06.07.2024. vožnja u lokalu u okviru događaja. Košutina lokva, Cmiljevica, pa sa druge strane magistrale ka granici sa Srbijom i nazad u Rožaje. Lep krug od nekih 76 km. Priroda u ovom delu Crne Gore je zaista prelepa. Svega ima, od prostranih zelenih proplanaka sa pašnjacima, do visokih gustih četinarskih šuma. Lepota! Čovek pred takvim darom prirode ne ostaje imun. Kada jednom to doživimo, neminovno nas zauvek promeni. Svaki boravak u prirodi, aktivno učešće, bilo pešačenjem ili vožnjom ili na neki drugi način, vraća nas korenima, približava onom možda zaboravljenom, spokoju ali i sreći, srži lepote ali i ljubavi, jednostavnosti a ujedno i suštini. Ova vožnja je zaista bila lepa. Osim što smo upoznali nove fantastične predele, bilo je vremena i za druženje, predah u dubokoj hladovini ispod četinara, ali i za smeh. Kako drugačije kad je dobra ekipa na okupu u tako lepom prirodnom ambijentu. Smeh je uvek pravi pokazatelj dobrog raspoloženja. A tog dana ga je bilo na pretek Dermando Ovaj bagi nas je vodio po prelepim predelima u okolini Rožaja. Nisam ni znala kako brzo može da ide ovaj zvrk, i prolazi svuda, čak i sa ćelavim gumama. Ponovo Košutina lokva Neko vozi u krug oko jezerceta A neko odmara u dubokoj hladovini ... I gleda kako se zaista vozi motor Cmiljevica Pogledajte te prelepe visoke četinare Luški katun E, ovde Simon preskače hrpu balvana sa velikim Dukatijem, a momci mu pomažu da siđe a da ne završi naglavačke na zemlji. Široka prostranstva pod pašnjacima Ja Evo me, stižem za dva minuta I na kraju dana ponovo nestvaran zalazak sunca Dermando ispod Hajle u smiraj dana I nešto što sam videla čini mi samo u ovim krajevima, krovovi koliba su prekriveni travom.

13.07.2025. Krug, Prekobrđe, Sjevernica, Zečka, Uvač, Ljevorječke Tuzi, Slacko, Štavanj ( 76 km, maksimalna visina 1465 mnv) Drugar i ja smo danas napravili fini krug po planini preko puta. Od ideje da vožnja bude lagana i opuštena, na kraju završismo na delu teta preko Sjevernice, koji je od svih potencijalnih uspona preko puta zapravo i najzahtevniji. Plus sam ja htela da izađemo i na Zečku ( 1420 mnv), jer sam je prethodni put preskočila. To se pokazalo kao ne baš najbolja ideja, jer je put do vrha toliko zarastao da se jedva prolazi. Plus je trava na završnom usponu jako visoka pa se uopšte ne vide rupe koje su uglavnom divlje svinje kopale. Drugar je imao dosta potrošene gume, pa se na sam vrh popeo na kraju peške Meni je ova ruta poznata, vozila sam je dosta puta. Ali on nije. Malo me je brinuo izbor rute. Pitala sam se kako će na kraju sve to da se završi, da li će reći da nisam normalna i da više sa mnom neće voziti. Ma ne samo voziti, nego verovatno neće ni razgovarati . Srećom, druga polovina puta mu je više legla, pa je na kraju ipak bio oduševljen vožnjom U povratku smo svratili na kafu i sok kod domaćina kome se uvek javim kada tu prolazim. To nas je povratilo u život u zadnji čas, obzirom da smo nekako zaboravili vodu da ponesemo. Po ovoj vrućini Yamaha se uspešno izborila sa usponom iz Sjevernice Teži deo puta ostaje iza nas I evo nas na vrhu uspona Zečka ( 1420 mnv) Mnogo volim da se popnem na ovaj vrh. Nije mnogo visok ali ima prelep pogled. Nekako se osećam baš dobro svaki put kada izađem tu. Ona tačkica na livadi dole je Yamaha. Ipak joj je uspon uz travnato brdo bio previše, pa je ostala dole da sačeka. Ali zato betica kao skočica, izlazi svuda Prosto mi je neobično da vidim sebe na slici , a da nije selfi Motori još jednom poziraju sa Komovima u pozadini Lep krug. Dobra je to vožnja bila. Iako ima pomalo i asfalta, ruta je zanimljiva i aktivna, zahteva stalno angažovanje. Uspon iz Sjevernice je strm, ima i vododerina , a sa druge strane spust u povratku, sa Štavnja, je dobar put ali sa puno serpentina, pa mora dosta da se radi . Sve u svemu, dobra vožnja i lep dan.

Izgleda baš dobro pod snegom

05.07.2024. Uspon do planinarskog doma Grope ( 1900 mnv) ispod same Hajle i spust pešačkom planinarskom stazicom nazad u Dermando. Dužina rute, 52,3 km, najveća visina 1962 mnv Posle dugačkog i napornog putovanja preko planina, do Bandžova, te noći spavala sam kao beba. Na visini od 1450 mnv, noći su dosta sveže i u julu mesecu. Ali se zato fenomenalno spava i baš dobro odmori, pod uslovom da si dobro pokriven Za prvi dan događaja , predviđeno je par prezentacija i kraći kurs off road vožnje koji je držao slovenački Dakar reli vozač, Simon Marčič. A posle toga smo imali slobodno vreme za druženje ili kako ko želi da provede. Nas par enduraša iz Cg, koji se poznajemo od ranije, dogovorili smo da u toj pauzi do večere pokušamo da pronađemo put do planinarskog doma Grope. Do njega od Dermando doma gde se mi nalazimo vodi pešačka staza kroz šumu, ali je strma , sa kamenim stepenicama i vrlo teška za motor. Za neki hard enduro bi bila idealna Međutim, čuli smo da iz Rožaja, kada se krene u pravcu ka Ahmici ima put kojim džipovi izlaze do Grope, samo niko nije tačno znao da nam kaže kako da ga pronađemo. Ja sam preuzela na sebe da potražim na mapi moguću rutu, obzirom da mi je juče dobro išlo rutiranje do ovde. Ali, ispostaviće se da nisam u tome bila baš uspešna ovog puta, obzirom da se gradi novo skijalište na Ahmici, pa je i put u tom pravcu asfaltiran, a mnogi poprečni zemljani putevi su presečeni ili zatrpani. Ali pre nego pređem na vožnju, koja nas je ispostaviće se, odvela u pravu avanturu, malo da se osvrnem na kurs enduro vožnje. Ispostavilo se, suprotno mojim očekivanjima, da je Simon jedna zaista dobra i neposredna osoba. Sa njim je lako komunicirati, a što je najvažnije, svakom učesniku je pristupao krajnje posvećeno i trudio se svima da odgovori na sva moguća pitanja. Nije mu bilo teško i nekoliko puta da pokaže istu stvar, ukaže na greške, sve dok svima sve nije bilo jasno Evo par slika sa poligona Vežbamo pravilan položaj oslonca na fuzastere Zatim, malo u praksi primena teorije A onda Simon pokazuje kako bi to zaista trebalo da izgleda, na mojoj beti Zabavno je bilo i veoma korisno čuti sve te stvari od nekoga ko zaista ima znanje a ume i želi da ga prenese. Posle završenog poligona, nas pet, šest smo krenuli da potražimo put za Grope. Silazimo nazad do vrela Ibra, pa asfaltom do Rožaja, a onda nekom uličicom desno, ponovo asfaltom vozimo u pravcu ka Kosovu. Ja idem prva prateći rutu koju sam prethodno iscrtala. Negde na polovini tog novog asfalta za skijalište trebalo bi da se odvaja putić desno za Grope. Ali, njega nema. Vraćamo se gore, dole tražeći skretanje. Ali, nema. Pitamo neke ljude usput i oni nas upućuju do doma, ali pogrešnog doma. Do planinarskog doma Ahmica koji se nalazi na kraju asfalta. Tu vidimo neki zemljani put na gore, i odlučujemo tuda da krenemo. Put obećava. Iako ne vodi na Grope, lep je za vožnju. Prvo ide kroz šumu, a onda izbija na proplanak gde se zapravo nalazi granična linija sa Kosovom. Silazimo sa motora i peške idemo do graničnog kamena. Odatle se pruža pogled na livade i proplanke na Kosovu, a vidimo i kućice u daljini. Ako bi desno putem produžili, mogli bi bliže prići Ahmici, ali preko teritorije Kosova. U tom trenutku nismo videli tehničke puteve koji su probijeni do vrha ski staze. Stavro i njegov Mad Max Norden Kod graničnog kamena sa Kosovom Sa proplanka se istim putem vraćamo na asfalt. Mene i dalje muči onaj putić koji nismo našli, pa polako vozim i gledam levo. Ostali su već odmakli. I onda ugledam tablu Vidi se odmah da to nije put za motor, ali meni đavo ne da mira, pa silazim preko povećeg ivičnjaka da osmotrim put. I krećem malo njim naviše, ali ne može se tuda definitivno. Put je samo za planinare. Jedva se okrenuh da se vratim nazad. Momci me čekaju. Zapravo njih troica. Ostali su rešili da se vrate u bazu. A Filip se u međuvremenu raspitao i dobio smernice kuda do Grope. Malo lutamo, malo kroz tuđe imanje vozimo, ali izlazimo na pravi put. Put je dosta loš. Ima i krupnog kamena, i razlokanih deonica, kasnije i dubokih bara, ali izlazimo svi do vrha. A pre toga na novi prelepi proplanak odakle se lepo vidi Ahmica. Ahmica iza nas, a Nemanja demonstrira radost, valja se po putu A levo ispred nas počinje greben Hajle Uskoro stižemo do prevoja odakle se u podnožju vidi naš cilj, planinarski dom Grope, a iznad njega moćna velelepna Hajla. Spuštamo se do doma Negde dole u podnožju je Dermando Kod mene je euforija na vrhuncu. To je zato što još ne znam šta me tek čeka Momci odmaraju pred spust A spust je katastrofa. Strma, kamena staza sa kaskadama i tako u dužini od 500 m Meni je beta i tako visoka. Na ovakvim nagibima gde je potrebno oslanjati se stopalima o zemlju, ja ne mogu proći. Ali momci su pritekli u pomoć pa su Stavro i Filip prvo spustili svoje motore, dok je Nemanja sve vreme bio sa mnom. Onda su se peške vratili da nam, odnosno meni pomognu. Uz njihovu pomoć i beta je časkom sišla niz tu nezgodnu deonicu. Jako zanimljiv dan, i prava avanturistička vožnja. A u društvu je sve to bilo mnogo lepše i veselije. Drago mi je da smo na kraju našli put do Grope i izašli ispod same Hajle. Nekom prilikom bi bilo lepo i popeti se na Hajlu peške. Doduše, ćerka i ja smo krenule kasnije tog leta u poduhvat pešačenja na Ahmicu, ali nismo uspele da se popnemo do vrha, jer nas je uhvatilo strahovito nevreme i grmljavina, da smo jedva živu glavu izvukle Bile smo prepešačile više od pola puta kada je krenulo nevreme. Mogu vam reći da nije uopšte naivno kada gromovi krenu da udaraju u planini pored tebe. Tako da uspon na Ahmicu takođe ostaje za neki drugi put. A što se vožnje motorom tiče, to je bio pun pogodak Jako lepo iskorišten dan u dobrom društvu.

Još jedna zanimljiva vožnja od prošle godine. Zapravo, ovo je više mini avantura u solo varijanti Početkom jula prošle godine je organizovan događaj koji okuplja vozače adventure motocikala i sve ljubitelje istih. Mesto dešavanja je bilo nedaleko od Rožaja, ispod planine Hajla u domu Dermando na Bandžovu. To je treća godina za redom kako se takvo okupljanje organizuje u Crnoj Gori, na različitim planinama . Svaki put sam želela da prisustvujem, ali se uvek nešto isprečilo. Počev od povrede prve godine kada je skup bio u mojoj blizini, na Bjelasici, pa iznenadnih gostiju sledeće godine kada je organizovano na Vojniku. Konačno sam prošle godine uspela da se uklopim i odem na okupljanje. E sad, to je na sasvim drugom kraju Crne Gore od mene, koji uopšte ne poznajem u smislu enduro puteva preko planina, a ideja mi je bila da na točkovima odem do tamo , sve off roadom sa minimalnim korištenjem asfalta. Do Andrijevice sam znala puteve. Neposredno pre toga sam još jednom otišla da potvrdim put kojim ću voziti do Andrijevice, da ne bude iznenađenja jer je trebalo poznatim trasama što brže proći, da ostane dovoljno vremena za one puteve kojima prvi put trebam da prođem, a praktično nemam informaciju da li su prohodni, da li je uopšte moj izbor rute samo na osnovu mape bio onaj pravi. Jedan deo puta i posle Andrijevice sam donekle poznavala. Jednom sam ga prošla, ali ne sama. Međutim, baš uspon iz Andrijevice dok se ne popne na visoravan je u nekim delovima dosta strm, pa sam želela da izbegnem taj put, što je značilo da će i taj deo rute biti nov. Bitno je bilo da cela trasa od kuće do Bandžova ne sadrži neku težu deonicu, gde bih se zaglavila ili bi mi motor pao, jer je motor ovaj put bio natovaren, bolje reći pretovaren Posebna priča je kako sam pokušavala betu, koja nema pozadi ojačanja, već samo plastičan rep da natovarim torbama za četri dana putovanja. Da stvar bude komplikovanija, tih dana je bila kiša i hladnije vreme, pa je bilo potrebno poneti i tople stvari. Pakovanje bete je trajalo čini mi se čitavih nedelju dana pre polaska 04.07.2024 Rovca - Bandžov ( Hajla) , preko Prekobrđa, Crkvina, Ćirilovca, Gradišnice, Andrijevice, raznih glava na visoravni iznad ( Sokolova glava 1618 mnv, Omarska glava 1747 mnv, Suva glava 1629 mnv), dolinom Šekularske reke, pa Ršumske reke, blizu Suve glavice 1777 mnv, Murgaša, pored jezera Košutina bara, vrela Ibra i konačno do Bandžova i doma Dermando. ( dužina rute 142,2 km, najveća visina 1893 mnv) Za mene je ovo bila zaista prava avantura ali i test da li mogu neku takvu vožnju sama izrealizovati, počev od pravljenja rute i procene njene prohodnosti, preko pakovanja, pa do ralizacije u realnom vremenskom okviru, da me slučajno ne uhvati mrak samu u nepoznatoj planini. I mogu sa zadovoljstvom reći da sam test uspešno položila I ne samo u pravcu do tamo, nego i u povratku. Jer sam i za povratak htela drugim putem, kad sam već u tom delu Cg, s tim što je u povratku na izabranoj ruti na jednom mestu bila slepa tačka. Falilo je bukvalno 100 m koje nije bilo moguće proći do spajanja sa širim putem. Ali o tome ću pisati u drugom postu. Beta napakovana kao magarence i spremna za avanturu Gradišnica Predah negde između onih glava Pogled odozgo na Lim između Andrijevice i Murina Priroda je i u ovom delu Crne Gore prelepa Košutina lokva Odavde pa do vrela Ibra je možda najteža deonica celog puta. Put je sa pokretnim, malo krupnijim kamenom, spušta se naniže do reke, ima i par serpentina. Iako sam tada bila već poprilično umorna, prošla sam ga bez problema. Odatle pa i na samom Bandžovu gotovo da nema signala, jedva se gde uhvati. Još jedna stvar koja drži tenziju i podiže oprez kada nepoznatim planinama putuješ sam. Ali zato kada stigneš do cilja, adrenalin pomešan sa radošću i olakšanjem što je avantura uspešno realizovana, je toliko visok, da se umor gotovo ne oseća do momenta kada komiran padneš u krevet A to sledi tek pošto se upoznaš sa ljudima, smestiš, raspakuješ motor i stvari, večeraš, istuširaš se i tek onda pošteno komiraš . Zadovoljstvo je bilo utoliko veće kada sam shvatila da sam ja jedini učesnik iz Crne Gore koji je zaista došao offom preko planina. Ostali su asfaltom a neki su i prikolicom dovezli motore. Moram priznati da sam i ja bila u dilemi da li da krenem autom i prikolicom, jer je velika kiša padala do jutra polaska. Ali, neopisivo sam želela da ovu priliku iskoristim i za trasiranje novih puteva u tom delu Crne Gore, jer mi to nije blizu i ko zna kada ću ponovo tamo voziti. Vreme me je ipak pogledalo, kiša je stala, i mogla sam krenuti motorom. Što je na kraju rezultiralo vrlo uspešnim vožnjama po planinskim predelima između Andrijevice, Berana i Rožaja. Na cilju, Bandžov A tamo prelep zalazak sunca Jutro posle, smeštaj I Hajla ( 2403 mnv) koja se izdiže iznad Put jednim delom ide uz samu granicu sa Kosovom, a i sama Hajla je na granici

Zalazak sunca u oblacima

Sad jedna vožnja od prošlog leta. Interesantna je iz više razloga. Istraživala sam nove pristupne puteve Sinjajevini, u odnosu na one koje sam do tada znala. Takođe, pokušala sam da skratim kretanje magistralom od Crkvina do Bakovića, kuda inače moram da prođem da bih došla do Lipova, odakle se penje na Sinjajevinu. To je u neku ruku uspelo, ali u praksi nije dobro rešenje, odnosno samo delimično. Na kraju sam se vraćala preko Svrka i Konjevog laza ( ruta iz prethodnog posta). Napravila sam krug po Sinjajevini, pa se vraćala ispod njenih vrhova. To sve je rezultiralo dosta dugačkom vožnjom u odnosu na moje uobičajene dnevne kilometraže. Ali, dobra je to bila vožnja. Veoma uspešna. A stekla sam i nova poznanstva 23.06.2024. Babljak, Drijenak, Donje Lipovo, Sinjajevina, Ružica, Vratlo, Semolj, Redice, Svrke, Mioska ( dužina rute 153,9 km, najveća visina 1833 mnv) Uspon na Sinjajevinu iz Donjeg Lipova Pogled na Kolašin sa jedne krivine na usponu Kada se serpentinama popne na Sinjajevinu ovim putem, dolazi se do Lučke gore. Put dalje vodi pored raznoraznih glava, Šuplja glava (1674 mnv), Javorova glava ( 1742 mnv), Jeličina glava ( 1737 mmv). Ovaj deo Sinjajevine mi se jako sviđa. Ima i proplanaka sa pašnjacima, ali i delova pod šumom. A sve to izgleda veoma bajkovito. Kravice na vrh brda Česma u kršu Konjići Prošavši sve te glave , dolazim do ravnijeg dela gde ima katuna. Inače, i pre toga sam nailazila na kuće, pretpostavljam vikendice, jer je put iz Donjeg Lipova , dok se ne izađe na Sinjajevinu, veoma dobar, mogu i auta njim izaći. Ali to je samo dok se ne izađe na visoravan. Dalje on postaje lošiji, krupni makadam, sa povremenim nizbrdicama i usponima, dok ponovo ne dođe na ravno. Verovatno je bio vikend jer sam usput sretala i auta a i ljude, što mi se jako retko dešava. Obično kuda vozim sretnem eventualno stočare koji izdižu a i njih baš retko. I tako vozim putem, još nisam ni do Ružice došla, kad ispred kućice pored puta stoji motor. Izlazi čovek i maše da stanem. Ja stanem. Kaže hajde svrati na sok. Motor nije njegov već momka koji je takođe tuda prolazio, pa je i on svratio. Ispred kućice , čitava porodica sedi u hladovini. Upoznam se sa ljudima, deca me gledaju kao čudaka I čovek sa motorom ih je tek sada upoznao. Uglavnom, počne priča, ko sam, odakle, gde vozim.. Ispostavi se da su dvojica od njih, planinari, visokogorci . Često dolaze u planinarski dom Đatlo, ispod Maganika. Pitam ih za Marka i Ivana, visokogorce koje poznajem. To su im drugari. I tu stariji planinar, pogleda me i kaže. Ja znam ko si ti. Ti si ona žena što sama vozi po planinama Crne Gore i ima blog, piše o tome. Nasmeja me čovek baš To što je čuo za mene nije mi čudno. Nema baš žena ovde u Cg koje se same lomataju po raznim nedođijama, ali ovo za blog, haha. Rekoh mu da jedino gde pišem je na ovom našem forumu, sigurno je na to mislio. Kaže, ne znam gde, ali čitao sam da si o Maganiku pisala. E, o Maganiku jesam sigurno, više puta Ispričasmo se i ismejasmo slatko, ali vreme leti, a ima puno da se vozi. Momak sa motorom, Ilija, takođe ide jednim delom kuda i ja, pa krećemo da zajedno odvozimo deonicu do Vratla. On tamo ostaje da prespava, a ja idem da istražim novi put, preko Sinjajevine koji izlazi na Semolj. Kod Vratla, na brdu klupica sa pogledom A izgleda i konjić voli lep i prostran vidik. Ponovo sam sama, sad i na nepoznatom terenu. Put za Semolj ima jednu deonicu sa nizbrdicom, a zatim i usponom uz neku liticu. Nije strašno, ali kada se ide prvi put i ne zna se šta da se očekuje, može biti malo nezgodno. Neizvesnost uvek podiže adrenalin i izoštrava čula. Ali i donosi zadovoljstvo kada sve dobro prođe. Posle uspona dolazim do pitomijeg dela, Svrčke Bare Put se i dalje penje. Prvo po čistini , a kasnije ulazi u šumu. Na vrhu se ponovo otvara vidik na lepa prostranstva Sinjajevine Posle Svrčkih Bara, prolazim pored katuna Bokvica, pa Poljane Nastića i onda stižem do Semolja. To već znači da sam uspešno izvezla ono što mi je bio glavni cilj tog dana, deonica od Vratla do Semolja. Sada je sve lakše i poznato. Tu izlazim na asfalt i spuštam se serpentinama do Redica. Jer od ranije znam da odatle mogu ponovo offom ispod kamenih greda Sinjajevine da dođem sve do Mioske, umesto da celom dužinom od Semolja do Mioske idem asfaltom. To je onaj put iz prethodnog posta, samo sada njim vozim sve od Redica. Već sam strašno iscrpljena, pa promašujem na jednom mestu i zaglavljujem se u šumi. Ipak, posle malo muke i manevrisanja, vraćam se na pravi put. Bio je to dugačak ali uspešan dan. Uvek je dobro otkriti nešto novo. A posebno jer donosi ogromnu satisfakciju. Ali i podstiče želju da se nastavi dalje

Ako će ko ovamo, javite se. I za kafu a možemo i deo zajedno odvoziti. Recimo preko Sjevernice, Prekobrđe, dolina Opasanice... Ako sam tu, što da ne

Znači, prerađeno je i zvanično. To je zbog deonice od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog koju je voda sasvim uništila i praktično je neprohodna. Dešavalo se da krenu ljudi sa većim motorima i zaglave se , pa satima pokušavaju da izađu nazad. Mada , već neko vreme vidim da stranci znaju za ovu novu trasu, samo nisam znala da je sada to i zvanično deo teta. Ko je pratio šta sam pisala o vožnjama u Cg, seća se da često pominjem Maganik. Tet sada prolazi tom rutom, ispod mog Maganika

I one vožnje, i mesta koja ne vozim prvi put, svaki put me iznenade nekim novim otkrićem. A nekada je dovoljno samo različito doba godine, da se osetim kao da sam prvi put tu. 05.07.2025. Sela Donja i Gornja Ljuta, Raško, Konjev laz, Kokoravac ( dužina rute 97,2 km, najviša tačka 1580 mnv) Ovi nazivi ovako, ama baš ništa ne znače. Ali, ruta je veoma zanimljiva ako se obrati pažnja kuda ona zapravo ide, posebno gde joj je najviša tačka. Ovu putanju sam sasvim slučajno otkrila istražujući tu stranu planine ispod kamenih vrhova južnog oboda Sinjajevine. Prvi deo puta je takođe lep i zanimljiv za vožnju. On vodi kroz šumu delom planine preko puta Manastira Morača do iza Mioske, ka Gornjoj Morači. Taj deo rute se nalazi sa desne strane reke Morače, u pravcu njenog toka. Put je zemljani, postepeno se penje i krivuda, prateći izohipse, do Gornje Ljute, a onda nešto strmije, serpentinama silazi do Morače. Kada se preko mosta pređe Morača izlazi se na asfaltni put Mioska, Bovan, Žabljak.. Iz Gornje Ljute lepo se vidi kameni venac južnog oboda Sinjajevine , a nazire se i tačkica ispod njih, do koje ću se ja popeti kada siđem i pređem Moraču. Ova crvena tačkica označava mesto do kog se najbliže mogu popeti ispod kamenih vrhova. Tu je jedan napušteni katun, a danas ću otkriti da je par stotina metara niže, katun u kome još uvek izdiže jedina preostala porodica u tom kraju. Ovaj put u donjem delu slike, to je asfaltni put od Mioske ka Žabljaku, preko Boana. Uspon na drugu stranu planine počinjem u selo Raško. A onda se kroz šumu strmo penjem naviše. Šuma u jednom trenutku prestaje, počinje kameni put , strm i loš, ali i lepi pašnjaci. Moja današnja krajnja tačka je iznad Konjevog laza, i nešto iznad Kokoravca. To je ujedno i krajnja tačka ispod kamenih litica do koje se motorom ili terenskim vozilom može doći. Izvor u selu Raško,sada dosta siromašan vodom Na putu ka katunu ispod litica Preko puta prelepi vrhovi Tali Iznad, veoma blizu, kameni vrhovi na rubu Sinjajevine I evo me na livadi starog katuna. Dalje uzbrdo nema. Možda spretni planinar može, ili koza, ali beta i ja, ne I Tali se lepo vidi sa druge strane Novo saznanje, do koga sam došla gledajući u mapu dok sam odmarala u hladovini, je da se motor i ja nalazimo neposredno ispod Torne ( Bablji zub - 2217 mnv). To me je baš obradovalo. Bila sam ovde nekoliko puta ranije ali nisam nikada tačno locirala poziciju. U prvom trenutku sam pomislila da je to ovaj najviši vrh iznad motora, što se vidi. Jer po mapi Torna nije ni kilometar pravolinijski od mene. Ali ipak nije. Ona je iza ovih kamenih greda, i ne vidi se iz ove pozicije. Svakako me je obradovalo saznanje da sam tako blizu, ispod tog vrha. Stari napušteni katun ušuškan ispod kamene litice Pogled na Moračke planine Pronađi uljeza U povratku odmah ispod ovog brdašca , pogrešno skrećem i tako otkrivam taj jedan preostali katun sa domaćinima koji još uvek izdižu. Ljudi koje srećem na vožnjama su uvek srdačni, uvek raspoloženi za priču i svi žele da ugoste. Nekada svratim, najčešće ne, ali ovog puta ne mogu da odbijem. A domaćinstvo je na prelepom mestu, i ono ušuškano ispod kamenih litica. Rekoše da se ti vrhovi iznad zovu Zavodište. Neobično ime. A kakav izvor sa ledenom vodom imaju! Auh kako mi je samo prijalo po ovoj vrućini. Već sam počela da se pitam hoću li preživeti dan i živa stići nazad kući, ili ću se negde od toplote prevrnuti kraj puta. Spas u zadnji čas ! I to leden Pogled na Tali sa njihovog imanja (sveže pokošenog ) Pogledajte gde se katun nalazi. Koliko iznad svega ostalog. Ova udolina između planina je kanjon Morače. Levo na slici se vidi magistrala kod Crkvina. Poslednja na horizontu, da kažem leva polovina srca iznad kanjona, je početak Platija. I Štavanj koji pominjem da se često popenjem. Moja kuća je na suprotnoj strani. Po silasku na Miosku stajem da se malo odmorim. Imam još dosta do kuće. Društvo mi prave dva slatka kučenceta . Današnja ruta A pik izgleda ovako

Planina o kojoj ću sada pisati, po kojoj sam vozila je pravi mali skriveni dragulj. Prvi put sam preko nje vozila prošle godine i to samo jednom. To je bila istraživačka vožnja, pa samim tim nije bila opuštena, tako da tada nisam ni sagledala u potpunosti šta ova planina nudi. A nudi osim prelepih proplanaka sa pašnjacima, i fantastičan pogled na možda najviše planinskih vrhova u Crnoj Gori sa jednog mesta 03.07.2025. Bukumirsko jezero i Crna planina ( 98,8 km, najveća visina 1934 mnv). Danima sam umorna. Čini mi se koliko god da spavam, budim se još umornija. A i vrućina tome doprinosi. Ovu vožnju sam želela da ponovim, odmah čim sam je prvi put izvezla. Nisam zapamtila tačno zbog čega, ali ostalo mi je u sećanju da sam tada pomislila kako bi bio izazovno voziti tu rutu u suprotnom smeru. Verovatno zbog serpentina i kamena pri silasku sa Crne planine ka Brskutskom katunu. I tako je ostalo na čekanju da se kockice poklope, uglavnom u mojoj glavi, i da se ponovo uputim tamo. A kako kockice nikada neće biti lepo složene, nisam imala šta da čekam, pa odlučih danas da odem na tu planinu. Više je stvari koje su me u suštini trebale odvratiti od te namere danas. Na primer, loša zadnja guma, nezadovoljavajuće moje opšte raspoloženje i energija, potencijalne poteškoće zbog težine nekih deonica, vrućina... Ali, reših da krenem, sa idejom da će mi se bar energija usput srediti , pa će i ostale stvari doći na svoje. To se nije ovaj put desilo. Znate ono kada nije tvoj dan, pa se čini da stalno kasniš za trenutkom. U početku sam vozila ko pijana po poznatom putu do Štavnja . Zadnja guma mi je klizala u svakoj krivini. Nisam se nešto uznemiravala, mada se jesam zapitala, ako ovde kliza, kako ću izaći iz Brskuta do Bukumirskog jezera, a i posle po tim serpentinama na Crnu planinu. A, valjda ću nekako A onda, kako sam počela da se spuštam ka Jablanu i Brskutu, stisla me neka sentimentalna kriza, i ne pušta. Mnogi putevi ovde za mene imaju lični pečat, pa i ovaj. I tako nekao, sa glavom negde u oblacima stigoh u Brskut. Nekada je uspon odatle do Bukumirskog jezera bio dosta izazovan, posebno u jednom njegovom delu. Poslednji put kada sam ovuda išla, asfalt je bio stigao do potoka i početka uspona. Sećam se, kiša je neka padala kad smo tu naišli, a put je bio onako, kamen sitniji i krupniji, kako gde. A na jednom povećem usponu baš sam se pomučila da izađem. Ali danas, potpuno drugačija situacija. Put je potpuno izravnjan i verovatno pripremljen za asfaltiranje. Baš šteta za enduro svet. Bio je to izazovan put i samim tim zanimljiv. Svakako će on i asfaltiran , i dalje ostati interesantna opcija za stizanje na Bukumirsko jezero. Inače , otkako vozim u poslednje vreme, primećujem u Crnoj Gori intenzivan trend asfaltiranja nama baš značajnih puteva. Šteta za nas Druga takođe loša vest je da će izgleda naplaćivati ulaz vozilima u Nacionalne parkove. Gde sve, još ne znam, ali videla sam već postavljenu kućicu na ulazu ka Bukumirskom jezeru. Takve kućice sam prošle godine videla da su i na Bjelasici postavljene. Ali, loše vesti se ovde završavaju. A moja energija i fokus se značajno poboljšavaju. I od tog trenutka sve postaje čarobno, a na prvom mestu pejsaži. Oni su zapravo i zaslužni za moj iznenadni energetski bust Bukumirsko jezero ušuškano ispod Kučkih planina Posle jezera, kratko vozim asfaltom u pravcu ka Veruši a onda kod Brskutskog katuna silazim na makadam, put kojim ću se popeti na Crnu planinu. Crna planina takođe pripada Kučkim planinama i nalazi se u neposrednoj blizini Magliča, tačnije odmah u njegovom nastavku. Uspon sa ove, južne strane je kamenit, a pri samom kraju se završava nizom serpentina koje delimično podsećaju na one iz Velje Dubokog ka Kapetanovom jezeru, ali nisu toliko strme ni dugačke. Uspon na Crnu planinu iz pravca Brskutskog katuna Katun Crna planina u pozadini Već sam se popels na Crnu planinu. Uspon mi nije toliko teško pao kako sam očekivala, posebno zbog loše gume. Rasterećena jer je neizvestan deo prošao, razgledam malo detaljnije okolinu i zapažam tri travnata vrha do kojih vode tragovi kvada. Penjem se redom. Sa ovog vrha je prelep pogled na Komove. Zapravo, gledajući u pravcu Komova raspoznajem, Carine, pa Turjak, a onda i Margaritu. Kako je to dobar osećaj kada sa planine preko puta gledam vrhove na koje sam ranije izašla motorom Put kojim sam došla. A ono brdo iznad, njega nisam odmah uočila, na njega ću se vratiti da se popnem. Zove se Bali vrh. Još jednom pogled na katun Crna planina u podnožju i Kučke planine preko puta. Ovaj vrh iznad kacige je Maglič Komovi Sad pogled sa Bali vrha. Maglič ( 2142 mnv) je u produžetku , desno na slici Na horizontu ( levo) vide se Prokletije i sneg još uvek na njima Vizure odozgo su nestvarne! Ispred mene su vrhovi Kučkih planina (masiv Žijovo), Pasjak ( 2052 mnv), Štitan ( 2165 mnv), Surdup ( 2184 mnv), Treskavac ( 2024 mnv). Maglič I sa trećeg nižeg vrha pogled na Verušu i put kojim ću se spustiti do nje A odavde sam došla U ovom delu planine, ka Veruši, putevi su zemljani. Voda je napravila puno kolotraga, a u nekim delovima su dosta i uništeni. Pogled ka mom kraju, Maganik, Moračke planine, Sinjajevina... Fotografije ne mogu da dočaraju lepotu i posebnost ove planine. Ona nije poznata, ni posećena, ali je prelepa. Put do nje sa koje god strane da se krene je dosta loš, propao, od zima i kiša. Ali kada se popne, vredi svaka rupa i svaki kamen Još jedna posebnost ove planine, za koju ni ja nisam znala je da ispod nje izvire reka Veruša koja se kod Opasanice spaja sa rekom Opasanicom i tako nastaje Tara. Čarobna planina! Skrivena, nenametljiva, a možda čak i više pleni lepotom i ostavlja bez daha.

Kako ide tvoje putovanje? Fino napreduješ. Lepi predeli jel da?

01.07.2025. Javorak, katun Ravanjski, Donje Vučje ( 79,8 km, najveća visina 1566 mnv) Ne znam ni sama kako bih opisala ovaj dan, i vožnju. To je ono kada od starta ništa ne teče glatko, ali se izveze gde se krenulo i u suštini je sve ok. Tu rutu koja se nalazi sa druge strane magistrale, preko puta Crkvina, povremeno prođem, bar jednom godišnje. Put do sela je nasut i u relativno dobrom stanju, ali gore do katuna i planine je da kažem potežak. Nikad se ne zna šta će me sačekati, naročito posle zime. Ima tu i serpentinica i uspona i kamena i sitnijeg i krupnijeg, ponekad i vododerina. Sve to nije mnogo dugačko ali nekada ume pomalo da izbaci iz ravnoteže A volim tamo da izađem jer često naiđem na konje koji su pušteni , sami. Ali, danas ih nije bilo. Samo krave. Zato ću iskombinovati fotografije sa današnje vožnje i jedne iz prethodne godine. Ali da se vratim na početak. Prvo sam jutros dok sam se spremala nagazila bosa na mišolovku, i ona mi je uheftala prst na onoj nozi gde mi je bio prelom. Srećom palac , on je veći i jači, pa nije bilo posledica, osim što je baš zabolelo. Opsovala sam sve po spisku, uglavnom sebi jer sam tako nesmotrena. Uh! To me je u startu iznerviralo i usporilo, pa me je uhvatila vrućina dok sam na kraju bila spremna za polazak. Ali nekako krenuh. Prvi deo rute vozim istim putem ( jednim od tri, četri), ka Crkvinama. Juče mi je ispred kuće prošla grupa Čeha enduraša. Prvi je zastao kod kuće da sačeka ostale. Malo sam popričala sa njim. Došli su da se provozaju par dana kroz Cg. Ne voze Tet već random, kuda nauđu. Zašto ih pominjem? Vozeći danas onako smorena, ka Crkvinama, još ni sa asfalta nisam sišla, kad eto njih u nekoj krivini u hladu, stoje i gledaju navigacije. Jedva me prepoznaše jer juče nisam bila u opremi, ni na motoru. Pitam ih kuda će. Kažu u Kolašin. Mislim se, Majo hajde budi malo otvorenija ka ljudima, reci im da znaš puteve, razne, da mogu sa tobom ako hoće, pošto ideš u tom pravcu. Inače bih se verovatno samo javila i išla svojim putem. Ali kao pokušavam da promenim pristup , mada mi ne ide baš najbolje, i da kao više komuniciram sa ljudima. I tako im ja kažem da idem u tom pravcu, da poznajem puteve, pa ako hoće sa mnom i ako im ne smeta za nijansu laganija vožnja . Pažljivije vozim posle povrede, a inače ne vozim brzo, a vidim svi imaju srednje i veće motore, što znači da na pravcima verovatno gasiraju. Oni se obradovali. Kažu, može. Nigde ne žure, na odmoru su. I tako krenem ja mojom omiljenom rutom pored lovačkog doma pa naviše. Onako, vozim solidno. Na tehničkim delovima malo zaostanu, na ravnom mi priđu u točak. Ali su fini. Drže distancu uglavnom . Ja ih pratim u retrovizoru. Na skretanjima stanem dok svi ne pristignu. I fino nam je išlo, maltene do mesta gde sam ono zimus pala na ledu. Kad, svira mi ovaj iza. Šta je bilo? Nekom se probušila guma. Ok, ajmo nazad do čoveka. Imaju rezervnu ali čovek prvo hoće da uprska onaj sprej za krpljenje. Vrućina napolju iako smo u šumi. A on sve polako. Skida torbe, sedište, traži alat...to sve traje. Ja već znam da od spreja nema vajde, ali šta ću, čekam da shvati i sam. Naduva on kompresorom, kaže izgleda da drži. Sve opet pakuje i vraća i mi krećemo dalje posle jedno 45 minuta. Nismo dve krivine prošli, staju opet . Guma ne drži. Kakvo iznenađenje Tu sad nema proširenja pa svi stajemo na sred puta. Oni donose kamenje da podmetnu pod motor da se može skinuti točak. Skidaju točak, ponovo torbe, sedište, alat. I onda momak sam kreće pajserima da skida gumu. Ostali stoje okolo ili odmaraju. Malo mi je neobično. Mi bi jedni drugom pomogli, ako ništa drugo ono bar da bude brže. Oni ne. Dodaju komoresor i šta treba, ali on sam demontira gumu. Srećom vešto to radi ali baš usporeno. Mene već noga počela da boli od vrućine i stajanja ali ne mogu ih sad ostaviti kad sam ih zvala da me prate. Plus je čovek izbušio gumu na mojoj izabranoj ruti Zameni on nekako gumu, naduva je, kad i ona pušta. O haosa. Ili je uštinuo pri montaži, ili mu je nešto ostalo unutra pa probušilo i novu gumu. Momci uopšte nisu nervozni. Njih to zabavlja, čini se sve, osim ovog što mora ponovo da skida gumu. Ja tu već počinjem da razmišljam da li oni uopšte imaju još rezervnih guma, jer će teško naći u Cg da kupe. Kažu imaju još Sve to je trajalo preko dva sata. Srećom treća guma je držala pa smo mogli nastaviti. Ispratila sam ih do magistrale. Tu smo se pozdravili, a ja produžila da na brzaka izađem do Vučja i napravim kružić. Jeste bilo već kasno, trebalo je da sam već u povratku, ali aj idem da ne propadne dan. A gore, put, onako... Par puta mi proklizala zadnja guma, kramponi na izdisaju, a kamen i uspon to ne praštaju. Ali izađoh. A tamo je lepo. Katun Ravanjski je ispod planine Vagan 1663 mnv, sa jedne strane. A sa druge pešačkom stazicom, čovek i konj, ali ne i motor, mogu proći do katuna Miočkog, koji se nalazi ispod Umova. Između ta dva katuna ima manje od kilometar, ali nije moguće motorom proći. Ja do Miočkog katuna moram sa Mioske, preko Moračke Bistrice , do Tisovog krša, pa dole u katun. Konji koje sam pomenula slobodno su pušteni i oni šetaju između tih katuna. Danas nisu bili u Ravanjskom katunu. Ali su bile kravice. Današnje slike Uspon do katuna Katun Ravanjski, prazan, samo su tu kravice Iza šume vire Umovi Slike od prošle godine sa konjićima Motor ih uvek interesuje. Neki priđu da onjuše, a neki sa distance posmatraju. Vreme je za ručak Tata, mama i sin Ova bela kobila me prepoznaje. Nju sam više puta sretala na različitim mestima. Uvek priđe motoru, ali i meni. Hoće da se pomazi. Karakteristična je po tome što ima jedno plavo oko. Ovaj put je i ovaj šareni, braon konjić želeo da se mazi. A hteli su malo i moj ranac da gricnu I silazak sa planine na drugu stranu ima jednu, ne mnogo dugačku nezgodnu kamenu nizbrdicu. Tu uvek pažljivo prođem. Sa te strane planine sam prošle godine pokušala da siđem putem koji je ucrtan na mapi, ka Gornjem Lipovu, ali tog puta nema. On je potpuno zarastao od verovatno godina ne korišćenja. Šteta. Bio bi i to zanimljiv put. Iako nisam prešla neku kilometražu, sve ovo danas, plus vrućina, me je toliko izmorilo, da sam na pumpi ostala punih pola sata sedeći u hladu uz sladoled i koka kolu. Već me sve pumpadžije tamo znaju, pa uvek malo i proćaskamo . Povratak je bio preko Pješčanice i Tori. Tu prolazim pored jednog domaćinstva gde leti budu dve gospođe, čuvaju kravu. I uvek zovu na kafu ali ja nikada ne svratim. Uvek žurim umorna kući. Sada su im tu bili i sin i unuci. I zapeli, hajde svrati na lubenicu. I ja šta ću, svratih Fini ljudi baš. A i lubenica bila dobra, slatka. A kod njih debela hladovina. Zadržah se više od pola sata. A umorna sam baš, baš. Toliko da me u povratku blagi kolotrag izbacio, i samo se prevrnuh u jarak pored puta. A tamo trava do pojasa. Dobro me zmije nisu pojele. Na već postojeći umor dodajem i napor za podizanje motora. To je kazna za prepuštanje umoru i padu koncentracije. Kad podigoh motor, dalje do kuće vozim koncentrisano i relativno brzo, da privedem kraju ovaj čudan ali na kraju lep dan.

29.06.2025. Katun Ropušnica (1511 mnv) ispod grebenske planine Tali (2063 mnv) Dužina rute 89,2 km, najveća visina 1511 mnv Ropušnica je katun na planini nedaleko od mene. Povremeno volim da se provozam do tamo. Ne samo zbog pogleda na veličanstvene Tali koje ponosno stoje iznad samog katuna, već i zbog same vožnje. Put do gore je vijugav i u konstantnom usponu. Podloga je delom zemlja a u gornjem delu kamen. Nedavno sam otkrila još jedan način da izađem do gore. To je nekada verovatno bio šumski put za izvlačenje drva jer je dosta strm, a i manje održavan, pa je veoma izazovno voziti njim uzbrdo, a i nizbrdo. Posebno ako je put mokar. Sada to nije slučaj, zemlja je potpuno suva, pa moja gotovo ćelava zadnja guma ipak ima koliki toliki grip. Put je takav da si stalno angažovan, nema opuštanja. Taman dobro za razmrdavanje i vežbu. Kada sam krenula duvao je vetar, pomislih , super, neće biti vruće. Ali aktivna vožnja, u kombinaciji sa suncem, mada većim delom vozim kroz šumu, čini da mi je baš toplo. Trudim se da to ignorišem, bar dok se ne popnem. Ubrzo taj strmi vijugavi uspon koji nije baš kratak, završavam na platou odakle puca pogled na kamene obode Sinjajevine, ali i sve visoke vrhove na horizontu, Komove, Kučke planine, desno i Maganik... Do Ropušnice ima još da se penje ali uređenijim putem kojim idu i terenska vozila. Put tek pred sam kraj postaje kameni, i tu i tamo oštećen snegom i vodom tokom zime. Pred sam izlazak u katun, Tali se pomalja gotovo u celosti, a na pašnjacima ispod pasu ovčice. Malo dalje put su mi preprečila dva lepa konjića. Polako prolazim pored njih i stižem do kraja puta, na jednu ravnu livadu u samom podnožju planinskog grebena Tali. Greben ima tri vrha: Tali 2063 mnv, Kule 2063 mnv i Ruda glava 2020 mnv Ova planinska gromada sa svojim kamenim kaskadama i terasama, deluje baš impresivno. Konjići se vraćaju na livadu, više me se ne boje. Hladovine ima samo po obodu livade, pa se ne zadržavam tu dugo. Silazim malo niže do katuna Ropušnica, da bih se tu popela na jedno brdašce, još koju sliku da napravim. A ovčice na brdu hipnotisano pasu. Toliko, da uopšte nisu reagovale na motor. Odatle lep pogled na Tali Ali i na katun Ropušnica U povratku ne idem najkraćim i najlakšim putem. Odlučujem da proverim kakav je put uz Kokića strane, koliko su voda i sneg zimus ostavili traga na njemu. Ovo je put koji na neki način prati po izohipsi u planini, samo ispod njega, magistralni put koji se spušta od Crkvina do Mioske. Zimi u jednom delu postane neprohodan, jer ga preseca potok koji tokom zime obiluje vodom i potpuno uništi put na tom mestu. Ponekada se mašinom popravi taj deo, a nekada ga kamioni prolascima malo uravnaju. Dugo nisam tuda vozila. Uvek kada ne znam stanje puta biram smer uzbrdo. Lakše ću se izboriti za poteškoćama uzbrdo, nego nizbrdo. Na par mesta zaista ima nezgodnih momenata ali ide beta polako i sigurno. Izbor današnje rute je bio takav da sam se dosta zamorila. Morala sam odmoriti malo u hladovini na dvadesetak km od kuće. Taman toliko da prikupim snage da i tu poslednju deonicu izvezem. A ekg rute izgleda ovako Tačno da čoveka strefi srčka po ovoj vrućini

Ako je prethodna vožnja bila bombonica, ova je par ekselans delikates Rastu mi apetiti, ne mogu da čekam, pa preskačem korake u uvozavanju. Ah, sad je malo šta i ostalo što uopšte mogu preskočiti. Valjda je to dobro, živa sam, još mrdam Pitao me je jedan prijatelj iz davnih dana, zašto kod mene mora sve i odmah? Dobro je pitanje, ali za nekog drugog. Za mene, ako nije sve ( pod uslovom da je moguće), gotovo je jednako kao ništa, a ako nije odmah ( a može), sutra je već propuštena prilika. Možda i nije dobar pogled na život, ali moj je, takav, kakav je. Nego, da se vratim na vožnju. 27.06.2025. Bjelasica Manastir Ćirilovac, Bikovača (1908 mnv) - Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Ključ ( 1952 mnv), Katun Rupe, Katun Potoci - dužina rute 108 km, maksimalna visina 1991 mnv Sama ruta, naročito od manastira Ćirilovac pa do vrha Bikovače, gde se nalazi ova neobična , potpuno fascinantna crkvica, sadrži deonice koje nisu baš lagane, i zbog pokretnog kamena a i zbog nagiba. Posebno poslednje dve, tri serpentine. Takođe i deonica kod silaska u katun Rupe, kako se i iz samog imena može naslutiti, jer se nalazi u rupi ispod Bikovače, i taj deo puta ima dve, tri strmije serpentine sa lošim krupnim kamenom. Nasipan je taj put , ali opet mora se pažljivo i polako. A što se tiče vizura, pogleda i osećaja na samom vrhu i vrhovima, moja ocena je čista desetka! Tamo gore, kada se popne, vreme staje. Sve oko tebe poprima neku drugu, novu dimenziju. Sve je dole ispod tačke na kojoj stojiš, i sve je nekako beskrajno prostrano a ujedno i beskrajno malo. Crkva Preobraženja Gospodnjeg , na Bikovači Ovim putem se dolazi iz pravca od Manastira Ćirilovac Put kojim nastavljam od crkvice ide po uskom grebenu, levo i desno je provalija. Na horizontu se vide Komovi Sam vrh Bikovača ( 1908 mnv) Crkvica u pozadini Sa Bikovače produžavam napred putem, ali se ubrzo prateći tragove kvada, penjem na samu ivicu litice iznad katuna Rupe. Pogled je prelep. Priroda fascinantna. Slike to ne mogu da dočaraju. Imam i par filmova, ako shvatim kako to mogu da uradim, okačiću i njih. Pogled na Ključ ( 1952 mnv), tamo idem posle, i na put kojim ću sići u Rupe. Volim stene pa to ti je I odavde se nazire crkvica I na kraju Ključ! Isto livadama, tragovima kvada, sa nešto strmijim usponom penjem se bukvalno ispod samog vrha Ključ. Da nije bilo toliko vruće a ja u svoj oklopnoj opremi, popela bih se i tih par stotina metara uz kamenjar na sam vrh. Ali i bez toga, osećala sam se kao pobednik . Svi ovi predivni vrhovi, prelepe vizure, priroda koja ostavlja bez daha, napunili su me takvom energijom da mi se činilo da mogu i da poletim. Da je bio još kakav uspon, pa i strmiji, i na njega bih izašla To je takva lepota, koja opčinjava, raduje, ispunjava, briše svaku setu. Moćna, čista, sveobuhvatna. Da poželiš da se stopiš sa njom i ostaneš zauvek tu. Ali, moram sići ovaj put ... Ključ ostaje iza mene do nekog sledećeg viđenja. U katunu Rupe srećem još entuzijasta, ali na četri točka Vožnju završavam svraćanjem kod malih rođaka. A tu si i maca, pas, koke i tele Konji i krave su negde na livadama na ispaši. Kakav dan! Kakva vožnja! Koliko prelepih utisaka Ne vredi, moraću da smanjim doživljaj. Crna Gora jeste prelepa, i ima toliko toga da se vidi, i uvek nešto novo da se otkrije. Ali ne mogu očekivati da svaki put to bude sve fascinantnije i lepše. Ili možda i mogu? Ko zna ...

2024. Mesec april je bio...bio je... Nisam bila u Crnoj Gori, pa nisam puno ni vozila. Ali je maj započeo sa meni najdražim i najznačajnijim usponom, na Maganik - Međeđi vrh. O tome sam vam detaljno pisala onda kada se i desio i verujem uspešno prenela moje oduševljenje usponom. Zapravo to je bio kraj aprila Prvomajske praznike ćerka i ja smo iskoristile za još jedan interesantan uspon. Ovaj put na planinu u primorju. 04.05.2024. Rumija ( 1595 mnv) Rumija je vrh iznad Starog Bara. Kolima se uskim krivudavim putem može doći do mesta Dobri Do i crkve Sergeja Radonješkog. Odatle se prvo penje neko vreme kroz šumicu, a onda po strmom kamenjaru do platoa odakle se pruža lep pogled na Bar sa jedne strane, i Skadarsko jezero i Albaniju, koja je veoma blizu, sa druge strane. Dok smo se mi popele dotle, spustili su se oblaci, pa pogled nije najčistiji. Ovo je vidikovac iznad Starog Bara na putu ka crkvi gde smo ostavile auto. Početak uspona kroz šumicu. Staza je lepo obeležena , pa se i bez treka bez problema može popeti. Na izlazu iz šume video bi se Bar da nema oblaka. Dole levo se nazire ruska crkva pored koje smo parkirale auto. Šumi put prestaje, zamenjuje ga kamena staza i poveći uspon. A onda izbijamo na plato, odakle sa druge strane vidimo Skadarsko jezero ali i albansku obalu. Odatle uspon do samog vrha postaje još strmiji i kamenitiji. Borim se i ja nekako sa ovom strmom kamenom stazicom. I jednog trenutka se pomalja mala crkvica sagrađena na samom vrhu. To nam je cilj. I evo nas! Pogled sa vrha je prelep, iako oblaci malo kvare sliku . A možda je i upotpunjuju A tu su i nezaobilazni kolači kao nagrada Još malo slikanja, šta ću kad je lepo Silazak je mnogo lakši, mada kako kome. Ja se borim da ne sletim naglavačke dole. Ipak silazim u jednom komadu. Pre nego što smo napustile ovo lepo mesto, obišle smo i crkvu. Lepa impozantna građevina. Posle ovog uspešnog uspona rešile smo da sebe častimo jednim danom boravka na moru i kupanjem za relaksaciju i oporavak. Petrovac na moru, prelep u svako doba godine. A najlepši kada može da se kupa

Uh, pravo da ti kažem ne znam koliko su koštali. Ali jesu bili skuplji od Tehnomusa. A tvrdoća, to treba pogledati negde na sajtu Mitasa. To su reli musevi, trebalo bi duže da traju. Na dodir su mekši od Tehnomusa, ali u vožnji su skroz ok, čini mi se i bolji. Aj da pogledam oko tvrdoće pa javljam ako nađem. Nađoh, piše 0,86 bara.

Čoveče, pa gde si ti do sada Ja sam mislila da sam ja jedina koja koristi museve za dual sport vožnju. Svi su me ubeđivali da mi to ne treba, ne vozim hard enduro. Iskreno, ogroman mi je i problem u Crnoj Gori ( tamo živim), da nađem ko će da mi zameni mus. O nabavci da i ne pričam. Ja museve godinama vozim, prvenstveno zato što vozim sama po planinama a ne mogu zameniti gumu ako se izbuši. Ali eto , do sada nisam imala sa kim da razmenim iskustva oko museva. A iz tvoje priče vidim da ima više ljudi koji koriste museve za istu svrhu kao ja Te Bib nisam koristila nikada, skupi su bili a i mislila sam da su meki. Koristila sam Technomouse, i sad imam neke Mitas rally. Samo, meni ne izdrže toliko. Ja sam ih menjala dva sets u sezoni. Ali jesam baš puno vozila. Ne raspadnu se, ali postanu mekaniji i točak onda nije tako upravljiv. A vidiš to za asfalt je zanimljivo što kažeš. Ja uglavnom ne prelazim 50 km/ h na asfaltu, kao čuvam ih. Mada ni ne vozim puno po asfaltu, samo tamo gde mora. Tako da nisam ni eksperimentisala šta bi bilo sa većim brzinama i dužim relacijama. A nekada me baš to i limitira jer bi negde bilo zgodno asfaltom da odem ili se vratim, a tamo da vozim. Ti sam menjaš mus? Imaš neku mašinu? Ovde ni vulkanizer neće to da prihvati da uradi, jer njihove mašine nemaju prihvat za enduro gumu. A ručno neće niko Pa je muka živa zameniti i gume i museve.

25.06.2025. Prekobrđe, Uvač, Turjak, Margarita - park prirode Komovi ( 103,2 km, najveća visina 1970 mnv) Ovo je jedna jako lepa vožnja, moglo bi se reći prava bombonica. Od kako sam ponovo počela da vozim, trudim se nekim redom i postepeno da dodajem složenije elemente. Pošto je Maganik uspešno savladan, a on je izrazito kamenit teren, sa pojedinim deonicama koje zahtevaju dodatni oprez, na red je došla jedna sasvim drugačija vožnja. Radi se o delu crnogorskog teta koji se nalazi na brdu tačno preko puta mene. Put je zemljani, bar u prvom delu, a ono što je karakteristično je da prvo dolazi spust sa velikim nagibom do reke Sjevernice, a onda uspon sa serpentinama, koji kasnije prelazi iz zemljanog u kameni, i penje se do visine od 1250 mnv. Ta deonica ume često posle zime da bude u jako lošem stanju, sa puno dubokih kolotraga i putem koji je odnela voda, pa i nanetim kamenjem. Kako dugo nisam vozila, nisam ni znala kakvo je tamo stanje. Polazeći od najlošije pretpostavke, sve sam odlagala ovu vožnju, ne osećajući se dovoljno spremnom za nju. Međutim, kako je jutro krenulo sa lošim informacijama, da je jedan momak stranac, možda nestao baš u ovim krajevima, na ovom delu teta, tu oko mene, a ja sam i tako htela na vožnju, a kako sam prethodnih dana vozila ka Maganiku i ka Liješnju i nisam primetila ništa neobično na tim putevima, rešila sam da danas idem preko Prekobrđa i Sjevernice, i usput obratim pažnju da nema nekoga u neprilici. Druga bitna stvar kod ove vožnje je i dužina. Ruta je duža od prethodnih, dnevne temperature su visoke, a ja još nisam povratila kondiciju. Ispostaviće se da što se samog stanja puta tiče, bar do reke a i gotovo ceo zemljani uspon , put je sređivan. Kolotraga ima vrlo malo i to uglavnom u gornjem delu. Problematično je ostalo jedino parče puta sa krupnijim i rasutim kamenom, ali ništa što se nije moglo savladati. Više je motor osetio, jer je sve vreme konstantni uspon. Na kraju uspona dolazim do prevoja odakle se put nizbrdo spušta do mesta Uvač, ispod novog autoputa. Prevoj se inače nalazi ispod vrha Zečka ( 1420 mnv). Uvek volim tu da se popnem jer ima fantastičan pogled, ali znam da je sada jako visoka trava i prosto nije bezbedno voziti uzbrdo, a ne videti šta je ispod. Tako da ovaj vrh danas preskačem. Ali samo taj Nikoga nisam srela usput, niti je bilo nekih neobičnih tragova koji bi ukazali na to da je tu neko bio u nevolji. Nastavljam dalje. Posle silaska u Uvač vozim asfaltom do skretanja za Opasanicu. I dalje se asfalt nastavlja, čak su ga i produžili u međuvremenu, što me baš i ne raduje. To je još uvek tet , do jednog račvanja, gde tet produžava pravo a ja skrećem levo uz Turjačku reku. Lepo je uz rečicu voziti. Ima i lokvanja. Na par mesta put preseca reku, ali je gaz plitak i nije problematičan. Putem uz reku se vozi do kraja, tj do račvanja. Desno se skreće za visoravan Turjak, a levo za Margaritu. Ja se prvo penjem na Turjak ( 1800 mnv). Zemljanim putem sa serpentinama, brzo se stiže do vrha. A tamo me čeka klupica i pogled Mali Suvovrh ( 2028 mnv) i Suvovrh ( 2211 mnv) Kada se još malo putem produži, stiže se do katuna Pričelje odakle se pruža pogled na Rogamski vrh ( 2303 mnv) , a pomalo vire i Kučki Kom ( 2487 mnv) i Ljevorečki Kom - Kraljevsi Kom (2470 mnv) Mali Suvovrh Preko puta je Margarita, tamo idem posle Ali prvo da pozdravim čika Savu. On me je jednom prilikom bukvalno spasao pomogavši mi da izvučem motor iz nekog krša u kome sam se zaglavila, ne pitajte kako Čika Sava je jedan od retkih preostalih stočara , koji leta provodi sam sa svojim ovcama u ovom zabačenom katunu. Par minuta ćaskam sa njim, a onda se spuštam nazad do podnožja da bih se popela sa druge strane , na Margaritu. Margarita je u stvari katun na drugoj strani planine, a videćete sad i zašto je zanimljiv. Nalazi se ispod Komova, sa njihove zapadne strane. Iznad Margarite takođe ima brdo gde volim da se popnem jer je pogled fantastičan na koju god stranu se okrene. Visina na kojoj se nalazim je 1921 mnv Komovi, Ljevorečki i Kučki, i Rogamski vrh Strmenice ( 1959 mnv) Katun Velja rupa u podnožju Oba ova mesta su čarobna. A Komovi, prelepe kamene grdosiije, čini se da su na dohvat ruke. Volela bih da sam mogla duže da ostanem. Ali, daleko sam od kuće. Moram nazad. Treba preći sva ona moja brda preko puta, a pre toga sići sa Margarite, pa izaći iz Opasanice, doći do Lopata, pa Slacko, pa Štavanj...i onda kući. Savršen dan, puno utisaka, a i kilometara. Umor uzima danak, ali držim se do kuće. A onda čujem žalosnu vest, momak je pronađen, stradao je u saobraćajnoj nezgodi. Nije u planinama, ali to ne menja ishod. Ne mogu da se ne zapitam, vredi li sve ovo što radim (o)? A onda prelistam svoju temu, pogledam ove slike, i znam. Vredi svaki sekund !

Tek sad vidim da ste napisali da je momak preminuo u bolnici u Splitu. Katastrofa. Baš mi je žao što to čujem.

Danas ceo dan se razmenjuju poruke između enduraša ovde u Cg vezano za nestanak momka. Njegova sestra je kontaktirala administratora za Tet Cg, i on nam je podelio ovu informaciju. Još uvek nije sigurno da li je on uopšte u Cg, to se proverava. Postoje neke informacije , neproverene, da je napustio Cg 20. juna i ušao ponovo u Bosnu. Proverava se i sa meštanima Velje Duboko da nije slučajno krenuo sa Kapetanovog jezera tima lošim putem. Još ništa konkretno se nije saznalo. Iz ovog slučaja, a bilo je i drugih, samo mogu ponovo da apelujem da se na tet bilo koji, i uopšte enduro ne ide sam. Lako može svašta da pođe naopako a posledice mogu biti veoma ozbiljne. Posebno ne voziti sam po planinama koje se ne poznaju. Ako nešto čujem o momku, javljam.

Da se ponovo vratim na 2024. godinu. U februaru i martu moglo se voziti tu u kraju na nižim visinama. Snega je bilo malo, tu i tamo povremeno padne. Ali bilo je i hladnih dana, pa zemlja poledi a i sneg koji pomalo napada i ne može se voziti. Koristila sam šta sam mogla, pa na kraju kad se sve sabere, fino sam se izvozila. Pošto nisu neke celovite rute, prošaraću malo i okačiti po neku fotografiju sa tih zimskih vožnjica. Selo Mrtvo Duboko Kanjon Mrtvice Manastir Kostrikovača ušuškan ispod Maganika Zelena Mrtvica u zimskom ambijentu Sreteška gora Stara seoska planinska kuća sa štalom ispod Ušće Pješčanice u Taru Bojna glava ( 1512 mnv) Prvi cvetići u februaru Ali ne da se ni sneg još, na putu za Maganik Tori Zečka (1420 mnv), Komovi se naziru u oblacima, a dole desno je autoput Pogledalo pod snegom (1518 mnv), 14.03.2024. Vodopad kod sela Ljuta Morača u gornjem toku Izlazak do prvog katuna ispod Maganika, Poljana 21.03.2024. Ipak do katuna Maganik se još uvek ne može, ima još uvek snega Još malo da otopli pa će i tu moći.

Pa to je sjajno! Želim ti da uživaš na tom putovanju a posle i da napišeš putopis. E sad si me zainteresovao Koji ti imaš e mtb da konkretno za taj pogledam malo po netu? A ako imaš i koji filmić svoj gde si vozio, pošalji

Da, razmišljala sam i o tome dok je bila dilema šta na dalje voziti, i da li uopšte išta voziti Morala bih prvo probati, ne znam kako bi e-mtb išao uz krupni makadam i kamen. Deluje mi da su mu gume tanjušne Mada, verovatno imam pogrešnu predstavu jer mi je to sasvim nepoznato. Svakako mu je privlačna težina. Njega bih podizala bez problema Sa druge strane, tih je, pa se meda ne bi uplašio ako slučajno naletim na njega ili nedaj bože ostanem bez baterije u planini. Ali, i to dolazi u obzir kao opcija u budućnosti, pa videću malo da se raspitam.

Današnja vožnja je trebalo da bude lagana i opuštena, obzirom da sam krenula ne baš sasvim raspoložena za vožnju. Pa sam izabrala rutu u blizini i da većim delom prolazi kroz šumu zbog vrućine. Jeste da se ne penje previše visoko, do 1284 mnv, ali računala sam u šumi neće biti tako vruće. 23.06.2025. Cerovice- Lazba- Liješnje- Ocka gora- Jasenovo- Manastir Morača- Bare Radovića-Ravni-Petrova ravan ( 72,6 km, max visina 1284 mnv) Od kuće silazim na magistralu i par km vozim njom do skretanja ka reci Morača. Prelazim je preko starog železnog mosta i odatle se uzbrdo penjem strmim seoskim asfaltnim putićem do Cerovice. Taj put je deo tet-a. On dalje produžava ka Kapetanovom jezeru, međutim sada nije moguće tuda proći jer je put oštećen zimus od kiša i snegova. Dok nije asfaltiran verujem da je to bila veoma izazovna deonica. Asfaltirano je ranije, pre nego što sam ja počela da vozim ovuda. Međutim, i ovako je jako zanimljiv za vožnju, sa dosta serpentina i strmim usponom. Asfaltom idem do Cerovice, a odatle dosta zapuštenim i zaraslim šumskim putem vozim ka Liješnju (1150 mnv). Taj putić sam pronašla još ranije. Volim da vozim njim je ide uz rub gornjih vrhova kanjona Mrtvice. Sama reka i kanjon dole se ne vide, moralo bi se malo pešačiti do ivice. Ali treba znati gde i kuda. Ovaj put malo ko koristi pa je u nekim delovima potpuno zarastao u travu, tako da se ne vide kolotrazi ispod, a znam da ih ima. Veoma je nezgodno voziti u ovo doba godine kada je trava visoka, a žbunje sa obe strane zaklanja put. Baš sam morala biti oprezna. Ali sve je bilo dobro do momenta kada sam već izašla iz šume i htela da stanem sa strane na livadu ,da slikam Liješnje i vrh Lukanje čelo nad njim. Od visoke trave, nisam videla da livada nije ravna, već naglo postaje kosa, baš ispod moje leve noge na koju sam htela da se oslonim. I prevrnem se tu u minus sa motorom. Naravno, noga ostane zaglavljena ispod. Srećom ne ova sveže zarasla. Tu sam se već iznervirala. Em je vrućina, em motor već vidim ne mogu podići, em gorivo curi kao iz česme. Izvučem se ispod motora, probam ga podići, ne ide. Tri puta pokušavam, ma kakvi. Tu sam izgubila svu snagu i načisto se skuvala. Tek onda odlučujem da izvadim onu moju dizalicu da je tako nazovem, umesto da sam to uradila odmah, i lako podižem motor. Vidim trava je baš mokra od goriva. Gledam rezervoar, nije sve iscurelo, biće još malo da se provozam. Moglo je baš da prođe bez ovog prevrtanja. Sad, šta je tu je, idemo dalje. Kružni putić iznad Cerovice, Ispred je vrh Lukanje čelo ( 2042 mnv), a u podnožju Liješnje Ovde sam se prevrnula Slikano je posle podizanja motora. Kanon Mrtvice i obronci Maganika Najveća dubina kanjona Mrtvica je oko 1200 m, tako da se ja i motor nalazimo tu negde na najvišoj tački kanjona. Još jedno mesto za slikanje kanjona Liješnje, prelepe livade i pogled na Lukanje čelo pravo, i Moračke planine levo Posle slikanja, ne mogu reći i posle odmora jer je bilo jako vruće a hlada malo, krenula sam ponovo kroz šumu, sada drugim putem koji ide izohipsom dobrim delom ispod planine. Put je lep, održavan , sa dosta krivina, ali se može fino voziti. Prolazi kroz Ocku goru i Jasenovo i posle 22 km se spušta na magistralu kod manastira Morača. Tu nisam stajala da slikam, samo sam vozila. Posle manastira Morača prelazim u brda sa druge strane magistrale. To su ona brda kojima često vozim. Ali, pre toga silazim do Morače i Kaluđerovog mosta, da se i beta slika sa mostom Strašno je vruće, pa se ne zadržavam duže. Ne idem najkraćim putem nazad, već sam planirala još jednu deonicu koju praktikujem da vozim kada hoću malo da se uvežbam. To je zemljani put, ima serpentina, nekada i vododerina, podosta je strm i penje se na greben u mestu Ravni. Odavno nisam tuda vozila. Put je suv pa nema problema, a ponegde uzbrdo može fino i da se doda gas. Posle grebenom, pored lovačkog doma, dobro poznatim putem se vraćam kući. Podosta me umorila ova vožnja, iako sam planirala da bude lagana i opuštena. Verovatno zbog vrućine i umora od podizanja motora. Sve u svemu, dobra je to bila vožnjica. Gore, dole, pa opet gore, dole i začas gotov krug. A dugo nisam bila ni u Liješnju, pa mi je pogled odatle na Moračke planine, dodatno ugrejao dušu. U poprečnom preseku današnji tobogan izgleda ovako