08.04.2022 Zima ne popušta, a vreme joj je već polako. Kad god je dan suv i ne previše hladan koristim da se provozam makar tu u kraju. Nekako uvek strepim ako propuštam prilike, a kasnije ih ne bude bilo, biće mi žao. I bilo bi mi. Ipak, iako sam rano započela sezonu i relativno rano završila, imam lepih vožnji zabeleženih fotografijama, kojih se sada rado sećam Ovaj put vozim gore ka Maganiku, da provrim do koje krivine sada mogu da se popnem Volela bih da bar do planinarskog doma Đatlo mogu da se izvezem, ali nekako mi se čini da neće moći. Hajde da proverimo Ne, ne može ni blizu. Jedva da mogu da prođem Granicu i krenem naviše, a onda sneg. Nema smisla dalje ni pokušavati. Uspon je tu veliki, a ako ovde ima ovoliko snega dalje je sve sigurno neprohodno za mene. Mada nije neočekivano. Visina ovde je 1250 m. Trebaće još više nedalje dok bude bilo moguće popeti se na Maganik. A ja ću naravno povremeno pomerati krivine naviše dok na kraju ne stignem do gore Vraćam se nazad do Granice i razmišljam koji ću sad putić da istražim. Tamo na Sjenokosima sigurno više nema snega. Nisam prethodni put pronašla onu liticu za koju sam čula od meštana Gornjih Rovaca. Kažu da je fascinantan pogled sa ivice litice koja se nadvila nad selom Maničevo u podnožju. Pa hajde to da nađemo. Granica Dan je dosta hladan, gotovo zimski. Naočare se magle od mraza. Nema ni desetak stepeni. Ipak meni je prijatno. Imam ideju kako da dođem do litice i već osećam da će se isplatiti. I jeste Pogledajte sami. Selo Maničevo ispod Ovo dole desno u podnožju što izgleda kao krivudava vertikalna linija je asfaltni putić ka Trmanji Uh kako volim taj osećaj kada otkrijem nešto novo a dobro. Nešto gde do sada nisam bila a ispostavi se da je mesto i pogled odatle Wau . Moram ponovo doći po nekom vedrijem i toplijem danu da napravim bolje fotografije. Gore je duvao ledeni vetar, i susnežica je promicala, ali džabe. Mogu i ćuskije da padaju , ništa ne može da pokvari radost ovog savršenog trenutka Vraćam se lagano nazad u zavetrinu, kružeći po još uvek pustim , žutim livadama. Ne ide mi se još nazad. Možda pronađem još nešto zanimljivo. I zaista. Malo dalje, sasvim slučajno, skrivenu u kamenu ugledam duboku jamu - snežnicu Prelepo! Koliko lepih, neočekivanih otkrića i pejsaža danas. Odatle se vadila voda za piće i stoku kad se leti izdigne na ispašu Razdragana i zadovoljna danom, iako hladno i maglovito jutro nije obećavalo, u povratku sam išla težim prečicama. Dobre stvari me uvek napune energijom i probude sve najbolje u meni, pa mi i vožnja bude takva. Još jedan kratki putić sam svratila da vidim pa nazad ka kući. Na livadi dve krivine iznad moje kuće zastala da uživam malo u lepom pogledu na Moraču i most Pjenavac. Onaj levo najviši vrh na slici, to je Zečka. Tu sam na prethodnoj vožnji bila Lepo zar ne ? Prekjuče tamo dokle mi pogled doseže na horizintu, a danas sasvim na suprotnoj strani, drugačijem terenu a jednako lepom i uzbudljivom. Kako volim ovu prirodu! U svim godišnjim dobima je veličanstveno lepa, definitivno mi je ušla u sve pore Neizmerno sam srećna što sam motorom obišla sve što je u mojoj blizini, pa i dalje, što sam doživela svu ovu jedinstvenu lepotu u njenim raznobojnim izdanjima. Pa sad, i ako se nekim slučajem desi da na neka od tih mesta ne odem ponovo, ona su već tu, u meni Sjajan dan!

Šesti april, proleće se još ne oseća ni u tragovima a ipak je tu. Sneg se svakim danom sve više povlači a ja mu revnosno merim granice čekajući kada ću moći i malo višlje da se popnem Iako do skoro nije moglo da se popne na hiljadu metara nadmorske visine, a i to zavisi gde, pomislila sam da ću možda moći prekoputa putem Prekobrđa da izađem do vrha ispod Zečke. To je onaj deo TETa od magistrale ka Uvaču ( autoput sada tu prolazi ). Vozila sam ga prošle godine više puta, pravila i krug, sa jednim i sa drugim motorom. Ali sada je sve novo i sveže posle zime. Pitanje je da li je uopšte prohodno što se tiče odrona i drugih prepreka na putu a ne znam ni da li se sneg otopio. Sa 194 mnv treba se popeti na 1272 mnv. Idem da probam, pa kako bude Prvo svraćam da pogledam jedan putić koji mi je ostao neistražen od prethodne vožnje. Put bi bio vrlo atraktivan jer se strmo serpentinama penje uz greben ali nažalost potpuno je zarastao , pun kamenja i oborenih grana da sama nisam smela da se upustim dalje, a pitanje je može li se uopšte. Vraćam se na put ka Prekobrđu ali i tu pronalazim jedan putić koji skreće niz stranu, pa reko ajde i njega da pogledam. On ide rubom oko brdašca i završava na livadi sa koje se pruža lep pogled na mansatir. Vraćam se na trasu i silazim strmim zemljanim putem do mosta preko Sjevernice. Ovaj most je prošle jeseni asfaltiran na radost malobrojnih meštana. Ja nisam baš bila toliko srećna jer i ovaj deo prirode je bio potpuno autentičan i daleko od modernih tekovina civilizacije. A dalje posle njega kreće borba sa strmim vijugavim zemljanim usponom izbarzdanim erozijom i ko zna čime još Po suvom je kako tako, ali kada je zemlja mokra, e onda je vrlo interesantno Ali beta već zna teren i izlazi bez problema. Taman pomislih prođosmo teži deo kad eto prepreke. Odronila se stena na put i ostavila uzak prolaz uz liticu I šta ćemo sad ? Ovako na slici ne deluje strašno. Verujete mi jeste. Plus ako se uzme u obzir da se ja bojim ivica. Kad im se približim momentalno gubim ravnotežu i u većini slučajeva padam upravo na onu stranu gde ne treba. Inače jednom prilikom čovek čija je vikendica tu iza u blizini mi je pričao kako se ne retko dešavalo obzirom da je ovo na TET-u pa prolaze motociklisti a ima i stranaca, dešavalo se da je morao da pomaže da se motor izvuče iz provalije, jer ljudi skliznu i kad nema prepreke. Takav je put, uzak, kemenit, pa se desi da vozač izgubi kontrolu i otkliza niz stranu. A to su onda tantalove muke odatle uz tu strminu izvući motor. Ha, pa kad sam već dotle došla, a čini se da ako malo očistim prolaz pa polako pokušam, možda i uspem da prođem. Uh nije mi uopšte bilo svejedno, posebno što moram tuda i u povratku da prođem jer ne dolazi u obzir sada varijanta da pravim krug. Drugi deo kruga su putevi koji se koriste za drva i to retko, znači velika je verovatnoća da na tom delu ima oborenih stabala i neprohodnih deonica posle zime. Dakle, istim putem pored ivice i nazad Al kad je želja da otkrijem može li se do vrha jača od straha Naravno, idem. I prođoh , mada mi je čizma u jednom momentu zapela za stenu, ali ipak prođoh. Posle toga ponovo počinje uspon. Na jednoj krivini sretoh baš ovog čoveka što sam malopre pominjala. Džipom se odozgo spuštao ka vikendici. Pitala sam ga ima li snega do gore. Kaže ima ali je on napravio tragove pa da pratim, nisu kaže velike deonice, misli da ću izaći. Pa ajde da probam. Ne provlači mi se baš odmah ponovo pored onog ruba Zaista je bilo par deonica pod snegom. Gledala sam da hvatam ivice gde se već topio ali na par mesta čitava širina puta je bila prekrivena snegom, a uspon nije baš mali. E pa rešila sam da prođem, tako da sam hvatala zalet , malo ševrdala, nogama balansirala i prošla sam sve deonice pod snegom. I eto me na vrhu prevoja Desno u pozadini Komovi su još pod debelim snegom A i levo Maganik Odozdo iz rupe sam došla , a sad treba i nazad Dalje nisam išla. Za ovaj put je i ovo dosta. U povratku lako prolazim onaj odron. Valjda me drži adrenalin od uspešnog uspona. Posle odrona je ćumurana onog čoveka. Nisam je ni jednom videla dok radi. Još nisam umorna pa odlučujem da se nazad vratim zaobilaznim putem i taman proverim kakvo je stanje što se snega tiče na grebenu ka Crkvinama. Vozim preko Jasenske kose do grebenskog puta. Put je čist, snega na njemu više nema. Znači moći ću grebenom i do Crkvina, ali ne danas Za kraj dana još jedan pogled ka vrhovima pod snegom, ovog puta su to Tali i Lukanje čelo, a onda nazad na zaslužen odmor. Zadovoljna sam. Konačno pomak ka visinama i pređenih šezdesetak kilometara lepe ne baš lagane vožnje. Danas smo dosegli 1272 m, još malo pa ću moći i pod Maganik

Hvala . Zaista se tako i osećam . Upravo iz tog razloga i biram život ovde u mom parčetu raja . Na točkovima ili bez njih, pogled na zelena brda, reku u podnožju, kamenog gorostasa iznad, cvrkut ptica uz koji se budim, miris trave i zujanje pčela, duboko me ispunjava mirom, leči rane i donosi radost

I, eto mene ponovo posle male pauze Pošto ne mogu da se vozim, a kako stvari stoje neću više ni voziti ove sezone, reko ajde bar da pišem i tako se prisetim lepih vožnji i predela , pa i da to podelim sa vama. Jedna od sledećih vožnji s početka proleća, kada se sneg još nije otopio na planinama preko hiljadu metara, što je sužavalo mogućnosti za izbor ruta, bila je po šumama na potezu od Prekobrđa ka Morači. Taj dan sam više krenula u istraživanje sa ciljem da pronađem u tom delu nove puteve kojima do tada nisam vozila. Nisam baš imala ideju da li ću uopšte pronaći nešto novo i zanimljivo , a da nije slepi šumski put, ali se na kraju ispostavilo da je dan bio izuzetno uspešan , otkrila sam puno toga interesantnog, a usput napravila krug od četrdesetak kilometara . Put kojim često idem, ka manastiru Prekobrđe, a retko zastanem da u podnožju pogledam prelepu snažnu reku Sjevernicu čijim koritom sada teče velika količina penušave sveže vode. Na jednom mestu se spuštam do reke na mestu gde je ona uska i plitka ali se ne usuđujem da je pregazim. Suviše je divlja i ima puno krupnog kamena, lako mogu pasti ili se zaglaviti da ne mogu sama odatle izvući motor. A i neizvesno je ima li uopše puta dalje na drugoj obali. Sve deluje zapušteno i zaraslo. Odustajem i vraćam se na put. Vozim dalje. Penjem se u šumu ka lovačkom domu. Put poznat, prošla sam prošle godine mnogo puta njim, a i ove . Ideja mi je bila da na velikoj lakat krivini odakle desno put silazi ka Morači skrenem levo. Videla sam da tu postoji odvajanje koje nikada nisam istražila kuda vodi. To je bio pun pogodak. Preda mnom se otvorio čitav lavirint šumskih puteva koji su se vijugavo peli u visinu, pa silazili u rupu, pa opet kružno i tako oko dva brda. Dva nova za mene do sada neistražena brda Iz nove perspektive gledam Maganik i kanjon Mrtvice A onda nailazim na prvu kućicu na drvetu. I solarni panel pored nje. U prvom momentu ne shvatam šta će na nekom zabačenom vrhu ova kućica, a još manje šta će joj struja. Međutim kasnije sam naišla na još dve takve na druga dva vrha. Shvatila sam da su to lovačke izvidnice , mada mi i dalje nije bilo jasno šta će im solarni paneli , dok mi rođak nije razjasnio da verovatno imaju kamere, snimaju kretanje divljih svinja. Pa izgleda da su sada snimili i mene. Kada budu gledali snimke sigurno će se pitati šta ova budala sa motorom radi ovde i što im obilazi izvidnice Mada svi u okolini već znaju za mene, pa i lovci. U početku su bili potpuno u čudu ko je ova žena sa motorom što sama luta po planinama, ali mislim da su se sada već donekle navikli Na drugom vrhu nova kućica. Ova je veća a i visočije podignuta, pruža veći i bolji pregled Sa ovog vrha doduše, kroz grane pruža se prelep pogled na magistralu i reku Moraču. Nisam smela bliže ivici da se provlačim kako ne bih skliznula niz liticu , ali i ovako je pogled bio lep. Silazim sa vrha novim šumskim putem sa druge strane brda. I tu ima lepih pogleda , starih napuštenih drvenih kućica, a i tragova divljih svinja A onda jedan ćorsokak. Strm put na dole koji nažalost nisam otkrila do kraja jer je bio zatrpan odronom. Vraćam se gore Na kraju, obišavši krug oko ovog dela planine, pre povratka na raskrsnicu odakle sam skrenula levo silazim u selo da i tu vidim ima li šta zanimljivo za vožnju. Put dosta grubo i strmo silazi naniže. Prolazi pored nečijeg imanja gde u poslednjem trenutku vidim da ima nekoga. Ali već sam prošla. Dolazim do dna, do kraja puta, koji se završava na reci. Dalje nema. Vraćam se nazad do imanja, javljam se domaćinu i tu shvatam da čoveka poznajem. Sretali smo se par puta usput dok sam ja vozila a on išao peške sa magistrale kući. Sigurno ima više od sedam kilometara tako uzbrdo i prečicama od magistrale do kuće. Ali šta će čovek, ide , navikao je već. Iako nemam običaj da se zadržvam na kafi i soku, a svi gde god prođem a da nekoga ima uvek zovu i nude, ovde sam malo napravila pauzu da popričam sa Velimirom i pomazim njegovu umiljatu šarplaninku Od njega sam saznala i za treću kućicu. Pa kad je danas dan za lovačke izvidnice i nove šumske puteve, red je i tu treću, poslednju da pronađem Eto i nje Lep, ispunjen dan. Puno neočekivanih otkrića tu odmah u komšiluku a sve na visini ispod 800 metara. To me je obradovalo jer sneg još neće pustiti da se ide na Maganik a ni na Bjelasicu. Pa sad imam novi deo planine gde mogu da se vozim i da nikad nije dosadno

Prodajem Motul ulje za mešavinu za dvotaktne motore, Motul 710 2T. Ulje je original, kupljeno u Mass-u, ali mi zbog prodaje motora više nije potrebno. Imam 5 kutija od po 1l. Cena po litru 1.700,00 din. Za informacije i dogovor me kontaktirajte na pp

Sami .... Rekočica, ispod Maganika

Dodir neba - Bjelasica

Pešića jezero

Proleće u kamenu - Kameno katunište

Katun Ravanjski - oaza prostranstva i tišine

U središtu

Ni na nebu, ni na zemlji

Litica

Poslednja vožnja pred kiše i zahlađenje a ispostavilo se i sneg, bila je klx-om. Od dolaska on stoji parkiran . Jedan razlog je što prvo betom ispitujem teren i situaciju na terenu, a drugi u ovom slučaju odlučujući je što zeleni nije hteo da pali od dolaska. Mislila sam da je u pitanju akumulator jer je zimus stajao gotovo tri meseca a za to vreme je samo jednom vožen . Taman sam se spremala da odem do neke prodavnice moto delova da kupim novi al reko ajde još jednom da pogledam kleme i ostalo što sam mogla sama . Ispostavilo se kad sam ponovo stegla klemu motor je upalio bez problema. Pa kad je već upalio aj da njega provozam i dopunim akumulator. Prvobitno sam mislila sa se vozim asfaltnim planinskim putevima, da odem do Trmenje, jako lepog malenog sela na susednom brdu koje prošle godine nisam obišla samo iz razloga što je put do njega u celosti asfaltiran. Ali da ne bude sve samo asfalt, umesto da siđem na magistralu pa sa mosta Melještak da skrenem u brdo, odlučila sam se da krenem na gore mojim omiljenim šumskim putem za Gornja Rovca, pa odatle ka Trmanji. Međutim nisam daleko stigla, već Gornja Rovca su na 900-1000 mnv. a ka Trmanji se nadmorska visina povećava, pa je uski asfaltni putić uskoro bio pod snegom. Tu automobili slabo prolaze tako da se sneg zadržao. Pokušala sam malo po snegu, ali to sa težim klx-om nije išlo. Šteta, izgleda da ću do Trmanje drugi put. Istim šumskim putem sam se vratila nazad do kuće sa novom idejom , da pokušam na drugu stranu, ka Cerovici i Liješnju. I ova sela su na istoj nadmorskoj visini kao Trmanje s tim što se tim putem češće prolazi jer su sela nastanjena, plus je požar koji danima nije mogao da bude ugašen doprineo da se zaostali sneg otopi. U povratku iz Gornjih Rovaca zastajem da slikam prelep pogled na mostove i sela u podnožju. Dole levo most Pjenavac, desno most Melještak, preko puta Sreteška gora i vrh Štavanj Za Cerovicu moram da siđem do magistrale, malo njom vozim, pa da se spustim do Morače i pređem je preko starog železnog mosta, a onda se vijugavim asfaltiranim putem penjem naviše. Morača Od Cerovice do Liješnja umesto asfaltom , pronašla sam prošle godine šumski put vrlo zanimljiv za vožnju. Sama Cerovica je selo na litici iznad kanjona Mrtvice. Kad se pogleda iz daleka čovek se zapita ko je podizao kuće na takvom mestu i kako se uopšte do njih stiže. A takav je i put do sela i kroz njega Nisam klx-om ranije išla tim putem. Ali sada je zemlja bila suva i mogla sam bez problema pod uslovom da me ne sačeka sneg. Nažalost stigla sam do prevoja ka Liješnju odakle šuma više nije svetla i u senci je tako da se sneg podosta zadržao. Pa dobro, bilo je očekivano ali i lepo voziti dotle. Dan je bio perfektan, možda čak i najlepši do sada. Ko bi poverovao da će već sutradan da krene nevreme nalik na smak sveta Preko puta kamene stene Maganika ( istočni deo ) a dole između kanjon Mrtvice Odatle se vraćam kroz Cerovicu na asfalt pa dalje njim do Liješnja. Jednog momenta mi nešto veliko čupavo nalik psu pretrča put i pobeže niz stranu. Kasnije mi je brat rekao da je verovatno bio vuk. Tuda su prethodnih dana besneli požari, posledice se vide na svakom koraku, pa su i životinje od toga verovatno izbezumljene. Uskoro stižem na Liješnje. A tamo lepo, sunčano. Selo se prostire na visoravni ušuškano između kanjona Mrtvice i Maganika sa jedne strane, vrha Lukanje Čelo sa druge a dijagonalno u produžetku je Kapetanovo jezero i vrhovi Moračkih planina Stožac, Orlojevac i dr. Između puta i Kanjona Mrtvice prostiru se lepe žute livade, pa sam se provozala ka vrhu brdašceta da tu napravim pauzu za slikanje i uživam u suncu. Desno od motora je kanjon Mrtvice. Maksimalna visina ove klisure je 1100 mnv . i to je otprilike ovde gde se nalazim Desna strana kanjona su kamene stene Maganika U pravcu moje čizme ispod belih vrhova je Kapetanovo jezero. Za vožnju do tamo ću motari još da popričekam Posle uživanja u ovim prelepim pejsažima, poprilično raspoložena zbog fantastičnog dana, svratila sam da pozdravim prijatelja koji inače pravi najbolji sir koji sam probala Malo sam posedela sa njim. Sira trentno nema, ali lepo smo proćaskali. U povratku, kad sam se spustila u podnožje svratila sam da pogledam još jedan put za koji znam ali nisam njim išla. Naime , to je put kojim se dolazi do početka tj ulaza u kanjon Mrtvice. Kada peške želimo da obiđemo ovaj kanjon od ušća Mrtvice u Moraču ka selu Velje Duboko , isključimo se u Međurečju sa magistrale i onda tim putem u dužini od 5 km vozimo levom obalom Mrtvice do kraja puta, odnosno do poslednjeg domaćinstva na kraju tog puta. Odatle počinje kanjon i pešaćka tura. Put je makadamski ali u pojedinim delovima nije baš najbolji za sve vrste vozila. Pogledajte kako kanjon i Mrtvica odatle izgledaju. Ovo svakako vredi obići. Smatra se da ovaj kanjon spada u jedan od najlepših u bivšoj SFRJ. Posle pogleda na kanjon odozgo iz Liješnja, pa sada odozdo, da zaokružim celinu spustila sam se do ušća Mrtvice u Moraču i time završila ovaj prelep dan . Zadovoljna, vratila sam se kući, parkirala motor u toplo pored njegovog drugara, založila vatru i pomislila, e sad kišo možeš i da počneš

I dok čekam da oluje i kiše stanu i ponovo grane sunce, jutros je umesto njega osvanuo sneg Kod mene se malo zabelelo ali gore višlje napadao je novi sneg. Biće ovo dugo i varljivo proleće . Umesto planiranja ruta za vožnju moraću izgleda da se pozabavim nabavkom dodatnih količina drva za ogrev Ostala je još jedna vožnja koju sam ugrabila dok je još bilo lepo, toplo i suvo. Napisaću o tome kasnije, dok ugrejem dobro kuću

Na red je došla jedna lepa , opuštajuća vožnjica naviše od moje kuće, u pravcu ka Maganiku, a gde drugo Pošto ne mogu daleko da stignem na putu ka Maganiku, rešila sam malo da istražim i vozim se putevima i livadama Sjenokosa. Sjenokosi su seoce iznad Gornjih Rovaca, a ispod Maganika. Ono po čemu se izdvaja od okoline su lepe padine sa prostranim livadama pogodnim za ispašu stoke posebno u prelaznom periodu u kasno proleće kada je na Maganiku i drugim visokim planinama još uvek sneg. Sjenokosi se nalaze na 1100 mnv. Ono malo porodica koje još uvek gaje i izdižu stoku prvo izađu na Sjenokose polovinom maja i tu se zadrže dok sneg ne dozvoli da nastave za Maganik. Isto tako polovinom oktobra silaze prvo do Sjenokosa a onda u niže krajeve gde prezime zimu. Nisam do sada vozila u tom pravcu a nisam tačno ni znala kuda. Žarko mi je prošle godine otprilike rekao gde im je kuća. U ovo vreme oni još nisu tu ali sam htela da pogledam put i predeo. Od kuće vozim standardno putem kroz šumu koji volim a jako je lep i za vežbu a i uživanje jer se brzo penje sa 400mnv. na 1000mnv. Pogled na brda preko puta, na Moraču i magistralu je prelep. Odatle jednim delom put je asfaltiran, ali jednako zanimljiv, uzak, planinski. Ubrzo prelazi u makadamski put. Tu ima nekoliko skretanja nalevo ali mi nisu ranije privlačila pažnju jer sam mislila da vode do kuća. I vode , ali vode i na Sjenokose Skrenula sam na prvi od njih i ubrzo se našla u dvorištu u kome su dva čoveka popravljala ogradu. Ispostavilo se da Ljubišu poznajem od ranije, a to je bila kuća njegovih roditelja. Ono što me je posebno obradovalo u tom susretu je to što su mi pokazali kuda mogu izbiti na šumski put koji me vodi na Sjenokose. Rekli su mi da idem putem do kraja ako može od snega a onda da nastavim livadama do vrha gde je sa druge strane litica iznad sela Maničevo. Uvek me obraduje kada otkrijem neki novi put, a ovaj je bio i više od toga . Trebalo je samo još videti može li se od snega. Moglo je do livada. Malo sam silazila sa puta, zaobilazila smetove, malo vozila po snegu gde je moglo i popela se do lepih žutih livada. Do litice nisam mogla ovaj put, ali biće prilike Ono što me je posebno obradovalo i vratilo stare drage uspomene je što sam u jednoj oronuloj napuštenoj kolibi prepoznala kolibu koju sam posetila samo jednom , ima tome 23 godine, za vreme bombardovanja. Pripadala je Rankovoj i Pavlovoj majci - prijatelji moga oca sa kojima je odrastao i čuvao ovce po crnogorskim zabitima Niko od njih više nije živ, a eto ja sasvim slučajno sada stojim sa mojim konjićem na dva čupava točka ispred oronule kolibe i prisećam se, kao da je bilo juče, konja koji se valja na travi, malih belih jarića sa kratkim crnim čizmicama i bake Stane koja nam sa širokim osmehom ide u susret . Lepe uspomene . Od kolibe sam se vratila malo nazad i skrenula na drugi put kojim sam se popela do najviših livada u tom delu Sjenokosa do kojih sam mogla da dođem. Izbila sam na predivne prostrane padine pod žutom travom još uvek prošaranom snegom, što je prizoru davalo još veću lepotu. Dalje nije moglo a mislim da je vrlo blizu i ta litica i kraj puta o kojoj je Ljubiša govorio. Proveriću to kada se sneg otopi. U povratku naniže sam negde omašila i tako slučajno pronašla novi silazak na put ka Maganiku I odatle je lep pogled. I ovaj dan je bio prelep, sunčan i topao, a i dim se malo razišao pa je i pogled na predele okolo odmah mnogo lepši. Maganik se mnogo jasnije i lepše vidi nego neki dan. Posle vožnje po snegu neki dan, u pokušaju penjanja na Štavanj i greben ka Crkvinama, htela sam ponovo da pokušam i vidim mogu li malo dalje da odmaknem ka planinarskom domu ispod Maganika u odnosu na prošli put. Uspela sam još dve, tri krivine dalje da stignem ali opet to nije bilo ni do ravnice u Granici pre uspona ka domu. Po snegu mi ide dok je on plitak i dok krampon probija do kamena. Guma tada ima grip. Čim je sneg dublji a mekan, guma tone , kliza i to već ne obećava da ću daleko stići a i problem je u najavi u pokušaju okretanja. Na vreme sam se okrenula nazad U povratku sam pronašla put ka Žarkovoj kolibi. I tu je bilo malo vožnje po snegu uzbrdo, malo sklanjanja oborenog drveta sa puta ali sam prošla. A onda nazad jednom prečicom kojom skraćujem vožnju asfaltom a zanimljiva je jer ide preko potoka sa krupnim kamenom, pa rubom iznad nečijeg imanja pešačkim putićem i izlazi ponovo na asfalt kod česme. Vožnja u kilometrima nije bila dugačka, ali mi je pružila veliko zadovoljstvo. Neretko uživam u kompletnom doživljaju koje osim vožnje motora pružaju i prelepi predeli, vidici, toplo sunce i emocije koje prate sve to Ovo je bila takva vožnja.

Nije bilo vremena za odmor. Ostalo je samo par dana do kišnog perioda. A ovde kad krenu kiša , padaju obilno kao da će smak sveta i mogu da potraju dosta dugo. Možda i čitav mesec a nekad i duže. Trebalo je obići što više puteva, ono što je bilo prohodno, dok su suvi i dobri za vožnju. Sledeća vožnja je bila ka Crkvinama preko Prekobrđa, grebenom. Znala sam da put nije prohodan do Crkvina, tu ima još uvek dosta snega jer je to deo koji je okrenut ka Bjelasici. Ipak do negde može da se stigne, pa sam krenula da vidim dokle. Drugi problem je bio požar koji se proširio u tom delu šume i još uvek nije bio ugašen. Put preko Prekobrđa do mesta na grebenu gde počinje snežni smet je bio odličan. Nije urušen dodatno vodama preko zime, a sada je bio suv i dobar za vožnju. Ponadala sam se da se sneg možda otopio od toplote koju je požar širio, ali nije. Vozila sam i delove gde je bilo delimično snega na putu sve do mesta gde dalje nije bilo svežih tragova od džipova. Sneg je odatle bio dublji i za mene neprohodan. I ovaj dan je bio izmišljen. Pravi prolećni, sunčan dan kakav se samo poželeti može. Potrudila sam se da krenem što ranije , a to je bio oko podne , da iskoristim što više . Tako da se posle zaustavljanja pred snežnim smetom nisam vratila odmah kući, nego sam nastavila da vozim putevima u tom delu šume između grebena i Morače. Spustila sam se nazad poznatim putem od ranije do lovačkog doma. Dobra vest je da je lov u ovom delu godine zabranjen, tako da me lovci neće upucati E sad, jeste da mi je susret sa njima često pomagao, oni uvek znaju neke nove puteve i raspoloženi su da mi pokažu kako do njih, ali sama činjenica da ubijaju životinje mi nije nikako prihvatljiva. Dakle, spustila sam se do doma koji je sada prazan, odatle do Morače, pa dalje do Bara Radović odakle sam htela da pokušam da se popnem ponovo na greben da vidim ima li u tom delu smetova. Međutim, požar je upravo gutao šumu iznad Bara i bukvalno je sekao put kojim bih trebala da prođem. Nisam mogla ni tuda. Vratila sam se dole. Ostao je samo još jedan pokušaj, još jedna mogućnost da izađem na Crkvine. Prošle godina sam obično silazila tim putem. Nekako se potrefilo da ni jednom nisam izlazila uzbrdo. Pa eto, taman sada da probam. Iako meni usponi idu bolje od silazaka, a možda mi se samo učinilo, ali ovaj uspon iz ravnice koja se zove Vočje do Crkvina mi nije bio baš tako jednostavan. Nije bilo problema, sve je to bilo ok, ali mi je ostalo u sećanju kao laganije. Tuda sam i klx-om silazila ranije. Moram jednom njim probati da se popnem. Nema tu nekog velikog uspona, samo dva, tri prelaska potoka sa krupnijim kamenom oko njega su malo nezgodniji. Uglavnom izašla sam na Crkvine iz trećeg pokušaja Zatim sam se istim putem vratila nazad u podnožje, jer preko grebena se nije moglo nazad, a ni goriva više za istraživanje prohodnosti puta sa te strane nisam imala. Ostalo je još goriva a i snage da se istim putem preko Đuđevine i Morače vratim nazad kući. Lep dan i dobra vožnja. U istraživanju, tražanju i vožnji prešla sam oko 80 km. Šteta, taman ulazim u štos a uskoro će tajm aut Ali tako to ide, šta da se radi. Požar desno, u Barama Iznad prednjeg blatobrana se nazire manastir Prekobrđe a desno od repa je kanjon Sjevernice

Sledeći dan sam krenula ka Štavnju, preko puta. Videlo se da se vrh beli, ali vredi voziti dokle bude moglo. Lep je to put a i dan je lep za vožnju pa ne treba propustiti. Dosta daleko sam stigla, možda je nedostajalo još dva kilometra do vrha. Međutim , uspon je postajao veći a sneg dublji pa sam se tu okrenula nazad. U povratku sam ponovo skrenula na sporedni putić da vidim gde vodi. Uh to je bio slepi zapušten i pomalo strm put do neke napuštene kuće. Jedva sam se okrenula da se vratim nazad. Ali bilo je zanimljivo spuštati se njim . Jedino što vodi u usamljeni deo Sreteške gore gde nije baš svejedno biti sam ukoliko iskrsne neki problem. Bezbedno sam se vratila na glavni put a onda njim lagano nazad. Usput sam se zaustavila kod vodopada koji je u ovo doba godine bogat vodom a i veoma lep. I na kraju pogled na Pjenavac, zelenu Moraču ispod njega i moju kućicu gore na brdu Most Melještak i Morača

E sad je red došao i na motor Pogađate u kom pravcu sam prvo otišla? Kako da prvo ne proverim kakav je put za Maganik i dokle je prohodno Put do Gornjih Rovaca je bio odličan, mnogo bolji za vožnju nego poslednji put kada sam njim vozila jer je sada bio suv kao da je leto. Kiše dugo nisu padale. Šteta što to neće potrajati . A šteta i što posle Gornjih Rovaca nisam daleko stigla, nije se dalje moglo od snega. Mislila sam da će moći bar do planinarskog doma. Ali ne, nisam stigla ni do ravnice pre uspona ka domu. Nema veze, oko srca mi je već bilo toplo jer sam ponovo na mojoj planini. Sad do Sjenokosa, kad još malo otoli par kilometara dalje a kasnije i do vrha Samo treba imati strpljenja. Strpljenje? Šta je to ? Vratila sam se nazad do Sjenokosa i tu malo upijala sunce na još uvek žutoj livadi. Beli vrhovi Maganika otpozdravljali su odozgo U povratku sam skrenula na jedan novi šumski putić da vidim kuda ide. Vozila sam njim do oborenog stabla. Zanimljiv putić, treba jednom ponovo doći i videti gde će me dovesti. Dan se topao i sunčan. Osećaj kvari miris dima od požara koji se šire i približavaju mom selu. Teško ih je obuzdati. Nebo nema onu lepu prozirnu plavičastu boju, sivo je i mutno od dima... Brda koja se puše od požara U povratku na poznatoj krivini zastajem da se javim da sam stigla Još malo drugim šumskim putem I onda kući Bila je to kratka ispitivačka vožnjica, da vidim gde sam ja a gde planina. Kratka ali slatka . Sve je dobro prošlo. Nisam zalutala, nisam se zaglavila, nisu me izvlačili, niti sam imala bliske susrete sa divljim životinjama A nisam bila ni previše nestrpljiva da probam dalje pa se nisam zaglavila u snegu. Dobro je Majo, kažem samoj sebi. Ne žuri, sve će doći na red... Hm...to je samo u teoriji tako. U praksi obično ne idem korak po korak, a trebalo bi možda. Valjda me je strah da nešto ne propustim ako sad i odmah ne zgrabim sve A ko zna, možda napredujem i postajem obazrivija. Videćemo

Proleće je počelo u punom svom sjaju. Dani su bili topli i sunčani. Ali, to će potrajati samo nekih nedelju dana , a onda stiže novi talas zahlađenja kako kažu metereolozi. Volela bih da su pogrešili, ali ovaj put nažalost nisu . Šta je tu je. Trebalo je iskoristiti tih par narednih dana što bolje. Zemlja je sada suva, treba pre novih kiša izaći motorima da se izvidi kakva je situacija posle zime. Dokle je suvo a gde počinje sneg, jesu li šumski putevi prohodni ili je popadalo drveće, jesu li vode odnele puteve i sl... Međutim, požari su i dalje besneli u okolini. Nisam znala gde bezbedno krenuti, na koju stranu... Sa druge strane ostalo je možda još samo par dana za ono što jednako volim koliko i vožnju, ili sam volela dok motori nisu uzeli primat . Sneg i skijanje! Na Bjelasici još ima snega i skijalište radi, ali neće još dugo. Temperature su visoke da bi kvalitetan sneg za skijanje još dugo opstao. A opet vreme je idealno, sunčano. Kako to propustiti . Uz svu opremu za motore ponela sam i skije sa namerom da se bar jednom spustim niz lepe padine Bjelasice . Ovaj put na skijama a kad se otopi sneg onda i motorom . Poslednji put sam se motorom pela do Zekove glave prvog novembra prošle godine. Već tada je zahladnelo i padao je prvi snežić ali se još uvek moglo gore. Sada je ova planinska lepotica prekrivena belim ruhom, a i kao takva pruža veliko uživanje i lepotu. Pa sam treći dan po dolasku odlučila da i ja dodirnem deo te snežne lepote pre nego isčezne Žičara gotovo prazna, kakvo lepota Ove godine je puštena u rad nova žičara koja povezuje dva skijališta - K7 Sunce, plavo nebo i sneg - moj najdraža kombinacija Katun Vranjak još spava zimskim snom Priznajte, teška je dilema da li je lepše ovako ili motorom niz zelenu livadu A planina samo moja

Evo mene opet Vratila sam se u moju Nedođiju Sada, ovako mračna i mokra, zaista deluje kao prava nedođija. Zapljusnuta velikim teškim kišama i vetrom koji silovito udara , svako jutro kad otvorim oči, prvo proveravam da li sam još uvek u svom krevetu, u svojoj kući ili sam osvanula negde na nekoj nepoznatoj zemlji čuda, kao Alisa . Ipak, još uvek sam tu. Mada su kiše tek počele, videćemo kako će biti dalje ... Zimus sam se malo ulenjila ušuškana u gradu , nisam pisala a bilo je još lepih vožnji i fotogtafija od jesenas. Ako kiše potraju kao što verovatno hoće, kad imam struje i ne muče me drugi izazovi života u selu, vratiću se na te vožnje. A sada ću malo pisati o svom povratku u selo na samom pragu proleća, kada sunce još nije valjano ni progledalo. Sneg se pred njim još nije povukao ni u nižim predelima a na visokim čvrsto drži odstupnicu, ni ne pomišlja na predaju. Rano je bilo za povratak ovamo, posebno za vožnju motora. Moje selo nije na velikoj nadmorskoj visini. Tu snega slabo ima i tokom zime. Ali svi putevi , svi kojima volim da vozim idu u visinu na preko 1000 mnv. i svi su još uvek pod snegom i biće još neko vreme. Ostaju šume okolo, kojih ima dosta . A uvek ima i novih neotkrivenih putića. Ali, ovog proleća su te šume zahvatili veliki požari. Lepe guste šume kojima sam prošle godine krstarila sada su gorele kao buktinje. Vatrena stihija se širila sa jednog brda na drugo, uništavala sve pred sobom i puno muke zadala meštanima i vatrogascima dok vatru nisu zauzdali. Olujnoj kiši koja je počela pre tri dana prethodio je poduži period suše. Da se vratim na povratak... Boravak u Beogradu tokom zime sam iskoristila da na motorima uradim servis i šta je bilo potrebno za novu sezonu, kako bi se što spremniji vratili ovamo. Ispostavilo se da pripreme nisu išle baš kako je planirano ali su se ipak nekako privele kraju. Dvadeseti mart je bio datum predviđen za polazak ali sam krenula dan kasnije, u ponedeljak 21. Proleće i ja stižemo Ipak, nije sve bilo tako glatko. Putovala sam jako dugo. Sve moguće partole su me usuput zaustavile jer je baš tog ponedeljka krenula akcija pojačane kontrole saobraćaja pa im je moj neobični karavan u vreme kada još nisu navikli na motore na asfaltu privlačio pažnju. Na Zlatiboru zimska idila Kokin Brod Kada sam konačno u sumrak stigla nadomak sela, sačekao me se sablasni prizor. Vatrena stihija je gutala šumu ispod Ropušnice, od vrha pa gotovo do puta. Miris paljevine se širio vazduhom a nebo je gorelo. Umesto onog poznatog osećaja kada srce zaigra na ulazu u kanjon Morače, zebnja i teskoba pritisli su mi srce. Tek stigavši pred kuću sam osetila olakšanje . Mir se polako vraćao. Tu smo, ponovo. Idemo iz početka Videćemo kako sada sve to izgleda posle zime, snegova, nevremana, vatre, vetrova .... Jutro je osvanulo mnogo lepše. Granulo je sunce i donelo radost i novi dan Još uvek goluždravo drveće i braon brdašca od kojih mi srce radosno poskoči. Tu ćemo se voziti dok se sneg na Maganiku ne otopi Ljubičice ! Proleće stiglo si A motori zagrljeni i ušuškani strpljivo čekaju svoj trenutak Eh da i ja imam njihovo strpljenje....

Hvala To bi moglo da bude zanimljivo. Međutim ja baš i nemam iskustva sa video zapisom, ni opremu za to nemam. A i nekako mi je uvek bila bliža pisana reč i slika. Ali ko zna, možda probam i to . U međuvremenu ću deliti iskustvo ovako, kroz priču i sliku .

29.09.2021 Vožnja u lokalu Danilov most - Zeleni vir, Manastir Kostrikovača - Mrtvo Duboko, Zavrh - pogled na kanjon Mrtvice Posle Sinjajevine gde sam se dobro navozala ali i pomalo umorila, usledila je kratka pauza a onda jedna već dugo iščekivana vožnjica za dušu, tu u lokalu. Jureći za daljim putevima i otkrivanju novih staza i predela, nikako da stigne na red nešto što mi je bukvalno tu na dohvat ruke, samo treba da se spustim sa brda, a po lepoti i značaju ne zaostaje, naprotiv, čak i prednjači u odnosu na ostale bisere prirode koje sam do sada obišla. Reč je o kanjonu reke Mrtvice. Jednom ranije sam pisala o ovom kanjonu i njegovoj lepoti i tajnovitosti. Jedan od možda najlepših kanjona u Crnoj Gori, a gotovo nepoznat i neposećen do pre par godina. Pre neku godinu sam ga prepešačila sa ćerkom gotovo u celoj dužini do ispred Velje Dubokog. Međutim, ostala su neka mesta koja nisam videla a želela sam. Jedno od njih je Danilov most i deo Mrtvice ispod njega koji se zbog svoje smaragdno zelene boje zove Zeleni vir. Pogledajte i zašto. Daniov most je sagrađen 1858 godine. Sagradio ga je knez Danilo Petrović Njegoš u čast svoje majke Krstinje. Nekada je taj most bio važna saobraćajnica za meštane, spajao je dve obale reke Mrtvice i omogućavao prelazak iz rovačkih sela sa jedne strane do Međurečja sa druge strane a odatle magistralom ka Kolašinu , Podgorici i dalje. A pre svega su ga svakodnevno koristili đaci za odlazak u školu u Međurečju. Da bi vremenom kako su škole zamirale i sam prilaz mostu zarastao u šiblje i žbunje, skrivajući od oka prolaznika ovaj prelepi kutak prirode. Preko mosta dalje nisam mogla motorom, ali da sam peške nastavila došla bih do ulaza u kanjon Mrtvice. Ko želi ovaj kanjon da poseti, sada ga je lakše naći. Par godina unazad postoji tabla na magistralnom putu Kolašin-Podgorica u mestu Međurečje gde treba skrenuti da bi se spustilo do ušća Mrtvice u Moraču. Dotle se može doći i automobilom, asfalt je, a onda se peške nastavlja ka kanjonu. Dan je bio sunčan i topao, nije mi se pešačilo, pa sam se vratila nazad do puta u nameri da odem do Mrtvog Dubokog, sela vrlo blizu mog vazdušnom linijom, a u kome do sada nisam bila . Selo bi bilo kao svako drugo , da ne krije u sebi jednu veoma staru znamenitost, Manastir Kostrikovaču. Manastir Kostrikovača je najstariji manastir u moračko-rovačkoj parohiji. Sagrađen je nešto pre Manastira Morača ( pre 1252. godine ), a obnovljen 2018. godine. Manastir je dobio ime po kostriki, zimzelenoj biljci koja obrasta stabla, jakih i dubokih žila za koje se u nevolji može uhvatiti, osloniti, a da se ne prekine i ne iščupa. Postoji predanje vezano za ovaj manastir, da su meštani iz ruke u ruku preneli svaki njegov kamen sa jednog mesta na drugo , da bi ga sačuvali od neprijatelja. Manastir je sada u ovom malom zabačenom selu ušuškanom između kanjona Mrtvice odozdo i Maganika odozgo, skriven i zaštićen na prelepom brdašćetu. Htela sam iz Mrtvog Dubokog da se popnem u Gornja Rovca ali nažalos put nije spojen, nedostaje nekih par kilometara. Ništa, bar sam probala. Možda do sledeće godine probiju i ovo parče puta. Vratila sam se nazad do Mrtvice da još malo uživam u toplom suncu i prelepoj prirodi a i da napravim još poneku sliku. Hladna i bistra Mrtvica čiste vode koja može da se pije Još jedan put mi je ostao da istražim, put kojim odavde mogu da izbijem gore do blizu groblja. Put bukvalno dolazi do ispod poslednje kuće i tu se prekida. Meni je bilo potpuno neverovatno da nedostaje tih par stotina metara da se spoji sa putem koji prolazi pored moje kuće , pa pored groblja do mesta koje se zove Zavrh. Sve sam mislila proći ću motorom tih stotinak metara pa i ako nema puta. Ali nije baš tako jednostavno. Između kraja ovog puta i tog novijeg što pored moje kuće prolazi su imanja na kosini i delimično ograđena. Srećom u jednoj kući žive ljudi pa su mi pomogli kuda da se provučem do puta. Naravno morala sam popiti kafu uz priču kako to da vozim motor, otkud sama, pa da se unučići slikaju, pa da probaju kacigu, pa umalo i na ručku da ostanem Tu se ispostavilo da je sin lovac pa sam iskoristila priliku da mu skrenem pažnju da i ostalima kaže da dobro gledaju gde pucaju jer tamo gde oni love i ja vozim , da me ne zamene sa divljom svinjom. Mislim, divlja jesam, ne bi mnogo pogrešili a ne bi ni bila velika šteta, ali opet ... Kad sam krenula, Pavle mi je objasnio kuda mogu ako još malo produžim da dođem do litice odakle imam još jedan lep pogled na stene kanjona Mrtvice a i na Mrtvo Duboko, odozgo. Jedva nađoh, malo sam morala i da pešačim, ali vredelo je. Mrtvo Duboko a ispod stene se vidi i manastir To je uglavnom bilo to. Lep, opuštajući dan i fina vožnjica za kraj septembra. Otkrila sam nova mesta, tako blizu a meni do sada tako daleko, nove puteve, uživala u lepoti Mrtvice, miru i tišini Manastira Kostrikovača, druženju sa Pavlom i njegovom porodicom. A onda sišla nazad kući na tanjir tople čorbice. Šta čovek lepše da poželi

Nedelja, ne subota

Markone, potpuno si u pravu za obe stvari. Ova ponuda je zaista unikatna a i meni bi ktm bio sveobuhvatno rešenje za većinu vožnji. Ipak, beta mi je prirasla za srce, mnogo mi mogućnosti pruža i nje ne bih mogla da se odreknem. Uz dopunu sa klx-om zadovoljava skoro sve moje potrebe u vožnji. A da su se kockice drugačije posložile verovatno bi bilo tako kako predlažeš, iskoristila bih ovu ponudu i dobila motor za sve , čak i mnogo iznad mojih mogućnosti