14.09.2021 Konačno, moj fatalni krug ! - Gornja Rovca, Ponikvice, Rekočica, Maganik, pa kući Možda ste primetili, od onog prvog neuspelog pokušaja da ispod Maganika, preko Đević Bora zatvorim krug , betu nisam ni vozila. Sve naredne vožnje su bile klx-om. Beta je nakratko bila na popravci. Izgorele su četkice anlasera, ali je to naš drug Jovan i ovaj put brzo i efikasno rešio, pa je zahvaljujući njemu Beta palila na dodir, kao mina . Međutim , ipak je neko vreme stajala parkirana , kako zbog moje nesigurnosti da se ponovo uhvatim u koštac sa Maganikom i pustim kamenim putevima oko njega, tako i zbog toga što sam htela da prođe susret sa ćerkom bez stresova vezanih za vožnju, pa tek onda da se upustim u osvajanje moje pustare. Ne mogu da kažem da me ta prva neuspešna vožnja nije u određenoj meri uzdrmala. Kako vozim sama, svesna sam raznoraznih rizika koje solo vožnja donosi. Ma koliko nastojim da ih umanjim ipak se oni ne mogu potpuno eliminisati. Ali znamo da ništa u životu nije sigurno , pa ni vožnja motora, a posebno ne enduro motora po planinskim usamljenim terenima. Ta prva vožnja, zaglavljivanje , poteškoće da se motor izvuče a kasnije i povratak po noći, pa kvar koji je usledio dan posle, stalno su me podsećali da svaki put kada sednem na motor i krenem naviše, čak i ako krenem spremna koliko je to moguće, verovatnoća da uspešno završim vožnju je potpuno jednaka mogućnosti da usput dođe do nekog nepredviđenog problema. Potpuno druga stvar je kada se vozi u društvu. Čovek je daleko rasterećeniji , bar što se ovoga tiče, jer kvar, promašena ruta, neprohodan put ili eventualno pad mnogo lakše i brže a i gotovo izvesno se rešava kada si sa nekim. A kada voziš sam, moraš da kalkulišeš sa tim da ćeš možda biti u situaciji da tražiš pomoć, pa tako za svaki kilometar koji nameravaš da pređeš moraš da znaš koliko bi potencijalno morao da pešačiš do te eventualne pomoći, da li možeš toliko i najvažnije, da unapred budeš spreman da odustaneš ukoliko naiđeš na situaciju koja se i u nagoveštaju učini problematična. Ovde gde vozim uglavnom nema signala, tako da je telefon beskoristan u tom smislu. Ja to prethodni put nisam uradila. Nastavljala sam dalje iako je bilo izvesno da to nije put kojim sama treba da idem, čak je bilo i očigledno da to uopšte nije put. Sada samo mogu da kažem da sam imala dosta sreće što se sve relativno lako i bez posledica završilo. Međutim sada, ohrabrena lepom vožnjom prethodnog vikenda, odlučila sam da ponovo krenem na Maganik ! Izabrala sam suv, sunčan dan, da bar kišu eliminišem. Jako mi je bilo važno da ovaj, četvrti put uspem da prođem popreko preko planine između Gornjih Rovaca i Maganika, jer mi to nikako nije polazilo za rukom, kako zbog snega u junu, tako i zbog pogrešno izabrane rute sada po ponovnom dolasku. Kako je nesigurnost, kao i grč u vožnji veliki neprijatelj, trudila sam se da krenem što je moguće opuštenija. Koliko mi je to pošlo za rukom nisam baš sigurna, ali lagano sam gurala. Ovaj put sam izabrala vožnju u suprotnom smeru od prethodnog puta računajući da ću tako izbeći mogućnost da negde pogrešim putanju. U junu sam iz ovog pravca stigla do račvanja za Ponikvice i Maganik, a takođe iz suprotnog sam stigla do polovine tog poprečnog puta koji me muči, na nekih dvesta metara do Đević Bora. Dakle, ostalo je jedno parče od možda desetak , čak možda i manje kilometara kojim nisam nikada prošla. Ali znam da je prohodan i da je solidan put, jer sam se u međuvremenu raspitala Pa hajde i to da izvezemo Od Gornjih Rovaca sam uskim asfaltnim planinskim putem krenula ka Trmanji, da bih se tu odvojila desno u planinu. Sam početak tog uspona je malo nezgodan, rastresit, krupniji kamen, ali brzo postaje bolji. Put ide uzbrdo delom planine gde nema kuća, nema ljudi i to je ono što ga čini sablasnim. Prolazi kroz šumu i ima račvanja koji vode u slepe šumske puteve za izvlačenje drva pa mora da se pazi. Kako sam ranije već prošla ovuda, sada nisam lutala. Polako, još uvek dosta obazriva napredujem i posle nekog vremena stižem do raskrsnice u šumi. Desnim putem ako se produži stiže se ispod Maganika kod planinarskog doma. To je stari put za Maganik. Izuzetno pusto mesto jer tu više niko ne izdiže stoku. Levo je put ka Ponikvicama, put kojim ja treba da nastavim. Sve vreme me prati osećaj nelagodnosti jer znam da ovde ne mogu očekivati da sretnem ikoga, osim možda neku divlju svinju ili medveda Vozim dalje i uskoro izlazim iz šume i izbijam na čistinu. Pogled na katun Brajovića Ponikvica se otvara preda mnom. Prepoznajem ovo mesto, bila sam tu u junu sa Veljkom, samo smo došli iz pravca Danilovgrada. Pogled na dolinu sa katunuma odmah mi greje dušu. Iako tu više nema nikoga, predeo deluje pitomo a i poznato . Prateći putokaze nastavljam dalje. Ponegde ima pravih putokaza, a ponegde je to daska na drvetu Prolazim ubrzo iznad jezera Ponikvica gde kratko stajem da slikam. Već neko vreme vozim putem kojim sada prolazim prvi put. Sam put nije tehnički zahtevan ali je predeo pust , sve dalje od ljudi a sve bliže mestu gde sam se onda zaglavila . Tišina i pustoš pritiskaju sa svih strana. Kamen, izgorelo drveće i put koji pratim je ono što me u tom trenutku jedino okružuje. Dobro pazim da ne pogrešim skretanje na račvanju i da ne krenem ponovo pešačkom stazom. Međutim ona je izgleda toliko mala ili zarasla da je ja nisam ni primetila kad sam prošla pored nje. Ubrzo počinjem da prepoznajem put kroz šumu kojim sam u junu došla do otprilike tog mesta iz suprotnog smera, kada me je zaustavio sneg a i šarka . Lepo je biti na poznatom, bar znam da me u nastavku više ne očekuju iznenađenja i da ću uskoro , za par kilometara izbiti kod Rekočice na put Maganik-Nikšić, a odatle imam par kilometara do katuna Maganik. Nadala sam se da su Žarko i baka Ćana još uvek na Maganiku, jer je već trebalo da siđu sa stokom niže, u Sjenokose. Prethodni put, onda kada su mi pomogli nisam stigla ni da im se zahvalim pa sam sada planirala kad konačno pređem ovaj put koji mi je zadavao muke i izbijem na Maganik, da svratim do njih. I zaista, baka je bila tu i baš mi se obradovala . Sinovi su bili negde poslom u šumi, sekli su drva. Baka je bila toliko srećna što me ponovo vidi da je bilo nemoguće samo se pozdraviti i krenuti dalje. Ostala sam dobrih sat vremena sa baka Ćanom. Nahranila me i napojila, i lepo smo se ispričale i nasmejale. Ispratila me je na polasku do kapije u pratnji dva mlada lovačka psa koji su morali da onjuše moj ranac da me i oni upoznaju Iako ruta nije završena, ostalo je još dvadesetak kilometara da se spustim sa Maganika, već sam uveliko bila srećna jer sam ono što me je mučilo i zadavalo glavobolje već izvezla. Sad je bilo izvesno da ću svoj fatalni krug, kako sam ga nazvala konačno zatvoriti ! Mada znamo da opuštanja nema do poslednjeg metra, jer neretko se dešava da baš u tim zadnjim poznatim kilometrima, pa i metrima može da se dogodi nezgoda. Ipak, sigurnim laganim koracima uspešno silazim do planinarskog doma, pa dalje ka Granici, Gornjim Rovcima, i evo me kod groblja. Znamo već da tu redovno svraćam, posebno kada imam da podelim nešto ovako radosno i značajno sa ocem . A onda silazim kući. To je to . Zatvorila sam konačno svoj fatalni krug! Kakvo olakšanje! Sada sam otvorila vrata za sve nove krugove u tom pravcu koji su čekali na mene Od tada je prošlo već mesec ipo dana. Pomalo sam i zaboravila kako sam se osećala posle ove uspešne vožnje ali svakako sam jedno veliko breme skinula . Sada je sve bilo mnogo lakše. Bila sam srećna, jako srećna! Jer da ni tada nisam uspela, ovaj deo planine, moj Maganik, moj magični, divlji Maganik bi postao za mene stranac. Ne bih se tako lako odvažila sledeći put da krenem ka njemu sama. Ovako, on je sada bio moj . I svi putevi ka njemu, ovi koje sam do tada prošla a i oni koje ću tek proći , više me nisu plašili. Postali su poznate staze koje me vode onome što me privlači i raduje. Ali, koliko god puta da krenem gore, uvek ovoj kamenoj pustoj planini pristupam sa strahopoštovanjem i oprezom. Jer između magije koja usrećuje i magije koja satire, tanka je linija

12.09.2021 Bjelasica Pošto smo se lepo naspavali i uživali u toplini vatrice za koju se pobrinuo vođa planinarse ekipe, nije bilo teško poraniti. Planinari rano kreću, treba se popeti do vrha a posle i sići za dana što nije ni malo lako a i traje. Ja sam ustala da ih ispratim, poljubim ćerku i mahnem im, a onda sam se i sama spakovala za povratak i vožnju planiranu za taj dan. Pošto sam u dolasku pazila da vozim možda ne najkraćom, ali da kažemo sigurnom rutom, bez skretanja i eksperimentisanja, za povratak sam imala nešto drugačiji plan. Od Trešnjevika do Bjelasice sam se vratila istim putem kojim sam došla. Kada vozim off uvek pri izboru putanje vodim računa da bar na jednom mestu u povratku imam benzinsku pumpu. Na klxu se lampica za rezervu pali na nekih 120 pređenih kilometara, tako da nastojim da u okviru te kilometraže dopunim rezervoar. Pri polasku sa Štavne sam mogla da se spustim do Andrijevice do pumpe ali me je iskreno mrzelo da vozim asfaltom 23 km dole, pa isto toliko nazad. To baš i nije imalo smisla jer za tih 46 km sam uveliko mogla da stignem do Bjelasice i krenem tamo da se vozim. Pumpu imam kod Kolašina, pa sam odlučila da se vozim po Bjelasici , jer to je bio plan za danas, toliko koliko bude moglo a da mi ostane dovoljno goriva da stignem do pumpe. Zapravo, plan je bio da sa Bjelasice siđem na Biogradsko jezero , to mi je prethodni put ostalo neodvoženo jer nisam bila sigurna koje je težine sam put a i serpentine pri samom silasku na Biogradsku Goru. Letos kad sam na jezeru bila sa ćerkom, od jedne ekipe sa kvadovima sam čula da je put na jednom delu voda dosta odnela, da ima dubokih kanala, ali sam ipak rešila sada to da probam. U međuvremenu kako sam se približavala Bjelasici, ponovo su me mamile njene žute podšišane padine. Sada im nisam odolela . Prvo sam skrenula sa puta desno od planinarskog doma u Krivom dolu i popela sa na osrednje brdašce. Na suprotnoj strani, pogled mi je privlačio jedan daleko višlji vrh. Hm, može li se tamo popeti, pitala sam se tražeći pogledom tragove džipova koji su mi ovde bili glavne smernice kuda se može popeti. Nećkajući se da li da probam ili ne, naiđoh na čobana sa stadom ovaca i koza. Stadoh da ga pozdravim i pitam koji je vrh u pitanju i može li se tamo motorm. Čovek mi reče da je to Ključ i da mogu sigurno da izađem, dao mi je i smernice kuda da idem. Ha, ha, zar ponovo Ključ. Samo sada sa druge strane i to vrh na koji izlazi ski lift. Krenuh ka vrhu kako mi je čovek objasnio i ubrzo se popeh do kućice kod ski lifta. Odatle se pružao fantastičan pogled na podnožje skijališta sa jedne strane ,Troglavu i Zekovu Glavu sa druge strane i sve padine oko i ispod njih. Za razliku od prethodnog dana nebo je bilo čisto i plavo, duvao je vetar i razneo oblake. Planina, predivan vidik, tirkizno nebo a motor i ja pod njim, činili su prizor nestvarnim. Odatle sam pokušala da siđem do drugog nižeg ski lifta, međutim nisam uspela da pronađem izlaz do puta pa sam se vratila istim putem kojim sam se popela. Čudo jedno koliko me ovakvi izleti ispune adrenalinom, resetuju i dovedu u stanje najbolje spremnosti za vožnju, da tako to nazovem, posle čega zaista vozim najbolje što umem, opušteno i rasterećeno a bez stege i nesigurnosti. To je automatski značilo da ću pre nego krenem ka Biogradskom jezeru potražiti još neke zanimljive putiće Na putu ka Zekovoj Glavi naravno išla sam prečicama, što je značilo direktno uz padinu gore . Drugar je par dana pre toga pričao kako je letos malim motorom prošao pored ograde kod repetitora na Zekovoj Glavi a onda se motorom spustio direktno do Pešića jezera. Ja naravno nisam tako dobra vozač da bih to smela, a nisam ni malim motorom sada, ali me kopkalo da ipak potražim način da zaobiđem ogradu i motorom dođem do ivice odakle se vidi jezero. Prošli put sam videla neke kose livade pored pa sam sada htela da pronađem put preko njih do pogleda na jezero. I ne samo da sam pronašla put sa te strane i prišla ivici odakle sam mogla slikati jezero nego sam posle sa puta ka Biogradskoj Gori skrenula, ponovo se popela gore i jezeru prišla sa druge strane repetitora Prvo sa jedne strane repetitora uzbrdo ... A onda sa druge strane repetitora još lepši pogled na Pešića jezero A onda sam ugledala tragove četvorotočkaša koji od repetitora idu naviše, ka još jednom višljem vrhu. Pogledala sam na mapi i videla da je to vrh Crna Glava visine 2139 m. Ovaj vrh ima još veću visinu u odnosu na Zekovu glavu koji je na 2117 mnv. Iako je dan polako odmicao a još uvek nisam započela spuštanje ja Biogradskom jezeru, bez razmišljanja sam krenula gore . Moram to da vidim A pogled odande vrh! Nisam se pokajala ni za trenutak. Crna Glava Poslednji pogled na jezero pre spuštanja Napravila sam zilion fotografija tog dana na Bjelasici. Dan je bio perfektan, pejsaži svi do jednog izuzetni. Teško je izabrati par slika koje će to najbolje prezentovati. Posle Crne Glave bilo je krajnje vreme da počnem da silazim, jer i kada siđem , do kuće me čeka još pedeset kilometara. To ću morati asfaltom jer će me i tako mrak uhvatiti još kod pumpe. Sam put od Bjelasice ka Biogradsko jezeru nije baš previše lagan. Ima dosta kamenih neravnina pa ako se ne pazi lako mogu da izbace točak. Međutim uz pojačanu pažnju bez poteškoća sam napredovala nizbrdo. Bilo je i tih vododerina na jednom delu puta, neposredno pre jednog lepog eko katuna gde sam videla parkirane kolege Poljake. Posle katuna put ulazi u šumu i počinju serpentine na dole. Serpentine jesu velike i ima ih podosta ali je srećna okolnost što nagib u samoj krivini nije preveliki pa se može kontrolisati motor. Tu sam umalo imala jednu nezgodnu situaciju. Ja uvek vozim dalje od ivice, za svaki slučaj. Međutim ovde povremeno na strani bližoj padini viri korenje i grane. Tako sam jednu zakačila kormanom, ne videvši je i jedva zadržala ravnotežu da ne padnem niz stranu. Ipak nisam, u jednom komadu stigoh na Biogradsko jezero . Već sam počela da osećam umor a trebalo je još voziti do kuće i to po mraku. Iako maksimalno izbegavam vožnju po mraku ovo je vredelo! Prelep dan, lepi putevi, prelepi pogledi, popela sam se na Ključ, prišla Pešića jezeru sa raznih strana, popela se na Crnu Glavu i sišla na Biogradsko jezero. Meni dosta Do pumpe od prethodnog sipanja goriva je bilo tačno 120 km, taman na vreme. Tu sam se natankovala a onda polako sada već po mraku asfaltom sišla niz Crkvine pa dalje magistralom kroz Moraču nazad kući. Sjajan dan. Kasnije sam se čula sa ćerkom. Kad sam ja stigla u selo oni su već bili na putu nazad ka Beogradu. I njihov dan je bio veoma uspešan, popeli su se na Kučki Kom uprkos vetru koji je dosta duvao i time ispunili u potpunosti plan. Sjajan vikend i za nju a i za mene .

Potpuno si u pravu. U međuvremenu sam napunila jednu torbicu sa nekim osnovnim alatom koji sada nosim sa sobom Jedino što ako zatreba najverovatnije će biti nešto što nije u torbi

11.09.2021 Komovi Tog vikenda je moja ćerka trebalo da dođe sa planinarskim klubom na Komove, da penju Kučki i Lijevoriječki Kom , pa sam planirala da odem da je vidim obzirom da će moj boravak u Crnoj Gori potrajati. I evo, dok ovo pišem još uvek sam u selu. Sad je već dva meseca da nisam videla familiju. E vala baš sam ih se poželela I tako, da ne propustim taj susret spremala sam se da krenem ka Komovima. Kako je vreme bilo potpuno nestabilno, prognoza se menjala na dnevnom nivou, od najavljivane velike kiše do suvog i sunčanog vremena, nisam mogla da odlučim da li ići motorm ili kolima. Želela sam motorom jer tamo do sada nisam vozila off. Veče pred polazak sam ipak odlučila da idem motorom u nadi da će me kiša mimoići. Bila je to dobra odluka a preda mnom fantastičan vikend , novi putevi i očaravajući predeli Torbu na repu sam ipak zaštitila kesom da u slučaju kiše imam suve stvari da presvučem, ali pokazalo se da mi uopšte nije trebala. Do Crkvina sam išla mojom standardnom prečicom preko Prekobrđa. Imala sam u planu još jednu rutu koja bi direktnije vodila ka Trešnjeviku ali nisam se usudila njom da krenem jer ima strmijih spusteva i uspona od ove, koji mogu da budu poprilično nezgodni za klxa, posebno ako je teren vlažan . Njom sam išla betom ranije, ali klxom nisam, a sada svakako nije bio dobar trenutak da pokušavam. Trebalo je na vreme i bezbedno stići do Komova jer je pre svega cilj ove vožnje da se sretnem sa ćerkom, a ne da kojim slučajem zaglavim negde u šumi i propustim susret. I tako sam do Crkvina išla preko Prekobrđa i grebenom , a onda do Kolašina asfaltom, da bih se odatle popela na Bjelasicu , odakle sam krenula grebenskim putem ka Trešnjeviku. U mom prethodnom dolasku u selo, pokušala sam jednom da vozim tim putem, ali odmah na početku sam morala da odustanem zbog velikog nanosa snega na delu stazice koja je dodsta strma a velikim delom je stalno u senci. Sada nije bilo problema popeti se. Ja nisam baš ljubitelj stazica koje idu uz strme ivice, ali ova je kratko trajala i bez problema se popeh . Posle tog prevoja put ide kroz dolinu Krivi Do i prolazi pored planinarskog doma za koji jedan naš drugar kaže da podseća na splav Put je makadamski i ne previše težak što mi je omogućilo da se opustim i uživam u nestvarno lepim prizorima koji me okružuju. Žute prelepe padine Bjelasice prosto mame da skreneš sa puta i malo se poigraš . U početku sam uspešno odolevala toj želji, pa tako prođoh Bjelasicu i stigoh na planinu koja se zove pomalo neobično - Lisa. Pošto sam dobro napredovala, a već je bilo izvesno da najavljena kiša neće pasti, tu sam ipak malo skrenula sa puta, popela se na obližnje brdašce sa koga se pružao predivan pogled na Komove ispred i Bjelasicu iza mene. Ovo je period godine kada rađaju borovnice, a u planinskim predelima ih ima na pretek. Doduše ja sam prvobitno mislila da je u pitanju glog dok nisam ubrala i probala mali crni plod Borovnica definitivno Ovaj kratki predah na Lisi u blizini Prisojačkog katuna mi je baš prijao. Prelepi pejsaži uvek deluju opuštajuće i značajno utiču na raspoloženje. Ostalo je još da se lagano spustim do Trešnjevika gde je ulaz u Nacionalni park Komovi. Ulaz se plaća po osobi 1 eur, i pošto sam to obavila krenula sam ka Komovima. Posle par krivina napustila sam asfaltni put i krenula zemljanim koji se penje naviše i izlazi pravo pred Vasojevićki Kom. Bilo je još rano, planinari se još nisu vratili sa Lijevoriječkog Koma na koji su se peli danas. Dan je bio topao, sunčan, iako su se na horizontu skupljali sivkasti oblačići. Odvezla sam se do samog podnožja, dalje je moglo samo peške. Pogled na ove velelepne kamene divove zaustavlja dah. Pogledajte i zašto. Stojeći tu u podnožju, ispod ove moćne gromade koja se ponosno izdizala nada mnom, osećala sam strahopoštovanje, radost a ujedno i mir, što sam tu, što mogu da osetim i doživim ovakvu lepotu. Kasnije kada je ćerka sišla sa vrha i ona je imala izuzetno snažne utiske. Ona je još jače doživela lepotu ovog planinskog diva jer se popela do vrha. Ushićenje pomešano sa adrenalinom, intenzivan doživljaj koji se oseti kada se osvoje vrhovi jedinstvene lepote i snage. Čekajući je , koristila sam poslednje zrake toplog planinskog sunca da se malo odmorim i uživam u pogledu. Mir su nakratko poremetile ovčice u trku koje umalo da mi obore motor. Ipak su ga u poslednjem trenutku zaobišle. Međutim, kada je sunce zašlo, temperatura je naglo pala pa sam morala brzo da se obučem nadajući se da će planinari uskoro stići pa da se smestimo u tople brvnare gde ćemo prenoćiti. Taman kad je postalo prohladno, eto i njih . Srce mi je zaigralo kad sam ugledala Teodoru onako u gomili sa rancem i štapovima, kako ide ka meni. Savršen dan se završio toplom supicom i dobrom večerom, uz smeh i vesele priče planinara nakon uspešno osvojenog vrha. A onda umorni, puni utisaka, svako sa svog poduhvata, otišli smo na spavanje u naše tople kolibice. A zelenko uparkiran ispred ostao je da stražari i čeka sutrašnju novu avanturu. Današnja ruta, ne predugačka, taman za uživanje . Vožnja novim putevima sa puno lepih pogleda

Izvor reke Mrtvice - Višnje

Kaluđerov most - ostaci starog kamenog mosta na reci Morača ispod Manastira Morača

Za protekla dva meseca puno sam vozila. Neke od tih vožnji sam delom ili u celosti vozila i prethodni put, ali uvek gledam da dodam nešto novo . A i priroda je sada dugačija nego proletos. Preovlađuju topli žuti tonovi, pa je uživanje sve to ponovo videti u novom ruhu. A bilo je vožnji i potpuno novim i nepoznatim putevima. Iako sam u početku mislila da izdvojim samo određeni broj vožnji koje su po nečemu upečatljive, shvatila sam da je za mene svaka posebna i značajna . Posle onog zaglavljivanja na Maganiku na samom početku , jedno vreme sam bila razapeta između preterne nesigurnosti i toga kako da pravilno odredim granicu rizika a da ona ne bude previše niska kao posledica straha i nesigurnosti. Korak po korak sam vraćala samopouzdanje pa je možda i to razlog što sam se u početku teže odlučivala da idem negde dalje na nov, nepoznat teren. Nije se radilo samo o strahu od problema. Jednostavno je bilo potrebno napraviti balans tako da vožnja bude koliko toliko bezbedna, isplanirana a sa druge strane zanimljiva, kako bi i meni bilo uživanje dok vozim a da izbegnem situacije gde moram da potražim nečiju pomoć. Naravno, kada se vozi solo, taj rizik uvek postoji. Ali bar mogu da se potrudim da uradim sve što je do mene, da vožnja u startu ima šansu da prođe bez problema. Pa sad, ako se baš desi, šta da se radi. Dešavaju se problemi i na grupnim vožnjama. To je sastavni deo ove naše pasije. Da nije tako, da nema neke doze neizvesnosti i adrenalina verovatno nas vožnja motora ne bi toliko ni grejala. 09.09.2021 Štavanj, Jasenovo, Ocka gora, Morača Ovo je jedna opuštena vožnja, uglavnom već poznatim putevima iskombinovanim u lep krug od sedmdesetak kilometara. Volim da se popnem na Štavanj, visoravan na planini sa druge strane Morače u odnosu na moje selo, nadmorske visine 1250 m. Često, dok sedim ispred kuće, gledam taj vrh preko puta i toplo mi je oko srca jer znam da sam tu bila Petnest kilometara vijugavog šumskog puta sa nebrojno puno serpentina do vrha, uvek pruža dobru zabavu a i trening kojim god motorom da pođem gore. A kad stignem na vrh, volim da se popnem na brdašce odakle je pogled prelep na sve strane. Sa jedne gledam Maganik i sva sela ispod njega, pa i moju kućicu, a sa druge strane Komove u daljini. A kad je dan lep kao ovaj, volim malo i da odmorim dok mi septembarsko sunce miluje lice Ona mala jedva vidljiva tačkica dole iznad krošnje drveta je moja kuća, a kameni div iznad, Maganik I zelenko voli da protegne točkove po žutim livadama Štavnja Sa Štavnja sam sišla do Manastira Morača, gde sam na kratko izašla na asfalt da bih ubrzo skrenula ka selu Jasenovo. To je jedan takođe lep put kroz Ocku goru, dužine dvadesetak kilometara, koji se slično ovom penje vijugavo visoko u planinu prelazeći povremeno potočiće. Ovim putem se stiže u selo Liješnje, jedno prelepo selo na visini od 1130 m. Ja se nisam ovog puta tu zadržavala, već sam se spustila nazad ka Međurječju i sišla do plaže na Morači. Kad je dan za uživanje onda neka bude do kraja Morača je ledena i najtoplijih dana leta , tako da sam se zadovoljila samo kvašenjem stopala umesto kupanja Ušće Mrtvice u Moraču Posle ovako lepe, relaksirajuće vožnje se i ogladni, pa je red da se krene kući na večeru a i motor da se istimari pre mraka

A joj Janko, pa ništa tu nije tvoja krivica. Ja nit sam pitala, nit rekla kuda ću Sem toga kako bih imala ovakvu vrhunsku avanturu koja se pamti da nisam omanula rutu Inače taj tvoj trek čak i tako ugrubo nacrtan poslužio mi je kasnije da pronađem Lolu i po njoj vozim.

04.09.2021 Gornja i Donja Ljuta, Mioska, Tisov krš Vreme je oviha dana bilo toplo i lepo pa je bilo šteta propuštati trenutke za vožnju. Leto polako izmiče, sunce greje nežnije ali ipak dovoljno toplo za prijatan dan u prirodi. Na putu za Ropušnicu neki dan sam videla da ima jedno račvanje puteva, pa sam pitala brata od strica koji mi je glavni savetnik za puteve u okolini, zna li gde desni krak vodi. On mi je potanko dao smernice kuda da idem, i šta da pratim. Kaže, proći ću baš interesantnim putem za vožnju, kroz dva sela načičkana u brdu. Kad ih čovek pogleda zapita se da li je moguće da tamo iko živi. Te kuće su na strmini i ivicama litice, čini se da će se svaki čas skotrljati dole u Moraču . Ako uspem da ispratim bratovljeva uputstva, trebalo bi da izađem na železni most preko Morače , a preko njega dalje na asfaltni put Mioska-Šavnik. I zaista , držeći se uputstava pronađoh taj put. Put ni malo naivan, prolazi kroz šumu, ima uspona i strmijih nagiba, a delom ide po rubu provalije. Put zapravo ide paralelno sa Moračom i asfaltnim putem Mioska-Šavnik samo po ivici padine. Iznenadila sam se što u tim kućicama na litici ima stanovnika. Sretoh jednog starijeg čobanina sa stadom ovaca željnog razgovora, pa sam par minuta zastala da proćaskam sa njim. Malo slika sa prvog dela rute... Most Pjenavac na Morači, preko puta u šumi je moje selo a bela kamena planina u pozadini Maganik Most Melještak na Morači Na putu za Ljutu... Pogled iz Gornje Ljute na Gornju Moraču a u podnožju se vidi i asfaltni put Mioska-Šavnik Po izlasku na asfalt, vratila sam se do okuke kod Mioske, a odatle produžila pravo naviše ka selu Mioska. Ideja mi je bila da ponovo izađem na Tisov krš gde me je u prethodnom boravku vodio Marko. To je bukvalno na suprotnoj strani od Ljute ali i od Ropušnice i Tali, tako da se sa njega pruža prelep pogled na ovu planinu i njene vrhove. Jedino što sam malo zaboravila koliko je sam uspon nezgodan na pojedinim mestima, ali uz pojačanu pažnju sam se bez problema popela. Vredelo je, pogledajte Vrhovi Tali i Lukanje čelo preko puta Za razliku od prethodnog puta, sada sam imala više vremena pa sam produžila još par kilometara dalje do Miočkog katuna. Tu se put završava. U katunu je bio jedan stariji bračni par sa kojima sam malo popričala uz domaći sok. Oni su celo leto proveli tu na planini i sada su se spremali za povratak u grad. Kažu, još jedan katun pored njihovog ima ljudi preko leta. Nemaju puno stoke, po jednu, dve krave, ali vole da leto provedu u prirodi na visini od 1600 metara. Potpuno ih razumem zašto U povratku nazad u smiraj dana napravila sam još po neku fotografiju predivnog Talija iz drugog ugla , a onda krenula nazad, kuda drugo nego mojim prečicama kroz Moraču. Tu sam kratko skrenula do Bara Radović da obiđem Crkvu Svetih Pantelejmona i Klimenta Ohridskog i taman pred mrak stigla nazad kući. Prelepa vožnja , dinamična, sa puno fantastičnih vidika, ponekim tehničkim izazovom ali i opuštenim poznatim deonicama. Po dužini taman, devedeset tri kilometra. Ni previše a ni premalo, taman da ispuni dan i ostavi vremena za uživanje u pogledu i poneku fotografiju

04 09 2021 Ropušnica Dok sam čekala da se beta popravi, iskoristila sam lepo vreme da se vozim mojim drugim drugarom na dva točka, nekim putevima i obiđem planinske vrhove u blizini koje prethodni put nisam stigla. Planina Ropušnica se nalazi nedaleko od mene a sa nje se izdiže prelep vrh Tali koji je često posećen od strane planinara i ljubitelja prirode. Sa magistrale se nedaleko od Manastira Morača odvaja put ka Ropušnici. Zemljani put kroz šumu i poneko selo vijugavo i dosta strmo se penje do tačke na nadmorskoj visini od 1450 metara. Odatle dalje ne može motorom a ko je u kondiciji bez velikog napora može ako nastavi planinskom stazicom i da se popne do samog vrha Tali 2063 mnv. Ja naravno nisam, mada lepota ovog i još nekih drugih vrhova koje sam videla, navode me na pomisao da bih mogla malo da poradim na svojoj kondiciji i počnem i peške da dosežem do svih onih predivnih mesta do kojih ni motorom ne mogu Slike će bolje dočarati lepotu ove planine Velelepan Tali izdiže se u pozadini Neka neobična pečurka.. Malo šira slika , Gornja Morača i kamene grede na krajnjem zapadu Sinjajevine u pozadini Mesec i kusur dana kasnije pronašla sam put i popela se do ispod ovih kamenih greda preko puta Još jedan pogled na Tali Leto je na izmaku, priroda polako žuti Šumski potočić U povratku, da zaobiđem asfalt, vratila sam se jednim od puteva koje sam ranije pronašla a idu preko Morače i Đuđevine pravo do mosta Pjenavac odakle sam za par minuta kod kuće. Ti putevi su postali moja stalna prečica gde god da krenem ka severu. Bila je ovo lepa vožnjica od devedesetak kilometara, nagrađena mirom i lepotom kakvu samo druženje sa prirodom može da pruži.

Povratak - malo starim a malo i novim putevima kroz Nedođiju - Dosadna kiša sipi, nebo sivo, od magle ne vidim dalje od prozora. Ništa inspirativno...Da se vozi ne može, a ni da šeta. Vatra lagano pucketa u smederevcu, prijatno greje i mene a i dušu. Kad ne mogu da vozim čak ni sama, a čitam tamo društvo se dogovara sutra za dobru vožnju i zezanje, hajde onda bar da pišem. To volim, to me smiruje, možda ne koliko vožnja ili skijanje ali u velikoj meri prija... A možda i vama bude zanimljivo nešto od ovih brojnih kilometra koje sam izvozila po povratku u moju Nedođiju. Posle kraćeg letnjeg predaha , krajem avgusta krenuh sa mojom konjicom na dva točka nazad u selo, da još malo lutamo starim a i u potrazi za novim putevima ka svim onim lepim vrhovima i šumama koje me okružuju u kom god pravcu da pogledam. I eto nas opet na putu... Letnje gužve su se već završile. Lagano sam, i bez prevelikih teškoća stigla do sela, ako se izuzmu sitne neprijatnosti kao što je iznenadno pretrčavanje jelena preko magistrale negde kode Gornjeg Milanovca zbog čega sam tako jako morala da kočim, da sam mislila da će prikolica preleteti preko auta, a onda nešto kasnije izbegavanje auta koji je jedini pametan rešio da obiđe celu kolonu na crvenom svetlu zbog naizmeničnog puštanja na deonici gde su bili radovi na putu. Sve ostalo je išlo glatko, brzo stigoh u moju oazu. Iako sam se potajno nadala da će me Buca radosno dočekati kod kuće, to se nije dogodilo. Buce nije bilo. Umesto njega povremeno se čulo sa tavana cijukanje tankih glasića i tapkanje nožicama. Po svemu sudeći šta god da se dogodilo Buci, za sobom je ostavio male Buckiće. Međutim oni nisu bili zainteresovani za druženje, što je u neku ruku i dobro jer su vrlo retko silazili u kuću. Sa druge strane dobila sam nove male drugare, četri mala preslatka mačeta. Doduše, oni su bili toliko preplašeni, da evo tek sada posle dva meseca kad su malo ojačali i navikli da im ostavljam hranu, dozvoljavaju da im priđem i pomazim ih. E sad, ni kod kuće me nije sačekalo sve kako treba. Moje odsustvo se osetilo pa sam narednih dana morala prvo da se pozabavim ispravljanjem i popravljenjem krive Drine, kako je umeo da kaže moj otac, umesto da se usresredim na vožnju i planiranje iste. Pričam vam ovo jer je sve to na neki način uticalo na tok i ishod moje prve vožnje po povratku ovamo. 02.09.2021 Maganik – neuspeo pokušaj da zatvorim krug ,greška u izboru rute, kameni zid, stablo na putu i kraj Za prvu vožnju sam izabrala, gde drugo nego gore od kuće ka Maganiku. Moja omiljena ruta. Misleći, već sam vozila tuda većim delom, znam put a i u formi sam. Upravo sam se vratila sa Kepijade gde je bila baš dobra vožnja i pređena velika kilometraža po planinama Zapadne Srbije, uvozana sam, nema šta da se razmišljam, idem odmah gore. Greška u startu! Tokom boravka u Srbiji vozila sam sa ekipom. To je sasvim drugačiji način vožnje od onoga kada voziš sam. Vožnja u društvu ti omogućava da ipak budeš daleko opušteniji, samim tim voziš agresivnije i brže jer neko je uvek tu ako zatreba. Ali osnovna razlika je u percepciji. Kada si sam, prepušten si samo sebi i onome koliko se pripremiš ali i onome koliko i šta opažaš i iz zapaženog zaključuješ. Zapažanje je ključno za odluke koje donosiš u toku vožnje. U grupi, greška u opažanje ne košta jednako kao kada si sam. Ako ti nešto ne primetiš na vreme, neko će drugi a rezulat je za sve. Osim što je zanimljivije voziti u društvu to zaista ima višestruke koristi za svakog pojedinca i daleko je bezbednije. Ja sam naravno krenula u vožnju neresetovana za nove okolnosti i činjenicu da sada vozim sama. Plus, uzela sam rutu od drugara ( jer deo puta mi je bio poznat a deo je trebalo tek da prođem prvi put pošto onda u junu nisam mogla tuda od snega a pokušavala sam ), ne proverivši da li je on tuda vozio ili je rutu crtao sa namerom da je istraži ili nešto treće. Kako god bilo, dan je bio savršen i obećavao je dobru vožnju. Do groblja sam se brzo popela. Puna entuzijazma što konačno vozim, mahnula sam tati ne zadržavši se duže i nastavila dalje kroz poznatu šumu na putu ka Maganiku. Zemljani put ubrzo smenjuje kamen, šuma je sve ređa a vidno polje sve više popunjavaju moćne kamene gromade surovog Maganika. Korak po korak i stigoh do Katuna Maganik. Sada sam već potpuno opijena i u onom stanju svesti verovatno mnogima od vas poznatom, kada više ništa ne razmišljaš, ne osećaš, osim one moćne energije i adrenalina koju ti vožnja stvara, a svakim metrom kako napredujem u ovom pustom, divljem a magičnom mestu, ona sve više raste. Čini se da te više ništa ne može zaustaviti. Voziš ka nebu, gaziš kamenje, lomiš granje pod točkovima i misliš svaki izazov je tvoj! Još jedna greška. Isti si, onaj mali, malecki deo te moćne prirode, kao što si bio kada si krenuo iz podnožja. Od neuspele vožnje i potencijalnih problema te deli pamet i promišljenost. Ali ne samo to. Moraš se stopiti sa prirodom, upoznati njene zakone i njene ćudi, a proći ćeš tamo gde ti ona to dopusti. Ni manje ni više. Posle kratkog zaustavljanja u katunu nastavila sam dalje. Primetila sam da jedna koliba nije prazna iako nikoga nisam srela. Džip je bio parkiran ispred a veš raširen na žici. Nastavila sam dalje. Ubrzo počinje deo puta koji nisam vozila, znači nepoznat sa mogućim iznenađenjima. I zaista, put ubrzo ulazi u jedna uzak strm uspon sa baš krupnim kamenom. Kamen je pokretan i izuzetno nezgodan za vožnju. Tu mi motor prvi put pada. Podižem ga i nastavljam dalje, ni jednog trenutka ne razmišljajući da već tada ruta ne izgleda kao nešto kuda prolaze motori. Terenski četvorotočkaši već tu dalje ne mogu. Meni je u glavi bilo, imam trek, drugar je tuda prošao pre mesec dana, sigurno će se uskoro put popraviti, verovatno je ovo samo kratka loša deonica. I nastavila sam dalje. Situacija se iz minuta u minut usložnjavala. Nalazila sam se u planini, na planinarskoj kamenoj stazi ( srećem usput planinarska obeležja ). Puta više nema ni u naznakama. Uzak travnati prolaz je prošaran krupnim kamenom. Kao da vozim hard unduro kroz neki kameni potok, s tom razlikom što hard enduro ni ne umem da vozim, posebno ne sama po stenovitom Maganiku. Ali i dalje guram nekako sve čekajući da se ovaj nepristupačni deo završi i nastavi širim putem za terensko vozilo. Ni jednog trenutka mi nije padalo na pamet da nešto sa rutom nije u redu. Tako dolazim do jednog stenovitog parčeta gde se ta pešačka staza spušta niz stenu kaskadno nizbrdo. Korak po korak spuštam motor niz te stepenice, ne razmišljajući da ću u slučaju da ne mogu recimo da prođem dalje morati tuda da se vratim. Jako je vruće, a i od silnog napora potpuno sam mokra. Kilometar ipo prelazim više od sat vremena. Još uvek me ne hvata panika, mada već osećam da je opasnost da neću izaći na taj put koji čekam, gotovo već izvesna. Ali sada je gotovo. Znam da bi panika u takvoj situaciji bila najveći neprijatelj.. A ostati u planini preko noć,,i sad već u septembru mesecu ne bi bilo nikako dobro. Neku jaknicu sam imala ali nedovoljno da prenoćim u planini a da se ne smrznem. To nije bila opcija. Već je i bilo dosta kasno, četri sata je već, a mrak pada pre sedam. Puno vremena sam izgubila mučeći se na tom kamenu a od kuće sam bila udaljena tridesetak km i nekih 1100-1200 metara visinske razlike. Vreme mi je ponestajalo ali sam išla dalje jer vraćanje nazad nije bila opcija. I onda nailazim na oboreno drvo. Znala sam da je to kraj mog puta iako sam pokušala da pronađem pored neki način da se provučem. Jednostavno sam znala da dalje neću proći. To se oseti u trenutku, bez da detaljnije pogledam. Ali ipak sam morala da pokušam da nađem neki izlaz, nazad preko kamenih kaskada najverovatnije nisam mogla. Misleći da ću uspeti nekako motor da provučem kroz žbunje pored i zaobiđem drvo , spustila sam betu u neki jarak. Međutim nisam uspela iz njega da izađem. Jarak je bio strm, blatnjav a zadnji točak mi je zapeo za neki klizav koren. Pokušavala sam da točak pomerim sa korena ali kako sam već bila na izmaku snege to nije išlo. Čak sam peške prošla dalje da vidim ima li uopšte smisla da pokušavam da isčupam motor. Nije bilo. Samo sto metara dalje je bilo ogromno drvo srušeno na putu između dve stene. Tu nije bilo prolaza čak i da isčupam betu iz jarka. Dođe i taj trenutak kada čovek shvati da opcija više nema, da dalje ne može i da mora da smisli plan b jer vreme neumoljivo ističe. Zavezala sam betu gurtnom za drvo da ne otkliza dalje u rupu i teška srca morala da odlučim da je ostavim u toj nedođiji bukvalno , daleko od svih i svega, i da probam peške da potražim pomoć. Snaga mi je bila bukvalno na izmaku ali sam morala nazad u svoj opremi i sa rancem. Pešačila sam skoro pet kilometara do onog katuna gde sam u dolasku videla parkiranog džipa. Trebalo mi je više od sat. Tamo je zaista bilo ljudi. Jedna porodica iz mog sela, majka i tri sina još uvek izdižu stoku na Maganiku. Oni su jedni od retkih koji još uvek izdižu u planini. U katunu Maganik su samo oni preostali. Sreća da jesu, jer bih u protivnom morala najmanje deset kilometara da pešačim do sledeće potencijalne pomoći. Najstariji sin Žarko je krenuo džipom sa mnom ali tek pošto je namirio stoku, tako da je mrak uveliko već počeo da pada. Dok sam ga čekala, ćaskala sam sa njegovom majkom. I tako mi baka Ćana priča o životu na planini i u jednom trenutku kaže, eto pre dva dana medved nam poneo jare i zaklao kuzu. Ja pitam, gde je bio medved ? Kaže , eto tu baš ispred vrata gde sediš . Auh pomislim ja, dobro je što sam ih zatekla da nisam morala da zanoćim u planini sa medvedima. Džipom smo mogli samo do onog kamenog ždrela gde put prestaje, a odatle peške. Čovek je bio šokiran kuda sam ja otišla motorom a posebno nije mogao da shvati zašto sam nastavljala dalje kad sam videla da put nestaje i da teren postaje potpuno nepristupačan i za pešaka a kamoli za motor. Objašnjavala sam mu da sam se držala treka koji sam imala i da sam sve mislila sad će put da se nastavi. On bi se zaista i nastavio da sam uspela da pređem samo još dvesta metara. I Žarko mi je to rekao a i sama sam to videla na mapi. Dok smo pešačili do motora ja se setim da sam zaboravila ključ u rancu u džipu. Pošto je bilo baš teško i peške ići po kamenjaru, Žarko se vratio nazad a ja sam ostala da ga sačekam u mrklom mraku. Čekala sam ga pola sata osluškujući svaki šum a u mislima su mi prolazile bakine rečenice o medvedu i jaretu. Ipak pretekoh . Medved je izgleda rešio da ovaj put zaobiđe ludu, ko veli da joj da šansu, možda se opameti. Ne zna medo sa kim ima posla, Rovčane bije glas da su tvrdoglavi da bog sačuva . Iako jak čovek, Žarko se uz moju pomoć baš namučio da motor izvučemo iz jarka na putić. A još veću muku smo imali da ga izguramo uz one kamene stepenice, posebno što se ništa nije videlo. Imali smo lampu, i beta ima svetla ali sve je to bilo vrlo, vrlo teško. Ali na kraju vratismo betu na put posle jednog lansiranja na stene i bezbroj pokušaja guranja sa jedne stepenice na drugu. Već je ozbiljno zahladnelo, a ja sam skupljala poslednje atome snage. I pored Žarkovog poziva da prespavam kod njih u katunu, ipak sam se po mraku uputila dole niz planinu da siđem svojoj kućici, posle ovog neverovatnog dana punog iznenađenja. Ja gotovo nikada ne vozim po mraku. Nisam ni znala kakva su betina svetla do te večeri. Sreća dobra su. Od mesta rastanka sa Žarkom do moje kuće bilo je oko 20 km. Tu je bilo neizvesno i da li je posle onog pada i onolikog mučnja motora sve u redu sa njim i da li ću imati dovoljno goriva do kuće, obzirom da je motor više puta padao i gorivo isticalo. Jer ako krenem a motor iz nekog razloga stane ja sigurno ostajem preko noći u planini , više ne bih imala snage da pešačim bilo gde. A to nikao ne bi bilo dobro, posebno sada kada je jedan problem rešen i motor izvađen iz jarka. Ipak sam odlučila da rizikujem i probam da siđem sa planine. . I sišla sam . Usput sretoh neki auto ali dosta niže, već kod prvog sela. I on je bio u nekom problemu i potpuno iznenađen što me vidi samu tu u mraku ispod Maganika. Ne mogu da vam opišem kakvo ogromno olakšanje sam osetila kada sam se zaustavila ispred svojih vrata . I ja i motor smo stigli kući! Wau kakav dan ! Sutradan je motor crkao. Zaverglao je jednom i više nije hteo da upali. Otišao mu je anlaser. Koliko sreće sam samo imala da nije crkao dvanest sati ranije, tamo gore u planini. Mnogo više muke bi bilo da se spusti dole, posebno što mesto gde sam zabasala uopšte nije pristupačno. Eto, ispričah u jednom dahu moju do sada možda najveću i najneizvesniju moto avanturu, a desila se baš na prvoj vožnji po povratku u moju Nedođiju To je uticalo na mene veoma intenzivno. Trebalo mi je dosta hrabrosti da po popravci bete sednem i uputim se ponovo gore, da konačno zatvorim taj fatalni krug. To bi bio četvrti pokušaj. Pretodna dva nisu uspela zbog snega a probala sam iz oba pravca. Ukoliko bi i taj četvrti pokušaj bio neuspešan to bi se veoma negativno odrazilo na moje buduće vožnje, posebno što po povratku ovde još ni jednu nisam vozila osim ove. A Maganik, moj mistični Maganik, morala sam da ga približim sebi. On je moja magija, moj izazov i moja nirvana. Privlači me kao svetlo, da idem ka njemu i da mu se vraćam.... - nastaviće se, kojim tempom ne garantujem, još sam u svojoj oazi

Kapetanovo jezero

Horizonti

Ja otvorih temu pa me nema Nisam bila u zemlji veći deo leta i još uvek se nisam vratila. To ne znači da se ne vozim Bilo bi lepo da ova tama zaživi, da se neke lepe vožnje dogovore i ovde. Sve se preselilo na viber grupe iako svi rado čitamo forum. Evo malo da podstaknem temu sa par slikica sa mojih vožnji u CG Pišite, dogovarajte se, vozite , kačite slike!

Jesen u mom zavičaju

Danilov most na reci Mrtvica. Knez Danilo Petrović Njegoš sagradio ga je 1858 godine u čast svoje majke. Mesto na kome je most podignut zove se Zeleni vir, pretpostavljam zbog svoje prelepe smaragdno zelene boje.

Auh, još uvek ne verujem ovo što čitam Pre par dana smo se dopisivali, uzela sam rukavice od tebe. Planirao si odlazak na more sa unukom i ponudio da mi poneseš ako mi nešto treba ako kreneš u CG. Pamtiću te kao pozitivca, vedrog duha i velikog srca, kao našeg veselog Deda Mraza koji je usrećio toliko mnogo dece a i nas sa njima, kao nekoga ko je ostavio pečat i dao veliki doprinos ovoj našoj zajednici. Putuj spokojno novim putevima.... Saučešće porodici.

Bjelasica - pogled sa Crne glave ( 2139 mnv ) ka Zekovoj glavi (2122 mnv)

Nisi, nisi, sve si dobro ispratio u vezi Bucka Jedino što je pre Buce tu bio neki manji puhić. Njega sam lako uhvatila u zamku napravljenu od plafonjere i odnela u šumu. Kad sutradan puh opet tu Dal je isti ili drugi ne znam. I ovaj upadne u istu klopku, pa i njega odnesem u šumu ali malo dalje. E onda se pojavio Bucko. On je bio tri puta veći od prethodnih, rušio je sve klopke, nezgrapno trčao i pravio buku a uglavnom je dremao u razvodnoj kutiji ili na merdevinama . Zajedno smo pregrmeli u kući onaj prvi vrući talas , ostavljala sam mu vodu , sklonila sam klopke a on je prestao da me se plaši. I tako smo se družili do kraja mog boravka u selu

06.07.2021 Bjelasica – Manastir Ćirilovac Par dana pred povratak u Beograd nekim poslom sam morala do Kolašina, pa sam to iskoristila za poslednju vožnju motorom na ovom putovanju. Do Kolašina sam stigla već uhodanom prečicom, preko grebena ka Crkvinama. A onda sam po nekoj ruti za džipove misleći da je u pitanju turistička ruta krenula ka Bjelasici ali drugim putem, ne ka ski centru kao prethodni put. Ideja mi je bila da se još malo provozam, ali ništa teško a onda krenem nazad da još jednom siđem u rupu ispod Crkvina i u povratku prođem jednim putem za koji sam čula da ima ali nije stigao na red. To je put od Manastira Morače, preko sela Jasenovo do Liješnja, gde je trebalo da kupim sir. Sve je to lepo zamišljeno, ali kako su mi misli bile rasute na sve strane, nisam dobro pogledala rutu iznad Kolašina pa tako nisam uočila da ima jednu jako strmu deonicu. Ovo nije trebao da bude dan za rizik, već dan za opušteni pozdrav sa vožnjama po planinama Crne Gore u kojima sam neizmerno uživala a i stekla dragoceno iskustvo. Ono najvažnije što mi je pružio boravak ovde je mogućnost da ipak vozim sama, da mogu da isplaniram vožnju, da izvezem rutu i snađem se sa ponekim preprekama ukoliko se dese. Jer, da nisam prelomila i rešila da pokušam da enduro vožnje realizujem sama, verovatno bih već tada morala da odustanem od ovog lepog sporta koji mi greje dušu i pokreće napred. Ne mislim na vožnje u Crnoj Gori, već uopšte. Za Crnu Goru kada sam krenula nikoga tamo od enduraša nisam poznavala osim Janka, tako da nisam ni očekivala društvo. To što sam upoznala sve ove sjajne momke, sa njima vozila neke vožnje i sa dobrodošlicom bila prihvaćena od ekipe, je samo bonus . Kompeksno je i dosta rizično voziti off road sam, posebno na nepoznatim terenima, bilo da je to Crna Gora za mene ili Mongolija za nekog drugog. Čak i kada se sve dobro isplaira može da prođe bez ikakvih problema kao što su većinom sve moje vožnje ovde protekle, a može odmah iza ćoška da se pojavi problem koji zagorča život. Ja sam imala puno sreće i pomalo pameti da ipak biram rute i vozim u dubokoj zoni komfora, kako bih iznenađenja svela na minimum, pa je sve prošlo dobro. Zato sada na ovu avanturu gledam sa zadovoljstvom i uživam u radosti i lepotama koje mi je ona donela. Ali nije uvek tako. Sa druge strane bez određene doze rizika čovek ne bi izašao iz svoje ulice, a ni video sva ta lepa mesta koje se kriju daleko daleko od gradova i ljudskog oka. Ipak, ako imate sa kim, vozite u društvu! Vožnja je opuštenija, imaćete sa kim da podelite utiske a ostaće i više prostora i vremena za doživljaj onoga do čega stignete. Što se moje poslednje vožnje tiče, protekla je u redu. Međutim pogrešna procena terena kojim sam krenula dovela je do toga da se popnem na neki vrh na Bjelasici, u tom momentu nisam znala koji i tu se parališem potpuno. Put do vrha je vodio bukvalno u nebo, uz ivicu oko brda. Zašto nisam stala, pitali su me kasnije, kada sam videla da me plaši. Ne znam odgovor na to pitanje. Valjda zato što ne volim da odustajem a i nesvesno sam išla dalje u isčekivanje da ću svakog trenutka stići do vrha. I jesam. Samo kada sam stigla iz glave nikako nisam mogla da izbacim misao, šta ako u nastavku puta naiđem na prepreku i budem morala istim putem da se vratim. To bi bila potpuna katastrofa! Put je strm, sa kotrljajućim kamenom. Taj silazak ne bi dobro prošao. Nisam ja toliko dobar vozač da kontrolisano i bez rizika umem bezbedno tuda da se spustim. A pad sa klx-om na takvom strmom putu ne bi prošao bez posledica , plus što bih vrlo verovatno imala puno problema oko podizanja. Dramatičnosti situacije je doprinelo i to što se vozi po rubu brda a ja nisam ljubitelj visokih ivica. Tada nisam znala da je manastir od koga sam krenula u uspon Manastir Ćirilovac, nestvarni objekat na vrhu je kapela tog manastira a vrh na Bjelasici na koji sam izašla je Ključ ( 1908 mnv ). Nestvarno mesto potpuno! Jedno vreme dok sam pokušavala da se priberem i skupim hrabrosti da krenem na drugu stranu da se spuštam činilo mi se da je sve to san. Da uopšte nisam na ovom vrhu sama gde mi motor maltene dodiruje nebo, odakle su brda i okolni vrhovi ispod mene…ne to mora da je bio san! Ipak nije. Kako god bilo, san ili ne, nalazila sam se na Ključu sa klx-om i trebalo je sići nazad u Kolašin – bezbedno. Moj boravak u Crnoj Gori se završava, dolazi mi ćerka sutra da siđemo do mora i zajedno se vratimo za Beograd, nikako ne mogu da se kotrljam niz padine Bjelasice i lomim sa motorom. Međutim imala sam sreće. Ovaj put je u pitanju bila čista sreća! Ne promišljenost, ne dobro planiranje, nego samo sreća ! Put na drugu stranu nije imao prepreka a i bio je za nijansu lakši za silazak. Osim jedne deonice sa snegom koji se mogao zaobići i par kraćih strmih delova sa baš krupnim kamenom, sve ostalo do asfaltnog puta je bilo u redu. Po vrhu grebena se spušta sa Ključa Sada iz ove prespektive jako sam srećna što sam se i na ovaj vrh popela. To je nekako zaokružilo moju avanturu u Crnoj Gori. Ostatak puta do kuće, iako ne kratak protekao je bez problema. Spustila sam se u rupu ispod Crkvina, izašla do Liješnja preko Jasenova, kupila sir i vratila se pred mark kući. Umorna kao pas ali zadovoljna jer je celina zaokružena. Buca me je čekao pospan, ko zna možda je bio sit, možda je pronašao onu zmiju. Crna Gora ima toliko toga lepog da ponudi. Puno bi vremena trebalo obići sve te bisere prirode a i onda bi ostalo nešto što nije viđeno ni otkriveno. Ja sam više nego zadovoljna mojim boravkom ovde a i vožnjama. Uspela sam mnogo, mnogo više da izvezem i da vidim od onoga što sam na polasku mislila da će biti moguće u solo varijanti. Možda sam malo odužila sa pisanjem ali prosto svaka vožnja , svaki pređeni kilometer po ovim lepim kamenim brdima i šumama, ostavlja pečat sam za sebe i bilo mi je žao nešto da izostavim. A lepote ovde ima gde god čovek da krene, ne mora ni motorom. Biogradsko jezero je prelepo za odmor u vrelim letnjim danima, a i za kupanje. A Ada Bojana ima najlepše zalaske sunca koje ne treba propustiti . Punog srca, bogatija novim iskustvima, prijateljima i gomilom neverovatnih utisaka, krenula sam nazad za Beograd sa željom da se uskoro ovde ponovo vratim . Sve moje vožnje u potrazi za Nedođijom Deluje da sam je pronašla ili ipak da nastavim još da tražim ? - kraj -

27.06.2021 Lukavica i Kapetanovo jezero Gotovo pred sam kraj mog boravka u Crnoj Gori konačno sam i lično upoznala Ivana iako smo se već virtuelno poznavali. Vožnja koja je planirana već neko vreme dogovorena je za ovu nedelju. Ivan me je pozvao da se pridružim ekipi na vožnji. Ova je bila lepa, lagana, panoramska vožnja, za uživanje u lepotama predela kroz koje nas je Ivan poveo. Start je bio od Ski staze Vučje iznad Nikšića ali smo okupljanje dogovorili u Nikšiću da ne bismo lutali. Na vožnju su krenuli Ivan sa svojim ktm-om, Vlado sa velikim ktm-om, Nenad i Ivana kvadom i ja betom. Mogla sam i klx-om ali mi je on teži za tovarenje na prikolicu pa sam se ipak odlučila za betu. Krug koji smo pravili je oko pedesetak kilometara a prolazi kroz predele nestvarne lepote. Vesela ekipa Vozili smo najpre do Kapetanovog jezera, ovaj put iz suprotnog pravca u odnosu na onaj kojim sam se ja popela prvih dana po mom dolasku. Visoke temperature su otopile sneg i Kapetanovo jezero je sada sasvim drugačije izgledalo. Potpuno je oživelo, katuni više nisu bili prazni, bilo je ljudi na sve strane, a neki su potražili osveženje u ovom toplom danu i u vodi. Međutim ni prisustvo čoveka ne može da umanji lepotu ovog predivnog planinskog jezera. Granični kamen između Rovaca i Pipera a u njemu kućica Ivan nas je poveo na brdo na suprotnoj strani odakle se pružeo prekrasan pogled na jezero. Svi su bili izuzetno raspoloženi , uprkos vrućini. Kapetanovo jezero u letnjim bojama, snega još ima samo na visokim vrhovima na horizontu Freeride i beta uživaju u pogledu Posle slikanja ipak smo potražili hlad u kafanici na jezeru koja je sada bila otvorena. Hladan domaći sok od nara, pršuta i sir su nas brzo povratili u život. A sve domaće i preukusno . Kad smo se odmorili i nahranili, zadovoljni i razdragani krenuli smo nazad ka Lukavici. Kakve prelepe livade posute raznobojnim cvećem! A na horizontu se uzdižu vrhovi, Mali Žurim ( 1965 mnv ) i Veliki Žurim ( 2035 mnv ). Od svih nestvarnih mesta koja sam obišla u Crnoj Gori , čini mi se da ovo ipak prednjači svojom rajskom lepotom ! Mali Žurim Veliki Žurim Ivan je fantastičan vodić. Gde god treba zastane, pokaže, slikamo, uživamo. Nigde ne žurimo, toliko toga lepog ima da se vidi i doživi. Ovu harmoniju vožnje i uživanja u čarobnim predelima prekinula je moja beta, iznenada odlučivši da otkaže poslušnost. Samo se ugasila i više nije htela da upali. Alata nismo imali da skinemo svećicu a sve drugo što nam je padalo na pamet nije pomoglo da motor upali. Auh katastrofe! Meni je samo prošlo kroz glavu , kakva sreća da se ovo desilo na vožnji na koju nisam otišla sama a ne recimo na onoj od pre četri dana po Maganiku. Motor nije upalio ali sreća momci su bili tu , smisli su plan za izvlačenje , organizovali smo se i ubrzo motor spustili do asfalta. Ivan je vozio moj motor dok ga je kvad šlepao. Sreća to nije bilo predaleko pa su motor spustili skoro do asfalta dok je Vlado mene prevezao svojim ktm-om do kola i prikolice. Vratila sam se autom po motor, natovarila ga a u međuvremenu su momci kontaktirali Jovana, drugara koji je ekspert za popravku motora a posebno beta jer i sam ima jednu. Jovan je bio u povratku sa mora ali je brzo napravljen dogovor da ostavim betu da je on pogleda i ako može popravi. Momci su zaista bili sjajni. Pitam se šta bih bez njih radila sa motorom koji odbija poslušnost. Vratili smo se do Nikšića, beta je na prikolici ostala kod Ivana dok se Jovan ne vrati a ja sam krenula nazad u selo poprilično zabrinuta šta se dogodilo sa mojim motorčićem i hoće li ponovo oživeti. Povratak do kuće je bio praćen raznoraznim emocijama, od radosti zbog predivnog dana provedenog sa sjajnim ljudima, do brige zbog motora koji se pokvario. A tu je bilo i nerviranje što je moj motor i ostalim učesnicima na neki način pokvario završetak ovog divnog dana, sreća na samom kraju ali ipak bilo bi bolje da se to nije ni desilo. Međutim pokazalo se da sam se bez razloga i preterano brinula oko cele situacije. Ivan i cela ekipa su sjajni momci i pravi drugari. A što se Jovana tiče slobodno mogu da kažem da sam imala sreće što mi je beta stala pa je dospela u njegove ruke . Jer osim što ju je upalio ( neki kontakti su olabavili a i svećica se zaprljala ), Jovan je pretresao celu betu i ustanovio da su joj se potrošili raznorazni lageri i da ih je neophodno zameniti. A onda su se momci angažovali i nabavili potrebne ležajeve. Tako se beta osvežila, plus joj je naštelovao ogibljenje za mene pa više nisam po kamenju letela levo desno, niti sam morala ruke da odmaram posle svake vožnje po dva dana. Sa onim tvrdim ogibljenjem vožnja bete je bila borba , a sada je postala uživanje. Zaista sam bila oduševljena kada sam posle par dana otišla po betu kod Jovana. To je bio potpuno drugi motor! Odmah sam ga natovarila na prikolicu i odvezla na isto mesto gde je pre par dana stala. Tu mi je bilo najbliže da probam dok sam još u blizini Jovana. Napravila sam isti onaj krug od pre neki dan, s tim što sam na jednom mestu promašila i prednjim točkom upala u balatnjavi potok. Sreća blizu vikendice gde je bilo ljudi, pa mi je čovek pomogao da motor iščupam. Osim toga beta je radila kao sat. Stižu me oblaci od Kapetanovog jezera Greška u koracima i beta roni u blatu Vetrenjače pred kišu Taman kad sam spakovala motor i krenula nazad počela je kiša a iz pravca Podgorice su sevale munje. To više nije bilo bitno. Beta je bila na putu ka kući, ispravna i čila, spremna za nove vožnje. Ali vreme mog boravka u selu je nažalost isticalo, pa je ovo praktično bila njena poslednja vožnja po lepim brdima i planinama Crne Gore, ako ne računam još jednu kraću par dana kasnije do planinarskog doma Maganik. Ono što me je učinilo bogatijom za vreme mog boravka ovde ,osim predivnih predela u čije carstvo sam zavirila su i sjajni ljudi , enduraši koje sam upoznala. Sve zajedno, priroda, vožnje i momci učinili su da poželim ponovo da se vratim i nastavim vožnje i druženje sa njima. Do kraja je ostala još samo jedna vožnja klx-om i time su moje vožnje , istraživanje i upoznavanje skrivenih lepota Crne Gore u jednom širem krugu oko mog sela za ovaj put završene. Da se obiđe i vidi ima mnogo toga još. Na svakom koraku je neki skriveni biser koji čaka da bude otkriven. Nadam se da ću imati prilike bar još neki da dodornem i doživim.

23.06.2021 Katun Maganik Sećate se da sam na onoj mojoj prvoj vožnji po dolasku u selo, na Maganik, stigla samo do Poljene. Dalje se nije moglo od snega. Moja misija, popeti se na Maganik gde su moji preci izdizali stoku, nije u potpunosti bila završena i to me je mučilo. Strpljivo sam čekala da leto konačno stigne i do visokih vrhova u nadi da će se sneg sa puta otopiti, pa da ponovo pokušam da izađem gore. Ovaj put se u već Granicama osećao život, evo ovčica kako veselo pasu na livadi. Ima porodica od onih malobrojnih što još uvek izdižu, koje stoku isteraju prvo u Granice a onda kasnije, početkom avgusta gore na Maganik. Pratim uputstva koje mi je rođak ranije dao i uz malo mašenja pronalazim put iznad udoline Ravnjak naviše u planinu. Valjda sam se spremila na strm i loš put kako su mi opisivali dok su me odvraćali od toga da gore idem sama, ali nekako sam bez poteškoća izašla uz uspon do vrha. Tu je put postajao ravniji i širi. Međutim videlo se da posle zime niko vozilom ovuda nije prolazio jer su na dva mesta bila poprečena povelika stable koja sam morala iznad stranom da obilazim. Da sam recimo kojim slučajem pošla klx-om tu bih morala da se vratim, ne bih mogla proći. Manje prepreke usput Na mapi sam videla da ako produžim ovim putem mogu stići do Nikšića , a nešto kasnije je bila i drvena table na kojoj je pisalo, Nikšić 38 km. Međutim Nikšić nije bio cilj toga dana. Gledajući mapu videla sam da je Katun Maganik tu negde ali nikako nisam mogla da pronađem put ka njemu. Čak sam došla do mesta odakle vidim u daljini kućice, katune ispod Maganika ali nema puta. Dan je bio izuzetno sparan, čak i na ovoj visini od 1620 m. bilo je strašno vruće u opremi. Da nije, razmišljala sam se da peške pređem Maganičko polje sa čije sam se druge strane nalazila i dođem do Katuna Maganik. Sa druge strane Maganičkog polja - na putu za Nikšić Ali bilo je prevruće pa sam teška srca morala da odustanem misleći da ni ovaj put neću stići do Katuna Maganik. Umesto toga, krenula sam dalje motorom u pravcu Nikšića sa namerom da presečem odozgo i pokušam sada sa gornje strane da dođem do Ponikvica a onda bih iz suprotnog pravca vozila ka Gornjim Rovcima onim putem gde sam srela Čehe a nisam prošla poslednjih dva, tri kilometra zbog snega. Put za Nikšić ispod Maganika Na karti sam videla da postoje dva poprečna puta ka Ponikvicama koji se na polovini spajaju. Pokušala sam prvo jednim ali sam morala da se vratim jer sam naišla na poveći uspon sa baš krupnim kamenom na čijem vrhu je bio sneg. Ništa, idem da probam drugim. Ovde moram da napomenem da je od svih vožnji ova bila najneizvesnija, kako zboge prepreka tako i zbog pustog i divljeg okruženja gde u krugu od dvadeset, trideset kilometara, kako kaže moj rođak, nema žive duše. Da se dogodi bilo kakav problem morala bih jako dugo da pešačim da uhvatim domet a do prvih kuća ko zna kad bih stigla. On, koji je ovde rođen i odrastao , leta provodio na Maganiku čuvajući stoku, kaže da bi se teško sam uputio tuda. E sad, mi što vozimo po ovakvim i sličnim čukama, o tome ni ne razmišljamo na taj način. Šta znam, meni je ovo bio jednako izazov kao i recimo put ka Bukumirskom jezeru s tim što realno jeste, ovde nema žive duše. Verujem da povremeno možda prolaze jedino kvadovi, džipovi, enduro motori i ponekad planinari. Eto, i Janko je tim putem malo po mom povratku iz Crne Gore prolazio . Njemu je to kao da vozi kroz svoje dvorište Ovaj drugi poprečni put ka Ponikvicama je manji, vidno se ređe koristi i dosta je zarastao. Međutim zbog gustine drveća odmah je bilo jasno da će tu biti snega. Na dva mesta sam se dobro namučila da preteram motor preko snega koji je bio mekan jer se već topio, ali još uvek velike visine tako da je točak tonuo i ostajao blokiran u snegu. Dosta snage sam potrošila vukući motor sama napred nazad, ali ta dva snežna nanosa sam uspela da pređem. Još samo malo je ostalo do spajanja sa onim prvim putem. Međutim na jednoj okuci pod snegom i nagibom, nikako nisam uspevala da preteram motor. A nisam više ni imala snage. Od polaska sam prešla već 30 km i nije bilo više prevelike mogućnosti za eksperimantisanje jer je trebalo i vratiti se nazad ukoliko krug ne uspem da zatvorim, a da imam dovoljno goriva za to. Potpuna katastrofa bi bila da ostanem bez goriva, ili iz nekog drugog razloga ostanem zaglavljena u planini. Krenula sam peške naviše da izvidim kakva je dalje situacija i ima li uopšte smisla pokušavati dalje da vučem motor preko snega. Iza sledeće krivine me čekao novi sneg. Bilo je jasno da moram nazad. Uh koliko to ne volim! Potpuno se smorim kada moram da odustanem i ostavim nešto nedovršeno. A nedostajalo je čini mi se par stotina metara do spajanja. Plus sam bila užasno umorna a sad i demotivisana, pa je verovatnoća za greške i padove bila veća. Trebalo je ponovo preći one dve deonice pod snegom. Katastrofa! Iz tog razmišljanja me prenulo neko šištanje iz neposredne blizine. Sa zemlje, ispred novog pojasa snega zmija uvijena u krug i izdignuta u napadački položaj šišti i sikće ka meni . Iznenadilo me je to njeno borbeno raspoloženje, pa sam ostala nepomična par trenutaka gledajući je kako se ne povlači, nego se izdiže , naginje glavom ka meni i neprekidno šišti. Onda se setih da može biti poskok, a ne znam koliko on može da skoči, pa sam se udaljila od nje ka motoru. Tek onda je ona počela da se povlači i traži rupu u korenu drveta. Nisam je slikala jer je telefon par metara dalje ostao na zemlji sa svom opremom. Ali nekoliko dana kasnije, prijatan doručak mi je identična takva poželela ispred moje kuće . Ovu sam slikala, ali mi je zato pobegla u temelj kuće pa sam preostalih dana živela u komšiluku sa šarkom, kako je rođak identifikovao zmiju sa slike . Što se vožnje tog dana tiče, morala sam da okrenem motor i krenem istim putem nazad. Već su mi se upalili svi senzori za rizik. Bilo mi je jasno da sam podosta prešla bezbednu granicu i sad je trebalo polako i staloženo izaći iz te zone rizika i vratiti se na sigurno. U ne baš sjajnom raspoloženju vratila sam se do onog mesta gde počinje Maganičko polje. I valjda po principu kada se jedna vrata zatvore, druga se otvore, sasvim slučajno ugledala sam put za Katun Maganik! Bila sam strašno, strašno umorna i iscrpljena, ali ne bih sada ni za šta na svetu propustila da odem do katuna kad sam ga već našla. I eto, moja misija je ipak uspešno završena na kraju. Pogledajte tu lepotu ! Ispod same planine Maganik smestila se ova prelepa dolina. I moja radost ( malo čupava doduše ) što sam na kraju pronašla put do Katuna Maganik Kasnije mi je rođak na slikama pokazao gde je otprilike bio i katun moje porodice. Ove kućice u steni su stari Katun Maganik. Tu negde je bio i katun mojih dede i babe Odatle se može peške uz planinu doći do vrhova Međeđi vrh, Babini zubov i drugih, a oni koji su u dobroj kondiciji i umeju da se orjentišu mogu i da prepešače Maganik popreko i siđu u Velje Duboko. To je bilo to. Sad sam mogla punog srca nazad. Voooda, hladna voda A pre toga naravno, prvo da se pohvalim ocu da sam ga ipak pronašla . A kod kuće me sačekao Buca, moj novi kućni prijatelj koji se toliko odomaćio da više nije bežao kad me ugleda . Samo radoznalo izviri da vidi ko je, iz moje razvodne kutije za struju ! Mesec iznad Štavnja - pogled iz mog dvorišta

Nema na čemu Ja zaista uživam u vožnjama i otkrivanju meni novih mesta a posebno zadovoljstvo i radost osećam na kraju kada je izvesno da sam uspešno stigla do cilja Imam još malo da napišem što se vožnji za vreme mog boravka u selu tiče. Prvobitno, kada sam počela putopis htela sam da izdvojim samo neke. Ali onda sam shvatila da je svaka za sebe posebna i meni draga pa sam ih opisala sve

Bogami, ima još puno prelepih mesta u Crnoj Gori i za vožnju i za obilazak

20.06. 2021 Sinjajevina Najzad je došao red da se uputim ka ovoj prelepoj visovarni o kojoj sam čitala i slušala ali nisam imala prilke da je posetim. Ovo je ujedno i moja najduža vožnja za vreme boravka u Crnoj Gori, 185 km ako ću verovati navigaciji ili 200 km kilometar satu na motoru. Rano sam krenula zbog dužine puta koji me je čekao ali i zbog nepoznavanja terena na koji sam se zaputila. Ideja je bila pronaći put na potezu između Crkvina i Kolašina odakle ću se popeti na Sinjajevinu a onda ću voziti po visoravni putevima koje sam pronašla na mapi da bih na kraju stigla na malo prelepo jezero – Zabojsko jezero, skrivenu u srcu Sinajevine, jezero koje važi za jedno od najlepših u Crnoj Gori. To bi bila krajnja tačka vožnje po Sinjajevini odakle bi usladio povratak nazad. Kojim putem zavisilo je od prolaznog vremena. Do Crkvina sam vozila već ustaljenom rutom, preko Prekobrđa. Na pumpi sam stala da dospem gorivo. Tu me već prepoznaju, svraćam svaki treći dan . Malo sam se kod njih raspitala gde je tačno skretanje sa magistrale za Sinjajevinu. Prateći uputstva brzo pronalazim skretanje ka selu Lipovo. Odmah nakon ovog sela priroda postaje nestvarna. Put se serpentinama strmo penje u planinu sa 1100 m na 1780 m . Celim putem do gore pogled je fascinantan. A kada izbije na vrh , ogromna valovita visoravan oivičena visokim kamenim planinama na zapadu, prostire se u nedogled. Čini mi se da bih danima mogla da vozim po njoj a da je ne obiđem celu. Ja sam prošla samo jednim delićem, putem koji je po mojoj proceni, gledajući mapu bio najbolji izbor, sa najkraćim asfaltnim deonicama u odlasku a vodio je do Zabojskog jezera. Iz Lipova kada se popne na visoravan nailazi se na katune Ječmen do i Vrtlo a tu odmah je račvanje puta. Jedan krak vodi ka Šavniku a drugi je onaj kojim sam ja išla, ka crkvi Ružica. Crkvu nisam videla ali ona je orjentir a kažu da postoji. Moguće da sam pre nje negde skrenula. Sneg se ni ovde nije sasvim otopio, pa je na nekoliko mesta put bio neprohodan. Sreća da je visoravan valovita sa oblim brdašcima oko puta pa je bilo moguće obići , negde lakše a negde teže. Put je potpuno pod snegom, morao se zaobići stranom iznad Neverovatan je doživljaj voziti po takvom prostranstvu. Okolo samo brda i trava, nebo i ja. Na karti gledajući činilo mi se kraće a zapravo od pumpe do Zabojskog jezera sam prešla 86 km. Nije baš malo. Dan je brzo odmicao a da nisam ni primetila, opčinjena lepotom i mirom ovog moćenog prostranstva. Povremeno sam nailazila na katune u kojima je bilo života, poneki konj i krave na paši. Ponovo sneg na putu i malo nezgodniji obilazak po kamenu Sreća je da su na Sinjajevini povremeno postavljenji putokazi jer lako može da se pogreši a raskrsnica zemljanih puteva ima dosta. Na Zabojsko jezero stižem tek oko tri sata. Nije mi puno vremena ostalo za obilazak i uživanje. Verovatno je to bio razlog što sam tek u povratku saznala da malo dalje postoji jedan vidikovac sa prelepim pogledom na Taru i okolinu. Nažalost, nisam imala vremena da se vratim i potražim ga. Ali zato je jezero božanstveno. Skriveno u borovoj šumi, malo jezero smaragdne boje pleni svojom lepotom. Do samog jezera se ne može vozilom sići, mora malo peške ali upravo možda to i jeste razlog što je sačuvalo svoju autentičnost i lepotu. Iako asfaltnog puta do njega nema a najkraći makadamski iz Dobrilovine je strm i sa dosta serpentine, jezero je ipak posećeno. Iako već dosta umorna i gladna, dug je dan bio iza mene, moralo se krenuti nazad. Imalo je još poprilično da se vozi. Nazad sam vozila asfaltom do Crkvina, nekih pedesetak kilometara. A onda mojom prečicom, grebenom nazad do sala. Ispred kuće stigoh pre mraka. Zanimljivo je da nisam nikada ranije išla tim asfaltnim putem pored Tare, preko Crne Pode do Mojkovca. Zaista lepa priroda, predivni visoki borovi a ima i vidikovac sa pogledom na Taru. Jedan neobičan natpis na spomeniku kod vidikovca mi je skrenuo pažnju. Nije važno da li su u pitanju skije, motori ili nešto treće, uvek je bilo i biće avanturista kojima je izazov deo života.