Smiraj dana u mom selu, posle kiše - kataklizme

Jedna morska novembarska, pre nego su krenule kiše i dodatak

Jesen na Bjelasici - Pešića jezero, Crna glava preko puta, slikano sa Zekove glave

Jeste Marko, visokogorac On motorom ide uz planinu dokle može, a kad više nema ni kozje stazice za motor, do vrha se popenje peške. A ume i odozgo kad snega ima da se skijama spusti

Evo sad jedne dobre vožnje , zanimljivom, novom rutom kojom sam napravila krug od oko sedamdeset kilometara. I za ovu vožnju sam se odlučila za klxa iz nekoliko razloga. Prvi je taj što sam nameravala ako u poduhvatu uspem, u smislu da put preko vrha kuda sam nameravala da prođem, bude prohodan, da odem do Kolašina u manju nabavku, a to mogu samo klx-om jer je on registrovan. A drugi, ne manje važan razlog je to što sam htela da unesem malo izazova u vožnju Naime, ovu rutu sam sasvim slučajno otkrila jesenas , istražujući betom neki slepi put ucrtan na mapi koji se penje ka vrhu Tori. Bila sam potpuno iznenađena kada su mi domaćini u jednom planinskom domaćinstvu otkrili da je zapravo put probijen i dalje, da se nastavlja preko planine i da praktično tuda mogu da izađem bukvalno ispred pumpe kod Kolašina. Sećam se tog ushićenja kada sam tada potpuno neočekivano otkrila još jedan fantastičan off road put do Kolašina. I to ne bilo kakv put. Od istih ljudi sam saznala da se tim putem voze trke džipova jer je vrlo atraktivan. Vijuga kroz šumu i penje se visoko do vrha Tori a onda silazi naniže kroz šumu ka rečici Pješčanici koja se kod Kolašina uliva u Taru. Evo sad gledam, visina do koje se penje je 1369 m. Dakle, rešila sam da klx-om probam tuda, da vidim kako mi ide sa ovim motorom na ovom putu, a i da vidim može li se uopšte proći. A možda je zima preuredila put učinivši ga neprohodnim. Prvi deo puta ide do Manastira Prekobrđe, a onda se posle njega odvaja umesto levo ka grebenu za Crkvine, dijagonalno, u pravcu Kolašina samo preko drugog planinskog venca. Tu odmah posle manastira nailazim na ogradu za stoku koju moram da pomerim, a onda i vratim kada prođem. Priroda je još uvek siva i hladna. Potoci obiluju vodom od snegova i kiša, prepuni izlomljnog drveća, granja i krupnog kamenja. Posle Prekobrđa prolazim kroz selo koje se zove Ženske Ravni. Zašto ne znam . Odatle put izohipsom počinje ponovo da se penje u vis. I negde na kraju prvog uspona nailazim na novo selo čije ime nisam zapamtila. To je mesto gde se otprilike završava ucrtani put na mapi. Međutim nedaleko odatle nastavlja se nalevo uz planinu do samog vrha. A sve vreme se pruža prelep pogled na brda i sela ispod. A onda još gore, pa još malo gore... do vrha. Posle toga se malo vozi šumskim putem po grebenu a onda put počinje da se spušta do sela Pješčanica uz istoimenu reku. U tom delu šume na par mesta je bilo manjih deonica pod snegom ali sam uspela da prođem izbegavajući ih uz ivicu puta . Sa klx-om ne mogu da vozim po snegu, ni kraće deonice. Guma proklizava a ne bih da dođem u situaciju da mi motor padne i da treba sama da ga podižem tu u planini gde nikoga nisam srela ovaj put. Srećom , uz ivicu puta je bilo uskih linija koje su se već istopile,taman dovoljne širine da se provučem. I evo me uz obalu Pješčanice. Još malo i stižem do ušća Pješčanice u Taru. Ovo iza motora se nazire put na suprotnu obalu koji je potpuno odnela voda. Taman kad sam završila kratki predah uz reku naišao je buldožer u nameri da popravi put. To mu nije baš polazilo od ruke za vreme dok sam ja stajala i posmatrala Putem pored Tare uskoro izlazim na magistralu, a odatle je Kolašin odmah iza par krivina. U Kolašin nisam ni morala ali sam htela da kupim kutiju jaja jer se približavao Uskrs pa bar da ofarbam desetak. Verovatno sada razmišljate, šta nam ona sada piše o jajima, kakve to veze ima sa vožnjom Ali ima Kutiju sa jajima sam smestila u ranac a onda vozila nazad off road nekih tridesetak kilometara od Crkvina pa grebenom, pored lovačkog doma pa ispod Prekobrđa i dovezla ih do kuće bez da se i jedno polupalo Nije besmislena ona izreka, hodam kao po jajima. Samo u ovom slučaju bi bilo, vozim kao sa jajima ( u rancu ) Usput stajem pored još jednog vidikovca sa pogledom na sela ispod Prekobrđa i gledam dolinu sa kućicama rasutim kao biseri. A odatle lagano nazad kući. Veoma uspešan dan , odlična ruta i dobra vožnja. Klx se pokazao i na ovoj vožnji kao pouzdan i dobar saputnik. Ovo su bili tereni novi za njega, sa ponegde malo većim usponima, ponegde blatom a negde i kamenom a sve je prošao bez problema. Još je i jaja prevezao da ih nije porazbijao Zaslužio je predah bar u narednih par vožnji

Ja sam prvo vozila motor samo po asfaltu, isti motor iz tvog potpisa pored avatara - Hondu Hornet Dosta sam kilometara prelazila godišnje i to samo putovanja, ništa u gradu. Tada mi je bilo nezamislivo da siđem motorom na makadam pored puta a kamoli da vozim tuda. Kad sam nailazila na deonice puta sa skinutim asfaltom dobro bih se preznojila dok to pređem A onda je društvo počelo da vozi off, pa reko ajde i ja da probam. Prvi motor mi je bio kinez od 200 kubika, isti onaj koji je gore lemy pomenuo. I upravo je baš onako kako je on rekao. Bolji i pouzdaniji motor , posebno za te prve korake za jeftine pare nisam mogla naći. Taj me motor nigde nije izdao a puno sam km i sa njim prešla po offu i na njemu dosta naučila da vozim. Ali kako to uvek biva, jednom pomislim da sam ga prerasla i da trebam na neki drugi preći, neki koji nije kinez. Tek kad je lemy uzeo od mene kineza i kad sam videla šta tek on sa njim može i kako vozi, shvatila sam svoju zabludu Ali ok, čovek voli da proba novo, neki poznatiji brend, iako uopšte nije nužno da to uvek znači bolje za konkretnu osobu i njene potrebe. Sledeći motor mi je bio dvotaktni kmx 125, motor koji je zahtevao potpuno drugačiju vožnju a i poznavanje održavanja, što kod mene nije bio slučaj. Ipak sam se dosta i sa njim navozala po planinama u Srbiji. Na kraju dolazim do klx 250 a nešto kasnije i do ponovo dvotaktnog motora jako dobrih mogućnosti za moju veštinu vožnje, beta xtrainer 300. Sa ta dva motora sam prevezla x kilometara i radnih sati po planinama Crne Gore. klx je dual sport motor, pristojne autonomije koja mi je omogućavala da vozim i ne brinem hoću li negde u planini ostati bez goriva, a opet za mene malo teži motor sa kojim ja imam muke oko podizanja, motor koji može da se popne na razne čuke ovde u Cg, pouzdan, lak za vožnju i upravljanje. Sa druge strane Beta je divokoza . Može daleko više nego što sam ja mogla. Lagan, okretan motor, penje se gde poželim, kreće na strmom usponu, takođe pouzdan motor idealan za istraživanje zabačenih, nepoznatih terena po planini. Mana mu je jedina bila, manja autonomija i nije bio registrovan. Ali nisam po putu njega ni vozila. Celom ovom dugačkom pričom htela sam da kažem sledeće: Većini nas koji nismo tako dobri vozači kao oni sa yt klipova, ne znači mnogo koji je to najbolji, najsveobuhvatniji motor za off, jer to će biti neki motor od 700 i više kubika, koji kvalitetom, opremom, autonomijom omogućava avanturističku vožnju po ko zna kojim bespućima. Ali džabe sve to ako mi takav motor možemo da savladamo samo na asfaltu ili eventualno nekom lakšem makadamu. Po meni je idealan motor za off road onaj motor na kome se osećamo sigurno, kojim možemo u potpunosti da vladamo na terenima na kojima ćemo voziti, lagan, okretan motor koji omogućava i da napredujemo a ne da zaziremo od novog i nepoznatog. Koji je to motor je individualno i zavisi od više faktora, ne samo od veštine vožnje. A neki od bitnih po meni su težina, pouzdanost i adekvatna oprema vozača a i motora, kao i izbor terena u skladu sa veštinom. U Cg zna se kakvi su tereni uglavnom. To što ima puteva makadamskih, probijenih po raznoraznim planinskim bespućima nije uporedivo sa makadamskim putevima u ravnici i nekim pitomijim krajevima. A i kvalitet tih puteva se stalno menja zbog padavina, erozije, sve slabije upotrebe pa sve to treba imati u vidu... Svakako veliki i težak motor nosi veći rizik u vožnji i mogućnost da negde ne može ni da se prođe, a potrebna je i znatno veća veština njega voziti po planinama. O tome da sam , bez drštva ne treba voziti da i ne govorim. Koliko znam, momci koji odavno voze off u Cg svaki ima veći enduro motor za po putu a i po planini kuda se njim može, ali su vremenom nabavili i lake male kroseve samo za planinu. Jeste da za njih treba prikolica a to je dodatni trošak i manje komforno nego samo sesti na motor i gas. Opet sa druge strane, znam momka baš iz Podgorice koji ima samo malu Hondu xr od 125 kubika , čak nema ni gume sa kramponima na njoj. On je sa njom prešpartao Cg uzduž i popreko i gotovo da nema puta i vrha gde se nije popeo tim motorčićem. Vozi je i po asfaltu a i po planinama, drugi motor nema. Tako da nema tu baš univerzalnog pravila, svako mora da razmisli i izabere motor prema sopstvenim očekivanjima i veštini a svakako da se pre toga oko svega dobro informiše da ono što kupi bude što bolji pogodak Eto, to je ukratko moje razmišljanje

Sledeća vožnja nije tako dugačka, delom ide asfaltiranim planinskim putićem , a čak nemam ni nekih preterano atraktivnih fotografija da proparatim priču. Ali svaka od ovih vožnjica za mene ima poseban značaj, pa ih neću preskakati, svakoj ću posvetiti manje ili više teksta. Nekome je možda moja priča zanimljiva, nekome možda i nije, ali za mene je svaki ovaj pređeni putić još jedna složena kockica u slagalici puteva na planinskim terenima centralne i severne Crne Gore. Svaki pređeni kilometar u toj slagalici krije uspomenu za sebe, na lepe trenutke koje sam doživela na prelepim crnogorskim planinama vozeći se jednim ili drugim svojim motorom. Koliko je to kilometara u zbiru bilo bezbedne vožnje, vožnje za uživanje i pamćenje ... I koliko lepih uspomena sa mojim dvotočkašima. Oni više nisu sa mnom, a ni ja ne popunjavam više slagalicu , ali ono što smo zajedno prevezli, doživeli i videli, zaslužuje da bude ispričano Dakle, ovo je vožnja do Trmanje, sela levo od Gornjih Rovaca , rodnog sela Veljka Vlahovića. Iako zabačeno i visoko u planini, put do njega je među prvima u ovom kraju asfaltiran. Ali teren po kome se ovaj uski putić vijugavo penje naviše čini ga zanimljivim i za enduro vožnje. Samo selo se nalazi na kraju tog putića, na vrhu visoravni , smešteno na prostranoj dugačkoj ravnici okruženoj planinskim vrhovima. Jednom ranije sam zimi bila ovde autom, pa je sada bio red da to ponovim i motorom , a usput i da istražim još par nekih strmoglavih makadamskih putića koji se mogu videti sa asfalta kako poniru u dubinu strmih strana ispod puta. Opet hladan dan sa jačim vetrom. Vozim u jakni i zimskim rukavicama a i dalje mi je hladno. Ali priroda je nova i lepa. A to uvek zagreje Prošavši selo produžavam kamenim putem dalje da vidim dokle će me to dovesti. Znam da je put slep, ovde ne može krug da se zatvori ali vozim dokle može da pogledam prirodu i sa te strane. Trmanje su iznad kanjona Platije, međutim najlepši pogled na planine ovog kanjona je sa asfaltnog puta neposredno pre dolaska u selo ako ne računamo vidikovac do koga se može doći planinarskom stazom od jedno četri sata pešačenja. Naravno ja sam to preskočila ovaj put . Za sada se držim pogleda do koga mogu doći motorom Kamen na kamen ... Pogled na visoravan i selo Trmanje Toliko duva da ne skidam kacigu Na prostranoj tek pomalo zelenoj livadi pozira klx Do kuće Veljka Vlahovića nisam išla ali sam stala ispred spomenika koji svedoči o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između plemena Rovčana i Kuča u ujedinjenoj borbi protiv Turaka daleke 1774 godine. U povratku nazad pravim pauzu u zavetrini iza bora, pored ozidane bistjerne za skupljanje vode. Trmanje su selo koje oskudeva u izvorima vode, pa se ona sakupljala u ovakvim bazenima. Kanjon Platije Dalje, u povratku silazim nekim strmim kamenim putićem skroooz u rupu a put se bukvalno završava u nečijem dvorištu. Na moje iznenađenje tu zatičem deku sa dve koze kako sedi na drvenoj klupici. I on je mojom pojavom jednako bio iznenađen. Kaže, ovim putem niko ne silazi, otkud ja . Deka je želeo da ostanem malo duže, ali iskreno meni se žurilo da što pre izađem iz ovog sela u rupi, putem koji i nije baš u najboljem stanju . To mestašce na kraju putića zove se Jasenov Do a iz dekinog dvorišta se pruža lep pogled na sela Maničevo i još neki Do čije ime nisam zapamtila . Izašavši iz rupe nazad na put, vraćam se preko Gornjih Rovaca mojim omiljenim putem pored groblja gde uobičajeno svraćam, a odatle sam vrlo brzo nazad kod kuće. Još jedan lep dan je završen. Bogatija za još jednu finu vožnju, nove i lepe utiske vraćam se kući. A pre nego što se posvetim sebi prvo timarim svog vernog konjića i spremnog za sledeću avanturu parkiram ga pored njegovog drugara da i on zasluženo počine

Narednih nekoliko vožnji bilo je rezervisano za klx-a. Prethodne sezone sam baš dosta vozila, što sa drugarima u Srbiji, što sama u Crnoj Gori. Prešla sam dosta kilometara i radnih sati, po raznim terenima. U selu sam ostala gotovo do snega. Tek kad je zima dobro zakucala na vrata, krajem novembra sam se spakovala i vratila za Beograd. Ali pre toga sam čitavu jesen imala fantastično vreme za vožnju, tako da sam izvozila sve moguće puteve u okolini a i dalje, jednim a posle i drugim motorom. Praktikovala sam da teže ili nepoznate terene prvo izvidim betom. Ona mi je lakša za manipulaciju, mogu da je podignem a i sposobnija je da prođe po mnogo težim terenima nego što ja mogu . Ali to je bilo prošle godine. Ove je trebalo sve to iz početka. Zima, snegovi i kiše , značajno mogu da izmene terene, pa tako i njihovu prohodnost i težinu. Ja sam ove godine rano došla u selo, kada je još uvek sve iznad bilo okovano snegom. Mogućnosti za vožnju su bile ograničene. Ali nije samo to. Tek je trebalo ispitati stanje puteva i terena kojima ću u većem broju slučajeva ja prva proći ove godine, po običaju sama, što donosi dodatni rizik. Zato sam dobro morala da promislim o izboru rute a i motora svaki put kada krenem na vožnju. Lakše sam se odlučivala za betu, tako da sam do sada nju više i vozila. Ali došao je red i na zelenog zmaja Dobro se on snašao , a i ja na njemu na ovim vlažnim , pomalo blatnjavim putevima. Prva od par vožnji u nizu je bila preko puta , šumama pored lovačkog doma ka Manastiru Morača. Drveće je još golo i sivo a dodatno ga muče i požari koji ovog proleća pustoše lepe šume. Kod Manastira Morača izlazim na kratko na magistralu a onda vidim da je podignuta rampa na putiću kojim može da se spusti do reke. Silazim na Moraču. A ona lepa, zelena, hući i zapljuskuje obalu žureći dalje. Vrativši se na magistralu ubrzo se ponovo isključujem, ovog puta levo, putem koji vodi u planinu. Već sam vozila ovim putem prošle godine. To je jedno lepo parče od dvadesetak kilometara šumskog, zemljanog puta koji se penje visoko, na hiljadu sto metara nadmorske visine i izbija ispred samog ulaza u selo Liješnje. Put je vijugav, na momente strm, ponegde razvaljen vodama, a ponegde ima popadalog drveća , ali u celosti je bio prohodan. Usput nailazim na tragove skorašnjeg velikog požara koji je bukvalno opustošio čitava brda. Tužno. Ipak šuma i dalje živi, još malo kada ozeleni nestaće i ovi tužni tragovi vatre. Levo, desno, gore, pa opet gore i tako redom dok ne stigoh do Liješnja. A tu se pogled otvara ka selu na jednu stranu i vrhovima Maganika odmah tu na dohvat ruke, na drugu. Izabiram, kao i obično, uzvišenu tačku sa dobrim pogledom za odmor i slikanje. Dan je sunčan ali prohladan a duva i neki hladnjikav vetar. Ali ne dam se poremetiti. Uživam u pogledu i osećaju. Mnogo volim kada mi vožnja dobro ide. Pa još kad je uz to vedar dan i prelep pejsaž. Šta drugo da poželim. Malo vetra neće smetati Nazad se vraćam prečicom kroz šumu ka Cerovici, onom kojom prethodni put ako se sećate iz suprotnog pravca nisam mogla proći od snega. Sada je prohodna i dobra za vožnju. Zadovoljna sam. Vožnja je bila dobra. Sve je glatko išlo, klx nije ni štucnuo. Grabio je i na usponu i po blatu, sigurno bez da me ijednom štrecne . Volim kada vožnja tako glatko prođe. Osim elana da u narednu vožnju uđem sa većim samopouzdanjem, ovakav dan mi donosi veliku radost i dobro raspoloženje. Odmah je sve obojeno svetlim bojama a u mojoj glavi se već rađaju novi planovi i ideje Pre izlaska na asfalt poslednji pogled sa Cerovice na Moraču i magistralu u podnožju. Čini se tako daleko a u stvari je vrlo blizu , odmah tu dole kad se sjurim

Ovo sada nije enduro vožnja već jedan lep izlet za koji ću zbog njegove posebnosti i lepote odvojiti par rečenica i koju sliku Toliko puta sam vozeći se od Podgorice ka moru prošla pored table za skretanje ka Rijeci Crnojevića ali nekako se uvek žuri i nikada se nema vremena za svraćanje. A možda sam i naslućivala da za potpuni doživljaj ovog malog lepog gradića smeštenog uz istoimenu reku treba odvojiti malo više vremena od usputnog skretanja sa puta. I eto, tog sunčanog prolećnog dana pružila mi se prilika Meandri reke, sam gradić i priroda koja ga okružuje zaista predstavljaju jedinstven doživljaj, tako da nije čudno što je ovo posećena turistička destinacija. Posebnu atrakciju predstavlja vožnja brodićem iz Virpazara ali ja sam ovaj put došla ništa manje atraktivnim, vijugavim asfaltnim putem kroz prelepu prirodu. Pa evo pogledajte čime me je očarala Rijeka Crnojevića Danilov most , 1855 Posle ovakve lepote kako drugačije da završi dan nego uz zalazak sunca, i to ne bilo kakav A red je bar noge da pokvasim, kad još nije vreme za kupanje

Evo još jedne kratke epizode koja je u neku ruku nastavak prethodne vožnje. Hladni i kišoviti dani su se nastavili pa nije bilo baš inspirativno voziti. Zemlja je bila mokra i klizava a i kamen, isto mi je gde god da krenem. Jutra su previše hladna pa na vožnju ne krećem pre jedanest sati. U tim okolnostima biram kraću vožnju u lokalu, znači gore u pravcu Maganika. Obzirom da sam par dana ranije ustanovila da dalje od Granice ne mogu od snega, a malo je verovatno da se u međuvremenu mnogo promenilo, preostalo mi je da smislim neki novi putić u tom pravcu koji bih mogla da istražim . A svakako ću izvoziti i put ka Maganiku čisto da vidim koliko serpentina dalje može da se stigne kad već idem gore Setila sam se da mi je jedan rođak koji ima kolibe na Sjenokosima pričao da od njegovih koliba preko livada može da se izađe u planinu na Kužnje Katunište. Ako bih tu izašla, odatle imam više puteva u raznim pravcima, između ostalog i ka Maganiku. Naravno sada je sve to pod snegom, ali mogla bih da pronađem i osmotrim te livade. U odnosu na liticu od pre par dana, ove livade se nalaze više desno ispod kamenog planinskog vrha Smonik. I kako sam čula izuzetno su strme. Pa da pogledam koliko je to strmo i ima li izgleda da se tuda popnem sada ili u nekim suvljim boljim okolnostima. Međutim zemlja je bila toliko mokra i klizava da sam teškom mukom uz rizik da se isklizam , prešla kosinu do prevoja. Nije baš bio idealan izbor dana za ovu vožnju. Previše rizično a ljudi u oklini nema. Da se isklizam ili zaglavim u blatu ne bi imao ko da mi pomogne. Plus nisam mogla mnogo da vidim baš zato što su uslovi za vožnju na tom terenu bili loši. Livade su zaista jako strme. Iako izlazim uz razne uspone ovde nisam mogla da procenim da li bih i u idealnim uslovima uspela. Evo kako to izgleda mada slike ne prikazuju verno o kakvoj se strmini radi. Smonik ispred mene Klackalica , nit napred nit nazad A kramponi puni blata Tamo pozadi iznad one kuće ( nekog Bate kuća ) pa još uzbrdo bi trebalo da može da se izađe na Kužnje Katunište. Stoka izlazi, i čobani, a može li i motor ? Do Batove kuće bih sa ovog prevoja do koga sam došla teoretski mogla da dođem tako što se spustim u rupu pa iz nje drugom još strmijom kosinom probam da se uspenjem. Dobro je što je zdrav razum prevladao pa to nisam ni pokušala tada, jer bih verovatno ostala zaglavljena u rupi, bez mogućnosti da izađem . Pa bismo ja i motor tu sačekali još mesec dana dok rođak sa stokom ne dođe Ali se zato setih kuda sa druge strane mogu da priđem početku te kose livade pa se tamo i uputih da osmotrim. Pre toga sam časkom skoknula da vidim da li se pomerila granica sa snegom ka Maganiku. Jeste za jednu serpentinu naviše Tim tempom ću na Maganik izgleda tek u maju moći Podnožje strmih livada ispod Batove kuće Nisam daleko stigla na usponu. Zemlja je previše klizava, kramponi se pune blatom i motor kliza. Ostavljam motor i idem gore peške da izvidim. Možda po suvoj livadi može ovuda da se popne ali nisam sasvim sigurna. U svakom slučaju i da se popnem dalje nema puta a ni čistine. Ipak je bilo zanimljivo videti Sjenokose i iz ovog nizbrdastog, kosog ugla. Treba sačekati suvlje vreme , da sneg popusti pa prići sa gornje strane, preko Kužnjeg Katuništa pa videti odozgo koliko strašno izgledaju livade Ako ništa drugo, sigurno će biti zabavno kotrljati se niz njih, bez motora naravno

Povreda na radu Pa sad pošto ne mogu da vozim, bar da pišem o onome što sam do sad vozila

08.04.2022 Zima ne popušta, a vreme joj je već polako. Kad god je dan suv i ne previše hladan koristim da se provozam makar tu u kraju. Nekako uvek strepim ako propuštam prilike, a kasnije ih ne bude bilo, biće mi žao. I bilo bi mi. Ipak, iako sam rano započela sezonu i relativno rano završila, imam lepih vožnji zabeleženih fotografijama, kojih se sada rado sećam Ovaj put vozim gore ka Maganiku, da provrim do koje krivine sada mogu da se popnem Volela bih da bar do planinarskog doma Đatlo mogu da se izvezem, ali nekako mi se čini da neće moći. Hajde da proverimo Ne, ne može ni blizu. Jedva da mogu da prođem Granicu i krenem naviše, a onda sneg. Nema smisla dalje ni pokušavati. Uspon je tu veliki, a ako ovde ima ovoliko snega dalje je sve sigurno neprohodno za mene. Mada nije neočekivano. Visina ovde je 1250 m. Trebaće još više nedalje dok bude bilo moguće popeti se na Maganik. A ja ću naravno povremeno pomerati krivine naviše dok na kraju ne stignem do gore Vraćam se nazad do Granice i razmišljam koji ću sad putić da istražim. Tamo na Sjenokosima sigurno više nema snega. Nisam prethodni put pronašla onu liticu za koju sam čula od meštana Gornjih Rovaca. Kažu da je fascinantan pogled sa ivice litice koja se nadvila nad selom Maničevo u podnožju. Pa hajde to da nađemo. Granica Dan je dosta hladan, gotovo zimski. Naočare se magle od mraza. Nema ni desetak stepeni. Ipak meni je prijatno. Imam ideju kako da dođem do litice i već osećam da će se isplatiti. I jeste Pogledajte sami. Selo Maničevo ispod Ovo dole desno u podnožju što izgleda kao krivudava vertikalna linija je asfaltni putić ka Trmanji Uh kako volim taj osećaj kada otkrijem nešto novo a dobro. Nešto gde do sada nisam bila a ispostavi se da je mesto i pogled odatle Wau . Moram ponovo doći po nekom vedrijem i toplijem danu da napravim bolje fotografije. Gore je duvao ledeni vetar, i susnežica je promicala, ali džabe. Mogu i ćuskije da padaju , ništa ne može da pokvari radost ovog savršenog trenutka Vraćam se lagano nazad u zavetrinu, kružeći po još uvek pustim , žutim livadama. Ne ide mi se još nazad. Možda pronađem još nešto zanimljivo. I zaista. Malo dalje, sasvim slučajno, skrivenu u kamenu ugledam duboku jamu - snežnicu Prelepo! Koliko lepih, neočekivanih otkrića i pejsaža danas. Odatle se vadila voda za piće i stoku kad se leti izdigne na ispašu Razdragana i zadovoljna danom, iako hladno i maglovito jutro nije obećavalo, u povratku sam išla težim prečicama. Dobre stvari me uvek napune energijom i probude sve najbolje u meni, pa mi i vožnja bude takva. Još jedan kratki putić sam svratila da vidim pa nazad ka kući. Na livadi dve krivine iznad moje kuće zastala da uživam malo u lepom pogledu na Moraču i most Pjenavac. Onaj levo najviši vrh na slici, to je Zečka. Tu sam na prethodnoj vožnji bila Lepo zar ne ? Prekjuče tamo dokle mi pogled doseže na horizintu, a danas sasvim na suprotnoj strani, drugačijem terenu a jednako lepom i uzbudljivom. Kako volim ovu prirodu! U svim godišnjim dobima je veličanstveno lepa, definitivno mi je ušla u sve pore Neizmerno sam srećna što sam motorom obišla sve što je u mojoj blizini, pa i dalje, što sam doživela svu ovu jedinstvenu lepotu u njenim raznobojnim izdanjima. Pa sad, i ako se nekim slučajem desi da na neka od tih mesta ne odem ponovo, ona su već tu, u meni Sjajan dan!

Šesti april, proleće se još ne oseća ni u tragovima a ipak je tu. Sneg se svakim danom sve više povlači a ja mu revnosno merim granice čekajući kada ću moći i malo višlje da se popnem Iako do skoro nije moglo da se popne na hiljadu metara nadmorske visine, a i to zavisi gde, pomislila sam da ću možda moći prekoputa putem Prekobrđa da izađem do vrha ispod Zečke. To je onaj deo TETa od magistrale ka Uvaču ( autoput sada tu prolazi ). Vozila sam ga prošle godine više puta, pravila i krug, sa jednim i sa drugim motorom. Ali sada je sve novo i sveže posle zime. Pitanje je da li je uopšte prohodno što se tiče odrona i drugih prepreka na putu a ne znam ni da li se sneg otopio. Sa 194 mnv treba se popeti na 1272 mnv. Idem da probam, pa kako bude Prvo svraćam da pogledam jedan putić koji mi je ostao neistražen od prethodne vožnje. Put bi bio vrlo atraktivan jer se strmo serpentinama penje uz greben ali nažalost potpuno je zarastao , pun kamenja i oborenih grana da sama nisam smela da se upustim dalje, a pitanje je može li se uopšte. Vraćam se na put ka Prekobrđu ali i tu pronalazim jedan putić koji skreće niz stranu, pa reko ajde i njega da pogledam. On ide rubom oko brdašca i završava na livadi sa koje se pruža lep pogled na mansatir. Vraćam se na trasu i silazim strmim zemljanim putem do mosta preko Sjevernice. Ovaj most je prošle jeseni asfaltiran na radost malobrojnih meštana. Ja nisam baš bila toliko srećna jer i ovaj deo prirode je bio potpuno autentičan i daleko od modernih tekovina civilizacije. A dalje posle njega kreće borba sa strmim vijugavim zemljanim usponom izbarzdanim erozijom i ko zna čime još Po suvom je kako tako, ali kada je zemlja mokra, e onda je vrlo interesantno Ali beta već zna teren i izlazi bez problema. Taman pomislih prođosmo teži deo kad eto prepreke. Odronila se stena na put i ostavila uzak prolaz uz liticu I šta ćemo sad ? Ovako na slici ne deluje strašno. Verujete mi jeste. Plus ako se uzme u obzir da se ja bojim ivica. Kad im se približim momentalno gubim ravnotežu i u većini slučajeva padam upravo na onu stranu gde ne treba. Inače jednom prilikom čovek čija je vikendica tu iza u blizini mi je pričao kako se ne retko dešavalo obzirom da je ovo na TET-u pa prolaze motociklisti a ima i stranaca, dešavalo se da je morao da pomaže da se motor izvuče iz provalije, jer ljudi skliznu i kad nema prepreke. Takav je put, uzak, kemenit, pa se desi da vozač izgubi kontrolu i otkliza niz stranu. A to su onda tantalove muke odatle uz tu strminu izvući motor. Ha, pa kad sam već dotle došla, a čini se da ako malo očistim prolaz pa polako pokušam, možda i uspem da prođem. Uh nije mi uopšte bilo svejedno, posebno što moram tuda i u povratku da prođem jer ne dolazi u obzir sada varijanta da pravim krug. Drugi deo kruga su putevi koji se koriste za drva i to retko, znači velika je verovatnoća da na tom delu ima oborenih stabala i neprohodnih deonica posle zime. Dakle, istim putem pored ivice i nazad Al kad je želja da otkrijem može li se do vrha jača od straha Naravno, idem. I prođoh , mada mi je čizma u jednom momentu zapela za stenu, ali ipak prođoh. Posle toga ponovo počinje uspon. Na jednoj krivini sretoh baš ovog čoveka što sam malopre pominjala. Džipom se odozgo spuštao ka vikendici. Pitala sam ga ima li snega do gore. Kaže ima ali je on napravio tragove pa da pratim, nisu kaže velike deonice, misli da ću izaći. Pa ajde da probam. Ne provlači mi se baš odmah ponovo pored onog ruba Zaista je bilo par deonica pod snegom. Gledala sam da hvatam ivice gde se već topio ali na par mesta čitava širina puta je bila prekrivena snegom, a uspon nije baš mali. E pa rešila sam da prođem, tako da sam hvatala zalet , malo ševrdala, nogama balansirala i prošla sam sve deonice pod snegom. I eto me na vrhu prevoja Desno u pozadini Komovi su još pod debelim snegom A i levo Maganik Odozdo iz rupe sam došla , a sad treba i nazad Dalje nisam išla. Za ovaj put je i ovo dosta. U povratku lako prolazim onaj odron. Valjda me drži adrenalin od uspešnog uspona. Posle odrona je ćumurana onog čoveka. Nisam je ni jednom videla dok radi. Još nisam umorna pa odlučujem da se nazad vratim zaobilaznim putem i taman proverim kakvo je stanje što se snega tiče na grebenu ka Crkvinama. Vozim preko Jasenske kose do grebenskog puta. Put je čist, snega na njemu više nema. Znači moći ću grebenom i do Crkvina, ali ne danas Za kraj dana još jedan pogled ka vrhovima pod snegom, ovog puta su to Tali i Lukanje čelo, a onda nazad na zaslužen odmor. Zadovoljna sam. Konačno pomak ka visinama i pređenih šezdesetak kilometara lepe ne baš lagane vožnje. Danas smo dosegli 1272 m, još malo pa ću moći i pod Maganik

Hvala . Zaista se tako i osećam . Upravo iz tog razloga i biram život ovde u mom parčetu raja . Na točkovima ili bez njih, pogled na zelena brda, reku u podnožju, kamenog gorostasa iznad, cvrkut ptica uz koji se budim, miris trave i zujanje pčela, duboko me ispunjava mirom, leči rane i donosi radost

I, eto mene ponovo posle male pauze Pošto ne mogu da se vozim, a kako stvari stoje neću više ni voziti ove sezone, reko ajde bar da pišem i tako se prisetim lepih vožnji i predela , pa i da to podelim sa vama. Jedna od sledećih vožnji s početka proleća, kada se sneg još nije otopio na planinama preko hiljadu metara, što je sužavalo mogućnosti za izbor ruta, bila je po šumama na potezu od Prekobrđa ka Morači. Taj dan sam više krenula u istraživanje sa ciljem da pronađem u tom delu nove puteve kojima do tada nisam vozila. Nisam baš imala ideju da li ću uopšte pronaći nešto novo i zanimljivo , a da nije slepi šumski put, ali se na kraju ispostavilo da je dan bio izuzetno uspešan , otkrila sam puno toga interesantnog, a usput napravila krug od četrdesetak kilometara . Put kojim često idem, ka manastiru Prekobrđe, a retko zastanem da u podnožju pogledam prelepu snažnu reku Sjevernicu čijim koritom sada teče velika količina penušave sveže vode. Na jednom mestu se spuštam do reke na mestu gde je ona uska i plitka ali se ne usuđujem da je pregazim. Suviše je divlja i ima puno krupnog kamena, lako mogu pasti ili se zaglaviti da ne mogu sama odatle izvući motor. A i neizvesno je ima li uopše puta dalje na drugoj obali. Sve deluje zapušteno i zaraslo. Odustajem i vraćam se na put. Vozim dalje. Penjem se u šumu ka lovačkom domu. Put poznat, prošla sam prošle godine mnogo puta njim, a i ove . Ideja mi je bila da na velikoj lakat krivini odakle desno put silazi ka Morači skrenem levo. Videla sam da tu postoji odvajanje koje nikada nisam istražila kuda vodi. To je bio pun pogodak. Preda mnom se otvorio čitav lavirint šumskih puteva koji su se vijugavo peli u visinu, pa silazili u rupu, pa opet kružno i tako oko dva brda. Dva nova za mene do sada neistražena brda Iz nove perspektive gledam Maganik i kanjon Mrtvice A onda nailazim na prvu kućicu na drvetu. I solarni panel pored nje. U prvom momentu ne shvatam šta će na nekom zabačenom vrhu ova kućica, a još manje šta će joj struja. Međutim kasnije sam naišla na još dve takve na druga dva vrha. Shvatila sam da su to lovačke izvidnice , mada mi i dalje nije bilo jasno šta će im solarni paneli , dok mi rođak nije razjasnio da verovatno imaju kamere, snimaju kretanje divljih svinja. Pa izgleda da su sada snimili i mene. Kada budu gledali snimke sigurno će se pitati šta ova budala sa motorom radi ovde i što im obilazi izvidnice Mada svi u okolini već znaju za mene, pa i lovci. U početku su bili potpuno u čudu ko je ova žena sa motorom što sama luta po planinama, ali mislim da su se sada već donekle navikli Na drugom vrhu nova kućica. Ova je veća a i visočije podignuta, pruža veći i bolji pregled Sa ovog vrha doduše, kroz grane pruža se prelep pogled na magistralu i reku Moraču. Nisam smela bliže ivici da se provlačim kako ne bih skliznula niz liticu , ali i ovako je pogled bio lep. Silazim sa vrha novim šumskim putem sa druge strane brda. I tu ima lepih pogleda , starih napuštenih drvenih kućica, a i tragova divljih svinja A onda jedan ćorsokak. Strm put na dole koji nažalost nisam otkrila do kraja jer je bio zatrpan odronom. Vraćam se gore Na kraju, obišavši krug oko ovog dela planine, pre povratka na raskrsnicu odakle sam skrenula levo silazim u selo da i tu vidim ima li šta zanimljivo za vožnju. Put dosta grubo i strmo silazi naniže. Prolazi pored nečijeg imanja gde u poslednjem trenutku vidim da ima nekoga. Ali već sam prošla. Dolazim do dna, do kraja puta, koji se završava na reci. Dalje nema. Vraćam se nazad do imanja, javljam se domaćinu i tu shvatam da čoveka poznajem. Sretali smo se par puta usput dok sam ja vozila a on išao peške sa magistrale kući. Sigurno ima više od sedam kilometara tako uzbrdo i prečicama od magistrale do kuće. Ali šta će čovek, ide , navikao je već. Iako nemam običaj da se zadržvam na kafi i soku, a svi gde god prođem a da nekoga ima uvek zovu i nude, ovde sam malo napravila pauzu da popričam sa Velimirom i pomazim njegovu umiljatu šarplaninku Od njega sam saznala i za treću kućicu. Pa kad je danas dan za lovačke izvidnice i nove šumske puteve, red je i tu treću, poslednju da pronađem Eto i nje Lep, ispunjen dan. Puno neočekivanih otkrića tu odmah u komšiluku a sve na visini ispod 800 metara. To me je obradovalo jer sneg još neće pustiti da se ide na Maganik a ni na Bjelasicu. Pa sad imam novi deo planine gde mogu da se vozim i da nikad nije dosadno

Prodajem Motul ulje za mešavinu za dvotaktne motore, Motul 710 2T. Ulje je original, kupljeno u Mass-u, ali mi zbog prodaje motora više nije potrebno. Imam 5 kutija od po 1l. Cena po litru 1.700,00 din. Za informacije i dogovor me kontaktirajte na pp

Sami .... Rekočica, ispod Maganika

Dodir neba - Bjelasica

Pešića jezero

Proleće u kamenu - Kameno katunište

Katun Ravanjski - oaza prostranstva i tišine

U središtu

Ni na nebu, ni na zemlji

Litica

Poslednja vožnja pred kiše i zahlađenje a ispostavilo se i sneg, bila je klx-om. Od dolaska on stoji parkiran . Jedan razlog je što prvo betom ispitujem teren i situaciju na terenu, a drugi u ovom slučaju odlučujući je što zeleni nije hteo da pali od dolaska. Mislila sam da je u pitanju akumulator jer je zimus stajao gotovo tri meseca a za to vreme je samo jednom vožen . Taman sam se spremala da odem do neke prodavnice moto delova da kupim novi al reko ajde još jednom da pogledam kleme i ostalo što sam mogla sama . Ispostavilo se kad sam ponovo stegla klemu motor je upalio bez problema. Pa kad je već upalio aj da njega provozam i dopunim akumulator. Prvobitno sam mislila sa se vozim asfaltnim planinskim putevima, da odem do Trmenje, jako lepog malenog sela na susednom brdu koje prošle godine nisam obišla samo iz razloga što je put do njega u celosti asfaltiran. Ali da ne bude sve samo asfalt, umesto da siđem na magistralu pa sa mosta Melještak da skrenem u brdo, odlučila sam se da krenem na gore mojim omiljenim šumskim putem za Gornja Rovca, pa odatle ka Trmanji. Međutim nisam daleko stigla, već Gornja Rovca su na 900-1000 mnv. a ka Trmanji se nadmorska visina povećava, pa je uski asfaltni putić uskoro bio pod snegom. Tu automobili slabo prolaze tako da se sneg zadržao. Pokušala sam malo po snegu, ali to sa težim klx-om nije išlo. Šteta, izgleda da ću do Trmanje drugi put. Istim šumskim putem sam se vratila nazad do kuće sa novom idejom , da pokušam na drugu stranu, ka Cerovici i Liješnju. I ova sela su na istoj nadmorskoj visini kao Trmanje s tim što se tim putem češće prolazi jer su sela nastanjena, plus je požar koji danima nije mogao da bude ugašen doprineo da se zaostali sneg otopi. U povratku iz Gornjih Rovaca zastajem da slikam prelep pogled na mostove i sela u podnožju. Dole levo most Pjenavac, desno most Melještak, preko puta Sreteška gora i vrh Štavanj Za Cerovicu moram da siđem do magistrale, malo njom vozim, pa da se spustim do Morače i pređem je preko starog železnog mosta, a onda se vijugavim asfaltiranim putem penjem naviše. Morača Od Cerovice do Liješnja umesto asfaltom , pronašla sam prošle godine šumski put vrlo zanimljiv za vožnju. Sama Cerovica je selo na litici iznad kanjona Mrtvice. Kad se pogleda iz daleka čovek se zapita ko je podizao kuće na takvom mestu i kako se uopšte do njih stiže. A takav je i put do sela i kroz njega Nisam klx-om ranije išla tim putem. Ali sada je zemlja bila suva i mogla sam bez problema pod uslovom da me ne sačeka sneg. Nažalost stigla sam do prevoja ka Liješnju odakle šuma više nije svetla i u senci je tako da se sneg podosta zadržao. Pa dobro, bilo je očekivano ali i lepo voziti dotle. Dan je bio perfektan, možda čak i najlepši do sada. Ko bi poverovao da će već sutradan da krene nevreme nalik na smak sveta Preko puta kamene stene Maganika ( istočni deo ) a dole između kanjon Mrtvice Odatle se vraćam kroz Cerovicu na asfalt pa dalje njim do Liješnja. Jednog momenta mi nešto veliko čupavo nalik psu pretrča put i pobeže niz stranu. Kasnije mi je brat rekao da je verovatno bio vuk. Tuda su prethodnih dana besneli požari, posledice se vide na svakom koraku, pa su i životinje od toga verovatno izbezumljene. Uskoro stižem na Liješnje. A tamo lepo, sunčano. Selo se prostire na visoravni ušuškano između kanjona Mrtvice i Maganika sa jedne strane, vrha Lukanje Čelo sa druge a dijagonalno u produžetku je Kapetanovo jezero i vrhovi Moračkih planina Stožac, Orlojevac i dr. Između puta i Kanjona Mrtvice prostiru se lepe žute livade, pa sam se provozala ka vrhu brdašceta da tu napravim pauzu za slikanje i uživam u suncu. Desno od motora je kanjon Mrtvice. Maksimalna visina ove klisure je 1100 mnv . i to je otprilike ovde gde se nalazim Desna strana kanjona su kamene stene Maganika U pravcu moje čizme ispod belih vrhova je Kapetanovo jezero. Za vožnju do tamo ću motari još da popričekam Posle uživanja u ovim prelepim pejsažima, poprilično raspoložena zbog fantastičnog dana, svratila sam da pozdravim prijatelja koji inače pravi najbolji sir koji sam probala Malo sam posedela sa njim. Sira trentno nema, ali lepo smo proćaskali. U povratku, kad sam se spustila u podnožje svratila sam da pogledam još jedan put za koji znam ali nisam njim išla. Naime , to je put kojim se dolazi do početka tj ulaza u kanjon Mrtvice. Kada peške želimo da obiđemo ovaj kanjon od ušća Mrtvice u Moraču ka selu Velje Duboko , isključimo se u Međurečju sa magistrale i onda tim putem u dužini od 5 km vozimo levom obalom Mrtvice do kraja puta, odnosno do poslednjeg domaćinstva na kraju tog puta. Odatle počinje kanjon i pešaćka tura. Put je makadamski ali u pojedinim delovima nije baš najbolji za sve vrste vozila. Pogledajte kako kanjon i Mrtvica odatle izgledaju. Ovo svakako vredi obići. Smatra se da ovaj kanjon spada u jedan od najlepših u bivšoj SFRJ. Posle pogleda na kanjon odozgo iz Liješnja, pa sada odozdo, da zaokružim celinu spustila sam se do ušća Mrtvice u Moraču i time završila ovaj prelep dan . Zadovoljna, vratila sam se kući, parkirala motor u toplo pored njegovog drugara, založila vatru i pomislila, e sad kišo možeš i da počneš