Ako kreneš ovamo javi se , prolaziš pored mene. Ako budem ovde da svratiš Ps: E doduše što se puta tiče, sad se setih, od kraja asfalta (1 km posle mene), ima jedno parče puta kroz šumu od 2 km koji je onako, nije baš najidealniji. Prolazi se tuda, tet ide tuda, ali ima na par mesta malo kamena kotrljavog ali kratko, i malo kolotraga ali nije ništa strašno. To može da se zaobiđe ako se umesto sa Pjenavca, skrene sa Melještaka ka Gornjim Rovcima. Tu je sve asfalt sa serpentinama do gore. Tim putem ne prolaziš pored mene, ali zaibiđeš ovih 2 km kroz šumu

Dobar je put. Popravlja se skoro svake godine jer još uvek imaju dve porodice koje izdižu stoku gore. Jeste uspon i kamen pa je truckavo. Do gore ima nekih 20 km od magustrale a penje se od nekih 200 mnv na 1600 mnv. Posle je ravno ako se tetom nastavi. Nije mnogo različit put od recimo onog od samog Zabojskog jezera dok se izađe ka Sinjajevini. Ne put iz Dobrilovine do Zabojskog, nego mislim baš na deo od jezera do Sinjajevine. Značajno bolji je od toga, a znam da si tu vozio Ti možeš bez problema. Idu razni motori tetom. A Maganik jeste krševit, zapravo kamenit. Jedna vrlo zanimljiva, jedinstvena planina sa mnogo kamena

17.09.2026. Maganik, Rekočica, Paljevine, Maničevo dužina 51,5 km visina 1620 mnv Odavno nisam bila do Maganika. Velika je letos bila vrućina i suša, pa požari nisu ni njega zaobišli. Dugo se beli dim odozgo spuštao u moje selo. Ali ima već par dana, nebo je čisto i vazduh proziran. A palo je malo i kiše, pa požari polako nestaju. Mada, i dalje, malo, malo ponegde se dimi. Uželela sam se Maganika. Vreme je bilo da se ponovo izvezem gore, u njegov kameni zagrljaj, još dok je lepo , toplo, dok sumorna jesen ne spusti svoje mračne zavese i oboji ga u sivlje tonove. Uvek je on meni lep, u svako godišnje doba. Ali, volim još jednom da osetim poslednje zrake letnjeg sunca kako me miluju, dok sedim na njegovom još uvek toplom kamenu. Iako još uvek prođe pored kuće, poneki putnik na motoru koji vozi tet, danas nikoga nisam srela na putu do Maganika. U neku ruku mi je bilo i drago. Posle ove duže pauze, želela sam da Beta, ja i Maganik budemo sami. Da ništa ne remeti tu duboku tišinu i mir kojim ova moja draga planina odiše. Nisam gore videla ni stočare, mada je još rano da siđu. Planina je bila pusta i tiha. Beta i ja smo se stopile sa maganičkim kamenom, i korakom i zvukom, ne remeteći njegovu tišinu. Beta je i danas lepo i mirno radila. Vratila se u formu, što se za mene baš i ne može reći. Dok je Beta veselo skakutala, ja sam se podosta mučila sa razniraznim bolovima koji me ubijaju u poslednje vreme. Iako mi truckanje na offu generalno prija, danas to nije bio slučaj. Biće da ovoliko truckanje po kamenu ipak ne prija mojoj kičmi. Ali osećaj sreće je preovladao , makar u prvom delu dana, kada sam se izvezla do Katuna Maganik. Tamo prestaje sav bol i počinje nirvana . Moje skrovito mesto, mesto za mir, utehu i opuštanje. Moje rajsko mesto - go kamen, pustoš i divljina . Gde ima bolje? . Požara ipak još uvek ima nažalost Katun Maganik Betica u kamenom polju Moj Maganik . Ne mogu da se ne zapitam, koliko ću ga još puta gledati sa ovog mesta do koga sam došla motorom. Život je prolazan, a neretko potrči baš onda kada se mi setimo šta smo sve propustili ili šta bismo još ... Red zemlje, dva, tri reda kamena... Kako volim ovo mesto Neko bi se zapitao zašto? Gde je tu lepota? Za mene, u svakom kamenu, svakom boru, svakoj uveloj travci. Jednostavno ga volim I Beta ga voli. Ne bi ništa imala protiv da i dalje, iznova i iznova gazi ovu zemlju prošaranu kamenom. Rekočica je već znatno pitomija i zelenija Grebenići Ponikvica Paljevine Jedan od mojih najdražih krugova. U stvari, najdraži

O, pa i to će biti baš zanimljivo . Orjen je meni ostao kao planina na kojoj uopšte nisam bila, ni motorom, ni peške, a u planu je već par godina. Tu mi je problem, za peške je dugačka ruta od mesta gde bi se običnim autom moglo prići, a za motor, onaj obrušeni deo puta gore na vrhu . Slaba sam sa ivicama , naročito iznad jarka, pa bi se moglo desiti da umesto fino putem da prođem, završim negde ispod njega. Taman ću iz prve ruke čuti kako je, kad ti to obiđeš i usnimiš . A odavno imam ideju kako bih odavde, preko Maganika išla... Imala bih i dosta asfalta, više nego što mi prija, ali vredi jednom otići, makar i da ne prođem ceo krug, nego samo do tog urušenog dela puta. A Lovćen i Rumija su prelepi. Ja sam to autom i peške obišla sa ćerkom. Biće to fantastični kadrovi i snimci. Jedva čekam da vidim kad sve to snimiš i upakuješ. Istinu Aca kaže, odličan ti je snimak, a verujem i ostali .

Ima, ima ko da čita, kako nema . Samo ti piši i kači snimke. Baš me zanima kuda si vozio do i preko Mokre planine. Jednom sam vozila tuda ali iz kontra pravca. U stvari dva puta kad razmislim . Super ti ovo ide, samo napred! PS: Jesi video tamo kod mene, išla sam do Pisane Jele i vodopada Skakalo?

U pravu si, slabije mi je išla fizika, a i moždane vijuge mi izgleda ne rade, iako nisam plavuša . Šalu na stranu, u pravu si. Nisam razmislila o tih 150 kg koje pišu u opisu rampe. Moj motor je znatno lakši od toga pa nisam ni razmišljala da li rampa izdržava veće težine. Ali da, prednji točak već naiđe na prikolicu kada zadnji krene na rampu, tako da nije cela težina u svakom trenutku na rampi. Eto rešeno, onda bi ovakva rampa mogla biti rešenje za kolegu, ili ona koja se ne sklapa.

Ima u Uradi sam sklopiva a i nesklopiva rampa po pristojnoj ceni. Ja koristim takvu doduše za znatno lakši motor. Treba proveriti nosivost ove ukoliko drug bude mislio da mu to rešenje odgovara. NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - Oprema za prikolice | Uradi Sam Doo|Uradi Sam Doo URADI-SAM.RS NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - kupi ili rezerviši online. Specijalne cene... Sad vidim da je nosivost 150 kg, što za GS nije odgovarajuće

Sjajno! Bogićevicu sam htela ponovo ove godine da vozim, ali problemi sa motorom su se isprečili . Baš mi je drago da si ti napravio ovu turu. Pretpostavljam da si krug neki vozio. Imala sam i ja neku takvu ideju ali je ostala ipak na dnevnim vožnjama u segmentima, za sada . Ovako, sve komplet snimljeno uz priču je baš odlično.

Hej Dalibore, baš mi je drago da si tu . Lepa je bila ona vožnja. Ja juče baš isti taj krug napravila da malo probam motor posle popravke. Ima puno puteva i lepih predela u Crnoj Gori. Nastojim da prođem što više. Ali uvek ima još . Doduše, neki se u međuvremenu asfaltiraju, ali pronađe se i poneki novi. Samo da mi Beta bude ok i ja kičmu malo da sredim pa se nadam voziće se još. Ove godine još pomalo, ali biće nadam se i sledeće. Čujemo se pa se i vidimo .

14.09.2026. Krug preko Petrove ravni, do pumpe kod Kolašina , povratak preko Tori dužina 66,5 km visina 1357 mnv Danas jedna malo duža vožnja u svrhu još malo testiranja Bete posle popravke. Poznata ruta vožena puno puta u raznim godišnjim dobima, dosta je dobra za test vožnju jer sadrži deonice različite težine, ima i uspona i neravnina i kamena, a i solidno je dugačka. E sad, osim što je Beta ponovo danas bila na testu, na neki način je ovo bio i test za mene. Ova ruta , posebno u njenom drugom delu sadrži delove koji se nalaze da kažem u rupi, podnožju između brda, odakle bi bilo poprilično teško izvući i Betu, a i mene ukoliko bi ona neplanirano otkazala saradnju . Sve je to put, kojim mogu proći terenska vozila, ali iskreno ja nikada nisam lično srela niti jedno. To ne znači da ne prolaze. Prolaze, ali retko. I to obično džipovi. Da li recimo kamion tuda može proći, nisam sigurna. Verovatno može ali ne znam. U tom delu nema ni mobilnog signala, pa bih u slučaju da baš tu zaglavim morala pešačiti uzbrdo uz dosta strm uspon. Hoću reći, nije mi izbor rute za ovu probnu vožnju bio možda najsmisleniji u smislu bezbednosti, ali je bar uneo dozu avanture . Svakako, da je motor stao gde god na ruti, bio bi problem i muka vratiti se, jer se vozi preko brda, a i daleko od kuće. Ali nije stao . Beta je i danas lepo radila. Nisam čak ni jednom merila napon osim na polasku. Vezala sam na sedište torbicu sa nekim alatom, pa me je iskreno mrzelo da to raskačinjem zbog merenja. Samo sam povremeno pipala regler da vidim greje li se previše. Delovalo je ok. Beta je i danas uspešno položila test. U tom smislu nije bilo problema. Jedini problemčić koji me je malo namučio je to što mi se motor prevenuo na livadi u momentu kada sam htela da podignem ćopavu. Sa novim gumama on je znatno višlji, pa moram baš da vodim računa kada se oslanjam na zemlju nogom da to bude na ravnom. Livada je bila malo kosa, desna noga nije imala oslonac tamo gde sam mislila da ima ( trava je bila visoka), i Beta se prevrnula. Reći ćete, ništa strašno . Ali moja kičma koja već neko vreme bojkotuje, ne misli tako . Sve zvezde sam videla dok sam motor podigla. I sad, evo pijem dikofen i utrljavam gelove za hlađenje . E mladosti gde nestade, a čini mi se do juče si bila tu . Dobro, nije baš tako strašno, ali da nije baš moralo to podizanje motora, nije moralo. Ali sa druge strane, ako je nešto moralo da se dogodi , bolje i to, nego guranje motora ko zna koliko, pešačenje, i ko zna šta još. Tako da smatram da je današnja vožnja bila potpuno uspešna. Sve je prošlo glatko, bez problema. Tu i tamo sam zastala da napravim neku fotografiju i malo odmorim u hladovini, pošto je danas topliji dan nego juče. Juče sam zaboravila da pomenem, posebno me je obradovalo to što pri pogledu na sve planinske vrhove okolo, nigde nisam videla dim. Ni na Maganiku! A Maganik je dugo goreo, do skoro. Požara izgleda više nema i to me jako raduje . Vazduh je proziran i čist. Lepota! Oblačići se po malo skupljaju, sutra će kiša, ali još uvek je prelepo. Ovako to izgleda Ovo je bilo pre podizanja motora Tori Dole,u rupu silazim Pa se opet penjem ... Posle današnje vožnje došla sam do nekih važnih zaključaka. Prvi, motor za sada lepo radi. Ništa se još nije istopilo ni zapalilo. I dalje ću biti obazriva , pratiću napon, ali neću očekivati havariju svaki put kada sednem na njega. I drugi, pomalo neobičan. Naime, danas sam shvatila da mi vožnja pomaže i umnogome smanjuje bol u kičmi. To ne zvuči logično, ali kod mene tako deluje. Zapravo u određenom delu bol se pojačava, ali je lokalizovan. I muči me naročito posle vožnje. Ali dok vozim, onaj dosadni bol koji inače gricka svuda u krstima i ko zna gde još, nestane. Primetila sam ja to i ranije, ali pošto mi nije delovalo logično, nisam tome pridavala značaj. E danas sam baš obratila pažnju na to, i zaista pomaže. Tako da, bar u mom slučaju, osim što vožnja motora blagotvorno deluje na mentalnu ravnotežu i balans , izgleda relaksira i koščice i pršljenove , naravno kada ne moram da podižem motor .

Stala je kiša. Dan je vedar, fenomenalan, a nije ni vruće. I ja se danas privremeno osećam bolje. Nema razloga da ne isteram Betu bar isped kuće i ponovo premerim napone. I još ponešto proverim , i vratim na svoje mesto. Pa ako budem raspoložena, i ako regler i dalje bude radio, malo da je provozam tu naviše do crkve, da vidim kako će se ponašati. Poneću i voltmetar da merim napon usput. Veoma sam nepoverljiva u rezultat probe. Očekujem dalje probleme i to me baš tišti. Ali, napon je ok , tj isti kao u servisu, na merenju ispred kuće. I Beta fino, mirno radi. Ne vidim neke loše nagoveštaje. Pa hajde onda da je provozam gore do crkve. To zahteva da se kompletno obučem. Ne sedam na motor, čak ni za probu bez kompletene moto opreme. Koliki sam baksuz na prvom ćošku bih verovatno pala . Oblačim se, i po inerciji uzimam i ranac koji nosim na vožnje. Do crkve mi ne treba, al neka ga neće smetati. Sva u grču i iščekivanju da će nešto crći odmah iza krivine, ili ću možda odleteti u vazduh, lagano vozim naviše. A Beta fino radi, i lepo ide. Novi lanac i gume čine ogromnu razliku u odnosu na pre. Samo ne mogu da se opustim iako bez problema prelazim tih jedan kilometar, uzbrdo , asfaltom . Tamo u panici stajem da izmerim napon. On je ok. Pa dobro. Moram još voziti da vidim šta će biti. Dalje naviše ne mogu, moram negde gde ima ljudi, ili gde neko može doći po mene ako zatreba. Idem preko puta ka Štavnju. To će taman biti dobar test za Betu. Petnest kilometara uzbrdo, sa serpentinama, dobro će izmoriti Betu. A i mene verovatno ovako zgrčenu. Pa da vidimo šta će biti. Ako preživimo, sjajno. Ako ne...videćemo kad do toga dođe. 13.09.2026. Štavanj dužina 33,5 km visina 1217 mnv Ali Beta i dalje lepo radi. Brzo odustajem od ideje da svako malo stajem i merim napon. Polako se opuštam i počinjem da uživam u vožnji. Beta sa novim gumama i lancem, zaista sa lakoćom klizi po putu uzbrdo. Mirno radi, a ne deluje ni da se nešto preterano greje. Ventilator se upalio tek na trećini uspona. Ubrzo stižem do vrha i penjem se na poznato brdašce sa vidikovcem. Tek tog trenutka nestaju sve stege i okovi izazvani sumnjama i strepnjom. Pogled se otvorio, ispred mene su kao na dlanu svi oni dragi, poznati vrhovi koje volim. Ljudi moji kakav je to fantastičan osećaj! Kako neverovatno moćno osećanje , sreće, ushićenja i ispunjenosti, stvara taj jedan pogled na sve to! I činjenica da sam se do tog mesta dovezla na mojoj Beti, ponovo. Potpuno je neverovatno koliko mi znači taj motor. Nije to uporedivo ni u kom smislu sa osećanjima prema deci, porodici, pa čak ni partneru. Ali, posmatrano u odnosu na mene samu, kao osobu, celinu, baš malopre kažem bratu, kad tog motora nema, nekako se osećam kao da pola mene ne funkcioniše. Dobro, druga polovina i ne funkcioniše, ali bar ovu jednu Beta još može da pokrene . Donela mi je Beta puno radosti na svim onim vožnjama koje smo izvozile zajedno. Donela mi je i danas veliku radost. Posebno jer jer lepo radila, a to obećava. Još se moramo vozati uz oprez tu okolo da fino ispitamo radi li sve kako treba. Za sada radi i to me puno raduje. Dan je bio fenomenalan! U međuvremenu se ovde pojavila mala klupica Moračke planine Maganik, Babin zub Neverovatno je koliko motor može da izmami osmeh, čak i onda kada nešto boli Kako je samo lepa moja Betica. Volim ovaj motor Moja senka priča sa Betinom. Kaže joj da je baš srećna što se ponovo voze. Danas je bio dobar dan, nadam se da će se i budući tako nastaviti.

Da se vratimo na Betu i njenu popravku. Namotaji su premotani, vraćeni i upakovani tamo gde treba, instalacija povezana, priključen regler koji je u tom momentu bio na raspolaganju ispravan. Usput kad je motor već kod majstora zamenjen je lanac i lančanici koji su već odavno dotrajali, a i gume. Zove majstor, kaže gotov je motor, dođi po njega. Šalje slike novog statora i Bete u radu. Lepa vest je da je motor gotov, ali dok ne vidim i ne probam ne mogu se unapred radovati, obzirom na stanje u kom je bilo punjenje kad sam ga ostavila kod majstora. Kičma me nešto muči u poslednje vreme, a to baš ume čoveka da nervira. Plus problemi sa autom, kočnice koje su po treći put otkazale, pa obilasci majstora i zbog toga. Ali ipak idem po moju Betu kad je konačno završena. Čim sam je videla sklopljenu i lepu, još sa novim gumama, srce mi je zaigralo. Majstor je pali, kači voltmetar, napon lepo raste do 14 V. Konačno Beta radi. Pakujemo Betu na prikolicu, da je napokon vratim ispravnu kući. Miljan mi pomaže oko vezivanja, i predlaže da je dovoljno vezati je samo napred, dobro je uglavljena neće ona nikuda. Ja onako smorena od vrućine i kičme koja iritira ne razišljam mnogo, i krećem tako. Kroz kanjon je srećom bilo sve u redu, ali pri skretanju sa magistrale na put do sela u susret mi je naišao džip. Ja prikočim da on stane na proširenje i čujem pozadi neki udarac. Pogledam u retrovizor, a moja Beta leži na asfaltu naglavačke, na kormanu. Gurtna je popustila i ona se prevrnula sa prikolice! Pa dal je moguće?! Strašno. Izlećem iz auta, gledam, retrovizor polomljen leži niže niz put. Iz džipa istrčavaju momak i devojka i pomažu mi da podignem Betu i ponovo je vežem. Ja sam još u šoku. Toliko puta sam je vozila i to na duže relacije na prikolici, i nikada nije pala. Gledam na brzinu štetu koju je pad prouzrokovao. Osim retrovizora, izbrušen je poklopac cilindra kočnice, iskrivljen nosač štitnika ruku, komande na kormanu se sve zasukale i pomerile, izgrebana plastika, ali ne vidim neku veću štetu. U međuvremenu se na ovom seoskom putu napravio zastoj. Na putu na kom u nedelju dana ne prođe ni par vozila, sada odjednom čitava kolona u oba smera. Srećom brzo smo vezali Betu i ja nastavljam ka kući. Tamo sam ponovo prvo sve oštećeno zagledala i nervirala se što sam dozvolila da se ovo dogodi. Posle sam raspremala prikolicu i auto. Na kraju, nešto me je nateralo da upalim motor i ponovo premerim napon, iako je u servisu sve bilo ok. Priključim voltmetar, a na displeju napon odmah 14V, ali raste. 15V, pa 16, pa 17 i stiže na 18 V. Ja u potpunom šoku! Šta je ovo?! Auh Možda je crkao voltmetar, mada je nov. Tražim svoj neki stari, kačim njega. Palim Betu, merim. Isto! Regler je probio. Ja i dalje ne mogu da verujem da se ovo dešava. Prvo pad motora sa prikolice, a onda motor koji je tek došao od majstora, gotovo nije ni upaljen preti da spali akumulator, a možda i još nešto ako nastavim sa palim i merim. Zovem majstora, pričam mu šta se dešava i kažem da ujutru ponovo dolazim sa motorom. Strašno sam umorna, jako se loše osećam i dan završavam veoma neraspoložena, pritisnuta svime što se sa motorom a i autom u poslednje vreme dešava. Hoće li moja Beta proraditi? Da li ću imati dovoljno živaca, upornosti i sreće na kraju krajeva, da se ova saga sa punjenjem srećno završi, a Beta i ja vratimo na naša brda? Da, tu su i problemi koji mene muče, ali svakako ne bih volela da prestanem da vozim zato što ne mogu popraviti motor. Kada prestanem to treba da bude onda kada ja više ne budem mogla, a ne jer nisam uspela da popravim motor. Ali, kako je krenulo možda bude i jedno i drugo i to upravo sada! Raskupusana Beta na popravci Novi namotaji Još malo pa je kompletna Posledica pada sa prikolice, polomljen retrovizor Izbrušena ivica poklopca posude za kočiono ulje Potpuno iskrivljen aluminijumski štitnik ruku I Vaki koji tužno dežura pored Bete i čeka da ona ponovo zareži poznatim zvukom Ujutru sam ponovo otišla u servis. Stavljen je novi regler. Napon je i sa njim bio malo jači, ali na samoj gornjoj granici dozvoljenog. Majstor kaže, dobro je to, vozi, testiraj. Ja sam skeptična i nepoverljiva. Hoće li i ovaj regler pregoreti? Nemam energije da se borim sa novim problemima negde tamo u planini. Da li ovo znači da će svaka vožnja, ukoliko je uopšte bude biti još neizvesnija nego do sada? Hoću li svaki put kada sednem na motor morati da biram rute bliže civilizaciji i strepim da li ću se uspešno vratiti kući na kraju dana? Hoću li morati da mislim o rezervnim opcijama za povratak u slučaju da Beta stane? Mnogo pitanja bez odgovora. Narednih dana će kiša. Neću ni imati prilike da probam motor, mada sa svim ovim nepoznanicama i mojim opštim stanjem i raspoloženjem, ni ne žuri mi se sa probom. Nisam spremna za još jedno razočarenje. I počinje kiša....

Duga, posle kiše

Vrlo originalna fotografija. Neprepoznatljivo, i u nagoveštajima šta i ko je na slici. Treba baš pažljivo da se pogleda da bi se razumela. Da li je obrađivana naknadno ne znam, ali efekat je dosta dobar.

05.09.2026. Bjelasica, Ćupovi (1885 mnv), pešačka tura dužina 8 km visinska razlika 435 m se savladava u prvih 3 km Motor se istopio, kočnice na autu otkazuju, i razni drugi gremlini iskaču na sve strane, a onaj đavo što uvek tu negde čuči, samo čeka priliku da omekšam, pa da iskoči i još više zabiberi čorbu. Od tih " mračnih sila" koje nas povremeno ničim izazvane spopadaju i muke zadaju, najopasnije su one unutar nas samih. Ove spolja, dođu i prođu. Naprave štetu koliku toliku, ali se nekako da sanirati. Ali ove unutra su podmukle, perfidne. Čuče i čekaju svoj trenutak, da energija opadne, pa još iz pozitivne pređe u negativnu, e tada one iskoče i navale svom snagem, da te do kraja dotuku . Pa ti vidi kako ćeš i šta ćeš. Neke su ti životni saputnici, biće uvek sa tobom, sa njima si se nekako već srodio. Ali one druge, usput pokupljene, u nekim propalim interakcijama stvorene, one koje se rađaju iz sumnje, nesigurnosti, izigranog poverenja, i svega gde nalaze plodno tlo da se zakače i razvijaju, kao svaki parazit, lagano vremenom mogu preuzeti kontrolu . Njih treba saseći u korenu, čim ih osetiš, dok nije previše kasno . Malo filozofiranja nije na odmet? Neće smetati? . Uglavnom, pošto ne mogu da vozim, nemam šta, a čini se trenutno ne bih bila ni u formi za vožnju, a vrag već nosi šalu sa ovim nizom raznoraznih kvarova, da sam počela da se budim u strahu, šta će danas novo otkazati, rešila sam da stanem đavolu na rep. Ili bar da probam, na način na koji ja to jedino umem. Odoh malo u šetnju po Bjelasici. Kako nisam uopšte u formi ( poslednji put sam duže pešačila za 1. maj), a ni u nekom posebnom raspoloženje, ideja je bila kraća šetnjica po ravnom ili eventualno blagoj uzbrdici, par stotina metara u standardnoj garderobi i patikama, bez štapova i planinarske opreme. Jedva da sam ponela flašicu vode i neki slatkiš. Ali se ta kratka šetnjica vrlo brzo transformisala u ideju da se popnem iz podnožja žičare skijališta Kolašin 1450, na vrh Ćupovi, gde je ujedno i izlazna stanica dvoseda. Veoma ambiciozna ideja obzirom na moje opšte stanje, kondiciju, i to da nisam ponela čak ni štapove. Ali đavolka treba pritisnuti. Bolje ja njega, nego on mene. A koji je bolji način nego izaći mu na crtu, a i sebi . Prži napolju i na ovoj visini, i dim u vazduhu guši. Požari su i ovde u Crnoj Gori na sve strane. Vazduh beo od dima i težak za disanje, naročito dok se hoda uzbrdo. Ali guram polako, korak, po korak. Često zastajem da dođem do daha i popijem koji gutljaj vode. Ne smem puno, da ne ostanem bez vode, malo sam ponela. Ovo skijalište je u privatnom vlasništvu, leti je zatvoreno, i nije dozvoljeno šetati po tim obroncima Bjelasice. Čuvar ne pušta ni pešake, ali ponekad napravi izuzetak . Uh, daleko je taj vrh, a padina sve strmija. Prošla sam već polovinu, sad nema odustajanja, moram izaći gore. Hodam po nekom makadamskom putu, to je tehnički put za skijalište. Obronci su zarasli u žbunje i travu, pa tuda u šortsu ni ne mogu. Uspon na strmim delovima je pomalo izazovan bez štapova. Srećom da su mi patike sa nekakvim kramponima, inače bih se samo tako isklizala nizbrdo. Pri kraju bukvalno korak po korak, podbočena rukama u krstima, izađoh na vrh. Sve i da grama snage više nisam imala, kad sam već došla na polovinu tog poslednjeg strmog uspona, izašla bih. Čovek dobije neku posebnu snagu tu pred kraj, kad zna da samo što nije stigao do cilja. Iako mi se činilo do tog trenutka da neću moći ni korak dalje, odnekud se pojavi ta energija, i izgura te još to malo. Motiv, on je uvek ključ svega. Ne volim da odustanem, ako baš ne moram. Ali kada krećem uvek sagledam da li je moguće stići do cilja, da li ja mogu stići do cilja ako upotrebim svu svoju energiju, i onu skrivenu. Od podnožja do vrha ima 3 km. Savladava se visinska razlika od 435 m. Nije to nešto posebno teško. Planinari, a i mlađi momci i devojke bez velikog napora to prelaze. Ali ja sam poslednji put peške po brdima išla u maju mesecu. Jesam vozila motor, ali definitivno kondicije nemam. Ja sam se pošteno umorila do gore. Ali kad stignem gore, sledi nagrada. Znam to. Prelep pogled na Bjelasicu, podnožje i njene obronke, koliko je zamagljeno nebo od dima dozvoljavalo. Tu odmah levo je i Ključ. A i Komovi, ali se sada oni ne vide od dima. Sa ovog mesta sam vam zimus kačila one prelelepe slike zimske idile. Samo sam tada gore došla žičarom. A sada na svojim nogama. Drugačiji je pogled u ovo doba godine na Bjelasicu. Uvek je ona prelepa, s sada u smiraj leta, već počinju žućkasti tonovi da je boje. Rastinje i trava su sasušeni od velikih vrućina. Ali , njeni široki meki pašnjaci, iako žuti, miliju pogled. Mame da se ispružiš i još malo odmoriš u mekoći i nežnosti kojom te dodiruju. Sunce je već na zalasku, vetrić pirka. Sa druge strane, ka Krivom Dolu stado ovaca lenjo pase. Tu je i čobanin, i pas čuvar. Lepo mi je na vrhu. Stigla sam do cilja, i sada uživam. Želim da produžim taj trenutak što više. Đavolčić se već povukao, još kod poslednjeg uspona pred ciljem. Zna da je ovog puta poražen. Sav mir, ravnoteža i opuštenost su moji ovog trenutka. Želim da to potraje. Ali sunce zalazi. Moram krenuti dole. Biram za spuštanje kružnu , blažu, ali dužu rutu. Ne mogu bez štapova niz strm makadam, isklizaću se. Ispostaviće se da je taj put pravo uživanje. Blago krivuda kroz šumu, prolazi pored među stanice dvoseda i ponovo se u jednom trenutku spaja sa putem kojim sam išla uzbrdo. Tišina svuda oko mene. Samo povremeno se čuje cvrkut ptica. Šetnja na dole je lagana, taman da odmorim od težeg uspona. Korak, po korak i napravih krug. I eto me kod kola. Tek onda sam osetila koliko sam zapravo gladna i umorna. Ali to nije bilo važno. Važan je osećaj sreće i zadovoljstva, zbog uspešno popetog vrha i to onako usput bez plana i opreme . Sjajan osećaj koji podiže iz mrtvih, osim ako te zaista ne ubije . Prvi put posle dugo vremena nisam imala snage isto veče da pišem, nego tek evo sada. Baš, baš sam se umorila. Ali svaki korak je neverovatno vredeo . Šteta što nemam malo više kondicije i bolju kičmu, ko zna gde bih sve peške stigla. Na trećini puta Malo mora i da se odmori Gore treba da stignem Uh crkla sam, a najteže tek dolazi. Znam teren, tuda skijam zimi Pašnjaci na Bjelasici Ova tačkica desno je kraj žičare. Još par stotina metara i na cilju sam. Ovčice rasute kao biseri po livadi I cilj! Na vrhu sam. Ćupovi 1885 mnv Odmor u travi i pogled na Ključ Dole oni hoteli u podnožju, odatle sam krenula Baš sam srećna, i umorna. Lepa Bjelasica obavijena dimnom zavesom Komovi se uopšte ne vide, čak ni obris od dima Ključ Krivi Do planinarski dom, dole u podnožju Zekova glava na horizontu u dimnoj magli Put od Trešnjevika do Bjelasice, makadamski Duboke vododerine na ski stazi Jedan lep katunčić I konjić Kružna staza u povratku Smenjuju se svi tonovi, od zelenih preko rozih, do žutih Žućkaste nijanse prorode nagoveštavaju da jesen dolazi Dvosed ostaje u pozadini Da, tamo gore sam se popela Hladna planinska voda, ali nisam je smela piti, samo sam se umila Kupine, a bilo je pomalo i borovnica gore Vrh dan i vrhunski uspon .

Dok čekamo nove informacije o Betinoj popravci da napišem par reči o još jednom interesantnom mestu, zanimljivom za videti, a nalazi se tik uz magistralni put za Podgoricu, u Kanjonu Morača. Svi smo tuda prošli ko zna koliko puta, a ja sam ga slučajno otkrila tek pre godinu, dve. Jednom sam sa ćerkom tada zastala tu, i reko hajde danas ponovo da odem u povratku iz Podgorice. Reč je o jednom starom žičanom visećem mostu koji povezuje dve obale reke Morače, ali na popriličnoj visini u kanjonu. Most se nalazi na sedamnestom kilometru od izlaska iz Podgorice, u Kanjonu Morača. Priča je utoliko interesantnija ako se zna da je on jedini put kojim jedna porodica (brat i sestra), može stići do svoje kuće koja se nalazi sa druge strane reke. Obale sa kojih polazi most se nalaze na njihovom imanju, pa su oni napravili drevenu kućicu u kojoj prodaju smokve, med, slatko. A tu se može i predahnuti u hladovini. Most je jako star, vojska ga je davno napravila. Uprkos izostanku redovnog održavanja, a verovatno i bilo kakvog, on uspešno odoleva vremenu i nevremenu . A za turiste koji ga pronađu na mapi ( ucrtan je u google maps), zanimljiva je atrakcija. Oni hrabriji, u koje ja, što se visine i klimavih stvari tiče, ne spadam prelaze preko mosta sa jedne na drugu stranu. Pogledajte kako prelepo izgleda Morača, kanjon, i ovaj potpuno interesantan most. Kada se iz daljine gleda, sajle nisu odmah uočljive, pa deluje kao da ljudi lebde u vazduhu Morača, šampion među rekama u prelepim zelenim nijansama boje vode E, a ovo je jedan jako drag i lep pas koji baš voli da se mazi Ja samo smem do ivice mosta, dalje ne . Ovo su kuće do kojih domaćini moraju svaki put preko ovog mostića. Drugog načina nema. Bio je probijen put do njihovih kuća sa druge strane reke, ali se stena pre par godina obrušila i od tada je neprohodan. Ako se magistralom malo produži napred, sa desne strane postoji mali parking i makadamski strm i veoma loš put, kojim se peške može sići do Morače Tu jedan meštanin drži mini lokalčić na plaži. Kažu da je leti plažica dosta posećena. Morača tada nije tako hladna, a i mirna je, pa pruža prijatno osveženje u vreme velikih vrućina. Viseći most gledano odozdo Kakva neverovatna boja vode. Poželela sam da se odmah bućnem, ali nisam bila adekvatno obučena za to. Kanjon Morače i ja, zauvek. Umalo da tako u bukvalnom smislu i bude, par minuta kasnije. Sećate se onog mini parkinga koji sam malopre pominjala, odmah po skretanju na makadamski put ka Morači? Tu sam ostavila auto, ali kako su već bila parkirana dva automobila, ja sam stala sa strane na samom putu da ne smetam, sa namerom da se kratko zadržim. I jesam se kratko zadržala, a jedan auto je u međuvrememu otišao. Da ne bih u rikverc izlazila na magistralu, odlučila sam da se tu okrenem. Uvezla sam se napred na sad slobodno mesto, sa idejom da u rikverc krenem polu levo nizbrdo, do ivice tog makadamskog puta, koji je ujedno bio i ivica iznad kanjona. Iz dva puta napred, nazad, okrenula bih se, jer je prostor za manevar bio mali, a pozadi strmo nizbrdo. I tako krenem ja u rikverc ka ivici, i gotovo sasvim priđem. Stisnem pedalu kočnice da stanem, a ona potpuno propadne do poda. A ja idem unazad nizbrdo ka ivici litice! Srećom polako sam se kretala, i srećom nije me uhvatila panika. Odmah sam znala šta je, već se dešavalo. Brzo sam povukla ručnu koja ne radi baš sjajno, ali je sad odradila posao. I spasila me survavanja u Moraču. Inače bi bilo: A sad adio, i ko zna kad, i ko zna gde ... . Izvučem se odatle, izađem na asfalt i na prvom proširenju stanem da vidim šta je. Kočnice su u potpunosti otkazale. Napolju pakao, meni klima ne radi, a u glavi ključa. Pa majku mu zar opet?! Već su mi pucala creva i oba su zamenjena. Pa dokle će da mi se kvare stvari? Mora da se nešto mračno urotilo protiv mene, kad je prvo motor izgoreo, a sad na autu otkazale kočnice. Srećom nisam vukla prikolicu, a ni motor danas. Šta bih sad sa njima. Ni ovako ne znam šta ću. Mrdanja dalje nema, iako su mi padale neke sumanute ideje na pamet. Srećom brzo sam od njih odustala. Dosta je rizičnih situacija za danas. A nadam se i da se ovaj destruktivni niz završava sa ovim, inače moram objaviti rat tim mračnim silama koje su me opkolile i stežu , pre nego njihov stisak ne postane prejak . Ne, uopšte ne gledam naučnu fantastiku. Ali moj život počinje da liči na nju. Uglavnom, pozvala sam majstora, on je pronašao neki šlep blizu, odvezli me kod njih u servis. Servis je u stvari neki auto otpad blizu Podgorice. Zavirivali u haubu, nikako da pogledaju ispod. Nađoše odgovor ( bar se nadam) ipak u haubi. Poslednji majstor koji je menjao kočiono crevo, nije ga dobro zašrafio napred. Tu je cureo glicerin, dok danas baš u onom trenutku nije sasvim iscuro. Dosuše glicerin, delimično ozračiše kočnice, i rekoše, aj teraj, dobro je. Dok su oni bajali oko auta, ja sam mazila preslatke štence. Nisam nešto ubeđena u ispravnost svojih kočnica, pa ću morati i do svog majstora da odem, pre nego prikolicu sa motorom budem vukla. Za sad, do kuće, koči osrednje, a glicerin nije iscureo. S obzirom šta mi se sve dešava sa vozilima kako krenem od kuće, možda mi je bolje da je neko vreme ni ne napuštam . Ili ipak ne! Neprijatelju uvek treba pokazati zube, koliko god je nadmoćniji. Haha, možda ovo nije uvek najmudrija taktika, ali ja je se još uvek držim. Takva sam, šta ću. Možda se predomislim i stanem, a možda me i "zid" zaustavi. Videćemo

Bravo momci! Svaka čast.

Potraga za otkrivanjem problema koji muči Betu. Pokušaj da ga lociram i popravim sama uz veliku pomoć drugara preko poruka, pretragom raznih foruma, i ekspresnu organizaciju dobrih ljudi da mi u kratkom vremenu pošalju delove kako bih mogla da probam i eventualno rešim problem. Sećate se poslednje vožnje o kojoj sam pisala? Kada se motor ugasio na Bjelasici, akumulator ispraznio, i samo sticajem srećnih okolnosti naišao je onaj čovek sa džipom, imao kablove i Beta je htela da upali? Ne samo da upali, već i da me doveze nazad do kuće nekih 60 km. E, to što se akumulator ispraznio, i što umalo nisam ostala zaglavljena u planini je bio znak da treba proveriti šta se sa akumulatorom i punjenjem dešava. Dodatni otežavajući faktor je bio taj što je brzo trebalo ustanoviti potencijalni problem, jer se ćerka spremala da dođe kod mene, i ako šta za Betu treba od bilo čega, prilika je bila da sada ponese. A ja o struji na svom motoru apsolutno ne znam ništa . Ok, znam gde je akumulator. Znam koliki napon treba da bude na leru, a koliki sa dodavanjem gasa. Pa znam i gde je regler, ali mu samo znam poziciju i ništa drugo. Stator? Uh o njemu nisam do sada razmišljala. Osigurači, instalacija, diode, relea...ecu...sve je to tu negde ispod sedišta, i nadam se da neće biti potrebno detaljnije da ih tražim i proveravam. Dakle, odmah sutradan isteram Betu ispred kuće, uzmem voltmetar i izmerim napon akumulatora. On je bio nešto oko 13,5V , upaljen, na leru. Ili je to možda bilo čak i pre paljenja. To me je ohrabrilo na trenutak, jer je značilo da se juče akumulator posle onog paljenja kablovima, tokom povratka nazad do kuće punio. Čak sam i svetla morala paliti jer me ponovo uhvato mrak. Ali, kada sam upalila motor i dodavala gas, napon nije rastao. Sa paljenjem ventilatora je samo još i padao. Odmah je bilo jasno da se motor ne puni dobro. Eto problema. Kako sada pronaći šta je u pitanju. Akumulator je dosta star, i više puta se praznio, ali se uvek punio i držao napon. Ali hajde da poručim novi, možda je ipak do njega. Poručim ja novi, to je tek priča za sebe jer paket nije isporučen u Beogradu nekoliko dana, pa smo ga morali juriti po magacinima, ali smo ga ujurili... Ok, akumulator će stići do mene. Da vidimo dalje. Čitam po forumima, Betina boljka inače je struja. Ali na ovoj Beti je svaki spoj prelemljen, doduše pre svih ovih kilometara moje vožnje i padova, a zamenjen je tada i regler boljim i jačim, koji se za Betu preporučuje. Pa, znajući to, nisam regler ni pogledala, nego aj kao da proverim žicu koja ide na masu da se nije šraf razlabavio. Deluje kao da znam o čemu pričam . Sada i znam, a tada pojma nisam imala ni gde tu tačku da tražim. A ona je naravno, kao i sve ostalo bitno, ispod rezervoara. Skidaj rezervoar. Vidim gde je masa odvedena na ram. Čvrst je spoj, nije do toga. Sve te korake, šta da proverim, a naročito kako, malo konsultujem AI, malo iskustva sa nekog betinog foruma, a uporedo i drugari šalju instrukcije. Dobro, šta dalje? Nekako preskačem regler i krećem u potragu za konektorom statora da izmerim otpore i šta je već pisalo u uputstvima za proveru ispravnosti statora. U tom momentu mi je to sve bilo špansko selo. Sada sam već takoreći doktorirala . Pratim snop žica iz statora i nalazim konektor, ali kao i svaki kod Bete, ne mogu da ga otkačim. Vuci, guraj šrafcigerom, a sve skučeno i nepristupačno u nekom trouglu od rama, ma ne može. Na kraju ga nekako otkačih šrafcigerom. Pogodićete da sam svaki naredni put isti konektor skroz pogrešno skidala, dok mi ćerka kasnije nije pokazala neki jezičak koji treba stisnuti da se plastika oslobodi. Mada, evo i dalje gornji kraj tog istog konektora još uvek ne mogu skinuti sa nosača . Elem, vidim konektor se kod jedne faze malo istopio. Krenem tu da merim otpore između faza po uputstvu, to je ok. Otpor između svake faze i mase, takođe ok. Čitam, taj statički test nije sasvim pouzdan. Kažu treba uraditi dinamički, izmeriti naizmenični napon između faza na upaljenom motoru u leru, a posle i sa gasom. Kako kad rezervoar leži na zemlji? A nešto mi nije delovalo ni logično da mogu nešto meriti sa otkačenim statorim. Al aj da probam. Nakačim nazad rezervoar, upalim motor, on se upali, ali se odmah i ugasi. Probam, jednom, dva puta, neće. Vratim konektor ponovo, ali đavola, motor i dalje neće da radi. Upali i odmah se ugasi. A joj, eto sad nove enigme, a i problema. A vreme teče. Pala je i noć, nisam ništa pametno otkrila, osim što sada motor više ni ne radi . Sutradan ujutru naravno ponovo isteram motor, rezervoar odmah skinem i počnem da gledam pažljivije. Uočim iza reglera , na vratu motora tamnu fleku. Povučem prstom, a ono garež ! Auh, skidaj regler. Da otkačim konektor sa žicama koje u njega ulaze, teško ide. Nije ni čudo, konektor se istopio, žice unutra ugljenisane, posebno na dve faze. Skinem regler, on se gotovo raspao. Pozadi probio, konektor mu unutra spaljen. Gledam regler i ne verujem. Mislim se, hvala ti Beta što si me ovoliko ranjena dovezla nazad kući . Ne dva kilometra, ne deset, nego šezdeset! Neki rezervni stari regler imam čini mi se u kutiji, ali ne znam da li je ispravan. A i sve je spaljeno, kako da ga prikačim. Pišem drugarima da pomažu, ako ko šta ima da pošalje, ćerka kreće za dva dana pa da ponese. Igor tu uskače u pomoć sa kompletnim rešenjem za regler, čak mi je i korake snimio kako da ga povežem buksnama koje je poslao. I reglere neke koje je imao, i buksne i konektor za onaj istopljeni na statoru, ako bude trebalo. Neverovatno puno znači ovakva pomoć . Hvala Ico ! U tom momentu me mučio i taj glavni konektor koji ulazi u regler. Sve sam mislila, potreban je kod finalnog rešenja kad sve to proradi. Tu uskače naš dobri Rajko, Arakis. Nije ga mrzelo da ode do garaže i pronađe isti konektor koji mi je izgoreo , pa je ćerka uspela i njega da mi donese. Hvala Rajko! U međuvremenu Peđa lord kontaktira Žiku oko reglera. Kratko je vreme da napravi novi i pošalje ga za Bg, a da on sutradan stigne. Ali Žika pronalazi regler koji po obliku i dimenzijama odgovara mom, testira ga i šalje. Pogodićete da je i ovaj paket zalutao, ćerka je lično morala ići u poštu u Sremčici da podigne u poslednji čas. Ali ga je preuzela. Hvala Žiko! Hvala i svim drugarima koji su učestvovali u diskusiji i savetima u pokušaju spasavanja Bete, do tog trenutka, ali i kasnije. Pravi ste . I naravno mojoj ćerki koja je spala s nogu, da sve te stvari koje koje su bile rasute na sve strane , a i izgubljene po poštama, sakupi i da ih donese. I donela ih je sve. Ali nisam ništa mogla probati odmah, jer smo sutradan išle na more. Tako da je ostala neizvesnost hoće li Beta proraditi posle zamene reglera, konektora, pa možda i akumulatora, i da li će dobro puniti. U međuvremenu Beta ostaje polu raskupusana da čeka. Vratismo se sa mora i odmah sutradan nastavile operaciju spašavanja Bete. E, ali dva para očiju bolje vidi. A i mladi um jasnije razmišlja. Ćerka je prvo pronašla kako onaj sporni konektor skinuti. A bilo ga je potrebno skinuti jer je i strujna inatalacija od reglera do tog konektora izgorela. Kako smo do toga došle? Pa i sa drugim reglerom Beta nije htela da radi. Ja malo pogledam žice, a one gole, izolacija krta. Ispratim do konektora, reko sigurno je i unutra havarija. Samo ga ne umem skinuti da vidim. I naravno, kad smo ga skinule, pinovi crni. E sad, taj nam konektor treba. Puno vremena smo utrošile da ga u deliće rastavimo, očistimo i nove žice pričvrstimo za iste pinove. Ta veza nije bila dobra, ali bi za probu poslužila. Sve smo to ulepile, povezale regler sa još nekim luster klemama, prikačile sve. Motor pali i radi, ali punjenje i dalje isto. Nedovoljno. Nameće se novo pitanje, kako stator ispitati dinamički kad motor neće da radi sa otkačenim konektorom. Drugari kažu mora raditi bar minut ako je akumulator pun. Jok, neće. Upali se i odmah ugasi. Čak sam i novi akumulator stavljala, iako znam da ako je nešto neispravno mogu ga spaliti, a nije jeftin. Ne, ni sa novim ne radi. Najnoviji predlog je bio da povežem motor kablovima na auto, onda mora imati dovoljno struje da izmerim stator. Ali đavola, Beta neće tako da radi, pa neće. Posle nađoh objašnjenje da ecu gasi motor čim struje i naponi nisu stabilni i kolo zatvoreno. Ok, definitivno nema načina da se izmeri napon na fazama statora. I šta sad? I neku diodu sam po motoru tražila, našla i gledala. Ne vidim nikakvu koroziju. I to se pominje kao mogućnost za loše punjenje. I naravno oni spojevi. Ali rasturiti sve žice i tražiti spojeve za mene je ipak previše. Mogu ja to razbucati. Ali ko će posle sastaviti? Radomir je predlagao da uradim neki bajpas, koji bi pokazao ima li tih loših spojeva. Mislila sam da i to pokušam. A možda ću na kraju i morati. Ali, moj unutrašnji osećaj posle x sati i dana provedenih oko Betine struje je bio da ni stator nije ispravan. Samo to ne mogu da izmerim. Odnosno, nešto i jesam izmerila. Vrhove pipalice sam direktno ubola u faze kroz izolaciju i merila napon na spojenom statoru u kolo na upaljenom motoru. Taj napon je bio mali, oko 8 V, a treba min 20 V. Tu je pitanje koliko je to merenje bilo tačno zbog tupih pipalica, ali verovatno jeste. I tako, posle svih pokušaja da sama utvrdim kvar i po mogućstvu ga i popravim, ovo je ipak bio trenutak kada sam zaključila da moram potražiti pomoć majstora. To je tek novi problem. Jovan, drugar i majstor koji je Betu održavao i koji bi to sigurno dobro i pedantno rešio trenutno ima druge obaveze, ne može popravljati motore. A ko drugi? To mora biti neko ko se i u elektriku razume. Setih se Miljana. On mi je prošle godine pritekao u pomoć kad je Beta zbog svećice stala. Ali on je uvek zatrpan motorima i kvadovima. Samo pristižu. Ponekad se pitam otkud toliko motora sa problemima. Miljan se razume dobro u struju, ali hoće li me primiti? Moram ga zvati, nema druge. Zovem, pitam kada bi imao termin za mene? Kaže,termina nema, garaža puna motora, ali dođi. Dovezi motor , ostavi pa kad mogu ja ću raditi oko njega. Čovek u poslu, nije imao vremena ni da mu ispričam čitavu istoriju, a ni moje akcije oko toga, kao što sam sada vama ispričala. Odvezem motor kod njega. On baš neku pauzu pravio, kaže aj odmah da vidimo. Iseče on svu onu budževinu što smo ćerka i ja pravile, sve konektore izgorele i direktno veže žice iz statora na regler. Bio je ubeđen da je to rešenje problema. Ja već znam da nije. Upali, napon 13,5V i ne raste. Sad i on uzeo da meri na otkačenim fazama statora napon, ali naravno Beta neće tako da radi. Sve ukazuje da je i stator neispravan, ali treba potvrda. Na kraju je on nešto izmerio i zaključio da stator ne valja. Sada čekam da se stator premota pa da vidim da li se saga sa punjenjem privodi kraju . Ili ima negde neki loš spoj ili kontakt . Jer nije mnogo toga još ostalo što može biti uzrok lošeg punjenja. Ali da može biti i neki skriveni gremlin, može. Ja se nadam da neće. Sve sam ovo baš ovde napisala, jer je i ovo na neki način moja potraga za nedođijom. Samo u ovom slučaju u smislu traganja za problemom, savladavanja usput niza nepoznanica i novih stvari, koji korak, po korak dovode do novih saznanja. Približavaju mi Betu, i način njenog rada bar u ovom jednom segmentu koji sam sada sticajem okolnosti u velikoj meri upoznala. Iako sam sigurna, da problem kada se pojavi, gotovo po pravilu uvek bude novi, svako novo saznanje i razumevanje u vezi motora ipak dosta znači. Evo i slika potrage za problemom i pokušaji da ga rešim Na početku, kada još nisam znala koji od ova dva snopa iz statora su faze Raskupusana Betica Kada sam prateći žice pronašla konektor od statora i nekako ga otkačila Na njemu se vide tragovi topljenja Konektor koji ulazi u regler Izolacija na žicama je istopljena, prvo zapažanje pre raskopčavanja konektora Konektor koji ulazi u regler, istopljen Jedan pin je čak ispao Konektor na samom regleru, istopljen Žice od reglera do sledećeg konektora istopljena izolacija Rastavljen i očišćen konektor Drugi regler sa novim žicama Sanirano parče instalacije koja je izgorela Sada čekamo dalji rasplet situacija. Javljam čim bude nešto novo

Vrh! Fenomenalan video

Da napišem ukratko o još nečemu što sam otkrila pre par dana, možda nekom bude zanimljivo da poseti. Na obali Skadarskog jezera, ali ne sa strane od Virpazara koja nam je donekle poznata, a ni ka Rijeci Crnojevića, već sasvim usamljeno i na potpuno neočekivanom mestu, nalazi se mestašce Plavnica, na rukavcu istoimene rečice. Tu je izgrađen kompleks Plavnica Eco Resort, sa šetalištem, malom marinom i bazenom. Sasvim slučajno sam ovo otkrila pretražijući obalu Skadarskog jezera na mapi, u potrazi za nekim zanimljivim mestašcem. I onda ugledam ovo, sasvim usamljeno i izolovano od svega ostalog, na rukavcu blizu obale Skadarskog jezera. Poklopilo se da smo ćerka i ja prolazile tu u blizini, pa smo iskoristile trenutak i svratile da vidimo mestašce. U suštini je zanimljivo i lepo za posetiti. Nema bog zna šta da se vidi, ali jeste lepo zamišljeno i na lepom mestu u prirodi. Malo šetalište je lepo uređeno uz rukavac reke. Hotelski kompleks smo samo spolja videle. Sasvim pristojno. Možda ne toliko posećeno, ali skroz ok. U okviru kompleksa postoji letnji bazen, koji je nov i moderan. Na njemu je bilo podosta ljudi. Sa druge strane kompleksa je lepa mala marina sa usidrenim čamcima, a kao eksponat je sačuvan i jedan veliki stari brod koji se zove Plavnica. A sva to je ušuškano u zelenilo okolnog močvarnog terena. Pomalo me podsetilo na Obedsku baru. U svakom slučaju zanimljivo mestašce u srcu Zete, gde se može potražiti osveženje i hladovina u vrelim letnjim danima, a nalazi se na svega 20 km od Podgorice. Evo malo slika odatle. Rukavac Plavnice sa prelepim eko sistemom Stari brod Plavnica Marina Plavnica Eco Resort Bazen u okviru kompleksa

18.08.2026. Uvala Džemila dužina 2,5 km Sad nešto malo drugačije. U pitanju je kraća pešačka ruta, kroz žbunasti ne baš lako prohodan teren, do jedne lepe uvale na obali jadranskog mora, u blizini Ulcinja. Do uvale se inače lako stiže brodićem, ali moguće je i peške za uporne, kroz maslinjake, a kasnije i kroz šumu. To je više u teoriji a ređe u praksi, jer je putić na granici prohodnosti. Ovu uvalu, i put do nje smo otkrili pre par godina drugar Vlada ( @Vozac ), moja ćerka i ja. Zapravo Vlada je na mapi našao da možda postoji putić do vode. I tada je to bila prava pešačka off road morska avantura. Prolazili smo kroz maslinjake, umalo nagazili na šarku, provlačili se kroz žbunje, grebali o trnjine i grane, klizali niz strmi zemljani putić, ali na kraju sišli u ušuškanu prelepu kamenu uvalu, sa kristalno čistim vodom. Tada je na plaži još uvek postojao jedan montažni drveni kafić koji nije bio u upotrebi. Ali je bilo još uvek ostataka suncobrana i plažnog mobilijera. Čak smo i neke maske za ronjenje pronašli, pa smo ih malo pozajmili, što je Vladu izuzetno obradovalo jer jako voli da istražuje podvodni svet. Moram priznati, i meni se dopalo. Bila je to jedna sjajna morska off road avantura. Ali tome ima već par godina. U međuvremenu smo zaboravili i gde se uvala nalazi a i kako se zove, a pojma nismo imali ni kako do nje ponovo doći. Ali, kako sam u međuvremenu malo bolje naučila mape da gledam i čitam, rešila sam da pronađem tu uvalu, pa da opet pokušamo da dođemo do nje, ukoliko putić nije sasvim zarastao. Sa te strane obale, između Ulcinja i Valdanosa, ima više tih malih uvalica. Ali se do njih uglavnom stiže sa mora, brodićem. Nisam sigurna da se još do neke može doći šumskim putićem, sa kopna. U početku, potraga ni do ove uvale nije bila baš uspešna. Lutale smo kroz maslinjake , pored prelepog starog drveća maslina, ali bezuspešno, putića nije bilo. Čak ni uz pomoć instrukcija meštana, nismo lako našle put. A bilo je veoma upitno da li ćemo njim uopšte uspeti da stignemo do uvale, jer niko sa kim smo razgovarale nije bio siguran da je ta stazica još uvek prohodna. Ipak, na kraju smo našle naznake putića kuda trebamo ići naniže. Dan je bio sparan i vruć, iako je jutro bilo oblačno. Čak i kroz šumu hodanje nizbrdo nije bilo lako. Ne pamtim kada sam se toliko znojila. Znoj je samo cureo niz lice. Majica mokra potpuno, kao da je tek izvađena iz mašine za veš. Žbunje se razbujalo sa svih strana, putić se jedva nazire, a trnjine i grane, malo, malo grebu gole noge . Jer, naravno krenule smo u šortsevima. Kakva greška . Ako i uspemo sići, posle treba sa tim izgrebanim nogama i rukama ući u slanu vodu. Ali sve to je ok, proći će, samo da uspemo sići. Ne bih volela da potraga za uvalom na kraju bude neuspešna, da negde pred kraj naletimo na neprohodan deo i da se moramo vratiti. Srećom svuda se moglo proći. Uz provlačenje, ali moglo je. Izgleda da se stazica ne koristi često, ali je verovatno krčeno početkom leta, jer u protivnom tuda se ne bi nikako moglo proći. Po mapi od asfalta do uvale ima nekih 800 m. Mi smo prepešačile 1,6 km, najviše u početku po maslinjacima, tražeći početak stazice. Poslednji deo staze je strm i završava se silaskom preko par stena. Ali siđosmo do uvale. A tamo, prelepa mala uvalica uvučena između stena, sa bistrim, plavim vodim. Ali.. Kafića nema. Srušen je. Ostala je gomila dasaka i krša, a i đubreta koje je neko pokušao da pokupi u kese, ali kako nije odneto, more i kiše su ga ponovo raznele po plaži. To je u mnogome kvarilo utisak ovog lepog skrivenog bisera na morskoj obali. Ipak, to je samo rezultat nemarnosti čoveka, njegovog odnosa prema prirodi. Ako se to zanemari, ono što je sama priroda na tom mestu stvorila, je prelepo. A izgleda da je uvala privlačna i drugima, ali oni do nje dolaze čamcima. Jednu porodicu smo zatekli na obali, a tokom našeg boravka, više čamaca se na kratko tu usidrilo. Ipak uvalica je mala, i nije prometna. Bilo je, dva tri čamca, koji se nisu dugo zadržavali . A i porodica je ubrzo otišla brodićem koji je došao po njih, pa smo na kraju ostale same, da uživamo u miru i lepoti Džamile. Obzirom da je put do dole bio neizvestan, a i podrazumevao je probijanje kroz " džunglu", suncobrane naravno nismo ponele. A dole vrelo kao u rerni. Srećom, tu je uvek šatorsko krilo. Uvek treba biti spreman. Nikad se ne zna kad ćeš da završiš na usamljenoj vreloj plaži, sličnoj napuštenom ostrvu posle brodoloma. Kako je bilo raznih dasaka, veliki koren od drveta koje je more izbacilo, i bambusovih trski, nas dve smo napravile improvizovani šator . Sjajno . Zaista sam se osećala kao na pustom ostrvu posle brodoloma, pa snađi se sa onim što imaš. Avantura je uvek uzbudljiva, ma u kom obliku da se dešava . Naporno je hodati po vrućini, čak i kroz šumu i nizbrdo. A još posle na suncu koje prži praviti šator od materijala koji okolo pronađeš. Ali kada posle toga uskočiš u lepu, hladnu vodu, to je tako osvežavajuće i predivno, da sve muke pre toga istog momenta zaboraviš . Rajska plaža i carski osećaj. Vlado, hvala ti što si onda otkrio ovu uvalu, i nagovorio nas da siđemo do nje! Čitav dan smo se brćkale i uživale tu. Sunce je rano zašlo, pa je hladovina donela dodatnu prijatnost. Nije nam se kretalo nazad, naročito što se sada uzbrdo treba probiti kroz istu onu džunglu. Ispalo je da nam je povratak lakše pao, pa i brže. A našle smo i pravi putić tačno do mesta gde smo auto ostavile. Kakva avantura Današnji dan je dokaz da za dobru avanturu i off road nije potreban ni motor, a ni nužno planina. Pa čak ne ni neka dugačka ruta. Čini mi se da sam potrošila više kalorija nego na nekoj dugoj, iscrpljujućij vožnji, ali se i više smejala i zabavljala. Doduše, sva sam izgrebana, kao da sam imala okršaj sa nekom divljom životinjom. Ali koga je to briga. Bio je ovo sjajan dan! Stari maslinjaci Probijanje kroz "džunglu" Ostaci kafića Uvala Džamila Naše skrovište od sunca sklepano od onoga što smo imale i onoga što smo pronašle Prelepa je uvalica Malo je kamen krupniji, ali joj to daje dodatnu draž Malo radosti nikada nije na odmet Povratak. Sad smo bile malo pametnije, opasale smo peškire da se koliko, toliko zaštitimo od šipražja usput. Ono malo što viri iz žbunja i maše sam ja

Hvala kolege na savetima. Probaćemo redom, pa šta najboje upali . Nije stara farba, nova je. Nego nismo zaštitili, a ni preterano pazili prilikom mazanja okvira. Kao, lako će se skinuti sa stakla . Kakav danak neiskustvu . Ništa,sad polako struganje, a probaćemo i sredstva.

09.08.2026. Do Berana preko Pogane glave i Konjskog brda, i nazad od manastira Đurđevi Stupovi, Vuče, Kofiljača, Kurikuće, Lubnica.... dužina 190 km visina 1830 mnv Evo, razmišljam odakle da počnem. Svašta je danas bilo, i lepo, i manje lepo, ali sve to kada se sabere, bila je ovo vožnja itekako vredna pomena. Ima već godinu dana od kada sam ugrubo skicirala ovu rutu, kojom sam htela preko planina, uglavnom sve off roadom da dođem do Berana. Do Mojkovca sam vozila preko Bjelasice, doduše ne skoro, isto sve off road. I do Andrijevice imam dve opcije preko planine, a van asfalta. Ali do Berana nikako da istrasiram rutu. To je delom i zbog daljine, a delom i zbog čudnih naziva vrhova preko kojih je trebalo preći. Pa tako Pogana glava, nikako nije asocirala na nešto fino i pitomo. A na mapi kada se pogleda, spuštanje sa tih raznih glava ka Beranama je strmo sa serpentinama. Predstavu nisam imala šta me tu čeka i kakav je put, kao ni da li se uopšte tuda može spustiti u Berane. Zbog svih tih nepoznanica, a i mojih kasnih polazaka , stalno sam odlagala ovu vožnju. Ne samo da je potpuno nepoznat i nov bio čitav taj deo preko Bjelasice do Berana, nego je i povratak trebao biti sasvim novom, severnijom rutom iz Berana, pored manastira Đurđevi Stupovi, pa gore uz planinu. Ideja mi je bila izaći do Šiškog jezera na Bjelasici. A odatle, ako srepentine ne budu u previše lošem stanju, putem do izvora Biogradske reke, pa putem preko skijališta nazad za Kolašin. Ambiciozna, dugačka ruta, sa puno znakova pitanja. Ispostavilo se, na moje veliko zadovoljstvo, da je prvi deo nove rute, zapravo fantastičan. Od Bačkog brda, preko Patkovice, Pogane glave i Konjskog brda, sasvim lepo se vozi, dobrim šumskim i makadamskim putevima sve do Buče pred Beranama. A one cik cak silazne serpentine su širok, nasipan, a u međuvremenu pomalo i oštećen, makadamski put. Na jednom mestu ima i vidikovac sa pogledom na Berane, a i asfaltni put kroz Jelovicu , u podnožju. Uvek me obraduje kada otkrijem neki novi put. U poslednje vreme ne radim to često, iako ima još puteva na čekanju kojima tek treba da prođem. Ova ruta preko planine je pun pogodak. Put odličan, a priroda fenomenalna! Ima i prostranih zelenih pašnjaka, ali i visoke borove šume. Prelepo! U Beranama svraćam na pumpu da dospem goriva. Čim sam sišla sa planine, pakleno je vruće. A gore je danas divota. Pirka i neki vetrić koji dodatno hladi. Pitam se zašto prethodnih dana nisam vozila, a i zašto sam ovoliko odugovlačila da prođem ovom odličnom rutom . Na pumpi srećem momka sa kvadom, pa koristim priliku da ga priupitam kakav je put od manastira do Šiškog jezera. Kaže čovek dobar je. Samo posle do Bjelasice kamen je poprilično rasturen. Ok, mene je za početak zanimalo do jezera da li se može. Sinoć kada sam gledala na mapi, uočila sam da je jedan deo gotovo pri kraju nedefinisan šta je u pitanju. Da li je uopšte put. Može se desiti da dođem do gore a da ne mogu preprečiti do Kurikuća. To se upravo i desilo. Baš na tom mestu, na kraju puta se nalaze dva katuna, zaboravih imena. Bilo je i ljudi. Odmah su mi rekli da dalje ne mogu tuda da prođem, nema puta. Pitala sam za alternativu. Kažu , moram delom da se vratim pa da siđem nekim asfaltiranim putem u Kurikuće, pa odatle za Šiško jezero. Da, videla sam tu opciju na mapi. Nevoljno krećem nazad . Međutim, tu se dogodilo nešto što je kasnije uticalo na moju koncentraciju i energiju. Objašnjavajući kako puta dalje nema, čovek je pomenuo kako je to isto neki dan objašnjavao drugom motociklisti, koji je kao i ja tvrdio da mapa pokazuje neki putić. Drugom motociklisti?! Ko bi ovuda uopšte vozio, osim ako to nije neko ko razmišlja kao ja? Lokalac nije, oni ili znaju, ili ne znaju puteve, ako istražuju ne idu sami. Ko li je taj istraživač, koji kao i ja luta šumama Bjelasice? Misao je krenula da radi, celim putem na dalje mi nije dala mira. Od jedne male naizgled nevažne, usputne informacije, u mojoj glavi se rodila tona različitih misli. Sve je to otišlo u ko zna kojim pravcima, pa je nivo uznemirenosti porastao na maksimum, a koncentracija značajno opala. Nekako sam u razmišljanju došla i do toga, da su danas časni i pošteni ljudi, zapravo retkost. A većina onih, koji se osećaju kao takvi, zapravo nisu ni primaći tome. A ni poštovanja više nema. Čak ni među prijateljima, ili onima koji su to bili. Samo se gazi, uzima, za mrvicu svog zadovoljstva i nazovimo mira, uništava se tuđi. Ne samo mir, već neretko i život. A ti onda budi dobar, ćuti i trpi .... Strašno! Sada ne, ovde ne, bubnji u glavi! Sjajne misli za vožnju po šumama i planinskim bespućima . Možda i samo zbog toga što sam morala da promenim plan zbog nepostojećeg putića, ko će ga znati. Ali, i kad ne ide sve po planu, dogode se lepe stvari. Recimo, nađoh finu makadamsku prečicu, umesto asfalta da siđem u Kurikuće. To me je za trenutak obradovalo. Od Kurikuća ponovo malo asfalta, pa širok makadamski put koji vodi do Šiškog jezera. Na raskrsnici odlučujem da ne idem do samog jezera, to je još 2,5 km dalje, već da se odmah uputim ka serpentinama. Već sam prešla podosta kilometara i to uglavnom sve off-om. Bila sam već i umorna, a naporan deo je tek ispred mene, plus ima još puno da se vozi do kuće. Krećem tim lošijim makadamom naviše. Beta se muči, loše su joj i gume i lančanici. Ali gura nekako do blizu serpentina. Tu nailazi džip iz suprotnog smera i ja moram da stanem. A Beta se ugasi. Intuitivno sam znala da neće upaliti. Čovek već prolazi naniže, pošto mi je rekao da gore put nije baš sjajan. A Beta ni da zucne. Uopšte neće ni da zavergla. I šta ja sada da radim? Ovuda ne verujem da će iko danas više proći. Beta se neće magično upaliti. Neće uopšte upaliti! Brzo okrećem motor nizbrdo i u leru pokušavam sa ugašenim motorom da stignem onog čoveka. On je moja slamka spasa. Bar da ne ostanem sama u planini. A umorna sam strašno. I gladna. I frustrirana. Sve što samo može da odmogne. Dole kod raskrsnice sećam se bilo je ljudi. Ali treba doći do njih. A možda su već i otišli. Ovaj džip i čovek u njemu su mi još uvek u vidokrugu, i moram ga stići . Motor nema struje, ni sirena ne radi da zatrubim. Srećom, onaj strmi kamenjar mi je sada saveznik nizbrdo. Stižem čoveka. Pitam ga ima li kablove iako pojma nemam da li će to išta pomoći ili ću dokrajčiti i spaliti motor. Ima kablove . Sad, šta je tu je . Hajde da probamo. I Beta pali iz prve! Uh kakvo olakšanje. Mada, do kuće ima još 50-60 km. Ne znam hoće li motor izdržati. Ali moram sići sa planine. Više ne dolazi u obzir da idem gore preko planine serpentinama. Moram na asfalt u Lubnicu. Još je dan, pa srećom svetla ne moram da palim, jer akumulator to ne bi podneo. Ali, postoji novi problem. Ne mogu asfaltom kroz tunel Klisura. Ne smem paliti svetla, a i tunel je predugačak za moja slaba svetla i kad ih koristim. Moram makadamskim putem na Bjelasicu iznad tunela, pa da se spustim u Kolašin. Nadam se da se akumulator dopunio za taj off road. Ponovo sam sama u planini, ali Beta gura. Izašla je i spustila se bez problema. Čak sam je i gasila da se odmorim. Jednostavno nisam više mogla da vozim. Posle pumpe me ponovo čeka 30 km offa i mrak koji polako stiže. Još ne palim svetla i žurim. Misao mi je i dalje u haosu. Ne mogu da verujem da me ni ovde ne pušta na miru. Na mojim planinama! I gotovo na istom mestu gde sam prošle zime proklizala na ledu , i polomila kost na stopalu, sada gotovo na identičan način proklizavam na suvom prašnjavom putu. Padam na lakat u kome od udesa od pre petnest godina, još uvek imam žicu. Motor pada preko mene, ali noga nije zaglavljena. Samo lakat dosta boli. Baš na tom laktu mi je protektor pukao, ranije. Srećom da sam ga zalepila, inače bih sada imala plomljen zglob. Ovako imam samo posekotinu i lakat koji boli i pomalo krcka. Ustajem, osećam toplo u rukavu gladijatora. Krvari lakat. Ali prvo dižem motor, za slučaj da je povreda ipak veća, pa dok još mogu. Skidam gladijator da vidim ruku. Od udarca se raskrvario lakat, žica mislim da nije probila kožu, mada ne znam. Imam neke flastere u rancu. Lepim dva, da ne prljam dalje rukav. Mrak pada. Imam još sedamnest kilometara ne baš ležernog puta. Moram da odmorim pet minuta, da se saberem i izbistrim misli, jer treba čitav stići kući. Tih sedamnest kilometara su bili pravo mučenje. Borba da se održi koncentracija svake sekunde u tom mraku. Milion puta sam večeras ponovila sebi da više ne smem zaglaviti tako da vozim po mraku. To mi pada strašno teško, naročito posle ovoliko dugačke vožnje koja je imala puno offa, a jako malo asfalta. Metar po metar i stižem kući. Kakav dan! Ali uspela sam. Prošla sam novom trasom puteva. Jeste ono jedno parče bilo neuspešno, ali sam ga zamenila drugim. I jeste da sam završnicu u povratku preko Bjelasice morala da korigujem, zbog kvara na motoru. Ali i ova opcija je dobra. Zadovoljna sam. Samo još sutra da vidim kako je lakat, pa guramo dalje. A naravno moram videti i šta je sa motorom. Namerava li on tako da me štreca u sred planine ili šta . Danas sam imala sreće da je tu bio čovek i da je imao kablove, a i da su oni pomogli. Da je motor stao samo dvadeset minuta ranije, bili bismo u velikom problemu. Ali to je sastavni deo vožnje i avanture. Da neizvesnosti nema i neočekivanih situacija, ne bi bilo tako zanimljivo. A izostala bi i avantura koja nas u velikoj meri i pokreće . Negde posle Patkovice Kako su samo lepi Izgleda da sam naišla u vreme ručka Pogana glava. Mnogo je pitomija i lepša nego što se na osnovu naziva pretpostavlja Vidikovac iznad Berana Manastir Đurđevi Stupovi Negde kod Kofiljače, tu je ujedno i kraj puta Prečica ka Kurikućama Jako dobra vožnja i meni značajna . Cela ova donja polovina i levo i desno je nova, danas prvi put vožena. Veoma sam zadovoljna zbog toga .

Imate li ideju kako najlakše i najbrže skinuti boju za drvo sa stakla na prozorima? Svaka ideja je dobrodošla! Za sada znamo da treba fleke natopiti razređivačem pa onda nečim oštrim, žiletom recimo sastrugati. Ali to je sporo i komplikovano. Postoji li neko sredstvo, neka hemija koja briše ovu boju? Ili neki drugi postupak za uklanjanje? Potpuni smo amateri, sami smo farbali i stakla fino zamazali, pa sad to treba i očistiti Dajte savete i ideje .