To ne znam ali moguće da je motorni zmaj ☺

Mediteran - plavo more, plavo nebo

Td#9 je klasičan celodnevni. Ovo gore je bila greška, ispravljeno je . Hvala što si javio

Nije, suvozač nije dozvoljen ni u jednoj grupi.

Za dva tri dana biće ovde postavljen link do arhive sa fotografijama sa TD5 .

Dođeš do mene u šator do 12,30 h, popunimo prijavu (ili je ti popuniš online ranije što ubrzava postupak), platiš kod mene 3000 din. i onda sa motorom možeš da uđeš u krug Navaka oko 12,50h i voziš Intro grupu. Intro grupa se vozi od 13-13,30 h. Samo da napomenem, moto oprema je obavezna, od dokumenata lična karta i vozačka dozvola. Vidimo se !

Važna informacija ! Ima još par slobodnih mesta u prepodnevnom terminu na TD5 (subota) i na TD6 (nedelja). Prijava i uplata moguća na licu mesta, samo dođite malo ranije i javite mi se !

Ne, nemamo mogućnost za plaćanje karticama.

Pred nama je lep i uzbudljiv vikend ! Prvo celodnevni TD u subotu , pa prepodnevni u nedelju, a onda za sve ljubitelje motociklizma i dobre vožnje prava poslastica, Trackday.rs Challenge - jedinstvena trka izdržljivosti na našim prostorima ! Tri sata adrenalina, dobre atmosfere i zabave Ako ne učestvujete u trci dođite da navijate i zabavite se. Nedelja 09.06.2019, start u 13:45h ! Za publiku je rezervisan bedem sa koga je odličan pogled na stazu. Cena ulaznica za gledaoce je 100,00 din. Još jedna informacija, Intro grupa će biti u subotu od 13h . Mesta još ima pa se možete prijaviti i uplatiti i na licu mesta. Javite se meni u šatoru malo ranije, najbolje od 12-12,30 h. Vidimo se !

Tako je piki . Da me čekate nego šta , a posle ću sve lapo da napišem nema da brineš

Sjajno, znači bila vožnja Dok si ti vozio po Alpima i družio se sa mrmotom ja sam malo kopala po peščari i družila se sa srnama . Jedna umalo nije naletela na mene. Bila je prelepa al nisam stigla da je slikam, brzo je odskakutala. To mi je baš žao.

Kako je sladak Jel to mrmot ? Gde je slikano?

Moja firma traži zaposlene: - operatera na digitalnim mašinama i - radnika na montažama U pitanje je Big Print , digitalna štamparija specijalizovana za štampanje velikih formata za outdoor. Ako nekome treba posao, želi da radi, vredan je i odgovoran može se meni javiti na pp pa ću ja dalje proslediti kontakt. Detalje o firmi i zaposlenju možete videti na sajtu : http://www.bigprint.rs/2018/07/1474/ Uslovi rada su dobri, primanja redovna a ostale informacije ćete dobiti kada dođete na razgovor. Nadam se da će ovo nekome pomoći da pronađe posao a Big Print dobrog radnika. Pozdrav i srećno !

A sećam se sada, jeste to bilo negde kod Kovina

Sreli smo se ? Gde, u Smederevu? Ne sećam se autobusa ali moguće. Levi migavci mi nisu radili a nisam imala ni retrovizor pa sam kroz saobraćaj uglavnom išla u koloni. Dosta motora sam srela tog dana . Nadam se da sam te bar pozdravila u prolazu Kroz Smederevo sam prošla oko šest ili nešto malo kasnije .

Dok smislim kakav naslov da dam ovom enduro putopisu ispričaću vam gde sam se ovog vikenda vozila i šta mi se sve dešavalo. A verujte ovo sad već postaje ozbiljna off road avantura . Odavno čekam da se poklope razne kockice i da imam slobodna oba dana za vikend a da pritom vreme bude suvo. I eto bio je to ovaj vikend. Mada je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, kiša je ipak stala u noći između petka i subote. Spremno sam sačekala jutro. Nebo je bilo šućmurasto ali se sunce tu i tamo probijalo, još jednom sam bacila pogled na prognozu koja se u protekla 24 h promenila nebrojano puta i krenula. Ideja je bila da vozim nasipom niz Dunav ka Banatskoj Palanci a onda nešto malo pre nje u Dubovcu da skrenem ka Peščari. Opet Peščara! Da, Peščara , velika lepotica ali i veliki izazov verujem za sve zaljubljenike off roada a za mene posebno. Njoj ću se sigurno vraćati mnogo puta dok ne pripitomim ja nju ili ona mene , dok ne upoznam njene staze i bogaze, skrivena mesta i tajne. Pripremala sam se malo detaljnije za ovu vožnju. Skinula sam i iskombinovala par trekova kolega sa foruma koji su ovim putem već prolazili, a za svaki slučaj sam odštampala i mapu kroz peščaru sa rutama koje su dolazile u obzir a kretale se se uglavnom obodom ili kroz centralni deo tako da zaobilaze velike dine. Dine još uvek nisu opcija u varijanti solo vožnje. Peščaru moram još dosta da vozim i dobro je upoznam da bih na dine krenula sama. Dakle, ideja je bila da stignem do Peščare, malo istražim puteve kroz nju, popnem se na Zagajička brda i onda odlučim hoću li istog dana nazad za Beograd ili ću da prespavam pa u nedelju nastavim još malo da vozim po pesku. Šteta je ne iskoristiti priliku kad sam već tu a imam još jedan dan pred sobom koji će izvesno biti sunčan i topao Negde sam ranije pročitala, Alp je pisao da iz Ritopeka vozi skela na drugu obalu Dunava do Ivanova. Malo sam tražila po internetu ne bih li našla informaciju radi li ta skela, koja joj je satnica ili bilo šta konkretno ali ništa pouzdano nisam našla. Ipak sam se odlučila da rizikujem, idem do Ritopeka pa šta bude. To mi je daleko bliže nego da kružim oko Pančeva , pa sad ako skele ne bude videću na licu mesta koje su mi opcije. Imala sam sreće, skela je radila, stigla sam na vreme, čak i ranije. Skela vozi svakim danom osim nedeljom i praznicima, ima i satnicu koje se koliko toliko pridržava dok ima poljoprivrednika koje prevozi do njiva na drugu obalu i nazad. Dok čekam skelu pored lokalne kafanice.. A na skeli samo Zelenko i traktor I ubrzo sam na drugoj obali Dunava Na drugoj obali me čeka ne tako sjajan put po nasipu. Ima dosta dubokih kolotraga i blatnjavih bara. Jako nezgodno za vožnju i zahteva dosta opreza. Povremeno sam silazila ispod nasipa i vozila po travi. To je donekle bolja opcija mada i tu ima skrivenih džombi i neravnina koje se ne vide od visoke trave. Sve u svemu ovaj nasip je dosta lošiji i sporiji za vožnju od ostalih po kojima sam vozila do sada. Ali zelena priroda, mir koji stvara blizina vode, cveće, ptice i poneka domaća životinja koje srećem usput ne dozvoljavaju da mi bilo šta naruši zadovoljstvo. Prolazim Kovin, nebo se nešto mrači kao da će kiša , čak kreće pomalo da pada. Nadam se da neće mnogo, ipak mi se ne kisne a sumorno nebo utiče i na raspoloženje. Mada izgleda ne mnogo I tako zaobilazeći bare, rupe i kolotrage stižem do kraja puta nasipom, do Dubovca. Pa nije loše za sada, jedan deo puta je pređen. Od kuće nekih 90 km . Idemo dalje A dalje navigacija kaže u žbunje Šta ću, poslušam i prođem kroz žbunje Međutim put se uskoro gubi u još većem žbunju pa onda u nečijem dvorištu tako da sam morala da potražim alternativni prolaz. Srećom posle kraćeg lutanja izlazim na put a to je ujedno putanja kojom treba da nastavim ka Peščari. Jednim kraćim delom vozim asfaltom ali me ubrzo navigacija vodi na lep zemljani putić preko livade. A onda u šumu A u šumi Šumarak I eto je Peščara ! Čarobna zelena Peščara! Wau kako sam samo srećna. I nebo je odjednom svetlo i čisto, sija sunce. Sve je prelepo a ja sam neverovatno srećna. Draga Peščara naizgled meni daleka i teško dostižna sada je tu ispred mene u sasvim novom predivnom zelenom ruhu. Otvara mi širom svoja vrata i hrabri me da uronim u nju. I ja ulazim u nju. Pratim rutu na navigaciji koja mi kaže da ću preseći Peščaru po širini i izaći kod Šušare odakle bi trebalo da mi bude donekle poznato kako da dođem do Zagajičkih brda. Ulazim sve dublje u šumu, granja i šipražja je sve više a tragova da se tuda neko vozilo kretalo u skorije vreme sve manje. Ipak pokušavam da se držim treka do trenutka do koga je to bilo moguće. Prepreke koje sam mogla premostila sam metodom snalaženja, pa sam tako ovo drvo koje se preprečilo na putu a nije moglo da se skloni u stranu podigla i podruprla motkom i prošla ispod Međutim ubrzo se ispred mene preprečilo deblje stablo koje nije bilo moguće zaobići a ni preskočiti pa sam morala ponovo da potražim alternativni put. Malo nazada, levo desno kroz šumicu i ubrzo sam izbila na poluasfaltni raspadnuti put koji vodi od Čardaka do Šušare a poznat mi je od ranije. Nije mi baš bio cilj da tim putem idem ali nisam htela ponovo da se uvlačim u šumu , već je bilo vreme da stignem uskoro na Zagajička brda. Kod Šušare srećem meštanina koji me pozdravlja i pita gde ću i tako u razgovoru ne znam kako on me ubedi da do Zagajičkih brda krenem putem pravo a ne onim desno koji sam poznavala. U tom trenutku se nisam setila koji je bio razlog zašto smo zimus birali put desno a ne ovaj pravo preko njiva. Ali ubrzo ću se setiti samo već će biti kasno da grešku isparvim. Peščara je divna, to sam rekla već toliko puta do sada jer me njena lepota i magija svaki put opiju ali i nepredvidljiva. Greške ne prašta. Zato kada uđeš u nju , moraš dobro da paziš , da pratiš znake i upozorenja koje ti ona šalje i budeš pripremljen da rešavaš problem ako ipak na njega naiđeš. Dakle krenula sam pravo putem preko njiva a kiša je padala danima već duži period i njive su bile mokre i blatnjave. Sad, koliko toliko sam zaobilazila blato i birala suve tragove a ponegde gde mi se učinilo da nije duboko sam prolazila kroz blato. Ali ono što nisam znala jer takvo iskustvo do sada nisam imala je da je ovo blato žitko gotovo živo, guta točak, čizmu sve...Zaglavila sam se u sred njiva u blatu iz koga nisam mogla ni napred ni nazad. Uz tešku muku sam uopšte sišla sa motora i nekako ga zaglavila da stoji jer ćopava nije mogla da se spusti. Bilo je vruće, a ja u opremi. Shvatam u kakvom sam potencijalnom problemu i od toga mi je još više vruće. Brzo analiziram šta bih mogla da uradim i dolazim do nezadovoljavajućeg zaključka da sama teško mogu da izvučem motor iz blata. A već je četri sata popodne, oko mene nigde nikoga. Ništa se ne čuje osim povremeno cvrkut ptica. Ipak ću probati. Prvo skidam sve viškove opreme sa sebe i pijem vode da prikupim snagu a onda se vraćam u blato. Cimam motor ali on ni makac. Sedam na njega pa pokušavam prvo sa većim gasom a onda i sa mnjim ali ne vredi, zadnji točak šlajfuje u mestu. Ponovo ostavljam motor i krećem da osmotrim okolinu da vidim ima li nešto što mogu da ubacim ispod točka u blato mada već unapred znam da ni to neće pomoći. Nalazim neke bačene kese i njih guram pod točak, ali ništa. Sve to radim vrlo sporo i traljavo jer se i sama teško krećem po blatu. Vidim da ću morati da se vratim peške do Šušare da potražim pomoć. Nisam baš najsrećnija zbog toga ali drugu alternativu ne vidim. I dok se presabiram koliko mi vremena treba i kuda da krenem po pomoć čujem u daljini zvuk traktora. Ostavljam motor i stvari i krećem ka zvuku najbrže što sam mogla i ugledam tamo ne trećoj njivi traktor koji zaprašuje njivu. Isprva sam sa distance mahala vozaču ali me nije video pa sam mu preko njive prilazila sve dok me nije ugledao. Sama činjenica da je pomoć stigla neočekivano i brže nego što sam mislila je donela olakšanje. Čovek je odmah došao da mi pomogne. Ni on nije mogao da isčupa motor iz blata ali je imao sajlu kojom je vezao prednji kraj motora za traktor i iz trećeg pokušaja uspeo da izvuče Zelenka na suvo. Čovek je bio jako ljubazan i plašio se da se opet negde ne zaglavim pa nije hteo da me ostavi da sama da idem dalje nego me je sproveo i ispratio do izlaza sa njiva, do račvanja puta odakle sam levo lako mogla da siđem na asfaltni put za Izbište a desno odatle vrlo brzo do Zagajičkih brda. Zahvalila sam mu se na pomoći koja mi je zaista mnogo značila i ipak odlučila da završim današnju vožnju kako sam i planirala , da odem na Zagajička brda. I jesam. Sjajan je to osećaj kad završiš ono što si naumio uprkos preprekama i nezgodama i ostaneš istrajan i uporan da rešiš problem čak i onda kada to izgleda gotovo nemoguće. Slika motora u blatu nemam jer iskreno u tim trenucima fokus mi je bio na rešavanju problema. Ali zato čim je problem rešen a ja i Zelenko se smestili ispod piramide na vrhu najvećeg brda osećaj zadovoljstva zbog uspešno postignutog cilja i lepota zelenih loptastih brda koja su se prostirala oko mene na sve strane su me ispunili sasvim. Zaboravila sam i blato i strepnju i neizvesnost i nemir. Zelenko okupan u blatu ali na cilju Lepota vredna svakog truda Uspeli smo jeee, e sad možemo i da siđemo Odatle sam nazad putevima između njiva ( opet) samo sada suvih sišla do asfaltnog puta za Izbište. Zašto tamo, pa zato jer je već bilo kasno za vraćanje po Peščari pa makar i po rubu a osnovni razlog je taj jer je to bio najbliži put do civilizacije i pumpe. Od Beograda nisam sipala gorivo a dok sam trčala za traktorom motor je propao u blatu i prevrnuo se na stranu i gorivo je iz rezervoara isticalo dok se nisam vratila i uspravila ga. A povrh svega toga pri izvlačenju traktorom iz blata izgleda da je oštećena sajla pa su kilometar sat i brzinomer prestali da rade. Tako da nisam baš imala tačnu informaciju koliko sam kilometara prešla od polaska a ni koliko goriva još imam. Ka Izbištu... Vršački breg Najbliža benzinska pumpa je u Uljmi, prvo sledeće mesto posle Izbišta. Tek je šest sati. Do mraka ima još vremena. Mogu nazad za Beograd ako hoću a mogu i tu negde u okolini da spavam pa da iskoristim i sutrašnji dan za vožnju. Na pumpi saznajem da je Devojački bunar relativno blizu a tamo znam da ima Plava dama, restoran sa prenoćištem po pristojnim cenama. Donosim odluku da prespavam tu i da se sutra opet vratim u Peščaru . U Plavoj dami ima mesta a ima i crevo da koliko toliko sprem blato sa motora i sebe a još važnije sa lanca oko koga se ono već zapeklo. Tek kada sam zbrinula motor i smestila se u sobu osetila sam koliko sam umorna. Bio je ovo buran dan, pun raznih doživljaja i utisaka a ono što je najbitnije planirana vožnja je uspešno završena do kraja. Sad sam mogla na miru i zadovoljna da utonem u san i sanjam lepe snove Ovo mesto označeno strelicom je njiva sa " živim blatom " Drugi dan, nedelja 26.05.2019 Rano sam zaspala prethodne noći i zaista se dobro odmorila. Deliblatska Peščara je izvanredno mesto za odmor. Osim čistog vazduha i predivne prirode utisku da se nalazite na nekom rajskom mestu doprinose i zvukovi ptica i životinja, stanovnika ovog prirodnog rezervata. Međutim ako bismo dan merili po onome kako je započeo ovo bi bio savršen dan koji mnogo obećava. Ali najčešće baš onda kada sve izgleda savršeno desi se nešto neočekivano što baci senku na sve ono lepo što će se u toku dana dešavati. Ovaj put nije u pitanju nezgoda niti bilo šta slično tome. Motor me sačekao spreman i ušuškan tamo gde sam ga prethodno veče ostavila. Naspavana i raspoložena sišla sam da doručkujem pa da krenem u novo osvajanje peščanih staza. Međutim, jedan neočekivani postupak bliskog prijatelja potpuno mi pokvario raspoloženje u ostatku dana. Jednom skoro rekoh da sam nepopravljivi romantik a i verujem u ljude, da su u suštini dobri i iskreni. Ali ne vredi, moja vera može da bude velika do neba kada se nađe neko meni blizak i demantuje me svojim postupcima. U kom pravcu ide ovaj svet i šta se desilo sa pravim vrednostima? Gde je nestalo drugarstvo, prijateljstvo, solidarnost a i ljubav ? Kada je i kako pokretač svega , gotovo svega postao lični interes u svakom smislu? Tužno ali ako razmislite to srećemo na svakom koraku oko sebe. Retke su one iskrene i duboke veze među ljudima koje se mogu nazvati pravim prijateljstvom. U takvom nekom razmišljanju i raspoloženju koje će me pretiti do povratka kući krenula sam nazad u Peščaru. Plan za danas je bio da rubom Peščare od Devojačkog bunara vozim do Mramorka a onda opet popreko po širini nekim stazama do Šušare pa ponovo na zelena brda samo ovaj put putem kojim treba, bez blata i njiva Peščara je sva zelena i lepa u ovo doba godine. Put do Mramorka mi je poznat i lak za vožnju, pesak nije dubok a nije ni mnogo rastresit, valjda zbog kiša. Od Mramorka dalje trebalo je ući u središte peščare, samo nisam opet mogla da se držim treka jer sam odmah na početku naišla na rampu koju nije bilo moguće zaobići pa sam krenula najbližim poprečnim protivpožarcem i opet zabasala u šumu bez puteva, opet zaobilazila stabla na putu i provlačila se kroz granja... U jednom trenutku tu negde u šumi ispred mene je pretrčala srna Kako je samo bila velika i lepa, ali je brzo nestala verovatno uplašena od zvuka motora. Naravno nisam uspela ni da izvadim telefon a kamoli da je slikam. Posle šume izbila sam na neki široki peščani put a na njemu srela dva momka sa biciklima. Iznenadila sam se i ja a i oni . Kažu krenuli su iz Dolova, idu isto na Zagajička brda pa nazad. Oni su nastavili tim glavnim putem a ja sam produžila ovim poprečnim. Kasnije ćemo se opet sresti na Zagajičkim brdima i zajedno se slikati. A onda Zagajička brda Ovuda se iz podnožja Zelenko popeo na vrh, nije mu baš bilo lako I ponovni susret sa Milošem i Bojanom kod piramide Pozdravljam se sa momcima i nastavljam dalje ka Grebencu a onda pored Kajtasova do obale Dunava Prema treku trebalo je da prođem pored nekog lovišta kod Dubovca , uspela sam da pronađem ulaz mada je po tome koliko je sve zaraslo bilo očigledno da tuda niko ne prolazi ali nažalost nisam mogla da izađe odatle pa sam morala da se vratim nazad do asfalnog puta što je ujedno i bio kraj moje vožnje van asfalta za danas. Kraj, nema dalje Trebalo je ponovo negde sipati gorivo pa sam mislila asfaltom da odem do Dubovca ali tamo nije bilo pumpe a u Gaju nije bilo benzina pa sam morala do Kovina. Sreća da Zelenko ima veliki rezervoar. Međutim kako je već bilo šest sati nije bilo svrhe tada izlaziti na nasip a već sam bila i dosta umorna od probijanja kroz granje i traženja izlaza u poslednjem delu treka pa sam asfaltom nastavila do kuće. Osim jedne pregažene zmije na putu ovo bi bili svi doživljaji na ovom putovanju Nadam se da vam se svidelo. Peščara je zaista prelepa posebno ovako zelena i svakako je treba posetiti bilo peške, biciklom ili motorom. Kao što vidite ja joj se stalno vraćam, malo po malo je dublje upoznajem a i dalje ću jer mi pruža ogomno zadovoljstvo i veliku radost

Ispričaću vam sada gde sam vozila ovog vikenda, šta sam novo otkrila, doživela a i ponešto naučila. Između kišnih dana kojih ovog proleća ima čini mi se i previše, prava je radost kada osvane suv i sunčan dan pa još subota. I to posebna subota. Ova je bila potpuno moja , da radim šta želim, vozim kuda želim, bez žurbe , lagano, da uživam. Još uvek učim, istražujem i pažljivo širim krug svojih enduro vožnji u ovom za mene još uvek novom svetu. Ali svaki put kad zajašem svog Zelenka i na njemu odjezdim na neku livadu, u neku šumu ili obalom reke, svaki put je novi doživljaj, nova avantura a na kraju dana se vratim bogatija za novo iskustvo. Za sada još uvek utvrđujem gradivo na putevima i terenima koje mi je neko od drugara pokazao i koje sam bar jednim delom sa nekim u društvu već prošla i na neki način upoznala, tako da okvirno znam šta mogu da očekujem kada tu vozim sama. Bez obzira što je ambijent sada sasvim drugačiji, obojen zelenim bojama , obrastao već visokom travom prošaranom raznobojnim cvećem uvek dodam neki novi , meni sasvim nepoznat deo puta kako bi vožnja bila što zanimljivija. Pa tako i ovaj put. Pošto sam prošle subote vozila Savskim nasipom do Obedske bare za ovu subotu sam izabrala vožnju Tamiškim nasipom do blizu Čente, onda jednim kraćim delom asfaltom do Carske bare a povratak Dunavskim nasipom nazad do Pančevačkog mosta pa kući. Ceo krug nešto oko 220 km. Tamiškim i Dunavskim nasipom sam vozila zimus sa Peđom ali kako je to bila jedna od mojih prvih vožnji nisam uopšte bila sigurna hoću li sada umeti da pronađem ulaz na nasip. Ali jesam, tačno tamo odakle smo nas dvoje zimus krenuli i tačno tamo gde smo na kraju izašli Mada sam sada vozila sama pa je doživlja svega potpuno drugačiji o ovom delu puta neću pisati previše. Ono što je novo i meni posebno zanimljivo je Carska bara, vožnja dolmom pored Begeja skoro do samog ušća u Tisu, predivna priroda , mir i tišina koju nema šta da naruši jer tu ljudi praktično ni nema. Cela ruta je izgledala ovako: Polazak, Tamiški nasip ovog lepog majskog jutra. Tragovi kiša vide se a i osećaju na svakom koraku. Železnički most u Pančevu. Tu prestaje civilizacija, na dalje je samo voda, trava, drveće , ptice ja i poneko stado ovaca Blata ima... Ali i trave, pa je pravo uživanje voziti po njoj, bar ovde gde je kratka, zelena i lepa. Uopšte ne razmišljam da li je klizava. Sreća pa nisam isprobala Doručak na klupici kod Sefkerina Zelenko u travi do vrha točkova A ja do kolena Trava je čupava i mekana kao tepih Još jedan pogled na Tamiš, uskoro ga napuštam Zelenko u cveću , sviđa mu se, a i meni Sa Tamiškog nasipa izlazim na asfaltni put i nastavljam ka Carskoj bari. To je nekih 30 km vožnje asfaltom, putem dosta opterećenim automobilima i autobusima što nije baš mnogo prijatno , ali mi se ne damo . Vozimo svojim tempom ( Zelenko i ja ), kome se ne sviđa može da obiđe a nekoga i mi obiđemo i ubrzo stižemo do skretanja za Carsku baru. Nisam ranije bila ovde. Odnosno jesam jednom kratko ,u prolazu. Gledala sam romantičan zalazak sunca i pila kafu with my darling Sem ili Džon, kako već to beše...Žurili smo tada, a i bilo je kasno za obilazak pa je to ostalo za neki drugi put. Ali kako to obično bude, "forever love" se ugasila sa zalaskom sunca, pa drugog puta nije ni bilo. Ali ja sam nepopravljivi romantik u duši, šta ću. Ostala mi Carska bara i taj zalazak sunca u lepoj uspomeni i stalno me vuče da joj se vratim, da dublje zavirim u nju, osetim i dodirnem lepotu i tajnu koju krije. Pa eto, danas je bio taj dan. Moj dan! Samo umesto Džona Zelenko je tu. Nas dvoje ćemo otkriti skrivene puteve koji vode u raj. Dobro, danas će za mene to biti raj, zelena oaza mira, tišine i mirisa prirode, izvor beskrajne sreće i zadovoljstva kojim me je ispunio. Prvo sam malo prošetala stazom zdravlja kroz rezervat a Zelenko je strpljivo čekao parkiran u hladovini ispod krošnje drveta. Ako niste bili ovde evo pogledajte kako je lepo Može se i čamcem obići prirodni rezervat , cena ulaznice je 450 dinara ali sam ja ovaj put izabrala da prošetam Đačka ekskurzija Na ulazu na tabli piše da obilazak ovom stazom traje oko sat vremena. Međutim bilo je već jako vruće a ja u čizmama i opremi pa nisam obišla ceo krug. Vratila sam se do motora pa sam se odvezla do rampe koju sam videla u dolasku da proverim mogu li tu nekako proći. Ispostavilo se da kapija može da se otvori. Ja to ne bih ni uočila da jedan stariji čovek, pecaroš nije sa unutrašnje strane otvorio vrata da izađe sa Tomosom. Prišla sam mu i pitala ga mogu li i ja tu da uđem i gde vodi taj put. Rekao mi je da je to nova dolma, ide uz reku Begej do brane a ako se njom nastavi dalje stiže se do Titela. Mene je odmah oduševila sama ideja da ću moći da uđem motorom i vozim obodom rezervata pa nisam primetila ništa neobično u onome što je čovek rekao. Ušla sam motorom kroz kapiju i krenula dolmom ( nasipom) pored Begeja. Posle jedno 5 km sa leve strane je brana Produžavam dolmom dalje ali nailazim na prepreku. Rampa i metalna ograda levo i desno do vode i drvena ograda ispod rampe čvrsto vezana konopcima da ne može tako lako da se preseče a da se odveže nikako. Razočarano obilazim oko rampe, zagledam sa svih strana rešena da nađem neku slabu tačku na ogradi koja bi mi omogućila ipak da prođem. Makaze ni nož nemam kod sebe. Čak i da imam i da uspem da oslobodim ogradu sa prednje strane pitanje je da li bih po visini mogla da prođem motorom ispod rampe. A onda pronalazim rešenje ! Bočna desna kapija je vezana samo jednim kanapom i ako uspem da ga odvežem i pomerim je vrlo verovatno da mogu tu da prođem Mučim se malo sa odvezivanjem jer je čvor dosta jako zategnut ali uspevam da ga odvežem a uspevam i da pomerim ogradu . I eto me sa druge strane. Joj moje radosti, idemo dalje Dok sam petljala oko ograde nisam ni obratila pažnju na zvuke koji su dolazili iz neposredne blizine sa moje desne strane. Čulo se pucanje iz puške. Auh, lovci. Moraću što pre da vratim ogradu i udaljim se odatle da me neko zalutalo zrno slučajno ne stigne pa posle da osvanem u novinama kao nesrećni slučaj. Već vidim naslov : Zalutalo zrno u lovu slučajno usmrtilo žensku osobu dok je vozila motor po nasipu na dan njenog rođendana Mada čudno mi malo da se tu lovi, jako je blizu zaštićenog rezervata prirode ali jasno se čuje pucanje, nema dileme. Vraćam kapiju na mesto i nastavljam dalje. Tu odmah malo napred postoji račvanje, može pravo nasipom a može i desno u pravcu odakle je dolazilo pucanje. A tu su i neke kuće ali nema ljudi. Ja nastavljam pravo. Priroda postaje sve sirovija. Trava je visoka a gube se i tragovi da je tuda iko skoro prolazio. Još jedna rampa za pravo ali može levo i ja skrećem levo. Sad znam, da sam produžila pravo vozila bih neko vreme nasipom pored Tise ali se i on jednog trenutka završava. Ja skrećem levo ali tek tu trava postaje visoka a onda nailazim na koprive. Motor bukvalno tone u njih. Ali ne vraćam se. Hoću dalje, da vidim ima li negde prolaza. Ubrzo počinje šuma, sve gušća i neprohodnija. A onda pravo isperd mene drvo , ne mogu dalje. Testeru nemam a čak i da mogu da ga pomerim pitanje je šta me čeka dalje. Ostavljam motor i idem peške da izvidim kakva je situacija napred. A onda čujem glasove sa reke i zvuk motornog čamca. Nekako se probijem kroz granje do vode i vidim dva čamca uz obalu i pecaroše u njima. Onako iz šume sam im se obratila sa pitanjem ima li dalje puta . Ljudi su bili najblaže rečeno iznenađeni mojim iznenadnim pojavljivanjem iz šume. Potpuno zbunjeno su me pitali odakle ja tu. Objasnila sma im da se vozim od Carske bare dolmom i da mi je onaj čovek rekao da mogu tuda da stignem do Titela. Tek tada mi je sinulo pre nego sam dobila odgovor da se ja zapravo nalazim sa druge strane reke i da u Titel mogu doći jedino ako preplivam Tisu . Ja sam se nalazila na samom špicu, odnosno ušću Begeja i Tise Odatle sam mogla jedino istim putem nazad ili da me čamcem prebace preko što su oni predlagali . Zahvalila sam se na ponudi ali sam ipak odbila ne želeći da potopim brodić i potonem zajedno sa motorom. Nazad sam se vratila istim putem, opet kroz istu onu ogradu koju sam uredno vratila nazad i zavezala. Pucanje se i dalje čulo. U povratku pred samu Carsku baru sam srela jedan bračni par koji je šetao dolmom. Od njih sam čula da se nova dolma nastavlja na staru i pravi krug od nekih 21 km oko Carske bare. Međutim put preko stare dolme je jako loš i zapušten, odavno se ne održava i veoma je diskutabilno koliko je prohodan i za enduro motore. A nekada je to bio lep krug po kome se moglo i biciklom proći. Šteta što je bilo već kasno pa nisam mogla da proverim kakav je put a sem toga to je baš ono mesto gde je bilo račvanje i odakle se pucalo pa nije baš bilo pametno da to danas proveravam. Crvena linija je nova dolma kojom sam se vozila a narandžasta je stara dolma za koju treba proveriti kakva je prohodnost. Već je bilo kasno i trebalo je požuriti nazad pošto sam planirala da se vratim Dunavskim nasipom od Čente a da ipak stignem pre mraka. A i gorivo mi je ponestajalo pa je trebalo dosuti na prvoj pumpi. Da li zbog umora ili je podloga ovde bila klizavija točak mi je dva puta proklizao na blatu u roku od pola sata i oba puta sam pala. Sam pad nije bio problematičan ali ono što jeste je podizanje motora. Još uvek ne mogu motor da podignem bez da se dobro pomučim čak i sa gotovo horizontalne podloge. Ali kad moram onda ga podignem, nema druge. Ili ću uspeti ili ću ostati tu do ...ko zna kad. Jer čep na rezervoaru mi ne dihtuje kako treba i svaki put kad motor padne gorivo ističe. Ako ga ne uspravim u dogledno vreme može da se desi da ostanem bez goriva a to definitivno ne želim I tako sam danas naučila silom prilika uz dosta muke i više pokušaja da podignem motor i to čak dva puta Pitam se kakvih bića ima u ovoj tamo šumi Stigla sam pre zalaska sunca da siđem sa nasipa a pre kiše da dođem do kuće Kakav sjajan dan, prepun divnih utisaka koje ni padanje na kraju nije moglo da pokvari.

Juče sam sasvim neplanirano pošto je konačno posle kiša , kiša i kiša, osvanuo lep i sunčan dan napravila jednu sasvim lepu i relaksirajuću vožnju pored Save do Obedske bare i Kupinova. Neplanirano, jer sam pre podne radila a motorom sam krenula na posao sa namerom da posle svratim kod vulkanizera . Mislila sam, biće kasno posle za neku vožnju, pa tako nisam ni obukla opremu za kros. Osim protektora za kolena i pantalona ( jer su mi ove komotnije ) sve ostalo je bilo za turing. Ali sunce je tako primamljivo sijalo, bilo je svetlo i toplo, baš onako da se uvuče pod kožu i ne da mira dok ne sedneš na motor i kreneš nekuda, bilo kuda samo da se voziš . I naravno kako da odolim kad je motor tu a dan izmišljen i obećava da će biti vedar do zalaska sunca, znači dovoljno vremena za popodnevnu vožnju. A vulkanizer može i da sačeka, biće on tu i u povratku Mislila sam provozaću se malo po nasipu da me želja mine, možda do Jakova, pa ću kod vulkanizera ( u Surčin ), a završila sam u Kupinovu . I to sam se jedva naterala da krenem nazad jer je već prošlo pet sati a vozilo mi se još. Evo malo slika kako sada to izgleda u odnosu na moju prvu vožnju onda u februaru. Sve je ozelenelo , trava prošarana cvećem, vazduhom lete mace ( srećom nisam alerigčna ), reka doduše isto mutna nosi granje, lišće i ko zna šta od ovih kiša ali lepa, vazduh topao, sunce u punom sjaju. Savršeno! Ova vožnja mi je baš prijala. Sama sam vozila ali sam bila potpuno opuštena, uživala sam maksimalno. I ovčice su tu, uživaju i one Nasip je suv i dobar za vožnju i pored obilnih kiša proteklih dana Vozim malo gore po njemu, malo ispod desno po livadi a malo i levo do šume, a povremeno gore dole. Uživam, igram se, lepo je i zanimljivo Raspoložena sam zbog ovog neočekivanog poklona, ovog prelepog subotnjeg popodneva i što sam ga iskoristila na najbolji način. Odmor pored reke na istom mestu i istoj klupici kao prošli put, samo sada ima mnogo više vegetacije i sve je nekako lepše i veselije. Sunce, sunce je ključ svega. Ono daje toplinu i boji život oko nas i u nama veselim bojama. Pastelno zelene njive i svetlo plavo nebo Ne mogu da se držim samo puta a da ne zavirim malo šta se krije kad skrenem sa njega Bojčinska šuma ( mislim ) Ovde već ima i blata Iz šume se izlazi opet na čistinu,između njiva, suvo je i prelepo A onda opet u šumu samo sada gušću i mnogo"mokriju" pa tu nisam baš mnogo duboko mogla da uđem Odatle dalje između njiva zemljanim putevima punim kolotraga i bara izbila sam pravo u Kupinovo Nešto malo dalje pažnju mi je skrenula tabla kao i to kako se ljudi pridržavaju napisanog I to bi bilo to. Meni dosta . Savršeno sam zadovoljna kako se naizgled jedan monoton dan pretvorio u veliko uživanje. Nazad sam krenula istim putem ali sam u Progaru sišla na safalt jer sam zamislite zboravila da ponesem vodu kad sam krenula. I sve vreme sam vozila bez vode, a znamo da se u offu brzo ožedni . Ali nije mi to pokvarilo uživanje. Civilizacija je u svakom trenutku bila tu negde relativno blizu, samo ja nisam htela da propustim ni jedan trenutak ovog sjajnog poklonjenog popodneva , htela sam da ga iskoristim maksimalno pa sam kupovinu vode odložila za kraj A trebalo je stići i do vulkanizera pre mraka... Na kraju dana, kad sam oprala motor, smestila ga i ušuškala , ostao je osmeh na licu, radost u duši i blatnjave čizme

Milomir Simović , Ličko Petrovo selo 1959 godina ( otac mog kolege i njegov motor )

Svaki put kad sednem na mog zelenog konjića otkrijem novi pogled na naizgled poznate puteve, šume i jezera pored kojih sam prošla mnogo puta ali ih nisam osetila i doživela iznutra. Sama srž i lepota prirode najčešće je negde duboko sakrivena od dodira i pogleda sa asfalta. Treba sići sa puteva, zaroniti u zelene dubine šume i pronaći puteve i puteljke koji vode u čarobni svet kao onaj iz mašte Tako smo proteklog vikenda Peđa - @lord_oblivion i ja započeli istraživaje i upoznavanje Bukulje i njenih skrivenih lepota. Zapravo Peđa je već mnogo toga već poznavao, vozio je tuda ranije, ali za mane je sve bilo potpuno novo pa je samim tim utisak o svemu bio izuzetan. Od Beograda do Kosmaja smo išli uglavnom asfaltom, najpre avalskim putem a od Ralje prečicama kroz seoca. U Rogači smo napravili pauzu za doručak i pripremili se za početak off road vožnje. I počinje .... Pa malo kroz kapiju i nečije dvorište... A onda kroz šumicu ovim putićem do livade na vrhu I eno Bukulje viri sa druge strane A onda putićima levo , desno, gore , dole i stigosmo na Garaško jezero Ovaj most sigurno poznajete i ovim putem ste verovatno više puta prošli i posmatrali jezero iz ove perspektive kao što sam do sada i ja. A onda me je Peđa poveo putem kroz šumu uz desnu obalu odakle se pruža jedan potpuno novi predivan pogled na jezero. Zeleni tonovi čarobne šume stapaju se sa vodom, a njena boja se preliva iz žućkasto zelene ka toplo plavoj. Most sa koga smo malopre sišli je sada naspram nas. Odatle ćemo kada malo odmorimo u tišini i svežini pored vode, nastaviti uzbrdo kroz šumu prelepim putevima koje nažalost nisam slikala jer smo uživali u vožnji. Sledeća ciljna tačka , za mene potpuno novo otkriće je prelepo malo jezero, Bukuljsko jezero. Pogledajte koliko je to lepo. Jezerce je privatizovano zato je ograđeno, ali smo mi pronašli prolaz do klupice i kratko uživali u njegovim čarima. Neko je meditirao gledajući u plavu vodu a neko u plavo nebo Odatle smo se dosta strmim i džombastim putem, koji može da bude jako klizav i nezgodan kada je mokar popeli na sledeće još veće brdo. Sa brda se pružao predivan pogled na vrh Bukulje sa jedne strane i malo jezerce u podnožju sa druge strane... Ovuda smo došli gore... Radar na Bukulji Peđa mi pokazuje jezerce tamo dole u daljini... A ovo iza njega su nečiji spomenici tu na vrh brda gde osim ove stare raspale kućice u okolini nema ničega. Malo dalje putem pogled puca na drugu stranu, ka Rudniku. U daljini se nazire Ostrvica... Ali mi danas nećemo ka Rudniku. To ostaje za neki drugi put. To i još niz drugih putića kojima je Bukulja prošarana a koje tek treba istražiti i otkriti do kakvih će nas skrivenih dragulja oni dovesti. Odavde smo hteli da presečemo ka Aranđelovcu makadamskim putem koji je Peđa poznavao ali se ispostavilo da nećemo moći. Put je bio prekinut a most preko rečice srušen. Sa druge strane rečice u šumi je još jedno baš malo zeleno jezerce. Nismo mogli da mu priđemo ali se nazire kroz granje. I baš tu , pored njega sa druge strane razrušenog puta iz šume se pojavila ekipa sa kvadovima. Izgleda da su i oni kao i mi iskoristili lep dan i uživali u čarima vožnje po Bukulji. Pošto nismo mogli preko, mada se Peđa razmišljao da možda probamo da se ovuda spustimo u potok, morali smo ipak nazad. U povratku ka Aranđelovcu smo zastali da napravimo jednu sliku panorame A onda posle odmora i klope produžili nazad ka Beogradu i stigli tačno na vreme, pred zalazak sunca Oko 200 km pređenih u tom danu, od čega 50-tak kilometara off-a, uživanje svim čulima taman dovoljno da nas napuni energijom do neke sledeće vožnje...

"sto za dvoje"

U subotu smo Vlada i ja malo istraživali off raod puteve oko Beograda, tačnije tražili smo put sa što više offa a što manje asfalta od 1000 ruža do Ripnja. To nam je ostalo nerešeno prošli put pa smo sada pažnju posvetili nekim ucrtanim putićima na mapi za koje je trebalo proveriti vode li nekuda. Nekim delovima smo zadovoljni a na nekima treba još poraditi ali svakako je i ova vožnja kao i svaka prethodna bila uzbudljiva, puna lepih pejsaža, neizvesnih situacija ali i prepreka koje su nas u par navrata naterale da promenimo putanju kao i onih koje smo uspeli da savladamo Negde odavde smo krenuli, odmah ispod Avale... Ovo u pozadini iza njiva je jezero Pariguz u Resniku I ubrzo prva prepreka. Ovaj put nismo imali testericu a šiblje okolo je bilo previše gusto pa smo morali da potražimo drugu putanju. Preko njiva, gore, dole, tamo vamo i dođosmo do prelepe šumice na padini koju od livade gde se nastavlja naš put deli rečica. A šuma već ozelenela, i putić lep. U početku širok i ravan a onda zavija po kosini i prerasta u stazicu više kozju nego pešačku. Krenuli smo optimistički tuda, mada je odmah delovalo da ćemo motorima teško proći. Stazica je uska i pod nagibom a na pojedinim mestima se gubi ivica i stapa sa padinom koja završava dole duboko u rečici. Možda bismo se i odvažili tuda da pokušamo da prođemo da je bilo izvesno da ćemo se u nastavku uspešno spustiti u podnožje. Ali putić se gubio u šiblju pa nije bilo svrhe ići dalje u ovom pravcu. Vratili smo se malo nazad do prvog račvanja pa krenuli drugim šumskim putem koji je više obećavao. Ali ni ovde nije sve jednostavno, sa leve strane uz padinu šaht, sa desne strane uski prolaz uz provaliju Ipak šaht, sigurnije je A iza šahta nailazimo na šumskog stanovnika Previše je strmo za kornjačicu pa je Vlada odlučio da je u rancu preveze do livade u podnožju Mi nastavljamo dalje i ubrzo nailazimo na predivnu zelenu oazu, potočić i vodopad sa kaskadama . Zeleno, zeleno , zeleno, oko mene sve je zeleno Ovaj neočekivan lep zeleni kutak prirode nas je potpuno očarao i razveselio ali nažalost motorom nije moglo uz potok. Ne mari, jednako smo se zabavili. Ja sam za malo izbegla da upadnem u potok, ali sam zato upala u koprivu A onda me je Vlada po livadi vozio pozadi na mom kinezu a nemam ni zadnje fuzastere i vikao drži se nemoj da ispadneš. Kao da sam imala zašta da se držim Odatle smo opet morali malo da se vratimo nazad do putića preko nove livade i tu da pređemo preko potoka. Posle ove lepe prirode koju proleće uveliko boji u nežne zelene tonove malo smo izašli na asfalt a onda opet preko njiva, malo kroz šumu i došli do Ripnja. Avala je sada daleko iza nas ... Ali do samog kraja nema opuštanja, prepreke iskaču kad ih najmanje očekujemo. Da bismo izašli iz jaruge potrebno je preći preko ovog mostića A onda proći kroz ovo granja A pre toga je bilo potrebno nečim podupreti motor na nizbrdici dok se ide u izviđanje. To smo rešili lako, evo ovako Ipak Vlada je prevezao oba motora, nismo hteli da rizikujemo da se zaglavim u potoku, to ćemo neki drugi put I eto izašli smo. Još poneka livada, voćnjak i neobična rupa na sredini i izađosmo na asfalt a odatle nazad kući. U kilometrima možda ne tako dugačka ruta, nekih tridesetak kilometara off-a ali dosta istraživanja, raznoraznih prepreka i još jedan lepo ispunjen dan

I ove sezone nastavljamo sa intro grupom u terminu od 13,00 do 13,30 h. Ko želi da vozi u nedelju u intro grupi može i na licu mesta da se prijavi i uplati. Prijava i uplata u šatoru kod mene, poželjno malo ranije od 12,00 do 12,30h. Vidimo se!