad Tu sam bila, vidite Ključ 1973 mnv Beta je strpljivo čekala da se vratim Na pola puta do katuna Rupe, ispod Ravne grede Sjajno je bilo! Uvek je sjajno popeti se gore .

Inače, sad se setih i tamo kod Trse na tetu, ima parče gde takođe ljudi prave problem. Ne znam da li je ove godine na summitu to preskočeno, nisam ove godine bila, ali prošle sam baš ja doživela svakakve uvrede od jednog meštanina. Rekla sam ja Đorđu tačnu lokaciju gde je to bilo, pa je verovatno to premošteno drugačije. Ali se nalazi na tetu. Pogledaću baš, pa i to da vam okačim. Evo, ovo parče možda treba preskočiti i zaobići asfaltom. To jeste izazovan deo, kamenit strm uspon, ali izgleda meštanima smeta tuda da se prolazi. Na prošlom summitu su čak pokušali da sabotiraju prolazak motorima pa su preko noći na sred uspona iskopali duboku rupu. Kako je ove godine sa prolaskom tuda ne znam . A na mestu obeleženom strelicom me dočekao taj ljuti meštanin i svim i svačim me počastio, iz daljine doduše. Brzo sam zbrisala dalje

Pogledala sam na mapi tačno gde je šta . Manastir Prekobrđe je na desetom kilometru od skretanja sa magistrale u Međurečju. Tabla se nalazila na 5,5 km sa desne strane na proširenju pored koturače sa nekom starom žičarom, mada je ona sada nebitna. Sporni deo puta je recimo od sedmog do jedanestog km. Posle je spuštanje u Sjevernicu i dalje nema više problema. Znači kada naiđete na kuću pored puta sa desne strane polako prođite, i pored manastira naravno isto lagano. Šteta je generalno baš ovu trasu preskočiti jer je zanimljiv i izazovan spust i uspon iz Sjevernice. Mislim, nije teško, naročito jer je i taj put popravljan, ali jeste popriličan spust a i posle uspon. Od nivoa reke se izlazi na 1200 mnv.

Može, obeležiću koji je to deo pa ću okačiti ovde. Juče sam prošla tim delom puta koji je bio sporan, nikoga nisam srela od meštana. One nalepnice na tabli nema, odneo vetar i sprala kiša. Verovatno je onda bio problem jer se baš tada popravljao put, a i bila je navala motociklista, početak sezone. Sada po vrućini ih ređe čujem da idu tetom. Prolaze, evo baš sad dva, tri, prođoše, ali znatno u manjem broju. To ti je inače deo teta od magistrale u Međurečju naviše ka manastiru Prekobrđe i Uvaču. Deo puta u dužini od par km pre manastira i deo posle je popravljan. Ali ako ideš sam ili u manjem društvu i ako lagano prođete kada vidite kuće i nasut put, ne bi trebalo da ima problema. Sad, konkretno taj bučni čovek vikendom dolazi u tu kuću, ali ako lagano prođeš valjda će biti ok. Jel tet voziš? U kom pravcu ? Od Bih ka Albaniji ili obrnuto?

29.07.2026. Krug : Crkvine, Pješčanica, Tori, Manastir Prekobrđe dužina 66 km visina 1337 mnv Danas jedna kraća ali lepa vožnja. Od proletos, čini mi se nisam vozila ovaj ceo krug. Pa sam se i iznenadila da su neki delovi puta koji su kišama bili oštećeni, sanirani, tako da gotovo da nema nezgodnih deonica. Možda izbor rute nije baš najsrećniji za visoke temperature koje su se ponovo vratile, ali obzirom da je vožnja započeta dosta kasno, iza podneva, negde dalje nije imalo smisla ići. Plus, na današnju vožnju nisam išla sama. Pridružio mi se Dalibor. Pominjala sam ga nekoliko postova ranije, on je drugar iz Podgorice. Njemu nisu bili poznati ovi off road putevi do Crkvina, pa sam rešila odmah da mu pokažem sve opcije, a da to ipak bude jedan lep krug . Izvezli smo se i do vidikovca iznad Crkvina, mog omiljenog mesta , sa koga se pruža otvoren i lep pogled na Moračke planine, južni obod Sinjajevine, i Maganik , naravno . On uvek mora biti u mom vidokrugu gde god da krenem . A upeklo je bilo podosta danas. Kroz šumu je bila fina hladovina iako nismo vozili na nekim velikim visinama. Ali, kako je dan odmicao, naročito u povratku, kada smo se spustili nisko, uh bilo je baš vruće. Danas nisam puno slikala. Više je to bila jedna vožnja u kontinuitetu. Relativno brzo smo mi izvezli ovaj krug. Ja kada vozim sama, vozim za nijansu sporije. Stajem češće da slikam. Nije mi teško da se zaustavim svako malo ako ugledam dobar kadar. Ali u društvu ipak u prvom planu je vožnja, a fotografije kada dođu na red . Tome je umnogome doprinelo i to što Dalibor ima montiranu kameru na kacigi, pa ne mora ni da staje. Snima u pokretu. Tako sam ja ponovo dobila par novih fotografija mene i motora, i to u vožnji. Lepo je imati i takvu neku slikicu . Bio je ovo jedan baš lep dan. I dobra vožnja, u dobrom društvu. Dalibor stiže u punom letu. Umalo da promaši skretanje Naši motori u visokoj travi, sa pogledom na Moračke i ostale planine A eto i nas, sa Maganikom u pozadini Ušće Pješčanice u Taru Eto i mene , polako jurim na svom atu Ko bi rekao da sam ovo ja Retko vidim sebe iz ove perspektive. Hvala Dalibore! Ovo je već poznatiji kadar Putanja kojom smo se danas provozali i uživali

26.07.2026. Bjelasica ( vidikovci sa pogledom na jezera: Pešića jezero, Ursulovačko, Šiško), Biogradsko jezero, Štitarica, Sinjajevina dužina: 150 km visina: 2069 mnv Premišljala sam se jutros da li danas da vozim ovu rutu, obzirom da je bilo neke kiše u najavi, a i vetra na Bjelasici, ali sam ipak odlučila da krenem, pa ću usput videti kakva je situacija sa vremenom. Odavno nisam vozila tom stranom Bjelasice, kojom se spušta do Biogradskog jezera. Poslednji put je to bilo pretprošle godine , čini mi se. A zapravo je jako lepa i ruta i priroda. Put, iako popravljan prošle ili pretprošle godine, ponovo je u nekim delovima dosta oštećen kišama i snegovima. A kod spuštanja ka katunima pre nego počnu serpentine na Biogradskoj gori, pojavile su se dosta duboke vododerine, koje se moraju zaobići. Vozila sam putem do izvora Biogradske reke, pa sam se popela do Zekove glave sa donje strane, odakle se takođe pruža lep pogled na Pešića jezero i katune oko njega. Danas sam čula da je put iz Jelovice do Pešića jezera asfaltiran, inače je bio poprilično loš kad sam poslednji put tamo bila. Posle tog vidikovca sam se popela uz jedan poveći uspon do vrha brda, ispod Crne glave. Više puta sam izlazila na to brdo, ali tek nedavno, kada sam se peške pela na Crnu glavu, sam videla da se vrlo blizu tog mesta može lepo videti Ursulovačko jezero. Samo desetak metara niže niz padinu ako spustim motor, mogu napraviti lepe kadrove sa jezerom i Betom. Sada sam upravo pronašla tu poziciju. I eto Bete iznad Ursulovačkog jezera . Još da je dan bio sunčaniji i vedriji , fotografije bi bile fenomenalne. Ali nisu ni ovako loše. Odatle sam neko vreme vozila prateći tragove kvada, dole, gore uz ivice obronaka Bjelasice, dok nisam došla do tačke odakle se vidi Šiško jezero, i katuni oko njega. Na ovom mestu sam se malo duže zadržala iako je vetar poprilično jako duvao. Jednostavno, tamo na tom vrhu, daleko od svega, okružena samo prirodom i zelenilom, fantastičnim vidicima, prostranstvom i širinom, osećala sam se baš dobro. Vetar koji se pojačavao, opominjao me je da moram uskoro krenuti naniže. Još samo trenutak, dva, da udahnem taj miris svežine...slobode... On je tu, u svakoj travki, svakoj kapi rose, na laticama cveća, u šumu vetra, u zagrljaju litice. Osećam ga svuda, gotovo da mogu da ga dodirnem. Motor je počeo blago da se ljulja pod naletom vetra. Vreme je da se siđe u zavetrinu. Samo zavetrine nema ni niže. A sivi oblaci donose i kišu. Srećom ona samo sipi. Temperatura nije visoka, pa ova letnja kiša nije baš topla. A voziti pokisao na vetru nije baš najprijatniji osećaj. Srećom nije puno a ni dugo padalo. A i šuma u Bigradskoj gori me je malo zaštitila, pa siđoh do jezera gotovo suva. Iznenadla me je posećenost Biogradskog jezera. Jeste vikend ali dosta prohladan dan. Ipak, na i oko jezera je bilo dosta ljudi. Tu se samo kratko zadržavam i brzo idem dalje. Ali gde dalje? Odatle, nazad do Kolašina je sve asfalt i to magistrala. Leto i nedelja popodne, apsolutno ubistvena kombinacija za mene i Betu sa točkovima koji se jedva kotrljaju ( potrošene su i gume i musevi). Pa tako odlučujem da umesto ka Kolašinu krenem ka Mojkovcu . Ali Majo, pa to je u suprotnom smeru od tvoje kuće ! Da,da... Do kuće ću preko Sinjajevine A na Sinjajevinu ću iz Štitarice. A Štitarica je par kilometara ka Mojkovcu od izlaska na magistralu. Jeste ovaj uspon na Sinjajevinu iz Štitarice u celini asfaltiran, ali to je lep, krivudav planinski put. Sa još jednim lepim vidikovcem iznad Klisure, sa pogledom na Bjelasicu. Samo deo rute kojom ću preći preko Sinjajevine je asfalt, ostalo je makadam. To je mnogo bolja opcija od magistrale. Imam dovoljno vremena, a i goriva. Bio je to dobar izbor. Gore sam ponovo srela živahne, slatke drugare, konjiće. Naročito su zanimljivi bili ždrebe i mama . Ždrebe je probalo da joj se popne na leđa, a majka je pokušala da pogura mene i motor . Možda je i ona htela da se popne na Betu, ko zna. Poslednji deo puta, od Crkvina do kuće prelazim tik pred mrak. Tu je oluja od pre par dana oborila jedno stablo na put. Srećom pri kraju je ono dosta tanko, pa sam ga mogla preskočiti. Kišica ponovo počinje. Stajem pod drvo dok malo ne prođe. I zaista, vrlo brzo se razvedrilo i ja nastavljam dalje . Bio je ovo jedan dugačak, zanimljiv i ispunjen dan. Putevi i predeli fenomenalni, toliko da sam i zaboravila na sav onaj asfalt kojim sam morala voziti da bih napravila ovaj fantastičan krug po Bjelasici i Sinjajevini. Nisam ni znala do danas, da se sa ovog mesta vidi Biogradsko jezero. Mesto je blizu ski staze. Neki fini ljudi su se ponudili da me slikaju. Retko imam slike sebe na motoru Zekova glava, sa donje strane Pešića jezero. Prošli put sam bila na onoj litici desno, iznad jezera. Jezerce kao suza Brdašce ispod Crne glave, i ovčice Crna glava E, a ovo je Ursulovačko jezero Prelepo jezerce, skriveno i ušuškano na obroncima Bjelasice Livadama Bjelasice Put ka Šiškom jezeru sa Bjelasice. Danas njim neću ići. To ostaje za naredni put . I evo ga vidikovac sa pogledom na Šiško jezero Vetar se malo pojačao, a i moje raspoloženje Prizor kao iz bajke. Doduše malo oblačan, ali prelep. Beta gore na litici, odoleva vetru Posle kiše i serpentina, stigosmo i do Biogradskog jezera Posle one lepote i tišine gore, ova gužva baš i ne prija. Idemo dalje... Vidikovac Klisura iznad Štitarice. Onaj greben preko puta je Bjelasica Sinjajevina Razigrano ždrebence Ždrebe pokušava da se popenje na mamu A mama gura Betu i mene. Vreme je da krenem. Izgleda da hoće da me poljubi Možda misli da je Beta moje ždrebe. Poslednji vidikovac na silasku sa Sinjajevine sa pogledom na Kolašin Oblaci ponovo dolaze, vreme je da požurimo kući

23.07.2026. Crna planina dužina 93 km visina 1885 mnv Crna planina je planinski masiv u sastavu Kučkih planina. Ne toliko poznata i posećena, ali planina izuzetne lepote, prostranih strmih pašnjaka, i neverovatnih vidikovaca. Gotovo svaki pogled odozgo, svaka fotografija je za poster ili razglednicu. Ne vozim često do nje, ovo mi je tek treći put za sve ove godine, mada se evo sada baš pitam zašto. Moguće zbog prilaznih puteva kojima se do nje može doći. Sa strane bliže Bukumirskom jezeru, pored katuna Brskut, odakle sam i ja danas došla, do Crne planine se dolazi kamenim putem sa serijom serpentina, u dva navrata. Put nije previše loš koliko sam očekivala. Nešto mi je taj deo ostao u sećanju kao malo nezgodniji. Ali danas mi nije tako strašno izgledao. Ipak, dobro je što Dalibor nije krenuo sa mnom. Njegov motor je veći i teži, pa možda ne bi bio baš oduševljen putem. Dalibor je drugar koga sam srela iznad Bukumirskog jezera. Krenuo i on danas malo na vožnju, ka Bjelasici. Ali kad smo se sreli, razmišljali smo da negde nastavimo zajedno. Ja sam baš rešila da se danas popnem na Crnu planinu, ali nisam bila sigurna u kakvom stanju je put, pa smo ipak odlučili da on ne ide sa mnom gore. On je produžio ka Bjelasici, a ja na Crnu. Ali da se vratim na moguće prilaze do ove planine. Postoji put i iz Veruše, ja sam danas njim sišla. Ovaj put kako se penje naviše, sve je u lošijem stanju. Put je zemljani sa mnogo vododerina, na nekim delovima sasvim i urušen, pa se mora taj deo zaobići. Pitanje je vremena kada na nekoj deonici više neće moći da se prođe. Za sada se motorima lako prolazi. Ali četvorotočkašima je dosta teže. Međutim, kada se popne gore, bilo sa koje strane, pa se još produži uzbrdo, do nekog od tri, četri vidikovca, pogled koji se odatle pruža zaustavlja dah. Predivne panorame Kučkih planina, Prokletija, Komova, ali i svih vrhova sa zapadne strane, uključujući i Maganik, se otvaraju pred tobom. Pogled na koju god stranu se okreneš potpuno očarava, ali i sama Crna planina je predivna. Obli vrhovi prekriveni zelenim pašnjacima, odaju utisak otvorenog prostora, širine i nežnosti. A mekana travica prosto mami da se na njoj bar za trenutak ispružiš, zatvoriš oči, i uživaš. Ali, i tako zatvorenih očiju osećaš i vidiš slike svih onih predivnih vrhova koje si do malopre gledao. Toliko je snažna impresija gore. Čarobna planina je ova Crna planina. Više bi joj pristajalo ime Zelena, uopšte ne znam zašto se zove Crna. Toliko mi je bilo lepo gore, da mi se uopšte nije kretalo nazad. Vreme je potpuno stalo . Ali mora se i nazad ići. U kući je ostao uhvaćen u kavezu još jedan puh koji čeka prevoz do slobode. Na kraju, ne znam šta bih još mogla da dodam. Slike će same reći sve. Nadam se da ćete uživati bar upola koliko sam ja uživala danas na Crnoj planini Iznad Brskuta odmor u hladovini Još jednom pogled na Bukumirsko jezero Uspon na Crnu planinu Prelepe cvetne livade očarale su i Betu Bali vrh , vidikovac sa fantastičnim pogledom Levo Maglić, desno vrhovi Kučkih planina, a na horizontu Prokletije Beta i Komovi U čizmu mi se zakačio cvetić, pa tako imam i modni detalj Raspoloženje mi je očigledno bilo na zavidnom nivou, a kako i ne bi na ovakvom mestu, pa malo šale ( da ne kažem glupiranja), nije na odmet Ovo je drugi vidikovac, sa jednako lepim pogledom. Malo je bliži Komovima. I treći vidikovac

Kaluđerov most i vodopad Svetigora ( Majin putokaz ) Stalno hoću da napišem kako se autom ili motorom može sa magistrale, od Manastira Morača doći do onog lepog vodopada ispod manastira, vodopada Svetigora, pa nikako da to uradim. Evo sad ću . Danas sam neplanirano svratila do vodopada i Morače, pa reko da ubacim malo svežih, letnjih slika, a ujedno i da napišem kako se može doći do vodopada, ukoliko neko bude u prolazu i poželi da svrati. Vrlo je jednostavno. Može se sa prilaznog parkinga ka manastiru ( onog gde je pošta, i neke prodavničice) sići šumskim putićem. Trebalo bi da je prohodan, ali to ne mogu iz prve ruke reći, nisam njim išla. Drugi način je jednistavniji, naročito ako ste motorom, jer praktično možete doći do Kaluđerovog mosta i Morače. Ako ste autom, može i njim, ali ja tih poslednjih 431 m prošetam. Iako je dobar, poravnjan makadamski put, to poslednje parče više volim da prošetam. Znači, u ovoj drugoj varijanti, od manastira Morača se magistralom produži 1 km u pravcu ka Podgorici. Prođe se most preko Morače i odmah iza njega ima odvajanje levo za sela Đurđevina, Bare i ne znam šta sve još piše na tabli. Tu se skrene i vozi uskim, ali asfaltnim putem 875 m do table na kojoj piše Kaluđerov most i vodopad Svetigora. Tu prestaje asfalt i počinje makadam. Sa strane ima proširenje za dva, do tri auta. Može se tu parkirati, ili produžiti još tih 400 m makadamskim putem do mosta. Kod ove table parkirati auto. Nacrtala sam i uputstvo, pa ko se uputi do vodopada sigurna sam da će se snaći. Skica je vrlo jednostavna i pregledna. Iako su bile velike vrućine, vode na Svetigori ipak ima dosta. A Morača je lepa, bistra i hladna. Kad ponovo upeče, znam gde ću potražiti osveženje . Ovde ću vam postaviti još nešto, osim slika i filmova Svetigore i Morače. Da se i vi malo nasmejete i vidite kako se moji kućni ljubimci druže . Sad, ovo ljubimci je diskutabilno , al da su kućni, jesu. Pisala sam ranije da na tavanu leti imam puhove. Oni su se toliko odomaćili da silaze i u kuću. Nekada su fini, a nekada prave nered i buku, da čovek i ono malo razuma što mu je ostalo izgubi . Pokušavam da izađem sa njima na kraj, ali teško. Imam i neku mišolovku u obliku kaveza, koja se zatvori kada puhić zakači okidač, na koji obično stavim jabuku kao mamac. Uhvate se oni povremeno. I ja šta ću, kad ih ulovim, vozim ih što dalje od kuće, kako se ne bi vratili. A to što dalje je osam kilometara od kuće, u blizini manastira. I tamo negde u prirodi ih pustim . I evo, jedan se noćas upecao, pa sam morala da ga odvezem. A pre toga ga je Vaki malo zagledao i njuškao, a pomalo i bežao kada mišić frkne. Puhovi inače imaju piskav , karakterističan zvuk koji ispuštaju kada se dozivaju. Ali ovaj puhić izgleda mutira. Nešto mu je baš promukao glasić . Pojačajte da čujete kako zriče . Morala sam ga snimiti koliko slatko to radi. Pa kad sam već taksirala i vozila puhića do Morače i manastira, iskoristila sam da malo svratim do reke i vodopada. Vaki merka puhića i pita se, šta sad? Pustite da vidite kako puh frkće na Vakija, a ovaj zbunjeno beži iako je puh daleko manji od njega, plus je u kavezu Poslušajte ovog malog puha kakve zvuke ispušta, kao neka pokvarena zvečka Kaluđerov most Vodopad Svetigora i okruženje Morača Prozirna i kristalno čista Penušava i ledeno hladna Najlepša

Da, to je ok. Tuda može. Ja tuda idem kada idem na Žabljak jer je meni to usput. Ali kada se dolazi iz Srbije malo je dalje i kruži se oko Sinjajevine, ali može. Ipak bi bilo malo bezveze da iz pravca Tare zatvore oba prilaza . Ali sve je moguće

Nije, pušten je u rad. Pročitala sam negde skoro, nisam lično prolazila. Ali će uskoro most na Tari biti potpuno zatvoren za saobraćaj zbog radova. Da ovaj pravac Mojkovac- Đurđevića Tara nije proradio, kada se most potpuno zatvori, bilo bi baš nezgodno stići na Žabljak iz tog pravca. Odnosno bilo bi nemoguće

18.07.2026. Skrbuša, Rečine, Bačko brdo, Medni do, Patkovica, Jelovica, Raskrsnica, Zekova glava, Pešića jezero dužina 140 km visina 2017 mnv Danas sam prvi put ove godine vozila putevima kojima nikada ranije nisam prošla. Prva deonica je put iz Skrbuše kojim se izlazi do Bačkog brda. Bačko brdo je mesto na makadamskom putu koji povezuje Bjelasicu i Komove. Kada izađem na Bačko brdo ja sam već praktično na Bjelasici. Sve puteve sa te južne strane ka Bjelasici sam već ranije prošla osim ovog iz Skrbuše. A zapravo baš on mi je možda najbolja i najkraća opcija da od pumpe u Kolašinu stignem do obronaka Bjelasice. Ima malo asfalta, vozi se nekih pet kilometara magistralom ka Mateševu, koja je jako prometna , pa samim tim i nebezbedna. Ali zato za dvadeset km od pumpe sam već gore na Bjelasici, što mi daje mogućnost da vozim još osamdeset do sto kilometara do iste ili druge pumpe, ako posmatramo u odnosu na autonomiju Bete. Drugim rečima, mogu slobodno da krenem da istražim jedan potencijalni put koji sam odavno iscrtala, ali nikako da rešim i da probam tuda voziti, odnosno sići. Jer bi to bila ruta kojom bih odozgo sa grebena sišla do Jelovice. Ta nova deonica, koju je trebalo istražiti, nije dugačka, svega petnestak kilometara, ali krije puno nepoznanica. Ono što je sigurno, neki delovi su dosta strmi, samo je pitanje koliko strmi i u kakvom stanju je put. Drugo pitanje je stanje samog puta. Koristi li se? Da li je urušen, zarastao, ima li ga uopšte? Takođe, neki kraći delovi na mapi se prekidaju, odnosno nisu prikazani kao put, već kao stazica. To dolazi u obzir samo ukoliko je ravna livada ili eventualno pod nekim manjim nagibom. Ali rešila sam da krenem , polako i obazrivo, pa ćemo videti hoću li uspeti da se spustim. To je još jedna otežavajuća stvar sa ovom rutom. Moram voziti nizbrdo. Mnogo više volim kada istražujem neki novi put da vozim uzbrdo. Mnogo je bolja kontrola i lakše mogu da odustanem i vratim se. Ali sada nisam mogla da biram. Ili ću nizbrdo, ili odustajem od rutiranja. Naravno, nisam odustala. Uspela sam da se spustim. Doduše malo izmenjenom trasom od iscrtane. Plus sam se spuštala vrlo strmom livadom po tragivima nekog kvada u onom delu gde puta nije bilo. Tu je recimo pitanje da li bih mogla tuda i da se popnem. Kao neko konačno rešenje moraću još da poradim na ovoj ruti, jer osim te strme livade, na mestu gde bi trebalo ponovo se uključiti na put je nečiji privatni posed, i ljudi su nasuli zemlju da im kvadovi ne bi vozili po imanju. Takođe, u gornjem delu bliže grebenu, put je pomalo loš. Tu mora obazrivo. Ostalo je širok makadamski put. A priroda fenomenalna. Visoka četinarska šuma prekriva obronke iznad Jelovice. Prelepo zaista. Četinari prave duboku hladovinu, ali čak i u njoj je bilo jako vruće. Dan je bio izuzetno topao i težak. Srećom pa je potraga za novom rutom bila uspešna, što me je jako obradovalo, pa i podiglo dodatno energiju, da sam odlučila kada sam se ponovo popela na Bjelasicu, sada makadamskim putem iznad tunela Klisura, da produžim i do Pešića jezera. Ni do njega nisam išla ove godine. Ranije sam otkrila put kojim mogu doći do ivice kod Zekove glave, odakle se lepo vidi jezero u podnožju, ali i Crna glava, najviši vrh Bjelasice. Time je ova današnja vožnja kompletirana u potpunosti. Sve je na kraju zaokruženo, i korisno i lepo . U povratku svraćam u Kolašin, malo da se odmorim i okrepim pre povratka kući. Tu srećem tri Kolašinca, motoraša. Jednog od njih poznajem, sretali smo se u mom selu. Momci ne voze off, i upravo su se vratili iz Rožaja sa moto skupa. A sad odoše malo da prošetaju svojom varošicom i sednu negde u hladovinu na kafu ili pivo. Lep je i živahan Kolašin, naročito večeras. Subota veče je. Baš volim ovaj gradić. To je i moj grad. Moje selo pripada opštini Kolašin. I ja joj pripadam . Nisam imala večeras vremena da i ja sednem u neku baštu , već je padalo veče, morala sam požuriti. Beta ima očajna svetla, a i ja ne vidim po mraku. A moram priznati, poželela sam da ostanem. Ništa, moraću to da ispravim. Autom ću neko naredno veče izaći u provod . I bez toga sasvim sam zadovoljna današnjim danom. Istraživanje ovih puteva danas je baš dobro prošlo, to mi je važno za ubuduće . Ima još novih puteva koje odavno planiram da istražim, ali nije bilo prilike. Do njih prvo treba doći, nisu blizu. Bar još koji novi će biti ove godine, nadam se . Skrbuša, visoki železnički most Česma na Bačkom brdu Medni do - Patkovica Njihovo visočanstvo, Komovi Patkovica. Odatle idem levo naniže Osveženje na ovoj sparini. Hladan planinski izvor. Visoka četinarska šuma Skoro sam sišla u Jelovicu. Ona je veoma lepa i pitoma. Ponovo gore, Bjelasica Zekova glava Pešića jezero, a iznad njega Crna glava Jedan čamac plovi po jezercetu Iz druge pozicije, bliže jezeru Čak sam se i popela uz onaj strmi uspon ka Zekovoj glavi. Beta se malo mučila, ali je izašla. Bjelasica je prelepa i leti i zimi. Uh, ovu čokoladicu baš volim. A stiže u pravi čas da mi podigne malo šećer i povrsti energiju. Morala sam stati još jednom na deset km od kuće. Velika vrućuna me je danas baš iscrpela. A nije ni malo kilometara bilo...

Momak je već u Bosni, na putu nazad ka kući. A za znak, i stanje oko meštana i vožnje ću pratiti, pa ćemo videti šta će biti sa tim. Smiriće se sada to, naročoto jer će se taj deo puta verovatno uskoro asfaltirati. Ali generalno u budućnosti će biti problema sa off road vožnjama sve više.

Ma mi jesmo navikli, ali momak koga su gađali je iz Evrope, Namac . Čovek je bio baš iznenađen što ih neko kamenjem gađa. Nisu tako nešto očekivali . Njih dvojica krenuli na test vožnju sa novim Kove 450 i Kove 800, BiH, Cg, Albanija. Prvi put su u Cg. Čuli su sve najbolje, i generalno imaju baš dobre utiske, i o ruti, i o zemlji, i o ljudima, ako se izuzme ovo potezanje kamenom . Pitao me je, da li ovi ljudi znaju da je tet ruta javno dostupna da se slobodno skine i koristi ? Šta čoveku da kažem? Nit znaju ovi ljudi šta je tet, niti ih to preterano zanima. Oni samo žele svoj put u što boljem stanju. A ova tabla, ma skinuće je neko već... To je neki papir odštampan i zalepljen. Odlepiće se sam posle par kiša

U vezi ove priče kako se meštani nekih sela kroz koja prolazi tet bune jer smatraju da im motori i kvadovi uništavaju puteve, slikala sam tablu koju su samoinicijativno postavili. Motociklisti na to i ne obraćaju pažnju, ako je uopšte uoče. Ja sam recimo tablu morala da tražim, uopšte je nisam videla, ali sam čula da je postavljena, pa sam obraćala pažnju dok je nisam ugledala. E, ali tu se priča o ljutim meštanima ne završava. Juče čujem od momaka, stranaca koji su došli u Cg da voze tet, baš na tom delu, preko puta, verovatno u blizini table, a to je isti sporan put gde su i mene zaustavljali i branili da prođem, neko je jednog od ova dva momka gađao kamenom. Srećom nije ga povredio. Sad nas i kamenjem gađaju! Pitam se da li svaki put kada se uputim u tom pravcu, a to je često jer mi tuda prolazi off road ruta ka Kolašinu, treba da stahujem hoće li me neko zveknuti kamenčinom?! Mene ili motor! Konkretno ovde je u pitanju javni put i nema zabrane za kretanje bilo kojih kategorija vozila. Ali eto, meštani hoće stvar da uzmu u svoje ruke, pa šta bude. Verujem da je ovo sa kamenom ipak bio izuzetak, jer zaista ne mogu da prihvatim takvo ponašanje ljudi koje može nekoga da ugrozi. Ali opet nije prijatno čuti tako nešto. Javiću vam kako sam ja prošla kada se sledeći put zaputim u tom pravcu

14.07.2026. Zabojsko jezero dužina rute 185 km visina 1872 mnv Bila je ovo jedna maratonska vožnja. Kasno sam krenula iako sam nameravala ranije. Znala sam da je daleko ovo lepo jezerce. Znala sam da treba puno vremena do tamo i nazad, puno energije ali i dobre volje da to izvezem. Ovo jezerce se smatra jednim od najlepših u Crnoj Gori. Ali do njega nije tako jednostavno doći. Postoje dva puta . Jedan preko Sinjajevine, duži i lepši. I jedan iz Dobrilovine. Za oba je potrebno terensko vozilo. A može i peške za one koji mogu da prepešače petnestak kilometara uzbrdo u jednom pravcu . Ja sam za svo ovo vreme samo dva puta bila do njega. Razlog tome je zato što mi nije baš blizu za dnevnu vožnju, da odem do njega i vratim se kući istog dana. Međutim, za recimo vožnju do Žabljaka gde bih prespavala, svraćanje na Zabojsko jezero je dobra opcija. Ali danas to nije bio slučaj. Rešila sam da se u jednom danu odvezem do njega ma koliko to trajalo i ma koliko energije mi uzelo. Plus sam htela da se popnem na vidikovac iznad jezera odakle bi trebalo da se vidi kanjon Tare. Ni na taj vidikovac nikada nisam produžila jer je uvek falilo vremena. Danas će faliti i vremena ali i goriva, ali sam ipak rešila da potražim vidikovac. U tome sam bila manje, više uspešna. Popela sam se do vrha, izašla na rub grebena. Vozila nekim putićem koji ide uz samu ivicu kanjona, ali sam izgleda negde omašila i nisam našla baš to mesto odakle se vidi i Tara. Ali sam mu bila veoma blizu, samo sa druge strane sam prišla. U svakom slučaju gore je fantastično. Pogled je prelep. Iako samu reku nisam videla, vrh kanjona je bio odmah tu ispred mene. Baš mi je drago što sam produžila i popela se. Tek u povratku odozgo sam sišla do jezera. Tu mora malo i peške, ne može motorom do samog jezera. Iako sam već bila poprilično umorna, od vrućine, ali i od već pređenih sto kilometara od kuće, ipak sam sišla do jezera. Kako takvu lepotu da propustim. Pa zbog njega sam i došla. Na samom jezeru danas nije bilo nikoga. Utoliko je njegova lepota više dolazila do izražaja. Ušuškano u šumi visokih četinara, smaragdno zelene boje, ovo jezerce je pravi dragulj Sinjajevine. Vreme nije bilo na mojoj strani, pa nisam dugo mogla ostati. Ipak dovoljno da me mir, svežina i lepota prirode koja okružuje jezero, okrepe i povrate energiju, potrebnu za povratak. Bila sam tek na polovini puta. Isto toliko treba da pređem u povratku, a već je bilo 16 h. Premalo vremena da se pređe 60 km preko Sinjajevine do Kolašina, a onda još 35 km od Crkvina preko grebena i Prekobrđa do kuće. Sve off road osim petnestak km asfalta. Jako sam bila umorna . Opcija da siđem u Dobrilovinu pa odatle asfaltom kroz kanjon Tare do Mojkovca je bila privlačnija i izvesnija da možda stignem pre mraka kući. Ali to je mnogo kilometara asfalta za museve u mojim gumama koji su i tako već na izdisaju. Ne, ipak idem preko Sinjajevine, samo moram požuriti da me mrak uhvati ako već mora što kasnije, i na terenu koji poznajem. Umor utiče i na vožnju, na sposobnost praćenja putanje, pravovremeno skretanje u krivini, uočavanje prepreka i svašta nešto. Srećom izborila sam se nekako sa svim tim tako da sam uspevala brže da vozim nego u dokasku, manje da stiskam korman jer je snage ponestajalo, a da pritom ne padnem . I da, još jedna važna stvar sa ove današnje vožnje. Uopšte nisam razmišljala o tome kako Beta radi, a radila je kao sat. Ni o tome da signala nema, ni o potencijalnoj mogućnosti da bih možda morala mnooogo da pešačim u opremi, i bez snage za to. Jednostavno uopšte mi ništa od toga danas nije padalo na pamet. Beta je lepo vozila i to je bilo dovoljno. Veza između nas dve se ponovo vraća u normalu . To je dobro. To je važno. To raduje. Sinjajevinu sam prešla po danu. Uz svu gužvu oko ulaza u Kolašin, na pumpu stižem u pola osam. Beta uopšte danas nije puno trošila. Rezervoar još uvek nije bio prazan, još je imalo goriva. Ostalo je još 33 km do kuće. Uhvatiće me mrak, ali pred kraj. Nije strašno. Na pumpi sam se neplanirano zadržala u priči sa dva momka iz Nemačke. Voze tet kroz BiH, CG i Albaniju. Obojica voze Kove. Krenuli su na ovu vožnju da testiraju motore. A u priču smo ušli tako što je jedan prišao mojoj Beti. Kaže i on ima Betu ali 300 rr, pa mu je bilo zanimljivo što ja vozim isti motor. Momci odoše u Kolašin na večeru, a ja grebenom ka kući. Mrak me je uhvatio na 15 km od kuće. Ne baš mrak, mrak , ali svetlo je već nestajalo. Beta ima baš slaba svetla pa je tih 15 km malo potrajalo, ali stigoh u komadu kući. Ova maratonska vožnja se uspešno završila na moje i Betino zadovoljstvo. Dan završavam zadovoljna. Puno je bilo danas lepih stvari za videti i doživeti. Ali ono šta na kraju dana ispunjava dodatnim zadovoljstvom je svest da sam danas gurala do neke svoje trenutne granice izdržljivosti, pa i preko nje. I to je bilo uspešno. Ne radim to često u poslednje vreme i baš zbog toga kada se to desi, puno me obraduje . A kod kuće me je sačekao Vaki i doneo još jednu dozu čiste radosti. Neke neobične svemirske kapsule na putu za Sinjajevinu Pogled na Lipovo u podnožju Sinjajevina U potrazi za vidikovcem iznad Zabojskog jezera Tu je negde, samo se sakrio. Ma nema veze, našla sam drugi vidikovac. Ovaj je lepši, zeleniji i prostraniji Kanjon Tare Betica, tačkica A sad jezero I čarobna šuma Jel da da je prelepo? Pored jezera u debeloj hladovini postoji kutak i za decu, ljuljaške. A i klupe za predah. Putokaz gde sve odavde možete peške stići ako ste u formi Pa nazad kroz Sinjajevinu ali drugim putem A tu su i ovi lepotani I evo Kolašina. Doduše u podnožju ali tu je. Još malo ( za sat ipo, dva) pa smo kući Umorna? Raščupana? Mrtva? Srećna? Daaaa!

09.07.2026. Sinjajevina: Donje Lipovo, Lučka gora, Ružica, Vratlo, Kuline, Svrčke bare, Semolj, Redice, Svrke, Kokoravac, Mioska dužina 138,4 km visina 1743 mnv Ovo je još jedna jako dobra ruta i veoma lepa vožnja. Samo jednom sam prošla ovom rutom , baš takvom u celini, pre dve godine. Segmente sam vozila u raznim kombinacijama, ali baš ovako, samo jednom. A dobro je osmišljena i zanimljiva. Ali pomalo dugačka i pomalo naporna jer po silasku sa Sinjajevine, ponovo se penjem ispod greda na južnom obodu Sinjajevine, pa tek onda imam još tridesetak kilometara po brdima u Donjoj Morači i Prekobrđu, do kuće. Što se same Sinjajevine tiče, na nju se penjem putem iz Donjeg Lipova. Ovaj put je još prošle godine bio dosta dobar. Međutim, sada ima vidljivih tragova koje su ostavile kiše i snegovi. Kada se vijugavim putem popne skoro do vrha, nailazi se na vidikovac sa lepim pogledom na Kolašin i okolne planine. Dalje je put sve lošiji, ali izgleda da će ga malo doterati. Prošla sam pored bagera koji je nabacivao zemlju i ravnao duboke vododerine. U tom delu Sinjajevine ima katuna ali i poneka vikendica, pa ljudi koriste put da dođu do svojih kućica. Sinjajevina je danas bila dosta živahna. Katuni nisu bili prazni, a malo, malo pa sam nailazila na krave, konje i ovce. Sve to u delu do crkve Ružice. Ali čim sam skrenula u pravcu ka Vratlu, visoravan je postala pusta. Jedino je života bilo još u katunu Vratlo, a posle na putu za Semolj nigde nikoga. Gore slabo ima signala. Mene još uvek muči sumnja da Beta negde ponovo može stati. Pa mi nije baš svejedno kada trideset, četrdeset kilometara vozim po golim, pustim proplancima , bez da ikoga sretnem, i bez telefonskog signala. Možda baš zbog onog crvića koji stalno burgija tu u nekom delu mozga, uvek mi se učini da Beta ne radi baš najbolje u najusamljenijem i najdaljem delu rute. Srećom pa ne paničim. Ali moram priznati, danas kada sam pomislila da će se ugasiti, a to je bilo iza Kuline, ka Skočanskoj glavi, malo sam mu dala po gasu. Ne toliko da brže prođem tu usamljenu deonicu, koliko zbog toga da vozim malo u većim obrtajima koji ovom motoru više prijaju. I bilo je sve ok. Beta se nije gasila. A Sinjajevina je prelepa. Ova visoravan je potpuno posebna. Prostrana, talasasta, kamena, na momente topla, na momente hladna, ali veoma upečatljiva . Mirom i lepotom, uvlači se pod kožu i iznova zove da joj se vraća. Da vidimo šta će reći fotografije. Verovatno više i rečitije nego ja večeras. Izgleda da sam se od ove jako dobre vožnje pomalo i umorila . Neka, vredelo je. Vidikovac sa pogledom na Kolašin i Lipovo Kravice na putu Konji Katuni u blizini crkve Ružica I ovčice, kako bez njih da prođe Prelepa Sinjajevina Katun Vratlo Ova fotografija možda i najbolje oslikava Sinjajevinu. Prostranstvo i širina, pašnjaci prošarani kamenom, talasasta brda i povremeni visoki vrhovi koji štrče i razbijaju monotoniju. Skočanska glava na putu za Semolj Svrčke bare Dobro je ovo danas Beta u zagrljaju nežnog poljskog cveća i golog sivog kamena... Eksplozija boja i mirisa Dolovi , ispod Semolja i greda Sinjajevine Pogled na Moračke planine i Lolu Kako se sve zovu ove grede ne znam tačno Crvena, Crna..., ali tu negde iza je i Torna ( Bablji zub) Dobra, baš, baš dobra vožnja

Jako mi je krivo što sam ove godine propustila ADV Summit. Čak sam razmišljala da se provozam do Plužina preko Sinjajevine, na dan, dva, samo da vas sve vidim. Ali, ipak na kraju nisam mogla. Drago mi je da je bilo dobro i da ovaj događaj iz godine u godinu okuplja sve veći broj avanturista i zaljubljenika u dvotočkaše, koji uživaju u vožnjama po prelepoj prirodi i planinama Crne Gore, uz dobro društvo i druženje. Putopis ti je odličan. Vidi se da si uživao . A fotke upotpunjuju doživljaj.