Šetnja među oblacima

Ponovo u sedlu posle duže pauze

Ostvca Katič i Sveta nedelja u zalasku sunca

Zima, u svom najlepšem ruhu

Nije enduro varijanta, više je planinarska Ali može do Danilovog mosta, vrlo blizu, da se dođe seoskim asfaltnim putem pa se peške siđe nešto lošijim makadamskim. Trenutno je deo tog puta zatrpan, obrušilo se brdo zimus od nevremena, nadam se do leta da će biti prohodan

Smaragdna Mrtvica nikoga ne ostavlja ravnodušnim, čak ni zimi. Danilov most (1858) i Zeleni vir

Kanjon Mrtvice Najveća visina klisure (1100 m), je otprilike tu gde gledamo.

Zima u planini. Surova a lepa, pa kako da je ne volim

Jedan lep zimski zalazak sunca na moru, od pre par dana...

Jedna morska decembarska

Pogled odozgo na crnogorska brda i planine Na vrhu desno proviruju Komovi pod snegom, u podnožju u mestu Grablje - Gornja Rovca je stara crkvica posvećena svetom Nikoli, po predanju 120 god. starija od manastira Morače ( 1252 god.), a dole u levom uglu, ispod magistralnog puta vijuga, od velikih kiša mutna Morača

Evo i od mene

Ok, hvala. Trebalo bi da su mi ok

Held ženske zimske rukavice 1500 din. Da li bi mogla dužina da se izmeri da vidim da li mi odgovaraju?

Evo i najave na TV-u ove naše prelepe već tradicionalne humanitarne akcije

Rovca, u Crnoj Gori Konkretno na slici je kanjon Morače i mesto Međurečje na ušću reke Mrtvice u Moraču.

Smiraj dana u mom selu, posle kiše - kataklizme

Jedna morska novembarska, pre nego su krenule kiše i dodatak

Jesen na Bjelasici - Pešića jezero, Crna glava preko puta, slikano sa Zekove glave

Jeste Marko, visokogorac On motorom ide uz planinu dokle može, a kad više nema ni kozje stazice za motor, do vrha se popenje peške. A ume i odozgo kad snega ima da se skijama spusti

Evo sad jedne dobre vožnje , zanimljivom, novom rutom kojom sam napravila krug od oko sedamdeset kilometara. I za ovu vožnju sam se odlučila za klxa iz nekoliko razloga. Prvi je taj što sam nameravala ako u poduhvatu uspem, u smislu da put preko vrha kuda sam nameravala da prođem, bude prohodan, da odem do Kolašina u manju nabavku, a to mogu samo klx-om jer je on registrovan. A drugi, ne manje važan razlog je to što sam htela da unesem malo izazova u vožnju Naime, ovu rutu sam sasvim slučajno otkrila jesenas , istražujući betom neki slepi put ucrtan na mapi koji se penje ka vrhu Tori. Bila sam potpuno iznenađena kada su mi domaćini u jednom planinskom domaćinstvu otkrili da je zapravo put probijen i dalje, da se nastavlja preko planine i da praktično tuda mogu da izađem bukvalno ispred pumpe kod Kolašina. Sećam se tog ushićenja kada sam tada potpuno neočekivano otkrila još jedan fantastičan off road put do Kolašina. I to ne bilo kakv put. Od istih ljudi sam saznala da se tim putem voze trke džipova jer je vrlo atraktivan. Vijuga kroz šumu i penje se visoko do vrha Tori a onda silazi naniže kroz šumu ka rečici Pješčanici koja se kod Kolašina uliva u Taru. Evo sad gledam, visina do koje se penje je 1369 m. Dakle, rešila sam da klx-om probam tuda, da vidim kako mi ide sa ovim motorom na ovom putu, a i da vidim može li se uopšte proći. A možda je zima preuredila put učinivši ga neprohodnim. Prvi deo puta ide do Manastira Prekobrđe, a onda se posle njega odvaja umesto levo ka grebenu za Crkvine, dijagonalno, u pravcu Kolašina samo preko drugog planinskog venca. Tu odmah posle manastira nailazim na ogradu za stoku koju moram da pomerim, a onda i vratim kada prođem. Priroda je još uvek siva i hladna. Potoci obiluju vodom od snegova i kiša, prepuni izlomljnog drveća, granja i krupnog kamenja. Posle Prekobrđa prolazim kroz selo koje se zove Ženske Ravni. Zašto ne znam . Odatle put izohipsom počinje ponovo da se penje u vis. I negde na kraju prvog uspona nailazim na novo selo čije ime nisam zapamtila. To je mesto gde se otprilike završava ucrtani put na mapi. Međutim nedaleko odatle nastavlja se nalevo uz planinu do samog vrha. A sve vreme se pruža prelep pogled na brda i sela ispod. A onda još gore, pa još malo gore... do vrha. Posle toga se malo vozi šumskim putem po grebenu a onda put počinje da se spušta do sela Pješčanica uz istoimenu reku. U tom delu šume na par mesta je bilo manjih deonica pod snegom ali sam uspela da prođem izbegavajući ih uz ivicu puta . Sa klx-om ne mogu da vozim po snegu, ni kraće deonice. Guma proklizava a ne bih da dođem u situaciju da mi motor padne i da treba sama da ga podižem tu u planini gde nikoga nisam srela ovaj put. Srećom , uz ivicu puta je bilo uskih linija koje su se već istopile,taman dovoljne širine da se provučem. I evo me uz obalu Pješčanice. Još malo i stižem do ušća Pješčanice u Taru. Ovo iza motora se nazire put na suprotnu obalu koji je potpuno odnela voda. Taman kad sam završila kratki predah uz reku naišao je buldožer u nameri da popravi put. To mu nije baš polazilo od ruke za vreme dok sam ja stajala i posmatrala Putem pored Tare uskoro izlazim na magistralu, a odatle je Kolašin odmah iza par krivina. U Kolašin nisam ni morala ali sam htela da kupim kutiju jaja jer se približavao Uskrs pa bar da ofarbam desetak. Verovatno sada razmišljate, šta nam ona sada piše o jajima, kakve to veze ima sa vožnjom Ali ima Kutiju sa jajima sam smestila u ranac a onda vozila nazad off road nekih tridesetak kilometara od Crkvina pa grebenom, pored lovačkog doma pa ispod Prekobrđa i dovezla ih do kuće bez da se i jedno polupalo Nije besmislena ona izreka, hodam kao po jajima. Samo u ovom slučaju bi bilo, vozim kao sa jajima ( u rancu ) Usput stajem pored još jednog vidikovca sa pogledom na sela ispod Prekobrđa i gledam dolinu sa kućicama rasutim kao biseri. A odatle lagano nazad kući. Veoma uspešan dan , odlična ruta i dobra vožnja. Klx se pokazao i na ovoj vožnji kao pouzdan i dobar saputnik. Ovo su bili tereni novi za njega, sa ponegde malo većim usponima, ponegde blatom a negde i kamenom a sve je prošao bez problema. Još je i jaja prevezao da ih nije porazbijao Zaslužio je predah bar u narednih par vožnji

Ja sam prvo vozila motor samo po asfaltu, isti motor iz tvog potpisa pored avatara - Hondu Hornet Dosta sam kilometara prelazila godišnje i to samo putovanja, ništa u gradu. Tada mi je bilo nezamislivo da siđem motorom na makadam pored puta a kamoli da vozim tuda. Kad sam nailazila na deonice puta sa skinutim asfaltom dobro bih se preznojila dok to pređem A onda je društvo počelo da vozi off, pa reko ajde i ja da probam. Prvi motor mi je bio kinez od 200 kubika, isti onaj koji je gore lemy pomenuo. I upravo je baš onako kako je on rekao. Bolji i pouzdaniji motor , posebno za te prve korake za jeftine pare nisam mogla naći. Taj me motor nigde nije izdao a puno sam km i sa njim prešla po offu i na njemu dosta naučila da vozim. Ali kako to uvek biva, jednom pomislim da sam ga prerasla i da trebam na neki drugi preći, neki koji nije kinez. Tek kad je lemy uzeo od mene kineza i kad sam videla šta tek on sa njim može i kako vozi, shvatila sam svoju zabludu Ali ok, čovek voli da proba novo, neki poznatiji brend, iako uopšte nije nužno da to uvek znači bolje za konkretnu osobu i njene potrebe. Sledeći motor mi je bio dvotaktni kmx 125, motor koji je zahtevao potpuno drugačiju vožnju a i poznavanje održavanja, što kod mene nije bio slučaj. Ipak sam se dosta i sa njim navozala po planinama u Srbiji. Na kraju dolazim do klx 250 a nešto kasnije i do ponovo dvotaktnog motora jako dobrih mogućnosti za moju veštinu vožnje, beta xtrainer 300. Sa ta dva motora sam prevezla x kilometara i radnih sati po planinama Crne Gore. klx je dual sport motor, pristojne autonomije koja mi je omogućavala da vozim i ne brinem hoću li negde u planini ostati bez goriva, a opet za mene malo teži motor sa kojim ja imam muke oko podizanja, motor koji može da se popne na razne čuke ovde u Cg, pouzdan, lak za vožnju i upravljanje. Sa druge strane Beta je divokoza . Može daleko više nego što sam ja mogla. Lagan, okretan motor, penje se gde poželim, kreće na strmom usponu, takođe pouzdan motor idealan za istraživanje zabačenih, nepoznatih terena po planini. Mana mu je jedina bila, manja autonomija i nije bio registrovan. Ali nisam po putu njega ni vozila. Celom ovom dugačkom pričom htela sam da kažem sledeće: Većini nas koji nismo tako dobri vozači kao oni sa yt klipova, ne znači mnogo koji je to najbolji, najsveobuhvatniji motor za off, jer to će biti neki motor od 700 i više kubika, koji kvalitetom, opremom, autonomijom omogućava avanturističku vožnju po ko zna kojim bespućima. Ali džabe sve to ako mi takav motor možemo da savladamo samo na asfaltu ili eventualno nekom lakšem makadamu. Po meni je idealan motor za off road onaj motor na kome se osećamo sigurno, kojim možemo u potpunosti da vladamo na terenima na kojima ćemo voziti, lagan, okretan motor koji omogućava i da napredujemo a ne da zaziremo od novog i nepoznatog. Koji je to motor je individualno i zavisi od više faktora, ne samo od veštine vožnje. A neki od bitnih po meni su težina, pouzdanost i adekvatna oprema vozača a i motora, kao i izbor terena u skladu sa veštinom. U Cg zna se kakvi su tereni uglavnom. To što ima puteva makadamskih, probijenih po raznoraznim planinskim bespućima nije uporedivo sa makadamskim putevima u ravnici i nekim pitomijim krajevima. A i kvalitet tih puteva se stalno menja zbog padavina, erozije, sve slabije upotrebe pa sve to treba imati u vidu... Svakako veliki i težak motor nosi veći rizik u vožnji i mogućnost da negde ne može ni da se prođe, a potrebna je i znatno veća veština njega voziti po planinama. O tome da sam , bez drštva ne treba voziti da i ne govorim. Koliko znam, momci koji odavno voze off u Cg svaki ima veći enduro motor za po putu a i po planini kuda se njim može, ali su vremenom nabavili i lake male kroseve samo za planinu. Jeste da za njih treba prikolica a to je dodatni trošak i manje komforno nego samo sesti na motor i gas. Opet sa druge strane, znam momka baš iz Podgorice koji ima samo malu Hondu xr od 125 kubika , čak nema ni gume sa kramponima na njoj. On je sa njom prešpartao Cg uzduž i popreko i gotovo da nema puta i vrha gde se nije popeo tim motorčićem. Vozi je i po asfaltu a i po planinama, drugi motor nema. Tako da nema tu baš univerzalnog pravila, svako mora da razmisli i izabere motor prema sopstvenim očekivanjima i veštini a svakako da se pre toga oko svega dobro informiše da ono što kupi bude što bolji pogodak Eto, to je ukratko moje razmišljanje

Sledeća vožnja nije tako dugačka, delom ide asfaltiranim planinskim putićem , a čak nemam ni nekih preterano atraktivnih fotografija da proparatim priču. Ali svaka od ovih vožnjica za mene ima poseban značaj, pa ih neću preskakati, svakoj ću posvetiti manje ili više teksta. Nekome je možda moja priča zanimljiva, nekome možda i nije, ali za mene je svaki ovaj pređeni putić još jedna složena kockica u slagalici puteva na planinskim terenima centralne i severne Crne Gore. Svaki pređeni kilometar u toj slagalici krije uspomenu za sebe, na lepe trenutke koje sam doživela na prelepim crnogorskim planinama vozeći se jednim ili drugim svojim motorom. Koliko je to kilometara u zbiru bilo bezbedne vožnje, vožnje za uživanje i pamćenje ... I koliko lepih uspomena sa mojim dvotočkašima. Oni više nisu sa mnom, a ni ja ne popunjavam više slagalicu , ali ono što smo zajedno prevezli, doživeli i videli, zaslužuje da bude ispričano Dakle, ovo je vožnja do Trmanje, sela levo od Gornjih Rovaca , rodnog sela Veljka Vlahovića. Iako zabačeno i visoko u planini, put do njega je među prvima u ovom kraju asfaltiran. Ali teren po kome se ovaj uski putić vijugavo penje naviše čini ga zanimljivim i za enduro vožnje. Samo selo se nalazi na kraju tog putića, na vrhu visoravni , smešteno na prostranoj dugačkoj ravnici okruženoj planinskim vrhovima. Jednom ranije sam zimi bila ovde autom, pa je sada bio red da to ponovim i motorom , a usput i da istražim još par nekih strmoglavih makadamskih putića koji se mogu videti sa asfalta kako poniru u dubinu strmih strana ispod puta. Opet hladan dan sa jačim vetrom. Vozim u jakni i zimskim rukavicama a i dalje mi je hladno. Ali priroda je nova i lepa. A to uvek zagreje Prošavši selo produžavam kamenim putem dalje da vidim dokle će me to dovesti. Znam da je put slep, ovde ne može krug da se zatvori ali vozim dokle može da pogledam prirodu i sa te strane. Trmanje su iznad kanjona Platije, međutim najlepši pogled na planine ovog kanjona je sa asfaltnog puta neposredno pre dolaska u selo ako ne računamo vidikovac do koga se može doći planinarskom stazom od jedno četri sata pešačenja. Naravno ja sam to preskočila ovaj put . Za sada se držim pogleda do koga mogu doći motorom Kamen na kamen ... Pogled na visoravan i selo Trmanje Toliko duva da ne skidam kacigu Na prostranoj tek pomalo zelenoj livadi pozira klx Do kuće Veljka Vlahovića nisam išla ali sam stala ispred spomenika koji svedoči o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između plemena Rovčana i Kuča u ujedinjenoj borbi protiv Turaka daleke 1774 godine. U povratku nazad pravim pauzu u zavetrini iza bora, pored ozidane bistjerne za skupljanje vode. Trmanje su selo koje oskudeva u izvorima vode, pa se ona sakupljala u ovakvim bazenima. Kanjon Platije Dalje, u povratku silazim nekim strmim kamenim putićem skroooz u rupu a put se bukvalno završava u nečijem dvorištu. Na moje iznenađenje tu zatičem deku sa dve koze kako sedi na drvenoj klupici. I on je mojom pojavom jednako bio iznenađen. Kaže, ovim putem niko ne silazi, otkud ja . Deka je želeo da ostanem malo duže, ali iskreno meni se žurilo da što pre izađem iz ovog sela u rupi, putem koji i nije baš u najboljem stanju . To mestašce na kraju putića zove se Jasenov Do a iz dekinog dvorišta se pruža lep pogled na sela Maničevo i još neki Do čije ime nisam zapamtila . Izašavši iz rupe nazad na put, vraćam se preko Gornjih Rovaca mojim omiljenim putem pored groblja gde uobičajeno svraćam, a odatle sam vrlo brzo nazad kod kuće. Još jedan lep dan je završen. Bogatija za još jednu finu vožnju, nove i lepe utiske vraćam se kući. A pre nego što se posvetim sebi prvo timarim svog vernog konjića i spremnog za sledeću avanturu parkiram ga pored njegovog drugara da i on zasluženo počine

Narednih nekoliko vožnji bilo je rezervisano za klx-a. Prethodne sezone sam baš dosta vozila, što sa drugarima u Srbiji, što sama u Crnoj Gori. Prešla sam dosta kilometara i radnih sati, po raznim terenima. U selu sam ostala gotovo do snega. Tek kad je zima dobro zakucala na vrata, krajem novembra sam se spakovala i vratila za Beograd. Ali pre toga sam čitavu jesen imala fantastično vreme za vožnju, tako da sam izvozila sve moguće puteve u okolini a i dalje, jednim a posle i drugim motorom. Praktikovala sam da teže ili nepoznate terene prvo izvidim betom. Ona mi je lakša za manipulaciju, mogu da je podignem a i sposobnija je da prođe po mnogo težim terenima nego što ja mogu . Ali to je bilo prošle godine. Ove je trebalo sve to iz početka. Zima, snegovi i kiše , značajno mogu da izmene terene, pa tako i njihovu prohodnost i težinu. Ja sam ove godine rano došla u selo, kada je još uvek sve iznad bilo okovano snegom. Mogućnosti za vožnju su bile ograničene. Ali nije samo to. Tek je trebalo ispitati stanje puteva i terena kojima ću u većem broju slučajeva ja prva proći ove godine, po običaju sama, što donosi dodatni rizik. Zato sam dobro morala da promislim o izboru rute a i motora svaki put kada krenem na vožnju. Lakše sam se odlučivala za betu, tako da sam do sada nju više i vozila. Ali došao je red i na zelenog zmaja Dobro se on snašao , a i ja na njemu na ovim vlažnim , pomalo blatnjavim putevima. Prva od par vožnji u nizu je bila preko puta , šumama pored lovačkog doma ka Manastiru Morača. Drveće je još golo i sivo a dodatno ga muče i požari koji ovog proleća pustoše lepe šume. Kod Manastira Morača izlazim na kratko na magistralu a onda vidim da je podignuta rampa na putiću kojim može da se spusti do reke. Silazim na Moraču. A ona lepa, zelena, hući i zapljuskuje obalu žureći dalje. Vrativši se na magistralu ubrzo se ponovo isključujem, ovog puta levo, putem koji vodi u planinu. Već sam vozila ovim putem prošle godine. To je jedno lepo parče od dvadesetak kilometara šumskog, zemljanog puta koji se penje visoko, na hiljadu sto metara nadmorske visine i izbija ispred samog ulaza u selo Liješnje. Put je vijugav, na momente strm, ponegde razvaljen vodama, a ponegde ima popadalog drveća , ali u celosti je bio prohodan. Usput nailazim na tragove skorašnjeg velikog požara koji je bukvalno opustošio čitava brda. Tužno. Ipak šuma i dalje živi, još malo kada ozeleni nestaće i ovi tužni tragovi vatre. Levo, desno, gore, pa opet gore i tako redom dok ne stigoh do Liješnja. A tu se pogled otvara ka selu na jednu stranu i vrhovima Maganika odmah tu na dohvat ruke, na drugu. Izabiram, kao i obično, uzvišenu tačku sa dobrim pogledom za odmor i slikanje. Dan je sunčan ali prohladan a duva i neki hladnjikav vetar. Ali ne dam se poremetiti. Uživam u pogledu i osećaju. Mnogo volim kada mi vožnja dobro ide. Pa još kad je uz to vedar dan i prelep pejsaž. Šta drugo da poželim. Malo vetra neće smetati Nazad se vraćam prečicom kroz šumu ka Cerovici, onom kojom prethodni put ako se sećate iz suprotnog pravca nisam mogla proći od snega. Sada je prohodna i dobra za vožnju. Zadovoljna sam. Vožnja je bila dobra. Sve je glatko išlo, klx nije ni štucnuo. Grabio je i na usponu i po blatu, sigurno bez da me ijednom štrecne . Volim kada vožnja tako glatko prođe. Osim elana da u narednu vožnju uđem sa većim samopouzdanjem, ovakav dan mi donosi veliku radost i dobro raspoloženje. Odmah je sve obojeno svetlim bojama a u mojoj glavi se već rađaju novi planovi i ideje Pre izlaska na asfalt poslednji pogled sa Cerovice na Moraču i magistralu u podnožju. Čini se tako daleko a u stvari je vrlo blizu , odmah tu dole kad se sjurim

Ovo sada nije enduro vožnja već jedan lep izlet za koji ću zbog njegove posebnosti i lepote odvojiti par rečenica i koju sliku Toliko puta sam vozeći se od Podgorice ka moru prošla pored table za skretanje ka Rijeci Crnojevića ali nekako se uvek žuri i nikada se nema vremena za svraćanje. A možda sam i naslućivala da za potpuni doživljaj ovog malog lepog gradića smeštenog uz istoimenu reku treba odvojiti malo više vremena od usputnog skretanja sa puta. I eto, tog sunčanog prolećnog dana pružila mi se prilika Meandri reke, sam gradić i priroda koja ga okružuje zaista predstavljaju jedinstven doživljaj, tako da nije čudno što je ovo posećena turistička destinacija. Posebnu atrakciju predstavlja vožnja brodićem iz Virpazara ali ja sam ovaj put došla ništa manje atraktivnim, vijugavim asfaltnim putem kroz prelepu prirodu. Pa evo pogledajte čime me je očarala Rijeka Crnojevića Danilov most , 1855 Posle ovakve lepote kako drugačije da završi dan nego uz zalazak sunca, i to ne bilo kakav A red je bar noge da pokvasim, kad još nije vreme za kupanje