Super vožnjica bila danas a i druženje! Neki nastavljaju i sutra nebo iznad Tare

Kod 1000 ruža je ok, bolje nego negde da zalutam pa da me čekaš Pošaljite telefone na pp da budemo u kontaktu ako se izgubimo .

Auh gde mi odosmo Ja mislila malo da se provozamo po Rudniku ili do Lisina a stigosmo do Tare. A skoro sam i tuda vozila, eno piše u putopisu ... I kako sad čovek da kaže neću Ajde onda idemo Jel u 9,30 kod 1000 ruža?

Može sve. Ovako na prvu loptu sam možda više za 2. ili 3., skoro sam vozila niz Dunav sa druge strane ali ok može i to. Shoyyka gde bi se ti pridružio ?

Ponesi, ponesi za svaki slučaj, ko zna gde možemo da završimo Šalim se, videćemo ujutru. Ali ajde recimo da je početni plan jednodnevna vožnjica a ako bude nekih zanimljivih predloga možemo i da produžimo. Imaš li neku ideju gde ćemo ili sve dogovaramo ujutru ?

Može Ajde videću ujutru možda vam se pridružim. Nego nisam razumela, jesi mislio da krenemo sutra pa se vratimo preksutra ili krećemo i sutra i preksutra ? Čisto da znam dal da nosim četkicu za zube @vazlan jel dolaziš ?

Sutra u pola deset?

Hvala @djolji na dobronamernim savetima. Na motoru, za kormanom si sam kako god okreneš, i sa i bez nekoga ispred ili iza sebe. Ono što čuva zdravlje je pažnja, koncentacija i stalno usavršavanje pa to preporučujem svima bez obzira koliko kilometara imaju iza sebe. Eto i ja već poodavno imam iza sebe podosta prevezenih kilometara na motoru u raznim uslovima i putevima i to iskustvo sigurno mnogo znači. Ali ,opuštanja nikada nema. Stalna vežba, skeniranje okoline i predviđanje mogućih dešavanja su ono što značajno može da promeni rezultat tuđe greške. Ali nisam želela da putopis ode u ovom pravcu.. A što se avanture tiče, za mene to i nije prava avantura ako bar povremeno ne dodirnem neku granicu A da sam se obazirala na znakove i opomene u tom smislu odavno bih odustala od vožnje motora Ipak sam za život punim plućima naravno na pametan način koliko je to moguće. Vidimo se na putu !

Evo, ipak ću da napišem još nešto za kraj i razrešim enigmu oko " tajanstvenog zaključka " da ne ostane nedorečeno . A ne bih ni da @nemo a i ostale ostavim u neizvesnosti, bez odgovora šta je pisac hteo da kaže Ali pre nego što napišem završetak putopisa, hoću da kažem da ova moja razmišljanja na kraju nisu u direktnoj vezi sa samim događajem . Više je to uopšteno razmišljanje o životu i življenju, podstaknuto svakodnevnicom koja nas pritiska, sa jedne strane i ovim našim lepim hobijem koji smo pronašli kao zadovoljstvo i način da iskoračimo iz svega i dodirnemo lepotu, sa duge strane. I još nešto. Razlog zbog koga sam htela putopis da završim na ovaj način je to što je meni ovo putovanje donelo mnogo zadovoljstva , lepih stvari i jakih utisaka pa nisam želala da neki sporedan i u suštini nebitan događaj baci senku na sve ovo divno doživljeno. Ali evo da se vratim malo unazad na taj neplanirani susret koji mi je za nijansu promenio plan. Od Mokre Gore preko Tare sam se brzo spustila u Bajinu Baštu. Nameravala sam da po izlasku sednem u neki restoran , napravim malo dužu pauzu i pojedem nešto. Bila je nedelja popodne i relativno velika gužva kroz Bajinu Baštu. Ispred mene su baš prošla dvojica kolega na motorima. I pešaka je bilo dosta a i nekih kola pored puta. Na trećoj raskrsnici čini mi se, taman što sam krenula posle pešačkog prelaza ispred mene izleti iz sporedne ulice auto i popreči se po sred puta. Kasno me je video, zbunio se pa nastavio još malo napred i zatvorio mi put. Reagovala sam kako sam reagovala. Sve je to trenutak. Nema tu puno pameti. Znam samo da sam stigla da pomislim, udaram u njega gotovo sigurno, jedino mogu da probam da zakočim. I zakočila sam. Verovatno previše naglo i previše jako. Motor je u trenutku proklizao i pala sam na beton. Levim kolenom i laktom sam udarila u asfalt srećom preko protektora. Motor je pao preko mene odnosno tako da mi je noga ostala zaglavljena ispod njega. Nisam mogla da je izvučem a ni sama da odignem motor koji je još radio a ni ključ nisam mogla da dohvatim tako zaglavljena. Gorivo se prelilo i curelo po betonu pored mene. Pogledam ka kolima ispred, jer motor se zaustavio neposredno ispred auta, jedva da ga je dotakao a unutra sedi Kinez potpuno zbunjen, gleda me i ne izlazi iz kola. Pozadi su žena i dečak. Zglob od noge me je od težine motora sve više boleo, uplašila da će se polomiti ako od pada nije, pa sam rukom pozvala Kineza da dođe da mi pomogne. Sve se to dešava u par minuta. Posle prvog šoka, kad se pribarao, odmah je izašao i podigao motor da izvučem nogu. Prolaznici su dotrčali da i oni pomognu. Neko je ugasio motor. Drugi su mi pomagali da ustanem, ležala sam na sredini raskrsnice i da se odvučem do ivičnjaka. Koleno je jako bolelo a i zglob. Jedva sam se oslanjala na nogu. Ništa drugo nisam osećala da je povređeno. Ljudi koji su se okupili oko mene da mi pomognu su stvarno fenomenalni. Dečko iz zgrade pored mi je doneo vode i limunadu da se malo oporavim od šoka. Pomogli su mi da skinem jaknu. Jednom rečju svi su želeli da pomognu kako god je trebalo. Ne može odmah da se oseti kakva je povreda u pitanju. Jako boli ali je još toplo pa mogu nekako da se oslonim na nogu. Ali već iz iskustva znam ( iz Rumunije od pre dve godine ) ako mogu da stanem na nogu najverovatnije nema preloma. Kinez je i dalje stajao zbunjeno nesvestan šta se dogodilo ali vidno zabrinut jesam li se mnogo povredila. Brzo je došla i policija. Svi su bili izuzetno ljubazni. Prvo su proverili jesam li povređena, policajac je održao predavanje Kinezu kako mora mnogo više da pazi kako vozi i da poštuje saobraćajne propise zemlje u kojoj se nalazi. Onda je prišao meni i ispričao mi koliko svakodnevno tokom sezone imaju problema sa njima . Oni dolaze turistički u obilazak Tare, kućice na Drini i sl. , iznajme rent a car kao što je i ovaj iznajmio i onda sami lutaju po Tari. Kaže čovek rendžeri ih skoro svaki dan traže gore po šumi jer se ovi izgube, čak se gube i na mestima koja i meštani jedva poznaju a nalazili su ih i na hranilištu medveda. Policajac je pričao da prave takve saobraćajne prekršaje da im se kosa diže na glavi kada izađu na teren i vide da je Kinez vozio. I ovaj moj Kinez je tu bio sa porodicom kao turista. Nije on namerno, kaže nije video motor dok nije izašao do polovine raskrsnice. I nije verovatno. Ali meni to ništa ne pomaže. Ja nisam uspela da se vratim tog dana za Beograd pa ni da odem sutradan na posao. Sreća da ništa nisam polomila. Ugruvala se jesam pošteno. Koleno je oteklo dosta a kad se ohladilo više nisam mogla da stanem na nogu. Međutim koliko god me je ovaj događaj poremetio nisam mogla da se otmem utisku koliko su divni ljudi iz Bajine Bašte. Pružili su mi veliku podršku i pomoć. Hvala im svima ! Posebno pozdravljam Radeta - Coku, velikog drugara i čoveka kome za čitav život neću moći da se odužim i zahvalim za svu pomoć i gostoprimstvo koje mi je pružio to veče. U nekim trenutcima te stvari neprocenjivo mnogo znače. Rade je smestio Hondu u svoje dvorište, meni ponudio gostoprimstvo u svom domu, nahranio me i zbrinuo dok se nisam organizovala za prevoz do kuće. Rade je isto naš kolega, vozi motor i sa te strane poznaje koliko smo ranjivi i koliko u ovakvim situacijama i ono što se naizgled čini kao sitnica mnogo znači. Uglavnom sve se završilo dobro. Ništa nisam polomila, koleno i skočni zglob su bili otečeni više od mesec dana a povremeno bole još uvek. Lečila sam ih mastima i hladnim oblogama. Sutradan sam ipak otišla da snimim nogu, da budem sigurna da nema preloma a preksutra odmah na posao. Honda, moja Hondica je ponovo izgubila levi retrovizor i migavac i još po nešto ali je sada sve u najboljem redu. A kako drugačije i da bude kad je ona moj verni saputnik na svim ovim lepim putovanjima i sastavni deo uživanja koje ona donose. Krstarićemo nas dve još , raznim putevima , otkrićemo zajedno nove predele a onda ću utiske i doživljaje podeliti ovde sa vama! Eto, to je cela priča Tri nedelje kasnije sam se vratila da zatvorim krug Ne volim da nešto ostane nedovršeno pa sam se vratila da završim putovanje ... Samo umesto od Bajine Bašte ka Beogradu vozila sam od Beograda do Bajine Bašte preko Debelog Brda, tamo prespavala a sutradan obišla Soko Grad, Kanjon reke Trešnjice ( samo delić ) pa preko Osečine, Valjeva i Koceljeve nazad kući. Taman sam iskoristila priliku da se u normalnim okolnostima vidim sa mojim novim prijateljem Radetom i da se zajedno provozamo jednim delom puta. Usput nam se pridružio i Radomir. Bila je to sjajna vožnja i druženje. Sada znate sve. Enigma je rešena

19.08.2018 Nedelja - Povratak Sve što je lepo ima kraj....bar privremeno dok ne dođe ponovo lepo. Moji su otišli noćas autobusom za Beograd, trebalo bi uskoro da stignu kući a ja vršim poslednju proveru da li je sve ostavljeno kako treba u kućici, iznosim stvari i krećem ka motoru. Rano sam ustala da sve spremim i krenem što pre. Želim da iskoristim i ovaj poslednji dan odmora za vožnju što više. Nema kiše, dobro je. Ne kisne mi se. Lola je već navikao da me ispraća po kiši. Jutros me neće pratiti. Sinoć smo se pozdravili. Možda zato kiša ovog jutra ne pada, promenili smo ritual. Još me drži euforija od jučerašnjeg obilaska kanjona Mrtvice. Nije mi baš lako bilo pešačenje od petnestak kilometara posebno što sam potpuno van forme ali od radosti umor nisam ni osetila. I jutros mi se čini da energije imam planinu da pomerim. Smišlajm kojim putem ću nazad. Uvek se teško rastajem sa Močilima, uvek mi tu ostane deo srca do sledećeg dolaska. Ovaj put je za nijansu lakše. Uželela sam se Petra, raduje me susret sa njim. Brzo sam se spakovala, motor je iz prve upalio i za par trenutaka već sam bila na magistrali. Prošavši pored Perine kuće usporila sam da pogledam da li su vrata otvorena da se pozdravim. Ali nisu, nije bio kod kuće. Pošto smeće ne bacam u prirodi, kese zakačim na motor i bacim u prvi kontejner a on je u Manastiru Morača ,osam kilometara dalje. Na platou ispred manastira je već bila gužva. Nedelja je a lepo jutro. Dok sam petljala sa kesama da ih otkačim čujem neko me zove. Pogledam a ono Pero sa sinom. Došli na kafu i sok. Taman sam sa njima popila onu kafu koju sam jutros u žurbi preskočila, pozdravila se i krenula dalje. Još malo pa moram da odlučim kojim ću putem nazad. Najviše mi se išlo preko Mateševa do Komova ali to bi značilo da se vraćam na isto mesto kud sam prošla u dolasku, u Berane. A odatle mogu ili na Novi Pazar ili Ibarskom magistrlom kući. Poznati putevi i poznate gužve nedeljom popodne. A odavno nisam preko Durmitora. Dobro jesam ono u maju sa Radomirom i Vesnom ali Durmitor me uvek raduje. A i put do njega vodi preko brda i planina gde saobraćaja uopšte nema a to najviše volim. Nije mi bilo teško da odlučim. Kod Mioske skrećem levo pa putem preko Krnje Jele i Boana za Žabljak. Toliko sam već puta prošla ovuda a i dalje me uvek zadivi lepota planinskih vrhova koji se izdižu ispred mene, i svaki put moram da stanem da slikam stenu karakterističnog izgleda koja se nadvila iznad samog puta. Crna Gora je prirodni biser kuda god da kreneš, samo ljudi nisu svesni kakvo bogatstvo imaju pa ga nedovoljno čuvaju. To nam je mahom mana svima. Kada imamo nešto vredno na dohvat ruke, nehajno se odnosimo prema tome. Ne cenimo ga dovoljo, ne čuvamo i nismo svesni njegove vrednosti dok ne počnemo da ga gubimo ili ga sasvim ne izgubimo. A onda je najčešće kasno ... Ovaj putić ka Durmitoru je lep za vožnju motora. Nije baš najbolji asfalt, ponegde čak fale delovi a ima i odrona. Ali sa druge strane prolazi kroz prelepu prirodu sa puno krivina. Prvo se penje uz planinu a onda kroz šumu silazi u podnožje pa opet malo uzbrdo, malo obodom i tu sam već na Durmitoru. Sjajno. Nije baš potpuno sunčan dan, ima malo oblaka pa vrhovi Durmitora nestaju u njima ali to ne može da pokvari fantastičnu sliku ispred mene. Ako sam na polasku bila pomalo pospana i umorna od jučerašnjeg pešačenja sada sam čila i sasvim raspoložena za upijanje novih utisaka, otkrivanje i krstarenje nekim novim putevima. Samo kojim? Nemam baš previše vremena na raspolaganju da se za Beograd vraćam preko Sarajeva recimo. A želim danas bar jedno novo parče puta , neko kojim ću prvi put proći. Očajnički želim ! Samo ne mogu da smislim gde da ga pronađem a da ne skrećem baš mnogo sa pravca. Gledam google maps i pada mi na pamet nešto mada nemam ideju kakav je to put. Kad siđem u Pljevlja raspitaću se malo pa ću odlučiti. Ispunjena poletom zbog upravo smišljene nove avanture nastavljam ka mostu na Đurđevića Tari. Kakvo ogromno ushićenje i uzbuđenje donosi otkrivanje novih puteva i predela. Brzo se spuštam niz Durmitor do Tare. A Tara, uvek prekrasna očarava svojom lepotom. Danas je i ovde gužva. Mnogo turista i mnogo motora sa tablicama raznih zemalja, Mađarske, Poljske, Italije a i naše Srbije. Dok parkiram u nameri da se malo prošetam i napravim koju sliku čujem neko dovikuje : Hoćemo neku fotku za BJB ? Shvatam da je rečenica meni upućena. Pogledam i vidim dva momka, javljaju mi se. Ja njih ne poznajem ali oni su mene prepoznali. Kako je lepo mesto ovaj naš forum. Gde god kreneš uvek naiđeš na nekog svog. I jesmo svoji, povezuje nas ista strast i ljubav prema motorima, vožnji i putovanjima. Mnogo je lep osećaj kada na Tari ili u Podgorici ili u Rumuniji ili negde u belom svetu sretneš kolegu sa kojim se virtuelno družiš i poznaješ kroz postove ili putopise samo možda do tada nisi imao prilike uživo da ga upoznaš. Momci su bili na putu za more a ja u povratku pa samo razmenili par informacija. I naravno napravili fotku za BJB. Kao što rekoh ranije, sa imenima slabo stojim pa se izvinjavam što njihova nisam zapamtila. Ali bar imamo zajedničku fotku. Nadam se da ćemo se ponovo sresti negde na putu. Ne zadržavam se dugo na Tari, žuri mi se. Moj novo smišljeni plan me vuče magičnom silom da ga što pre ostvarim pa sam za tili čas već u Pljevljima. Ideja je bila da odatle ne idem na Jabuku nego ka severu, a onda putem koji na mapi deluje obećavajuće uđem u Bosnu pa odatle preko Goražda do Višegrada i tu se ponovo vratim u Srbiju. Na taj način ću delom voziti putem kojim do sada nisam a ujedno ću izbeći gužvu na Ibarskoj magistrali jer sam nameravala da se preko Tare spustim u Bajinu Baštu a kasnije preko Debelog Brda nastavim za Beograd. Plan će se u međuvremenu promeniti zbog sasvim neplaniranog susreta , pa se moja vožnja za danas završila u Bajinoj Bašti. A do Bajine Bašte vozila sam krivudavim putevima, popela se na planinu čije ime do tada nisam znala, prošla kroz fantastične predele pod gustom četinarskom šumom, mesta za koja prvi put čujem , prvi put vozila uz Drinu do Višegrada. Sve sjajne stvari koje boje avanturu veselim bojama i obogaćuju život motocikliste i putnika. Od Pljevalja sam htela preko prelaza Rudo ka Višegradu ali je taj put bio zatvoren zbog auto trka pa sam krenula malo dužim putem ka prelazu Metaljka. On vodi preko planine Kovač koja se proteže severozapadno od Pljevlja u Crnoj Gori i južno od mesta Čajniče u istočnoj Bosni. Najviši vrh ove planine ima visinu 1532 m. Na obroncima Kovača nalazi se najsevernija tačka Crne Gore što predstavlja granicu sa susednom Bosnom i Hercegovinom. Planina je predivna, prekrivena pašnjacima i bujnom šumom. Put nije baš najboljeg kvaliteta ali nije mi smetalo, uopšte. Otkrivanje nečeg novog i lepog toliko obuzme da ništa ne može da pokvari radost. Tu je mogla da mi se dogodi mala neprijatnost, zapravo mogla sam da ostanem bez goriva na sred planine . Ali nisam. Sreća mi nije okrenula leđa i pumpa u mestu Čajniče je došla kao spas u poslednji čas,a lepo se i rimuje. Odatle do Goražda ima dvadesetak kilometara a onda uz Drinu četrdeset do Višegrada. Ta vožnja uz Drinu je prelepa. Posle kratnih krivina i lošeg asfalta po planini vožnja do Višegrada, lepim širokim putem sa blagim dugim krivinama potpuno opušta. A onda na kraju puta preko Drine se izvija veličanstveni most Mehmed Paše Sokolovića. Sagrađen na jedanest lučnih svodova, od kamena most je dugačak 179.5 m i širok 6.3m. Ne možeš da se ne zaustaviš pred ovako lepim prizorom. Lepota je u svemu, u obliku u gracioznom izgledu u kamenu koji nas vodi kroz istoriju i priča svoju priču, u obalama koje spaja, u narodima koji su preko njega prolazili i prolaze... Žao mi je što nisam imala više vremena da obiđem kuću Ive Andrića, Andrićgrad, da prošetam ulicama Višegrada, pređem preko mosta sa jedne obale na drugu... Ali trebalo je nastaviti dalje. Čekalo me još podosta puta, još prelazaka i spuštanja preko planina a dan je već odmicao. Na graničnom prelazu je bilo baš mnogo vozila ali srećom motorom sam se provukla gotovo do kućice. Međutim opet sam čekala skoro dvadeset minuta jer je baš tada pao sistem i carinik nije mogao da uradi proveru. Taman sam za to vreme zašrafila šraf na rućici kvačila koji se sasvim odvrnuo i samo što nije ispao. Od polaska jutros nisam ništa jela. Ona kafa i kroasan u Manastiru Morača su bili sve što sam pojela tog dana ne računajući jednu welness čokoladicu iz rezerve. Bila sam već umorna i gladna. Bio je to dugačak dan sa puno uspona i krivina. Mislila sam, hajde da izguram još preko Mokre Gore i Tare, pa kad siđem u Bajinu Baštu napraviću malo dužu pauzu za odmor i okrepljenje. Ipak umor je učinio svoje, pa sam morala sve češće da stajem po par minuta da se protegnem i kratko odmorim. Mokra Gora - Šarganska osmica Još je bio dan kada sam sa Tare sišla u Bajinu Baštu. Tek je prošlo pet sati. Moj prvobitni plan da tog dana stignem do Beograda se neočekivano promenio. Jedan potpuno neplanirani susret me je zadržao u Bajinoj Bašti pa se moje putovanje a i ovaj putopis ovde završavaju. Mnogo lepih predela sam videla na ovom putovanju, mnogo lepih puteva provozala, mnogo utisaka i dubokih emocija doživela, i smejala se i plakala, mnogo novog otkrila i naučila. Uživala sam u svakom kilometru od početka do kraja. Putovanje možda u kilometrima nije spektakularno dugačko ali je sadržajno i ispunjeno. Mene je svakako ispunilo u potpunosti. Svako putovanje me obogati nečim, nekim novim iskustvom, naučim nešto novo ili se podsetim zaboravljenog. Pa tako i ovo. U moru problema i problemčića ponekad možda i zaboravimo koliko je život sjajan ! Zaboravimo koliko je dobro kada se smejemo glasno iz srca, kada udišemo punim plućima i upijamo svim čulima sve one sjajne stvari i iskustva koja nas okružuju. Zaboravimo koliko mogu da nas obraduju male stvari koje su nam tu na dohvat ruke samo ih možda nismo svesni. Život jeste igra. Sjajna, dragocena i neponovljiva, igra bez granica ! Treba ga živeti svakog trenutka, maksimalno i ispunjeno, kao da sutra ne postoji. Jer sutra možda i ne postoji a i ono što je danas sutra se neće ponoviti u potpuno istom obliku. - Kraj - do sledećeg putopisa ...

Fantazija Meni fali motor a i onda i dobar kurs za off road ali ovo je stvarno nešto kuda bih želela da prođem

Kad si već pomenuo Triglav evo par slika odatle. Inače uspon na Triglav i osvajanje vrha od raznih mojih avantura do sada meni lično predstavlja jednu od najupečatljivijih i najznačajnijih. Taj nivo adrenalina i euforije kada se posle devet sati pešačenja popneš na 2864 m nadmorske visine, savladavši umor i iskušenje da odustaneš , kada se nađeš visoko, iznad oblaka na vrhu kao pobednik, ne može da se poredi ni sa čim što sam pre toga doživela a bogami ni posle Ovo je pogled sa vrha na planinarski dom. Izgleda kao kućica za lutke a ljudi oko njega kao mravi . Malo sam skrenula sa teme ali ovo stvarno treba doživeti

Hvala svima na komentarima ! Drago mi je da vam se dopada moje pisanje a i vožnje. Još malo ima do kraja putopisa, pa kad završim ovaj potrudiću se da napišem još neki

18.08.2018 subota Kanjon Mrtvice – Rapsodija u zelenom ( negde sam pročitala da je neko napisao a stvarno je tako, videćete) I dalje ne mogu da poverujem da sam tek sada otkrila ovo čarobno mesto neverovatne lepote a tu mi je iza ćoška. Kada se krene obalom reke Mrtvice par kilometara uzvodno od njenog ušća u Moraču, počinje čarolija. Sve postaje neverovatno nestvarno. Boje, zvuci, prizori su takvi da ti se čini kao da si u nekoj sasvim drugoj dimenziji, na nekom drugom kontinentu , na drugoj planeti... Nama malo poznat, ovaj kanjon vanzemaljske lepote turistima iz inostranstva je mnogo poznatiji. Dolaze sa svih strana sveta da ga vide a snalaze se fantastično, kao da ovim uskim šumskim putićima prolaze svaki dan. Do kanjona se može doći kada se sa magistralnog puta Kolašin - Podgorica u Međurečju siđe do ušća reke Mrtvice u Moraču. Samo ušće se može videti i sa magistrale bez silaska a fantastične slike se mogu napraviti iz dvorišta iza kuće moga brata Pere. Od ušća kada se krene uzvodno prateći tok reke Mrtvice stiže se do kanjona. Mi smo došli sa druge strane i u kanjon ušli preko drvenog mosta poznatog kao Generalov most. Pogled na most, reku čija se boja preliva u milion zelenih nijansi i litice Maganika nadvijene odozgo, potpuno ostavljaju bez daha. Kanjon je dugačak 8 kilometara. Staza je obeležena i penje se iznad toka reke Mrtvice prolazeći kroz čarobnu šumu obraslu puzavicama i mahovinom. Ma kažem vam, u pojedinim trenutcima se osećate kao u Lovu na zeleni dijamant samo što je dijamant svuda oko i ispod vas. Ne mogu rečima da dočaram moje ushićenje od svih tih prelepih prizora, zvukova i boja koji su me okružili. Sva čula su se probudila da upijaju svaku sliku, svaki zvuk, svaki utisak a ima ih bezbroj i ne zna se koji je lepši. Prateći oznake na putiću prvo se stiže do kapije želja. Na ovom mestu ako poželiš iskrenu, čistu želju i baciš kamen u tirkizno zelenu vodu vila sa Maganika će ti je ispuniti. Pogledajte kako izgleda Kapija želja. Ko može i da posumnja na ovakvom mestu da vila ne ispunjava želje. Kako, kada je prizor kao iz bajke tu ispred vas. Htela sam da ostanem ovde još malo, možda i zauvek ali je radoznalost da vidim kakve lepote kanjon još krije bila jača pa smo ipak krenule dalje, nas dve... Penjući se tako putićem neravnim i klizavim od kamenja i kamenčića ubrzo nailazimo na vodopade. Zovu ih mala Nijagara. Toliko su lepi da prosto mame da im se što više približiš, da osetiš njihovu svežinu i snagu. A malo dalje ponovo, sada u malo drugačijem obliku, biserno bela voda se preliva preko oblog kamena podsećajući na bisernu ogrlicu. To su Bijeli Nerini. Fascinantan prizor. Njihova lepota me toliko opčnila da se pokušavajući da napravim što bolju sliku umalo nisam strmoglavila u kanjon. Ne bi mi bilo žao. Otkriće ovog nestvarnog mesta ispunilo me je ogromnim zadovoljstvom i srećom. Vredelo bi padati niz kanjon zbog toga. Šalim se malo... a jeste predivno. Ali treba biti oprezan pri hodanju. Staza je uska, na momente ide tik uz liticu a ume da bude klizava. Videćete šta se meni dogodilo u povratku. Zamalo da se ovo odozgo obistini. Imamo zabeleženo fotografijom kako visim ispod putića niz strminu. A sve jer sam patikom zapela za kamen i napravila salto preko glave pravo u provaliju. Sreća da je tu ispod bilo neko granje za koje sam se uhvatila i kamen na kom sam se zadržala inače bi me tražili negde dole... u reci. Ovako je sve prošlo bez posledica osim što sam isprepadala ćerku jer je ona gledala moje preletanje i nestajanje u provaliji. Ne smem ni da zamislim šta joj je sve prošlo kroz glavu dok me nije ugledala kako visim na grani. Inače u kanjonu u većem delu nema uopšte signala pa ako se odlučite da vidite ovu lepotu pažljivo hodajte ili još bolje idite u društvu. Ja u provaliji Ovaj moj skok u provaliju se dogodio u povratku , a sada da vratim dalje na obilazak. Putić postaje sve strmiji i penje se uzbrdo između stena a kada se podigne pogled, gore Maganik para nebo. Staza nije previše zahtevna ali se polako prelazi jer se svaki čas zastane da se pogleda i slika tako da traje. Međutim vreme proleti za čas, ni ne oseti se. Ono po čemu je ovaj kanjon posebno poznat su Mrtvičke grede. To je staza koju je kroz stenu probio general Danilo Jauković da bi napravio put između sela Mrtvo Duboko i Velje Duboko i tako ih povezao. Jako impresivno. Pogledajte. Posle Mrtvičkih greda dolazi se do mesta koje se zove plaža ali zapravo tu nema vode. Svejedno je lepo i mirno. Dalje nismo išle. A da smo produžile stigle bi do sela Velje Duboko a dalje se tuda može i do Kapetanovog jezera i Maganika. Povratak traje kraće , put je već poznat a ide se nizbrdo i ne zastajkuje se kod svake krivine, sada kod svake druge čisto da se utvrdi da nismo nešto propustile da slikamo. Da nije bilo mog skoka u prazno možda bismo i ranije stigle do drvenog mosta gde je po nas došao Lola da nas vrati do kućice. Ovako smo malo pažljivije hodale nazad i napravile smo jednu malo veću pauzu za odmaranje i uživanje u prelepoj tirkizno zeleno laguni. Pogledajte kako tek ona izgleda. Ovako nešto zamišljamo negde deleko u nekim egzotičnim zemljama nama nedostupnim a najčešće ni ne znamo da ovakvu lepotu imamo jako blizu na samo 400 km od Beograda, a samo na par kilometara od mog sela. I na kraju opet prekrasan drveni most sada već u zalasku sunca. Sjajan dan, prepun fenomenalnih utisaka, sreće i ogromne sreće. Dobra vila sa Maganika mi je već ispunila želju! - biće još malo ...

Hej Jelo, baš mi je drago da si se javila Hondica ti je prelepa, mogu samo da zamislim gde ste vas dve sve išle. Jako mi se dopao taj motor, već vidim gde bih sve mogla da stignem sa njim Hvala na onim ćevapima, spasili ste me u poslednji čas Pozdravljam celu ekipu pa kad se vidimo da mi ispričate kako je vama bilo !

Močila - moja oaza sreće Moji su već uveliko stigli, provetrili i očistili kuću, pa je meni ostalo samo da uživam. Kako sam parkirala motor ispred Loline kuće u srce mi se uselila beskrajna radost. Uvek je tako. Bez obzira koliko dugo ostajem u Močilima, bilo noć, dan, dva ili mesec kako zakoračim na ovu zemlju, udahnem taj poznati miris moga sela i pogledom obuhvatim šumu, livade, kuću, put, most i Moraču meni je duša puna. Ništa ovde ne može da mi pokvari raspoloženje. Ni voda koje nema jer su divlje svinje raskopale izvor ni komarci koji se okomii baš na mene, nešto sam im se posebno svidela, ni voluharica uznemirena jer smo joj narušili mir, ni sestričina koja se plaši insekata, guštera, miševa, ništa. Sve je savršeno. Moja oaza mira. Vodu sam sutradan namestila sa rođakom. Bio je to poseban doživljaj probiti se do izvora neopremljen , u patikama i farmerkama. Osim opasnosti da se izgrebem provlačeći se kroz trnjine i okliznem niz vlažno kamenje, mnogo je opasnije nagaziti na zmiju. Srećom nisam. Naravno rođak iskusno ide u gumenim čizmama i ne gura ruke gde ne treba. Vodu smo nekako namestili iz trećeg pokušaja na zadovoljstvo svih ukućana. Leto je i vruće je. Bez vode smo kao šugavi a ne možemo baš za svaku potrebu da trčimo kod Lole. Nije da mu smetamo, njemu je baš drago da ima nekoga da mu “smeta”, a posebno mu je drago ako smo to mi, ali komotnije je kad imaš sve kod svoje kuće. Petak je dakle bio dan za lenčarenje, neke sitne popravke, čeprkanje i odlazak na groblje. Volim uvek tamo da posedim naročito kada sam sama. Tu mogu na miru da popričam sa sobom onako kako retko radim a posebno retko u poslednje vreme. Sada nisam bila sama ali mesto je takvo, na vrhu brda sa pogledom na visoke vrhove Sinjajevine u daljini, Maganika iznad i kanjon Morače u podnožju, da pruža spokoj svakome ko se ovde zatekne. U selu osim Lole niko više ne živi ali dolaze leti i vikendom na svoja imanja iz gradova. Neko gaji povrće, neko ima ponešto od voća a neko dođe da obiđe i sačuva očevinu od propadanja. Pa smo tako sreli brata koga godinama nismo videli. Kao deca svakog leta smo se viđali u Močilima. Igrali fudbal na livadi, peli se na staru jabuku i padali, valjali se u senu, prskali vodom sa creva ... Ali ta vremena su daleko iza nas. Porasli smo, svako je otišao nekim svojim putem. On se preselio u Podgoricu, mi živimo u Beogradu i nekako smo se stalno mimoilazili kad smo dolazili ovde u selo. Ovaj susret nas je sve mnogo obradovao. Veče smo proveli razdragano u smehu, priči i evociranju uspomena. A onda je valjalo rano otići na spavanje jer je za subotu ujutru bilo planirana naša mala avantura po kanjonu Mrtvice. - nastaviće se

16.08.2018, četvrtak - 32 serpentine od Kotora do sela Njeguši, rodnog mesta crnogorskog vladara i pesnika Petra II Petrovića Njegoša - 461 stepenik do mauzoleja na Lovćenu - Močila, moja U četvrtak ujutru, kada sam porodicu ispratila na autobus za selo i popakovala stvari na motor na predlog prijatelja krećem ka Podgorici putem od Kotora preko Njeguša. Nisam ranije vozila tim putem. Htela sam prošle godine ali su bili neki radovi pa sam odustala. Ovo je bilo pravo otkriće. Put je potpuno spektakularan. Vijugavo i strmo se penje iznad Boko Kotorskog zaliva. Na dužini od samo dvadesetak kilometara savija se čak u 32 serpentine a svaka pruža fantastičan pogled na zaliv. Boka se vidi cela, kao na dlanu. Fenomenalno. Na jednom od vidikovaca sam srela dva momka iz Rumunije, jedan sa VFR-om a drugi se ne sećam šta je vozio. Kako mi kod njih tako i oni kod nas dolaze u potrazi za atraktivnim putevima, fantastičnom prirodom, i neizostavnom avanturom . Ovaj novootkriveni fantastični putić mi je sasvim ulepšao dan, uzburkao krv i podigao adrenalin pa sam rešila da posetim i Lovćen na kome takođe do tada nisam bila. Kratko sam stala u Njegušima da vidim Njegoševu rodnu kuću . Čuveni pršut, sir i kobasice nisam probala nažalost, ukusnije je i lepše u društvu pa to ostaje za neki drugi put. Do Lovćena se može stići od Njeguša kraćim putem, nekih 5 km čini mi se ali je put jako loš makadam. Oni momci iz Rumunije su tuda išli i iskreno su mi savetovali da ga zaobiđem. Poslušala sam ih. A može i preko Cetinja pa još 20 km do planine Lovćen i Jezerskog vrha gde se na 1660 m nadmorske visine nalazi Njegošev mauzolej. Do njega vodi 461 stepenik. Sa vrha se pruža fantastičan pogled na Cetinje i okolinu sa jedne strane a sa druge se može videti po vedrom danu deo Boko-Kotorskog zaliva, Skadarsko jezero, visoke planine na severu Crne Gore pa čak i delić Albanije. Na ulazu u mauzolej nalaze se dve kamene karijatide, majka i ćerka, unutra je figura Njegoša sa otvorenom knjigom u krilu i orlom iznad glave, a u kripti mauzoleja Njegošev grob. Bunar Mnogo mi je drago što sam danas krenula baš ovim putem, posetila rodnu a posle i večnu kuću ovog velikog čoveka, vladara i pesnika. Ispunjena dubokim osećanjem mira i zadovoljstva nastavila sam dalje ka Podgorici a onda kanjonom Morače do Močila. Čim uđem u kanjon ja sam već kod kuće. Put za moju dušu …. Na pumpi odmah posle Podgorice srela sam ekipu sa foruma, dva momka i devojku. Krenuli su na more, Bane, Jela i čini mi se Peca. Izvinjavam se ako sam pogrešila imena, uvek to nekako zaboravim. Malo smo posedeli i proćaskali a bogami i nahranili su me ćevapima iz Pazara baš u pravom trenutku jer sam sasvim ogladnela. Zaljubila sam se u Jelinu Hondu, prelep crveni motorčić stvoren za off ali očigledno i za putovanje. Zaokupljeni jelom i pričom nismo se setili da susret zabeležimo fotografijom. Pozdravljam ih ovom prilikom ako čitaju ove redove…

Wau, fenomenalo ! Sjajni predeli, sjajne fotografije

Drugar koji nema dovoljno postova da postavi oglas prodaje Yamahu XJ600S Diversion ( slučajno moj bivši motor ) : Yamaha XJ600S Diversion (Seca / II), proizvedena 1993, divna narandžasta boja (lepša uživo - toliko lepa da je i moja majka, prilično protiv motora, prokomentarisala "baš je lep" ) Ima 600 kubika i 40 KW; nažalost, mora se posedovati puna A dozvola za nju. Kod mene je dve sezone, za kojih sam uspeo da podignem kilometražu sa 71.500 na 75.500. Servisne informacije: - Haidenau K63/K64 stavljene na početku prošle sezone, prešle ovih 4.500 kilometara. (DOTovi 3316 i 1317) - Lanaci i lančanici DID @ 55.700 - Prednje pločice Ferodo @ 55.700 - Zadnje ploičice Lukas @ 72.300, 22.06.2017 - Štelovanje karburatora @ ?, 29.09.2017 - Ulje Bardahl @ 75.000, 03.04.2018 - Filter ulja @ 75.000, 03.04.2018 - Filter vazduha @ 75.000, 03.04.2018 - Svećice NGK @ 75.000, 03.04.2018 Dodatna oprema: - Presvučeno sedište i ručice (ne znam majstora) - Crash bars / nosači kofera Seba - Kapa K53 Top Case (osvetljenje by Arakis) - Beeper/pištavac za žmigavce Predstojeća ulaganja: - Prednje pločice - Lanac i lančanici - Akumulator (možda - na početku ove sezone je punjen, rečeno mi je da je zdravlje 100%) Problemi: Karburatori nisu idealni, a kupovina polovnih za delove je kupovina mačke u džaku. Za brzine 110-130, potrošnja nije drastično velika (~5 l/100km), ali na brzinama preko 150 prelazi 10 l/100km. Za krstarnje po magistrali, 80-90 km/h, potrošnja pada na 4-4.5, zavisno od preticanja i raspoloženja vozača. Nedostatak pokazivača nivoa goriva - fabrički dolaze ovako, ali meni je kao početniku to falilo. Naprsle plastike - neko je entuzijastično pritezao plastike, tako da su oko šrafova negde naprsle. Vidi se na slikama. Zadnje pločice - šraf koji drži zadnje pločice je izglodan. Prilikom sledećeg skidanja, potrebno je zameniti ga (uz motor dajem originalni šraf koji sam naručio u međuvremenu) Brujanje na ~2.500-3.500 obrtaja - pri tim obrtajima, vizir vibrira i bruji. Preko i ispod tih obrtaja, ovaj problem ne postoji. Ogrebotine - motor je ispuštan par puta (garantujem da je jedno od ispuštanja moje), pa postoje tragovi od toga na plastikama, i na levoj strani na dekli (ako se to tako zove). Stara ploča nije bila dobro postavljena, pa je izgrebala rep (vidi se delimično na jednoj fotografiji). Osim toga, postoji ogrebotina na prednjem blatobranu, na prednjoj strani rezervoara, i na spoju rezervoara i sedišta (od podizanja sedišta - kada je sedište spušteno, ne vidi se) Korozija - neki delovi su korodirali; vidi se na dve slike (štender, i unutrašnjost iznad zadnje gume). Paljenje - ako se ne pali par nedelja, potrebno je verglati dok ne upali (koliko shvatam, ovo nije toliko neuobičajeno) LED na koferu - levi žmigavac se odlepio, pretpostavljam da nije preveliki problem da se namesti, ali nisam probao (vidi se na slici) Retrovizor - navoj nosača desnog retrovizora je izglodan, pa sam zalepio retrovizor Bizonovim dvokomponentnim lepkom za nosač. Dovoljno je jak, ali verujem da će biti problem prilikom zamene retrovizora. Vidi se na slici Auspuh - štitnik auspuha se odvojio na par mesta od auspuha. Može da se zavari na mestima koja vare Inox. Vidi se na slici Jamahica je daleko od nove, vide se godine. Sa druge strane, verujem da je u dovoljno dobrom stanju da može da se vozi još dugo, i da se dugo u njoj uživa (uz malo ljubavi, naravno). Prodajem je, iako je nisam "prerastao", zbog vrlo izvesne selidbe za UK u narednim mesecima. Zbog toga što bih voleo da završim prodaju do nove godine i bez cenkanja, mislim da je cena od 700€ sasvim realna (ispravite me ako grešim, naravno!). Takođe, uz nju idu neke sitnice koje su meni trebale, ali mislim da mi više neće trebati a da će novom vlasniku koristiti (nebitno za oglas) Ako ste zainteresovani za još informacija/slika ili za neki konkretniji dogovor, možete me kontaktirati na 0642798844 (viber/sms/poziv), preko e-mail-a (mihajlovic.v.milan[majmunskoA]gmail.com), ili preko PP na forumu (korisničko ime Archduke). P.S. Ne znam šta je poenta slikanja npr. lanca/lančanika, pa izvinite ako sam izostavio neki detalj...

Prava istina Alp! Čitam tvoje putopise i uživam u opisima i predelima do kojih stižeš i svaki put pomislim, to je sloboda u pravom smislu te reči. Takav motor pomera granice i otvara puteve ka najlepšim mestima u prirodi do kojih ovako verovatno neću ni stići. A sve to želim da vidim i svuda da stignem Ostaje mi ili da pređem na enduro motor ili da počnem da planinarim a možda i jedno i drugo

Odmor Ulcinj ( u par reči i slika) Volim pesak, volim more, volim sunce. Velika plaža u Ulcinju pruža sve to a sam grad je dovoljno blizu da uveče ima gde da se prošeta. Meni se Ulcinj sviđa bez obzira na gužvu koja je neminivna gde god da kreneš. Gradić ima neki svoj šarm. Posebno su lepi zalasci sunca, mala marina i tvrđava u starom gradu. Mogla bih da živim negde u nekom ovakvom gradiću na obali mora. Da slušam šum talasa, hodam bosa po pesku i sanjarim o dalekim zemljama gde bih se odvezla, nekim drugim obalama po kojima bih hodala, o velikoj ljubavi, pripadanju, predavanju, zaklinjanju..o svemu o čemu se sanjari uz more, sunce i talase. Čovek se lako i brzo navikne na lepo pa mu i odmor za čas proleti. Od svih utisaka vezanih za more najjači je ostavio odlazak na Adu Bojanu. Tamo je stvarno predivno. Pravi mali raj. Ne znam da li je lepša divna zelena Bojana koja se tu uliva u more ili dugačka peščana plaža u zalasku sunca ili prekrasni riblji restorani sa ukusnom hranom ili sve to zajedno. Ovde bih ponovo došla, motorom , sama ili sa Petrom, u nekoj potpuno opuštenoj varijanti, recimo da kampujem na obali ili iznajmim malu drvenu kućicu pored mora, bez svih onih suvišnih stvari koji samo naizgled život čine srećnim. Malo je potrebno da budemo srećni. To malo je najčešće na dohvat ruke, u nama samima ili pored nas, a mi ga tražimo u nekim velikim blještavim stvarima dalekim i nedostupnim. Vreme je brzo proletelo i odmor se približavao kraju. Ponovo je došao trenutak da osedlam svog vernog konjića, da zajedno prejašemo neke nove puteve a i neke stare, još neka brda i doline, da vidim lepe i nove stvari i otkrijem pravi biser prirode sakriven odmah tu iza ćoška, nadomak moga sela. To je glavni razlog zbog koga i pišem ovaj putopis. Želim sa vama da podelim utisak i oduševljenje otkrićem ovog smaragdno zelenog dragulja nesvakidašnje lepote koji je priroda stvorila na samo par kilometara od moga sela, Kanjon reke Mrtvice. Tome je prethodila vožnja gore na sever Crne Gore ka Kolašinu na jedan dan uz mnogo dubokih ličnih utisaka i emocija, susret sa dragom osobom koju dugo nisi video a opet je nećeš dugo videti. Zatim nazad do Tivta na još jedan dan da sa porodicom i prijateljima provedem prijatne trenutke uz večeru, druženje i šetnju Kotorom. Mnogo toplih, lepih trenutaka, puno radosti i emocija u jednom danu. Onih koje te pune energijom , podižu do neba i pokreću napred. nastaviće se

05 08 2018 nedelja - drugi dan Rožaje-Prokletije ( Albanija)-Skadar na Bojani-Ulcinj Budi me cvrkut ptica i šum reke pod prozorom. Lenjo se protežem, ne ustaje mi se još. Kako sam legla nisam se ni pomerila. Sunce proviruje kroz kapke, nežno mi miluje obraze kao da me gurka i kaže, hajde, ustaj , pogledaj kakav predivan dan , šteta ga je propuštati. Izlazim na terasu. Jutarnja svežina me potpuno rasanjuje. Smešim se od miline. Brzo se pakujem. Moram sa domaćinima bar kafu da popijem da se iskupim za sinoćni izostanak sa druženja. Kafa je već spremna dok sam ja spakovala torbu i obrisala vizir. Za stolom sedi još jedan par. Ona je iz Srbije, on iz Crne Gore pa se povremeno sastaju negde na pola puta i to vreme iskoriste da nešto novo upoznaju, obiđu, dožive. Juče su bili na Hajli. Užarenih očiju i ozarenog lica prepričavaju utiske fascinirani njenom lepotom. Već mi se jako sviđaju. Avanturisti kao i ja ! Ali nemam vemena dugo da ćaskam. Pozdravljam se sa svima i krećem dalje. Pogled mi zastaje na visećoj ljuljašci. Razapeta između dva drveta mami me da se pružim u njoj i potpuno prepustim uživanju. Sledeći put kad dođem neću propustiti da to uradim. Dok napuštam Rožaje još jednom po danu gledam prelepe obronke pod šumom, zelene pašnjake i put koji se vijugavo gubi iza planina. To je moj put. Tamo idem, mislim u sebi a zadovoljstvo raste. Brzo stižem u Berane gde na pumpi proveravam pritisak u gumama. Promenila sam gume pred polazak ali nisu nove pa nije loše povremeno ih proveriti. Vozim dalje. Prolazim kroz Andrijevicu. Komovi ostaju desno, visoko iznad mene. Sa čežnjom podižem pogled ka njima i pozdravljam ih u prolazu. Danas ne mogu gore, put me vodi dalje, mnogo dalje. Prolazim kroz Murino i ubrzo stižem u Plav. Tu sam planirala malo da se zadržim, da obiđem Plavsko jezero i kulu Redžepagića. Plavsko jezero je najveće ledničko jezero u Crnoj Gori. Nalazi se na visini od oko 906 m. Napaja se vodom iz reke Ljuče koja teče sa Prokletija a iz njega ističe Lim koji teče dalje ka severu gde se uliva u Drinu. Naslonjena na ogradu mosta uživala sam u trenutku i pogledu. Onda sam se odvezla do jezera, malo prošetala pa nastavila do kule Redžepagića najstarije i najlepše sačuvane kule u Plavu. Građena od prirodnih materijala kamena i dreveta. Poslednji sprat je kompletno urađen od drveta a i balkoni . Kula je trospratna a u osnovi kvadratnog oblika. Kameni zid je pri dnu debeo 1 m a ka vrhu se sužava. Kameni deo kule izgrađen je u XV veku a drveni u XVII. Osim stambene, ona je imala i odbrambenu funkciju pa je njen položaj takav da je imala odličan pogled na širu plavsku kotlinu. Zaista je veličanstvena. Ovo ne znam šta je ali je jako neobično . Dok sam napuštala Plav već je postalo dosta vruće a na ulicama se stvorila velika gužva. Na brzinu sam svratila u pekaru da pokupujem kifle,kroasane, vodu i sok za doručak i za usput jer nisam planirala da menjam novac u Albaniji pa je trebalo imati nešto za jelo i piće do večeras. Napustivši Plav vrlo brzo stižem u Gusinje. Visoki vrhovi Prokletija okružili su dolinu i nadvili su se nad njom sa svih strana. Pogled na njih izaziva jezu i strahopoštovanje. Surova, moćna planina zove me da zakoračim u nju, da zaigram valcer po njenim vijugavim srtmim serpentinama. Mali granični prelaz Bashkimi prolazim bez zadržavanja. Nema gužve, samo po jedan do dva automobile. Prvih trista metara u Albaniji i dalje nije asfaltirano kao ni prošle godine a zatim počinje asfalt koji se ubrzo savija u par oštrih krivina i penje uzbrdo. I onda počinju…levo, desno, gore, dole, kilometri i kilometri dobrog asflta koji kao zmija vijuga između planinskih grebena, penjući se do velikih visina sa predivnim pogledom i spuštajući se do podnožja u dolinu kanjona reke Cijevne gde nastavlja da prati njen tok jednim delom. Fascinantna priroda od koje zastaje dah. Sećam se prošle godine, prvo što je na mene ostavilo utisak po ulasku u Albaniju je prelepa rečica sa kaskadama i vodopadom, Lumi i Grencares. Preko reke prelazi most od metalne konstrukcije i drvenog gazišta. Lep most a još lepša priroda oko i ispod njega. Parkirala sam motor odmah iza mosta pa se vratila na njega jer se odatle pruža predivan pogled na zeleno jezerce koje reka pravi u svom toku da bi se par metara dalje penasto obrušila niz stene. Slika kao sa razglednice. Imala sam dovoljno vremena pa sam sišla do reke, dodirnula vodu i izbliza napravila par fotografija. Sve trudeći se da ne smetam tek venčanom mladom bračnom paru koji je pravio svoje prve fotografije u ovom predivnom prirodnom ambijentu. Svežina reke i hladovina između stena su toliko prijali da sam jedva nevoljno krenula dalje. Ali to je bio samo trenutak neodlučnosti, dok mašina nije zabrujala, poletela i zaplesala po krivinama savršenim za ovaj ples. Odatle se put se prvo penje krivudavo uz Prokletije pa se spušta u podnožje između grebena do mesta Tamare i tu jednim delom prati tok reke Cijevne. Onda se ponovo penje fantastičnim serpentinama do vrha odakle se sa vidikovca pruža fenomenalan pogled na potpuno nestvarne prizore. Strme gole litice, oštri nazubljeni grebeni sa svih strana ispresecani vijugavom zmijom kojom kao igračkice mile automobili a u podnožnju između njih uklještena dolina i reka urezana u kamen. Impozantni planinski venci koji se pružaju dokle pogled stiže svojim nepristupačnim vrhovima i vertikalnim liticama podsećaju da je ljudska ruka dotakla tek delić ove prekrasne surove planine. Malo mi je nožica propala u asfalt Sam put je u odnosu na prošlu godinu malo dorađen u smislu odmorišta pored puta. Sada ih ima dva, tri završena i još par nedovršenih. Ovo je značajan napredak jer bez njih je potpuno nemoguće stati bilo gde pored puta u slučaju potrebe iz razloga što pored ne postoji. Postoji samo put i bankina koja te deli od ivice litice. Na usponu ka vidikovcu desila se neobična situacija.Odjednom su se ispred mene pojavili ogromni kamioni, šleperi, njih pet, šest. Izgledalo je potpuno nestvarno da ovakva vozila idu ovako strmim i vijugavim putem. Posebno u krivinama gde su morali na pojedinim mestima da zauzmu obe trake i jedva tik uz ivicu uspevali da saviju i prođu krivinu. Kasnije sam čula da su oni pogrešili put ali nisu imali gde da se isključe niti da se vrate pa su morali tuda kuda su krenuli. A jedva su se uspeli do vrha prevoja. Napravili su opšti zastoj jer ih je bilo vrlo teško i opasno obići čak i motorom a automobilom potpuno nemoguće. Stigavši do vidikovca napravila sam malo dužu pauzu. Uživala sam u pogledu, slikala vrhove i put, slikala jednu porodicu a i oni mene. Nije bilo ni jednog motora pa je ljudima bilo zanimljivo da čuju odakle sam, gde idem, kako je voziti sam… Par dana kasnije u Ulcinju na ulici me je prepoznao i javio mi se čovek koga sam upoznala tu na vidikovcu. Bosanac poreklom , a živi i radi u Nemačkoj. Krenuo je sa porodicom na more. Posle vidikovca put se lagano spušta ka Skadru. Relativno rano sam stigla tamo. Skadar je lep veliki grad, uvek pun i ljudi i vozila. Razmišla sam malo da prošetam i razgledam , možda da sednem u neki kafić. Ipak, nije mi se udaljavalo od motora pa sam sela u kafić na pumpi. Imala sam internet i klimu a kafa je bila dobra i super mi je legla. Iskoristila sam internet da se javim mojima koji su me već čekali na moru, i da prijateljima pošaljem par slika sa Prokletija. Popila sam kafu , malo odmorila i nastavila dalje. Kratko zadržavanje pored zelene Bojane, par slika tvrđave i pravac Crna Gora. Kada pređem granicu i uđem u Crnu Goru ponovo sam kod kuće, tako se osećam. Stigla sam u Ulcinj oko šest sati, zamislite stigla sam pre mraka. Napredujem sa planiranjem. Ko zna možda jednom i naučim. Smeštaj sam lako našla. Sasvim solidan aprtman, zapravo dva u kući na pešačkoj udaljenosti od plaže. To veče sam parkirala motor i narednih deset dana ga nisam palila. Otišao na zasluženi odmor kao i ja.

Jeste doktore, to je Zeleni Raj . Profesor je stvarno super lik , baš mi je žao što nisam imala vremena više da pričam sa njim. Planiram jednom da odem tamo na izlet džipom po Hajli, mislim da to može da bude jako zanimljivo.

Hvala Gora-munja, mogu samo da kažem da ste vas dvoje meni inspiracija ! Uživam dok pratim vaša putovanja i druženja sa prijateljima a sve to radite sa velikim uživanjem i propratite lepom fotografijama.

Da se bar mogu probuditi U svijetu ljubavi Bez starih dugova i ovih nakaza Što su me stalno pratile Da te bar mogu poljubiti Bez loših sjećanja na hladna proljeća Bez slike stradanja Što se baš na nas zalijepe Jer moj je život igra bez granica Umorna priča, trganje stranica Na kojim ništa ne piše Jer moj je život vječito padanje Kad zbrojim poraze ništa ne ostane Samo još vučem navike Sve na tome ostane Da te bar mogu probuditi Kavu ti skuhati U krevet donijeti Pa te poljubiti Al' toga nema i ne postoji Da se bar mogu zaljubiti U malu seljanku Na nekom proplanku Gore u svemiru Tako da dolje ne vidim Jer moj je život igra bez granica Umorna priča, trganje stranica Na kojim ništa ne piše Jer moj je život vječito padanje Kad zbrojim poraze ništa ne ostane Samo još vučem navike Sve na tome ostane Kakvi sjajni stihovi ! Ponekad pomislim da pričaju moju priču…ali samo ponekad. Ovo neće biti takva priča. Ovde sunce sija visoko i snažno. Naiđe po neki oblak tu i tamo, poprska i kiša, ali vetar brzo odnese sve nemire a duga u milion veselih boja donese osmeh i radost . Nisam puno pisala u poslednje vreme, skoro da nisam uopšte… A bilo je lepih vožnji, ali zbog nedostatka vremena i trenutne inspiracije za pisanje priče su izostale. Ko zna, možda kada stegne zima pa se više bude sedelo u kući ispred računara a iz sećanja izrone slike sa nekih lepih vožnji , možda nastane još neki putopis. Za sada ide ova priča… Radnja se dešava ovog leta, ne mnogo daleko a ni previše blizu, taman da obeća dobru vožnju i lepu avanturu. Pa da počnem… 04.08.2018, subota - prvi dan odmora Divčibare-Golija-Rožaje (Beograd-Obrenovac-Ub-Mionica-Divčibare-Požega-Ivanjica-Golija (tumaranje tamo amo )-Ivanjica-dolinom Studenice-Ušće-Raška-Novi Pazar-Rožaje) Do samog polaska nisam mogla da se odlučim kojim putem da krenem na more. Krajnja destinacija je Ulcinj. Ove godine, kao ni prethodne kod mene nije bila baš najpovoljnija klima za Grčku ili neku drugu dalju obalu. A crnogorska je tu u komšiluku i blizu moga sela pa mogu ujedno da spojim more i par dana odmora u mojoj oazi mira na brdašcetu. Samo nikako mi nije polazilo za rukom da smislim neku zanimljivu rutu za vožnju do dole i nazad a da njom već nisam prošla. Raznim putevima sam do Crnogorskog primorja već vozila i najkraćim i onim zaobilaznim tako da nešto potpuno novo i spektakularno nisam baš mogla da smislim. Prošle godine sam do primorja vozila preko Prokletija kroz Albaniju onim novim putem SH 20 i baš me je oduševio. Asfalt je nov, odličan, serpentine skoro kao na Alpima, kažu ljudi. Ja nažalost još uvek nemam to iskustvo ali verujem da je tako. Kad provozam Alpe reći ću vam da li je. Putopis je prošle godine izostao sasvim neporavdano jer su utisci i doživljaj vožnje preko Prokletija a i do njih bili baš upečatljivi. Zato sam rešila to da ispravim i ponovim istu vožnju sa nekim malim izmenama . Do samog polaska sam se dvoumila da li da idem preko Kragujevca i Kraljeva Dolinom jorgovana do Novog Pazara, a odatle preko Plava za Gusinje ili sasvim drugim pravcem, preko Obrenovca, Divčibara, Požege, Ivanjice do Golije a odatle nekim putem za Plav i Gusinje. Ideja mi je bila da malo više upoznam Goliju koju sam do sada samo delimično i u prolazu doticala ali da izbegnem makadamske puteve koliko to bude moguće. Obilne kiše koje su nas zasipale čitavog leta razrovale su i one makadamske puteve koji su bili koliko toliko dobri za putni motor pa nije baš bilo poželjno voziti tuda sam. Prošle godine sam od Ivanjice do Sjenice išla preko planine Javor. Put je asfaltni sa lepim krivinama i predivnom prirodom a prolazi pored Sjeničkog jezera i veličanstvenih meandara Uvca. Iz Sjenice sam se popela na Peštersku visoravan makadamskim putem srednjeg kvaliteta u dužini od nekih petnestak kilometara, pa se odatle spustila u Tutin. Nije to bila najpametnija odluka tada ( vožnja po makadamu ) ali sreća valjda ponekad prati odvažne pa je sve prošlo kako treba a isplatilo se višestruko. Pešterska visoravan je nešto potpuno fantastično, potpuno nestvarno. Moje ushićenje je bilo ogromno, gotovo kao da vozim po površini Meseca. Ovde se moram ponovo vratiti, a najbolje nekim lakim motorom sa velikim točkovima i gumama sa kramponima. Tek onda će doživljaj biti potpun. I tako, još neodlučna kuda ću, osvanuo je i dan polaska. Napakovala sam motor, sela na njega, okrenula ključ i krenula ka Divčibarama… To se pokazalo kao odličan izbor. Izbegla sam gužvu što je bio dobar preduslov za uživanje u putovanju. Lako i bez nervoze sam stigla na Divčibare. Nisam žurila. Moj odmor je tek počinjao i želela sam da uživam u svakom trenutku. Dan je bio savršen. Ni traga od oblaka niti bilo kakve naznake kiše. Samo vedro nebo i sunce, konačno. U centru kod mostića sam napravila malu pauzu i pojela zdrav bajkerski doručak, kroasan od čokolade sa nekim sokom sumnjivog ukusa od koga mi se kasnije bućkalo u stomaku. Raspoloženje je bilo na nivou pa sitnice nisu mogle da ga pokvare. Tome je doprineo predivan pogled na obronke Divčibara, savršen vijugav put niz Tometino polje, svežina jutra na planini, miris trave i borova i zvuk moje Honde koja zadovoljno prede. Sledeće kratko stajanje i tankovanje goriva bilo je na pumpi u podnožju Divčibara, na ulazu u Požegu. Malo sam proćaskala sa momkom sa pumpe, poznaje me jer uvek svratim kada prolazim tuda ,a onda sam nastavila ka Ivanjici. Radovi na putu su svuda gde god se krene širom Srbije i Crne Gore. Srećom prolazak tih deonica ne traje previše dugo da pokvari raspoloženje i eto me ubrzo u Ivanjici. Kako nisam uspela pre polaska pouzdano da saznam da li je put Ivanjica – Duga Poljana preko Golije asfaltni u potpunosti, nadala sam se da ću tu informaciju dobiti na licu mesta iz prve ruke. Nekako mi se činilo da je pravo mesto za to opet pumpa. Ali ni širenje karte, jedne, pa druge a ni par okupljenih momaka, što zaposlenih što onih koji su stali da natoče gorivo nije na kraju razrešilo moju dilemu. Niko nije bio siguran. Ono što sam sigurno znala je da postoje dva asfaltna puta od Ivanjice. Jedan preko Javora do Sjenice i drugi potpuno na drugu stranu, istočno, obodom Golije i dolinom reke Studenice do Ušća. Oba puta sam već provezla a na Uvcu bila dva, tri, puta. Jeste Uvac predivan. I hiljadu puta da se dođe doživljaj je uvek potpun. Ipak, želela sam još malo da istražim i upoznam Goliju iz nekog drugog ugla. Kako pouzdan odgovor oko puteva nisam dobila , krenula pravo po sredini, negde između, pa videćemo dokle ću da stignem. A stigla sam prvo do ćorsokaka. Vrlo brzo kod mesta Komadine asfalt se završava i počinje makadam. Neki čovek pored puta je kosio travu pa sam stala da ga pitam za pomoć. Rekao mi je, ako produžim ovim putem, makadam je dva kilometra pa se nastavlja u asfalt ka Dajićima a ako se vratim do raskrsnice na asfaltni put opet moram makadamom nekih trista metara pa se asfalt ponovo nastavlja. Nije znao da mi kaže da li se asfaltom stiže do Duge Poljane. Izabrala sam kraći makadam misleći da je to sigurno bolji izbor. Nastavljam napred tražeći to parče gde se put prekida i ubrzo nailazim na predivan kameni most, Rimski most na reci Moravica. Moravica izvire kod Kozje stene negde na Goliji. Most je udaljen od Ivanjice svega 17 km, nalazi se na nadmorskoj visini 632 m, dugačak 14m a širok 2,4 m. Okružen je gustom šumom koja pruža duboku hladovinu i osveženje. Obradovao me ovaj lepi prizor starog mosta i rečice tamo negde i nigde u nekom bespuću, kako je meni izgledalo. Srce mi uvek zaigra pred ovakvim prizorima. Posle slikanja i obilaska sa svih strana nastavljam dalje putem ali opet nailazim na ćorsokak. Izgleda na Goliji kuda god kreneš stižeš do kraja nekog puta, odakle možeš dalje ili peške ili makadamom, a negde i kozjom stazom.. Vratim se malo nazad opet do neke raskrsnice i zaključim da verovatno tu treba uzbrdo. Ima tabla, piše naziv nekog sela koje nisam zapamtila. Put je dosta uzak, strmo se penje uz planinu, mnogo rizle, rupa ali još uvek je asfalt. I tamo negde gore odakle se pruža sjajan pogled na obronke Golije, šume i pašnjake, jedna kuća i dalje nema. Uspon je takav da mi je trebao koji minut da se okrenem i bezbedno prizemljim ispred domaćinstva. Ukućani , domaćin, domaćica i njihovo dvoje dece, su već izašli da me pozdrave i pitaju treba li mi kakva pomoć. Kako da ne treba, treba mi informacija kojim putem mogu dalje odatle. Domaćin kaže da verovatno mogu putem iznad kuće. Jeste zemlja i kamen, loš i strm ali ima samo dva kilometra pa opet asfalt . Kaže prolaze traktori ali misli da može i motor. Malo zagleda moj, vrti glavom, nije baš siguran . Pogledam opet put, ne izgleda mi uopšte dobro. Da imam supermoći ili da sam majstor u vožnji motora ili eventualno ako sam rešila da se samoubijem pa da produžim tuda. Pitam ljubazne domaćne ima li nekog drugog puta. Kažu ima, ali moram da se vratim skoro do kamenog mosta u podnožju pa sve okolo i doći ću opet na isto mesto tu odmah iznad njihove kuće samo asfaltom. Jedino moram da pređem ono malo parčence makadama što mi je prvi čovek pominjao, onih 300 m. Nema druge, vratiću se, preći ću tih 300 m nekako valjda pa da se ipak popnem na taj neki vrh. Nije najviši vrh. Do Jankovog kamena (1833m ) se stiže peške, neki su znam i motorima ali nisam ja (još) ta klasa a ni motor mi nije za to… biće valjda još prilika. I tako se vratim dole, pa nazad do raskrsnice kako mi objasniše kad ono odmah čim je krenuo uspon nailazim na obećani makadam. Samo ne baš dobar . Jeste kratko ali sam se dobro preznojila dok sam prešla to parče i ostala na točkovima. Nije mi baš bilo svejedno da tu padnem. Strmo je, šuma okolo i nema nikoga. Posle mi je bilo jasno i zašto. Svi idu onim dužim makadamskim putem od dva kilometra zato što je širok, ravan i utaban kao pista. Idu i automobi a i kamioni natovareni balvanima . Motora danas nije bilo. Već sam znala da ću istim putem morati da se vratim do Komadina jer nažalost put do Duge Poljane nije do kraja asfaltni, ali nema veze. Rešila sam da se provozam koliko mogu Golijom, da osetim njen mir i tišinu, da udahnem miris cveta na njenom proplanku i odmorim u hladovini drveta koje ko zna koliko dugo odoleva vremenu na ovom čarobnom mestu. Da se na trenutak stopim sa njom i zaboravim ko sam, gde sam, kuda idem. Čim sam se ponovo uključila na asfaltni put znala sam da je taj pravi po ponekom automobilu i kamionu sa kojima sam se susretala.Ovaj put stvarno nije lošeg kvaliteta, dovoljno je širok i ne toliko prošaran zakrpama i rupama. Može lepo da se vozi a i pomalo baci pogled na predivne pejsaže. Dolazim do nekog vrha i opet račvanje. Pravo se izgleda put spušta na dole a kasnije sam saznala da ide za Golijsku reku. Tu je nekada bio ski lift koji više ne radi i dečije odmaralište. Treba ponovo doći tu ali nekim drugim motorom i popeti se na Jankov kamen odakle je kažu fantastičan pogled. Žao mi je što sada to nisam videla . Iz Golijske reke makadamskim putem koji je odavno u planu da se asfaltira pa preko Odvraćenice može da se stigne do Raške. Taj put je trenutno u jako lošem stanju posle onih obilnih kiša a inače prolaze vozila tuda. Ja ga sada preskačem. Skrenula sam levo ka Dajićima i malom ski liftu. Ovde se put još malo penje ali predeo postaje pitomiji i oseća se češće ljudsko prisustvo. Ima kuća, vikendica i neki kompleks u izgradnji , budući omladinski centar ako sam dobro zapamtila. U blizini je izletište na koje meštani Ivanjice izlaze vikendom da prošetaju, roštiljaju i uživaju u prelepoj prirodi. Tu bi negde trebalo da bude i Tičar ( Dajićko) jezero u toj lepoj gustoj četinarskoj šumi , na visini od 1400m, ali ja nisam imala više vremena za istraživanje. Trebalo se vratiti nazad u civilizaciju i nastaviti u pravcu ka moru. Prvobitna ideja je bila da stignem do Plava ili Gusinja i tu prenoćim pa ujutru pre polaska malo obiđem ova mesta ali sada to više nije bilo realno. Već je bilo tri, četi sata popodne a ja sam se još uvek nalazila u središtu Golije. Povratak u podnožje je bio mnogo lakši i kraći od uspona. Ono parče makadamskog puta od dva kilometra nisam ni osetila. Makadam je stvarno lep, utaban, put širok i gotovo ravan. Za čas sam se spustila dole pomalo tužna što nisam dovoljno uspela da zavirim u svaki kutak ove tajnovite predivne planine koja je još uvek sačuvala svoju autentičnost pred čovekom. Vraćam se ka Ivanjici i na raskrsnici obeleženoj tablom skrećem desno ka Ušću. Ovde se put ponovo vijugavo penje istočnim obodom Golije pa se spušta u dolinu reke Studenice i tako uz nju stiže do Manastira Sudenica . Fantastičan put za vožnju i uživanje. Svega ima, i krivina i predivne prirode. Vozila sam ovuda pre dve godine sa Petrom, on mi ga je i pokazao. Doduše drugim motorom ali mi je u sećanju ostao kao nešto prelepo. Mislila sam to je zato što zaljubljeni sve vide ružičasto , pamte zajednička mesta kao čarobna čak i kada ona to nisu pa sam se zato nećkala ponovo da idem istim putem. Bože, koliko sam bila u zabludi. Zaista sjajan put kroz predivnu prirodu. Čak i ako niste zaljubljeni zaljubićete se sigurno. U reku, u šumu u odsjaj sunca, u Drvo ljubavi u mir i tišinu predvorja manastira i poželećete ovde da ostanete duže ili da dođete ponovo. Posle predaha na klupi u dubokoj hladovini pored česme Manastira Studenica nastavljam malo bržim tempom ka Raškoj, Novom Pazaru do Rožaja. Treba nadoknaditi vreme… Odlučila sam da je za danas dosta da uđem u Crnu Goru i stignem do Rožaja. Tamo ću da prespavam pa ujutru natenane da obiđem Plav a onda krenem na Prokletije. Prošle godine sam sa Prokletija silazila gotovo po mraku. Ovaj put sam želela da imam dovoljno vremena za laganu vožnju, razgledanje i slikanje svega lepog što mi usput zapadne za oko . U Rožaje stižem po mraku i mrtva gladna. Nikako da promenim ovu lošu naviku. Euforija od vožnje i lepote okolo me obuzmu sasvim, pa se skroz zaboravim i ne stajem dok maltene ne padnem od umora ili od gladi. Ko zna kako izgledam tada pošto se ne retko dešavalo, pa i ovaj put, da me carinici na granici pitaju kako sam, jesam li umorna. Na izlazu iz Rožaja stajem ispred neke pekare da malo dođem k sebi i progutam nešto na brzinu, i da potražim na bookingu neki smeštaj. Odmah mi za oko zapada smeštaj koji po imenu ,opisu a i po ceni obećava da je to ono što tražim. Dva kilometra dalje nalazi se privatno domaćinstvo preuređeno za goste koji žele da pobegnu od gradske buke, da ih šum planinske rečice Županice i miris borova pod prozorom uspavljuju a mesečevi zraci nežno miluju dok nestaju u carstvu snova. A ujutru da se bude uz cvrkut ptica, žubor vesele brze reke , jutarnju svežinu za otržnjenje i zrake sunca za lep početak novog dana. Domaćini su ljubazni porodični ljudi koji žele na što bolji način gostu da približe lepote svoga kraja. I stvarno, otkrila sam novu planinu za istraživanje za koju nisam ni znala da nudi lepotu i avanturu ravnu nekim nama poznatijim. Domaćini organizuju vožnju džipovima po Hajli planini u sklopu Prokletija na granici Kosova i Metohije i Crne Gore, smeštenoj između Rugovske klisure i izvorišta reke Ibar. Najviši vrh je visok 2403 m . Ne znam da li ste znali za ovo, ja nisam a zanimljivo je, posebno za kroseve i off road. A za one koji to nemaju ili ne voze a žele da vide i dožive uvek postoji opcija… pešačenje. Upoznavanje Hajle ostaje za neki naredni put, sada se nema vremena.