A sećam se sada, jeste to bilo negde kod Kovina

Sreli smo se ? Gde, u Smederevu? Ne sećam se autobusa ali moguće. Levi migavci mi nisu radili a nisam imala ni retrovizor pa sam kroz saobraćaj uglavnom išla u koloni. Dosta motora sam srela tog dana . Nadam se da sam te bar pozdravila u prolazu Kroz Smederevo sam prošla oko šest ili nešto malo kasnije .

Dok smislim kakav naslov da dam ovom enduro putopisu ispričaću vam gde sam se ovog vikenda vozila i šta mi se sve dešavalo. A verujte ovo sad već postaje ozbiljna off road avantura . Odavno čekam da se poklope razne kockice i da imam slobodna oba dana za vikend a da pritom vreme bude suvo. I eto bio je to ovaj vikend. Mada je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, kiša je ipak stala u noći između petka i subote. Spremno sam sačekala jutro. Nebo je bilo šućmurasto ali se sunce tu i tamo probijalo, još jednom sam bacila pogled na prognozu koja se u protekla 24 h promenila nebrojano puta i krenula. Ideja je bila da vozim nasipom niz Dunav ka Banatskoj Palanci a onda nešto malo pre nje u Dubovcu da skrenem ka Peščari. Opet Peščara! Da, Peščara , velika lepotica ali i veliki izazov verujem za sve zaljubljenike off roada a za mene posebno. Njoj ću se sigurno vraćati mnogo puta dok ne pripitomim ja nju ili ona mene , dok ne upoznam njene staze i bogaze, skrivena mesta i tajne. Pripremala sam se malo detaljnije za ovu vožnju. Skinula sam i iskombinovala par trekova kolega sa foruma koji su ovim putem već prolazili, a za svaki slučaj sam odštampala i mapu kroz peščaru sa rutama koje su dolazile u obzir a kretale se se uglavnom obodom ili kroz centralni deo tako da zaobilaze velike dine. Dine još uvek nisu opcija u varijanti solo vožnje. Peščaru moram još dosta da vozim i dobro je upoznam da bih na dine krenula sama. Dakle, ideja je bila da stignem do Peščare, malo istražim puteve kroz nju, popnem se na Zagajička brda i onda odlučim hoću li istog dana nazad za Beograd ili ću da prespavam pa u nedelju nastavim još malo da vozim po pesku. Šteta je ne iskoristiti priliku kad sam već tu a imam još jedan dan pred sobom koji će izvesno biti sunčan i topao Negde sam ranije pročitala, Alp je pisao da iz Ritopeka vozi skela na drugu obalu Dunava do Ivanova. Malo sam tražila po internetu ne bih li našla informaciju radi li ta skela, koja joj je satnica ili bilo šta konkretno ali ništa pouzdano nisam našla. Ipak sam se odlučila da rizikujem, idem do Ritopeka pa šta bude. To mi je daleko bliže nego da kružim oko Pančeva , pa sad ako skele ne bude videću na licu mesta koje su mi opcije. Imala sam sreće, skela je radila, stigla sam na vreme, čak i ranije. Skela vozi svakim danom osim nedeljom i praznicima, ima i satnicu koje se koliko toliko pridržava dok ima poljoprivrednika koje prevozi do njiva na drugu obalu i nazad. Dok čekam skelu pored lokalne kafanice.. A na skeli samo Zelenko i traktor I ubrzo sam na drugoj obali Dunava Na drugoj obali me čeka ne tako sjajan put po nasipu. Ima dosta dubokih kolotraga i blatnjavih bara. Jako nezgodno za vožnju i zahteva dosta opreza. Povremeno sam silazila ispod nasipa i vozila po travi. To je donekle bolja opcija mada i tu ima skrivenih džombi i neravnina koje se ne vide od visoke trave. Sve u svemu ovaj nasip je dosta lošiji i sporiji za vožnju od ostalih po kojima sam vozila do sada. Ali zelena priroda, mir koji stvara blizina vode, cveće, ptice i poneka domaća životinja koje srećem usput ne dozvoljavaju da mi bilo šta naruši zadovoljstvo. Prolazim Kovin, nebo se nešto mrači kao da će kiša , čak kreće pomalo da pada. Nadam se da neće mnogo, ipak mi se ne kisne a sumorno nebo utiče i na raspoloženje. Mada izgleda ne mnogo I tako zaobilazeći bare, rupe i kolotrage stižem do kraja puta nasipom, do Dubovca. Pa nije loše za sada, jedan deo puta je pređen. Od kuće nekih 90 km . Idemo dalje A dalje navigacija kaže u žbunje Šta ću, poslušam i prođem kroz žbunje Međutim put se uskoro gubi u još većem žbunju pa onda u nečijem dvorištu tako da sam morala da potražim alternativni prolaz. Srećom posle kraćeg lutanja izlazim na put a to je ujedno putanja kojom treba da nastavim ka Peščari. Jednim kraćim delom vozim asfaltom ali me ubrzo navigacija vodi na lep zemljani putić preko livade. A onda u šumu A u šumi Šumarak I eto je Peščara ! Čarobna zelena Peščara! Wau kako sam samo srećna. I nebo je odjednom svetlo i čisto, sija sunce. Sve je prelepo a ja sam neverovatno srećna. Draga Peščara naizgled meni daleka i teško dostižna sada je tu ispred mene u sasvim novom predivnom zelenom ruhu. Otvara mi širom svoja vrata i hrabri me da uronim u nju. I ja ulazim u nju. Pratim rutu na navigaciji koja mi kaže da ću preseći Peščaru po širini i izaći kod Šušare odakle bi trebalo da mi bude donekle poznato kako da dođem do Zagajičkih brda. Ulazim sve dublje u šumu, granja i šipražja je sve više a tragova da se tuda neko vozilo kretalo u skorije vreme sve manje. Ipak pokušavam da se držim treka do trenutka do koga je to bilo moguće. Prepreke koje sam mogla premostila sam metodom snalaženja, pa sam tako ovo drvo koje se preprečilo na putu a nije moglo da se skloni u stranu podigla i podruprla motkom i prošla ispod Međutim ubrzo se ispred mene preprečilo deblje stablo koje nije bilo moguće zaobići a ni preskočiti pa sam morala ponovo da potražim alternativni put. Malo nazada, levo desno kroz šumicu i ubrzo sam izbila na poluasfaltni raspadnuti put koji vodi od Čardaka do Šušare a poznat mi je od ranije. Nije mi baš bio cilj da tim putem idem ali nisam htela ponovo da se uvlačim u šumu , već je bilo vreme da stignem uskoro na Zagajička brda. Kod Šušare srećem meštanina koji me pozdravlja i pita gde ću i tako u razgovoru ne znam kako on me ubedi da do Zagajičkih brda krenem putem pravo a ne onim desno koji sam poznavala. U tom trenutku se nisam setila koji je bio razlog zašto smo zimus birali put desno a ne ovaj pravo preko njiva. Ali ubrzo ću se setiti samo već će biti kasno da grešku isparvim. Peščara je divna, to sam rekla već toliko puta do sada jer me njena lepota i magija svaki put opiju ali i nepredvidljiva. Greške ne prašta. Zato kada uđeš u nju , moraš dobro da paziš , da pratiš znake i upozorenja koje ti ona šalje i budeš pripremljen da rešavaš problem ako ipak na njega naiđeš. Dakle krenula sam pravo putem preko njiva a kiša je padala danima već duži period i njive su bile mokre i blatnjave. Sad, koliko toliko sam zaobilazila blato i birala suve tragove a ponegde gde mi se učinilo da nije duboko sam prolazila kroz blato. Ali ono što nisam znala jer takvo iskustvo do sada nisam imala je da je ovo blato žitko gotovo živo, guta točak, čizmu sve...Zaglavila sam se u sred njiva u blatu iz koga nisam mogla ni napred ni nazad. Uz tešku muku sam uopšte sišla sa motora i nekako ga zaglavila da stoji jer ćopava nije mogla da se spusti. Bilo je vruće, a ja u opremi. Shvatam u kakvom sam potencijalnom problemu i od toga mi je još više vruće. Brzo analiziram šta bih mogla da uradim i dolazim do nezadovoljavajućeg zaključka da sama teško mogu da izvučem motor iz blata. A već je četri sata popodne, oko mene nigde nikoga. Ništa se ne čuje osim povremeno cvrkut ptica. Ipak ću probati. Prvo skidam sve viškove opreme sa sebe i pijem vode da prikupim snagu a onda se vraćam u blato. Cimam motor ali on ni makac. Sedam na njega pa pokušavam prvo sa većim gasom a onda i sa mnjim ali ne vredi, zadnji točak šlajfuje u mestu. Ponovo ostavljam motor i krećem da osmotrim okolinu da vidim ima li nešto što mogu da ubacim ispod točka u blato mada već unapred znam da ni to neće pomoći. Nalazim neke bačene kese i njih guram pod točak, ali ništa. Sve to radim vrlo sporo i traljavo jer se i sama teško krećem po blatu. Vidim da ću morati da se vratim peške do Šušare da potražim pomoć. Nisam baš najsrećnija zbog toga ali drugu alternativu ne vidim. I dok se presabiram koliko mi vremena treba i kuda da krenem po pomoć čujem u daljini zvuk traktora. Ostavljam motor i stvari i krećem ka zvuku najbrže što sam mogla i ugledam tamo ne trećoj njivi traktor koji zaprašuje njivu. Isprva sam sa distance mahala vozaču ali me nije video pa sam mu preko njive prilazila sve dok me nije ugledao. Sama činjenica da je pomoć stigla neočekivano i brže nego što sam mislila je donela olakšanje. Čovek je odmah došao da mi pomogne. Ni on nije mogao da isčupa motor iz blata ali je imao sajlu kojom je vezao prednji kraj motora za traktor i iz trećeg pokušaja uspeo da izvuče Zelenka na suvo. Čovek je bio jako ljubazan i plašio se da se opet negde ne zaglavim pa nije hteo da me ostavi da sama da idem dalje nego me je sproveo i ispratio do izlaza sa njiva, do račvanja puta odakle sam levo lako mogla da siđem na asfaltni put za Izbište a desno odatle vrlo brzo do Zagajičkih brda. Zahvalila sam mu se na pomoći koja mi je zaista mnogo značila i ipak odlučila da završim današnju vožnju kako sam i planirala , da odem na Zagajička brda. I jesam. Sjajan je to osećaj kad završiš ono što si naumio uprkos preprekama i nezgodama i ostaneš istrajan i uporan da rešiš problem čak i onda kada to izgleda gotovo nemoguće. Slika motora u blatu nemam jer iskreno u tim trenucima fokus mi je bio na rešavanju problema. Ali zato čim je problem rešen a ja i Zelenko se smestili ispod piramide na vrhu najvećeg brda osećaj zadovoljstva zbog uspešno postignutog cilja i lepota zelenih loptastih brda koja su se prostirala oko mene na sve strane su me ispunili sasvim. Zaboravila sam i blato i strepnju i neizvesnost i nemir. Zelenko okupan u blatu ali na cilju Lepota vredna svakog truda Uspeli smo jeee, e sad možemo i da siđemo Odatle sam nazad putevima između njiva ( opet) samo sada suvih sišla do asfaltnog puta za Izbište. Zašto tamo, pa zato jer je već bilo kasno za vraćanje po Peščari pa makar i po rubu a osnovni razlog je taj jer je to bio najbliži put do civilizacije i pumpe. Od Beograda nisam sipala gorivo a dok sam trčala za traktorom motor je propao u blatu i prevrnuo se na stranu i gorivo je iz rezervoara isticalo dok se nisam vratila i uspravila ga. A povrh svega toga pri izvlačenju traktorom iz blata izgleda da je oštećena sajla pa su kilometar sat i brzinomer prestali da rade. Tako da nisam baš imala tačnu informaciju koliko sam kilometara prešla od polaska a ni koliko goriva još imam. Ka Izbištu... Vršački breg Najbliža benzinska pumpa je u Uljmi, prvo sledeće mesto posle Izbišta. Tek je šest sati. Do mraka ima još vremena. Mogu nazad za Beograd ako hoću a mogu i tu negde u okolini da spavam pa da iskoristim i sutrašnji dan za vožnju. Na pumpi saznajem da je Devojački bunar relativno blizu a tamo znam da ima Plava dama, restoran sa prenoćištem po pristojnim cenama. Donosim odluku da prespavam tu i da se sutra opet vratim u Peščaru . U Plavoj dami ima mesta a ima i crevo da koliko toliko sprem blato sa motora i sebe a još važnije sa lanca oko koga se ono već zapeklo. Tek kada sam zbrinula motor i smestila se u sobu osetila sam koliko sam umorna. Bio je ovo buran dan, pun raznih doživljaja i utisaka a ono što je najbitnije planirana vožnja je uspešno završena do kraja. Sad sam mogla na miru i zadovoljna da utonem u san i sanjam lepe snove Ovo mesto označeno strelicom je njiva sa " živim blatom " Drugi dan, nedelja 26.05.2019 Rano sam zaspala prethodne noći i zaista se dobro odmorila. Deliblatska Peščara je izvanredno mesto za odmor. Osim čistog vazduha i predivne prirode utisku da se nalazite na nekom rajskom mestu doprinose i zvukovi ptica i životinja, stanovnika ovog prirodnog rezervata. Međutim ako bismo dan merili po onome kako je započeo ovo bi bio savršen dan koji mnogo obećava. Ali najčešće baš onda kada sve izgleda savršeno desi se nešto neočekivano što baci senku na sve ono lepo što će se u toku dana dešavati. Ovaj put nije u pitanju nezgoda niti bilo šta slično tome. Motor me sačekao spreman i ušuškan tamo gde sam ga prethodno veče ostavila. Naspavana i raspoložena sišla sam da doručkujem pa da krenem u novo osvajanje peščanih staza. Međutim, jedan neočekivani postupak bliskog prijatelja potpuno mi pokvario raspoloženje u ostatku dana. Jednom skoro rekoh da sam nepopravljivi romantik a i verujem u ljude, da su u suštini dobri i iskreni. Ali ne vredi, moja vera može da bude velika do neba kada se nađe neko meni blizak i demantuje me svojim postupcima. U kom pravcu ide ovaj svet i šta se desilo sa pravim vrednostima? Gde je nestalo drugarstvo, prijateljstvo, solidarnost a i ljubav ? Kada je i kako pokretač svega , gotovo svega postao lični interes u svakom smislu? Tužno ali ako razmislite to srećemo na svakom koraku oko sebe. Retke su one iskrene i duboke veze među ljudima koje se mogu nazvati pravim prijateljstvom. U takvom nekom razmišljanju i raspoloženju koje će me pretiti do povratka kući krenula sam nazad u Peščaru. Plan za danas je bio da rubom Peščare od Devojačkog bunara vozim do Mramorka a onda opet popreko po širini nekim stazama do Šušare pa ponovo na zelena brda samo ovaj put putem kojim treba, bez blata i njiva Peščara je sva zelena i lepa u ovo doba godine. Put do Mramorka mi je poznat i lak za vožnju, pesak nije dubok a nije ni mnogo rastresit, valjda zbog kiša. Od Mramorka dalje trebalo je ući u središte peščare, samo nisam opet mogla da se držim treka jer sam odmah na početku naišla na rampu koju nije bilo moguće zaobići pa sam krenula najbližim poprečnim protivpožarcem i opet zabasala u šumu bez puteva, opet zaobilazila stabla na putu i provlačila se kroz granja... U jednom trenutku tu negde u šumi ispred mene je pretrčala srna Kako je samo bila velika i lepa, ali je brzo nestala verovatno uplašena od zvuka motora. Naravno nisam uspela ni da izvadim telefon a kamoli da je slikam. Posle šume izbila sam na neki široki peščani put a na njemu srela dva momka sa biciklima. Iznenadila sam se i ja a i oni . Kažu krenuli su iz Dolova, idu isto na Zagajička brda pa nazad. Oni su nastavili tim glavnim putem a ja sam produžila ovim poprečnim. Kasnije ćemo se opet sresti na Zagajičkim brdima i zajedno se slikati. A onda Zagajička brda Ovuda se iz podnožja Zelenko popeo na vrh, nije mu baš bilo lako I ponovni susret sa Milošem i Bojanom kod piramide Pozdravljam se sa momcima i nastavljam dalje ka Grebencu a onda pored Kajtasova do obale Dunava Prema treku trebalo je da prođem pored nekog lovišta kod Dubovca , uspela sam da pronađem ulaz mada je po tome koliko je sve zaraslo bilo očigledno da tuda niko ne prolazi ali nažalost nisam mogla da izađe odatle pa sam morala da se vratim nazad do asfalnog puta što je ujedno i bio kraj moje vožnje van asfalta za danas. Kraj, nema dalje Trebalo je ponovo negde sipati gorivo pa sam mislila asfaltom da odem do Dubovca ali tamo nije bilo pumpe a u Gaju nije bilo benzina pa sam morala do Kovina. Sreća da Zelenko ima veliki rezervoar. Međutim kako je već bilo šest sati nije bilo svrhe tada izlaziti na nasip a već sam bila i dosta umorna od probijanja kroz granje i traženja izlaza u poslednjem delu treka pa sam asfaltom nastavila do kuće. Osim jedne pregažene zmije na putu ovo bi bili svi doživljaji na ovom putovanju Nadam se da vam se svidelo. Peščara je zaista prelepa posebno ovako zelena i svakako je treba posetiti bilo peške, biciklom ili motorom. Kao što vidite ja joj se stalno vraćam, malo po malo je dublje upoznajem a i dalje ću jer mi pruža ogomno zadovoljstvo i veliku radost

Ispričaću vam sada gde sam vozila ovog vikenda, šta sam novo otkrila, doživela a i ponešto naučila. Između kišnih dana kojih ovog proleća ima čini mi se i previše, prava je radost kada osvane suv i sunčan dan pa još subota. I to posebna subota. Ova je bila potpuno moja , da radim šta želim, vozim kuda želim, bez žurbe , lagano, da uživam. Još uvek učim, istražujem i pažljivo širim krug svojih enduro vožnji u ovom za mene još uvek novom svetu. Ali svaki put kad zajašem svog Zelenka i na njemu odjezdim na neku livadu, u neku šumu ili obalom reke, svaki put je novi doživljaj, nova avantura a na kraju dana se vratim bogatija za novo iskustvo. Za sada još uvek utvrđujem gradivo na putevima i terenima koje mi je neko od drugara pokazao i koje sam bar jednim delom sa nekim u društvu već prošla i na neki način upoznala, tako da okvirno znam šta mogu da očekujem kada tu vozim sama. Bez obzira što je ambijent sada sasvim drugačiji, obojen zelenim bojama , obrastao već visokom travom prošaranom raznobojnim cvećem uvek dodam neki novi , meni sasvim nepoznat deo puta kako bi vožnja bila što zanimljivija. Pa tako i ovaj put. Pošto sam prošle subote vozila Savskim nasipom do Obedske bare za ovu subotu sam izabrala vožnju Tamiškim nasipom do blizu Čente, onda jednim kraćim delom asfaltom do Carske bare a povratak Dunavskim nasipom nazad do Pančevačkog mosta pa kući. Ceo krug nešto oko 220 km. Tamiškim i Dunavskim nasipom sam vozila zimus sa Peđom ali kako je to bila jedna od mojih prvih vožnji nisam uopšte bila sigurna hoću li sada umeti da pronađem ulaz na nasip. Ali jesam, tačno tamo odakle smo nas dvoje zimus krenuli i tačno tamo gde smo na kraju izašli Mada sam sada vozila sama pa je doživlja svega potpuno drugačiji o ovom delu puta neću pisati previše. Ono što je novo i meni posebno zanimljivo je Carska bara, vožnja dolmom pored Begeja skoro do samog ušća u Tisu, predivna priroda , mir i tišina koju nema šta da naruši jer tu ljudi praktično ni nema. Cela ruta je izgledala ovako: Polazak, Tamiški nasip ovog lepog majskog jutra. Tragovi kiša vide se a i osećaju na svakom koraku. Železnički most u Pančevu. Tu prestaje civilizacija, na dalje je samo voda, trava, drveće , ptice ja i poneko stado ovaca Blata ima... Ali i trave, pa je pravo uživanje voziti po njoj, bar ovde gde je kratka, zelena i lepa. Uopšte ne razmišljam da li je klizava. Sreća pa nisam isprobala Doručak na klupici kod Sefkerina Zelenko u travi do vrha točkova A ja do kolena Trava je čupava i mekana kao tepih Još jedan pogled na Tamiš, uskoro ga napuštam Zelenko u cveću , sviđa mu se, a i meni Sa Tamiškog nasipa izlazim na asfaltni put i nastavljam ka Carskoj bari. To je nekih 30 km vožnje asfaltom, putem dosta opterećenim automobilima i autobusima što nije baš mnogo prijatno , ali mi se ne damo . Vozimo svojim tempom ( Zelenko i ja ), kome se ne sviđa može da obiđe a nekoga i mi obiđemo i ubrzo stižemo do skretanja za Carsku baru. Nisam ranije bila ovde. Odnosno jesam jednom kratko ,u prolazu. Gledala sam romantičan zalazak sunca i pila kafu with my darling Sem ili Džon, kako već to beše...Žurili smo tada, a i bilo je kasno za obilazak pa je to ostalo za neki drugi put. Ali kako to obično bude, "forever love" se ugasila sa zalaskom sunca, pa drugog puta nije ni bilo. Ali ja sam nepopravljivi romantik u duši, šta ću. Ostala mi Carska bara i taj zalazak sunca u lepoj uspomeni i stalno me vuče da joj se vratim, da dublje zavirim u nju, osetim i dodirnem lepotu i tajnu koju krije. Pa eto, danas je bio taj dan. Moj dan! Samo umesto Džona Zelenko je tu. Nas dvoje ćemo otkriti skrivene puteve koji vode u raj. Dobro, danas će za mene to biti raj, zelena oaza mira, tišine i mirisa prirode, izvor beskrajne sreće i zadovoljstva kojim me je ispunio. Prvo sam malo prošetala stazom zdravlja kroz rezervat a Zelenko je strpljivo čekao parkiran u hladovini ispod krošnje drveta. Ako niste bili ovde evo pogledajte kako je lepo Može se i čamcem obići prirodni rezervat , cena ulaznice je 450 dinara ali sam ja ovaj put izabrala da prošetam Đačka ekskurzija Na ulazu na tabli piše da obilazak ovom stazom traje oko sat vremena. Međutim bilo je već jako vruće a ja u čizmama i opremi pa nisam obišla ceo krug. Vratila sam se do motora pa sam se odvezla do rampe koju sam videla u dolasku da proverim mogu li tu nekako proći. Ispostavilo se da kapija može da se otvori. Ja to ne bih ni uočila da jedan stariji čovek, pecaroš nije sa unutrašnje strane otvorio vrata da izađe sa Tomosom. Prišla sam mu i pitala ga mogu li i ja tu da uđem i gde vodi taj put. Rekao mi je da je to nova dolma, ide uz reku Begej do brane a ako se njom nastavi dalje stiže se do Titela. Mene je odmah oduševila sama ideja da ću moći da uđem motorom i vozim obodom rezervata pa nisam primetila ništa neobično u onome što je čovek rekao. Ušla sam motorom kroz kapiju i krenula dolmom ( nasipom) pored Begeja. Posle jedno 5 km sa leve strane je brana Produžavam dolmom dalje ali nailazim na prepreku. Rampa i metalna ograda levo i desno do vode i drvena ograda ispod rampe čvrsto vezana konopcima da ne može tako lako da se preseče a da se odveže nikako. Razočarano obilazim oko rampe, zagledam sa svih strana rešena da nađem neku slabu tačku na ogradi koja bi mi omogućila ipak da prođem. Makaze ni nož nemam kod sebe. Čak i da imam i da uspem da oslobodim ogradu sa prednje strane pitanje je da li bih po visini mogla da prođem motorom ispod rampe. A onda pronalazim rešenje ! Bočna desna kapija je vezana samo jednim kanapom i ako uspem da ga odvežem i pomerim je vrlo verovatno da mogu tu da prođem Mučim se malo sa odvezivanjem jer je čvor dosta jako zategnut ali uspevam da ga odvežem a uspevam i da pomerim ogradu . I eto me sa druge strane. Joj moje radosti, idemo dalje Dok sam petljala oko ograde nisam ni obratila pažnju na zvuke koji su dolazili iz neposredne blizine sa moje desne strane. Čulo se pucanje iz puške. Auh, lovci. Moraću što pre da vratim ogradu i udaljim se odatle da me neko zalutalo zrno slučajno ne stigne pa posle da osvanem u novinama kao nesrećni slučaj. Već vidim naslov : Zalutalo zrno u lovu slučajno usmrtilo žensku osobu dok je vozila motor po nasipu na dan njenog rođendana Mada čudno mi malo da se tu lovi, jako je blizu zaštićenog rezervata prirode ali jasno se čuje pucanje, nema dileme. Vraćam kapiju na mesto i nastavljam dalje. Tu odmah malo napred postoji račvanje, može pravo nasipom a može i desno u pravcu odakle je dolazilo pucanje. A tu su i neke kuće ali nema ljudi. Ja nastavljam pravo. Priroda postaje sve sirovija. Trava je visoka a gube se i tragovi da je tuda iko skoro prolazio. Još jedna rampa za pravo ali može levo i ja skrećem levo. Sad znam, da sam produžila pravo vozila bih neko vreme nasipom pored Tise ali se i on jednog trenutka završava. Ja skrećem levo ali tek tu trava postaje visoka a onda nailazim na koprive. Motor bukvalno tone u njih. Ali ne vraćam se. Hoću dalje, da vidim ima li negde prolaza. Ubrzo počinje šuma, sve gušća i neprohodnija. A onda pravo isperd mene drvo , ne mogu dalje. Testeru nemam a čak i da mogu da ga pomerim pitanje je šta me čeka dalje. Ostavljam motor i idem peške da izvidim kakva je situacija napred. A onda čujem glasove sa reke i zvuk motornog čamca. Nekako se probijem kroz granje do vode i vidim dva čamca uz obalu i pecaroše u njima. Onako iz šume sam im se obratila sa pitanjem ima li dalje puta . Ljudi su bili najblaže rečeno iznenađeni mojim iznenadnim pojavljivanjem iz šume. Potpuno zbunjeno su me pitali odakle ja tu. Objasnila sma im da se vozim od Carske bare dolmom i da mi je onaj čovek rekao da mogu tuda da stignem do Titela. Tek tada mi je sinulo pre nego sam dobila odgovor da se ja zapravo nalazim sa druge strane reke i da u Titel mogu doći jedino ako preplivam Tisu . Ja sam se nalazila na samom špicu, odnosno ušću Begeja i Tise Odatle sam mogla jedino istim putem nazad ili da me čamcem prebace preko što su oni predlagali . Zahvalila sam se na ponudi ali sam ipak odbila ne želeći da potopim brodić i potonem zajedno sa motorom. Nazad sam se vratila istim putem, opet kroz istu onu ogradu koju sam uredno vratila nazad i zavezala. Pucanje se i dalje čulo. U povratku pred samu Carsku baru sam srela jedan bračni par koji je šetao dolmom. Od njih sam čula da se nova dolma nastavlja na staru i pravi krug od nekih 21 km oko Carske bare. Međutim put preko stare dolme je jako loš i zapušten, odavno se ne održava i veoma je diskutabilno koliko je prohodan i za enduro motore. A nekada je to bio lep krug po kome se moglo i biciklom proći. Šteta što je bilo već kasno pa nisam mogla da proverim kakav je put a sem toga to je baš ono mesto gde je bilo račvanje i odakle se pucalo pa nije baš bilo pametno da to danas proveravam. Crvena linija je nova dolma kojom sam se vozila a narandžasta je stara dolma za koju treba proveriti kakva je prohodnost. Već je bilo kasno i trebalo je požuriti nazad pošto sam planirala da se vratim Dunavskim nasipom od Čente a da ipak stignem pre mraka. A i gorivo mi je ponestajalo pa je trebalo dosuti na prvoj pumpi. Da li zbog umora ili je podloga ovde bila klizavija točak mi je dva puta proklizao na blatu u roku od pola sata i oba puta sam pala. Sam pad nije bio problematičan ali ono što jeste je podizanje motora. Još uvek ne mogu motor da podignem bez da se dobro pomučim čak i sa gotovo horizontalne podloge. Ali kad moram onda ga podignem, nema druge. Ili ću uspeti ili ću ostati tu do ...ko zna kad. Jer čep na rezervoaru mi ne dihtuje kako treba i svaki put kad motor padne gorivo ističe. Ako ga ne uspravim u dogledno vreme može da se desi da ostanem bez goriva a to definitivno ne želim I tako sam danas naučila silom prilika uz dosta muke i više pokušaja da podignem motor i to čak dva puta Pitam se kakvih bića ima u ovoj tamo šumi Stigla sam pre zalaska sunca da siđem sa nasipa a pre kiše da dođem do kuće Kakav sjajan dan, prepun divnih utisaka koje ni padanje na kraju nije moglo da pokvari.

Juče sam sasvim neplanirano pošto je konačno posle kiša , kiša i kiša, osvanuo lep i sunčan dan napravila jednu sasvim lepu i relaksirajuću vožnju pored Save do Obedske bare i Kupinova. Neplanirano, jer sam pre podne radila a motorom sam krenula na posao sa namerom da posle svratim kod vulkanizera . Mislila sam, biće kasno posle za neku vožnju, pa tako nisam ni obukla opremu za kros. Osim protektora za kolena i pantalona ( jer su mi ove komotnije ) sve ostalo je bilo za turing. Ali sunce je tako primamljivo sijalo, bilo je svetlo i toplo, baš onako da se uvuče pod kožu i ne da mira dok ne sedneš na motor i kreneš nekuda, bilo kuda samo da se voziš . I naravno kako da odolim kad je motor tu a dan izmišljen i obećava da će biti vedar do zalaska sunca, znači dovoljno vremena za popodnevnu vožnju. A vulkanizer može i da sačeka, biće on tu i u povratku Mislila sam provozaću se malo po nasipu da me želja mine, možda do Jakova, pa ću kod vulkanizera ( u Surčin ), a završila sam u Kupinovu . I to sam se jedva naterala da krenem nazad jer je već prošlo pet sati a vozilo mi se još. Evo malo slika kako sada to izgleda u odnosu na moju prvu vožnju onda u februaru. Sve je ozelenelo , trava prošarana cvećem, vazduhom lete mace ( srećom nisam alerigčna ), reka doduše isto mutna nosi granje, lišće i ko zna šta od ovih kiša ali lepa, vazduh topao, sunce u punom sjaju. Savršeno! Ova vožnja mi je baš prijala. Sama sam vozila ali sam bila potpuno opuštena, uživala sam maksimalno. I ovčice su tu, uživaju i one Nasip je suv i dobar za vožnju i pored obilnih kiša proteklih dana Vozim malo gore po njemu, malo ispod desno po livadi a malo i levo do šume, a povremeno gore dole. Uživam, igram se, lepo je i zanimljivo Raspoložena sam zbog ovog neočekivanog poklona, ovog prelepog subotnjeg popodneva i što sam ga iskoristila na najbolji način. Odmor pored reke na istom mestu i istoj klupici kao prošli put, samo sada ima mnogo više vegetacije i sve je nekako lepše i veselije. Sunce, sunce je ključ svega. Ono daje toplinu i boji život oko nas i u nama veselim bojama. Pastelno zelene njive i svetlo plavo nebo Ne mogu da se držim samo puta a da ne zavirim malo šta se krije kad skrenem sa njega Bojčinska šuma ( mislim ) Ovde već ima i blata Iz šume se izlazi opet na čistinu,između njiva, suvo je i prelepo A onda opet u šumu samo sada gušću i mnogo"mokriju" pa tu nisam baš mnogo duboko mogla da uđem Odatle dalje između njiva zemljanim putevima punim kolotraga i bara izbila sam pravo u Kupinovo Nešto malo dalje pažnju mi je skrenula tabla kao i to kako se ljudi pridržavaju napisanog I to bi bilo to. Meni dosta . Savršeno sam zadovoljna kako se naizgled jedan monoton dan pretvorio u veliko uživanje. Nazad sam krenula istim putem ali sam u Progaru sišla na safalt jer sam zamislite zboravila da ponesem vodu kad sam krenula. I sve vreme sam vozila bez vode, a znamo da se u offu brzo ožedni . Ali nije mi to pokvarilo uživanje. Civilizacija je u svakom trenutku bila tu negde relativno blizu, samo ja nisam htela da propustim ni jedan trenutak ovog sjajnog poklonjenog popodneva , htela sam da ga iskoristim maksimalno pa sam kupovinu vode odložila za kraj A trebalo je stići i do vulkanizera pre mraka... Na kraju dana, kad sam oprala motor, smestila ga i ušuškala , ostao je osmeh na licu, radost u duši i blatnjave čizme

Milomir Simović , Ličko Petrovo selo 1959 godina ( otac mog kolege i njegov motor )

Svaki put kad sednem na mog zelenog konjića otkrijem novi pogled na naizgled poznate puteve, šume i jezera pored kojih sam prošla mnogo puta ali ih nisam osetila i doživela iznutra. Sama srž i lepota prirode najčešće je negde duboko sakrivena od dodira i pogleda sa asfalta. Treba sići sa puteva, zaroniti u zelene dubine šume i pronaći puteve i puteljke koji vode u čarobni svet kao onaj iz mašte Tako smo proteklog vikenda Peđa - @lord_oblivion i ja započeli istraživaje i upoznavanje Bukulje i njenih skrivenih lepota. Zapravo Peđa je već mnogo toga već poznavao, vozio je tuda ranije, ali za mane je sve bilo potpuno novo pa je samim tim utisak o svemu bio izuzetan. Od Beograda do Kosmaja smo išli uglavnom asfaltom, najpre avalskim putem a od Ralje prečicama kroz seoca. U Rogači smo napravili pauzu za doručak i pripremili se za početak off road vožnje. I počinje .... Pa malo kroz kapiju i nečije dvorište... A onda kroz šumicu ovim putićem do livade na vrhu I eno Bukulje viri sa druge strane A onda putićima levo , desno, gore , dole i stigosmo na Garaško jezero Ovaj most sigurno poznajete i ovim putem ste verovatno više puta prošli i posmatrali jezero iz ove perspektive kao što sam do sada i ja. A onda me je Peđa poveo putem kroz šumu uz desnu obalu odakle se pruža jedan potpuno novi predivan pogled na jezero. Zeleni tonovi čarobne šume stapaju se sa vodom, a njena boja se preliva iz žućkasto zelene ka toplo plavoj. Most sa koga smo malopre sišli je sada naspram nas. Odatle ćemo kada malo odmorimo u tišini i svežini pored vode, nastaviti uzbrdo kroz šumu prelepim putevima koje nažalost nisam slikala jer smo uživali u vožnji. Sledeća ciljna tačka , za mene potpuno novo otkriće je prelepo malo jezero, Bukuljsko jezero. Pogledajte koliko je to lepo. Jezerce je privatizovano zato je ograđeno, ali smo mi pronašli prolaz do klupice i kratko uživali u njegovim čarima. Neko je meditirao gledajući u plavu vodu a neko u plavo nebo Odatle smo se dosta strmim i džombastim putem, koji može da bude jako klizav i nezgodan kada je mokar popeli na sledeće još veće brdo. Sa brda se pružao predivan pogled na vrh Bukulje sa jedne strane i malo jezerce u podnožju sa druge strane... Ovuda smo došli gore... Radar na Bukulji Peđa mi pokazuje jezerce tamo dole u daljini... A ovo iza njega su nečiji spomenici tu na vrh brda gde osim ove stare raspale kućice u okolini nema ničega. Malo dalje putem pogled puca na drugu stranu, ka Rudniku. U daljini se nazire Ostrvica... Ali mi danas nećemo ka Rudniku. To ostaje za neki drugi put. To i još niz drugih putića kojima je Bukulja prošarana a koje tek treba istražiti i otkriti do kakvih će nas skrivenih dragulja oni dovesti. Odavde smo hteli da presečemo ka Aranđelovcu makadamskim putem koji je Peđa poznavao ali se ispostavilo da nećemo moći. Put je bio prekinut a most preko rečice srušen. Sa druge strane rečice u šumi je još jedno baš malo zeleno jezerce. Nismo mogli da mu priđemo ali se nazire kroz granje. I baš tu , pored njega sa druge strane razrušenog puta iz šume se pojavila ekipa sa kvadovima. Izgleda da su i oni kao i mi iskoristili lep dan i uživali u čarima vožnje po Bukulji. Pošto nismo mogli preko, mada se Peđa razmišljao da možda probamo da se ovuda spustimo u potok, morali smo ipak nazad. U povratku ka Aranđelovcu smo zastali da napravimo jednu sliku panorame A onda posle odmora i klope produžili nazad ka Beogradu i stigli tačno na vreme, pred zalazak sunca Oko 200 km pređenih u tom danu, od čega 50-tak kilometara off-a, uživanje svim čulima taman dovoljno da nas napuni energijom do neke sledeće vožnje...

"sto za dvoje"

U subotu smo Vlada i ja malo istraživali off raod puteve oko Beograda, tačnije tražili smo put sa što više offa a što manje asfalta od 1000 ruža do Ripnja. To nam je ostalo nerešeno prošli put pa smo sada pažnju posvetili nekim ucrtanim putićima na mapi za koje je trebalo proveriti vode li nekuda. Nekim delovima smo zadovoljni a na nekima treba još poraditi ali svakako je i ova vožnja kao i svaka prethodna bila uzbudljiva, puna lepih pejsaža, neizvesnih situacija ali i prepreka koje su nas u par navrata naterale da promenimo putanju kao i onih koje smo uspeli da savladamo Negde odavde smo krenuli, odmah ispod Avale... Ovo u pozadini iza njiva je jezero Pariguz u Resniku I ubrzo prva prepreka. Ovaj put nismo imali testericu a šiblje okolo je bilo previše gusto pa smo morali da potražimo drugu putanju. Preko njiva, gore, dole, tamo vamo i dođosmo do prelepe šumice na padini koju od livade gde se nastavlja naš put deli rečica. A šuma već ozelenela, i putić lep. U početku širok i ravan a onda zavija po kosini i prerasta u stazicu više kozju nego pešačku. Krenuli smo optimistički tuda, mada je odmah delovalo da ćemo motorima teško proći. Stazica je uska i pod nagibom a na pojedinim mestima se gubi ivica i stapa sa padinom koja završava dole duboko u rečici. Možda bismo se i odvažili tuda da pokušamo da prođemo da je bilo izvesno da ćemo se u nastavku uspešno spustiti u podnožje. Ali putić se gubio u šiblju pa nije bilo svrhe ići dalje u ovom pravcu. Vratili smo se malo nazad do prvog račvanja pa krenuli drugim šumskim putem koji je više obećavao. Ali ni ovde nije sve jednostavno, sa leve strane uz padinu šaht, sa desne strane uski prolaz uz provaliju Ipak šaht, sigurnije je A iza šahta nailazimo na šumskog stanovnika Previše je strmo za kornjačicu pa je Vlada odlučio da je u rancu preveze do livade u podnožju Mi nastavljamo dalje i ubrzo nailazimo na predivnu zelenu oazu, potočić i vodopad sa kaskadama . Zeleno, zeleno , zeleno, oko mene sve je zeleno Ovaj neočekivan lep zeleni kutak prirode nas je potpuno očarao i razveselio ali nažalost motorom nije moglo uz potok. Ne mari, jednako smo se zabavili. Ja sam za malo izbegla da upadnem u potok, ali sam zato upala u koprivu A onda me je Vlada po livadi vozio pozadi na mom kinezu a nemam ni zadnje fuzastere i vikao drži se nemoj da ispadneš. Kao da sam imala zašta da se držim Odatle smo opet morali malo da se vratimo nazad do putića preko nove livade i tu da pređemo preko potoka. Posle ove lepe prirode koju proleće uveliko boji u nežne zelene tonove malo smo izašli na asfalt a onda opet preko njiva, malo kroz šumu i došli do Ripnja. Avala je sada daleko iza nas ... Ali do samog kraja nema opuštanja, prepreke iskaču kad ih najmanje očekujemo. Da bismo izašli iz jaruge potrebno je preći preko ovog mostića A onda proći kroz ovo granja A pre toga je bilo potrebno nečim podupreti motor na nizbrdici dok se ide u izviđanje. To smo rešili lako, evo ovako Ipak Vlada je prevezao oba motora, nismo hteli da rizikujemo da se zaglavim u potoku, to ćemo neki drugi put I eto izašli smo. Još poneka livada, voćnjak i neobična rupa na sredini i izađosmo na asfalt a odatle nazad kući. U kilometrima možda ne tako dugačka ruta, nekih tridesetak kilometara off-a ali dosta istraživanja, raznoraznih prepreka i još jedan lepo ispunjen dan

I ove sezone nastavljamo sa intro grupom u terminu od 13,00 do 13,30 h. Ko želi da vozi u nedelju u intro grupi može i na licu mesta da se prijavi i uplati. Prijava i uplata u šatoru kod mene, poželjno malo ranije od 12,00 do 12,30h. Vidimo se!

Wau, kakav zalazak sunca. Iz momenta pokreće maštu i želju da se provozam Jadranskom magistralom celom dužinom. Odavno to planiram ali nikako da realizujem . E sad si me slikama i rečima podsetio da to uradim prvom prilikom. Sjajne fotke !

Ni ovaj vikend nije prošao bez enduro akcije po bližoj i daljoj okolini Beograda. A gde je akcija tu je i avantura, znači zabava zagarantovana . Ovaj put naša mala ekipa bila je u proširenom sastavu. Vlada , Sev i ja krenuli smo u otkrivanje novih puteva preko Ralje i Parcana ka Kosmaju. Vlada kao najbolji poznavalac ovih terena i ovaj put je bio idejni vođa u iscrtavanju i pronalaženju puteva i putića kroz šume, preko proplanaka, kroz potoke, poneku njivu i voćnjake. Krenili smo već razrađenom putanjom niz Kumodraž, pa ispod Ikee kroz Karlov tunel a onda uz i niz Avalu lepim putevima kroz šumu. Ono Vladino upozorenje gore napisano neizostavno treba poslušati ukoliko se zaputite ovim putem a odnosi se na ovu baru, osim ako ne želite da završite u njoj Ali ako ipak pomislite, ma proći ću šta je to, samo mala barica, e onda se spremite na spektakularno klizanje po mokroj mahovini i kupanje u ustajaloj vodi ne baš tako prijatnog mirisa . To izgleda otprilike ovako ( Pomagajte da podignem motor zaglavila mi se čizma ) Posle igre u vodi dolazi šta drugo nego ponovo voda, samo sada malo dublja i mračnija . Zabava se nastavlja ali ovde bez kupanja, vodu u čizmama ne računam A onda malo Avale za zagrevanje i uživanje. Avala je uvek lepa kako god da se krene, bilo peške ili motorom kroz šumu po lepim vijugavim puteljcima. Posle vožnje po Avali da uštedimo na vremenu malo smo kombinovali asfalt i off road do Ripnja a onda novim neistraženim putem krenuli ka Parcanima. A put , put se gubio u svežem , bistrom potoku Sad, koliko je bistar pitanje je ali zvuči lepo. I šta ćemo sad ? Kroz potok , nema druge Ali malo muke i neizvesnost ( skoro ) uvek se isplate. Na kraju potoka nas je sačekalo jezerce sa pecarošima a od njega put na gore. Za nas je to značilo prolaz dalje i mogućnost za nastavak puta. A sa vrha predivan pogled na Avalu sa jedne strane i Kosmaj sa druge Dalje držeći se zapadnog pravca ka Guberevcu vozimo kroz prelep šumarak a tu negde je i neobično brdo od zemlje, kažu da je to " rimska šljaka " Nešto kasnije naišli smo na deo bmx staze. Posle prilaza preko jedva uočljivog drvenog mostića ubrzo nas je sačekala naizgled nepremostiva prepreka na putu. Ali iskusni znaju kako to jednostavno i brzo da reše a i nose potreban alat sa sobom pa je prepreka za čas uklonjena A ko zna šta nas u nastavku čeka pa nije na odmet imati i koje drvo za vatricu ako zatreba. Sreća nije zatrebalo I prolazimo Malo po malo, preko njiva, kroz šumu gore, dole, potokom, kroz bare,a malo i kroz šiblje stigosmo do podnožja Kosmaja u Tresije. Tu se naša avantura za ovaj dan završava. Malo smo odmorili, častili se specijalitetima koje je Vlada poneo i puni utisaka posle ove dobre i pre svega zabavne vožnje i uspešnog trasiranja novih off road deonica u pravcu od Beograda ka Kosmaju krenuli nazad kući. O tehničkim detaljima i težini puteva nešto više će reći moji saputnici. Sa svakom vožnjom otkrijemo nešto novo, pronađemo neki novi putić sve dalje i dalje... Dokle ćemo i u kom pravcu sledeće videćemo, a kad saznamo podelićemo sa vama

Kao što je Vlada rekao ideja nam je bila da pronađemo put do Kosmaja a da se što manje vozimo asfaltom. Obzirom da smo se na licu mesta uverili da je put ka Parcanima asfaltiran, rutu koju je Vlada iscrtao kao alternativu prvi put prolazimo tako da nismo znali ni šta nas očekuje ni kakav je put a ni da li ćemo na kraju uspeti da izađemo negde iz šume i potoka . Ali jesmo. Uz malo muke jer je ovaj deo od Trešnje do Parcana jako raznolik i rekla bih po težini ne spada u lakše. Svega je tu bilo, od lepih puteva po proplanku za uživanje, preko strmih zemljanih puteva sa dubokim kolotrazima od nekih dvadesetak santimetara čak možda i dubljih, puteva na koje se izlio potok, strmih uspona sa kamenjarom, plićih i dubljih bara na putu, povremenih slepih završetaka gde je trebalo naći alternativni prolaz, pomalo šiblja ali sve u svemu put smo ipak uspešno trasirali A to je ono najvažnije, što donosi osmeh i briše svaki trag umora . Krenuli smo iz Bubanj potoka i odmah sišli sa asflata, vozili se do ispod Ikee pa dalje preko njiva i jednim kraćim delom asfaltom do Trešnje. Od Trešnje do Parcana je je sve off a onda seoskim putićima do Sopota. Obzirom da smo veliki deo dana potrošili na istraživanje, a vreme brzo proleti Kosmaj ostaje za sledeći put. Evo malo ilustracije kako nam je bilo. Prvi deo je lakši, opuštenije se vozi. Ima mesta za uživanje u pogledu koji puca ka Avali i okolini , bojama i mirisu proleća koje se već polako oseća . Trešnja - jezero A onda dolazi komplikovaniji deo. A gde je komplikacija tu je i zabava , podrazumeva se Ko preživi pričaće . Izgleda da sam ipak nekako preživela Jedan od blažih uspona sa kamenjarom , strme nismo slikali bili smo zauzeti preživaljavanjem ( pre svega mojim ) Ako se pitate šta je ovo što liči na grožđe u bari, nije grožđe, to su jajašca od žabe Vlada merka da li da preskačemo potok. Ipak ne, to ćemo drugi put Radar u Ralji nam je jedno vreme bio ispred a onda iza nas,napravili smo krug oko njega Zasluženi odmor i okrepljenje u Parcanima I na kraju -Sopot. Desno je put ka Kosmaju a mi ćemo pravo , nazad kući Od polaska ujutro do povratka prešli smo oko 110 km a Vlada i više, od toga sigurno 50-60 km čistog off roada, znači čistog zadovoljstva i uživanja Bilo je tu i lakših i težih deonica a i pojedinih mesta gde se trebalo pomučiti ali vredelo je. Off road nije ni malo lak, zahteva kondiciju koju ja baš i nemam ali uprkos tome sa svakom vožnjom otkrivam nove i nove lepote vožnje van asfalta. Posebno su mi zanimljive oblasti u bližoj i daljoj okolini Beograda do kojih se može stići na točkovima a pružaju jednako uzbudljiv doživljaj kao i neke dalje. Ovaj put smo pronašli jedan način kako do Parcana možemo stići van asfalta, sledeći put ćemo probati drugi a produžićemo i do Kosmaja... pa tako redom. Naša putanja, sa kombinacijom asfalta u povratku

Stiglo je proleće

Tražim garažu sa smeštaj jednog ili dva motora u zavisnosti od ponude. Prednost imaju Kanarevo brdo, Miljakovac i Rakovica ali možete ponuditi i druge lokacije. U obzir dolazi i deo garažnog prostora za smeštaj kros motora ukoliko neko ima pored svog motora prostora za smeštaj još jednog. U toj varijanti mi je važno da imam stalni pristup motoru a idealno bi bilo da je negde na Kanarevom brdu ili Miljakovcu. Ako imate tako nešto ili znate nekoga ko ima javite mi na pp. Hvala !

Pravi prolećni dan, vedar i sunčan iskoristili smo na najbolji mogući način, još jednom super zabavnom vožnjom po Avali i okolini. Od nekoliko planiranih učesnika na kraju se na polaznoj tački u Kumodražu pojavilo samo nas dvoje. Vlada i ja, već oprobani tandem na ovom terenu. Vlada je ovde domaći, poznaje svaku stazicu bolje nego svoje dvorište Ja dođem više kao prikolica koja se za njim kotrlja nizbrdo i uzbrdo. Manje-više mi to polazi za rukom ako izuzmemo par bukvalnih kotrljanja nizbrdo sa sve motorom preko mene. Ali to nismo dokumentovali, pa kao da se nije ni desilo Krenuli smo iz Kumodraža spustom sa vrha do Bubanj potoka, drugom putanjom u odnosu na prethodni put. Start. Sa ovog brda smo krenuli a na ono iza ćemo se popeti Do dole vozimo zemljanim kolskim putem, sa dosta dubokih kolotraga i povremenih džombi. U Bubanj potoku standardno prelazimo preko asfaltnog puta i nastavljamo makadom do Ikee. Tu smo kraćim delom vozili asfaltom do iza Ikee a onda smo se spustili na jednu naizgled ravnu livadu. A zapravo je to džombast vodoplavan teren na kome se od trave ne vidi dubina vode. Točkovi koji sve vreme skakuću po džombama povremeno potonu i proklizaju kada naiđu na malo više vode i tako do kraja ovog natopljenog terena. A onda se Vlada zaustavio i pitao me da li vidim tunel. Pogledam okolo , tunela nigde nema. Međutim , ima! Ne vidi se od šipražja. A da bi se prošlo kroz tunel treba proći kroz vodu skoro do kolena . Dobro, malo preterujem , ali meni se činilo da je toliko duboka . Evo uverite se sami I prošli smo. Odnosno ja sam prošla a da se nisam udavila Okrećem se da se još jednom uverim da sam stvarno kroz ovoliku vodu prošla Karlov tunel, kako mu je Vlada dao ime je bio baš zabavan, možda čak i najzabavniji na ovoj vožnji. Posle tunela dolaze njive i traženje puteva koji nisu preorani a koji bi nas doveli do Avale. Sve je lepo, drveće još nije ozelenelo ali polako počinje. Miris proleća se oseća u vazduhu. Odavde počinjemo da se penjemo ka Avali. Još jedan delić smo vozili asfaltom a onda ulazimo u šumu. A u šumi raj. Svega ima. I lepih širokih zemljanih putića prekrivenih lišćem, i strmih stazica koje povremeno nestaju i jako strmih padina niz koje se lako kotralja naglavačke a teško ponovo podiže u uspravan položaj , i grana na putu, i debelih stabala na putu... A Valda samo govori, e od sada je sve lako, ne brini ništa a ono sve teže i teže Našli smo i rimski rudnik tu negde usput u šumi Topao i sunčan dan je izmamio mnogo izletnika u prirodu, pa ih povremeno srećemo usput . A kod Čarapićevog Bresta je bila gomila ljudi sa decom koji su došli na celodnevni izlet, roštiljanje i igre u prirodi. Uostalom, kao i mi samo na malo drugačiji način Sreli smo u šumi još jednu ekipu enduraša. A onda smo shvatili da smo ogladneli pa smo i mi napravili malu ali slatku gozbu u prirodi ( pivo je bezalkoholno, ne brinite a nismo ga ni konzumirali ) Ali su zato kranjske kobasice bile vrhunske, Vlada je bio majstor a zasladili smo se pitom od jabuka . Posle, još malo gore, dole, tamo, vamo. Vlada ne bi bio Vlada kad ne bi istražio ima li još neki putić kojim nije do sada prošao. Nema veze što ja jedva uspevam po tim slepim stazicama da održim ravnotežu za njim, kaže on taman da naučiš... Pa mi je tako pokazao kako da okrenem motor na ćopavoj, sad dal sam ja to savladala videćemo, pa kako da se na uzbrdici okrećem, pa umalo da mi pokaže i kako se preskače deblo poprečeno na putu... Ustvari, on mi jeste to demonstrirao. Preskočio je to oboreno stablo na uzbrdici. Srećom da sam se ja ipak uzdržala od takvog pokušaja inače pojma nemam kako bi me izvukli iz provalije ispod Žao mi je što nisam uspela da slikam baš trenutak preskakanja ali sam bila potpuno pod stresom od ishoda ovog poduhvata da izgleda nisam dobro pritisla dugme za slikanje Posle ovoga krenuli smo nadole sa povremenim usputnim istraživanjima, uključili se na avalski put nedaleko od mesta gde smo sa njega i sišli i odvezli se do perionice da speremo zemlju i blato sa naših motora. A onda mrtvi umorni ali zadovoljni, ispunjeni vožnjom, vratolomijama i avanturom ovog predivnog nedeljnog prepodneva nastavili smo kući već razmišljajući o nekoj narednoj vožnji ... Evo kuda smo se vozili...

Čuvajte, čuvajte lepo je to. I ne brinite toliko, malo ću umeti i sama da se čuvam Za sada smo moj đavolak i ja u prijateljskim odnosima a dokle to niko ne zna. Tako je to sa motorima a i u životu Nego gde mi odosmo, proleće tek dolazi, nismo još ko ljudi ni počeli da se vozimo. Tek ću da vam pišem zgode i nezgode na dva točka na asfaltu i van njega, računajte na to

Uh, kolega je baš imao peh. Kad krene naopako klupko se samo odmotava. Nadam se da se Johann posle brzo oporavio i da ga to nije obeshrabrilo. Sve si u pravu BusMan, svakako je bezbednije voziti u društvu makar zbog toga ako se desti taj fucking slučaj da ima ko da ti pomogne. Peščara je divna i divlja, zato i očarava Ali da ne bih izazivala tog đavolčića što mi čuči na ramenu držala sam se isključivo oboda i takoreći kolskih puteva izbegavajući i d od dina Opet kažem, kako god da se krene važno je da čovek bude svestan šta (ne)može on i njegov motor, da dobro zna gde ide i u skladu sa tim se i ponaša. To je prvi preduslov da osmeh na licu potraje. Idemo dalje, naravno pažljivo i punim plućima

Šalim se malo , a sad ozbiljno. U peščaru zaista ne treba ići sam. Može ali uz preduslov je dobro poznaješ, da tačno znaš kuda se krećeš, da znaš svoje mogućnosti i poznaješ svoj motor. Ni ja nisam nepromišljeno krenula iako možda izgleda tako. Plan mi je bio da idem samo rubom peščare, rutom kojom sam već prošla sa ekipom pre par meseci i za koju sam znala da nema iznenađenja ni dubokog peska i da prolazi pored mesta tako da celim putem povremeno ima ljudi. Te putanje sam se striktno držala osim malog odstupanja pred kraj ali i to je bilo u krugu od kilometar, dva od naselja. A peščara jeste mnogo lepo i zabavno mesto za vožnju posebno u društvu kada možeš da se opustiš i probaš razne vragolije u pesku A nije ni daleko od Beograda. Vlada i ja smo baš planski hteli da istražimo puteve preko njiva kako bi zapravo off započeo odmah po izlasku iz Beograda a ne u samoj peščari. Time smo dobili lepu kombinaciju vožnje po zemljanim putevima, kroz šumu i po pesku a da sam dolazak do peščare nije mnogo duže trajao nego da smo motore recimo tovarili na prikolicu i vozili do tamo. Sve ima svojih prednosti i mana. Ova kombinacija na točkovima može sada kada su jutra već topla i dan duži. Ali sa druge strane sezona vožnje u peščari se završava do jeseni kada još uvek može na točkovima do tamo. Međutim zimi kada je peščara najaktuelnija za igre u pesku, tansport motora ima značajnu prednost.

Haha, ne brini BusMan nisam bila sasvim sama ( ovaj put ). Tu su u blizini bili momci iz ekipe a i da nisu tačno sam znala kuda ću proći - samo rubom peščare . Proleće je već na vratima pa ima ljudi na njivama , ispred kuća a bilo je i šetača. Za svaki slučaj sam imala i telefon Lovačkog udruženja. A sa đavolkom sam skoro na ti, to je bar poznato

Još jedna lepa vožnja je obeležila vedar i topao jučerašnji dan. Posle vožnje po Avali i bušenja gume ekserom na red je došla ponovo Peščara. Za ovo kratko vreme od kada sam sišla sa asfalta i zaronila u magični svet zemlje, peska, blata i šume, Peščara me je neko najviše očarala. Možda zato što je tajnovita, nedokučiva, divlja i svoja. Za mene je svakako velika enigma, lavirint sa hiljadu prolaza težih ili lakših koje tek trebam da upoznam, shvatim i osvojim. A gde je izazov tu sam i ja . Šta ću kad volim Jučerašnja vožnja je na neki način zanimljiva i po tome što je sastavljena da kažemo iz tri dela. Ideja je bila da Vlada @Vozac i ja motorima dođemo vozeći se putevima između njiva do Peščare a tako se i vratimo - jedna etapa. Tamo bi se Vlada priključio grupi koja je vozila zahtevniji trek po dinama a ja sam planirala samostalno da istražim put po obodu Peščare i popnem se na Zagajička brda - druga etapa. A onda se sticajem okolnosti dogodilo da smo jedan deo treka preklopili i svi zajedno vozili, od Šušare do Zagajičkih brda i nazad, što bi bila treća etapa. Sve u svemu veoma ispunjen i zanimljiv dan. Ukupno pređeno 205 km od polaska u 6,15h ujutru do povratka u 16,16h popodne. Od toga oko 60 km asfaltom ostalo zemlja, pesak i šuma Fantazija! Evo pogledajte kako je to bilo. Dok čekam Vladu u Pančevu na dogovorenom mestu uveliko je već svanulo. Smeši nam se vedar i topao dan idealan za uživanje u predstojećoj off road avanturi . Vlada stiže i krećemo. Malo vozimo asfaltom a onda silazimo u njive a malo i kroz šumu i tako do Peščare, nekih 40 km. Ovde ja malo vozim DR-a a Vlada magarence, čisto da bude još zanimljivije Da smo se približili Peščari znali smo ne samo po navigaciji, zemlja je polako prelazila u pesak a naši točkovi tonuli u njemu. Svetloplavo nebo tamo negde na horizontu iza nas se stapalo sa peskom. Na trenutak me ponela mašta do nekih dalekih peščara i pustinja u kojima bih želela da ostavim tragove svojih točkova. Vetrenjače, siguran znak da smo stigli na dogovoreno mesto susreta sa ekipom Svidela mi se vožnja po ovim zemljanim putevima, između njiva. Kolotrazi, džombe i neočekivane neravnine razbijaju jednolikost ravnice i drže oprez taman toliko da se ne zaboraviš i previše zaletiš . Lepota ravnice je u širini i prostranstvu koje se prostire u nedogled. Nas dvoje na našim motorima bili smo samo dve male, minijaturne trunčice u njoj. Ovde se prvi deo prve etape - vožnja kroz njive, završava. Iza proplanka je Devojački bunar, mesto susreta sa ostatkom ekipe. Vlada se tu priključio ekipi za vožnju po dinama a ja nastavljam dalje sama. Dugačke dine još uvek nisu nešto što sa izvesnošću mogu sama da izvezem , tako da su putevi sa dubokim peskom i dugačkim dinama u daljem nastavku solo vožnje bili ono što sam želela da zaobiđem. Bar za sada , dok malo bolje ne upoznam peščaru i svoje mogućnosti a i mogućnosti mog motora u njoj kada smo sami. Koliko je solo vožnja neizvesna u okruženju kao što je peščara, posebno za nekoga sa jako malo iskustva u offu, toliko ona omogućava da bolje i brže sagledaš opasnosti i da ih se kloniš ali sa druge strane i da izvučeš najbolje iz sebe, ono što inače možda ne bi kada se oslanjaš na druge. Recimo ja do sada nisam koristila navigaciju skoro uopšte a potpuno mi je bila nepoznata ova na telefonu koja se koristi za off road. Nisam do sada uopšte pratila trekove, niti sam umela da ih napravim. U peščari je neohodno imati trek ukoliko čovek želi iz nje da izađe. Posebno nekome ko ima lošu orjentaciju kao što imam ja Ali sve sam to naučila zato što mi je trebalo i zato što sam odlučila da savladam sve što je potrebno za samostalnu vožnju bilo gde pa i u peščari. Trekovi, mape, navigacija su osnova i samo početak na koji dalje treba nadograđivati znanje, veštinu i tehniku. U svemu tome je najvažnija volja, odluka i vežba, odnosno stalna vožnja sa pomeranjem granica i rezultat ne može da izostane. Ne bi trebalo osim ako nisam potpuni antitalenat za off, a nisam kako se čini za sada Trebalo mi je malo vremena da ukapiram kako da pratim trek koji sam ubacila u navigaciju, povremeno sam promašivala, išla po nekim zaraslim livadama, malo kroz šiblje, malo u krug preko pruge ali sam ipak ispratila rutu i stigla do prve ciljne tačke, u Šušaru. Šušara, dok sam čekala da ekipa sa dina stigne... Odatle smo svi zajedno nastavili do Zagajičkih brda i popeli se na ono najviše sa piramidom. Osim standardne ekipe sa nama su ovaj put bili Igor ( Shuster ) i Goran. Momci, drago mi je što sam vas upoznala i deo treka vozila sa vama. Nadam se da ćemo to ponoviti Ovde smo napravili kraću pauzu za odmor i užinu a onda opet zajedno nazad do Šušare gde je svako nastavio svojim trekom. Ja nazad ka Čardaku a oni na novu seriju dina. Eh, ali ne može sve da protekne savršeno. Taman da krenemo sa Šušare kad Alp primeti da je Vladi izduvana guma. Izgleda da je sindrom sa gumama zarazan, prošle nedelje meni a sada Vladi Posle razmišljanja šta i kako Vlada je odlučio da ne menja nišata, voziće dine a onda ćemo nas dvoje po planu nazad kroz njive kući. Šta je jedna izbušena guma? Prava je sitnica voziti sa potpuno izduvanom gumom 60 km Ali i to je deo avanture. Dok sam čekala Vladu đavo mi nije dao mira pa sam ipak malo skrenula sa putanje i zavirila u pesak unutra. Tek toliko da odlučim sledeći put da uđem malo dublje Magija peska opčini toliko da zaboraviš na vreme. Vlada je već stigao i čekao me da krenemo nazad . Malo je potrajalo dok sam se orjentisala na koju stranu treba da se vratim. Čak sam naletela na lovočuvare koji su me ljubazno upozorili da je ovde zabranjena vožnja a sem toga sezona lova je u toku pa je opasno i po zdravlje Još samo jednu sliku sam uslikala pre nego što smo se uputili nazad ka Beogradu ponovo kroz njive samo sada drugim putem. Vlada sa izbušenom gumom je junački izdržao do kuće. Doduše ventil je potpuno nestao a i spoljašnja guma će morati da se menja ali važno je da smo mi uspešno završili vožnju i bezbedno stigli kući. Zatvorili smo krug od ne malih dvesta kilometara i stigli kući pre mraka. Kad sam ušla u perionicu da sperem blato i pesak sa mog konjića bilo je 16,16 h . Šta i gde sve čovek stigne kad rano započne dan.

Sutjeska

Iskoristiću ovu temu uz odobrenje autora koji je ujedno i organizator ove vožnje da ispričam kroz sliku i malo priče kako sam ja doživela svoje prvo duže spuštanje niz brdo kroz šumu, vožnju kroz bare, preko potočića, kroz šiblje i po nekom vodoplavnom travnatom terenu, a onda i penjanje uzbrdo ka Avali još uvek blatnjavim šumskim putićima. Mnogo raznolike podloge, od šodera preko trave do blata i vode, i vožnja kroz različite prirodne ambijente, šumu, livade, proplanke, a sve to u komšiluku na korak od kuće . Ne moramo da odemo daleko da bismo se dobro zabavili a bogami i izmorili. Zapravo kako ko Vlada će reći da je njemu ovo bila rutinska vožnja. Pa kako i ne bi kad u malom prstu poznaje sve puteve i putiće oko Beograda. Verujem da bi zatvorenih očiju mogao da izveze ovu rutu Dakle, zborno mesto je bilo u Kumodražu kod Farmaceutskog fakulteta. Odatle malo asfaltom do rekla bih najviše tačke u Kumodražu a onda samo kratko nekim zemljanim putem gde smo skrenuli u šumu i krenuli da se spuštamo. Ideja je bila da mi Vlada pokaže kuda mogu kroz šumu da se iz Kumodraža spustim do Kružnog puta u Bubanj potoku. Otprilike smo se ovuda spustili a tačno kuda nemam pojma U ovom delu gotovo da i nemamo slika. Meni je sve bilo novo i sve nizbrdo, pomalo klizavo i povremeno zakrčeno šibljem tako da sam uglavnom preživljavala. A osećaj je bio kao da spuštam sa Triglava Tek u podnožju dok je Vlada merio dubinu neke bare ispred nas sam se setila da izvadim telefon. To je ujedno i jedini put, ostalo su Vladine slike i uglavnom sam ja na njima Odozgo smo se spuštali pa onda ovim putem. Inače kroz šumu sam povremeno na stablima videla oznake da je to neka vrsta staze za pešake i planinare. Uspešno smo preplivali ovu a kasnije još mnoge bare i ubrzo izbili na Kružni put u Bubanj potoku. Kako smo izleteli iz šume ko vanzemaljci izgleda da smo prepali kamiondžije kojih je bila čitava kolona pa su odlučili da nas propuste da pređemo preko puta . Za svaki slučaj, nisu sigurni ljudi sa kim imaju posla Sledeće deonica je lep makadamski put gde može da se uživa u malo bržoj vožnji odakle je Vlada pronašao preko nekog proplanka pa malo kroz šiblje a onda po džombastom travnatom ali vodoplavnom terenu put do Ikee. Tu negde na tom proplanku malo se vozi po kosini pa neiskusni kao ja umesto da se oslone na nogu bližu zemlji pokušaju suprotno i završe naglavačke niz padinu Sreća da imam druga koji je mogao da mi podigne motor. Ništa strašno, sve je to deo zabave. Ove slike naravno nema Onako, potpuno proizvoljno ovde negde je put kojim smo išli Malo kroz šiblje.... Pa preko barice.. Iza Ikee smo prešli preko pruge i tu napravili mali ali lep krug koji je Vlada nazvao švedski krug, ovde negde A onda smo malo vozili asfaltom dok nismo našli šumski put koji vodi ka Avali. Plan je bio da kroz šumu dođemo do Čarapićevog Bresta. Nažalost nismo stigli do tamo zbog nepredviđenih okolnosti koje su zapravo očekivani sastavni deo vožnje po prirodi van asfalta. Meni se izbušila zadnja guma. To smo tek primetili na pola uspona uz Avalu usred šume Nismo imali ništa od alata sa sobom a ni set za krpljenje guma. Ali sreća je ipak balgonaklona ponekad prema avantirustima pa je tako i ovaj put bila prema nama. Baš u trenutku kada smo se razmišljali da li je bolje da nastavimo uzbrdo pa da gore negde izbijemo na asfalt ili da se vratimo istim putem nazad odjednom se stvorio momak na krosu koji se spuštao odozgo. Vlada kaže da je ovo prvi put da uopšte nekoga sretne na ovim putevima ka Avali a vozio je tuda mnogo puta Momak je krenuo kod prijatelja u Belom potoku. On je predložio da ipak sa njim pođemo nazad do njegovog prijatelja koji ima kompresor za gume pa da probamo malo da doduvamo gumu da izdrži do vulkanizera. Tako smo i uradili. Nije baš bilo jednostavno voziti nizbrdo sa skoro potpuno izduvanom gumom i motorom koji šeta, istim putem nazad kroz bare i blato. Ali sve je bilo ok. Jedino što gumi nije bilo pomoći. Izgleda da se iscepala i nije mogla ni trunku da se naduva. Šta da se radi. Sa takvom gumom polako asfaltom sam se vratila do kuće nekih desetak kilometara a možda i više. Hvala momcima koji su nam pritekli u pomoć. Čak iako nismo uspeli gumu da osposobimo dobra volja u nevolji puno znači. Ova mala nezgoda nije nam upropastila dan. Nisam vozila celu rutu ali i ovo što jesam bilo je dovoljno da se osećam zadovoljno i ispunjeno. Vlada je još malo produžio , istraživao nove terene i puteve, sreo stado ovaca i jaganjaca, preskočio još poneki potok , naišao na još poneku prepreku ... Sve u svemu zanimljiva sveobuhvatna avantura i savršeno ispunjen dan ! Još malo slikica i ekser u gumi

E pa da ste me sačekali zajedno bismo izumirali iza njih a možda bih malo od tih 10 kila i ponela , mada je ipak verovatnije da bih ti dodala još koje kilo iz mog ranca A da su kao na reklami, jesu a nisi ni ti loš Šalim se malo, svaka čast na usponu. Jako mi je žao što sam to propustila, toliko da mi dođe da probam sama tamo da se ispentram

Ujutru more , u podne sneg