Probaj ispod da obučeš one gumene hiruške rukavice. Ili preko one žute gumene za pranje suđa. To će bar od vetra zaštititi, a i zadržaće toplotu na rukama koju telo stvara. Takođe , kišno odelo ili kišna postava mogu da pomognu da se sačuva toplota tela , pa nije loše obući i ako ne pada kiša , biće toplije.

Vozila sam Goliju pre par godina i off i pre toga putnim motorom. Lepa je Golija, ne bih imala ništa protiv da ponovim Poslednjih godina uglavnom vozim u Crnoj Gori pa su i slike sa crnogorskih planina. A Trnovačko jezero, to mi je već neko vreme u planu što se pešačke ture tiče, ali nikako da dođe na red. A volela bih to da vidim. Nadam se da ću jednog dana moći do njega da otpešačim

Sjajna fotka!

Kažu opet stiže hladni talas. Pa da ga preduhitrim još malo 1400 mnv, ovde nema snega . Beli vrhovi na horizontu: Lukanje Čelo, Ropušnica, Moračke planine i desno Sinjajevina

Super, taman na leto i tuda da prođem Kod endura ovde u Cg me raduje što koliko god da prođem uvek ima neki novi put E sad, ja najčešće i vozim u radijusu gde za jedan dan mogu da napravim krug i vratim se kući. A povremeno pravim i dalje izlete sa spavanjem negde. Ali ovaj putić bih mogla u neku dnevnu dužu vožnju da uvrstim, al tamo na leto kad se sve otopi i dan bude dugačak

Kakav je put od Komova do Andrijevice? Prohodan? Ima li težih deonica? Nisam tuda išla, raspitivala sam se ali nisu mi znali reći da li je sve prohodno. Ja obično idem sa gornje strane, sa Lise siđem u Andrijevicu, a ovo sa Komova mi je isto zanimljivo ako je ok za vožnju ( solo).

Mrvica

Crna Gora, Oni veći beli vrhovi u pozadini su Komovi, a ove kamene planine naspram motora su Platije, kanjon Morače.

Baš mi je bilo žao što juče nisam mogla da budem deo veličanstvene kolone motociklista koji su u tako velikom broju podržali studente, i tom dostojanstvenom vožnjom proširili veliku energiju, ljubav, solidarnost, brigu i podšku, na sve strane. Pa sam isterala motor prvi put ove godine, da eto bar budem na motoru negde gore visoko, dodirnem nebo, osetim radost slobode...i pokušam da napravim fotku koja to sublimira. Pa u tom pokušaju umalo da mi motor padne niz liticu Srećom samo je pukla ručica kvačila. A fotka, evo je

Blokada! Nema dalje

Opština Kolašin, sela u podnožju Maganika, okolina Manastira Morača. Puniša je gore pomenuo slučaj gde je medved napao rendžera u blizini Plužina. Čovek je preživeo ali sa teškim povredama glave. To je bilo u novembru čini mi se. Ne znam kako je u drugim delovima Cg, ali verujem da medveda svuda ima gde god se oni osećaju sigurno i na svom terenu. Ono što je neobično je da se slobodnije spuštaju do sela u potrazi za hranom, posebno u zimskim i prolećnim mesecima kada hranu teže nalaze. Da li će u šumi napasti čoveka iz čista mira ili ne, to se ne zna. Veća verovatnoća za to je ako se naleti na mečku sa mečićima pa se ona oseti ugroženo zbog mladunaca. Tu ni motor ne pomaže Lov na medvede i divljač je zabranjen, ali je ovde dosta rasprostranjen lov na divlje svinje. Postoje meseci i dani kada je to dozvoljeno pa lovaca ima na sve strane. Ja praktikujem da ih upozorim na svoje prisustvo u šumi, bilo da sam motorom ili pešaka da me slučajno greškom ne upucaju Od njih i čujem za povećano prisustvo medveda ovde u našim šumama. Kako je na Čakoru i ka Prokletijama, ne znam. Vozila sam i tim krajevima. Ima i tamo šuma a i zabačenih, nenaseljenih planinskih krajeva u izobilju, pa verujem da su se mede i tu naselile u nadi da ih nećemo uznemiravati Svakako treba imati na umu i medvede ali i druge divlje životinje, kada se zaputimo u divljinu Ali, kao što rekoh gore, kad sunce ogreje i sve zablista, njih se nećemo ni setiti u naletu adrenalina da se neki novi ili stari vrh osvoji ili stigne do nekog prelepog vidikovca. A nadam se da će nam se i oni skloniti sa puta kada nas čuju u blizini E sad, o spavanju u šatoru u šumi, baš u nekoj divljini, treba razmisliti ili bar potražiti koliko, toliko bezbednu lokaciju. Ovde , po crnogorskim planinama alternativa su kolibe u katunima. Na planinama se zadržalo poneko domaćinstvo koje leti izdiže još uvek stoku. Pa ako se želi prespavati gore, u dogovoru sa domaćinom može se šator raširiti tu ili ako ima koliba viška i to bude opcija. A ima i koliba za izdavanje.. Mada Cg nije velika, pa gde god da se krene po planinama, ako ne ispadne neki problem, uvek se može sići u "civilizaciju" na spavanje ili negde bliže ljudima

Da napišem i ja koju na temu sam u šumi, nevezano za šator, možda bude od koristi. Poslednje tri godine mnogo vremena sam provela sama u planini, šumi, raznim zabačenim i teže pristupačnim predelima Crne Gore, uglavnim vozeći motor, a ponekada i pešačeći. Nastojim da se vratim kući pre mraka, mada se par puta desilo da sam još uvek u šumi ili planini a svetlo polako nestaje. Za svo to vreme nisam imala ni jedan neprijatan susret sa divljim životinjama ako se izuzme par zmija otrovnica koje sam srela na bezbednoj udaljenosti ( mada one nisu ni vredne pomena obzirom da imam stanište poskoka u dvorištu pored kuće ), jednom mi je divlja svinja izletela ispred motora, srećom bez posledica, mada one mogu da naprave problem, trče sumanuto i mogu da obore, i jednom sam videla medu kako mi prelazi put, srećom brzo je produžio dublje u šumu. E sad, da li je to sreća ili ne, ne znam , ako se uzme u obzir količina vremena koje sam provela sama u šumi i planini i mesta na kojima vozim. A nisam sve vreme na motoru. Stajem da slikam, odmorim, pogledam kraj i sve to na mestima koja su idealna za divlje životinje, jer ljudi u blizini uglavnom nema Nego da ne dužim. Nisam nešto puno ni razmišljala tako kad se zavlačim po vukojebinama koga i šta mogu sresti... Ali, posle najnovijih dešavanja kod mene u selu i okolini, pitam se da li će tako i ubuduće ostati. Naime , pojavili su se medvedi. Odnosno njih je uvek i bilo gore po šumi u manjem broju. Neko je ponekad pričao da je nekog medveda video. Ali sada, i to zimus, u decembru, januaru, oni se spuštaju u selo, noću dolaze na groblje, nešto su im zanimljivi odsjaji na nadgrobnim spomenicima pa ih kandžama grebu. Meštani su po otiscima zaključili da su to bili mečići. Znači tu je i mečka. Opet, nešto dalje a zapravo bliže civilizaciji, odmah ispod magistrale dva medveda su pretrčala asfaltni seoski put ispred auta takođe jednom stanovniku sela. A jedan poveći meda je snimljen kamerom u susednom selu blizu crkve. To su divlji medvedi,nisu kao oni rumunski što sede na putu i čekaju da ih nahranimo, a kreću se blizu kuća i to zimi, umesto da spavaju I lovci su postali jako oprezni zbog ove povećane najezde medveda. Kreću se u grupama i uglavnom po putu. Mene su upozorili da ne šetam iznad sela sama. To je na kilometar od moje kuće. Kako da ne šetam? Pa sve to gore i okolo, pa i dalje , to mi je kao dvorište. Tuda sam prošla milion puta, dal motorom, dal peške, i sad moram da se osvrćem i osluškujem da mi neki medica tamo iz žbunja ne istrči Bez šale, nešto su se medvedi razmnožili, bar ovde u mom kraju i okolini. Plus zimi ne spavaju, verovatno zbog toplije klime. Kako je na drugim mestima ne znam, ali treba uzeti u obzir mogućnost susreta sa divljim životinjama posebno ako se mi krećemo po njihovom terenu, ili spavamo E da, još nešto zanimljivo mi rođak reče, mečka vodi računa o svojim mečičima dal dve ili četri godine nisam zapamtila, ali svakako neki dugi period. Što znači ako su se u nekom kraju mede razmnožile, opasnost od susreta sa mečkom sa mečićma će da potraje Ali ko će o medvedima da razmišlja kad grane sunce i zamiriše cveće a šuma pozove

A evo i jedna prava zimska Iznad oblaka... Samo Komovi vire na horizontu

Jedna morska januarska. Par dana posle pao je sneg na crnogorskom primorju

Evo još koja zimska slika sa poslednje vožnje, kojom zvanično završavam sezonu. Motor je parkiran, a i zaslužio je. Ove godine pređenih oko 8000 km, od kojih preko 2/3 off , uglavnom po crnogorskim planinama. Šta će biti sledeće godine, kada i hoće li uopšte biti, videćemo . Za sada toliko 19.12.2024 Đatlo, 1334 mnv Sjenokose 1100 mnv, isti dan

Da kompletiram svoju razglednicu sa crnogorskih planina za ovu godinu, sa par ranih snežnih slika. Kažu da će ove zime biti snega, što znači da će prilika za izlazak motorom do proleća biti malo ili ih uopšte neće ni biti. Pa iskoristih priliku da se popnem dok još može dokle može , a malo i po snegu

Evo par fotki i od mene

Pozdrav od vaše makikt Evo malo Crne Gore iz moje perspektive. Ropušnica, u pozadini vrh Tali Katun na planini Vučje i družina Katun Konjev laz, ispod Sinjajevine Bjelasica,Kapela Manastira Ćirilovac Kučke planine, Bukumirsko jezero Rikavačko jezero, ove planine iza su već u Albaniji Carine Bjelasica, Ključ ski lift Iznad Andrijevice, u podnožju je Lim Košutina lokva - Vrelo Ibra, kod Rožaja Hajla, planinarski dom Grope Crna planina Turjak , iza Komova Margarita, u pozadini levo je Kom Izlazak na Sinjajevinu.. Bjelasica, iznad Biogradslog jezera Biogradsko jezero, pogled odozgo Bjelasica, ispod Crne glave Pogled na Zekovu glavu, Pešića jezero i Komove iza Bjelasica, pogled na Šiško jezero Zečka, iznad autoputa Kanjon Tare, preko puta je Sinjajevina Moračke planine, Moračka kapa Kapetanovo jezero Moračke planine još jedna I na kraju moj lepi kameni Maganik

Šumska kornjačica, jede lubenicu iz ruke

Mesec, u prozoru između oblaka

Možda nekom bude koristan info, skoro sam čula od drugara da su neki momci odavde iz Cg, enduraši, vozeći se zašli na teritoriju Kosova i nalete na patrolu. Oduzeli su im motore privremeno. Ne znam detalje ali trebalo im je par dana da to reše i vrate motore nazad. Tako da je možda ipak sigurnije preći na regularnom prelazu ako se ide... A inače, da, ako se od Bogićevice produži graničnom linijom po izohipsi može se uključiti na put za Dečane, ali tu nema prelaza. Ja sam došla do tog puta ali nisam dalje išla, vratila sam se nazad.

U Podgorici imaju dva veća servisa za motocikle što ja znam, pa možete pozvati da se raspitate mogu li rešiti brzo problem: Magnus moto +382 20 624 915 Aćimić moto +382 69 887 733 Ovo je firma koja prodaje KTM ( info sa interneta) , AC VIVA Novo KTM prodajno mesto nalazi se na adresi Dajbabe bb (Pogorica), koje je za kupce otvoreno radnim danima od 8 do 16h (tel: +382 69 999 888). Nadam se da sam bar malo pomogla

Evo snimka

Evo još malo mojih slika u akciji Imam i filmić sa vrha, samo da vidim kako da ga okačim

20.04.2024 Maganik- Međeđi vrh 2139 mnv Dugo, baš dugo nisam pisala u ovoj temi, a nije da nisam imala šta. Svega je bilo u proteklom periodu. Promenila sam motor, pa povredila nogu, pa pauzirala godinu dana. I o tome bih mogla dosta zanimljivog da napišem, počev od dileme da li je to kraj što se moje moto karijere tiče , ili ću se ipak ponovo uhvatiti u vrzino kolo , pa preko muke i borbe da zalečim povredu i prohodam što pre , budući da sam rehabilitaciju radila samostalno u selu hodajući uz pomoć štaka po makadamskim putevuma uzbrdo i nizbrdo, iznova i iznova, sve dalje i dalje, dok na kraju nisam prohodala bez njih. I dok su svi ostali bez dileme znali da prva ljubav zaborava nema, da ću se sigurno ponovo vratiti na motor, ja nisam bila sasvim sigurna u to. Bar mi se tako činilo iz perspektive oporavka . Ali , kako je vreme odmicalo a ja sve više ličila na onu staru, sve češće sam o motoru razmišljala a onda i počela da ga pripremam za sezonu. I naravno, čim sam ponovo na njega sela i napravila prvi krug, sve je bilo jasno. Krećemo iznova Onda je usledila jedna sjajna sezona off road vožnje po Crnoj Gori. Sve što sam ranije vozila Xtrainerom i Klx-om, sve sam to prešla i sa mojim Luciferkom, kako sam ga prvobitno iz revolta nazvala. Ali nakon prelepog druženja prethodne godine, i pređenih preko 6000 km po vrletima Crne Gore poznatim ali i novim putevuma, on, odnosno ona je dobila novi nadimak iz milošte, moja Betica . Ali, ovo sada nije priča o tome. Vožnje i prelepe predele do kojih sam stigla Beticom, ostavljam za neki drugi put. Ovo je priča o Maganiku. Mom Maganiku, oko koga sam kružila motorom sa svih strana dokle god sam mogla prići na dva točka. A najviše koliko sam mogla prići motorom, bilo je do ispod Maganika, do katuna Poljane i katuna Maganik. A on, onako nadmoćan, usamljeni kameni div, posmatrao me je odozgo i mamio da mu se još više približim. Već dve godine maštam o tome kako ću se popeti uz njegove kamene litice do samog vrha, i time zaokružiti svoju priča o Maganiku, krovu moga zavičaja, planini koja nosi i čuva duh prošlih ali i sadašnjih vremena moga kraja. Došao je i taj dan. Pažljivo izabran da bude vedar i bez vetra, sa minimalno snega na vrhovima da se može bezbedno popeti. Ali trebalo je osmisliti i logistiku, kako prići dovoljno blizu početnoj tački uspona nekim prevoznim sredstvom. Da sam u ovaj poduhvat krenula sama, mogla bih motorom do katuna. Ali, niti imam planinarskog iskustva, niti se na takvu planinu penje sam, a najvažniji razlog je taj što sam ovaj poseban trenutak, uspon na Međeđi vrh, želela da podelim sa ćerkom koja i sama planinarka. Terenskim vozilom se lako može doći do katuna Maganik koji je na 25 km od nas, ali mi nismo imale takvo vozilo, već mali putni autić. Pa smo morale Maganiku prići sa strane Nikšića, preko Štitova i rudnika boksita, i nekih osam kilometara solidnog makadamskog puta do katuna Rekočica. U katunima sada još uvek nikoga nema. Čitav taj deo ispod Maganika je potpuno pust, bez signala mobilnog telefona, pa je u tom smislu jako bitno da sve bude dobro isplanirano i da sve protekne kako treba jer smo od trenutka silaska sa asfalta prepuštene same sebi. Meni je sve u podnožju planine poznato, motorom odlazim tamo i kada nikoga nema. Ali kada krenemo naviše, nemam predstavu šta nas čeka. Ni kakav uspon, ni kakav teren, ni ima li prepreka, ni hoću li ja imati snage da izađem do vrha, ni da li će biti snega gore jer opremu za sneg nemamo. Ali volja da dam sve od sebe, pa i više, je tu . A to je ono najbitnije, pokretač svega. Volja je ta koja pomera granice i ruši barijere. Sada je taj trenutak i ja ću se maksimalno potruditi da ga iskoristim. I tako krenusmo u osvajanje Maganika. Od Rekočice do Katuna Maganik ima nekih dva kilometra laganog hoda relativno ravnim makadamskim putem koji u zadnjem delu prelazi u sing trail kroz lepu šumicu. Odatle se Maganik vidi u svoj svojoj lepoti a nama postaje jasno da ćemo morati dobro da se pomučimo ako želimo da budemo nagrađene predivnim pogledom odozgo. Put od Rekočice ka Katunu Maganik Tamo treba da se popnemo Stari katun Maganik Ostaci kolibe moje porodice Odmor pred početak uspona I krećemo naviše U početku, red kamena, red trave kroz borovu šumu, poveći konstantan nagib , za moje fizičke sposobnosti podosta naporan. Ali ne dam se . Korak po korak sa povremenim pauzama da dođem do daha, polako napredujemo. I izbismo na čistinu. Maganičko polje u podnožju i kolibice male kao drvene figurice . Deluje da smo se dosta popele a nije ni četrvrtina puta pređena. Idemo dalje... Strmim travnatim livadama penjemo se do grebena. A tamo sneg ! Tek toliko da razbije monotoniju kamena i čaroliju učini još lepšom Taman kad smo pomislile da je vrh na koji se penjemo onaj koji nam je današnji cilj, shvatamo da avanturi još nije kraj. Još jedno kraće spuštanje, prelaz preko uskog kamenog grebenčića i uspon na sledeći vrh je ono što nas još uvek razdvaja od cilja . Ali, već i ovde je sve magično i čarobno. Kao da hodam po drugoj planeti. Umorna jesam ali ne osećam to. Adrenalin raste jer sada sam već tu na korak od vrha, najvišeg vrha mog Maganika. Sada je već izvesno da ću prepešačiti i tih poslednjih pola kilometra i popeti se na Međeđi vrh. Ispod u podnožju vidimo malecki katun Poljana. Desno na horizontu su Prokletije, pa Komovi, pa Bjelasica. Levo Moračke planine i Kapetanovo jezero, a iza se vidi i Durmitor još uvek beo. Ispred nas je Sinjajevina a iza planina Prekornica. Sve kao na dlanu. Prelepo! Nestvarno! Poljana u podnožju, na horizontu Prokletije Moračke planine Poslednji uspon I evo ga ! Međeđi vrh 2139 mnv Krov moga zavičaja i nas dve na njemu ! Nagrada za uspešan uspon - kolačići To je to - mojoj sreći nema kraja Eh da je dan još mogao da potraje pa da duže ostanemo na vrhu sad kad smo ga već popele. Ali mora se nazad.. Babin zub Pa nizbrdo ka katunu... I siđosmo Sad možemo i da predahnemo. Sjajan dan, uspešan uspon. Predivni pejsaži i slike za pamćenje. Maganik je naš! Maganik je moj! Popeh se i ja na Međeđi vrh. Ako nije moglo motorom , moglo je peške. Ima još vrhova i čarobnih mesta na Maganiku, kao i uspon sa druge strane koji je još zahtevniji i strmiji. Ali, to ostaje za neki drugi put, možda ... Meni je srce puno. Osetila sam i doživela Maganik u svakom smislu. To je ono što sam dugo želela. A sutradan zaslužena nagrada za sav napor i trud , kako bolje nego ovako