Janko druže, ček još malo stižem i do tebe Ajde ne zafrkavaj, bez tebe i ekipe ne bih videla ni pola ovih lepih mesta. Iako se nismo provozali zajedno (ovaj put ), tvoja podrška mi je neizmerno značila! Više se nisam osećala sama. Vozila sam sama ( uglavnom ) ali sam znala da ste ti i momci tu za savet ali i ako nešto zatreba. A pred kraj se desilo i da je zatrebalo i sva sreća da je to bilo baš na vožnji na koju nisam otišla sama. A inače prvobitnu ideju o tome gde uopšte da krenem da vozim dok sam još planirala da krenem u zavičaj enduro motorima sam potražila u TETu Crna Gora koji ste ti i Ivan trasirali a koji delom prolazi veoma blizu moje kuće Na kraju krajeva i ja sam vaša - Rovčanka , pa red je da i ja dam neki doprinos u obilasku i predstavljanju svih ovih bisera prirode skrivenih u brdima i planinama Crne Gore.

02.06.2021 - Kapetanovo jezero Sutradan sam odmarala , sumirala utiske i razmišljala kuda bih sledeće mogla da pokušam da stignem. Na listi mojih želja odmah posle Maganika bilo je i Kapetanovo jezero. Ni tu nisam nikada bila mada se do njega može doći sa druge strane, preko Nikšića asfaltom do na nekih petnest, dvadeset kilometara a onda makadamskim putem kojim i malo višlji automobili mogu doći do jezera, tako bar kažu. Ako bih išla tim putem od moje kuće do jezera ima 130 km. od čega je sve asfalt do tih poslednjih petnestak kilometara. Tokom mog boravka u selu išla sam i sa te strane, s tim što sam do Nikšića motor vozila na prikolici ali o tome ću vam pisati kasnije. Međutim, od mog sela se do Kapetanovog jezera može doći dosta kraćim ali i značajno zanimljivijim putem, a čućete i zašto. Možda to nije bio najbolji izbor za tek drugu vožnju ali sa druge strane bolje da odmah probijem led i vozim možda i tehnički najzahtevniju rutu na ovom putovanju pa će kasnije sve biti lakše. Dakle, ako siđem do magistrale što je od mene kilometer, dva i vratim se malo unazad ka Međurečju, do table za skretanje za Kanjon Mrtvice, pa preko Morače krenem u planinu preko sela Cerovica i Liješnje ( 1200 mnv ) dolazim u Velje Duboko. Drveni most preko Morače Morača Na putu ka Liješnju Kad se od mesta Liješnje krene ka Velje Dubokom može se desno putem doći do izvora reke Mrtvice, nisam bila ali jednom prilikom ću i to obići Iz Velje Dubokog ( mesto je verovatno dobilo ime jer se nalazi duboko u kotlini sa svih strana okruženo visokim planinama ), kreće uspon strmim kamenim putem. Selo se nalazi na nekih 880 mnv a u samo šest kilometara put se penje na 1720 m kolika je nadmorska visina Kapetanovog jezera. Tih šest kilometara nisu ni malo naivni. Ima dosta strmih deonica sa pokretnim krupnim kamenom a i delova koje su sneg i voda dosta oštetili. Najnezgodnije su čini mi se serpentine gde se ne zna šta je gore i neizvesnije za vožnju, da li strmi nagibi ili krupan kamen pod točkovima koji leti levo desno i bacaka i mene i motor gotovo nekontrolisano . Inače Velje Duboko je značajno i po tome što od njega počinje Kanjon reke Mrtvice a završava se na ušću Mrtvice u Moraču kod mesta Međurečje. Ovaj kanjon je do nedavno bio gotovo nepoznat i jako malo posećen a spade u predele izuzetne lepote. Ko voli da pešači, jer se kroz njega može samo peške ne treba da propusti da zaviri u njegove čari posebno što se ulaz iz pravca Međurečja nalazi nedaleko od magistralnog puta Kolašin-Podgorica i obeležen je putokazom. Da se vratim na vožnju. Pretpostavljate, uspela sam da se izborim i sa serpentinama i sa usponom a i sa kotrljajućim kamenjem i stigla na vrh. A tamo, pogledajte i sami! Milin do Jedna potpuno nova dimenzija, kao da sam se teleportovala na neku drugu planetu. Potpuno, potpuno nestvarno! Sve u jednom pogledu, i zima i leto, i kamen i voda, i sunce i sneg. Plavo nebo sa belim oblačićima gore, zelena trava poprskana cvetićima pod točkovima, a okolo kamene planine prošarane snegom. Ne mogu da vam opišem kakva osećanja izaziva ovakav pejsaž! Kada vas posle neizvesnosti i strepnje da li ćete se popeti uspešno , da li ćete se popeti uopšte sačeka jedna ovako fascinantna slika prirode prosto ne znate da li ste srećni jer ste uspeli ili vas opija i očarava nestvarna lepota oko vas, ili sve to zajedno. I taman pomislite od ovog prizora nema lepše , krenete dalje a tamo vas sačeka jezero kao iz bajke, sakriveno između stena, kao u čaši. Bez obzira što je već početak juna put iz pravca Nikšića je još uvek bio odsečen i pod snegom tako da je jezero bilo pusto. Nije se još moglo vozilom do njega. Kad vreme još malo otopli i jezero će živnuti. Tu ima i vikendica a ima i kafana gde se može odmoriti i okrepiti. Tog dana na jezeru sam zatekla samo jedan par , došli su u svoju vikendicu ali su pešačili 4 km jer dalje nisu mogli autom od snega. Čini mi se da je jezero bilo još lepše tako usamljeno i pusto. Zaklonjeno planinama okolo, mirno je dremalo pod zubatim suncem čekajući da i poslednji tragovi zime izblede. Kažu da nedaleko odatle ima još jedno manje jezerce, Manito jezero. Do njega se mora pešačiti nekih dvadesetak minuta uzbrdo. Nisam tada znala za to jezero a ne bih ni mogla u opremi da pešačim. Ovim putem između kuća pa otprilike ispod stene gde počinju oblaci je Manito jezero Posle uživanja u lepoti i tišini pored Kapetanovog jezera čekao me možda još teži zadatak. Trebalo je istim onim serpentinama sići dole po mogućstvu nepovređen. Verujem da sam tu ipak imala i malo sreće jer sam ipak već bila i dosta umorna a i koncentracija mi je već padala ali sam se ipak uspešno spustila u Velje Duboko. Velje Duboko - Mrtvica Ovaj krug do Kapetanovog jezera i nazad je dugačak 60 km. Ruta je inače deo TETa kroz Crnu Goru, s tim što je deo puta od magistrale do Liješnja u međuvremenu asfaltiran. Bio je ovo dugačak i naporan dan za mene ali ono što sam videla i doživela vredi neizmerno. Dok sam stigla do kuće već je padao mrak pa je večeru umesto pod brestom zamenila kuhinja a za to vreme motori su odmarali ušuškani i sređeni odmah pored u predsoblju

Hvala nemo Samo moram malo da te ispravim. Nije ovo moj prvi off , da jeste ne bih stigla dalje od mog bresta ispred kuće Vozila sam ja dosta offa u protekle dve ipo godine i i o dogodovštinama sam pomalo i pisala u podforumu enduro. Međutim ovo je prvi put da vozim off road u Crnoj Gori i prvi put sama ( U Srbiji sam uglavnom vozila sa ekipom ), na nepoznatom i dosta usamljenom terenu, ovim motorima i sa velikom dozom neizvesnosti jer sam vozila delom putevima kojima je neko od kolega prošao ali pre četri, pet godina a u prirodi se stvari menjaju na godišnjem nivou puno, a većim delom sam vozila putevima koje sam sama da kažem trasirala prateći mapu i upitstva rođaka koji je neke od njih sam probio, radi sa buldožerom. Što se avanture tiče u pravu si. Biće radosti i mnogo lepote! Obišla sam stvarno prelepa, nestvarna mesta u Crnoj Gori. Većinu od njih sam videla prvi put jer se do njih ne može stići asfaltom. Do ponekih i može ali sam ja pronašla i ovaj drugi zanimljiviji put Ta prelepa mesta i pejsaži toliko obogate čoveka da sam ja zaista srećna što sam sve to videla i doživela.

Evo i mene ponovo u ovoj temi mada me neko vreme nije bilo… Razlog tome je što sam putni motor sve manje vozila a samim tim nisam ni putovala, dok na kraju sasvim nisam prestala. Već neko vreme vozim nešto sasvim drugačije ali ništa manje zabavno. Naprotiv sa enduro motorom i vožnjom van asfalta avantura i zabava nikada ne izostaju a lepa i skrivena mesta koja ranije nisam mogla da dosegnem sada su postala itekako dostupna. -------- U životu se ponekad desi, mada ne toliko često, da baš kada ti se učini da se kula od karata ruši , da pucaju niti sa onim što te pokreće i greje , pojavi se niotkuda mali jedva primetan prozorčić u novi svet koji ti pruži toplinu i radost za kojom tragaš. Moja Nedođija , moja sigurna luka, utočište od svega, pa i sebe same je oduvek bilo moje selo u Crnoj Gori, Močila. Malo selo, sada skoro bez meštana, na brdu iznad Morače, okruženo visokim planinama, osim što je idealno mesto da se čovek odmori od svega, nadiše čistog vazduha, sluša samo cvrkut prica i zujanje zrikavaca , naspava u svežini planinskog vazduha, pije jutarnju kafu u hladovini ispod drveta sa pogledom na reku i zelena brda, idealno je za off road avanture i otkrivanje netaknutih lepota prirode do kojih se većinom može doći samo planinskim putevima terenskim vozilom, enduro motorom ili peške. I tako, u trenutku kada sam ostala bez društva za vožnje, privele su se kraju pripreme da ostvarim svoju dugogodišnju želju, da odem sa svojim enduro motorima u selo. Cilj je bio da motori i ja stignemo tamo , da imam dovoljno vremena koje mogu provesti u selu, a šta ću tamo raditi, gde ću voziti i hoću li se snaći sama, to je ostalo da se vidi kad stignem. Osvanuo je i taj dan, poslednja subota maja. Motori su napakovani na prikolicu, stvari utovarene, kola puna kao da se selim, obavljene poslednje provere da ipak nisam nešto važno zaboravila i pokret. Prvi put vučem prikolicu tako daleko. Prvi put treba da izađem sa natovarenom prikolicom uskim oronulim seoskim putem sa povelikim nagibom od magistrale do kuće. Prvi put treba da vozim enduro sama putevima koje ne poznajem a i onim koje tek treba da otkrijem. Prvi put treba da vozim sama ( ne računajući vožnjice u lokalnoj šumici ) motor koji kada padne ne mogu da podignem… Dosta je stvari na ovom putovanju koje radim prvi put, pa videćemo kako će to da ispadne. Ko je čitao putopise sa mojih ranijih putovanja putnim motorom po asfaltu, zna da volim avanturu i određenu dozu neizvesnosti ali ipak off road je nešto drugo, sa mnogo više neizvesnosti i rizika, posebno na nepoznatom terenu. A ja svakako nisam vozač koji perfektno vlada enduro veštinama, pa čak ni osrednje, a u velikoj meri nisam ni samostalan vozač. Mada se off road uglavnom i vozi u društvu upravo zbog rizika koji nosi a i samog okruženja gde se vozi, jer su to uglavnom usamljena i udaljena mesta gde u krugu od deset a nekada , trideset pa i više kilometara nema žive duše a ni dometa ali zato ima divljih životinja i promenljivih vrmenskih uslova, postoje ljudi koji ipak ponekad, ponegde voze sami. To su ljudi koji su dobri vozači, samostalni u svakom smislu, sposobni da podignu, pomere, okrenu svoj motor po potrebi, da poprave na licu mesta kvar ako zatreba, okrpe gumu, pomere ili pretesterišu stablo na putu, ljudi sa dobrom orjentacijom u prirodi i dobrom procenom puta, okruženja i vremenskih uslova , koji znaju kada treba da odustanu ili uopšte da ne krenu, ljudi solidne fizičke snage i u dobroj kondiciji da mogu da se nose sa potencijalnim poteškoćama na koje usput mogu da naiđu. Ja ne ispunjavam ni pola od tih kriterijuma ako realno pogledamo. Šta mi je onda preostalo ukoliko želim kada stignem da tamo i vozim off road koji sam toliko dugo čekala? To je bilo pitanje koje me je mučilo putem ka selu ali samo u smislu da moram naći valjano rešenje koje će da funkcioniše. Da se oslonim samo na sreću ne ide, nije dovoljan preduslov za uspeh. Pa ok Majo, rekoh samoj sebi, prvi i najsloženiji korak si napravila, na putu si sa svojim karavanom ka avanturi. Imaš sve potrebno da je realizuješ samo treba da napraviš solidan plan koji bar u naznakama obećava uspeh. Razmišljam, krenuću postepeno, korak po korak. Prvo putevima u blizini da osetim teren i vidim kako se snalazim. Pre polaska na vožnju proučiću rutu , pokušaću da se informišem od rođaka u komšiluku o težini puta, vrsti i kvalitetu podloge, naseljenosti ljudima ali i drugim živim bićima i ostale informacije koje mogu da budu od značaja. Telefon ću nositi ali on slabo pomaže jer dometa uglavnom nema čim krenem uzbrdo od kuće. Alat neki koji imam nema smisla ni da nosim jer ne umem da ga upotrebim a samo će mi otežavati ranac. Zato ću posle svake vožnje vizuelno pregledati motor da li je sve u redu ,bar ono što mogu golim okom da uočim kako na sledeću vožnju ne bih krenula neispravnim motorom a time sebi u startu prouzrokovala problem. U početku ću dok ne upoznam teren i ne sagledam puteve, na vožnje ići isključivo manjim motorom iz dva bitna razloga. Prvi, jer njega gotovo izvesno mogu da podignem skoro uvek a drugi razlog jednako važan je i to što on ima museve umesto unutrašnjih guma što u startu eliminiše rizik od bušenja gume koju ne umem sama da skinem a ni zakrpim a da ne pominjem da ni alat za to nemam. Ovaj motor je lakši za vožnju po težim terenima, prolazi svuda samo ako ja umem da ga proteram, što će mi značajno olakšati istraživanje okoline i novih terena. Jedini ograničavajući faktor sa njim o kome je trebalo voditi računa je nešto manja autonomija ali dovoljna da se napravi krug između 60 i 80 km. Koliko tačno motor može da pređe sa punim rezervoarom nisam proveravala jer rezervno gorivo sa sobom nisam nosila. Šezdeset km je bila neka optimalna kilometraža za da kažem veći krug i trudila sam se da tu granicu ne prelazim pri planiranju rute. Time sam ostavljala prostora da u slučaju da mi motor više puta padne i ne uspem odmah da ga podignem pri ćemu gorivo ističe dok god je motor u horizontalnom položaju, da ipak imam u svakom trenutku dovoljno goriva da se vratim do kuće. E sad je red da posle ovolikog uvoda počnem i da pišem o vožnjama i prelepim predelima do kojih sam stigla na mojim prijateljima sa po dva čupava točka. Što se prikolice tiče nisam imala nikakvih problema ni u putu ni da je izvučem do kuće, bespotrebno sam brinula. Sigla sam, raspakovala se, smestila svoj vozni park, malo pod drvo a malo i u hodnik od kuće da mi budu na oku a i da mi prave društvo i avantura je mogla da počne! karavan polako putuje - predah na Zlatiboru Već drugi dan nakon mog dolaska krenula sam motorom naviše sa namerom da odem do groblja i eventualno do sledećeg sela iznad mog ukoliko pronađem put i on ne bude pretežak, ne sluteći da ću već pri prvoj vožnji ostvariti svoj dugogodišnji san , popeti se na Maganik! Maganik je planina iznad moga sela sa najvišim vrhom visine 2138 m, Međeđi vrh. Za meštane mog i okolnih sela je od davnina bila značajna jer su leti izdizali stoku na pašu boraveći i sami gore po par meseci u katunima. Nekada su i moji baba i deda takođe imali katun tamo ali nažalost ja nikada nisam imala prilike da odem gore i to vidim i doživim. A tako sam čeznula za tim… Bilo je teško stići do tamo jer puteva nije bilo a uspon je strm i nepristupačan. Putovalo se od moje kuće do gore čitav dan peške sa magaretom pored sebe natovarenim potrepštinama. Danas na Maganiku ima samo par katuna koji se i dalje koriste za ispašu stoke. Probijen je odavno planinski put za teretna vozila i kamione kojima se stoka prevozi gore. Međutim taj put se preko zime dosta urušava a sam po sebi je grub, sa pokretnim kamenom kako ga opisuju meštani, a u višim delovima i neprohodan gotovo do početka leta zbog snega, posebno posle duge i snežne zime kakava je bila ova. Visinska razlika od recimo moje kuće do najnižeg katuna je preko 1000 m u svega petnestak kilometara, što znači da ima strmih uspona i serpentine itekako. Tog prvog dana moje vožnje po zavičaju kao što rekoh krenula sam naviše sa namerom da malo osmotrim kako mi ide a i da probam da prođem putem kroz šumu od moje kuće do Gornjih Rovaca . Usput sam svratila do groblja da se javim ocu da smo stigli – motori i ja. Otac koji je život proveo daleko odavde sahranjen je ovde po svojoj želji, a sasvim je jasno i zašto. Ko ne bi poželeo da na počinak ode na ovakvo lepo mesto na brdu, okružen zelenim šumama, da mu vetrovi tiho pevaju uspavanku a veliki Maganik odozgo nežno čuva u svom zagrljaju. Ja prva bih! Odatle zaraslim putem idem naviše prateći mapu a i uputstva rođaka koji mi je rekao da je put prohodan ali da se retko koristi. Put do Gornjih Rovaca je zemljani ali sa dosta kolotraga od džipova i kamiona za drva koji jedini ponekad tuda prođu, ali za mene i motor nije bilo problema. Kako sam se pela sve više pogled je bio sve lepši. Sve i da je put postao loš ja sam već bila toliko opijena prirodom oko sebe a i time što uspešno napredujem naviše da se ne bih tako lako vratila. Brzo sam stigla do Gornjih Rovaca ali vozilo mi se još. Pa reko ajde da vidim gde je put ka Maganiku i da malo osmotrim kakav je. I tako malo po malo prođoh Granice, mesto posle Gornjih Rovaca na visini od oko 1000 m, pa dalje sve lošijim krivudavim kamenim putem uzbrdo među gole stene. Vegetacije je bilo sve manje a kamena i stena sva više. A pogled odozgo što sam dalje išla ostavljao je bez daha sve jače i jače. Posle Gornjih Rovaca nikoga nije bilo. Prolazila sam pored poneke kućice ali ljudi nije bilo. U jednom trenutku tako penjući se naiđoh na novopostavljene drvene kontejnere sa obeležjem Planinarski dom Maganik. Čula sam da je planinarski klub Visokogorci Crne Gore napravio nedavno ispod Maganika planinarski dom a i put je obeležen planinarskim obeležjima koji su i ostalim putnicima dobrodošli. Kontejneri su funkcionalni i jako korisni za planinare a u budućnosti se planira i izgradnja zidanog objekta. Dom je bio pust i zatvoren kad sam pored njega prošla. Nastavila sam dalje u isčekivanju dokle ću stići. Par kilometara dalje iznenada na putu pored koga je podignuta drvena kućica nalik katunu zatekoh dva čoveka kako nešto rade. Iznenadiše se i oni što me vide a i ja što vidim njih obzirom da kilometrima nikoga nije bilo. Ljudi su bili vrlo gostoprimivi, pozvali su me da se malo odmorim i popijem sok sa njima a ja sam taman to iskoristila da se informišem gde sam ja uopšte, koliko je Maganik još daleko i mogu li stići do njega. Saznala sam da do najnižih katuna u Poljani mogu da dođem, to je još par kilometara uspona ne baš sjajnim putem ali do katuna Maganik koji je odatle još pet, šest kilometara uzbrdo ne mogu jer se sneg od zimus još nije otopio sa puta. I to je bilo nešto, idem do Poljane! Čovek mi je ispričao da planinari sada češće dolaze od kada je dom sagrađen i da on poznaje jednog od njih koji takođe ima kros motor i njim obilazi sve što na točkovima može a kad dalje ne može ostavi motor i penje se peške na vrhove. Bilo mu je neobično što sam sama i što nameravam po ovim planinama sama da vozim pa mi je dao kontakt telefon visokogorca da se povežemo pa nešto i da odvozimo zajedno. Ispostavilo se da je Marko jedan stvarno super momak. Uspeli smo jednu vožnju da odvozimo zajedno a ono gde me je poveo i pogled odande vredi za deset. Pošto sam popila sok, proćaskala sa Zoranom i slikala pečurke koje su ubrali nastavih dalje ka Poljani. Polako , pažljivo ja na kraju stigoh na moj Maganik! Auh koja je to radost bila ali i neverica ! Od bojažljivog polaska tog jutra i namere da samo osmotrim okolinu ja sam se popela na Maganik! Katun Poljana - Maganik Šumska staza ka Međeđem vrhu Posle Poljane je sve još pod snegom Poljana je na 1592 mnv i to je zadnja tačka iz ovog pravca dokle se može motorom. Dalje može samo peške. Odatle šumskim putićem koji je trenutno još uvek bio zavejan snegom potrebno je dva sata hoda da bi se popelo na Međeđi vrh. Ja sam bila više nego zadovoljna što sam i dovde stigla , pešačenje ostaje za neki drugi put… Tu sam provela nekih sat vremena u obilasku, slikanju, odmoru i upijanju mira i zastrašujuće lepote ove moćne kamene i stenovite planine . Samo ona, motor i ja! Kakav vanvremenski osećaj! To osećanje je pretpostavljam blisko alpinistima, planinarima i putnicima koji osvajaju udaljena, pusta i nedodirljiva mesta, ona koja su još uvek zaštićena i teško dostupna ljudskoj nozi a još manje točku. Stvarno neverovatan osećaj stopiti se sa takvom prirodom bar na trenutak! Vidikovac Pogledalo Sve sumnje i nesigurnost koje sam imala po pitanju moje solo vožnje po crnogorskim bespućima izlaskom na Maganik su nestale. Ovaj moj dragi planinski gorostas mi je vratio mir i poverenje u sebe, svoj motor i svoju vožnju. Od tog trenutka sam znala tačno kako ću dalje. Nisam znala da li će svaka vožnja biti uspešna do kraja, niti da li ću naići na nerešivi problem, ni da li će mi ponekad popustiti koncentracija pa ću sama izazvati problem. Ali ono što sam sigurno znala je da me više nije bilo strah što ću ovde voziti sama, da ću korak po korak upoznavati puteve u okolini i pokušati njima da stignem do postavljenih ciljeva. Lagano i oprezno da mogućnost pada svedem na minimum a time i mogućnost povrede ali ću gurati do cilja. Imala sam dovoljno vremena, nigde nisam žurila, nikoga nisam jurila, niko me nije čekao. Trebalo je samo vožnju koju započnem da završim pre mraka nepovređena sa ispravnim motorom , po mogućstvu uspešno prema planiranoj ruti za taj dan. Ako to bude moguće super, ako ne nema veze, drugi dan ću krenuti drugom putanjom. Okružena sam makadamskim i zemljanim putevima koji vode na sve strane, neki će me odvesti sigurno do novih bisera ove prelepe prirode. U povratku ponovo zastajem pored groblja , srećna što ipak uspevam da pronađem način da vozim ono što volim. A kasnije par krivina niže na jednoj od njih podsetih se kako je moja vožnja van asfalta počela zapravo upravo na tom mestu. Tada sam još vozila putni motor i bilo mi je nezamislivo da bih ja mogla da vozim off. To sam u jednom u putopisu i napisala na šta su me neki od kolega tada već prekaljeni enduraši hrabrili kako je to upravo ono što bi me još više ispunilo zadovoljstvom. I eto me…par godina kasnije sa čupavim gumama i mojim malim crvenim prijateljem krećem u osvajanje moje Nedođije. I što je najvažnije ide mi dobro za početak! Na poslednjoj krivini malo poziranja u dubokoj travi sa Pjenavcem i Moračom u pozadini. Zaslužili smo i motor i ja. A onda u smiraj dana povratak na večeru pod brestom - nastavak sledi

Nemić ( 797mnv) - pogled na Drinu, Ljuboviju i Bratunac

Crno jezero - Žabljak

Morača

S leva na desno... Mrtvičke grede - Kanjon Mrtvice, Maganik, Stožac (2141 m.n.v.), Lukanje Čelo ( 2049 m.n.v.), selo Liješnje (1150 m.n.v.)

Otišla Honda. Novom vlasniku želim puno bezbednih kilometara i radosti bar onoliko koliko je Honda meni donela

To se podrazumeva

Došlo je vreme da se moj Stršljen i ja oprostimo. Ko je čitao moje putopise zna koliko lepih kilometara i zanimljivih avantura smo nas dvoje podelili u protekle četri ipo godine od kada je kod mene Ne mogu da se požalim, motor me je besprekorno služio , bio verni i odani saputnik i nikada me nije izneverio. Ali interesovanja se menjaju... Od kada sam otkrila čari off roada gotovo uopšte ne vozim po asfaltu a Honda stoji i čeka. Dakle, Prodajem svoju Hondu Hornet CB 600 S 2001 godište. Motor je prešao 88578 km, od toga kod mene oko 39000. Vožen isključivo vikendom i na putovanjima bez gradske vožnje. U mom je vlasništvu od decembra 2016. godine. Motor je na mom imenu, 100 % regularan, kilometraža prava. Garažiran je i redovno održavan. Uglavnom sam putovala solo pa mi je ispravnost i pouzdanost motora bila izuzetno važna. Cena 2350 eur Za forumaše mali popust Prenos obavezan

Lepota poroka

Evo malo slika sa ove vožnje. Prvo opuštena vožnjica iznad Dunava i Sremskih Karlovaca po putevima sa lepim pogledima i pejsažima. Magareći breg - pogled na Sremske Karlovce Jezerce u blizini, gotovo presušilo Manje prepreke na putu Stado ovaca na putu ka šumi Onda malo teža deonica, strmi šumski putić koji se spušta u potok. Do potoka se nismo spustili jer je vrlo neizvesno da bismo mogli a još neizvesnije kako bi se sa druge strane popeli Stražilovo A onda povratak u podnožje pešačkom stazicom sa oštrim i uskum serpentinama da smo se jednog trenutka zapitali hoćemo li uopšte sići Nismo baš ovakav putić planirali ali kad smo već krenuli nazad nije moglo. Malo se i ručno spuštao motor niz kaskadne prevoje... Ipak, sišli smo u jednom komadu Od opuštene i lagane vožnja se pretvorila u pravu avanturu, a to je baš ono što volimo! Iz šume smo izašli neposredno pred mrak, umorni i nasmejani .

Sutra drugar ( dr 350) i ja ( klx 250 ) idemo do Fruške gore. Vozićemo po obronku u delu od Sremskih Karlovaca, Stražilovo, Velika Remeta. Prvi put idemo tamo tako da ne znamo tačno kakav je put i šta da očekujemo pa u tom smislu ne mogu da kažem da li je za sve motore jednako pogodan. Start je iz Banstola kod Sremskih Karlovaca. Ako je neko zainteresovan može da nam se pridruži. Za dogovor se javite ovde ili na pp. Dobrodošli!

Hvala. Ima raznih motora. Koji motor ti voziš? Ideja mi je da se javi što više zainteresovanih za zajedničke off road vožnje po terenima različite težine nevezano za težinu motora a konkretno od vožnje do vožnje u zavisnosti koji motori a i koliko vešti vozači se jave prilagodićemo zajedno rutu ako je potrebno. Ja ću svakako potruditi kod poziva na vožnju da okvirno naznačim koje težine je planirana ruta radi orjentacije. Primera radi jednu veoma zanimljivu vožnju na Maljenu po terenu srednje težine sa pojedinim težim deonicama su vozili moj klx, ktm 950 i ktm 640 i bilo je odlično

Otvaram ovu temu sa idejom da se u njoj dogovaramo i planiramo zajedničke enduro vožnje ukoliko bude interesovanja za to. Jednodnevne, vikend vožnje, višednevne..sve opcije su u igri Dosta nas već verovatno ima neku svoju ekipu a postoje i razne grupe gde se ljudi okupljaju i voze zajedno. I sama sam deo nekih... Međutim, razne grupe, razna pravila pa se neminovno nametne i podela prema ovome ili onome što za rezultat ima da nisu svi podjednako srećni ili ne dobijaju od vožnji ono što očekuju ili uopšte nemaju društvo za vožnju kakvu bi želeli. A ja se teško uklapam u kalupe i podele, ne zadovoljavam se osrednjim - daj šta daš, volim izazov i na težem terenu a pritom nemam super lagan motor, a volim i da se zabijem ponegde gde mi se učini da baš tu moram da prođem, ali ponekad volim i opuštenu vožnjicu, lepu prirodu sa pogledom i vidicima, dobro društvo . Pritom je otežavajuće i to što vrlo teško podižem svoj motor, ali me to neće sprečiti da vozim off sama kada nemam društvo Dakle, vozim klx 250, dual sport motor ali ga vozim a nastojim da to još više unapredim, i po terenima kuda bi verovatno lakše prošli ultra laki motori. Pa kako me posebno takve vožnje inspirišu, gde mora i da se pomuči a ima i izazova , za iste mi je vrlo često i potrebno društvo. Sve češće se enduraši dele u grupe za vožnje po tipu motora, da li je dual sport ili hard enduro, a eto ja bih da vozim kombinaciju oba pa koliko ko može, ili ja ili motor ili oboje U duhu toga je nastala moja šaljiva kovanica za ovu vrstu vožnji: hardual Pa ukoliko ste raspoloženi za avanturu, po brdima, planinama, šumama, peščari, sa elementima neizvesnog, ako niste opterećeni vrstom motora ili terena, spremni ste da povremeno proverite svoje a i granice svog ljubimca a pritom vam ne smeta da meni ili nekome iz ekipe pomognete kod podizanja motora ili neke druge prepreke ako zatreba , javite se da se vozimo zajedno ! Ja ću se truditi da na vreme najavim vožnju i dam informacije o vrsti i težini rute ukoliko mi je poznata od ranije ili ako mi je nov teren bar da napišem očekivanje vezano za vožnju. Predlažite i vi, zovite na svoje vožnje! Off road nije da se sam vozi ,u društvu je i zabavnije a i lakše se pomeraju granice Vozim često, vozim dosta pa čim kiše prestanu biće neki predlog od mene

Cer

Sve nijanse zelene i plave

Možeš od Plava preko Prokletija i Skadra do Trebinja bez problema stići tokom dana, samo na vreme kreni Od Gusinja do Skadra je nekoh stotinak kilometara preko Prokletija, to su one lepe serpentine. Računaj da ćeš tu bar na vidikovcu zastati da napraviš neku fotku jer je pogled zaista prelep. A ova moja konstatacija je više bila šala na moj račun jer kad god sam negde putovala iako ne volim da vozim po mraku retko se dešavalo da na odredište stignem za videla Stanem ovde, slikam onde, zavirim malo i van planirane rute i brzo prođe dan. A kako sam uglavnom solo putovala, ništa me nije ograničavalo tako da je cilj svakog mog putovanja bila vožnja i ono što usput vidim i doživim a ne sama krajnja destinacija, pa nisam ni žurila

Lepo, pala vožnjica. Tu nema snega?

Katuni u snegu - Bjelasica

Sale, treba da dođeš jednom na TD ako nisi bio. Ima i intro grupa za prvi put da vidiš kako je. Tek onda će ti biti jasno zašto se staza voli i ne da nije gusto na dve nedelje nego se neretko traži mesto više

Morača, u zimskom ambijentu

E ako si vozio motor na toj temperaturi svaka ti čast Ja sam bila u tim krajevima ovih dana i smrzla sam se skroz. Ne pamtim da mi je nekada bilo ovoliko hladno u selu

Da nastavim... Taman kada smo mislili gotovo je sa vožnjama za ovu, sada već prethodnu godinu na našu radost nastavilo se lepo vreme i temperature neočekivano visoke za decembar mesec. To je valjalo kako treba iskoristiti U to ime smo petposlednji vikend u 2020-toj godini, proveli vozeći se na Maljenu. Vlada i ja smo otišli još u subotu sa namerom da taj dan napravimo malo drugačiju rutu u odnosu na dosadašnje a u nedelju smo se priključili ekipi u grupnoj vožnji po Maljenu. Evo kako je subota izgledala. Plan je bio da malo istražimo staze po šumi sa strane Divčibara. Jeste da doba godine nikako nije pogodovalo vožnji na toj strani planine jer je u pojedinim delovima dosta strmija i krije zamke u odnosu na otvoreni Maljen gde je jasniji pregled pa lakše biraš kuda da kreneš a šta da zaobiđeš , ipak smo se odlučili malo da istražimo pa gde i dokle bude moglo ići ćemo. Krenuli smo od ski staze Crni vrh. Predivan vedar dan nas je dočekao ali ne i previše visoka temperatura. Još je bilo rano a zimsko sunce slabo da jutro zagreje. Na stazi su ostali tragovi snega koji je pao prethodnih dana ali se brzo topio, a poledice i smrznute klizave zemlje je bilo na svakom koraku. Put stazu preseca popreko pa nastavlja dalje kroz šumu. Vlada vodi, gleda malo mapu a više traži neko skretanje levo ili desno da zaviri šta tamo ima. Možda dobra vila a možda iz šume iskoči i zli vuk Prvo nailazimo na skretanje za vrh Velika pleća ali to ostavljamo za posle, zemlja se još nije odmrzla. Umesto toga skrećemo desno na stazicu koja na prvi pogled deluje fino i pitomo a obeležena je markacijom na drvetu i slovom B. Baš prikladnu stazicu smo odabrali za naše motore a i doba godine Staza ide izohipsom oko strme padine. Da smo kojim slučajem uspeli da se spustimo njom sišli bi do korita reke Crna Kamenica koja vijuga između dva strma obronka Maljena. Sreća pre nego je spuštanje postalo poptuno neizvesno naišli smo na prepreku, oboreno deblo na kosini i to dobroj kosini. Vlada je bio uporan da to savladamo pa je pokušavao da sazida mostić iako je u startu bilo jasno da svaki pokušaj preteravanja motora po kosom vlažnom i izuzetno klizavom stablu vodi proklizavanju motora direktno u provaliju što bi nas dovelo u potpuno bezizlaznu situaciju. Niti bi nas dvoje motor odatle mogli da izvadimo niti bi to bilo jednostavno čak i da potražimo pomoć. Ali ipak smo više od pola sata zidali mostić a kratak dan je odmicao Mostić Ovde dole bi završili motori da smo nastavili u naumu A da smo uspeli da pređemo, putić bi nas dalje vodio iza krivine pa nizbrdo dalje a tamo ko zna kakvih prepreka bi još čekalo Ipak razum je prevladao. Dan je previše kratak za takav eksperiment a nas je samo dvoje. Odlučili smo da se vratimo. Ali kako da okrenemo motore a da ne završe u provaliji? Teško, jako teško iako se sa slika to ne čini tako. Ipak na kraju napuštamo ovu stazu bezbedno što meni donosi veliko olakšanje i vraćamo se gore na put. Odatle skrećemo da vidimo možemo li da se spustimo niz ski stazu do podnožja ali ne deluje privlačno, previše je strmo i klizavo. Ja odlazim na čistinu da uživam u pogledu i upijem malo sunčeve toplote a Vlada se penje na Velika pleća. Sunce tako prija posle vlažne i hladne šume. Dole ispod vrha ka Tometinom polju sve je u magli. Vraća se i Vlada Pa nastavljamo ka Crnom vrhu U šumi se sneg mestimično zadržao I evo nas na Crnom vrhu Na Divčibarama sunce i plavo nebo a ispod nas oblaci i magla Ja naravno sa ostalom decom moram da se popnem na vidikovac da slučajno ne propustim pogled odatle Dan je već na izmaku, već je četri sata. Ali gle čuda, ovde na planini svetla duže ima pa nam to daje još vremena da se spustimo lepom šumskom stazom ka jugu i izbijemo na asfaltni put Divčibare- Požega. Krenuli smo naniže u nameri da se još malo provozamo nekim makadamskim putem međutim ubrzo ulazimo u gustu maglu a temperatura se u trenutku spustila čini se za deset stepeni. Okrećemo se nazad ali umesto u lepu toplu sobu produžavamo sasvim u suprotnom pravcu, do Kraljevih stolova da dan iskoristimo do kraja i vidimo početak magnetne staze kako je Vlada krstio a zapravo se zove Magenta Tom stazom je takođe trebalo danas voziti ali se nije stiglo. Magle na Divčibarama nema ali je već dosta hladno, naočare se lede iznutra. Sunce tek zalazi i ja uspevam da zabeležim taj lep završetak dana. A dan je bio lep i do kraja ispunjen. Iako u pojedinim momentima neizvestan pružio nam je veliko zadovoljstvo i napunio nas energijom. Taman potrebnom da ljubimce smestimo bezbedno na počinak ( gde drugo nego pod prozorom ), a onda i mi odemo na zasluženi odmor jer sutra nas je čekao novi dan, nova vožnja , drugari i nove avanture.