Sjajno Pavle, Skroz si u pravu, stvarno bi bio greh propustiti ovako lep decembarski dan za punjenje baterija Ljubljana je prelepa posebno na tvojim fotografijama. Podsetila me na obećanje koje još nisam ispunula, a bilo bi baš uživanje provozati se kroz lepu, zelenu Sloveniju. Ko zna, možda se sledeće sezone to i ostvari

Mene zanima motor. Baš sam razmišljala ovih dana da li si prodao stari motor Javiću se da pogledam, samo ja nemam pojma šta treba da gledam osim da li mi je visok i možda onako na prvi pogled kako mi se čini U tom smislu dobro bi mi došla pomoć vaše ekipice da vidimo da li je takav motor uopšte za mene. Ti si svuda stizao sa njim, pa valjda ću bar negde moći i ja. Nadam se @Alp šta ti kažeš ? Zanima me i da li prolazi tehnički, tj. hoće li moći da se registruje kad istekne registracija. Možemo i na pp dalje... Pozz, javiću se

Kratko a slatko, Kosmaj

Deda Mraz odela već sada se mogu nabaviti na sledećim mestima: Auto škola Zona ZONA (VIR), Motomania, Motoland, Burnout Ducati salon, Maxmoment, KTM Promoto Centar, Motoring, Garage moto shop, a jedna količina će biti dostupna i na novogodišnjoj žurci 07.12.2018. na splavu Knjaz .

Eto kako ispadne dvosmisleno kad u istom trenutku hoću da napišem koliko mi je drago što ekipa drugara dolazi čak iz Slovenije a i da pozovem sve ostale kolege koji se možda dvoume ili nisu ranije bili pa ne znaju kakvu dobru atmosferu i druženje propuštaju ako nam se ne pridruže na žurci Ćale, baš me raduje što ću vas sve upoznati. Osim nema i Petra ostale znam samo sa foruma (za sad)

Bravo za ekipu iz SLO Momci, drago nam je što dolazite a i svi vi ostali . Prošle godine je bila super žurka a ove ima da bude još bolja! Dođite da se družimo, zabavimo i ono najvažnije prikupimo sredstva za paketiće našim malim drugarima iz Sremčice ! Vidimo se sledećeg petka 07.12.2018. u 20h na Knjazu !

Fantastično putovanje, super ekipa i odličan putopis ! Eh, Sicilija, jedan od mojih još uvek neostvarenih snova . Ali uz sve ove korisne informacije pored prelepih fotografija i opisa biće mi mnogo lakše da ovaj san jednog dana i ostvarim. Mada čitajući ove redove možda i ne moram, skoro kao da sam putovala sa vama . Sad mi je jasno zašto si pitao za Zeleni raj kod profesora Izmeta , a jasno mi je i sa kojom su to ekipom Jela i Peca putovali na Siciliju i onako se sjajno proveli Veliki pozdrav za sve vas, stvarno ste sjajni, a poseban pozdrav za Jelu. Verujem da na sledećem putovanju ako budete išli u istom sastavu neće biti sedam motora već osam

Haha, borba s bikovima. To je to! Šta ima lepše od izazova uhvatiti bika za rogove i ukrotiti ga

Sjajno! Kako ne bih bila zainteresovana, ne znam ima li nešto što bi me više obradovalo u ovom trenutku od ovog predloga Motorče nemam ali imam dobru volju i upornost, ako se to računa Pa ako imate neko motorče za mene i dovoljno strpljenja za početničko neznanje i nesigurnost rado ću vam se pridružiti kad me pozovete

Tačno tako Znači preostaje samo da odlučim i uplovim u taj čarobni svet, druge nema

- sve nijanse zlatne Još malo ću da se nadovežem na ovaj putopis i da priču o mom selu i reci Mrtvici upotpunim sa još par rečenica i slika, ovaj put gledano iz jesenje perspektive . Neočekivano mi se prošle nedelje ukazala prilika da iskoristim ove poslednje tople jesnje dane i provozam se do Močila. Delom zbog objektivne a delom iz lične potrebe još jednom sam se otkotrljala do moje oaze mira, pre nego što nas hladno vreme i loši uslovi na putu ne sputaju i ograniče nam kretanje na dva točka. Tri dana, dva u putu i jedan tamo, dosta da udahnem miris spokoja i osetim dodir sreće. Ravnoteža. Svako ima neko svoje skriveno mesto gde sabira i oduzima i podvlači crtu. Moje je tamo. Ispod planina i zvezdanog neba, iznad ušća dveju smaragdnih reka. U subotu sam iz Beograda krenula najranije što je moglo a da baš nije zorom. Krenula sam oko osam. Još uvek je bilo dosta hladno, oko sedam stepeni, možda i manje. Ali prognoza za taj dan a i naredna dva je bila dobra, iznenađujuće toplo za 10. novembar. Ipak to je samo sat, dva u toku dana, a ostalo vreme je dosta hladno za vožnju. Ali ne mari. Radost je tu. Krenula sam, vozim se , idem ka mestu koje volim i biće super. Ne smeta ni što sam zimske rukavice spakovala u džak pa me mrzi sve da skidam i vadim ih, a u letnjim i sa grejačima mi se prsti ukočili od zime. Nema veze, snaći ću se. Za prvu ruku uzimam one tanke najlon rukavice sa pumpe i to dosta pomaže, toplije je. Ali ne dovoljno. Posle nekog vremena baš mi je hladno pa u Užicu kupujem gumene radne rukavice, opet na pumpi. Bolje drže toplotu i ne propuštaju vetar. Ovo rešenje je bilo dobro, dovoljno me ugrejalo i poštedelo raspakivanja i ponovnog vezivanja džaka na motor. A i temperatura se podigla dovoljno da sam sada zaista mogla da uživam u vožnji. Zlatibor u jesen izgleda predivno. Obojen zlatnim bojama pod još uvek toplim sunčevim zracima prosto mami da mu se prepustiš bar na trenutak. Nisam se mnogo zadržavala ni zaustavljala usput. Dan je kratak i valjalo je stići što dalje dok se vidi. A sve je lepo kada je sunčano i svetlo a ti se voziš. Srce je puno. Još jedno kratko zaustavljanje i predivan pejsaž pored Lima ispred Prijepolja. Odatle do granice brzo stižem a tu mi privlači pažnju nešto pored čega sam prošla ko zna koliko puta ali se nisam zaustavila da pogledam. Manastir Kumanica, smešten na suprotnoj obali Lima pored železničke pruge na samoj granici između Srbije i Crne Gore. Kod Mojkovca je još uvek dan, ali polako domiče. Ima još da se vozi. U selo ću stići po maraku što mi nije baš previše drago. Još uvek tih par uskih krivina uzbrdo prolazim sa strepnjom hoće li neko odozgo naići u nezgodnom trenutku a posebno po mraku. Ali navikla sam već. Mnogo puta sam se pela tuda po mraku. Malo više pažnje i časkom sam na vrhu a tamo me čeka nagrada, opuštanje i moje parče sreće. Lola nije znao da dolazim, iznenada sam krenula i nisam stigla da mu se javim. Bio je potpuno iznenađen što me vidi iako je navikao da ja samo odjednom banem kao marsovac u onoj mojoj moto opremi i parkiram svoj svemirski brod na dva točka pored njegovog kamiona. A znam da ga ta scena i sve to oko mene obraduje od srca isto kao i mene kada njega ugledam. Moja draga Močila, i kućica i brda. Jesen je i ovde obojila zlatnim tonovima prirodu. Lišće je požutelo i proredilo se, livada se osušila , brda dobila lepu čokoladnu boju. Ali zbog toplog vremena tu i tamo još ponegde nikne po neki cvetić. Močila su lepa i u jesen a i u zimu. Ma uvek su lepa, meni najlepša. Grablja, Crkva Svetog Nikole XIII vek , zvonik i nečiji grob bez imena ko zna koliko decenija star.. Trava je još uvek zelene pored očevog groba Mnogo lepih puteva ima u Rovcima. Onih lepih makadamski i svi vode negde do nekih visina i skrivenih lepota do kojih bih želela da stignem a nisam još jer Hondica teško ide tuda. Svaki put ih gledam, maštam i pitam se , da ima motor za off da li bih umela ovim putem recimo da vozim... Da li bih znala u ovakvoj krivini da skrenem... Šta mislite? Da li bih ja to mogla? Da vozim neki kros po stazama i bogazama naše lepe Srbije i moje Crne Gore. Da dosegnem do svih onih skrivenih bisera prirode do kojih nema puta, ili ima šumskih, zemljanih ili ovakvih...Da se popnem na vrhove, iznad oblaka, odakle pogled puca na koju god stranu se okreneš, da vidim jezera koja nalazim samo na karti, stare mostove i reke, da sretnem ljude još poneke one retke koji su ostali da žive daleko od civilizacije... Mislite li da bih mogla? Sa mojih brda sada silazim na reku. Zapravo na ušće dveju reka, Mrtvice u Moraču. To sam u stvari htela da vam pokažem. U priči o kanjonu Mrtvice ostala sam dužna slike mesta gde se ona uliva u Moraču i dalje pomešana sa njenom vodom teče do Skadarskog jezera. Po tome se i samo mesto na magistrali zove Međurečje. Iz moga sela ako se putem spustim do Morače bilo da krenem levom ili desnom njenom obalom uzvodno stižem do ušća. Levom obalom je lepše, prelazi se mostić preko Mrtvice a kasnije i veći metalni most preko Morače da se izađe na magistralu. Tuda sam i ja išla ovaj put. Rođak kaže od moje kuće tuda uz reku pa preko nje do magistrale ima nekih četri kilometra. Nizbrdo je pa nije teško. Ovo su putokazi za moje selo i još neka i Kanjon Mrtvice odmah kad se sa magistralnog puta posle mosta Pjenavac skrene na lokalni Most na Pjenavcu Morača Pogled na ušče Mrtvice u Moraču odozgo ( reka koja se vidi je Morača, Mrtvica je levo ) Most preko Mrtvice , nekada je to bio mali nestabilni drveni mostić i zvao se most preko Vrljike Iza mene je Mrtvica koja se uliva u Moraču A ova tamnija dublja reka je Morača Kad se popnem gore na magistralu iz Perovog dvorišta iza kuće se pruža predivan pogled na ušće ove dve reke. Ali pre toga moram da zaobiđem stado ovaca i jednu kozu ... Perova kuća na magistrali U Perovom dvorištu - predah u hladovini u letnjim mesecima zlata vredan O ovome vam pričam, pogled od milion dolara. Slikano je u sumrak, lošom kamerom ali obećavam na leto ću ponoviti sliku. Nadam se da bar malo možete i u ovim bledim jesenjim bojama da osetite lepotu i snagu prizora, Ako nekada u prolazu svratite ovde ili možda krenete u obilazak kanjona pratiće vas i obradovaće vam se Žuća. A ako još malo ostanete napolju zagledani u nebo uprkos večernjoj svežini pozdraviće vas mesec odozgo sa visina. Ponedeljak ujutru je bio dan za povratak... iz moje zemlje čuda nazad u realnost. Jutro je sveže, dosta hladnije nego u dolasku ali kod moje kuće vedero. Međutim dole na magistrali je sasvim druga priča ... Poslednji pogled na Moračke planine Crkvine Osim na prevojima magla me je pratila sve do Bjelog Polja. Bilo je baš hladno. Obukla sam sve što sam toplo ponela. Vožnja u takvim uslovima je baš iscrpljujuća, posebno ako traje ceo dan. Kada se tome doda gužva na putevima, zastoji zbog radova i saobraćajni udes kod Lazarevca koji je prouzrokovao dodatni zastoj, povratak je trajao dosta dugo i prilično mi je bio naporan. Da li je to zato što se vraćam pa je euforija manja nego kada polazim ili je zato što znam da će sada vožnje biti ređe i kraće i zavisiće od temperture i vremenskih uslova ili sam se jednostavno umorila, ne znam. Povratak jeste bio naporan ali to je samo trenutno osećanje. Ono što se pamti i raduje su utisci sa vožnje, energija kojom me svako putovanje ispuni a posebno na mesta koja volim. A ono što je jače i od umora, hladnoće ili bilo čega je to što volim i vozim motor i znam da ću se njim odvesti gde budem poželela. Zdravo Crna Goro, vidimo se na proleće... a možda i pre, ko zna Na kraju nije bilo samo par rečenica, šta ću krenula me inspiracija

Evo, i mi se vratismo. I danas bila ekstra vožnja. Vreme se malo oblačilo ali pobegli smo kiši. Na Kaluđerskim barama smo sreli Nebojšu iz Enduro sektora i njegove goste iz Rusije. Ja htela da im se pridružim al morali smo dalje pa sam se zadovoljila zajedničkom fotografijom A dalje... A ovo, ne vežbam jogu nego pravim selfi I još ... Na kraju Debelo brdašce i pejsaž kao sa razglednice Sjajna vožnja i druženje. Uživala sam. Hvala svima i za juče i za danas !

Super vožnjica bila danas a i druženje! Neki nastavljaju i sutra nebo iznad Tare

Kod 1000 ruža je ok, bolje nego negde da zalutam pa da me čekaš Pošaljite telefone na pp da budemo u kontaktu ako se izgubimo .

Auh gde mi odosmo Ja mislila malo da se provozamo po Rudniku ili do Lisina a stigosmo do Tare. A skoro sam i tuda vozila, eno piše u putopisu ... I kako sad čovek da kaže neću Ajde onda idemo Jel u 9,30 kod 1000 ruža?

Može sve. Ovako na prvu loptu sam možda više za 2. ili 3., skoro sam vozila niz Dunav sa druge strane ali ok može i to. Shoyyka gde bi se ti pridružio ?

Ponesi, ponesi za svaki slučaj, ko zna gde možemo da završimo Šalim se, videćemo ujutru. Ali ajde recimo da je početni plan jednodnevna vožnjica a ako bude nekih zanimljivih predloga možemo i da produžimo. Imaš li neku ideju gde ćemo ili sve dogovaramo ujutru ?

Može Ajde videću ujutru možda vam se pridružim. Nego nisam razumela, jesi mislio da krenemo sutra pa se vratimo preksutra ili krećemo i sutra i preksutra ? Čisto da znam dal da nosim četkicu za zube @vazlan jel dolaziš ?

Sutra u pola deset?

Hvala @djolji na dobronamernim savetima. Na motoru, za kormanom si sam kako god okreneš, i sa i bez nekoga ispred ili iza sebe. Ono što čuva zdravlje je pažnja, koncentacija i stalno usavršavanje pa to preporučujem svima bez obzira koliko kilometara imaju iza sebe. Eto i ja već poodavno imam iza sebe podosta prevezenih kilometara na motoru u raznim uslovima i putevima i to iskustvo sigurno mnogo znači. Ali ,opuštanja nikada nema. Stalna vežba, skeniranje okoline i predviđanje mogućih dešavanja su ono što značajno može da promeni rezultat tuđe greške. Ali nisam želela da putopis ode u ovom pravcu.. A što se avanture tiče, za mene to i nije prava avantura ako bar povremeno ne dodirnem neku granicu A da sam se obazirala na znakove i opomene u tom smislu odavno bih odustala od vožnje motora Ipak sam za život punim plućima naravno na pametan način koliko je to moguće. Vidimo se na putu !

Evo, ipak ću da napišem još nešto za kraj i razrešim enigmu oko " tajanstvenog zaključka " da ne ostane nedorečeno . A ne bih ni da @nemo a i ostale ostavim u neizvesnosti, bez odgovora šta je pisac hteo da kaže Ali pre nego što napišem završetak putopisa, hoću da kažem da ova moja razmišljanja na kraju nisu u direktnoj vezi sa samim događajem . Više je to uopšteno razmišljanje o životu i življenju, podstaknuto svakodnevnicom koja nas pritiska, sa jedne strane i ovim našim lepim hobijem koji smo pronašli kao zadovoljstvo i način da iskoračimo iz svega i dodirnemo lepotu, sa duge strane. I još nešto. Razlog zbog koga sam htela putopis da završim na ovaj način je to što je meni ovo putovanje donelo mnogo zadovoljstva , lepih stvari i jakih utisaka pa nisam želala da neki sporedan i u suštini nebitan događaj baci senku na sve ovo divno doživljeno. Ali evo da se vratim malo unazad na taj neplanirani susret koji mi je za nijansu promenio plan. Od Mokre Gore preko Tare sam se brzo spustila u Bajinu Baštu. Nameravala sam da po izlasku sednem u neki restoran , napravim malo dužu pauzu i pojedem nešto. Bila je nedelja popodne i relativno velika gužva kroz Bajinu Baštu. Ispred mene su baš prošla dvojica kolega na motorima. I pešaka je bilo dosta a i nekih kola pored puta. Na trećoj raskrsnici čini mi se, taman što sam krenula posle pešačkog prelaza ispred mene izleti iz sporedne ulice auto i popreči se po sred puta. Kasno me je video, zbunio se pa nastavio još malo napred i zatvorio mi put. Reagovala sam kako sam reagovala. Sve je to trenutak. Nema tu puno pameti. Znam samo da sam stigla da pomislim, udaram u njega gotovo sigurno, jedino mogu da probam da zakočim. I zakočila sam. Verovatno previše naglo i previše jako. Motor je u trenutku proklizao i pala sam na beton. Levim kolenom i laktom sam udarila u asfalt srećom preko protektora. Motor je pao preko mene odnosno tako da mi je noga ostala zaglavljena ispod njega. Nisam mogla da je izvučem a ni sama da odignem motor koji je još radio a ni ključ nisam mogla da dohvatim tako zaglavljena. Gorivo se prelilo i curelo po betonu pored mene. Pogledam ka kolima ispred, jer motor se zaustavio neposredno ispred auta, jedva da ga je dotakao a unutra sedi Kinez potpuno zbunjen, gleda me i ne izlazi iz kola. Pozadi su žena i dečak. Zglob od noge me je od težine motora sve više boleo, uplašila da će se polomiti ako od pada nije, pa sam rukom pozvala Kineza da dođe da mi pomogne. Sve se to dešava u par minuta. Posle prvog šoka, kad se pribarao, odmah je izašao i podigao motor da izvučem nogu. Prolaznici su dotrčali da i oni pomognu. Neko je ugasio motor. Drugi su mi pomagali da ustanem, ležala sam na sredini raskrsnice i da se odvučem do ivičnjaka. Koleno je jako bolelo a i zglob. Jedva sam se oslanjala na nogu. Ništa drugo nisam osećala da je povređeno. Ljudi koji su se okupili oko mene da mi pomognu su stvarno fenomenalni. Dečko iz zgrade pored mi je doneo vode i limunadu da se malo oporavim od šoka. Pomogli su mi da skinem jaknu. Jednom rečju svi su želeli da pomognu kako god je trebalo. Ne može odmah da se oseti kakva je povreda u pitanju. Jako boli ali je još toplo pa mogu nekako da se oslonim na nogu. Ali već iz iskustva znam ( iz Rumunije od pre dve godine ) ako mogu da stanem na nogu najverovatnije nema preloma. Kinez je i dalje stajao zbunjeno nesvestan šta se dogodilo ali vidno zabrinut jesam li se mnogo povredila. Brzo je došla i policija. Svi su bili izuzetno ljubazni. Prvo su proverili jesam li povređena, policajac je održao predavanje Kinezu kako mora mnogo više da pazi kako vozi i da poštuje saobraćajne propise zemlje u kojoj se nalazi. Onda je prišao meni i ispričao mi koliko svakodnevno tokom sezone imaju problema sa njima . Oni dolaze turistički u obilazak Tare, kućice na Drini i sl. , iznajme rent a car kao što je i ovaj iznajmio i onda sami lutaju po Tari. Kaže čovek rendžeri ih skoro svaki dan traže gore po šumi jer se ovi izgube, čak se gube i na mestima koja i meštani jedva poznaju a nalazili su ih i na hranilištu medveda. Policajac je pričao da prave takve saobraćajne prekršaje da im se kosa diže na glavi kada izađu na teren i vide da je Kinez vozio. I ovaj moj Kinez je tu bio sa porodicom kao turista. Nije on namerno, kaže nije video motor dok nije izašao do polovine raskrsnice. I nije verovatno. Ali meni to ništa ne pomaže. Ja nisam uspela da se vratim tog dana za Beograd pa ni da odem sutradan na posao. Sreća da ništa nisam polomila. Ugruvala se jesam pošteno. Koleno je oteklo dosta a kad se ohladilo više nisam mogla da stanem na nogu. Međutim koliko god me je ovaj događaj poremetio nisam mogla da se otmem utisku koliko su divni ljudi iz Bajine Bašte. Pružili su mi veliku podršku i pomoć. Hvala im svima ! Posebno pozdravljam Radeta - Coku, velikog drugara i čoveka kome za čitav život neću moći da se odužim i zahvalim za svu pomoć i gostoprimstvo koje mi je pružio to veče. U nekim trenutcima te stvari neprocenjivo mnogo znače. Rade je smestio Hondu u svoje dvorište, meni ponudio gostoprimstvo u svom domu, nahranio me i zbrinuo dok se nisam organizovala za prevoz do kuće. Rade je isto naš kolega, vozi motor i sa te strane poznaje koliko smo ranjivi i koliko u ovakvim situacijama i ono što se naizgled čini kao sitnica mnogo znači. Uglavnom sve se završilo dobro. Ništa nisam polomila, koleno i skočni zglob su bili otečeni više od mesec dana a povremeno bole još uvek. Lečila sam ih mastima i hladnim oblogama. Sutradan sam ipak otišla da snimim nogu, da budem sigurna da nema preloma a preksutra odmah na posao. Honda, moja Hondica je ponovo izgubila levi retrovizor i migavac i još po nešto ali je sada sve u najboljem redu. A kako drugačije i da bude kad je ona moj verni saputnik na svim ovim lepim putovanjima i sastavni deo uživanja koje ona donose. Krstarićemo nas dve još , raznim putevima , otkrićemo zajedno nove predele a onda ću utiske i doživljaje podeliti ovde sa vama! Eto, to je cela priča Tri nedelje kasnije sam se vratila da zatvorim krug Ne volim da nešto ostane nedovršeno pa sam se vratila da završim putovanje ... Samo umesto od Bajine Bašte ka Beogradu vozila sam od Beograda do Bajine Bašte preko Debelog Brda, tamo prespavala a sutradan obišla Soko Grad, Kanjon reke Trešnjice ( samo delić ) pa preko Osečine, Valjeva i Koceljeve nazad kući. Taman sam iskoristila priliku da se u normalnim okolnostima vidim sa mojim novim prijateljem Radetom i da se zajedno provozamo jednim delom puta. Usput nam se pridružio i Radomir. Bila je to sjajna vožnja i druženje. Sada znate sve. Enigma je rešena

19.08.2018 Nedelja - Povratak Sve što je lepo ima kraj....bar privremeno dok ne dođe ponovo lepo. Moji su otišli noćas autobusom za Beograd, trebalo bi uskoro da stignu kući a ja vršim poslednju proveru da li je sve ostavljeno kako treba u kućici, iznosim stvari i krećem ka motoru. Rano sam ustala da sve spremim i krenem što pre. Želim da iskoristim i ovaj poslednji dan odmora za vožnju što više. Nema kiše, dobro je. Ne kisne mi se. Lola je već navikao da me ispraća po kiši. Jutros me neće pratiti. Sinoć smo se pozdravili. Možda zato kiša ovog jutra ne pada, promenili smo ritual. Još me drži euforija od jučerašnjeg obilaska kanjona Mrtvice. Nije mi baš lako bilo pešačenje od petnestak kilometara posebno što sam potpuno van forme ali od radosti umor nisam ni osetila. I jutros mi se čini da energije imam planinu da pomerim. Smišlajm kojim putem ću nazad. Uvek se teško rastajem sa Močilima, uvek mi tu ostane deo srca do sledećeg dolaska. Ovaj put je za nijansu lakše. Uželela sam se Petra, raduje me susret sa njim. Brzo sam se spakovala, motor je iz prve upalio i za par trenutaka već sam bila na magistrali. Prošavši pored Perine kuće usporila sam da pogledam da li su vrata otvorena da se pozdravim. Ali nisu, nije bio kod kuće. Pošto smeće ne bacam u prirodi, kese zakačim na motor i bacim u prvi kontejner a on je u Manastiru Morača ,osam kilometara dalje. Na platou ispred manastira je već bila gužva. Nedelja je a lepo jutro. Dok sam petljala sa kesama da ih otkačim čujem neko me zove. Pogledam a ono Pero sa sinom. Došli na kafu i sok. Taman sam sa njima popila onu kafu koju sam jutros u žurbi preskočila, pozdravila se i krenula dalje. Još malo pa moram da odlučim kojim ću putem nazad. Najviše mi se išlo preko Mateševa do Komova ali to bi značilo da se vraćam na isto mesto kud sam prošla u dolasku, u Berane. A odatle mogu ili na Novi Pazar ili Ibarskom magistrlom kući. Poznati putevi i poznate gužve nedeljom popodne. A odavno nisam preko Durmitora. Dobro jesam ono u maju sa Radomirom i Vesnom ali Durmitor me uvek raduje. A i put do njega vodi preko brda i planina gde saobraćaja uopšte nema a to najviše volim. Nije mi bilo teško da odlučim. Kod Mioske skrećem levo pa putem preko Krnje Jele i Boana za Žabljak. Toliko sam već puta prošla ovuda a i dalje me uvek zadivi lepota planinskih vrhova koji se izdižu ispred mene, i svaki put moram da stanem da slikam stenu karakterističnog izgleda koja se nadvila iznad samog puta. Crna Gora je prirodni biser kuda god da kreneš, samo ljudi nisu svesni kakvo bogatstvo imaju pa ga nedovoljno čuvaju. To nam je mahom mana svima. Kada imamo nešto vredno na dohvat ruke, nehajno se odnosimo prema tome. Ne cenimo ga dovoljo, ne čuvamo i nismo svesni njegove vrednosti dok ne počnemo da ga gubimo ili ga sasvim ne izgubimo. A onda je najčešće kasno ... Ovaj putić ka Durmitoru je lep za vožnju motora. Nije baš najbolji asfalt, ponegde čak fale delovi a ima i odrona. Ali sa druge strane prolazi kroz prelepu prirodu sa puno krivina. Prvo se penje uz planinu a onda kroz šumu silazi u podnožje pa opet malo uzbrdo, malo obodom i tu sam već na Durmitoru. Sjajno. Nije baš potpuno sunčan dan, ima malo oblaka pa vrhovi Durmitora nestaju u njima ali to ne može da pokvari fantastičnu sliku ispred mene. Ako sam na polasku bila pomalo pospana i umorna od jučerašnjeg pešačenja sada sam čila i sasvim raspoložena za upijanje novih utisaka, otkrivanje i krstarenje nekim novim putevima. Samo kojim? Nemam baš previše vremena na raspolaganju da se za Beograd vraćam preko Sarajeva recimo. A želim danas bar jedno novo parče puta , neko kojim ću prvi put proći. Očajnički želim ! Samo ne mogu da smislim gde da ga pronađem a da ne skrećem baš mnogo sa pravca. Gledam google maps i pada mi na pamet nešto mada nemam ideju kakav je to put. Kad siđem u Pljevlja raspitaću se malo pa ću odlučiti. Ispunjena poletom zbog upravo smišljene nove avanture nastavljam ka mostu na Đurđevića Tari. Kakvo ogromno ushićenje i uzbuđenje donosi otkrivanje novih puteva i predela. Brzo se spuštam niz Durmitor do Tare. A Tara, uvek prekrasna očarava svojom lepotom. Danas je i ovde gužva. Mnogo turista i mnogo motora sa tablicama raznih zemalja, Mađarske, Poljske, Italije a i naše Srbije. Dok parkiram u nameri da se malo prošetam i napravim koju sliku čujem neko dovikuje : Hoćemo neku fotku za BJB ? Shvatam da je rečenica meni upućena. Pogledam i vidim dva momka, javljaju mi se. Ja njih ne poznajem ali oni su mene prepoznali. Kako je lepo mesto ovaj naš forum. Gde god kreneš uvek naiđeš na nekog svog. I jesmo svoji, povezuje nas ista strast i ljubav prema motorima, vožnji i putovanjima. Mnogo je lep osećaj kada na Tari ili u Podgorici ili u Rumuniji ili negde u belom svetu sretneš kolegu sa kojim se virtuelno družiš i poznaješ kroz postove ili putopise samo možda do tada nisi imao prilike uživo da ga upoznaš. Momci su bili na putu za more a ja u povratku pa samo razmenili par informacija. I naravno napravili fotku za BJB. Kao što rekoh ranije, sa imenima slabo stojim pa se izvinjavam što njihova nisam zapamtila. Ali bar imamo zajedničku fotku. Nadam se da ćemo se ponovo sresti negde na putu. Ne zadržavam se dugo na Tari, žuri mi se. Moj novo smišljeni plan me vuče magičnom silom da ga što pre ostvarim pa sam za tili čas već u Pljevljima. Ideja je bila da odatle ne idem na Jabuku nego ka severu, a onda putem koji na mapi deluje obećavajuće uđem u Bosnu pa odatle preko Goražda do Višegrada i tu se ponovo vratim u Srbiju. Na taj način ću delom voziti putem kojim do sada nisam a ujedno ću izbeći gužvu na Ibarskoj magistrali jer sam nameravala da se preko Tare spustim u Bajinu Baštu a kasnije preko Debelog Brda nastavim za Beograd. Plan će se u međuvremenu promeniti zbog sasvim neplaniranog susreta , pa se moja vožnja za danas završila u Bajinoj Bašti. A do Bajine Bašte vozila sam krivudavim putevima, popela se na planinu čije ime do tada nisam znala, prošla kroz fantastične predele pod gustom četinarskom šumom, mesta za koja prvi put čujem , prvi put vozila uz Drinu do Višegrada. Sve sjajne stvari koje boje avanturu veselim bojama i obogaćuju život motocikliste i putnika. Od Pljevalja sam htela preko prelaza Rudo ka Višegradu ali je taj put bio zatvoren zbog auto trka pa sam krenula malo dužim putem ka prelazu Metaljka. On vodi preko planine Kovač koja se proteže severozapadno od Pljevlja u Crnoj Gori i južno od mesta Čajniče u istočnoj Bosni. Najviši vrh ove planine ima visinu 1532 m. Na obroncima Kovača nalazi se najsevernija tačka Crne Gore što predstavlja granicu sa susednom Bosnom i Hercegovinom. Planina je predivna, prekrivena pašnjacima i bujnom šumom. Put nije baš najboljeg kvaliteta ali nije mi smetalo, uopšte. Otkrivanje nečeg novog i lepog toliko obuzme da ništa ne može da pokvari radost. Tu je mogla da mi se dogodi mala neprijatnost, zapravo mogla sam da ostanem bez goriva na sred planine . Ali nisam. Sreća mi nije okrenula leđa i pumpa u mestu Čajniče je došla kao spas u poslednji čas,a lepo se i rimuje. Odatle do Goražda ima dvadesetak kilometara a onda uz Drinu četrdeset do Višegrada. Ta vožnja uz Drinu je prelepa. Posle kratnih krivina i lošeg asfalta po planini vožnja do Višegrada, lepim širokim putem sa blagim dugim krivinama potpuno opušta. A onda na kraju puta preko Drine se izvija veličanstveni most Mehmed Paše Sokolovića. Sagrađen na jedanest lučnih svodova, od kamena most je dugačak 179.5 m i širok 6.3m. Ne možeš da se ne zaustaviš pred ovako lepim prizorom. Lepota je u svemu, u obliku u gracioznom izgledu u kamenu koji nas vodi kroz istoriju i priča svoju priču, u obalama koje spaja, u narodima koji su preko njega prolazili i prolaze... Žao mi je što nisam imala više vremena da obiđem kuću Ive Andrića, Andrićgrad, da prošetam ulicama Višegrada, pređem preko mosta sa jedne obale na drugu... Ali trebalo je nastaviti dalje. Čekalo me još podosta puta, još prelazaka i spuštanja preko planina a dan je već odmicao. Na graničnom prelazu je bilo baš mnogo vozila ali srećom motorom sam se provukla gotovo do kućice. Međutim opet sam čekala skoro dvadeset minuta jer je baš tada pao sistem i carinik nije mogao da uradi proveru. Taman sam za to vreme zašrafila šraf na rućici kvačila koji se sasvim odvrnuo i samo što nije ispao. Od polaska jutros nisam ništa jela. Ona kafa i kroasan u Manastiru Morača su bili sve što sam pojela tog dana ne računajući jednu welness čokoladicu iz rezerve. Bila sam već umorna i gladna. Bio je to dugačak dan sa puno uspona i krivina. Mislila sam, hajde da izguram još preko Mokre Gore i Tare, pa kad siđem u Bajinu Baštu napraviću malo dužu pauzu za odmor i okrepljenje. Ipak umor je učinio svoje, pa sam morala sve češće da stajem po par minuta da se protegnem i kratko odmorim. Mokra Gora - Šarganska osmica Još je bio dan kada sam sa Tare sišla u Bajinu Baštu. Tek je prošlo pet sati. Moj prvobitni plan da tog dana stignem do Beograda se neočekivano promenio. Jedan potpuno neplanirani susret me je zadržao u Bajinoj Bašti pa se moje putovanje a i ovaj putopis ovde završavaju. Mnogo lepih predela sam videla na ovom putovanju, mnogo lepih puteva provozala, mnogo utisaka i dubokih emocija doživela, i smejala se i plakala, mnogo novog otkrila i naučila. Uživala sam u svakom kilometru od početka do kraja. Putovanje možda u kilometrima nije spektakularno dugačko ali je sadržajno i ispunjeno. Mene je svakako ispunilo u potpunosti. Svako putovanje me obogati nečim, nekim novim iskustvom, naučim nešto novo ili se podsetim zaboravljenog. Pa tako i ovo. U moru problema i problemčića ponekad možda i zaboravimo koliko je život sjajan ! Zaboravimo koliko je dobro kada se smejemo glasno iz srca, kada udišemo punim plućima i upijamo svim čulima sve one sjajne stvari i iskustva koja nas okružuju. Zaboravimo koliko mogu da nas obraduju male stvari koje su nam tu na dohvat ruke samo ih možda nismo svesni. Život jeste igra. Sjajna, dragocena i neponovljiva, igra bez granica ! Treba ga živeti svakog trenutka, maksimalno i ispunjeno, kao da sutra ne postoji. Jer sutra možda i ne postoji a i ono što je danas sutra se neće ponoviti u potpuno istom obliku. - Kraj - do sledećeg putopisa ...

Fantazija Meni fali motor a i onda i dobar kurs za off road ali ovo je stvarno nešto kuda bih želela da prođem

Kad si već pomenuo Triglav evo par slika odatle. Inače uspon na Triglav i osvajanje vrha od raznih mojih avantura do sada meni lično predstavlja jednu od najupečatljivijih i najznačajnijih. Taj nivo adrenalina i euforije kada se posle devet sati pešačenja popneš na 2864 m nadmorske visine, savladavši umor i iskušenje da odustaneš , kada se nađeš visoko, iznad oblaka na vrhu kao pobednik, ne može da se poredi ni sa čim što sam pre toga doživela a bogami ni posle Ovo je pogled sa vrha na planinarski dom. Izgleda kao kućica za lutke a ljudi oko njega kao mravi . Malo sam skrenula sa teme ali ovo stvarno treba doživeti

Hvala svima na komentarima ! Drago mi je da vam se dopada moje pisanje a i vožnje. Još malo ima do kraja putopisa, pa kad završim ovaj potrudiću se da napišem još neki