Sad vidim da ću morati da ponovim odlazak na vodopad Skakala. Ja uopšte nisam našla taj niži putić kod tog polomljenog znaka, nego sam se provlačila kroz neko žbunje . Hoću reći sišla sam do gornjih slapova. Ovi niže do kojih si ti sišao su još lepši i veći je vodopad . Ništa, moram ponoviti jednom

02.10.2026. Rovca-Rožaje, preko Bjelasice , Berana, Cmiljevice , Košutine lokve i vrela Ibra. Prvi dan od četri, planirane, ali nažalost nedovršene vožnje. Verovatno poslednja Betina i moja vožnja, za sada. dužina 130 km visina 1759 mnv Čitali ste, i na prethodnim vožnjama motor se povremeno nećkao kod startovanja, ali bi ipak upalio. To mi i jeste i nije bio znak za uzbunu. Kada bi upalio lepo je radio. A i to kada nije hteo da upali iz prve, odmah zatim bi iz druge upalio bez razmišljanja. Pa kao što rekoh, to mi i jeste i nije bio znak upozorenja, ali me nije odvratio od namere da krenem na malo dužu vožnju, od par dana i donekle daleko od kuće. U međuvremenu sam zbog prethodnih problema sa strujom nabavila jump starter za ne daj bože ako se akumulator isprazni negde u planini. Imam i rezervnu svećicu. Ali već iz iskustva znam, problem kada nastane, on je najčešće novi, ne onaj za koji si delimično pripremljen. Do poslednjeg trenutka sam vagala da li uopšte da se upuštam sada u ovu avanturu. Motor nije bio pouzdan iako sam prešla 500 km i uradila jedan servis od zamene statora i reglera. Ja sam zdravstveno potpuno kilavo, na granici da uopšte mogu izdržati dnevnu vožnju. Ali, rodila se ideja da preko planina iz sela krenem do Novog Pazara, gde je ekipa forumaša koja je krenula na Vožnju za studente, trebalo da završi svoj drugi dan i da se tamo sretnem sa njima. Ideja je bila toliko jaka, da je potisnula raznorazne potencijalne probleme, koji su zapravo bili veoma realni, i praktično me pokrenula da krenem. Nisam stigla ni da zazradim plan detaljnije, ni da se spakujem ko čovek, a ni smeštaj da rezervišem. Smeštaja u Novom Pazaru više nije bilo jer je tog dana ujedno tu bio predizborni skup studenata. A u Rožaju, gde je trebalo prvu noć da spavam smeštaj je bio očajno skup i svodio se jedva na tri, četri ponude. U poslednjem trenutku nalazim neke sobe u Novom Pazaru, ali u Rožaju ništa. I tako krećem. Čak i bez precizne rute. Neke rute znam, išla sam već pre dve godine do Rožaja. Ali one idu preko nekih glavica i u pojedinim delovima, naročito u drugoj polovini puta se zavlače u neke puste krajeve a sve na visini, pa mi se nije baš išlo tuda sa motorom koji nije bio sto posto pouzdan. A htela sam i jednu novu rutu da prođem, koja ide iz Berana preko Cmiljevice, pa do jezerca Lokve, dolinom Ibra do Rožaja. Taj zadnji deo kada sam pre dve godine išla je bio u katastrofalnom stanju. Razbucan kamenjar koji se nizbrdo spušta do Ibra. Nije baš idealno za kraj dana kada ću biti umorna i dekoncentrisana, ali drugog puta nema. To je inače put za Bandžov i planinarski dom Dermando, u podnožju Hajle, ali ovaj put nije planirano svraćanje tu. Pakovanje torbe sa stvarima na rep Bete je bila priča za sebe. Prvi put ovu torbu koristim, malo je veća nego što bi trebalo. A tek kada sam htela da je vežem shvatam da nemam dovoljno gurtni. Nisam odavno putovala a stare gurtne popucale i bačene. Šta da radim, snašla sam se sa onim što imam. Nije me to odvratilo od polaska. Kupiću usput na pumpi ako bude bilo. Kad sam torbu a i torbicu sa alatom uvezala maksimalno koliko sam mogla, shvatam da sam zaboravila patike. A , nećeš Majo sad sve raspakivati. Patike idu u već pretrpan ranac na leđima, istim onim koja otkazuju poslušnost već mesec dana. Ali ideja da stignem u Novi Pazar je bila toliko jaka , da sam rešila sve prepreke da preskočim. Čak ni to što su na Beti nove gume koje su trebalo da potraju do sledećeg proleća, a imam baš , baš, mnogo asfalta, nije me odvratilo. Od granice do NP je sve asfalt. Nisam stigla da nađem alternativu po makadamu ako je uopšte ima. Ali prvo do Rožaja da stignem. I tamo da nađem gde ću prespavati, pa ću videti za dalje. Od kuće idem poznatim brdima do Crkvina. Odatle malo asfaltom do Kolašina. Pa odmah u planinu preko Bačkog brda, ka Bjelasici. Sa Bjelasice dolinom reke Gradišnice silazim do magistrale između Andrijevice i Berana. Zatim nekim lokalnim putevima uz Lim, koji su do pre nedelju dana bili makadamski, a sada sveže asfaltirani, stižem u Berane. Tamo gužva, haos. Jedva nađoh pumpu. E, a odatle ubrzo makadamskim putem ka Cmiljevici u planinu. Obzirom na dalja dešavanja, i na to da je ovo ujedno bio prvi ali i poslednji dan ove vožnje, jako mi je drago što sam se odlučila da vozim tim putem i tako prođem još jednom novom rutom preko planina do Rožaja. Put je dobar u većem delu. Konstantno se penje uzbrdo do te neke najviše tačke na 1759 mnv na Cmiljevici. Jako je zanimljiv u pojedinim delovima, a ima nekih manjih lošijih delova. Ali prolazi kroz prelepu prirodu. Kroz visoke četinarske šume. A onda izlazi na prelepe prostrane proplanke sa pašnjacima i fantastičnim pogledima. Ovo je jedan od lepših delova Crne Gore . Priroda je lepa i pitoma. Ima i koliba a i stočari su još uvek gore. Kako se penjem višlje, počinje vetar da duva. A već je i kasno popodne. Ima još da se vozi, a dan odmiče. Treba sići sa planine za dana. To su ipak putevi koje ne poznajem, a nemam ni dobra svetla. Mora se požuriti. Eh, ali ... Na jednom lepom uzvišenju na Cmiljevici stajem da slikam . Da krenem, motor neće da upali. Vergla, ali neće. Imam buster, ali treba sva skinuti sa sedišta da se priđe akumulatoru. A vreme curi. Znam da motor može da se pali na nizbrdici ubacivanjem u drugu ili treću brzinu, ali meni to nikada nije polazilo za rukom . Vremena nemam za buster i sl, moram pokušati. Izgleda da sam to izvela kako treba, a i nizbrdica je bila dovoljno velika, i motor je upalio. Onda shvatam da su mi ostala svetla upaljena još od Berana . Nadala sam se da će se akumulator dopuniti vožnjom, ali mi je već bilo jasno da je tu neki drugi problem i da od nastavka puta neće biti ništa. Biće dobro ako uopšte siđem sa planine, jer motor može bilo kada stati. Do Rožaja stajem samo još jednom namenski ispred veće nizbrdice da proverim plali li Beta. Ma kakvi, neće ni da zucne. Tj cakne ali više i ne vergla. Srećom opet je upalila na nizbrdici. I srećom onaj kamenjar je sada u mnogo boljem stanju nego što pamtim, pa bez zaustavljanja silazim u Rožaje. Stajem tek na pumpi. I to je kraj mog puta. Pređenih 130 km su iza mene i Bete, preko planina, ali to je kraj. I ove vožnje a i nekih budućih najverovatnije. Što se mene tiče, iznenađujuće sam dobro izdržala ovu vožnju. Da je bilo još da se vozi narednih dana pitanje je šta bi bilo, da li bih mogla. Ja sam izdržala, a i Beta. Spustila me je u Rožaje i tek onda definitivno crkla. Šta je kod nje problem videćemo. To veče sam morala motor ostaviti u garaži kod jako finih ljudi koji su priskočili u pomoć, odmah blizu pumpe. Odvezli su mene do autobuske stanice. Autobusom sam se vratila do Kolašina, a onda su rođaci došli po mene da me prebace do kuće ( 40 km odatle). Sutradan sam autom sa prikolicom otišla po Betu. Dobrih ljudi ima svuda, na svakom koraku. Uopšte nije bitno koje su vere ili nacionalnosti. Za sve ove godine od kada vozim, više puta sam bila u situaciji da mi je zatrebala neka pomoć. I uvek su se našli ljudi velikog i dobrog srca da tu pomoć pruže. I u Srbiji, i Bosni i Albaniji, Crnoj Gori, a i u Hrvatskoj. Dobri ljudi su uvek tu i pruže ruku da pomognu kada zatreba. To me čini baš srećnom i daje nadu da ovaj svet ipak počiva na dobroti i empatiji. Dobro je to koje će pobediti i trasirati put za neko bolje sutra! Beta je smeštena na bezbedno, a ja tužna i umorna autobusom sam krenula nazad kući. Bila sam baš tužna što nisam uspela da stignem do Pazara. Ali, možda je i bolje što je motor otkazao tu, nego kasnije. Mnogo više bih imala problema da ga vratim nazad. Nemam previše slika sa ove vožnje, ali to što imam evo. Kada sumiram, ne mogu da budem nezadovoljna čak i da se desi da je ovo Betina i moja poslednja vožnja, dal zbog mene ili nje, nebitno. Lepo smo se nas dve vozile prethodnih godina. Mnogo lepih trenutaka podelile. Mnogo puteva i predivnih predela obišle. To je zaista jedno bogatstvo koje ostaje šta god bude. Sad, čovek uvek želi još. Nikada nije spreman za kraj bilo koje prirode. To je i normalno. Svakako ću ceniti svaku buduću mogućnost za vožnju ako je bude. Ako ne, ostaju uspomene na sve što smo nas dve sve vozile i gde bile. Same nas dve! Beta i Maja - tandem Etno selo pored Gradišnice Pogled na Lim i Komove u pravcu ka Andrijevici U planini iznad Berana na putu ka Cmiljevici Cmiljevica. Trenutak kada je Beta prestala da pali Sunce je već nisko, neće još dugo biti dan Košutina lokva Moja ruta. Do Pazara je falilo još 70 km asfaltom, doduše planirano sledećeg dana

Dvadeset jedan ali vredan ! Pardon, 22

Ja sam imala veliku volju da dođem preko planina do Novog Pazara i da se ekipi koja bude tu sutra veče pridružim , ali nažalost to se neće desiti. I krenula sam, stigla čak do Rožaja ali mi se motor pokvario. Crkao je definitivno. Evo autobusom se vraćam kući pa ću sutra nazad po njega. Pozdrav celoj ekipi od mene! Baš mi je žao što nisam uspela. Ps: Onaj smeštaj sam otkazala malopre, kolega bopk se već snašao, rezervisao je drugi.

Važi

Ja sam rezervisala smeštaj za sebe, ali je vrlo upitno da li ću doći. Ukoliko ne budem , a to ću znati tek sutra veče možeš preuzeti ti ako ti tako odgovara ili neko kome bude trebalo. Svakako ću javiti ovde jer je sutra već kasno da otkažem na bukingu a ipak bih da imam opciju ukoliko uspem da dođem.

Nije da ja znam . Što? Jedino ako misliš na to što je u podnaslov dodato dve reči pre jedno godinu dana.

Na gazdaricu, svojeglava . Aj sad neko neka kaže da nemamo karakter .

28.09.2026. Umovi, Tisov krš, Ljuta, donja i gornja, Đuđevina dužina 100 km visina 1588 mnv Sneg koji je pre neki dan pokrio visoke vrhove brzo se istopio. Iako je i vreme pomalo otoplilo ipak se oseća da je jesen stigla. Noći, a i jutra su hladna. Ipak, još uvek ostaje jedan dovoljno širok vremenski pojas u danu kada je prijatno toplo za vožnju. Priprema za vožnju, a i provera Bete pre polaska uvek mi oduzmu puno vremena, naročito jer uvek još nešto dodatno treba proveriti i uraditi, pa po pravilu uvek dosta kasno krećem. Ali i pored toga uspevam da napravim fin krug i lepu vožnju. Danas sam htela još jednom ove godine da se izvezem do Umova i Tisovog krša. Vožnja do tamo je uvek pravi pogodak. I zbog puta, ali prvenstveno zbog fantastičnog pogleda i pejsaža. Iako je vožnja počela Betinim nećkanjem hoće li da upali, ili neće, pa je ipak upalila, sve ostalo posle toga je bilo fenomenalno. Dobro, zanemarićemo još jedan Betin pokušaj da sabotira ovu vožnju. Kod prvog sledećeg zaustavljanja je takođe odbijala da upali. Bio je to trenutak kada sam stala na onoj velikoj lakat krivini na Mioski, ali i trenutak kada je trebalo da odlučim idem li dalje gore ili su ova dva upozorenja znak da ipak treba da odustanem i vratim se. Logika kaže, vrati se. Šta ćeš ako gore motor ne bude hteo da upali? Ok, mogu i sa ugašenim da se spustim. Ali to će biti više od 10 km spuštanja i skoro 1000 m visinske razlike. Ako budem morala, spustiću se, šta ću. Ali ono što definitivno ne treba da radim dok ne stignem do vrha, ne treba nigde da stajem, tj da gasim motor ni pod razno. I tako krećem gore. Beta fino radi, nemam zamerki. Lepo izlazi i po kamenjaru u poslednjoj etapi. Trava na visoravni je još uvek visoka iako već sasvim žuta, pa u prvom trenutku mašim skretanje ka jednoj atraktivnoj litici gde volim da stanem i slikam. Pravim krug i iz drugog pokušaja nalazim. Uh kakvo fenomenalno mesto sa neverovatnim pogledom! Sve je gore potpuno nestvarno i neverovatno lepo. I visoravan ispod Umova, i svi ti krševiti, kameni vrhovi koji je oivičavaju, i pogled na Moračke planine i Tali preko puta, ali i na podnožje i magistralu sa koje sam se popela gore. Jedan od najlepših pogleda i veoma atraktivnih pejsaža se pruža sa ovog mesta. Tisov krš Umovi Moračke planine preko puta Maganik, Moračke planine, Lukanje čelo, Tali, i u podnožju dole magistrala Priznajte da izgleda kao da sam sletela na površinu neke nove nepoznate planete Neverovatno, ali ono čega sam se bojala nije se desilo. Naprotiv, motor je gore upalio iz prve, bez ikakvog oklevanja. I kasnije u povratku kući, a povratak je bio dužim putem po planini sa desne strane magistrale, pri svakom stajanju palio je na keca. Potpuno blesav motor . Na momente mi deluje da me namerno zafrkava. Kao da želi da mi poruči, nemoj se previše opustiti i računati na mene, mogu te u svakom trenutku izneveriti . Ali neću, samo ti u to ne smeš da veruješ Današnja fenomenalna ruta.

24.09.2026. Prekobrđe, Mateševo, Vranještica, Bačko brdo, Bjelasica, Manastir Ćirilovac, Kolašin dužina 110 km visina 1849 mnv Ne znam da li se i vama to dešava, ali meni, u poslednje vreme kada krenem na vožnju bez nekih velikih očekivanja, čak i bez jasnog plana, ispadne baš dobra vožnja i ekstra dan . Naročito kad se nećkam dal uopšte da vozim tog dana, pa onda krenem tek u podne. Pa tako u startu eliminišem mogućnost da negde dalje odem. To bi u teoriji tako trebalo da bude. U praksi, kod mene i sa tako kasnim kretanjem često ispadne i solidna dužina, a i lepa vožnja. Sve rute ovde u blizini sam već vozila više puta ove godine. Vozilo mi se nešto drugo, novo, ili nešto što dugo nisam. Ne znam kako sam se uopšte setila ove rute, samo jednom sam je vozila, pre tri godine. Isto u jesen. Tada sam i otkrila taj put, i posle zaboravila na njega. A zapravo, u kombinaciji sa delom rute preko Prekobrđa i Sjevernice ( stari tet), ovo je ekstra ruta da se od mene stigne do Bjelasice i to vrlo zanimljivim putevima. Ovo parče puta koje me je danas baš obradovalo i zabavilo je makadamski put od Mateševa, preko Planinice do Bukove poljane, a onda dole u Vranješticu, pa još luđim vijugavim putem kroz šumu uzbrdo do Bačkog brda. Kompletna ruta od Pjenavca do Bačkog brda je ludilo . Sve je to gore, dole, levo , desno, sa serpentinama, nagibima, ali i lepim pogledima, naročito kada se počne penjati ka Bjelasici. U Mateševu, pre nego što sam počela da se penjem mi se desila smešna situacija. Na putu je stajao kamion sa onim velikim gvozdenom šakom koja premešta posečena stabla sa jednog mesta na drugo. Baš su neko veće deblo premeštali. Ja htedoh da stanem, ali mi majstor rukom dade znak da prođem desno. Mislila sam zaustaviće mašinu dok prođem, pa sam krenula. Utom ta gvozdena ogromna šaka naglo krene ka meni. Nisam to očekivala, iznenadila me je, nespretno sam se zaustavila i motor padne na stranu. Momak koji je upravljao ovom skalamerijom odozgo pita: Šta to bi? Ja se rukom lupnem po kacigi da mu pokažem da sam se uplašila da me nije video i sa će me tom gvozdenom rukom zveknuti po glavi. On se čovek zasmejao, kaže: Ma ne brini, video sam te . I tako džabe padoh . Ali posle je nastupilo čisto uživanje, bez ovakvih iznenađenja. Put je odličan a krivudav i strm. Sve vreme prolazi kroz šumu, a negde pri kraju uspona otvaraju se vidici ka Bjelasici sa leve strane, a nešto kasnije i ka Komovima sa desne strane. Kako volim te nove poglede i pejsaže . Na kraju uspona stižem u Bukovu poljanu. Tu ima prelepa crkvica i spomenik junacima koji su dali živote ali i izvojevali pobedu protiv turske vojske na tom mestu, davne 1877 godine. Malo razgledam i slikam, a onda produžavam dalje. Prvo spust u Vranješticu, a onda nekim vijugavim strmim putem uspon do Bačkog brda. Odatle produžavam još nekih desetak kilometara do pašnjaka Bjelasice i penjem se na jedan vrh iznad Jelovice, odakle imam prelep pogled ka Komovima, ali i ka vrhovima Bjelasice. A vide se i vrhovi Maganika, Sinjajevine, Prokletija... I sve to u toplim jesenjim tonovima. Tonovi jesu topli, ali temperatura na 1850 mnv nije ni malo prijatna danas. Sunce greje, ali duva i vetar. Oblačim sve što sam toplije ponela, ali nije dovoljno. Hladno je. Ali nema veze. Osećaj je sjajan. Bjelasica je sjajna. Nežna, prostrana, prelepa planina, za svaku vrstu zadovoljstva. I za hodanje i za vožnju, i skijanje, ili samo da pronađeš parče proplanka za sebe i prosto uživaš u sanjarenju ili lepoj knjizi. Možda sam na tom svom proplanku ostala i duže nego što je trebalo, ali nije mi se kretalo nazad. To me je ponovo koštalo vožnje po mraku zadnjih desetak kilometara. Ali ne mari. Vožnja, ruta, pašnjaci Bjelasice, pejsaži, kolorit, pružili su mi veliko uživanje danas. To malo mraka na kraju uopšte nisam gotovo ni osetila . Lepe stvari se dese kad im se i ne nadaš. I obraduju čak i više nego kada ih priželjkuješ. Markovića laz Planinica Pogled ka Bjelasici Manastir Ćirilivac u podnožju, a gore vrhovi Ključ i Bikovača ( tu je kapela) Pogled ka Komovima Bukova poljana Bjelasica Vrhovi Troglava, Zekova glava i Crna glava A onda je dunuo hladan vetar, brrrr Ma ko ga šiša. Ovde je prelepo, neće mi ukrasti trenutak uživanja. Ali jeste se razduvalo baš. Juče je ovde provejavao sneg. Možda je ipak trebalo da obučem topliju jaknu. Iznad Kolašina Još malo pa stižemo kući, a još malo pa će i mrak Moj današnji, fantastični krug Tobogan Na Bjelasici jutros napadao sneg . I još pada. Dobro sam ja juče prošla

21.09.2026. Ropušnica, Dolsko brdo dužina 90 km visina 1450 mnv Jesen samo što nije. Priroda je već prošarana prelepim raznobojnim pastelnim nijansama. Šteta je propuštati tu lepotu. Dani su još uvek lepi, mada se tu i tamo navlače neki oblačići. Ja sam još uvek kilava, nit tamo, nit ovamo. Još nije jasno dal ću preteći, ili kaciga ide na čiviluk . A motor, on je valjda ok. Odlučila sam da ću smatrati da je ispravan i pouzdan. Bar on . Eh, kad bi to tako išlo. Juče i prekjuče nisu mi bili baš naklonjeni dani, ali sinoć je bilo lepo veče. A i toplo. Na nebu je izvireo lep, žuti mesec iza oblaka, i zasjalo je par zvezda . Dovoljno da me pokrenu da danas ipak odem malo na vožnju. Leđa će nadam se sarađivati za toliko . Ona možda i hoće, ali je Beta naprasno rešila da neće da upali. Pa šta joj je sad? Prvi pokušaj, ništa. Srećom iz drugog pali. Merim napon, on je ok . Aj, ignorisaću ovo nepaljenje iz prve. Idem ipak na vožnju. Nisam odavno vozila do Ropušnice. Tamo je uvek mirno i lepo, i uvek me napuni energijom. Usput, vozeći preko brda iznad Morače, srećem na moto kultivatoru jednog domaćina koga poznajem. Stajem da ga pozdravim. Ali Beta ponovo ne pali iz prve. To bi već trebalo da bude upozorenje da ne idem dalje, jer energije nemam da nekuda guram motor ili pešačim u slučaju sa zaglavim sa njim negde. Ali, vozi mi se. Beta kad upali fino radi. Opet, sa druge strane Ropušnica je već verovatno pusta, a gore i nema signala. Ali, vozi mi se. Biram do gore jedan lep, ali retko korišten, i pomalo izazovan putić kroz šumu. Logično zar ne? Ako stanem, nema mi pomoći. Ali putić je vrh! Od raznoraznih problemčića koji su me stisli sam i zaboravila koliko sama vožnja može biti zabavna. Ovaj putić je baš takav, podiže adrenalin i razvlači osmeh pod kacigom. Vijugav, dosta i strm, ali ne previše loš. Taman za uživanje. Iako postoji drugi, širi i značajno bolji, meštani ga ipak održavaju, inače bi zarastao i ne bi bio za upotrebu. Zanimljivo je da je Beta prestala da zafrkava. Valjda je i ona uživala, pa je tako posle svakog stajanja počela da pali iz prve, kako i treba. Po izlasku na Ropušnicu, iznenadila sam se jer gore na livadi zatičem čitavo stado ovaca i domaćina Veska koji ih čuva. Puno puta sam bila na Ropušnici, ali na toj livadi u podnožju planine Tali , gde se put i završava, osim ponekad konje, nikoga drugog tu nisam sretala. Ovaj put sam se baš obradovala društvu, jer još uvek nisam bila načisto da li se Beta odlučila da sarađuje, ili ne. Malo sam popričala sa domaćinom. Njegova porodica celo leto provodi na planini. Oni su tu jedni od retkih koji još uvek izdižu stoku. Njihovi su i konji i krave, a i ove slatke ovčice. Svašta nešto zanimljivo sam saznala u razgovoru, pa i to da one ravne kamene ploče koje su raspoređene po livadi, nisu imprivizovane stolice u pozorištu na otvorenom u planini, kako sam ja zamišljala, već solila za ovce . Mada, to i jeste logičnije. Ko bi i kako došao čak ovde da gleda predstavu, ili da je igra? Da se tako nešto ipak desi, bilo bi to jedinstveno, nezaboravno iskustvo u podnožju planine, na livadi, pod zvezdanim nebom. Beta je začudo ponovo lako upalila. Izgleda da joj je prijao svež vazduh . Mene leđa još nisu počela nepodnošljivo da bole. Dan je dobio sasvim novi tok u odnosu na to kako je krenuo. Pa umesto da po silasku sa Ropušnice krenem kući uobičajenom rutom za povratak, odjednom sam imala još energije. I mene samu je to iznenadilo, ali i obradovalo. Pa hajde da se to iskoristi. Prelazim magistralu i sa druge strane se penjem uz Kokića strane do crkvice na Crkvinama. Ove godine sam samo jednom tuda vozila. Deo puta je asfaltiran, a veći deo uz potoke je i dalje zanimljiv za vožnju. Popravljen je, pa taman nije mučenje ali je zabavno. Gore na grebenu htedoh malo da siđem sa puta u paprat koja je šarenim bojama mamila na slikanje. Ali sam omašila skretanje, pa tako se sasvim neplanirano popeh i na Dolsko brdo. Dolsko brdo je naspram Ropušnice, sa druge strane magistrale. Na nešto nižoj je visini, ali je put do njega , pa da kažemo zabavan. Zemljani, pomalo strm, vijugav i u delovima ne baš u dobrom stanju. Na ovom brdu izgleda uvek duva vetar. Prošli put je toliko duvalo da me je oborio sve sa motorom. Srećom danas je bio slabiji. Ali je zato pejsaž i pogled prelep. A i paprat okolo puta. I tako danas ni iz čega ispade baš dobra vožnja i sjajan dan. Dobra vest je da je kičma stoički izdržala svih 90 km. A i Beta osim na početku, sasvim lepo je radila. Meni dosta . Ropušnica, Tali Ovčice Domaćin Vesko i kamena pozornica za ovčice Pojilo Užina sa pogledom na Sinjajevinu Levi vrh je Lukanje Čelo, desno je Tali Stiže još jedna jesen ... Pogled ka selima Donje Morače Dolsko brdo. Preko puta je Tali i Ropušnica, tu smo bile malopre. I paprat, kako nju da preskočim Kako samo živopisno izgleda priroda obojena raznobojnim tonovima. Moj današnji krug. Ropušnica

Ako kreneš ovamo javi se , prolaziš pored mene. Ako budem ovde da svratiš Ps: E doduše što se puta tiče, sad se setih, od kraja asfalta (1 km posle mene), ima jedno parče puta kroz šumu od 2 km koji je onako, nije baš najidealniji. Prolazi se tuda, tet ide tuda, ali ima na par mesta malo kamena kotrljavog ali kratko, i malo kolotraga ali nije ništa strašno. To može da se zaobiđe ako se umesto sa Pjenavca, skrene sa Melještaka ka Gornjim Rovcima. Tu je sve asfalt sa serpentinama do gore. Tim putem ne prolaziš pored mene, ali zaibiđeš ovih 2 km kroz šumu

Dobar je put. Popravlja se skoro svake godine jer još uvek imaju dve porodice koje izdižu stoku gore. Jeste uspon i kamen pa je truckavo. Do gore ima nekih 20 km od magustrale a penje se od nekih 200 mnv na 1600 mnv. Posle je ravno ako se tetom nastavi. Nije mnogo različit put od recimo onog od samog Zabojskog jezera dok se izađe ka Sinjajevini. Ne put iz Dobrilovine do Zabojskog, nego mislim baš na deo od jezera do Sinjajevine. Značajno bolji je od toga, a znam da si tu vozio Ti možeš bez problema. Idu razni motori tetom. A Maganik jeste krševit, zapravo kamenit. Jedna vrlo zanimljiva, jedinstvena planina sa mnogo kamena

17.09.2026. Maganik, Rekočica, Paljevine, Maničevo dužina 51,5 km visina 1620 mnv Odavno nisam bila do Maganika. Velika je letos bila vrućina i suša, pa požari nisu ni njega zaobišli. Dugo se beli dim odozgo spuštao u moje selo. Ali ima već par dana, nebo je čisto i vazduh proziran. A palo je malo i kiše, pa požari polako nestaju. Mada, i dalje, malo, malo ponegde se dimi. Uželela sam se Maganika. Vreme je bilo da se ponovo izvezem gore, u njegov kameni zagrljaj, još dok je lepo , toplo, dok sumorna jesen ne spusti svoje mračne zavese i oboji ga u sivlje tonove. Uvek je on meni lep, u svako godišnje doba. Ali, volim još jednom da osetim poslednje zrake letnjeg sunca kako me miluju, dok sedim na njegovom još uvek toplom kamenu. Iako još uvek prođe pored kuće, poneki putnik na motoru koji vozi tet, danas nikoga nisam srela na putu do Maganika. U neku ruku mi je bilo i drago. Posle ove duže pauze, želela sam da Beta, ja i Maganik budemo sami. Da ništa ne remeti tu duboku tišinu i mir kojim ova moja draga planina odiše. Nisam gore videla ni stočare, mada je još rano da siđu. Planina je bila pusta i tiha. Beta i ja smo se stopile sa maganičkim kamenom, i korakom i zvukom, ne remeteći njegovu tišinu. Beta je i danas lepo i mirno radila. Vratila se u formu, što se za mene baš i ne može reći. Dok je Beta veselo skakutala, ja sam se podosta mučila sa razniraznim bolovima koji me ubijaju u poslednje vreme. Iako mi truckanje na offu generalno prija, danas to nije bio slučaj. Biće da ovoliko truckanje po kamenu ipak ne prija mojoj kičmi. Ali osećaj sreće je preovladao , makar u prvom delu dana, kada sam se izvezla do Katuna Maganik. Tamo prestaje sav bol i počinje nirvana . Moje skrovito mesto, mesto za mir, utehu i opuštanje. Moje rajsko mesto - go kamen, pustoš i divljina . Gde ima bolje? . Požara ipak još uvek ima nažalost Katun Maganik Betica u kamenom polju Moj Maganik . Ne mogu da se ne zapitam, koliko ću ga još puta gledati sa ovog mesta do koga sam došla motorom. Život je prolazan, a neretko potrči baš onda kada se mi setimo šta smo sve propustili ili šta bismo još ... Red zemlje, dva, tri reda kamena... Kako volim ovo mesto Neko bi se zapitao zašto? Gde je tu lepota? Za mene, u svakom kamenu, svakom boru, svakoj uveloj travci. Jednostavno ga volim I Beta ga voli. Ne bi ništa imala protiv da i dalje, iznova i iznova gazi ovu zemlju prošaranu kamenom. Rekočica je već znatno pitomija i zelenija Grebenići Ponikvica Paljevine Jedan od mojih najdražih krugova. U stvari, najdraži

O, pa i to će biti baš zanimljivo . Orjen je meni ostao kao planina na kojoj uopšte nisam bila, ni motorom, ni peške, a u planu je već par godina. Tu mi je problem, za peške je dugačka ruta od mesta gde bi se običnim autom moglo prići, a za motor, onaj obrušeni deo puta gore na vrhu . Slaba sam sa ivicama , naročito iznad jarka, pa bi se moglo desiti da umesto fino putem da prođem, završim negde ispod njega. Taman ću iz prve ruke čuti kako je, kad ti to obiđeš i usnimiš . A odavno imam ideju kako bih odavde, preko Maganika išla... Imala bih i dosta asfalta, više nego što mi prija, ali vredi jednom otići, makar i da ne prođem ceo krug, nego samo do tog urušenog dela puta. A Lovćen i Rumija su prelepi. Ja sam to autom i peške obišla sa ćerkom. Biće to fantastični kadrovi i snimci. Jedva čekam da vidim kad sve to snimiš i upakuješ. Istinu Aca kaže, odličan ti je snimak, a verujem i ostali .

Ima, ima ko da čita, kako nema . Samo ti piši i kači snimke. Baš me zanima kuda si vozio do i preko Mokre planine. Jednom sam vozila tuda ali iz kontra pravca. U stvari dva puta kad razmislim . Super ti ovo ide, samo napred! PS: Jesi video tamo kod mene, išla sam do Pisane Jele i vodopada Skakalo?

U pravu si, slabije mi je išla fizika, a i moždane vijuge mi izgleda ne rade, iako nisam plavuša . Šalu na stranu, u pravu si. Nisam razmislila o tih 150 kg koje pišu u opisu rampe. Moj motor je znatno lakši od toga pa nisam ni razmišljala da li rampa izdržava veće težine. Ali da, prednji točak već naiđe na prikolicu kada zadnji krene na rampu, tako da nije cela težina u svakom trenutku na rampi. Eto rešeno, onda bi ovakva rampa mogla biti rešenje za kolegu, ili ona koja se ne sklapa.

Ima u Uradi sam sklopiva a i nesklopiva rampa po pristojnoj ceni. Ja koristim takvu doduše za znatno lakši motor. Treba proveriti nosivost ove ukoliko drug bude mislio da mu to rešenje odgovara. NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - Oprema za prikolice | Uradi Sam Doo|Uradi Sam Doo URADI-SAM.RS NAVOZNA RAMPA SKLAPAJUCA,180x22.5x4.5cm - kupi ili rezerviši online. Specijalne cene... Sad vidim da je nosivost 150 kg, što za GS nije odgovarajuće

Sjajno! Bogićevicu sam htela ponovo ove godine da vozim, ali problemi sa motorom su se isprečili . Baš mi je drago da si ti napravio ovu turu. Pretpostavljam da si krug neki vozio. Imala sam i ja neku takvu ideju ali je ostala ipak na dnevnim vožnjama u segmentima, za sada . Ovako, sve komplet snimljeno uz priču je baš odlično.

Hej Dalibore, baš mi je drago da si tu . Lepa je bila ona vožnja. Ja juče baš isti taj krug napravila da malo probam motor posle popravke. Ima puno puteva i lepih predela u Crnoj Gori. Nastojim da prođem što više. Ali uvek ima još . Doduše, neki se u međuvremenu asfaltiraju, ali pronađe se i poneki novi. Samo da mi Beta bude ok i ja kičmu malo da sredim pa se nadam voziće se još. Ove godine još pomalo, ali biće nadam se i sledeće. Čujemo se pa se i vidimo .

14.09.2026. Krug preko Petrove ravni, do pumpe kod Kolašina , povratak preko Tori dužina 66,5 km visina 1357 mnv Danas jedna malo duža vožnja u svrhu još malo testiranja Bete posle popravke. Poznata ruta vožena puno puta u raznim godišnjim dobima, dosta je dobra za test vožnju jer sadrži deonice različite težine, ima i uspona i neravnina i kamena, a i solidno je dugačka. E sad, osim što je Beta ponovo danas bila na testu, na neki način je ovo bio i test za mene. Ova ruta , posebno u njenom drugom delu sadrži delove koji se nalaze da kažem u rupi, podnožju između brda, odakle bi bilo poprilično teško izvući i Betu, a i mene ukoliko bi ona neplanirano otkazala saradnju . Sve je to put, kojim mogu proći terenska vozila, ali iskreno ja nikada nisam lično srela niti jedno. To ne znači da ne prolaze. Prolaze, ali retko. I to obično džipovi. Da li recimo kamion tuda može proći, nisam sigurna. Verovatno može ali ne znam. U tom delu nema ni mobilnog signala, pa bih u slučaju da baš tu zaglavim morala pešačiti uzbrdo uz dosta strm uspon. Hoću reći, nije mi izbor rute za ovu probnu vožnju bio možda najsmisleniji u smislu bezbednosti, ali je bar uneo dozu avanture . Svakako, da je motor stao gde god na ruti, bio bi problem i muka vratiti se, jer se vozi preko brda, a i daleko od kuće. Ali nije stao . Beta je i danas lepo radila. Nisam čak ni jednom merila napon osim na polasku. Vezala sam na sedište torbicu sa nekim alatom, pa me je iskreno mrzelo da to raskačinjem zbog merenja. Samo sam povremeno pipala regler da vidim greje li se previše. Delovalo je ok. Beta je i danas uspešno položila test. U tom smislu nije bilo problema. Jedini problemčić koji me je malo namučio je to što mi se motor prevenuo na livadi u momentu kada sam htela da podignem ćopavu. Sa novim gumama on je znatno višlji, pa moram baš da vodim računa kada se oslanjam na zemlju nogom da to bude na ravnom. Livada je bila malo kosa, desna noga nije imala oslonac tamo gde sam mislila da ima ( trava je bila visoka), i Beta se prevrnula. Reći ćete, ništa strašno . Ali moja kičma koja već neko vreme bojkotuje, ne misli tako . Sve zvezde sam videla dok sam motor podigla. I sad, evo pijem dikofen i utrljavam gelove za hlađenje . E mladosti gde nestade, a čini mi se do juče si bila tu . Dobro, nije baš tako strašno, ali da nije baš moralo to podizanje motora, nije moralo. Ali sa druge strane, ako je nešto moralo da se dogodi , bolje i to, nego guranje motora ko zna koliko, pešačenje, i ko zna šta još. Tako da smatram da je današnja vožnja bila potpuno uspešna. Sve je prošlo glatko, bez problema. Tu i tamo sam zastala da napravim neku fotografiju i malo odmorim u hladovini, pošto je danas topliji dan nego juče. Juče sam zaboravila da pomenem, posebno me je obradovalo to što pri pogledu na sve planinske vrhove okolo, nigde nisam videla dim. Ni na Maganiku! A Maganik je dugo goreo, do skoro. Požara izgleda više nema i to me jako raduje . Vazduh je proziran i čist. Lepota! Oblačići se po malo skupljaju, sutra će kiša, ali još uvek je prelepo. Ovako to izgleda Ovo je bilo pre podizanja motora Tori Dole,u rupu silazim Pa se opet penjem ... Posle današnje vožnje došla sam do nekih važnih zaključaka. Prvi, motor za sada lepo radi. Ništa se još nije istopilo ni zapalilo. I dalje ću biti obazriva , pratiću napon, ali neću očekivati havariju svaki put kada sednem na njega. I drugi, pomalo neobičan. Naime, danas sam shvatila da mi vožnja pomaže i umnogome smanjuje bol u kičmi. To ne zvuči logično, ali kod mene tako deluje. Zapravo u određenom delu bol se pojačava, ali je lokalizovan. I muči me naročito posle vožnje. Ali dok vozim, onaj dosadni bol koji inače gricka svuda u krstima i ko zna gde još, nestane. Primetila sam ja to i ranije, ali pošto mi nije delovalo logično, nisam tome pridavala značaj. E danas sam baš obratila pažnju na to, i zaista pomaže. Tako da, bar u mom slučaju, osim što vožnja motora blagotvorno deluje na mentalnu ravnotežu i balans , izgleda relaksira i koščice i pršljenove , naravno kada ne moram da podižem motor .

Stala je kiša. Dan je vedar, fenomenalan, a nije ni vruće. I ja se danas privremeno osećam bolje. Nema razloga da ne isteram Betu bar isped kuće i ponovo premerim napone. I još ponešto proverim , i vratim na svoje mesto. Pa ako budem raspoložena, i ako regler i dalje bude radio, malo da je provozam tu naviše do crkve, da vidim kako će se ponašati. Poneću i voltmetar da merim napon usput. Veoma sam nepoverljiva u rezultat probe. Očekujem dalje probleme i to me baš tišti. Ali, napon je ok , tj isti kao u servisu, na merenju ispred kuće. I Beta fino, mirno radi. Ne vidim neke loše nagoveštaje. Pa hajde onda da je provozam gore do crkve. To zahteva da se kompletno obučem. Ne sedam na motor, čak ni za probu bez kompletene moto opreme. Koliki sam baksuz na prvom ćošku bih verovatno pala . Oblačim se, i po inerciji uzimam i ranac koji nosim na vožnje. Do crkve mi ne treba, al neka ga neće smetati. Sva u grču i iščekivanju da će nešto crći odmah iza krivine, ili ću možda odleteti u vazduh, lagano vozim naviše. A Beta fino radi, i lepo ide. Novi lanac i gume čine ogromnu razliku u odnosu na pre. Samo ne mogu da se opustim iako bez problema prelazim tih jedan kilometar, uzbrdo , asfaltom . Tamo u panici stajem da izmerim napon. On je ok. Pa dobro. Moram još voziti da vidim šta će biti. Dalje naviše ne mogu, moram negde gde ima ljudi, ili gde neko može doći po mene ako zatreba. Idem preko puta ka Štavnju. To će taman biti dobar test za Betu. Petnest kilometara uzbrdo, sa serpentinama, dobro će izmoriti Betu. A i mene verovatno ovako zgrčenu. Pa da vidimo šta će biti. Ako preživimo, sjajno. Ako ne...videćemo kad do toga dođe. 13.09.2026. Štavanj dužina 33,5 km visina 1217 mnv Ali Beta i dalje lepo radi. Brzo odustajem od ideje da svako malo stajem i merim napon. Polako se opuštam i počinjem da uživam u vožnji. Beta sa novim gumama i lancem, zaista sa lakoćom klizi po putu uzbrdo. Mirno radi, a ne deluje ni da se nešto preterano greje. Ventilator se upalio tek na trećini uspona. Ubrzo stižem do vrha i penjem se na poznato brdašce sa vidikovcem. Tek tog trenutka nestaju sve stege i okovi izazvani sumnjama i strepnjom. Pogled se otvorio, ispred mene su kao na dlanu svi oni dragi, poznati vrhovi koje volim. Ljudi moji kakav je to fantastičan osećaj! Kako neverovatno moćno osećanje , sreće, ushićenja i ispunjenosti, stvara taj jedan pogled na sve to! I činjenica da sam se do tog mesta dovezla na mojoj Beti, ponovo. Potpuno je neverovatno koliko mi znači taj motor. Nije to uporedivo ni u kom smislu sa osećanjima prema deci, porodici, pa čak ni partneru. Ali, posmatrano u odnosu na mene samu, kao osobu, celinu, baš malopre kažem bratu, kad tog motora nema, nekako se osećam kao da pola mene ne funkcioniše. Dobro, druga polovina i ne funkcioniše, ali bar ovu jednu Beta još može da pokrene . Donela mi je Beta puno radosti na svim onim vožnjama koje smo izvozile zajedno. Donela mi je i danas veliku radost. Posebno jer jer lepo radila, a to obećava. Još se moramo vozati uz oprez tu okolo da fino ispitamo radi li sve kako treba. Za sada radi i to me puno raduje. Dan je bio fenomenalan! U međuvremenu se ovde pojavila mala klupica Moračke planine Maganik, Babin zub Neverovatno je koliko motor može da izmami osmeh, čak i onda kada nešto boli Kako je samo lepa moja Betica. Volim ovaj motor Moja senka priča sa Betinom. Kaže joj da je baš srećna što se ponovo voze. Danas je bio dobar dan, nadam se da će se i budući tako nastaviti.

Da se vratimo na Betu i njenu popravku. Namotaji su premotani, vraćeni i upakovani tamo gde treba, instalacija povezana, priključen regler koji je u tom momentu bio na raspolaganju ispravan. Usput kad je motor već kod majstora zamenjen je lanac i lančanici koji su već odavno dotrajali, a i gume. Zove majstor, kaže gotov je motor, dođi po njega. Šalje slike novog statora i Bete u radu. Lepa vest je da je motor gotov, ali dok ne vidim i ne probam ne mogu se unapred radovati, obzirom na stanje u kom je bilo punjenje kad sam ga ostavila kod majstora. Kičma me nešto muči u poslednje vreme, a to baš ume čoveka da nervira. Plus problemi sa autom, kočnice koje su po treći put otkazale, pa obilasci majstora i zbog toga. Ali ipak idem po moju Betu kad je konačno završena. Čim sam je videla sklopljenu i lepu, još sa novim gumama, srce mi je zaigralo. Majstor je pali, kači voltmetar, napon lepo raste do 14 V. Konačno Beta radi. Pakujemo Betu na prikolicu, da je napokon vratim ispravnu kući. Miljan mi pomaže oko vezivanja, i predlaže da je dovoljno vezati je samo napred, dobro je uglavljena neće ona nikuda. Ja onako smorena od vrućine i kičme koja iritira ne razišljam mnogo, i krećem tako. Kroz kanjon je srećom bilo sve u redu, ali pri skretanju sa magistrale na put do sela u susret mi je naišao džip. Ja prikočim da on stane na proširenje i čujem pozadi neki udarac. Pogledam u retrovizor, a moja Beta leži na asfaltu naglavačke, na kormanu. Gurtna je popustila i ona se prevrnula sa prikolice! Pa dal je moguće?! Strašno. Izlećem iz auta, gledam, retrovizor polomljen leži niže niz put. Iz džipa istrčavaju momak i devojka i pomažu mi da podignem Betu i ponovo je vežem. Ja sam još u šoku. Toliko puta sam je vozila i to na duže relacije na prikolici, i nikada nije pala. Gledam na brzinu štetu koju je pad prouzrokovao. Osim retrovizora, izbrušen je poklopac cilindra kočnice, iskrivljen nosač štitnika ruku, komande na kormanu se sve zasukale i pomerile, izgrebana plastika, ali ne vidim neku veću štetu. U međuvremenu se na ovom seoskom putu napravio zastoj. Na putu na kom u nedelju dana ne prođe ni par vozila, sada odjednom čitava kolona u oba smera. Srećom brzo smo vezali Betu i ja nastavljam ka kući. Tamo sam ponovo prvo sve oštećeno zagledala i nervirala se što sam dozvolila da se ovo dogodi. Posle sam raspremala prikolicu i auto. Na kraju, nešto me je nateralo da upalim motor i ponovo premerim napon, iako je u servisu sve bilo ok. Priključim voltmetar, a na displeju napon odmah 14V, ali raste. 15V, pa 16, pa 17 i stiže na 18 V. Ja u potpunom šoku! Šta je ovo?! Auh Možda je crkao voltmetar, mada je nov. Tražim svoj neki stari, kačim njega. Palim Betu, merim. Isto! Regler je probio. Ja i dalje ne mogu da verujem da se ovo dešava. Prvo pad motora sa prikolice, a onda motor koji je tek došao od majstora, gotovo nije ni upaljen preti da spali akumulator, a možda i još nešto ako nastavim sa palim i merim. Zovem majstora, pričam mu šta se dešava i kažem da ujutru ponovo dolazim sa motorom. Strašno sam umorna, jako se loše osećam i dan završavam veoma neraspoložena, pritisnuta svime što se sa motorom a i autom u poslednje vreme dešava. Hoće li moja Beta proraditi? Da li ću imati dovoljno živaca, upornosti i sreće na kraju krajeva, da se ova saga sa punjenjem srećno završi, a Beta i ja vratimo na naša brda? Da, tu su i problemi koji mene muče, ali svakako ne bih volela da prestanem da vozim zato što ne mogu popraviti motor. Kada prestanem to treba da bude onda kada ja više ne budem mogla, a ne jer nisam uspela da popravim motor. Ali, kako je krenulo možda bude i jedno i drugo i to upravo sada! Raskupusana Beta na popravci Novi namotaji Još malo pa je kompletna Posledica pada sa prikolice, polomljen retrovizor Izbrušena ivica poklopca posude za kočiono ulje Potpuno iskrivljen aluminijumski štitnik ruku I Vaki koji tužno dežura pored Bete i čeka da ona ponovo zareži poznatim zvukom Ujutru sam ponovo otišla u servis. Stavljen je novi regler. Napon je i sa njim bio malo jači, ali na samoj gornjoj granici dozvoljenog. Majstor kaže, dobro je to, vozi, testiraj. Ja sam skeptična i nepoverljiva. Hoće li i ovaj regler pregoreti? Nemam energije da se borim sa novim problemima negde tamo u planini. Da li ovo znači da će svaka vožnja, ukoliko je uopšte bude biti još neizvesnija nego do sada? Hoću li svaki put kada sednem na motor morati da biram rute bliže civilizaciji i strepim da li ću se uspešno vratiti kući na kraju dana? Hoću li morati da mislim o rezervnim opcijama za povratak u slučaju da Beta stane? Mnogo pitanja bez odgovora. Narednih dana će kiša. Neću ni imati prilike da probam motor, mada sa svim ovim nepoznanicama i mojim opštim stanjem i raspoloženjem, ni ne žuri mi se sa probom. Nisam spremna za još jedno razočarenje. I počinje kiša....

Duga, posle kiše

Vrlo originalna fotografija. Neprepoznatljivo, i u nagoveštajima šta i ko je na slici. Treba baš pažljivo da se pogleda da bi se razumela. Da li je obrađivana naknadno ne znam, ali efekat je dosta dobar.