Februar mesec (2024) je bio dosta zanimljiv. Ne toliko za vožnju, mada bila je tu i tamo poneka, ali smo zato, ćerka i ja napravile dve lepe pešačke ture. Jedna u primorskom delu Crne Gore, a druga planinska, prava zimska Ova primorska je isto lepa i zanimljiva na svoj način. Nije predugačka, ni posebno teška, onako baš za uživanje. 14.02.2024 Vrmac, vrh Sveti Ilija ( 766 mnv, dužina staze oko 10 km) Kolima smo došle do parkinga u blizini Kotora, na početku pešačke staze. Raspremile se za šetnju, i krenule polako stazom naviše. Staza je širok, uređen makadamski put. Okolo je svuda zeleno primorsko rastinje, a u početku se prolazi kroz četinarsku šumicu. Ja sam sakupljala usput šišarkice koje su otpale sa drveća. Kao pravo dete Čim smo se malo popele naviše, otvorio se pogled ka Kotoru i zalivu. A iznad njega vire beli vrhovi Lovćena. Sa druge strane vidi se Tivat Dan je bio vedar i prelep. Uspon nije veliki pa nije bilo teško hodati po suncu. Ipak smo jakne poskidale. Ostaci neke stare građevine neposredno pre vrha A onda malo lošiji uspon i krupan kamen. Peške nije problem, ali da je tuda trebalo motorom, e to bi već bila druga priča. A sa vrha fantastičan pogled na zaliv I beli Lovćen gore na vrhu Prelepe vizure U povratku ka parkingu produžavamo još malo stazicom kroz šumu da još jednom bacimo pogled za zaliv sa još jednog vidikovca Ali dan se tu još ne završava. Pre nego smo krenule nazad u Močila, svratile smo do farme Carević, taman da odgledamo i uživamo u prelepom zalasku sunca. Bio je to jedan jako lep dan. Nežan, topao i blag, onakav kakav može samo da bude uz obalu mora ili iznad nje.

Kada je ono beše bilo da sam šetala naviše , pošto sam prohodala? Pa sam prvi put, posle dužeg vremena malo bliže gledala Maganik, a da nije sa magistrale. Sećam se da sam mu tada poručila, čekaj me, uskoro ću doći ! I evo, došla sam A on me se verno čekao 21.06.2025. Krug, Katun Maganik, Rekočica, Ponikvice, Gornja Rovca ( 52 km, najviša tačka 1684 mnv ) Nisam se baš uvozala nešto puno do sada, bile su to samo dve vožnje , ali reših danas da odem na Maganik. Nije baš da idem korak, po korak, više će biti da po neki i preskačem, ali uhvatio me neki neizdrž, da se što pre vratim u formu, a vožnja gore ka Maganiku, po kamenu je značajna stepenica u tom povratku. Znam da je možda i rano, posebno što me od jutros noga više boli od uobičajenog, plus gore nema signala, a ne znam ni kakav je put, ali rekoh, idem da vidim, pa dokle mogu. To kod mene u najvećem broju slučajeva znači do kraja, ali uvek kao krenem sa tom rezervom da mogu da se vratim ako zatreba . Srećom danas nije vruće. Čak je i pomalo hladno, jer duva vetar. Vožnja do groblja, pa zatim i do Gornjih Rovaca, se ni po čemu nije razlikovala od svih prethodnih tim putem. Nisam imala ni neku posebnu nelagodu. Kao da nisam nikada ni prekidala. Vozim naviše i trudim se da budem što opreznija, a to opreznija samo vožnju čini nesigurnom. Vrlo brzo odbacujem tu ideju o oprezu na taj način, i fokusiram se na put, neravnine, kamenje i kako to što tečnije da savladam, a onda to postaje ona stara poznata vožnja, poznatim putem koga volim. U šumskom delu put je dosta zarastao pa se cela iscepah na trnjine. A kasnije od Granice počinju serpentine i strmiji uspon naviše sve do Pogledala. Prošle godine je put do Maganika popravljan da stočari mogu da izađu. Ali vidim tragove kiša i snega, ima na par mesta oštećenja, voda je nanela kamenje, ali ništa što se nije moglo proći. Poznate krivine, poznati kamen, poznate vizure. I stižem do Pogledala ( 1518 mnv) Tu malo zastajem da slikam, kad čujem motore iz suprotnog smera. Dva Čeha voze TET CG , pa idu obilaznicom jer je put od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog potpuno uništen zimus. Pozdravismo se i svako ode na svoju stranu. Ja ka Maganiku, gde ubrzo i stižem. Uvek odem do katuna Maganik, pa se jednim putićem popnem do ispod starog katuna. Volim tamo malo da posedim. Tu su moji baba i deda nekada izdizali stoku, ali od katuna je ostalo samo par kamenova. Ipak, uvek odem do tamo. Taj neki osećaj bliskosti i pripadnosti tom mestu, toj planini, osećam odavno, još pre nego sam se uopšte popela na Maganik. Oduvek me je vuklo da odem gore. Kada sam to uspela motorom, nije mi bilo dosta. Želela sam na vrh. To sam i uspela prošle godine . Popela sam se peške sa ćerkom na Međeđi vrh. Pisala sam ovde o tome . To je bilo ispunjenje mog dugogodišnjeg sna Stigoh ja i danas do katuna Maganik ispod mog dragog Maganika. A on me je verno sačekao . Imala sam osećaj da mi se i obradovao. Ili je to samo bila moja radost za oboje Kamen i divljina, savršena lepota Ovde iznad u kršu su bile stare kolibe. Nije se smelo graditi dole na polju. Polje je bilo samo za stoku. Nekada je stoke bilo toliko, da trave na Maganičkom polju jedva da je bilo dovoljno. Maganičko polje ispod Ovde je verovatno najviša tačka na današnjoj ruti, 1684 mnv. Inače odatle počinje jedna od pešačkih ruta za uspon na sam Maganik. Lepi moj Maganik. On me nikada ne razočara , a uvek, baš uvek mi donese neopisivi mir i neobjašnjivu radost. Nastavljam dalje ka Rekočici, pa skrećem ponovo u planinu, da napravim krug. Usput neočekivano nailazim na parkiran skider i blokiran put. Srećom čujem u blizini testeru, pa je vlasnik brzo došao i pomerio ovu grdosiju da se provučem pored. Dalje nastavljam kroz šumu, pa sve džombastijim kamenim putem stižem do Ponikvice. Htedoh da siđem do jezera, ali sam promašila skretanje. Mrzelo me da se vraćam, drugi put ću. Ponikvica odozgo Današnja ruta nije previše dugačka, ali je zahtevna. Umorilo me je konstantno stiskanje ručica kvačila i kočnice. Zaboleli su me dlanovi , ali i čitave ruke . Treba još vežbe da se svi ti mišići vrate na staro, da se podsete kakve sve napore treba da izdrže Morala sam do kuće još koji put stati da odmorim. Pa jednom i u šumi gde se obično ne zadržavam jer bih tu mogla sresti medu. Već sam ga jednom tu i videla. Ali umor čini svoje, a ovde je lepa hladovina. Srećom medveda danas nema I to je to. Iako mi nije izgledalo tako do pre par dana, čini se da fali samo još nekolicina koraka, i ponovo sam opet ona stara. Da li je to dobro ili loše, pokazaće vreme. Ali svakako je dobro vratiti se na ono gde sam stala kada me je povreda zaustavila

Zimski meseci u planinskim krajevima su nezahvalni za vožnju, čak i kada nema snega. Snega ,a i leda gotovo uvek ima na većim visinama u nekoj meri. Kada se tome dodaju niske temperature, vožnja se svodi na to da se ugrabi lep sunčan dan sa dovoljno prijatnom temperaturom u ful zimskoj odeći, pa i tada može da se napravi tek kratki krugić do granice sa snegom ili ledom. Pa sam se ja tako pomalo vozikala kad se moglo, gde se moglo, čekajući toplije vreme. Januarske vožnjice i još ponešto ( 2024) Mesto Granica na putu ka Maganiku ( 1100 mnv) Dotle se moglo, snega gotovo da nije ni bilo Samo se Komovi bele Dva dana kasnije malo je napadalo ali je i stegao minus Kada se na motoru hladnoća uvuče u kosti, samo vatrica spašava Svaki put mi ova stena u Sjenokosima izmami osmeh Pa sam jednom čak od kuće peške zapucala naviše do nje. To nije ni malo lak uspon. Gotovo pravi planinarski. Do nje od kuće imam da pešačim 8 km, a visinska razlika je čak 700 m. Na pašnjacima je bilo i snega, vlažnog i podubokog. Dosta sam se namučila i da nisam toliko bila uporna, odustala bih posle petog kilometra. Ali svaki veliki trud bude nagrađen. Gore su me sačekala dva preslatka šteneta. Baš su me obradovali. Jedan ume i šapicu da pruži. U povratku su me pratili do kuće pa sam gotovo zaboravila na umor. Zimska idila na Sjenokosima Moje stope u snegu Radost zbog uspešnog uspona Preslatke male kuce Pozdravlja me Uspon je dugo trajao pa me je u povratku uhvatio mrak, a lampu nisam ponela. Tačnije uhvatio bi me mrak da se te večeri nije desio neki fenomen na nebu. Nebo je odjednom postalo roze, i brda i sneg, samo je mesec bio žut. Pa je umesto mraka dugo bilo svetlo napolju. I neobično roze. Tek nešto kasnije, gotovo sat kasnije od uobičajenog vremena pao je mrak, a nebo i mesec su dobili normalnu boju. I dalje ne znam kakva je to pojava bila, ali o čemu god da se radilo, spasilo me je hodanja po planini po mraku.

Sad ponovo nazad u 2024. I ponovo planina ali bez motora , već na sopstveni pogon 05.01.2024. Uspon na Maglič (2141 mnv). - Kučke planine. Maglič je grebenski vrh na jugoistoku Crne Gore. Sastavni je deo Kučkih planina ( masiv Žijevo). Ovaj planinski masiv se nalazi uz samu granicu sa Albanijom a povezuje Prokletije sa jedne i Komove sa druge strane. Obzirom da nije bilo snega nigde u okolini sela, ćerka i ja smo na ovo planinarenje krenule potpuno neopremljene za zimske uslove. Ja sam doduše imala kamašne a ona je pošla samo u trenerci, čak ni štapove nije ponela. Autom smo došle što smo bliže mogle da priđemo katunu Laković, nekih možda dva kilometra makadamskim putem. Put je baš bio oštećen od vode, jedva smo i dotle stigle. Već tu je bilo jasno da ćemo pešačiti po snegu. Ja sam ranije vozila motorom baš tim putem, a i dalje preko Širokara tet-om ka Opasanici. U letnjim uslovima ambijent potpuno drugačije izgleda. Ne mogu da se opredelim kada je lepše. I jedno i drugo je potpuno čarobno. Tu okolo ima niz planinskih vrhova, a nedaleko su i dva planinska jezerca, Bukumirsko i Rikavačko. Sada, po snegu cilj je bio što dalje autom prići kako ruta ne bi bila predugačka. Na kraju je ipak bila, ne mogu se setiti da li 14 ili 16 km. Samu hajking rutu nismo poznavale. Držale smo se strogo treka, jer onako po snegu i grebenu nema se orjentir gde ići. Nezgodne su i kamene rupe ispod snega. Lako može noga da upadne i dođe do povrede. Fascinantno je bilo to pešačenje. Nas dve potpuno same na tom belom prostranstvu, okružene visokim planinskim divovima . Polako smo napredovale, korak po korak, jer je bilo vrlo nezgodno na nekim kosim delovima posebno, poledio je sneg a nismo imale dereze. Baš se moralo paziti da ne otklizamo u jarak. Ali nismo želele da odustanemo. To je višestruko nagrađeno fenomenalnim pogledom na koju god stranu da se okrenemo. Makadamskim putem idemo do katuna Laković, odakle se skreće levo u brdo ka Magliču Eno, tamo treba da se popnemo. Uf, ima dooosta da se ide A Kučke planine ovako bele su prelepe Nestvarno. Kao da hodamo po nekoj drugoj planeti. Do Magliča nije sve konstantni uspon. Penje se, pa se spušta, pa opet penje.. Usponi nisu strmi ali po zaleđenom delu nije ni naivno bez adekvatne opreme. Komovi u produžetku I sneg potpuno netaknut. Još malo i eno ga greben Magliča I popeh se i ja. Jeee! Maglič 2141 mnv I pečat smo našle u metalnoj kutiji. Dan brzo odmiče, mora se nazad pre mraka. Moramo požuriti, a ja sam već umorna. A oblaci se spuštaju, nešto će uskoro početi da pada. Kad se ovaj prevoj pređe sve je posle lakše. Nema više uzbrdo, samo na dole Još jedan pogled na Maglič (levo), i Komove ( desno), u istom kadru . Sjajan je ispao dan. Uspon je bio uspešan iako smo krenule nepripremljene. A gore uživanje za sva čula. Tišina, lepota i nestvarni prizori. Vredelo je truda u potpunosti Neću opisivati moj pokušaj u povratku da se po zaleđenom putu popnem do mesta odakle se vidi Bukumirsko jezero da ćerki pokažem. Umalo neslavno da se završi sa autom ispod puta. Ljudi naravno u blizini nema. Ali, sve se dobro završilo. Bukumirsko jezero ostaje za drugi put. Utisaka je i bez njega puna kapa

Moje pisanje će biti u narednom periodu malo izmiksano. Malo ću pisati o 2024. godini, a malo ću se prebacivati na sadašnji trenutak, kako bih dok mi je sveže pisala o vožnjama i utiscima sada , kada sam ponovo krenula da vozim posle povrede. To neće biti odmah neke spektakularne vožnje, a verovatno ni ne tako česte. Rešila sam dozirano i postepeno da vozim, pa videćemo kako će to ići . Iako je bilo poželjno, da odmah pošto sam probila led i napravila prvi krug, ubrzo ponovo zajašem Betu i napravim još koji krug, to ipak nisam mogla da uradim odmah. Prvo, zbog toga što sam onaj dan crkla. Potpuno sam bez kondicije a i nerešenog sedišta u smislu udobnosti, sve živo na telu me je bolelo posle vožnje. Bila mi je potrebna pauza za oporavak. Drugi razlog su kiše. Za danas je prognoza rekla sunčano, suvo vreme i bez kiše. Zanemarićemo jučerašnju provalu oblaka, mokru i klizavu zemlju i moje polu potrošene krampone. Ipak mora da vozi pomalo, da se sigurnost i forma vrate koliko toliko. Loše sam spavala, zbog grmljavine a i nekih privatnih stresova. To nikada nije dobra polazna osnova za vožnju. Ali plan je bio da isteram Betu danas i to sam i uradila. 19.06.2025. Štavanj- Donje Slacko- Jasika - Štavanj (dužina treka 54 km, max visina 1420 mnv) Štavanj je visoravan preko puta mene, na nadmorskoj visini od oko 1000 m. Do nje se stiže putem u dužini od oko 15 km, preko reke Sjevernice. Put je u početku seoski asfaltni, a onda prelazi u makadamski boljeg i kasnije lošijeg stanja sa dosta serpentina. Jako zanimljivo za vožnju i vežbu. A gore kad se stigne, ima jedno lepo brdašce na koje volim da se popnem. Pogled puca na sve strane. Na Maganik, Moračke planine, Sinjajevinu, ali i Kučke planine sa druge strane. Vidi se i put za Crkvine, Prekobrđe, svašta nešto... A sjajno je za fotkanje Trava nije pokošena, pa je brdašce prekriveno prelepim čupavim zelenim tepihom , prošaranim raznobojnim poljskim cvećem. Moračke planine i rub Sinjajevine Maganik i Moračke planine iza U zelenoj travici, zeka spi .... Prelepo poljsko cveće Slike imam samo odavde pa sam ih malo više stavila, jer jesu lepe Prvobitno sam mislila samo da se provozam do ovde i nazad. Ali ipak odlučujem da produžim uzbrdo i napravim krug. Biram za povratak rutu kojom nisam mnogo puta vozila jer sam je i otkrila tek prošle godine. Do Slackog je poznat put. Da sam tuda nastavila izašla bih na asfalt u mestu Lopate. Ali ja skrećem ka Donjem Slackom, putem koji me vodi nizbrdo u jednu kotlinu. Tu imaju dve kuće ali obično prazne. Prvi put kada sam otkrila ovu rutu desio mi se peh. Stala sam da slikam konja i ugasila motor. Kada sam htela da krenem, motor nije hteo da upali. Beta ima mali akumulator, i ne sme mnogo da se vergla jer će se isprazniti. A tu u toj kotlini signala nema, a ni nizbrdice da se upali na gurku. Uopšte mi nije bilo svejedno. Srećom iz petog pokušaja motor je upalio. Ovog puta konja nije bilo, a ne bih ni stajala. Put odatle naniže nije baš uočljiv. To je verovatno put koji su stanovnici te dve kuće preko livade a posle i kroz šumu trasirali za svoje potrebe. Nije održavan, zarastao je, ima povremeno i neke manje kamene stepenice. Sve to zahteva povećanu pažnju. On se spušta i uključije na uski asfaltni seoski putić kojim vozim nazad jedno vreme. A onda u selu Jasika ponovo uzbrdo vijugavim putićem, pa nizbrdo, pa opet uzbrdo malo strmijim i lošim makadamom ponovo izbijam na Štavanj. Odatle 10 km serpentina nizbrdo, pa preko Pjenavca i nazad kući. Lep krugić za uhodavanje i vežbu. Nije preterano težak a ne dozvoljava ni za trenutak da pažnja popusti. Sparina je već bila velika kad smo se vratile kući. Iako i dalje pomalo nesigurna u vožnji, polako guram. Svašta nešto me ometa, pa tako i neprospavane noći. Ali krenula sam, to je važno. Negde ću tako i stići

Volim božićne i novogodišnje praznike. Još od malena me je radovala ta praznična atmosfera, verovatno i zato što smo tada svi porodično bili na okupu. A raduju me uvek i raznobojni svetlucavi ukrasi u kući a i u gradovima. Ovde u Crnoj Gori, posebno volim za praznike da odem sa ćerkom do onog malog fensi gradića na obali mora, Luštica Bay. On je tako u suprotnosti sa svime gde motorom a i bez njega idem, ali eto, taj jedan dan u godini, nekako volim da siđem do tog gradića i osetim tu lepu prazničnu atmosferu kojom odiše. A ono što posebno krasi ovaj gradić su nestvarno lepi zalasci sunca. Kao i motorom, kada negde krenem autom, to obično nije najkraćim, a ni najboljim putem Pa smo tako do Luštice išle preko Virpazara, pa starim putem za Bar preko planinskog prevoja Vršuta, pa jadranskom magistralom do Luštice Jeste da smo krenule na more, ali kako planine da preskočimo. Sutorman, na vrhu prevoja je vidikovac sa klupom odakle se pruža pogled ka Virpazaru i Skadarskom jezeru. U blizini je i tvrđava Sutorman, može se popeti stazicom do nje, ali mi nismo ovaj put išle gore. Dok smo tako sedele i uživale u pogledu odjednom odnekud odozdo iz šume izbiše dva razjarena bika. Auh pomislih, pa dal je moguće. Juče me napadoše guske a sada će izgleda bikovi Srećom za njima dođe i gazda, pa ih je nekako obuzdao. Malo niže ka Baru naišle smo na spomenik Tuđemilske bitke. Odatle se pruža prelep pogled na Bar. Sunce je bilo naspram telefona pa deluje kao da je veče . Brzo siđosmo u Bar a zatim obalom do Luštice. A ona, čarobna, šarmantna, kao da smo došle u neki drugi gradić u nekoj drugoj zemlji Plažica Svetionik Može se popeti na svetionik. Odatle ako se pogleda u pravcu Lovćena nazire se i mauzolej. Ovo je jedan neobičan kafe u obliku igloa. Služe tople napitke. Obavezno se tu uvek počastimo Setiću se kako se zove meni omiljeni topli napitak od kuvane jabuke i kruške, začinjen raznim ukusnim i mirisnim začinima Ogromna jelka i vozić A onda je polako padao mrak, lampinjoni su se palili i sve je dobilo novu , blještavu, prazničnu notu. A iza svetionika se polako gubio poslednji narandžasti oreol u zalasku sunca Nije enduro, ali jeste skriveni dragulj na jedan sasvim drugačiji način

2024. je počela praznično, kako drugačije . Snega nigde ni od korova, a iščekivala sam ga, jer mi je druga ljubav uz motor, skijanje. Ali te godine snežnih padavina gotovo da nije bilo, pa tako gornje skijalište na Bjelasici ni jedan, jedini dan nije radilo. Za praznike mi obično dođe ćerka pa čak i ako vreme dozvoljava vožnju, motor ostaje parkiran i čeka. Ali se na drugi način obiđe ponešto novo i lepo u prirodi. Dugo sam ovde a nisam do tada obišla vodopade na reci Cjevna. Zovu ih Nijagarini vodopadi. Pod tim imenom se mogu i na google maps naći Oni su jako blizu Podgorice, nekih 15-tak km u pravcu ka Tuzi. Sve je asfalt, pa se može doći bilo kojim motorom a i autom. Dan je bio kišovit, ali to ne umanjuje lepotu kanjona i vodopada. Priroda ume da napravi neverovatna umetnička dela. Voda je prelepa, zelena. A tek po vedrom i sunčanom danu mogu samo da zamislim kakva bi to slika bila. I za kraj moja dogodovština sa guskama. Nisam znala da ujedu pa sam prišla da se slikam. A ćerka je zabeležila sliku po sliku ono što je usledilo Naravoučenije, ne prilazite guskama , bićete ujedeni

Jel još nekom nešto neobično na ovoj slici ili samo meni ? Ne znate šta? Pa nema leda Ovde sam se u februaru isklizala i polomila koščicu na stopalu. A deluje tako pitomo i ravno Danas sam se posle četri meseca i deset dana vratila na mesto " zločina". Ali ono što je mnogo važnije od toga je što sam se vratila motorom . Danas sam prvi put posle povrede ipak sela na motor. Jeeee. Koščica nije sasvim zarasla. Više i ne proveravam. Hodam, ona pomalo boli, ali ide na bolje, valjda. Samo , ovim tempom ko zna kada bi bilo to pravo vreme da ponovo sednem na motor. A život teče, i samo jedan je. Ne znam ni sutra šta će biti, a kamoli dok koska zaraste. Pa rekoh sebi, ma nek ide život. Odoh ja malo da probam motorče. Valjda neću baš odmah pasti, da razbucam i ovo koliko je zaraslo . I tako izađoh sa motorom. Eto, bar je ova dilema rešena. Kvadovi će da pričekaju, ostajem u enduru . 16.06.2025. Crkvine -Tori- Prekobrđe krug ( 67,6 km) Posle mučnog navlačenja sve one zaštitne opreme po ovoj vrućini, sasvim nesigurno sam krenula, obzirom da osećam da se povreda nije u potpunosti zalečila. Pa me je sama činjenica, da ako nezgodno nagazim ili padnem, mogu obnoviti povredu, činila jako nesigurnom. Ali sam ubrzo ipak uspela da sav fokus pomerim na vožnju i motor a da o nozi ne razmišljam. I onda je sve došlo na svoje mesto. Gotovo kao da sam juče bila na motoru, a ne pre više od četri meseca. Dobro ne baš tako, ali mnogo bolje nego što sam očekivala. Toliko bolje, da sam umesto plana da se samo malo provozam po nekom laganom terenu ( ako takav ima ovde), vrlo brzo prešla na plan da vozim istim putem kao poslednji put kada se desila povreda. A onda sam nekako produžila dalje, pa sam se popela i na brdo iznad Crkvina. A tamo prelepo za fotkanje. Prvo da vidite kolika je to radost bila zbog povratka na motor A onda i sve ostalo Iznad Crkvina Iza malo viri Bjelasica Moj poljski cvetić To je to, šta još reći, osmeh govori sve Ono tamo preko puta je planinski venac jugozapadnog oboda Sinjajevine, ono o čemu sam par postova gore pisala i pozajmila Nemanjinu sliku. Evo sada imam i svoju . Tisov krš( levo) i Umovi ( desno vire) Dobro me je krenulo, pa sam se malo i zaigrala. Reko, hajde kad sam već tu da produžim do pumpe kod Kolašina. Tamo me je već stigao umor i od vrućine, a bogami i od prethodnih neaktivnih meseci. Nemam kondicije ni malo. A i uvek vučem težak ranac na leđima, u najmanju ruku kao da idem na put oko sveta. Malo sam se rashladila na pumpi sladoledom, i proćaskala sa pumpadžijom a i sa nekim strancem endurašem. Čovek vozi neki reli koji je počeo u Albaniji a završava u Bosni. Ne pogledah koji motor ali čini mi se Tenera. Gledam njegove krampone na gumama i mislim se, moji su još dobri. A već sam počela da se nerviram što mi guma nije nova, nego kliza sad i na suvom kamenu. Ne treba joj led uopšte I tako ponesena euforijom zbog iznenadne odluke da danas započnem ponovo vožnju, umesto da se vraćam laganom rutom kući kako sam prvobitno planirala, ja krenem preko Torija. U glavi mi je bilo da je put ravnjan jesenas, a inače tuda sam često vozila i nisam ga smatrala preterano teškim. Samo sam potpuno zaboravila na njegovu drugu polovinu, koja se spušta slabo održavanim i nekorišćenim strmim šumskim putem i sa Tet CG spaja na polovini spusta ka Sjevernici. To svakako nije bila vožnja koju sam trebala voziti prvi put posle oporavka. Ali šta je tu je. Kad sam se setila težih deonica bila sam već gotovo pred njima. Inače ovo je još jedan od načina kako mogu stići off-om od kuće do ispred pumpe u Kolašinu. Veoma raznovrstan i dinamičan i ni malo dosadan put. Izlazi na visinu od 1350 mnv preko vrha Tori, a ispod Siljeve glave ( 1511 mnv). Na mapi se ovaj put ne vidi. Ja sam ga sasvim slučajno našla , a zapravo je baš u tom delu koji nije ucrtan, širok i terenska vozila mogu lagano tuda ići. Nezgodni su mi bili nagibi za stajanje i slikanje, ali ima poneka slika. Eto, put ko pista. Pomislio bi čovek dosadno i laganica. Ali nije Ovo je malo niže od najviše tačke ( 1350 mnv) a silazim do nivoa reke Prvo treba da siđem do onih imanja i kućica, a zatim skroz nisko do one glistice levo dole, to se nazire putić. Sve do tih kućica, a zatim i do spajanja sa tet-om, je taj neuređeni šumski put koji ide nizbrdo izohipsom i u dobrom delu nema nikakvog telefonskog signala. Obično i ne mislim o tome. Zaista, puno puta sam ovuda prošla u razna doba godine. Ali sada, kad noga već počinje da bolucka, postajem svesna da izbor puta za prvu vožnju nije baš najsrećniji. Što više silazim u rupu, postaje sparnije a ja baš, baš umorna. Ipak, uspevam da održim koncentraciju do kraja. Stižem kući u jednom komadu! Jeee, bravo za Beticu i mene. Ponovo jašemo! Noga je otekla i boli , ja sam mtrva, ali to više nije važno. Ponovo sam u sedlu !

Decembar (2023.) je uglavnom bio suv mesec i ne tako hladan, pa sam začuđujuće često imala priliku da se provozam, a i da izađem dosta visoko za to doba godine. Pogled na Moraču, most Pjenavac, moju kuću preko puta i Maganik gore A onda stiže par dana zimske idile. Moj dom Imala sam i ranije momente sa ledom, sad vidim I kravice izgleda vole sneg 19.12.2023 Planinarski dom Đatlo ispod Maganika ( 1400mnv) Par krivina dalje ima više snega, dalje ne mogu Nalevo krug, pa nazad Ali na mojoj omiljenoj steni na Sjenokosima , sunčano i suvo Preko puta gledam kanjon Platije a iznad vire beli Komovi A i Maganik se beli A onda pred sam kraj godine je značajno otoplilo. Stigli su gotovo prolećni dani Štavanj, 20.12.2023. Betica u oblacima A i ja sa njom. Lepo vreme za vožnju u decembru, mami osmeh na licu Lepo vreme se nastavlja. Reka Tara u blizini Kolašina. Mesto gde se Pješčanica uliva u Taru. Inače, neverovatno je da sam mogla 25. decembra motorom da dođem do Kolašina preko planina. Ovo kuda sam tada vozila prolazi ispod vrha Tori (1500 mnv) a snega nije bilo ni u senci pa sam mogla proći. Takođe nije baš za očekivati da pred Novu godinu može da se vozi krug od 65-70 km, po planini većinom iznad 700 mnv. Izgleda da sam htela da uhvatim svaki trenutak pre prave zime, a i da vidim dokle mogu izaći ka Maganiku, obzirom da je moglo preko Tori. 26.12.2023 Pogledalo ( 1518 mnv) Prošla sam Pogledalo ali nije se moglo doći do prvog katuna Poljana (1600mnv). Falilo je možda 300 m ali je strm prilaz, nije za po snegu. Nalazim i tragove neke životinje. Tada sam se pitala da nisu medini Povratak ka domu. Ambijent više podseća na jesen nego na zimu 27.12.2023 Liješnje (1150 mnv) Obronci Maganika iza motora i ujedno kanjon Mrtvice ( stojim na vrhu) I poslednji dan za vožnju u 2023. godini. 28.12.2023. Štavanj , a Maganik je tačno iznad prednjeg točka Sezona 2023. je zatvorena dva dana pre kraja godine. Bila je to prva sezona posle povrede i pauze od devet meseci. Sjajna sezona! U potpunosti sam se vratila vožnjama i povratila samopouzdanje posle teške povrede stopala. Čak mogu reći da sam te godine, na tom motoru zapravo jako puno i napredovala. Puno sam vozila. Čini mi se da sam od maja kada sam počela voziti , prešla oko 8000 km offa, skoro sve sama. Sve puteve koje sam ranije prošla, vozila sam i ovim motorom, plus sijaset novih puteva i putića koje sam otkrila. Na ruku mi je išlo suvo i toplo vreme koje je potrajalo do samog kraja godine. To mi je jako puno značilo jer sam imala dovoljno vremena da vratim formu, samopouzdanje a i sve to umnogome unapredim. Lep kraj godine, a i cela godina. Videćemo šta sledeća donosi

Stigao je novembar. Jesen je još uvek tu, ali radijus za vožnje se značajno smanjio. Hladno je već, a period dana kada je temperatura prihvatljiva za vožnju je dosta kraći, pa sada vozim po okolnim brdima, a samo ponekad najdalje do Kolašina. Ovde neću pisati o rutama, okačiću po neku sličicu i napisati gde je slikano. Sjenokosi ( 1150 mnv), stena iznad sela Maničevo gde često volim da izađem Štavanj ( 1100-1200 mnv), visoravan preko puta mene. Odatle se pruža lep pogled na Maganik, Ropušnicu, Moračke planine, kanjon Mrtvice sa jedne strane, a sa druge na planinske vrhove Kučkih planina. Na putu za Štavanj u jesen i proleće ima dosta vodopada Jesen ima tako lepe živopisne boje, ali samo još koji dan 27.11.2023. Pao je prvi sneg na Bjelasici ( slika nije crno bela ) 29. 11. 2023. sam izašla motorom ka Maganiku da proverim kakvo je stanje , dokle se može. Nisam ni do planinarskog doma stigla. Klizavo je. Dom je na 1400 mnv. Ali na Sjenokosima još uvek nema snega, a pogled je uvek fenomenalan

E, ova vožnja nema puno fotografija ali je meni značajna iz više razloga. Prvo, dva segmenta su potpuno nova, i oba su trase za stizanje na Bjelasicu. Drugo, vožnja celokupno gledano je zahtevnija, obzirom na kilometražu, dužinu dana, doba godine , deonice koje su zahtevnije , plus istraživanje novih ruta koje se nalaze tek u drugoj polovini rute. Što znači nije bilo vremena za gubljenje. Sve je moralo tečno da se odvija. 30.10.2023. TET preko reke Sjevernice do Uvača- asfalt do Mateševa- novi put do Vranještice- Bačko brdo ( Bjelasica) - novi put od Vranještice ka Ćirilovcu - Kukunovac - nazad kući ( 113,4 km) Od kuće vozim delom TET-a preko Prekobrđa, Sjevernice pa uzbrdo do najviše tačke, odakle se se širokim makadamskim putem spuštam u Uvač, odmah ispod novog autoputa. Ovaj deo TET- a, ne mogu reći da je puno težak, posebno kada je suvo, ali ima spusteve i uspone za koje treba pažnja, naročito kada ima dubokih brazda od kiša. Ukoliko je mokra zemlja, to je sasvim druga priča, a za teže motore može da bude i dosta problematična. Ja tim putem vozim povremeno,kad sam raspoložena za vežbu, jer imam više alternativa da planinu preko puta pređem, a taj jeste po težini najzahevniji. Danas je on izbor jer izlazi na asfalt najbliže Mateševu odakle želim da istražim novi put do Vranještice. Do Uvača stižem bez problema, a posle i do Mateševa. Doduše, nisam znala da je prilaz autoputu kod Mateševa zatvoren pre podne zbog radova, pa se dogodilo da sam vozila tom zatvorenom deonicom. Saobraćajac koji je obezbeđivao da tako neko kao ja ne bane, bio je u čudu kad me video kako dolazim iz suprotnog smera. Jedva mu objasnih da sam ja došla preko planine, ne autopitem, i da me pusti još par stotina metara pa opet idem u planinu Bio je fin, čak mi je objasnio i gde da skrenem. Put od Mateševa do iznad Vranještice je široki makadam, povećeg nagiba ali ništa problematično. Tu sam naišla na kamion koji je vukao drva pa sam morala neko vreme ići iza njega dok se nije napravilo mesto za obilazak. Kad sam se popela do kraja izbijam ispred crkvice koju renoviraju. Zastajem malo da se javim meštanima i raspitam za novu deonicu puta kojom bih sišla dole u Vranješticu, da ne idem opet čoveku kroz dvorište. I tako reč, po reč, čovek sa kojim razgovaram me pita, jesam li ja pre par dana tuda vozila kada nisam od drva mogla proći. Bila sam malo iznenađena, nije mi čovek ličio na onog domaćina koji se povredio. I nije on. Ali je čuo priču da je neka žena motorom išla tuda, završila u dvorištu njegovog komšije, a i za pomeranje drva je znao Što su ti mala mesta čudo, sve se u trenutku sazna. A možda sam ja njima i neobična što tuda sama vozim. Zapravo, motori tu verovatno i ne prolaze. Možda eventualno neko lokalni. To nije put poznat endurašima, a i šta će tu Posle crkve silazim u Vranješticu putem za koji saznajem od sagovornika, ali ni taj put mi nije baš ono što tražim, jer on sad pa prolazi kroz ili pored njegovog imanja. Ali je ok kao opcija. Odatle se već poznatom trasom penjem do Bačkog brda gde zaključujem da imam malo vremena za predah na livadama Bjelasice a i za fotkanje. Komovi vire u pozadini Zekova glava na horizontu U povratku konačno pronalazim onu idealnu trasu kojom mogu izaći na Bjelasicu iz pravca Ćirilovca i Kolašina, a da se ni ne moram spuštati u Vranješticu. Sve izohipsom ispod jugoistočnih obronaka Bjelasice. Bingo! Baš sam zadovoljna. Istraživanje se isplatilo. A još više sam zadovoljna što sam bukvalno uhvatila poslednji voz pred zimu. To je bila zadnja tako dugačka, odnosno toliko daleka vožnja, u odnosu na kuću te godine. I poslednja na Bjelasici do proleća. U povratku, da sve zaokružim, izlazim na Kukunovac. Odatle se pruža lep pogled na Kolašin sa istočne strane. A onda na pumpu pa kući na zasluženi odmor. Dan je bio pun pogodak. A valja se i ugrejati pored vatrice. Večeri su već postale hladne.

Pogledala sam malo bolje sliku, to je planinski venac na južnom obodu Sinjajevine - Tisov krš i Umovi iza. Upravo pišem o off road vožnji gore do tih vrhova pa ću ako nemaš ništa protiv pozajmiti baš ovu fotografiju da pokažem o kom vrhu se radi

Ovo je jedna od meni takođe omiljenih ruta. Ne vozim je često, ali bar jednom ili dva puta godišnje izađem gore. Dobra je recimo za tople dane, jer u većem delu prolazi kroz šumu. A na kraju stiže poslastica u smislu vožnje ali i prelepih vizura kada se popne na vrh. Krajnja tačka uspona na ovoj ruti su oni impozantni kameni vrhovi koje vidite kada se krećete magistralnim putem od Manastira Morača u pravcu ka Kolašinu, do ispred velike lakat krivine - Mioska. Kada podignete pogled gore ka nebu, vidite fascinantni venac kamenih vrhova. Sigurno nema nikoga ko je tuda prolazio a da nije zapazio to umetničko delo koje je priroda izvajala. E, tu se penjem. Tisov krš, a iza njega vrhovi planine Umovi i Miočki katun ispod njih, smešten u udobnoj , ušuškanoj kotlini. Pošto svoju fotografiju nemam da pokažem o kom planinskom masivu se radi, pozajmiću Nemanjinu, @Skittles. Nadam se da se neće ljutiti 29.10.2023. Đuđevina, Mala i Velika Ljuta, selo Raško, Bistrica Moračka, Tisov krš, Miočki katun ( 104,9 km) Standardno kad negde krećem a da nije naviše, prvo vozim brdima preko puta. Ovaj put biram kraću putanju jer želim da što pre stignem do Vočja i tu se na kratko uključim na magistralu ali samo da bih prešla na levu stranu planine , a i Morače, gledanu u pravcu ka Kolašinu. Mogla bih i asfaltom do Mioske, ali uvek biram off. Duže je značajno, ali ja ne žurim. A taj deo rute ispod planine Ropušnica takođe je veoma lep za vožnju. Sve vreme ide kroz šumu, povremeno i kroz poneko napušteno selo, i sve vreme se penje do sela Gornja Ljuta. Ako se pogleda na karti, vidi se da taj makadamski put ide paralelno sa Moračom u njenom gornjem delu ( od Mioske ka Ljevištima), samo iznad po planini. Takođe se vidi koliko su gusto zbijene izohipse. U jednom trenutku se useca u unutrašnjist planine jer obilazi klanac gde se spušta reka Vrela, koja se kasnije uliva u Moraču. Sa ove vožnje nemam previše slika tog dela rute. Ali poneka se nađe... Ova tanka glistica dole što se nazire, to je onaj asfaltni put od Mioske preko Boana ka Žabljaku Taj deo rute završavam silaskom do Morače, gde prelazim most i uključujem se na tu asfaltnu glisticu dole A Morača prelepa, zelena Odatle par kilometara vozim asfaltom nazad u pravcu Mioske, pa opet idem u planinu, sada levo, sa druge strane glistice, a i Morače. Od sela Raško sve makadamskim putem ponovo na visini iznad magistrale, kružim. Stižem do Mioske. Odatle sve uzbrdo, pored Moračke Bistrice sve do Tisovog krša ( 1600 mnv) Put je uglavnom zemljani do poslednje deonice. A onda kreće kameni uspon. Tu ume da bude i čupavo, zavisi od vremenskih nepogoda. Ali kada se izađe sav trud se višestruko isplati Dan nije bio sasvim vedar. Ipak je to skoro novembar. Pa su fotografije pomalo mračne. Ne mogu da dočaraju svu lepotu ovog mesta. Imam negde sigurno i boljih snimaka. Kad naiđem na njih, okačiću. Prvo produžavam do ispod Umova odakle se u kotlini vidi Miočki katun. Stočari su odavno otišli, ali nisu i svi stanovnici Katun je ušuškan u dolini ispod Velikog i Malog Uma ( 1945 mnv) Silazim u katun da pozdravim konjiće Među njima je jedan moj stari poznanik, bela kobila. Ona iz nekog razloga voli motor, ne plaši ga se. Uvek priđe da ga onjuši, a ponekad stavi glavu na sedište. Tu kobilicu viđam inače i na drugim mestima u planini, uopšte ni blizu ovog katuna. Ima puno konja. Oni će biti tu pušteni , sami, još malo, dok sasvim ne zahladni, a onda ih vode niže da prezime zimu Radoznali su. A i obradovali su se gostu Pozdravljam drugare i vraćam se do Tisivog krša iznad litice, da napravim par fotografija, pa nazad kući. Preko puta Tali, vrh Ropušnice, a desno vrhovi Moračkih planina, Moračka kapa i ostali Umovi se gube u oblacima Betica mrvica na ovom veličanstvenom planinskom prostranstvu Zima se približava sitnim koracima, uskoro neće biti više vožnji po viskokim planinama. Ovo su poslednje prilike za tu godinu.

Ranije sam već pomenula, posebno mi je bilo zanimljivo otkrivanje puteva po Bjelasici ali i onih kojima mogu stići do nje, a da ne moram voziti kroz Kolašin , pa do skijališta gore, jer mi je to preko 20 km asfaltom. Ovo je je jedna od ruta koju sam trasirala, s tim što nije najsrećnije rešenje jer prolazi kroz privatno dvorište. Kasnije, opet iz trećeg pokušaja sam našla idealnu rutu koja ide izohipsom jugoistočne padine Bjelasice i izlazi na trasu Bjelasica - Trešnjevik kod Bačkog brda. 24.10.2023. Krug: Kolašin, Manastir Ćirilovac, Vranještica, Bačko brdo, Lumer, Ključ, Krivi do, Vranjak, Kolašin ( 91,7 km ukupno od kuće) Do Kolašina stižem standardnom rutom brdima preko puta, s tim što i tu ima par varijacija , a sve izlaze na magistralu posle Crkvina. Odatle asfaltom vozim ka Kolašinu, ali mu prilazim sa kružnog toka iz pravca Mateševa. Zatim, veoma brzo skrećem na makadamski put. Tu sam malo lutala obzirom da je nastavak puta izmešten zbog izgradnje nekog objekta. Ali nalazim. Put se penje uzbrdo, planinom, desno od Kolašina. U početku je makadamski, ali jednog momenta ulazi u šumu i tu postaje dosta loš, izbrazdan zemljani put. Vidi se da ga više ne koriste često ili uopšte vozila, ali planinari da. Nalazim oznake na drveću. To je planinarska staza koja vodi do vrha Kukanovac ( 1295 mnv) iznad Kolašina. Ovom prilikom ne izlazim do samog vrha gde je i vidikivac sa lepim pogledom. Fokus mi je na pronalaženju trase u daljem nastavku puta, kojom se mogu spustiti u Vranješticu, a kako ću se iz nje popeti do Bačkog brda, to sam već ranije pronašla. Ubrzo se uključijem na široki utabani makadamski put za manastir Ćirilovac koji mi je poznat od ranije. Brzo stižem do manastira . Ne skrećem ka usponu koji vodi do kapele manastira Ćirilovac napravljene na samom vrhu. O tome ću drugi put pisati. Veoma impozantno. Nastavljam pravo. Manastir Ćirilovac Ako pogledate onu tačkicu na najvišem vrhu, to je kapela manastira Ćirilovac Brzo stižem do puta iznad Vranještice. Ona je dole u podnožju. Moram pronaći put da siđem dole. A ono iza motora je Bjelasica. Cilj je stići do tamo, prvo dole, a onda gore Lutam neko vreme tražeći po zaraslim livadama ucrtani put sa mape, ali ne nalazim. Srećom pojavljuje se tu niotkuda jedna starija žena, došla je da proveri da li joj neko krade drva. Ona me upućuje kuda da siđem do puta koji vodi naniže. A put, onako, srednje žalostan. Sa povećim nagibom i par serpentina. Ali ne, odjednom dalje ne mogu. Zaustavlja me gomila istovarenih drva za ogrev koja zauzimaju čitavu širinu puta . Shvatam da sam u dvorištu nečije kuće. Izlazi čovek, ja već silazim sa motora i molim ga da mi dozvoli da pomaknem par debala kako bih se provukla pored. Ali debla nisu baš lagana. Oboje vučemo drva. Jedno njemu pada na ruku i krv počinje da teče. Auh, sad se domaćin još i povredio pokušavajući da mi oslobodi prolaz kroz svoje imanje. Srećom nosim flastere, pa mu pomažem da zaustavi krv i pokrije ranu . Krivo mi je što se čovek povredio, ali vreme teče. Daleko sam od kuće, moram dalje. Zahvaljujem se i nastavljam. Odatle vozim od ranije poznatim šumskim putem kojim se penjem do Bačkog brda a tu sam već na Bjelasici. To znači da sam cilj oko trasiranja tog dela puta, za danas ispunila. Ostalo je vremena za još jednu kraću ekspediciju po proplancima Bjelasice. Tačnije dve, a onda nazad kući. Prvo se penjem na Ključ, do izlazne stanice ski lifta koji odavno nije u funkciji. Odatle se pruža pogled na skijalište Kolašin 1450 u podnožju, ali i veći deo Bjelasice Ključ, vrh (1970 mnv) Desno prvo vidimo izlaznu stanicu ski lifta Ćupovi, a iza repetitor na Zekovoj glavi Silazim sa Ključa i penjem se na sledeći vrh koji se nalazi preko puta. Lumer ( 1883mnv) Produžavam još malo vozeći po prelepim pašnjacima na ovom delu Bjelasice. Tu se penjem do još jednog vrha čije ime nisam uspela da saznam, visine 1887 m, koji se nalazi iznad Jelovice. Sa ruba se može i videti Jelovica. Prelepo je ovde. Priroda je možda čak i najlepša u jesen. Zlatna boja joj daje neku otmenost i naglašava lepotu. Desno u rupi je Jelovica, otprilike tu dole se završava i tunel Klisura. Pravo, Zekova glava Vreme je za povratak. Silazim sa Lumera, pa putem pored planinarskog doma Krivi do , ispod Vranjaka nastavljam do Kolašina. Konji me uvek obraduju. Koliko god da žurim, za njih se nađe trenutak vremena A od Kolašina, istom rutom kojom sam tog jutra i došla, vraćam se brzom brzinom dok ne padne mrak, nazad kući Uvek sam srećna kada prođem rutom koju sam prethodno samo osmislila. Sada to nije samo potencijalna, već je izvesna opcija za vožnju do Bjelasice Mana joj je što prolazi kroz privatni posed. Znači istraživanje se nastavlja .

Odmah i da nastavim dalje, kad mi je krenulo pisanje. A treba i opravdati pohvale Fokus te jesni je bio na istraživanju Bjelasice i puteva do nje sa što minimalnijom vožnjom po asfaltu. Već je bio kraj oktobra, dani značajno kraći ali vreme je dobro služilo. Bilo je suvo i vedro, idealno za vožnju. Ipak, za malo duže vožnje od kuće po planini, bile u to poslednje prilike za tu godinu. Sezona je bila baš dobra, puno sam vozila i bila sam u formi. Pa sam tako te lepe zadnje oktobarske dane vozila svaki ili svaki drugi, treći dan. Naizmenično. Dan, dva vožnje poznatim putevima, pa jedan istraživanja i tako u krug. Neću baš svaku vožnju pisati, a neke ću pomenuti u kratkim crtama, jer gotovo svaku zabeležim lepim fotografijama pa je šteta da ih ne pokažem. Sledeća vožnja koju bih pomenula je: 23.10.2023. Krug oko Maganika preko Velje Dubokog i Kapetanovog jezera ( 89 km) Lep krug u svakom smislu, i tematskom i vozačkom. Kilometraža taman. Težina treka, da kažemo srednja, pod uslovom da je stanje puta iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera zadovoljavajuće ( ovo je inače deo TET-a CG) . A takođe i puta od Pogledala ispod Maganika do Gornjih Rovaca. Povremeno vozim ovaj krug, a kada sam posebno raspoložena za vožnju ubacim i neki dodatak. Ovog puta su dodata dva elementa, da vožnju učine još zanimljivijom Rekoh, bila sam tada baš u formi, i fizičkoj koliko toliko ali i mentalnoj. Od kuće silazim na magistralu , malo vozim asfaltom pa se isključujem, prelazim Miraču i crnogorskim TET-om krećem uzbrdo ka Liješnju. Taj put je asfaltiran ali uzak vijugav sa konstantnim usponom do 1150 mnv. Taman za zagrevanje. S tim što se kod Cerovice isključujem sa asfalta i kružnim veoma zanimljivim šumskim putem, koji se takođe konstantno penje, a prostorno je veoma blizu vrhova leve litice kanjona Mrtvice ( gledano u pravcu njenog toka), izbijam direktno u Liješnje. Volim ovaj putić. Od kako sam ga otkrila često zaobilazim asfalt kada tuda vozim. Nije previše težak ali nije ni za opuštanje, naročito kada je zemlja mokra. Kamene grede u pozadini su Maganik, a ujedno i desna strana kanjona Mrtvica Od Liješnja prestaje asfalt ,što sada više nije slučaj, asfaltirano je do Velje Dubokog prošlog leta. Tu se put spušta naniže nekih šest kilometara, prelazi Mrtvicu u Velje Dubokom a onda kreće konstantni uspon i serpentine, makadamskim putem sa pokretnim kamenom, čije stanje varira u zavisnosti od godišnjeg doba i toga da li je već popravljan te godine. Obilne padavine umeju toliko da unište put i nanesu odrone da je nekada nemoguće proći. Ko je vozio TET CG, zna kakve su serpentine, kakva je podloga i zna da je u najmanju ruku potreban dodatni oprez pri usponu ali i pri spustu. Ali kada se savladaju serpentine i kamen koji bacaka levo, desno, izbija se u prelepu dolinu Milin do, ispod vrhova, Jablanovac ( 1867 mnv) i Orlojevac (2112 mnv). A tu iza je i Stožac (2141 mnv) Još koji kilometar i stižem do Kapetanovog jezera Pogled ka podnožju odakle sam se popela Moračke planine Odatle ne idem do jezera, već se levo od njega penjem strmim obroncima , tragovima kvada do najviše tačke. Poslednji uspon gledano iz podnožja, izgleda veoma strm. Ali može se izaći. Izlazila sam ranije xtrainerom, a i klx-om, ali ovom Betom još nisam. Znam da ona može, a mogu valjda i ja. Tu ne sme da se pogreši, jer bi teško bilo zadržati motor na takvom nagibu. Nemam sliku uspona, mada ni ona ne bi verovatno verno dočarala situaciju. Ako nađem neku od ranije okačiću. Malo se dvoumim da li da pokušam ili ne , ali ipak krećem. I izlazim bez problema Gore ne prilazim previše ivici, poučena ranijim iskustvom , gde mi se klx prevrnuo uz samu ivicu litice, potonula ćopava, a kaciga sa naočarama se otkotrljala sve do podnožja provalije. Naočare sam jedva našla tada, kaciga je skroz ispucala, a da ne pričam koliko je naporno silaziti niz liticu sve u opremi i čizmama i posle se popeti A odozgo prelep pogled na crkvicu u podnožju , put kojim se iz pravca Nikšića stiže do Kapetanovog jezera, ali i na Lukavicu, Veliki i Mali Žurim Tek posle uspešne misije uspona ispod Stubice ( 1905 mnv), silazim do brdašca iznad jezera da i tu napravim neku fotku. Prelepe Moračke planine u zlatnim tonovima jeseni i jezerce koje se i bojom stapa sa ambijentom Ovde je završena tek polovina kruga. A dan već izmiče. Treba požuriti nazad, pa u povratku ne stajem puno, pa tako nema ni slika. Ispod Maganika zastajem kod Pogledala da još jednom fotografijom završim ovaj takođe jako lep dan. Ovaj centralni masiv u sredini kruga je moj Maganik

Za one gore planine koje pitaš, ne mogu sa slike da vidim tačno, ali ako se slikano na delu puta do Mioske ( lakat krivina) pravo ispred tebe su kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine. A ako je slika posle skretanja na krivini a bliže Ljevištu, pravo bi bili vrhovi Veliki i Mali Zebalac i planina Lola. Moračke planine su levo od pravca u kome si se kretao, posle krivine.

Hvala obojici na lepim rečima. I obojica ste u pravu U ovom trenutku kvad nije opcija a ni prestanak dalje vožnje endura. Mada ću to sa sigurnošću moći da kažem tek kada zaista ponovo sednem na motor i vidim da li je osećaj i dalje isti. A kvad.. za koju godinu možda, ukoliko me ova ljubav do tada ne ubije A hoće verovatno, takva sam ja . Sve ili ništa, maksimalno do kraja . Znaju oni koji me poznaju A istina je i to da obnavljanjem pisanja o vožnjama pokušavam da se mentalno vratim u taj specifični mod. On će svakako doći sam od sebe, ali je mnogo bolje spreman sesti na motor posle pauze, nego to naknadno graditi. A što se svega ostalog gore napisanog tiče, severian, zaista veliko hvala. Velika je stvar kada neko ko je veoma poštovan u moto svetu, i kao motociklista i kao čovek, napiše ovakve reči hvale . Mada, nije sve baš tako, ali prija čuti Potrudiću se da što više vožnji napišem, nadam se. Jeste lepo da ostanu zabeležene jer su zaista lepe

Ipak, dok čekam dan d, da odlučim kojim putem dalje , hoću li voziti ili ne, iskoristiću vreme i pisaću malo o vožnjama u prethodnom periodu, između ove dve povrede. Neću krenuti od početka , od trenutka kada sam se ponovo vratila na motor posle povrede pete, jer mi fotografije od gotovo čitave te sezone nisu pri ruci. Prva vožnja koju ću predstaviti ovde kroz slike i pomalo priče biće : 18. oktobar 2023. Krug po Bjelasici jugozapadni deo, iznad Kolašina ( 114,4 km) Prelep jesenji dan. Vedar i svetao , a priroda obojena toplim nijansama žute, braon, ali i svih ostalih boja između. Jedan od onih dana koji se samo mogu poželeti za vožnju. Krećem od kuće uobičajenom rutom, ka Prekobeđu, pa grebenom na Ravni do Crkvina. Odatle jednu deonicu imam da pređem po asfaltu, magistralom do Kolašina. Rutinska vožnja, putanja pređena mnogo puta, ali uživanje nikada ne izostaje. A po ovako savršenom danu samo je udvostručeno. Plan za taj dan je istražiti sasvim novu rutu koju sam pronašla na karti , ali u taj deo Bjelasice pre toga nisam zalazila. Ne uspevam iz prve da pronađem put iz Kolašina kojim želim da se popnem na padine Bjelasice, koje se nalaze levo od asfaltnog puta za skijalište. Deo Kolašina odakle počinje uspon se zove Breza. Malo se vrtim u krug ali ubrzo pronalazim kuda treba da krenem. Makadamski put se dosta strmo i vijugavo penje uz planinu, ostavljajući u podnožju poslednje kuće i Kolašin. Usput vidim tragove kvadova koji seku krivine praveći podosta strme uspone ravno naviše. Nekima se penjem i ja, ali većinu preskačem. Ne praktikujem na novom putu koji tek upoznajem da radim rizične stvari. Možda neki drugi put. Na jednoj serpentini nailazim na vidikovac, i odatle prelep pogled na Kolašin, ali i na Sinjajevinu preko puta. A boje i pejsaž, kao da je neko naslikao uljanim bojama Sinjajevina preko puta para svetlo plavo nebo Prijatno sam iznenađena putem koji tek otkrivam. A i oni leptirići koji prate svako novo otkriće su tu. Sve jače trepere i guraju dalje, da što pre vidim šta sledeća krivina novo donosi. Penjem se dalje putem kroz šumu do račvanja. Biram desno jer mi deluje da ću tuda stići do vrha. Ideja je da izađem do vrha ako bude moguće, i odatle sagledam kakve su mogućnosti da spojim putanju do skijališta. Na mapi tog puta nema. A u stvarnosti , videćemo. Dolazim do tačke koja se zove Melaje. Tu me sačekuju dva šarplaninca ne baš prijateljski raspoložena. Srećom i gazda je tu, pa ih brzo hvata i udaljava na bezbednu razdaljinu. Tek onda zapažam lepu, novu drvenu kućicu i dva čoveka koja nešto dograđuju. Prave tu gotovo na vrhu , za planinare ali i ostale koji mogu dotle stići, mesto za predah i okrepljenje. Popričala sam sa njima o mogućnosti da odatle izađem do skijališta. Stariji čovek mi je rekao da u principu može, idu oni džipovima ali po kosini ispod vrha. Ili pešačkom uskom stazicom po izohipsi. Kaže prolaze konji tuda, pa može i motor Ali ne preporučuje da idem sama, jer je veoma pusto i izolovano, i ako se niz kosinu prevrnem neću imati pomoć. Plus mi je rekao da do čistine prema vrhu imam jedan poveći uspon kroz šumu, čisto da znam. Zahvaljujem ljudima i produžavam da vidim dokle ću moći da izađem. Uspon jeste malo strmiji, ali izlazim. Nezgodno je kada je mokro, u šta sam se kasnije jednom prilikom i uverila. Posebno nezgodan je silazak. Motor bukvalno sulja na dole. Kočnica, kao da je nema. Ovaj put je dovoljno suvo pa izlazim bez problema. Preda mnom se otvara pogled. Ispred livada na usponu ka Ogoreloj glavi ( 1988 mnv), levo u daljini vrhovi Sinjajevine, desno negde dole u podnožju je Kolašin. Leptirići u stomaku ubrzano trepere. Šta će biti dalje... Pratim tragove kvadova ali oni nisu baš jasni u visokoj žutoj travi. Ne izlazim ipak na sam vrh, što je ispostaviće se dobra odluka, jer ta putanja po kosini je niže. To nisam otkrila tog dana, već tek sledećeg proleća kada sam kosini prišla sa druge strane, iz pravca skijališta. Ogorela glava 1988 mnv Vrh iza motora je Lica 1893 mnv Kasnije, sledeće godine sam otkrila da se odatle pruža lep pogled na Biogradsko jezero Nebo je nestvarne boje Da sam produžila još možda nekih stotinak metara pravo, došla bih do linije iznad provalije, Zejnilove rupe. Nisam ljubitelj ivica iznad ambisa, pa mi je i ovo bilo sasvim dovoljno Vraćam se nazad jer je već kasno za istraživanje, a želim još obići i katun Goleš Katun Goleš. Do njega stižem kružnim putem pošto sam se spustila niz onu istu nizbrdicu kroz šumu. A mogla sam i na onom račvanju pre Melaje da produžim pravo. U katunu nikoga nema, prošla je polovina oktobra . Stočari su već otišli sa planine. Produžavam još malo kroz šumu, do kraja puta u nadi da će se otvoriti pogled ka Biogradskom jezeru koje je ispod. Ali pogleda nema. Samo prelepa čarobna šuma. Tu negde u šumi je i vrh Crvena greda ( 1687 mnv) Vraćam se nazad do katuna Goleš. Iznad njega se izdiže Gornji Lumer ( 1760 mnv) Dan polako odmiče. Moram se još vratiti nazad do kuće pre mraka, odavde, pa jedno oko 50-tak km. Valja požuriti. Krug zatvaram silaskom u Rovačko Trebaljevo, pa odatle asfaltom do Crkvina, a onda istim putem kojim sam došla preko brda nazad do kuće. Rovačko Trebaljevo, most i crkvica Savršen dan, kakav se samo može poželeti. Otkriveni novi putevi, novi vrhovi. Gomila novih snažnih utisaka ali i novih ideja kako da spojim ovaj put sa skijalištem. Ali, to će morati da sačeka proleće i nove suve i lepe dane. Đavo mi nije dao mira pa sam u tome uspela tek u trećem pokušaju. Drugi je bio suviše rano u proleće, uhvatio me strahivit pljusak i grmljavina. Tako su gromovi udarali ispod Ogorele glave, da sam tada mislila da neću živa sići sa planine. Strašan osećaj! A ja i motor sami na padini ispod najviše tačke. Ali o tome neki naredni put

@Bor-i-slave Sve si rekao! Upravo to i jeste trilema Da li nastaviti enduro motor da vozim, ili sasvim prestati, ili pak preći na nešto sasvim drugo, kao što je kvad. Upravo zbog svih prednosti koje si nabrojao o tome i razmišljam. Plus i taj raonik bi mi itekako dobro došao zimi A tačno si pobrojao sve što mi zapravo treba. Svuda mogu sa njim, bar gde ja idem, a imala bih lični osećaj veće sigurnisti što se povreda tiče. Naučila bih da ga vozim sigurno, pa ta opasnost od prevrtanja ne bi bila izražena jer ne bih na takvom terenu ni vozila. E sad, nikada nisam vozila kvada, pa ne znam da li bi mi legao. Znam ovde par enduraša koji su recimo pokušali preći na kvadove, čak jedno vreme i vozili ali se ipak vratili motorima. Njima nije legla ta vrsta vožnje. Mislim da u tom smislu ja ne bih imala problema. Ali, problem kod mene je druge prirode. Čak i da odlučim da pređem na kvada, meni je organizaciono komplikovano, jer sam ja u tom smislu statična, da sad menjam vozilo. Da jedno prodajem, drugo kupujem, pa sve iz početka sa tim drugim. Uh od toga me muka hvata Pa i to može da bude razlog da za sada odustanem od kvadova. Ako odlučim tebe ću detaljno pitati za savete

@aca-pn haha, stvarno nisam napisala koji motor vozim Ja mislim znate već, često sam kačila slike sa vožnji u enduro temi a i temama vezano za fotografije. Mrzelo me da češće pišem u ovoj mojoj temi, a trebalo je. Za ovih par godina kako sam ovde, prokrstarila sam Crnu Goru po planinama , posebno u radijusu oko sela gde živim. Zaista imam i lepih slika a moglo bi se ponešto i napisati, al eto ne uradih to. Možda ću sada pomalo , bar neka najupečatljivija mesta. Motor je kraljica Betica, od milošte Luciferko ( sami zaključite zašto) Lakši je značajno od crf-a, Beta rr 390. Ali ima visoko težište, a i ovako spušten mi je visok, ne stajem sa oba stopala na zemlju. A čizme, posle prve povrede uzela sam čizme sa svim ojačanjima i zglobom, neke Ufo Pro. Čizme bi trebalo da su dobre. Pre toga sam nosila neke MX Acerbis, jako meke. Da čizme nisu ojačane ova sada povreda bi bila veća. Kako nisam videla led, a pravac je bio, tu sam malo i dodala gas. Motor je samo u sekundi proklizao i ja sam tako sa njim klizala metar, dva sa priklještenim stopalom ispod. A led nije bio idealno ravan nego je virelo kamenje i korenje neko. Pretpostavljam da je koščica pukla od uvrtanja i pritiska, a možda je negde i zapela.. I to mi je sada otežavajuća okolnost što znam da mi ni dobra čizma ne pomaže sasvim Evo par slikica motorčeta od zimus I jedna sa poslednje vožnje u februaru A ovo je čizma, malo prljava doduše al trebalo bi da je dobra

Da oživim malo ovu moju temu. Jedva je i nađoh koliko dugo nisam pisala . A nije da nisam imala šta, naprotiv. Ali uvek je nešto preče, pre su bile vožnje, a posle me pomalo i mrzelo. Sve sutra ću, i tako prođe vreme a i kilometri, a slike prelepih predela ostadoše razbacane po raznim temama i po folderima. A, ni sada neću pisati o vožnjama kojih je po ovoj mojoj nedođiji bilo sijaset za protekle tri godine. Drugo nešto mi je na pameti. Dilema, trilema ili oksimoron? Kada sam došla u Crnu Goru u selo sa moja tada dva enduro motora, bila sam potpuno nesamostalan vozač, bez dovoljno dobre tehnike i veštine potrebne za samostalnu enduro vožnju po planini. Ali sam imala ogromnu rešenost da sve te nedostatke na ovaj ili onaj način rešim i uspem u nameri da sama vozim po planini. Tu je bilo i drugih otežavajučih faktora. Trebalo je navići se na život u selu, u sasvim drugačijim uslovima od onih u kojima sam živela do tada. I porodica je bila daleko. A planinu, ni puteve uopšte nisam poznavala. Ali sam čvrsto rešila da ću sve to prevladati i planina, planine će biti moje! I jesam. Korak po korak, kilometar po kilometar, osvojila sam skoro svaki kutak moje Nedođije. O tome sam vam dosta i pisala. A onda, u možda najvišoj tački te uzlazne putanje vožnji i otkrivanja, iskrsla je prilika da svoja dva motorčića od kojih je svaki imao svoju namenu, zamenim za jedan bolji i sveobuhvatniji. Vratila sam se na kratko u Beograd da zamenu završim, sa nadom da ću kada se ponovo vratim u svoje planine još lakše, još više voziti, i još mnogo toga novog istražiti. Baš sam se radovala novom motoru, posebno jer sam mu znala istoriju i koliko je mažen i pažen . Ali onda se dogodio krah, potpuni raspad, a da još čestito nisam ni počela da vozim. Na Maljenu, na prvoj vožnji , takoreći probnoj na novom motoru, pre povratka u Crnu Goru i solo vožnjama po planini, nezgodno padnem pri zaustavljanju na nekoj kamenoj nizbrdici i polomim petu. Katastrofa! Povreda koja dugo i neizvesno zarasta. Juni mesec je, sezona tek počinje, ali za mene je već bila završena. Užasno teško sam podnosila činjenicu da svi planovi za vožnje tog leta padaju u vodu, kao i uostalom sve. Trebalo je dan kasnije da krenem nazad u selo, a sada ni to nije bilo moguće. U trenutku se sve okrenulo naopačke i zaustavilo me na neodređeno vreme, a iz te perspektive gledano , možda i zauvek. Oporavak je trajao skoro devet meseci. Ja sam se odmah posle mesec dana vratila u selo i time suočila sa brojnim izazovima kako opstati sam sa polomljenom nogom. Ali valjda volim izazove, do neke mere. Oni motivišu i pokreću. Pa sam tako kad je kost konačno zarasla posle pet meseci, sama radila fizikalnu terapiju da tako to nazovemo, hodajući uz pomoć štaka uzbrdo po planini. Prvo po malo a onda sve dalje i dalje, dok na kraju nisam stala na noge bez pomagala. Ovako kad pišem deluje jednostavno, a zapravo je bilo dosta muke. A rekli su mi tada da bez intenzivne fizikalne terapije vođene od strane stručog lica neću moći sama da povratim funkciju stopala. Srećom ili ludošću, a i upornošću ipak jesam. E sad, zašto sve ovo pišem. Još tada, kada se ta povreda desila mislila sam, teško da ću se ponovo vratiti na enduro motor. Znam sebe, koliko se nesigurnost i strah brzo uvuku a teško nestaju. Posebno što novi motor nisam stigla ni da upoznam. Tako da i kada prelom zaraste, pod pretpostavkom da se izborim sa nesigurnošću, ostaje činjenica da sama treba da vozim po raznim bespućima moje Nedođije, gde često nema ni signala, plus treba da vozim motor koji ne poznajem, a sa kojim sam na prvoj vožnji polomila stopalo. Dok je noga zarastala činilo mi se da je nemuguća misija pronaći ponovo dovoljno jake motive da opet zajašem mog ata i ponovo iz početka krenem novi krug u ovoj igrici zvanoj enduro avantura. Ali! Kako sam počela da hodam i peške se penjem po brdima po kojima sa ranije vozila, a onda sa njih videla sve one vrhove do kojih sam motorom stizala a za peške je ipak podaleko, sve ređe sam razmišljala o odustajanju a sve češće o taktici kako da se vratim na motor a da se to odmah ne završi padom ili povredom. Želja za vožnjom, za osećajem sreće i ispunjenja koji mi motor pruža, potreba da ponovo vidim sva ona mesta i zabiti do kojih samo njim mogu doći, kao i neopisiva želja da pronađem i otkrijem i sva preostala mesta u mojoj Nedođiji do kojih nisam još stigla, su bili dovoljni jak motiv da se posle devet meseci ponovo podignem i ponovo vozim. Nesigurnost koja je inače najveći neprijatelj na motoru, odmah je nestala. Svakim danom i kilometrom po planini sam sve bolje upoznavala motor i mogu reći dobro sam ga savladala uprkos tome što mi je visok a i pomalo jak za način moje vožnje. Ipak ta snaga koju znam da on ima mi je i saveznik. Jer u malo težim terenima, ako se zadesim, ja znam da motor može proći. Na meni je samo da ga proteram. Problem bi bio da motor ne može ili se muči a moramo tuda kad nazad ne može Uglavnom kad sam tada ponovo krenula, nisam stajala. Sjajna je bila sezona. I ta i sledeća. Zavirila sam u gotovo svaki ćošak moje Nedođije. Mogla bih reći da sam je pronašla sasvim. A opet sa druge strane, uvek ima novog i nepoznatog što čeka da bude otkriveno Prešla sam za dve sezone preko 14.000 km uglavnom off roada po planinama. Uglavnom sama. Ponovo sam bila na svom vrhuncu i forme i vožnje . Vozila sam i zimi, čak i po snegu kuda se moglo. Straha nije bilo, ni nesigurnosti. Ali možda je pažnja malo i popustila. Pa se desio novi krah. Posle tri godine od povrede levog stopala, zimus proklizam na ledu na potpuno ravnoj deonici u šumi, ovde kod mene, ali eto nisam videla ploču leda, i polomim sada desno stopalo. I sve iz početka. Kost naravno opet sporo zarasta ko zna iz kojih sve razloga a i jer se malo razmakla pošto sam se sama tako povređena vratila motorom nekih 15 km do kuće. A kad nisi potpuno ceo i sposoban da hodaš, mnoge stvari i ne možeš sam. Recimo da uneseš drva za ogrev, da se odvezeš do lekara koji je 40 km od sela, da odeš u prodavnicu koja je takođe na istoj udaljenosti. Isto bi bilo i da je bliže. A ovde nema baš mnogo ljudi koje bih mogla zamoliti za pomoć, pa je sve na kraju spalo na jednog čoveka, mog brata od strica. Ova povreda je manja od prethodne ako to tako možemo porediti. Pa mi je trebalo " samo" četri meseca da stanem na noge . Hodam ali ne još kako treba. Motor još ne vozim. A da li ću ga voziti? Ne znam još uvek. Zdrav razum mi kaže da treba da stavim tačku na enduro vožnje. Ako se zanemari sve kroz šta čovek lično prođe zbog povrede, pa čak i vreme koje izgubi , ostaje činjenica da teret ne nosi samo on, već i njegovi bližnji. U mom slučaji za tri godine, čitava jedna godina je ukupno potrošena na oporavak. Sa druge strane, da sigurno znam da se to neće ponoviti, jedna godina i nije mnogo u poređenju sa večnosti Ali ja očigledno kada padam, padam tako da mi noga ostaje ispod motora i čista je lutrija kada ću izaći iz pada nepovređena, a kada ne. Inače imam dobre čizme i uvek vozim u ful opremi za enduro. Čitava priča je zbog toga što se sada ponovo nalazim na prekretnici šta dalje. Sa jedne strane stoji razum, a sa druge đavolčić čuči i šapuće: hajde ne budi kukavica, pogledaj samo te planine, nećeš ih se valjda odreći, ne sad! Nije ni toliki problem da ponovo ustanem posle pada i izborim se sa svim demonima koji me čine nesigurnom. Znam da će to sve to nestati posle prve krivine. Problem je što ja znam da ovo nije poslednja povreda. Pitanje je samo koliko imam snage i volje da se sa tim iznova nosim a i hoće li i kada dozlogrditi mojima da mi u oporavku pomažu. Jeste, motor je način života. Način mog života. Posebno u kombinaciji sa životom u selu u planini. Ne znam da li bih drugačije i mogla živeti čak i da odlučim. Mislim, može čovek svašta, ali svakim odustajanjem i napuštanjem onoga što ga ispunjava , gubi deo sebe. Mi, neki, lepotu nalazimo i u tom lomatanju po planinama. Majka me često pita, šta nalazim u tome kad sam se toliko puta povređivala ( i mimo ove dve veće povrede), zašto se iznova i iznova vraćam na motor? Ne umem baš tačno da joj odgovorim šta je to, osim što mi motor mami osmeh od uveta do uveta, što mi srce svaki put zaigra kad pronađem neki novi put ili prođem nekuda gde nije baš najlakše, što se osećam kao pobednik svaki put kad se popnem na neki vrh Paaa, dovoljno je čini mi se da ponovo uđem u ovaj začarani krug, pa šta bude. Aj videćemo još šta će biti. Da li ću u moto penziju sada, ili kasnije? Ili uopšte neću Uh koliko sam se raspisala a nema ni jedna slika. To ostavljam za naredno pisanje. Ili će biti novih slika iz nove runde, ili ću vaditi stare iz arhive. Zavisi šta prevagne. Razum ili osećanja

Umalo da zaboravim, Hvala na suveniru iz Albanije Našao je počasno mesto na frižideru odmah do još jedne Vespice koju sam ranije dobila. Ne znam da li mi to suptilno sugerišete da se manem lomatanja po brdima i pređem na nešto nežnije, ali magnetić me baš obradovao

Baš me je obradovao tvoj dolazak. Doneo si sa sobom onu lepu energiju koju putovanja i vožnje pokreću, a koja mi baš nedostaje E sad, što ništa nisi hteo da se poslužiš, pa ni ponuđenu stolicu nisi koristio, nego si sedeo na koferu, to je već druga priča . Nadam se da ćemo to popraviti nekom sledećom prilikom. Red je i novi motor da napravi ovuda krug A zatezanje lanca smo apsolvirali. Sad i u pola noći časkom možeš da ga dotegneš. Meni preostaje neku dužu cevku da nabavim , kako ti ono reče - ubeđivač , pa i ja na Beti da dotežem sama. Čim si otišao izmileše dvorišni ljubimci, valjda su i oni hteli da te isprate

Vodopad Svetigora, ispod manastira Morača. Još lepši i raskošniji je u rano proleće kada ima puno vode. Morača Manastir Morača kao deo celine Stari Kaluđerov most , ( vodopad u pozadini). Više slika mosta sam postavila u temi mostovi.

Stari Kaluđerov most preko Morače, ispod manastira Morača. Nedavno je obnovljen gornji deo za prolaz pešaka. Na ploči piše da je napravljen 1842. ali se zapravo ne zna kada je tačno sagrađen i ko ga je podigao. Negde sam pročitala podatak da je na zidu manastira upisana 1722 god., kao godina njegove izgradnje.