Čoveče, pa gde si ti do sada Ja sam mislila da sam ja jedina koja koristi museve za dual sport vožnju. Svi su me ubeđivali da mi to ne treba, ne vozim hard enduro. Iskreno, ogroman mi je i problem u Crnoj Gori ( tamo živim), da nađem ko će da mi zameni mus. O nabavci da i ne pričam. Ja museve godinama vozim, prvenstveno zato što vozim sama po planinama a ne mogu zameniti gumu ako se izbuši. Ali eto , do sada nisam imala sa kim da razmenim iskustva oko museva. A iz tvoje priče vidim da ima više ljudi koji koriste museve za istu svrhu kao ja Te Bib nisam koristila nikada, skupi su bili a i mislila sam da su meki. Koristila sam Technomouse, i sad imam neke Mitas rally. Samo, meni ne izdrže toliko. Ja sam ih menjala dva sets u sezoni. Ali jesam baš puno vozila. Ne raspadnu se, ali postanu mekaniji i točak onda nije tako upravljiv. A vidiš to za asfalt je zanimljivo što kažeš. Ja uglavnom ne prelazim 50 km/ h na asfaltu, kao čuvam ih. Mada ni ne vozim puno po asfaltu, samo tamo gde mora. Tako da nisam ni eksperimentisala šta bi bilo sa većim brzinama i dužim relacijama. A nekada me baš to i limitira jer bi negde bilo zgodno asfaltom da odem ili se vratim, a tamo da vozim. Ti sam menjaš mus? Imaš neku mašinu? Ovde ni vulkanizer neće to da prihvati da uradi, jer njihove mašine nemaju prihvat za enduro gumu. A ručno neće niko Pa je muka živa zameniti i gume i museve.

25.06.2025. Prekobrđe, Uvač, Turjak, Margarita - park prirode Komovi ( 103,2 km, najveća visina 1970 mnv) Ovo je jedna jako lepa vožnja, moglo bi se reći prava bombonica. Od kako sam ponovo počela da vozim, trudim se nekim redom i postepeno da dodajem složenije elemente. Pošto je Maganik uspešno savladan, a on je izrazito kamenit teren, sa pojedinim deonicama koje zahtevaju dodatni oprez, na red je došla jedna sasvim drugačija vožnja. Radi se o delu crnogorskog teta koji se nalazi na brdu tačno preko puta mene. Put je zemljani, bar u prvom delu, a ono što je karakteristično je da prvo dolazi spust sa velikim nagibom do reke Sjevernice, a onda uspon sa serpentinama, koji kasnije prelazi iz zemljanog u kameni, i penje se do visine od 1250 mnv. Ta deonica ume često posle zime da bude u jako lošem stanju, sa puno dubokih kolotraga i putem koji je odnela voda, pa i nanetim kamenjem. Kako dugo nisam vozila, nisam ni znala kakvo je tamo stanje. Polazeći od najlošije pretpostavke, sve sam odlagala ovu vožnju, ne osećajući se dovoljno spremnom za nju. Međutim, kako je jutro krenulo sa lošim informacijama, da je jedan momak stranac, možda nestao baš u ovim krajevima, na ovom delu teta, tu oko mene, a ja sam i tako htela na vožnju, a kako sam prethodnih dana vozila ka Maganiku i ka Liješnju i nisam primetila ništa neobično na tim putevima, rešila sam da danas idem preko Prekobrđa i Sjevernice, i usput obratim pažnju da nema nekoga u neprilici. Druga bitna stvar kod ove vožnje je i dužina. Ruta je duža od prethodnih, dnevne temperature su visoke, a ja još nisam povratila kondiciju. Ispostaviće se da što se samog stanja puta tiče, bar do reke a i gotovo ceo zemljani uspon , put je sređivan. Kolotraga ima vrlo malo i to uglavnom u gornjem delu. Problematično je ostalo jedino parče puta sa krupnijim i rasutim kamenom, ali ništa što se nije moglo savladati. Više je motor osetio, jer je sve vreme konstantni uspon. Na kraju uspona dolazim do prevoja odakle se put nizbrdo spušta do mesta Uvač, ispod novog autoputa. Prevoj se inače nalazi ispod vrha Zečka ( 1420 mnv). Uvek volim tu da se popnem jer ima fantastičan pogled, ali znam da je sada jako visoka trava i prosto nije bezbedno voziti uzbrdo, a ne videti šta je ispod. Tako da ovaj vrh danas preskačem. Ali samo taj Nikoga nisam srela usput, niti je bilo nekih neobičnih tragova koji bi ukazali na to da je tu neko bio u nevolji. Nastavljam dalje. Posle silaska u Uvač vozim asfaltom do skretanja za Opasanicu. I dalje se asfalt nastavlja, čak su ga i produžili u međuvremenu, što me baš i ne raduje. To je još uvek tet , do jednog račvanja, gde tet produžava pravo a ja skrećem levo uz Turjačku reku. Lepo je uz rečicu voziti. Ima i lokvanja. Na par mesta put preseca reku, ali je gaz plitak i nije problematičan. Putem uz reku se vozi do kraja, tj do račvanja. Desno se skreće za visoravan Turjak, a levo za Margaritu. Ja se prvo penjem na Turjak ( 1800 mnv). Zemljanim putem sa serpentinama, brzo se stiže do vrha. A tamo me čeka klupica i pogled Mali Suvovrh ( 2028 mnv) i Suvovrh ( 2211 mnv) Kada se još malo putem produži, stiže se do katuna Pričelje odakle se pruža pogled na Rogamski vrh ( 2303 mnv) , a pomalo vire i Kučki Kom ( 2487 mnv) i Ljevorečki Kom - Kraljevsi Kom (2470 mnv) Mali Suvovrh Preko puta je Margarita, tamo idem posle Ali prvo da pozdravim čika Savu. On me je jednom prilikom bukvalno spasao pomogavši mi da izvučem motor iz nekog krša u kome sam se zaglavila, ne pitajte kako Čika Sava je jedan od retkih preostalih stočara , koji leta provodi sam sa svojim ovcama u ovom zabačenom katunu. Par minuta ćaskam sa njim, a onda se spuštam nazad do podnožja da bih se popela sa druge strane , na Margaritu. Margarita je u stvari katun na drugoj strani planine, a videćete sad i zašto je zanimljiv. Nalazi se ispod Komova, sa njihove zapadne strane. Iznad Margarite takođe ima brdo gde volim da se popnem jer je pogled fantastičan na koju god stranu se okrene. Visina na kojoj se nalazim je 1921 mnv Komovi, Ljevorečki i Kučki, i Rogamski vrh Strmenice ( 1959 mnv) Katun Velja rupa u podnožju Oba ova mesta su čarobna. A Komovi, prelepe kamene grdosiije, čini se da su na dohvat ruke. Volela bih da sam mogla duže da ostanem. Ali, daleko sam od kuće. Moram nazad. Treba preći sva ona moja brda preko puta, a pre toga sići sa Margarite, pa izaći iz Opasanice, doći do Lopata, pa Slacko, pa Štavanj...i onda kući. Savršen dan, puno utisaka, a i kilometara. Umor uzima danak, ali držim se do kuće. A onda čujem žalosnu vest, momak je pronađen, stradao je u saobraćajnoj nezgodi. Nije u planinama, ali to ne menja ishod. Ne mogu da se ne zapitam, vredi li sve ovo što radim (o)? A onda prelistam svoju temu, pogledam ove slike, i znam. Vredi svaki sekund !

Tek sad vidim da ste napisali da je momak preminuo u bolnici u Splitu. Katastrofa. Baš mi je žao što to čujem.

Danas ceo dan se razmenjuju poruke između enduraša ovde u Cg vezano za nestanak momka. Njegova sestra je kontaktirala administratora za Tet Cg, i on nam je podelio ovu informaciju. Još uvek nije sigurno da li je on uopšte u Cg, to se proverava. Postoje neke informacije , neproverene, da je napustio Cg 20. juna i ušao ponovo u Bosnu. Proverava se i sa meštanima Velje Duboko da nije slučajno krenuo sa Kapetanovog jezera tima lošim putem. Još ništa konkretno se nije saznalo. Iz ovog slučaja, a bilo je i drugih, samo mogu ponovo da apelujem da se na tet bilo koji, i uopšte enduro ne ide sam. Lako može svašta da pođe naopako a posledice mogu biti veoma ozbiljne. Posebno ne voziti sam po planinama koje se ne poznaju. Ako nešto čujem o momku, javljam.

Da se ponovo vratim na 2024. godinu. U februaru i martu moglo se voziti tu u kraju na nižim visinama. Snega je bilo malo, tu i tamo povremeno padne. Ali bilo je i hladnih dana, pa zemlja poledi a i sneg koji pomalo napada i ne može se voziti. Koristila sam šta sam mogla, pa na kraju kad se sve sabere, fino sam se izvozila. Pošto nisu neke celovite rute, prošaraću malo i okačiti po neku fotografiju sa tih zimskih vožnjica. Selo Mrtvo Duboko Kanjon Mrtvice Manastir Kostrikovača ušuškan ispod Maganika Zelena Mrtvica u zimskom ambijentu Sreteška gora Stara seoska planinska kuća sa štalom ispod Ušće Pješčanice u Taru Bojna glava ( 1512 mnv) Prvi cvetići u februaru Ali ne da se ni sneg još, na putu za Maganik Tori Zečka (1420 mnv), Komovi se naziru u oblacima, a dole desno je autoput Pogledalo pod snegom (1518 mnv), 14.03.2024. Vodopad kod sela Ljuta Morača u gornjem toku Izlazak do prvog katuna ispod Maganika, Poljana 21.03.2024. Ipak do katuna Maganik se još uvek ne može, ima još uvek snega Još malo da otopli pa će i tu moći.

Pa to je sjajno! Želim ti da uživaš na tom putovanju a posle i da napišeš putopis. E sad si me zainteresovao Koji ti imaš e mtb da konkretno za taj pogledam malo po netu? A ako imaš i koji filmić svoj gde si vozio, pošalji

Da, razmišljala sam i o tome dok je bila dilema šta na dalje voziti, i da li uopšte išta voziti Morala bih prvo probati, ne znam kako bi e-mtb išao uz krupni makadam i kamen. Deluje mi da su mu gume tanjušne Mada, verovatno imam pogrešnu predstavu jer mi je to sasvim nepoznato. Svakako mu je privlačna težina. Njega bih podizala bez problema Sa druge strane, tih je, pa se meda ne bi uplašio ako slučajno naletim na njega ili nedaj bože ostanem bez baterije u planini. Ali, i to dolazi u obzir kao opcija u budućnosti, pa videću malo da se raspitam.

Današnja vožnja je trebalo da bude lagana i opuštena, obzirom da sam krenula ne baš sasvim raspoložena za vožnju. Pa sam izabrala rutu u blizini i da većim delom prolazi kroz šumu zbog vrućine. Jeste da se ne penje previše visoko, do 1284 mnv, ali računala sam u šumi neće biti tako vruće. 23.06.2025. Cerovice- Lazba- Liješnje- Ocka gora- Jasenovo- Manastir Morača- Bare Radovića-Ravni-Petrova ravan ( 72,6 km, max visina 1284 mnv) Od kuće silazim na magistralu i par km vozim njom do skretanja ka reci Morača. Prelazim je preko starog železnog mosta i odatle se uzbrdo penjem strmim seoskim asfaltnim putićem do Cerovice. Taj put je deo tet-a. On dalje produžava ka Kapetanovom jezeru, međutim sada nije moguće tuda proći jer je put oštećen zimus od kiša i snegova. Dok nije asfaltiran verujem da je to bila veoma izazovna deonica. Asfaltirano je ranije, pre nego što sam ja počela da vozim ovuda. Međutim, i ovako je jako zanimljiv za vožnju, sa dosta serpentina i strmim usponom. Asfaltom idem do Cerovice, a odatle dosta zapuštenim i zaraslim šumskim putem vozim ka Liješnju (1150 mnv). Taj putić sam pronašla još ranije. Volim da vozim njim je ide uz rub gornjih vrhova kanjona Mrtvice. Sama reka i kanjon dole se ne vide, moralo bi se malo pešačiti do ivice. Ali treba znati gde i kuda. Ovaj put malo ko koristi pa je u nekim delovima potpuno zarastao u travu, tako da se ne vide kolotrazi ispod, a znam da ih ima. Veoma je nezgodno voziti u ovo doba godine kada je trava visoka, a žbunje sa obe strane zaklanja put. Baš sam morala biti oprezna. Ali sve je bilo dobro do momenta kada sam već izašla iz šume i htela da stanem sa strane na livadu ,da slikam Liješnje i vrh Lukanje čelo nad njim. Od visoke trave, nisam videla da livada nije ravna, već naglo postaje kosa, baš ispod moje leve noge na koju sam htela da se oslonim. I prevrnem se tu u minus sa motorom. Naravno, noga ostane zaglavljena ispod. Srećom ne ova sveže zarasla. Tu sam se već iznervirala. Em je vrućina, em motor već vidim ne mogu podići, em gorivo curi kao iz česme. Izvučem se ispod motora, probam ga podići, ne ide. Tri puta pokušavam, ma kakvi. Tu sam izgubila svu snagu i načisto se skuvala. Tek onda odlučujem da izvadim onu moju dizalicu da je tako nazovem, umesto da sam to uradila odmah, i lako podižem motor. Vidim trava je baš mokra od goriva. Gledam rezervoar, nije sve iscurelo, biće još malo da se provozam. Moglo je baš da prođe bez ovog prevrtanja. Sad, šta je tu je, idemo dalje. Kružni putić iznad Cerovice, Ispred je vrh Lukanje čelo ( 2042 mnv), a u podnožju Liješnje Ovde sam se prevrnula Slikano je posle podizanja motora. Kanon Mrtvice i obronci Maganika Najveća dubina kanjona Mrtvica je oko 1200 m, tako da se ja i motor nalazimo tu negde na najvišoj tački kanjona. Još jedno mesto za slikanje kanjona Liješnje, prelepe livade i pogled na Lukanje čelo pravo, i Moračke planine levo Posle slikanja, ne mogu reći i posle odmora jer je bilo jako vruće a hlada malo, krenula sam ponovo kroz šumu, sada drugim putem koji ide izohipsom dobrim delom ispod planine. Put je lep, održavan , sa dosta krivina, ali se može fino voziti. Prolazi kroz Ocku goru i Jasenovo i posle 22 km se spušta na magistralu kod manastira Morača. Tu nisam stajala da slikam, samo sam vozila. Posle manastira Morača prelazim u brda sa druge strane magistrale. To su ona brda kojima često vozim. Ali, pre toga silazim do Morače i Kaluđerovog mosta, da se i beta slika sa mostom Strašno je vruće, pa se ne zadržavam duže. Ne idem najkraćim putem nazad, već sam planirala još jednu deonicu koju praktikujem da vozim kada hoću malo da se uvežbam. To je zemljani put, ima serpentina, nekada i vododerina, podosta je strm i penje se na greben u mestu Ravni. Odavno nisam tuda vozila. Put je suv pa nema problema, a ponegde uzbrdo može fino i da se doda gas. Posle grebenom, pored lovačkog doma, dobro poznatim putem se vraćam kući. Podosta me umorila ova vožnja, iako sam planirala da bude lagana i opuštena. Verovatno zbog vrućine i umora od podizanja motora. Sve u svemu, dobra je to bila vožnjica. Gore, dole, pa opet gore, dole i začas gotov krug. A dugo nisam bila ni u Liješnju, pa mi je pogled odatle na Moračke planine, dodatno ugrejao dušu. U poprečnom preseku današnji tobogan izgleda ovako

Sad planinski uspon. To je bilo ozbiljno planinarenje po snegu, opet bez adekvatne opreme za sneg i led, pomalo preambiciozno, ali uspešno Za ovaj hajking smo dan ranije morale autom otići da izvidimo, prvo da li je uopšte prohodan put za kola, bio je zatvoren zbog odrona, a zatim i da proverimo dokle autom možemo doći. Nije imalo smisla da se spremamo, ranom zorom poranimo jer je dan kratak a onda ustanovimo da ne možemo doći do starta. 17.02.2024. Uspon na Mali Zebalac ( 2065 mnv, dužina rute 15,5 km). Prvobitno je cilj bio Veliki Zebalac ( 2129 mnv.), ali zbog nedostatka dereza i vrlo strmog uspona na sam vrh po uskoj liniji to nije bilo moguće, pa smo se popele na Mali Zebalac. I to je bilo donekle rizično bez dereza, ali oprezno, polako i popele smo se. Autom smo došle do prevoja kod Semolja. Trebalo je još dva kilometra ići kolima do Javorja, ali je put bio pod snegom, a uspon je, pa smo nažalost morale i to prepešačiti. To rutu produžava u zbiru 4 km, ali nije drugačije moglo. Prvo hodamo uzbrdo po asfaltmom putu koji je pod snegom, pa po makadamskom, a onda više puta nema, samo netaknuti sneg i naše stope na njemu. Pratimo trek a i putokaze Ubrzo se vide samo naši tragovi u snegu U početku hodamo po blagom usponu naviše livadama prekrivenim snegom. A onda dolazimo do kotline sa katunima ispod vrha Lebrčnik. Mi treba da prođemo jednom kosinom iznad kotline sa leve strane. Kosina je pod snegom koji je poledio. A na nekim mestima je nanos snega takav da nema uopšte horizontalne stazice, pa obuća bez dereza kliza. Posebno moja. Ćerka nekako prolazi, a ja ni sa štapovima ne uspevam da se zadržim, i da se ne bih survala dole i povredila, sedam na zadnjicu i tako se otklizam do podnožja Epilog toga su pantalone pune snega. Hodam u farmerkama jer planinarsku opremu nemam, potpuni sam amater Ali ono što je gore, je to što sam se našla na dnu rupe iz koje treba izaći. A vreme teče, a i snaga. Dodatni problem je kako se uspeti do gore samo u cipelama koje klizaju. Takve situacije zahtevaju domišljata i brza rešenja. Da ćerka siđe dole da mi pomaže, to bi samo zakomplikovalo sutuaciju i verovatno dovelo do toga da se moramo vratiti nazad. Dosetih se da vunene rukavice iz ranca navučem na cipele i pokušam tako napraviti bar neki grip, da se uz pomoć štapova mogu uspeti do gore. Uz malo muke i uspevam. Dosta snage sam već potrošila a nismo ni do podnožja Zebalca stigle. Snađi se kako znaš, rukavuce na cipelama Ovo pokazujem odakle sam se isklizala i na čemu Posle ove neslavne epizode sa klizanjem , nastavljamo dalje. Još imamo šanse da stignemo na uspon. Pred nama se prvo pojavljuje sa leve strane Lijevno ( 2081 mnv), ali on nam nije sada cilj. Svakako, ni na njega se bez dereza ne bi moglo. A sa desne strane prelepi i veličanstveni Veliki Zebalac ( 2129 mnv) I odmah do njega Mali Zebalac ( 2065 mnv) Brzo shvatamo da Veliki Zebalac ne možemo bez dereza, a i za Mali je upitno. Ali pokušaćemo kada smo dovde došle. A pokušati je već pola od uspeti Idemo polako blažim kosinama ka vrhu. Levo od uspona se pruža prelep pogled na planinu Lola. Tuda leti ponekad vozim motor, a i tet cg prolazi tuda. Ja se inače plašim visine, posebno ivica a i hodanja po klizavim usponima. Ne znam dal je do vrha bila veća borba za dah ili da savladam strah , ali se popeh Kako je samo moćan i veličanstvan osećaj kada pobediš samog sebe i stigneš na cilj uprkos preprekama. Ponele smo i kolače da se počastimo na vrhu kao nagradu za uspešan uspon. Iza mene je Veliki Zebalac A okolo prelep pogled na Lolu Popela sam se nekako ali kako sići a ne stumbati se. Uh... A da sačekam ja proleće gore, da se sneg otopi ? Neee, ipak neće moći. Moram sići kako znam i umem, pa makar i četvoronožke Srećom nije bilo potrebno. A onda sve istim putem nazad kroz sneg. Snaga me već izdaje polako, a ima još dosta da se hoda. Ali nema predaje, ne može se noćiti u snegu. I tako, nogu, pred nogu, dođosmo i do one kosine. Samo sad smo odmah sišle u rupu pa dijaginalno izašle iz kotline. Za nama su ostali vrhovi prelepih Moračkih planina. Dan se polako bližio kraju, a i nas dve smo bile sve bliže kraju rute. Svaki mišić na telu je boleo. Ali upečatljivija od toga je sreća koja nas je ispunila zbog uspešnog uspona i sjajnog dana To je ono što se pamti i pokreće napred.

Februar mesec (2024) je bio dosta zanimljiv. Ne toliko za vožnju, mada bila je tu i tamo poneka, ali smo zato, ćerka i ja napravile dve lepe pešačke ture. Jedna u primorskom delu Crne Gore, a druga planinska, prava zimska Ova primorska je isto lepa i zanimljiva na svoj način. Nije predugačka, ni posebno teška, onako baš za uživanje. 14.02.2024 Vrmac, vrh Sveti Ilija ( 766 mnv, dužina staze oko 10 km) Kolima smo došle do parkinga u blizini Kotora, na početku pešačke staze. Raspremile se za šetnju, i krenule polako stazom naviše. Staza je širok, uređen makadamski put. Okolo je svuda zeleno primorsko rastinje, a u početku se prolazi kroz četinarsku šumicu. Ja sam sakupljala usput šišarkice koje su otpale sa drveća. Kao pravo dete Čim smo se malo popele naviše, otvorio se pogled ka Kotoru i zalivu. A iznad njega vire beli vrhovi Lovćena. Sa druge strane vidi se Tivat Dan je bio vedar i prelep. Uspon nije veliki pa nije bilo teško hodati po suncu. Ipak smo jakne poskidale. Ostaci neke stare građevine neposredno pre vrha A onda malo lošiji uspon i krupan kamen. Peške nije problem, ali da je tuda trebalo motorom, e to bi već bila druga priča. A sa vrha fantastičan pogled na zaliv I beli Lovćen gore na vrhu Prelepe vizure U povratku ka parkingu produžavamo još malo stazicom kroz šumu da još jednom bacimo pogled za zaliv sa još jednog vidikovca Ali dan se tu još ne završava. Pre nego smo krenule nazad u Močila, svratile smo do farme Carević, taman da odgledamo i uživamo u prelepom zalasku sunca. Bio je to jedan jako lep dan. Nežan, topao i blag, onakav kakav može samo da bude uz obalu mora ili iznad nje.

Kada je ono beše bilo da sam šetala naviše , pošto sam prohodala? Pa sam prvi put, posle dužeg vremena malo bliže gledala Maganik, a da nije sa magistrale. Sećam se da sam mu tada poručila, čekaj me, uskoro ću doći ! I evo, došla sam A on me se verno čekao 21.06.2025. Krug, Katun Maganik, Rekočica, Ponikvice, Gornja Rovca ( 52 km, najviša tačka 1684 mnv ) Nisam se baš uvozala nešto puno do sada, bile su to samo dve vožnje , ali reših danas da odem na Maganik. Nije baš da idem korak, po korak, više će biti da po neki i preskačem, ali uhvatio me neki neizdrž, da se što pre vratim u formu, a vožnja gore ka Maganiku, po kamenu je značajna stepenica u tom povratku. Znam da je možda i rano, posebno što me od jutros noga više boli od uobičajenog, plus gore nema signala, a ne znam ni kakav je put, ali rekoh, idem da vidim, pa dokle mogu. To kod mene u najvećem broju slučajeva znači do kraja, ali uvek kao krenem sa tom rezervom da mogu da se vratim ako zatreba . Srećom danas nije vruće. Čak je i pomalo hladno, jer duva vetar. Vožnja do groblja, pa zatim i do Gornjih Rovaca, se ni po čemu nije razlikovala od svih prethodnih tim putem. Nisam imala ni neku posebnu nelagodu. Kao da nisam nikada ni prekidala. Vozim naviše i trudim se da budem što opreznija, a to opreznija samo vožnju čini nesigurnom. Vrlo brzo odbacujem tu ideju o oprezu na taj način, i fokusiram se na put, neravnine, kamenje i kako to što tečnije da savladam, a onda to postaje ona stara poznata vožnja, poznatim putem koga volim. U šumskom delu put je dosta zarastao pa se cela iscepah na trnjine. A kasnije od Granice počinju serpentine i strmiji uspon naviše sve do Pogledala. Prošle godine je put do Maganika popravljan da stočari mogu da izađu. Ali vidim tragove kiša i snega, ima na par mesta oštećenja, voda je nanela kamenje, ali ništa što se nije moglo proći. Poznate krivine, poznati kamen, poznate vizure. I stižem do Pogledala ( 1518 mnv) Tu malo zastajem da slikam, kad čujem motore iz suprotnog smera. Dva Čeha voze TET CG , pa idu obilaznicom jer je put od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog potpuno uništen zimus. Pozdravismo se i svako ode na svoju stranu. Ja ka Maganiku, gde ubrzo i stižem. Uvek odem do katuna Maganik, pa se jednim putićem popnem do ispod starog katuna. Volim tamo malo da posedim. Tu su moji baba i deda nekada izdizali stoku, ali od katuna je ostalo samo par kamenova. Ipak, uvek odem do tamo. Taj neki osećaj bliskosti i pripadnosti tom mestu, toj planini, osećam odavno, još pre nego sam se uopšte popela na Maganik. Oduvek me je vuklo da odem gore. Kada sam to uspela motorom, nije mi bilo dosta. Želela sam na vrh. To sam i uspela prošle godine . Popela sam se peške sa ćerkom na Međeđi vrh. Pisala sam ovde o tome . To je bilo ispunjenje mog dugogodišnjeg sna Stigoh ja i danas do katuna Maganik ispod mog dragog Maganika. A on me je verno sačekao . Imala sam osećaj da mi se i obradovao. Ili je to samo bila moja radost za oboje Kamen i divljina, savršena lepota Ovde iznad u kršu su bile stare kolibe. Nije se smelo graditi dole na polju. Polje je bilo samo za stoku. Nekada je stoke bilo toliko, da trave na Maganičkom polju jedva da je bilo dovoljno. Maganičko polje ispod Ovde je verovatno najviša tačka na današnjoj ruti, 1684 mnv. Inače odatle počinje jedna od pešačkih ruta za uspon na sam Maganik. Lepi moj Maganik. On me nikada ne razočara , a uvek, baš uvek mi donese neopisivi mir i neobjašnjivu radost. Nastavljam dalje ka Rekočici, pa skrećem ponovo u planinu, da napravim krug. Usput neočekivano nailazim na parkiran skider i blokiran put. Srećom čujem u blizini testeru, pa je vlasnik brzo došao i pomerio ovu grdosiju da se provučem pored. Dalje nastavljam kroz šumu, pa sve džombastijim kamenim putem stižem do Ponikvice. Htedoh da siđem do jezera, ali sam promašila skretanje. Mrzelo me da se vraćam, drugi put ću. Ponikvica odozgo Današnja ruta nije previše dugačka, ali je zahtevna. Umorilo me je konstantno stiskanje ručica kvačila i kočnice. Zaboleli su me dlanovi , ali i čitave ruke . Treba još vežbe da se svi ti mišići vrate na staro, da se podsete kakve sve napore treba da izdrže Morala sam do kuće još koji put stati da odmorim. Pa jednom i u šumi gde se obično ne zadržavam jer bih tu mogla sresti medu. Već sam ga jednom tu i videla. Ali umor čini svoje, a ovde je lepa hladovina. Srećom medveda danas nema I to je to. Iako mi nije izgledalo tako do pre par dana, čini se da fali samo još nekolicina koraka, i ponovo sam opet ona stara. Da li je to dobro ili loše, pokazaće vreme. Ali svakako je dobro vratiti se na ono gde sam stala kada me je povreda zaustavila

Zimski meseci u planinskim krajevima su nezahvalni za vožnju, čak i kada nema snega. Snega ,a i leda gotovo uvek ima na većim visinama u nekoj meri. Kada se tome dodaju niske temperature, vožnja se svodi na to da se ugrabi lep sunčan dan sa dovoljno prijatnom temperaturom u ful zimskoj odeći, pa i tada može da se napravi tek kratki krugić do granice sa snegom ili ledom. Pa sam se ja tako pomalo vozikala kad se moglo, gde se moglo, čekajući toplije vreme. Januarske vožnjice i još ponešto ( 2024) Mesto Granica na putu ka Maganiku ( 1100 mnv) Dotle se moglo, snega gotovo da nije ni bilo Samo se Komovi bele Dva dana kasnije malo je napadalo ali je i stegao minus Kada se na motoru hladnoća uvuče u kosti, samo vatrica spašava Svaki put mi ova stena u Sjenokosima izmami osmeh Pa sam jednom čak od kuće peške zapucala naviše do nje. To nije ni malo lak uspon. Gotovo pravi planinarski. Do nje od kuće imam da pešačim 8 km, a visinska razlika je čak 700 m. Na pašnjacima je bilo i snega, vlažnog i podubokog. Dosta sam se namučila i da nisam toliko bila uporna, odustala bih posle petog kilometra. Ali svaki veliki trud bude nagrađen. Gore su me sačekala dva preslatka šteneta. Baš su me obradovali. Jedan ume i šapicu da pruži. U povratku su me pratili do kuće pa sam gotovo zaboravila na umor. Zimska idila na Sjenokosima Moje stope u snegu Radost zbog uspešnog uspona Preslatke male kuce Pozdravlja me Uspon je dugo trajao pa me je u povratku uhvatio mrak, a lampu nisam ponela. Tačnije uhvatio bi me mrak da se te večeri nije desio neki fenomen na nebu. Nebo je odjednom postalo roze, i brda i sneg, samo je mesec bio žut. Pa je umesto mraka dugo bilo svetlo napolju. I neobično roze. Tek nešto kasnije, gotovo sat kasnije od uobičajenog vremena pao je mrak, a nebo i mesec su dobili normalnu boju. I dalje ne znam kakva je to pojava bila, ali o čemu god da se radilo, spasilo me je hodanja po planini po mraku.

Sad ponovo nazad u 2024. I ponovo planina ali bez motora , već na sopstveni pogon 05.01.2024. Uspon na Maglič (2141 mnv). - Kučke planine. Maglič je grebenski vrh na jugoistoku Crne Gore. Sastavni je deo Kučkih planina ( masiv Žijevo). Ovaj planinski masiv se nalazi uz samu granicu sa Albanijom a povezuje Prokletije sa jedne i Komove sa druge strane. Obzirom da nije bilo snega nigde u okolini sela, ćerka i ja smo na ovo planinarenje krenule potpuno neopremljene za zimske uslove. Ja sam doduše imala kamašne a ona je pošla samo u trenerci, čak ni štapove nije ponela. Autom smo došle što smo bliže mogle da priđemo katunu Laković, nekih možda dva kilometra makadamskim putem. Put je baš bio oštećen od vode, jedva smo i dotle stigle. Već tu je bilo jasno da ćemo pešačiti po snegu. Ja sam ranije vozila motorom baš tim putem, a i dalje preko Širokara tet-om ka Opasanici. U letnjim uslovima ambijent potpuno drugačije izgleda. Ne mogu da se opredelim kada je lepše. I jedno i drugo je potpuno čarobno. Tu okolo ima niz planinskih vrhova, a nedaleko su i dva planinska jezerca, Bukumirsko i Rikavačko. Sada, po snegu cilj je bio što dalje autom prići kako ruta ne bi bila predugačka. Na kraju je ipak bila, ne mogu se setiti da li 14 ili 16 km. Samu hajking rutu nismo poznavale. Držale smo se strogo treka, jer onako po snegu i grebenu nema se orjentir gde ići. Nezgodne su i kamene rupe ispod snega. Lako može noga da upadne i dođe do povrede. Fascinantno je bilo to pešačenje. Nas dve potpuno same na tom belom prostranstvu, okružene visokim planinskim divovima . Polako smo napredovale, korak po korak, jer je bilo vrlo nezgodno na nekim kosim delovima posebno, poledio je sneg a nismo imale dereze. Baš se moralo paziti da ne otklizamo u jarak. Ali nismo želele da odustanemo. To je višestruko nagrađeno fenomenalnim pogledom na koju god stranu da se okrenemo. Makadamskim putem idemo do katuna Laković, odakle se skreće levo u brdo ka Magliču Eno, tamo treba da se popnemo. Uf, ima dooosta da se ide A Kučke planine ovako bele su prelepe Nestvarno. Kao da hodamo po nekoj drugoj planeti. Do Magliča nije sve konstantni uspon. Penje se, pa se spušta, pa opet penje.. Usponi nisu strmi ali po zaleđenom delu nije ni naivno bez adekvatne opreme. Komovi u produžetku I sneg potpuno netaknut. Još malo i eno ga greben Magliča I popeh se i ja. Jeee! Maglič 2141 mnv I pečat smo našle u metalnoj kutiji. Dan brzo odmiče, mora se nazad pre mraka. Moramo požuriti, a ja sam već umorna. A oblaci se spuštaju, nešto će uskoro početi da pada. Kad se ovaj prevoj pređe sve je posle lakše. Nema više uzbrdo, samo na dole Još jedan pogled na Maglič (levo), i Komove ( desno), u istom kadru . Sjajan je ispao dan. Uspon je bio uspešan iako smo krenule nepripremljene. A gore uživanje za sva čula. Tišina, lepota i nestvarni prizori. Vredelo je truda u potpunosti Neću opisivati moj pokušaj u povratku da se po zaleđenom putu popnem do mesta odakle se vidi Bukumirsko jezero da ćerki pokažem. Umalo neslavno da se završi sa autom ispod puta. Ljudi naravno u blizini nema. Ali, sve se dobro završilo. Bukumirsko jezero ostaje za drugi put. Utisaka je i bez njega puna kapa

Moje pisanje će biti u narednom periodu malo izmiksano. Malo ću pisati o 2024. godini, a malo ću se prebacivati na sadašnji trenutak, kako bih dok mi je sveže pisala o vožnjama i utiscima sada , kada sam ponovo krenula da vozim posle povrede. To neće biti odmah neke spektakularne vožnje, a verovatno ni ne tako česte. Rešila sam dozirano i postepeno da vozim, pa videćemo kako će to ići . Iako je bilo poželjno, da odmah pošto sam probila led i napravila prvi krug, ubrzo ponovo zajašem Betu i napravim još koji krug, to ipak nisam mogla da uradim odmah. Prvo, zbog toga što sam onaj dan crkla. Potpuno sam bez kondicije a i nerešenog sedišta u smislu udobnosti, sve živo na telu me je bolelo posle vožnje. Bila mi je potrebna pauza za oporavak. Drugi razlog su kiše. Za danas je prognoza rekla sunčano, suvo vreme i bez kiše. Zanemarićemo jučerašnju provalu oblaka, mokru i klizavu zemlju i moje polu potrošene krampone. Ipak mora da vozi pomalo, da se sigurnost i forma vrate koliko toliko. Loše sam spavala, zbog grmljavine a i nekih privatnih stresova. To nikada nije dobra polazna osnova za vožnju. Ali plan je bio da isteram Betu danas i to sam i uradila. 19.06.2025. Štavanj- Donje Slacko- Jasika - Štavanj (dužina treka 54 km, max visina 1420 mnv) Štavanj je visoravan preko puta mene, na nadmorskoj visini od oko 1000 m. Do nje se stiže putem u dužini od oko 15 km, preko reke Sjevernice. Put je u početku seoski asfaltni, a onda prelazi u makadamski boljeg i kasnije lošijeg stanja sa dosta serpentina. Jako zanimljivo za vožnju i vežbu. A gore kad se stigne, ima jedno lepo brdašce na koje volim da se popnem. Pogled puca na sve strane. Na Maganik, Moračke planine, Sinjajevinu, ali i Kučke planine sa druge strane. Vidi se i put za Crkvine, Prekobrđe, svašta nešto... A sjajno je za fotkanje Trava nije pokošena, pa je brdašce prekriveno prelepim čupavim zelenim tepihom , prošaranim raznobojnim poljskim cvećem. Moračke planine i rub Sinjajevine Maganik i Moračke planine iza U zelenoj travici, zeka spi .... Prelepo poljsko cveće Slike imam samo odavde pa sam ih malo više stavila, jer jesu lepe Prvobitno sam mislila samo da se provozam do ovde i nazad. Ali ipak odlučujem da produžim uzbrdo i napravim krug. Biram za povratak rutu kojom nisam mnogo puta vozila jer sam je i otkrila tek prošle godine. Do Slackog je poznat put. Da sam tuda nastavila izašla bih na asfalt u mestu Lopate. Ali ja skrećem ka Donjem Slackom, putem koji me vodi nizbrdo u jednu kotlinu. Tu imaju dve kuće ali obično prazne. Prvi put kada sam otkrila ovu rutu desio mi se peh. Stala sam da slikam konja i ugasila motor. Kada sam htela da krenem, motor nije hteo da upali. Beta ima mali akumulator, i ne sme mnogo da se vergla jer će se isprazniti. A tu u toj kotlini signala nema, a ni nizbrdice da se upali na gurku. Uopšte mi nije bilo svejedno. Srećom iz petog pokušaja motor je upalio. Ovog puta konja nije bilo, a ne bih ni stajala. Put odatle naniže nije baš uočljiv. To je verovatno put koji su stanovnici te dve kuće preko livade a posle i kroz šumu trasirali za svoje potrebe. Nije održavan, zarastao je, ima povremeno i neke manje kamene stepenice. Sve to zahteva povećanu pažnju. On se spušta i uključije na uski asfaltni seoski putić kojim vozim nazad jedno vreme. A onda u selu Jasika ponovo uzbrdo vijugavim putićem, pa nizbrdo, pa opet uzbrdo malo strmijim i lošim makadamom ponovo izbijam na Štavanj. Odatle 10 km serpentina nizbrdo, pa preko Pjenavca i nazad kući. Lep krugić za uhodavanje i vežbu. Nije preterano težak a ne dozvoljava ni za trenutak da pažnja popusti. Sparina je već bila velika kad smo se vratile kući. Iako i dalje pomalo nesigurna u vožnji, polako guram. Svašta nešto me ometa, pa tako i neprospavane noći. Ali krenula sam, to je važno. Negde ću tako i stići

Volim božićne i novogodišnje praznike. Još od malena me je radovala ta praznična atmosfera, verovatno i zato što smo tada svi porodično bili na okupu. A raduju me uvek i raznobojni svetlucavi ukrasi u kući a i u gradovima. Ovde u Crnoj Gori, posebno volim za praznike da odem sa ćerkom do onog malog fensi gradića na obali mora, Luštica Bay. On je tako u suprotnosti sa svime gde motorom a i bez njega idem, ali eto, taj jedan dan u godini, nekako volim da siđem do tog gradića i osetim tu lepu prazničnu atmosferu kojom odiše. A ono što posebno krasi ovaj gradić su nestvarno lepi zalasci sunca. Kao i motorom, kada negde krenem autom, to obično nije najkraćim, a ni najboljim putem Pa smo tako do Luštice išle preko Virpazara, pa starim putem za Bar preko planinskog prevoja Vršuta, pa jadranskom magistralom do Luštice Jeste da smo krenule na more, ali kako planine da preskočimo. Sutorman, na vrhu prevoja je vidikovac sa klupom odakle se pruža pogled ka Virpazaru i Skadarskom jezeru. U blizini je i tvrđava Sutorman, može se popeti stazicom do nje, ali mi nismo ovaj put išle gore. Dok smo tako sedele i uživale u pogledu odjednom odnekud odozdo iz šume izbiše dva razjarena bika. Auh pomislih, pa dal je moguće. Juče me napadoše guske a sada će izgleda bikovi Srećom za njima dođe i gazda, pa ih je nekako obuzdao. Malo niže ka Baru naišle smo na spomenik Tuđemilske bitke. Odatle se pruža prelep pogled na Bar. Sunce je bilo naspram telefona pa deluje kao da je veče . Brzo siđosmo u Bar a zatim obalom do Luštice. A ona, čarobna, šarmantna, kao da smo došle u neki drugi gradić u nekoj drugoj zemlji Plažica Svetionik Može se popeti na svetionik. Odatle ako se pogleda u pravcu Lovćena nazire se i mauzolej. Ovo je jedan neobičan kafe u obliku igloa. Služe tople napitke. Obavezno se tu uvek počastimo Setiću se kako se zove meni omiljeni topli napitak od kuvane jabuke i kruške, začinjen raznim ukusnim i mirisnim začinima Ogromna jelka i vozić A onda je polako padao mrak, lampinjoni su se palili i sve je dobilo novu , blještavu, prazničnu notu. A iza svetionika se polako gubio poslednji narandžasti oreol u zalasku sunca Nije enduro, ali jeste skriveni dragulj na jedan sasvim drugačiji način

2024. je počela praznično, kako drugačije . Snega nigde ni od korova, a iščekivala sam ga, jer mi je druga ljubav uz motor, skijanje. Ali te godine snežnih padavina gotovo da nije bilo, pa tako gornje skijalište na Bjelasici ni jedan, jedini dan nije radilo. Za praznike mi obično dođe ćerka pa čak i ako vreme dozvoljava vožnju, motor ostaje parkiran i čeka. Ali se na drugi način obiđe ponešto novo i lepo u prirodi. Dugo sam ovde a nisam do tada obišla vodopade na reci Cjevna. Zovu ih Nijagarini vodopadi. Pod tim imenom se mogu i na google maps naći Oni su jako blizu Podgorice, nekih 15-tak km u pravcu ka Tuzi. Sve je asfalt, pa se može doći bilo kojim motorom a i autom. Dan je bio kišovit, ali to ne umanjuje lepotu kanjona i vodopada. Priroda ume da napravi neverovatna umetnička dela. Voda je prelepa, zelena. A tek po vedrom i sunčanom danu mogu samo da zamislim kakva bi to slika bila. I za kraj moja dogodovština sa guskama. Nisam znala da ujedu pa sam prišla da se slikam. A ćerka je zabeležila sliku po sliku ono što je usledilo Naravoučenije, ne prilazite guskama , bićete ujedeni

Jel još nekom nešto neobično na ovoj slici ili samo meni ? Ne znate šta? Pa nema leda Ovde sam se u februaru isklizala i polomila koščicu na stopalu. A deluje tako pitomo i ravno Danas sam se posle četri meseca i deset dana vratila na mesto " zločina". Ali ono što je mnogo važnije od toga je što sam se vratila motorom . Danas sam prvi put posle povrede ipak sela na motor. Jeeee. Koščica nije sasvim zarasla. Više i ne proveravam. Hodam, ona pomalo boli, ali ide na bolje, valjda. Samo , ovim tempom ko zna kada bi bilo to pravo vreme da ponovo sednem na motor. A život teče, i samo jedan je. Ne znam ni sutra šta će biti, a kamoli dok koska zaraste. Pa rekoh sebi, ma nek ide život. Odoh ja malo da probam motorče. Valjda neću baš odmah pasti, da razbucam i ovo koliko je zaraslo . I tako izađoh sa motorom. Eto, bar je ova dilema rešena. Kvadovi će da pričekaju, ostajem u enduru . 16.06.2025. Crkvine -Tori- Prekobrđe krug ( 67,6 km) Posle mučnog navlačenja sve one zaštitne opreme po ovoj vrućini, sasvim nesigurno sam krenula, obzirom da osećam da se povreda nije u potpunosti zalečila. Pa me je sama činjenica, da ako nezgodno nagazim ili padnem, mogu obnoviti povredu, činila jako nesigurnom. Ali sam ubrzo ipak uspela da sav fokus pomerim na vožnju i motor a da o nozi ne razmišljam. I onda je sve došlo na svoje mesto. Gotovo kao da sam juče bila na motoru, a ne pre više od četri meseca. Dobro ne baš tako, ali mnogo bolje nego što sam očekivala. Toliko bolje, da sam umesto plana da se samo malo provozam po nekom laganom terenu ( ako takav ima ovde), vrlo brzo prešla na plan da vozim istim putem kao poslednji put kada se desila povreda. A onda sam nekako produžila dalje, pa sam se popela i na brdo iznad Crkvina. A tamo prelepo za fotkanje. Prvo da vidite kolika je to radost bila zbog povratka na motor A onda i sve ostalo Iznad Crkvina Iza malo viri Bjelasica Moj poljski cvetić To je to, šta još reći, osmeh govori sve Ono tamo preko puta je planinski venac jugozapadnog oboda Sinjajevine, ono o čemu sam par postova gore pisala i pozajmila Nemanjinu sliku. Evo sada imam i svoju . Tisov krš( levo) i Umovi ( desno vire) Dobro me je krenulo, pa sam se malo i zaigrala. Reko, hajde kad sam već tu da produžim do pumpe kod Kolašina. Tamo me je već stigao umor i od vrućine, a bogami i od prethodnih neaktivnih meseci. Nemam kondicije ni malo. A i uvek vučem težak ranac na leđima, u najmanju ruku kao da idem na put oko sveta. Malo sam se rashladila na pumpi sladoledom, i proćaskala sa pumpadžijom a i sa nekim strancem endurašem. Čovek vozi neki reli koji je počeo u Albaniji a završava u Bosni. Ne pogledah koji motor ali čini mi se Tenera. Gledam njegove krampone na gumama i mislim se, moji su još dobri. A već sam počela da se nerviram što mi guma nije nova, nego kliza sad i na suvom kamenu. Ne treba joj led uopšte I tako ponesena euforijom zbog iznenadne odluke da danas započnem ponovo vožnju, umesto da se vraćam laganom rutom kući kako sam prvobitno planirala, ja krenem preko Torija. U glavi mi je bilo da je put ravnjan jesenas, a inače tuda sam često vozila i nisam ga smatrala preterano teškim. Samo sam potpuno zaboravila na njegovu drugu polovinu, koja se spušta slabo održavanim i nekorišćenim strmim šumskim putem i sa Tet CG spaja na polovini spusta ka Sjevernici. To svakako nije bila vožnja koju sam trebala voziti prvi put posle oporavka. Ali šta je tu je. Kad sam se setila težih deonica bila sam već gotovo pred njima. Inače ovo je još jedan od načina kako mogu stići off-om od kuće do ispred pumpe u Kolašinu. Veoma raznovrstan i dinamičan i ni malo dosadan put. Izlazi na visinu od 1350 mnv preko vrha Tori, a ispod Siljeve glave ( 1511 mnv). Na mapi se ovaj put ne vidi. Ja sam ga sasvim slučajno našla , a zapravo je baš u tom delu koji nije ucrtan, širok i terenska vozila mogu lagano tuda ići. Nezgodni su mi bili nagibi za stajanje i slikanje, ali ima poneka slika. Eto, put ko pista. Pomislio bi čovek dosadno i laganica. Ali nije Ovo je malo niže od najviše tačke ( 1350 mnv) a silazim do nivoa reke Prvo treba da siđem do onih imanja i kućica, a zatim skroz nisko do one glistice levo dole, to se nazire putić. Sve do tih kućica, a zatim i do spajanja sa tet-om, je taj neuređeni šumski put koji ide nizbrdo izohipsom i u dobrom delu nema nikakvog telefonskog signala. Obično i ne mislim o tome. Zaista, puno puta sam ovuda prošla u razna doba godine. Ali sada, kad noga već počinje da bolucka, postajem svesna da izbor puta za prvu vožnju nije baš najsrećniji. Što više silazim u rupu, postaje sparnije a ja baš, baš umorna. Ipak, uspevam da održim koncentraciju do kraja. Stižem kući u jednom komadu! Jeee, bravo za Beticu i mene. Ponovo jašemo! Noga je otekla i boli , ja sam mtrva, ali to više nije važno. Ponovo sam u sedlu !

Decembar (2023.) je uglavnom bio suv mesec i ne tako hladan, pa sam začuđujuće često imala priliku da se provozam, a i da izađem dosta visoko za to doba godine. Pogled na Moraču, most Pjenavac, moju kuću preko puta i Maganik gore A onda stiže par dana zimske idile. Moj dom Imala sam i ranije momente sa ledom, sad vidim I kravice izgleda vole sneg 19.12.2023 Planinarski dom Đatlo ispod Maganika ( 1400mnv) Par krivina dalje ima više snega, dalje ne mogu Nalevo krug, pa nazad Ali na mojoj omiljenoj steni na Sjenokosima , sunčano i suvo Preko puta gledam kanjon Platije a iznad vire beli Komovi A i Maganik se beli A onda pred sam kraj godine je značajno otoplilo. Stigli su gotovo prolećni dani Štavanj, 20.12.2023. Betica u oblacima A i ja sa njom. Lepo vreme za vožnju u decembru, mami osmeh na licu Lepo vreme se nastavlja. Reka Tara u blizini Kolašina. Mesto gde se Pješčanica uliva u Taru. Inače, neverovatno je da sam mogla 25. decembra motorom da dođem do Kolašina preko planina. Ovo kuda sam tada vozila prolazi ispod vrha Tori (1500 mnv) a snega nije bilo ni u senci pa sam mogla proći. Takođe nije baš za očekivati da pred Novu godinu može da se vozi krug od 65-70 km, po planini većinom iznad 700 mnv. Izgleda da sam htela da uhvatim svaki trenutak pre prave zime, a i da vidim dokle mogu izaći ka Maganiku, obzirom da je moglo preko Tori. 26.12.2023 Pogledalo ( 1518 mnv) Prošla sam Pogledalo ali nije se moglo doći do prvog katuna Poljana (1600mnv). Falilo je možda 300 m ali je strm prilaz, nije za po snegu. Nalazim i tragove neke životinje. Tada sam se pitala da nisu medini Povratak ka domu. Ambijent više podseća na jesen nego na zimu 27.12.2023 Liješnje (1150 mnv) Obronci Maganika iza motora i ujedno kanjon Mrtvice ( stojim na vrhu) I poslednji dan za vožnju u 2023. godini. 28.12.2023. Štavanj , a Maganik je tačno iznad prednjeg točka Sezona 2023. je zatvorena dva dana pre kraja godine. Bila je to prva sezona posle povrede i pauze od devet meseci. Sjajna sezona! U potpunosti sam se vratila vožnjama i povratila samopouzdanje posle teške povrede stopala. Čak mogu reći da sam te godine, na tom motoru zapravo jako puno i napredovala. Puno sam vozila. Čini mi se da sam od maja kada sam počela voziti , prešla oko 8000 km offa, skoro sve sama. Sve puteve koje sam ranije prošla, vozila sam i ovim motorom, plus sijaset novih puteva i putića koje sam otkrila. Na ruku mi je išlo suvo i toplo vreme koje je potrajalo do samog kraja godine. To mi je jako puno značilo jer sam imala dovoljno vremena da vratim formu, samopouzdanje a i sve to umnogome unapredim. Lep kraj godine, a i cela godina. Videćemo šta sledeća donosi

Stigao je novembar. Jesen je još uvek tu, ali radijus za vožnje se značajno smanjio. Hladno je već, a period dana kada je temperatura prihvatljiva za vožnju je dosta kraći, pa sada vozim po okolnim brdima, a samo ponekad najdalje do Kolašina. Ovde neću pisati o rutama, okačiću po neku sličicu i napisati gde je slikano. Sjenokosi ( 1150 mnv), stena iznad sela Maničevo gde često volim da izađem Štavanj ( 1100-1200 mnv), visoravan preko puta mene. Odatle se pruža lep pogled na Maganik, Ropušnicu, Moračke planine, kanjon Mrtvice sa jedne strane, a sa druge na planinske vrhove Kučkih planina. Na putu za Štavanj u jesen i proleće ima dosta vodopada Jesen ima tako lepe živopisne boje, ali samo još koji dan 27.11.2023. Pao je prvi sneg na Bjelasici ( slika nije crno bela ) 29. 11. 2023. sam izašla motorom ka Maganiku da proverim kakvo je stanje , dokle se može. Nisam ni do planinarskog doma stigla. Klizavo je. Dom je na 1400 mnv. Ali na Sjenokosima još uvek nema snega, a pogled je uvek fenomenalan

E, ova vožnja nema puno fotografija ali je meni značajna iz više razloga. Prvo, dva segmenta su potpuno nova, i oba su trase za stizanje na Bjelasicu. Drugo, vožnja celokupno gledano je zahtevnija, obzirom na kilometražu, dužinu dana, doba godine , deonice koje su zahtevnije , plus istraživanje novih ruta koje se nalaze tek u drugoj polovini rute. Što znači nije bilo vremena za gubljenje. Sve je moralo tečno da se odvija. 30.10.2023. TET preko reke Sjevernice do Uvača- asfalt do Mateševa- novi put do Vranještice- Bačko brdo ( Bjelasica) - novi put od Vranještice ka Ćirilovcu - Kukunovac - nazad kući ( 113,4 km) Od kuće vozim delom TET-a preko Prekobrđa, Sjevernice pa uzbrdo do najviše tačke, odakle se se širokim makadamskim putem spuštam u Uvač, odmah ispod novog autoputa. Ovaj deo TET- a, ne mogu reći da je puno težak, posebno kada je suvo, ali ima spusteve i uspone za koje treba pažnja, naročito kada ima dubokih brazda od kiša. Ukoliko je mokra zemlja, to je sasvim druga priča, a za teže motore može da bude i dosta problematična. Ja tim putem vozim povremeno,kad sam raspoložena za vežbu, jer imam više alternativa da planinu preko puta pređem, a taj jeste po težini najzahevniji. Danas je on izbor jer izlazi na asfalt najbliže Mateševu odakle želim da istražim novi put do Vranještice. Do Uvača stižem bez problema, a posle i do Mateševa. Doduše, nisam znala da je prilaz autoputu kod Mateševa zatvoren pre podne zbog radova, pa se dogodilo da sam vozila tom zatvorenom deonicom. Saobraćajac koji je obezbeđivao da tako neko kao ja ne bane, bio je u čudu kad me video kako dolazim iz suprotnog smera. Jedva mu objasnih da sam ja došla preko planine, ne autopitem, i da me pusti još par stotina metara pa opet idem u planinu Bio je fin, čak mi je objasnio i gde da skrenem. Put od Mateševa do iznad Vranještice je široki makadam, povećeg nagiba ali ništa problematično. Tu sam naišla na kamion koji je vukao drva pa sam morala neko vreme ići iza njega dok se nije napravilo mesto za obilazak. Kad sam se popela do kraja izbijam ispred crkvice koju renoviraju. Zastajem malo da se javim meštanima i raspitam za novu deonicu puta kojom bih sišla dole u Vranješticu, da ne idem opet čoveku kroz dvorište. I tako reč, po reč, čovek sa kojim razgovaram me pita, jesam li ja pre par dana tuda vozila kada nisam od drva mogla proći. Bila sam malo iznenađena, nije mi čovek ličio na onog domaćina koji se povredio. I nije on. Ali je čuo priču da je neka žena motorom išla tuda, završila u dvorištu njegovog komšije, a i za pomeranje drva je znao Što su ti mala mesta čudo, sve se u trenutku sazna. A možda sam ja njima i neobična što tuda sama vozim. Zapravo, motori tu verovatno i ne prolaze. Možda eventualno neko lokalni. To nije put poznat endurašima, a i šta će tu Posle crkve silazim u Vranješticu putem za koji saznajem od sagovornika, ali ni taj put mi nije baš ono što tražim, jer on sad pa prolazi kroz ili pored njegovog imanja. Ali je ok kao opcija. Odatle se već poznatom trasom penjem do Bačkog brda gde zaključujem da imam malo vremena za predah na livadama Bjelasice a i za fotkanje. Komovi vire u pozadini Zekova glava na horizontu U povratku konačno pronalazim onu idealnu trasu kojom mogu izaći na Bjelasicu iz pravca Ćirilovca i Kolašina, a da se ni ne moram spuštati u Vranješticu. Sve izohipsom ispod jugoistočnih obronaka Bjelasice. Bingo! Baš sam zadovoljna. Istraživanje se isplatilo. A još više sam zadovoljna što sam bukvalno uhvatila poslednji voz pred zimu. To je bila zadnja tako dugačka, odnosno toliko daleka vožnja, u odnosu na kuću te godine. I poslednja na Bjelasici do proleća. U povratku, da sve zaokružim, izlazim na Kukunovac. Odatle se pruža lep pogled na Kolašin sa istočne strane. A onda na pumpu pa kući na zasluženi odmor. Dan je bio pun pogodak. A valja se i ugrejati pored vatrice. Večeri su već postale hladne.

Pogledala sam malo bolje sliku, to je planinski venac na južnom obodu Sinjajevine - Tisov krš i Umovi iza. Upravo pišem o off road vožnji gore do tih vrhova pa ću ako nemaš ništa protiv pozajmiti baš ovu fotografiju da pokažem o kom vrhu se radi

Ovo je jedna od meni takođe omiljenih ruta. Ne vozim je često, ali bar jednom ili dva puta godišnje izađem gore. Dobra je recimo za tople dane, jer u većem delu prolazi kroz šumu. A na kraju stiže poslastica u smislu vožnje ali i prelepih vizura kada se popne na vrh. Krajnja tačka uspona na ovoj ruti su oni impozantni kameni vrhovi koje vidite kada se krećete magistralnim putem od Manastira Morača u pravcu ka Kolašinu, do ispred velike lakat krivine - Mioska. Kada podignete pogled gore ka nebu, vidite fascinantni venac kamenih vrhova. Sigurno nema nikoga ko je tuda prolazio a da nije zapazio to umetničko delo koje je priroda izvajala. E, tu se penjem. Tisov krš, a iza njega vrhovi planine Umovi i Miočki katun ispod njih, smešten u udobnoj , ušuškanoj kotlini. Pošto svoju fotografiju nemam da pokažem o kom planinskom masivu se radi, pozajmiću Nemanjinu, @Skittles. Nadam se da se neće ljutiti 29.10.2023. Đuđevina, Mala i Velika Ljuta, selo Raško, Bistrica Moračka, Tisov krš, Miočki katun ( 104,9 km) Standardno kad negde krećem a da nije naviše, prvo vozim brdima preko puta. Ovaj put biram kraću putanju jer želim da što pre stignem do Vočja i tu se na kratko uključim na magistralu ali samo da bih prešla na levu stranu planine , a i Morače, gledanu u pravcu ka Kolašinu. Mogla bih i asfaltom do Mioske, ali uvek biram off. Duže je značajno, ali ja ne žurim. A taj deo rute ispod planine Ropušnica takođe je veoma lep za vožnju. Sve vreme ide kroz šumu, povremeno i kroz poneko napušteno selo, i sve vreme se penje do sela Gornja Ljuta. Ako se pogleda na karti, vidi se da taj makadamski put ide paralelno sa Moračom u njenom gornjem delu ( od Mioske ka Ljevištima), samo iznad po planini. Takođe se vidi koliko su gusto zbijene izohipse. U jednom trenutku se useca u unutrašnjist planine jer obilazi klanac gde se spušta reka Vrela, koja se kasnije uliva u Moraču. Sa ove vožnje nemam previše slika tog dela rute. Ali poneka se nađe... Ova tanka glistica dole što se nazire, to je onaj asfaltni put od Mioske preko Boana ka Žabljaku Taj deo rute završavam silaskom do Morače, gde prelazim most i uključujem se na tu asfaltnu glisticu dole A Morača prelepa, zelena Odatle par kilometara vozim asfaltom nazad u pravcu Mioske, pa opet idem u planinu, sada levo, sa druge strane glistice, a i Morače. Od sela Raško sve makadamskim putem ponovo na visini iznad magistrale, kružim. Stižem do Mioske. Odatle sve uzbrdo, pored Moračke Bistrice sve do Tisovog krša ( 1600 mnv) Put je uglavnom zemljani do poslednje deonice. A onda kreće kameni uspon. Tu ume da bude i čupavo, zavisi od vremenskih nepogoda. Ali kada se izađe sav trud se višestruko isplati Dan nije bio sasvim vedar. Ipak je to skoro novembar. Pa su fotografije pomalo mračne. Ne mogu da dočaraju svu lepotu ovog mesta. Imam negde sigurno i boljih snimaka. Kad naiđem na njih, okačiću. Prvo produžavam do ispod Umova odakle se u kotlini vidi Miočki katun. Stočari su odavno otišli, ali nisu i svi stanovnici Katun je ušuškan u dolini ispod Velikog i Malog Uma ( 1945 mnv) Silazim u katun da pozdravim konjiće Među njima je jedan moj stari poznanik, bela kobila. Ona iz nekog razloga voli motor, ne plaši ga se. Uvek priđe da ga onjuši, a ponekad stavi glavu na sedište. Tu kobilicu viđam inače i na drugim mestima u planini, uopšte ni blizu ovog katuna. Ima puno konja. Oni će biti tu pušteni , sami, još malo, dok sasvim ne zahladni, a onda ih vode niže da prezime zimu Radoznali su. A i obradovali su se gostu Pozdravljam drugare i vraćam se do Tisivog krša iznad litice, da napravim par fotografija, pa nazad kući. Preko puta Tali, vrh Ropušnice, a desno vrhovi Moračkih planina, Moračka kapa i ostali Umovi se gube u oblacima Betica mrvica na ovom veličanstvenom planinskom prostranstvu Zima se približava sitnim koracima, uskoro neće biti više vožnji po viskokim planinama. Ovo su poslednje prilike za tu godinu.

Ranije sam već pomenula, posebno mi je bilo zanimljivo otkrivanje puteva po Bjelasici ali i onih kojima mogu stići do nje, a da ne moram voziti kroz Kolašin , pa do skijališta gore, jer mi je to preko 20 km asfaltom. Ovo je je jedna od ruta koju sam trasirala, s tim što nije najsrećnije rešenje jer prolazi kroz privatno dvorište. Kasnije, opet iz trećeg pokušaja sam našla idealnu rutu koja ide izohipsom jugoistočne padine Bjelasice i izlazi na trasu Bjelasica - Trešnjevik kod Bačkog brda. 24.10.2023. Krug: Kolašin, Manastir Ćirilovac, Vranještica, Bačko brdo, Lumer, Ključ, Krivi do, Vranjak, Kolašin ( 91,7 km ukupno od kuće) Do Kolašina stižem standardnom rutom brdima preko puta, s tim što i tu ima par varijacija , a sve izlaze na magistralu posle Crkvina. Odatle asfaltom vozim ka Kolašinu, ali mu prilazim sa kružnog toka iz pravca Mateševa. Zatim, veoma brzo skrećem na makadamski put. Tu sam malo lutala obzirom da je nastavak puta izmešten zbog izgradnje nekog objekta. Ali nalazim. Put se penje uzbrdo, planinom, desno od Kolašina. U početku je makadamski, ali jednog momenta ulazi u šumu i tu postaje dosta loš, izbrazdan zemljani put. Vidi se da ga više ne koriste često ili uopšte vozila, ali planinari da. Nalazim oznake na drveću. To je planinarska staza koja vodi do vrha Kukanovac ( 1295 mnv) iznad Kolašina. Ovom prilikom ne izlazim do samog vrha gde je i vidikivac sa lepim pogledom. Fokus mi je na pronalaženju trase u daljem nastavku puta, kojom se mogu spustiti u Vranješticu, a kako ću se iz nje popeti do Bačkog brda, to sam već ranije pronašla. Ubrzo se uključijem na široki utabani makadamski put za manastir Ćirilovac koji mi je poznat od ranije. Brzo stižem do manastira . Ne skrećem ka usponu koji vodi do kapele manastira Ćirilovac napravljene na samom vrhu. O tome ću drugi put pisati. Veoma impozantno. Nastavljam pravo. Manastir Ćirilovac Ako pogledate onu tačkicu na najvišem vrhu, to je kapela manastira Ćirilovac Brzo stižem do puta iznad Vranještice. Ona je dole u podnožju. Moram pronaći put da siđem dole. A ono iza motora je Bjelasica. Cilj je stići do tamo, prvo dole, a onda gore Lutam neko vreme tražeći po zaraslim livadama ucrtani put sa mape, ali ne nalazim. Srećom pojavljuje se tu niotkuda jedna starija žena, došla je da proveri da li joj neko krade drva. Ona me upućuje kuda da siđem do puta koji vodi naniže. A put, onako, srednje žalostan. Sa povećim nagibom i par serpentina. Ali ne, odjednom dalje ne mogu. Zaustavlja me gomila istovarenih drva za ogrev koja zauzimaju čitavu širinu puta . Shvatam da sam u dvorištu nečije kuće. Izlazi čovek, ja već silazim sa motora i molim ga da mi dozvoli da pomaknem par debala kako bih se provukla pored. Ali debla nisu baš lagana. Oboje vučemo drva. Jedno njemu pada na ruku i krv počinje da teče. Auh, sad se domaćin još i povredio pokušavajući da mi oslobodi prolaz kroz svoje imanje. Srećom nosim flastere, pa mu pomažem da zaustavi krv i pokrije ranu . Krivo mi je što se čovek povredio, ali vreme teče. Daleko sam od kuće, moram dalje. Zahvaljujem se i nastavljam. Odatle vozim od ranije poznatim šumskim putem kojim se penjem do Bačkog brda a tu sam već na Bjelasici. To znači da sam cilj oko trasiranja tog dela puta, za danas ispunila. Ostalo je vremena za još jednu kraću ekspediciju po proplancima Bjelasice. Tačnije dve, a onda nazad kući. Prvo se penjem na Ključ, do izlazne stanice ski lifta koji odavno nije u funkciji. Odatle se pruža pogled na skijalište Kolašin 1450 u podnožju, ali i veći deo Bjelasice Ključ, vrh (1970 mnv) Desno prvo vidimo izlaznu stanicu ski lifta Ćupovi, a iza repetitor na Zekovoj glavi Silazim sa Ključa i penjem se na sledeći vrh koji se nalazi preko puta. Lumer ( 1883mnv) Produžavam još malo vozeći po prelepim pašnjacima na ovom delu Bjelasice. Tu se penjem do još jednog vrha čije ime nisam uspela da saznam, visine 1887 m, koji se nalazi iznad Jelovice. Sa ruba se može i videti Jelovica. Prelepo je ovde. Priroda je možda čak i najlepša u jesen. Zlatna boja joj daje neku otmenost i naglašava lepotu. Desno u rupi je Jelovica, otprilike tu dole se završava i tunel Klisura. Pravo, Zekova glava Vreme je za povratak. Silazim sa Lumera, pa putem pored planinarskog doma Krivi do , ispod Vranjaka nastavljam do Kolašina. Konji me uvek obraduju. Koliko god da žurim, za njih se nađe trenutak vremena A od Kolašina, istom rutom kojom sam tog jutra i došla, vraćam se brzom brzinom dok ne padne mrak, nazad kući Uvek sam srećna kada prođem rutom koju sam prethodno samo osmislila. Sada to nije samo potencijalna, već je izvesna opcija za vožnju do Bjelasice Mana joj je što prolazi kroz privatni posed. Znači istraživanje se nastavlja .

Odmah i da nastavim dalje, kad mi je krenulo pisanje. A treba i opravdati pohvale Fokus te jesni je bio na istraživanju Bjelasice i puteva do nje sa što minimalnijom vožnjom po asfaltu. Već je bio kraj oktobra, dani značajno kraći ali vreme je dobro služilo. Bilo je suvo i vedro, idealno za vožnju. Ipak, za malo duže vožnje od kuće po planini, bile u to poslednje prilike za tu godinu. Sezona je bila baš dobra, puno sam vozila i bila sam u formi. Pa sam tako te lepe zadnje oktobarske dane vozila svaki ili svaki drugi, treći dan. Naizmenično. Dan, dva vožnje poznatim putevima, pa jedan istraživanja i tako u krug. Neću baš svaku vožnju pisati, a neke ću pomenuti u kratkim crtama, jer gotovo svaku zabeležim lepim fotografijama pa je šteta da ih ne pokažem. Sledeća vožnja koju bih pomenula je: 23.10.2023. Krug oko Maganika preko Velje Dubokog i Kapetanovog jezera ( 89 km) Lep krug u svakom smislu, i tematskom i vozačkom. Kilometraža taman. Težina treka, da kažemo srednja, pod uslovom da je stanje puta iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera zadovoljavajuće ( ovo je inače deo TET-a CG) . A takođe i puta od Pogledala ispod Maganika do Gornjih Rovaca. Povremeno vozim ovaj krug, a kada sam posebno raspoložena za vožnju ubacim i neki dodatak. Ovog puta su dodata dva elementa, da vožnju učine još zanimljivijom Rekoh, bila sam tada baš u formi, i fizičkoj koliko toliko ali i mentalnoj. Od kuće silazim na magistralu , malo vozim asfaltom pa se isključujem, prelazim Miraču i crnogorskim TET-om krećem uzbrdo ka Liješnju. Taj put je asfaltiran ali uzak vijugav sa konstantnim usponom do 1150 mnv. Taman za zagrevanje. S tim što se kod Cerovice isključujem sa asfalta i kružnim veoma zanimljivim šumskim putem, koji se takođe konstantno penje, a prostorno je veoma blizu vrhova leve litice kanjona Mrtvice ( gledano u pravcu njenog toka), izbijam direktno u Liješnje. Volim ovaj putić. Od kako sam ga otkrila često zaobilazim asfalt kada tuda vozim. Nije previše težak ali nije ni za opuštanje, naročito kada je zemlja mokra. Kamene grede u pozadini su Maganik, a ujedno i desna strana kanjona Mrtvica Od Liješnja prestaje asfalt ,što sada više nije slučaj, asfaltirano je do Velje Dubokog prošlog leta. Tu se put spušta naniže nekih šest kilometara, prelazi Mrtvicu u Velje Dubokom a onda kreće konstantni uspon i serpentine, makadamskim putem sa pokretnim kamenom, čije stanje varira u zavisnosti od godišnjeg doba i toga da li je već popravljan te godine. Obilne padavine umeju toliko da unište put i nanesu odrone da je nekada nemoguće proći. Ko je vozio TET CG, zna kakve su serpentine, kakva je podloga i zna da je u najmanju ruku potreban dodatni oprez pri usponu ali i pri spustu. Ali kada se savladaju serpentine i kamen koji bacaka levo, desno, izbija se u prelepu dolinu Milin do, ispod vrhova, Jablanovac ( 1867 mnv) i Orlojevac (2112 mnv). A tu iza je i Stožac (2141 mnv) Još koji kilometar i stižem do Kapetanovog jezera Pogled ka podnožju odakle sam se popela Moračke planine Odatle ne idem do jezera, već se levo od njega penjem strmim obroncima , tragovima kvada do najviše tačke. Poslednji uspon gledano iz podnožja, izgleda veoma strm. Ali može se izaći. Izlazila sam ranije xtrainerom, a i klx-om, ali ovom Betom još nisam. Znam da ona može, a mogu valjda i ja. Tu ne sme da se pogreši, jer bi teško bilo zadržati motor na takvom nagibu. Nemam sliku uspona, mada ni ona ne bi verovatno verno dočarala situaciju. Ako nađem neku od ranije okačiću. Malo se dvoumim da li da pokušam ili ne , ali ipak krećem. I izlazim bez problema Gore ne prilazim previše ivici, poučena ranijim iskustvom , gde mi se klx prevrnuo uz samu ivicu litice, potonula ćopava, a kaciga sa naočarama se otkotrljala sve do podnožja provalije. Naočare sam jedva našla tada, kaciga je skroz ispucala, a da ne pričam koliko je naporno silaziti niz liticu sve u opremi i čizmama i posle se popeti A odozgo prelep pogled na crkvicu u podnožju , put kojim se iz pravca Nikšića stiže do Kapetanovog jezera, ali i na Lukavicu, Veliki i Mali Žurim Tek posle uspešne misije uspona ispod Stubice ( 1905 mnv), silazim do brdašca iznad jezera da i tu napravim neku fotku. Prelepe Moračke planine u zlatnim tonovima jeseni i jezerce koje se i bojom stapa sa ambijentom Ovde je završena tek polovina kruga. A dan već izmiče. Treba požuriti nazad, pa u povratku ne stajem puno, pa tako nema ni slika. Ispod Maganika zastajem kod Pogledala da još jednom fotografijom završim ovaj takođe jako lep dan. Ovaj centralni masiv u sredini kruga je moj Maganik

Za one gore planine koje pitaš, ne mogu sa slike da vidim tačno, ali ako se slikano na delu puta do Mioske ( lakat krivina) pravo ispred tebe su kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine. A ako je slika posle skretanja na krivini a bliže Ljevištu, pravo bi bili vrhovi Veliki i Mali Zebalac i planina Lola. Moračke planine su levo od pravca u kome si se kretao, posle krivine.