Posle kiše grane sunce Veliki kazan Lepenski vir

Kako je bilo ekstraaaa danas. Odavno se nisam ovako dobro osećala. Uh ala mi je nedostajao taj osećaj avanture. Ono kad se iznenada iz " vedra " neba sruči grad veličine klikera a mi na sred puta navlačimo kišna odela već pulu mokri, a onda nas pljusak ko iz česme dokrajči (kako koga) A posle toga suuunceee i Kladovo i drugari. Ekstra!

Ova slika me podsetila ,slično nebo samo malo mračnije sam slikala za Novu godinu u blizini HE Đerdap 2 sa rumunske strane ( isto mobilnim telefonom sa ne baš najboljom kamerom )

Haha..biciklom ću ja za vama Kad je mogla Snežana Radojičić preko Himalaja i Gobija mogu valjda i ja do Kladova

Bravo za Vinjalesa Ček da upišem i sebe, jeste da idem bez motora al i to se računa 26. Makikt

Kiša? Ma kakva kiša Filipe, neće ni da nas poprska Ništa ne brini . Idem ja , kiše sigurno neće biti . Možda padne sneg a kiša nema šanse Idemooo, biće super ! Tuda sam išla sto puta a eto opet sam nestrpljiva i radujem se kao da idem prvi put. Pa i idem ! Sa ovom super ekipom , ovim putem idem prvi put ! Spremajte se , polazimo za 36 h Naša prva bjb vikend vožnja ove godine. Kakva može da bude nego fenomenalna !

Meni motor stoji raskupusan kod majstora. Ako se sastavi do vikenda idem i ja ali kako sada stvari stoje slaba vajda... Eventualno ako je neko od kolega solista raspoložen za suvozača neka se javi, možda bih išla...

Tara

Močila

Iz mog sela ...

Strpite se još malo, isplatiće se Ništa nije problem da se organizuje. Gomila motora samo obećava veselo i dobro druženje. Hajde spremajte se da se uskoro vozimo i družimo

1. Wizard666 + 1 2. Astral 3. Arakis 4. KTM 5. Bocca 6. SharkY (možda +1 osoba sa svojim motociklom) 7. Miskomi, prvi put ove godine... 8. Alexa (prvi put s mopedom) 9. Sasha P + 1 10. Usamljeni jahač 11. Alekre 12. Sashac&Duca 13. Lord 14. Marko Savic + 5 15. LazarBgd + 2 (kolima) 16. Bruno (nadam se sa boljom polovinom) 17. Pera kameni +1 18. Boris +1 19.Kleća +1 20. Mario Gsr +1 21.DeXter79 22. Onyxia + bolja polovina 23. Vuja 24. Unas 25. Makikt

Bravo i za tebe i za prodavačicu

1. Wizard666 + 1 2. Astral 3. Arakis 4. KTM 5. Bocca 6. SharkY (možda +1 osoba sa svojim motociklom) 7. Miskomi, prvi put ove godine... 8. Alexa (prvi put s mopedom) 9. Sasha P + 1 10. Usamljeni jahač 11. Alekre 12. Sashac&Duca 13. Lord 14. Marko Savic + 5 15. LazarBgd + 2 (kolima) 16. Bruno (nadam se sa boljom polovinom) 17. Pera kameni +1 18. Boris +1 19.Kleća +1 20. Mario Gsr +1 21.DeXter79 Nažalost ja neću ići. Želim vam lep provod i druženje, pozdravite mi drugare !

Super Andrija ! Svaka čast Hvala Sport Visionu na podršci.

Zalazak na Tisi

1. Wizard666 + 1 2. Astral 3. Arakis 4. KTM 5. Bocca 6. Makikt Ma šta fali i kilometarskom spisku, samo se upisujte Ali najvažnije je da razdragana kolona u što većem broju obraduje naše male drugare. Vidimo se osmog aprila !

Ko kaže da zimi nije sezona

Sjajan tekst i fotografije, skoro kao da plovim sa vama ! Zalazak sunca je očaravajući. Izgleda da si majstor i u kuhinji, ne samo za kormanom i kormilom. Ove palačinke deluju baš primamljivo

Hvala nemo, drago mi je da ti se sviđa

Jeste, prošla sam preko Rudnika tako nešto, baš pred mrak. Dosta je bilo biciklista tog dana isto kao i motora. Lepo vreme izmamilo sve napolje . Znači prošla sam pored tebe a da ni ne znam

Arso, skroz si u pravu ! Moraću to pod hitno da ispravim, prvom prilikom kada krenem u pravcu Čačka

Sećam se te raskrsnice, baš sam se pitala kuda vodi taj put. Delovao mi je privlačno. To je super informacija. Čak i da se ne penjem na Kablar mogu tim putem iz Čačka na Divčibare umesto da vozim Ibarskom do Požege, a bar tri, četri puta u toku sezone tuda vozim.

Skretanje za vrh Kablara je odmah posle tunela iz pravca od Beograda ka Požegi. Ima tabla za skretanje desno. Vrh je oko 10 km odatle. Put jeste uzak i počinje asfaltom. Ne baš najboljim ali i to je nešto. Penje se kroz šumu polako. Nisu veliki nagibi i nema mnogo krivina ali vrlo brzo prelazi u zemljani put. I tako dosta dugo, čak možda 2/3 cele dužine puta. A onda odjednom na već nekoj nadmorskoj visini počinju sela (do tada ih nije bilo) i ponovo asfalt. Srećom jer tu je i uspon veći. I da je nastavio zemljani put popela bih se nekako ali nemam pojma kako bih sišla. Nisam baš vešta u vožnji van asfalta, posebno ne ovim motorom čak ni po ravnom putu a kamoli po brdima. Ali nešto ima neverovatno kod mene i motora. Ne znam da li se i drugi osećaju tako ali mene što je nešto neizvesnije i komplikovanije više me privlači i tera baš to da uradim makar to bilo i ono što me u osnovi plaši. A plaši me da vozim po bilo kakvom putu koji nije asfalt, posebno ako u krugu od desetak kilometara nikoga nema u sred neke šume gde je diskutabilno da li ima uopšte ima dometa. Ako slučajno padnem ne mogu sama da podignem motor, recimo. A da li će i kada neko naići pojma nemam. Nikoga nisam srela usput skoro sve do onih sela. Tamo sam jednog seljaka na traktoru pitala dokle mogu da idem motorom a da ne moram previše posle da pešačim do vrha. Ostavila sam motor gde mi je rekao a posle se ispostavilo da sam mogla još malo gore. A već je bilo baš vrućina. Raskomotila sam se koliko sam mogla ali nedovoljno. U motopantalonama sam imala termopostavu i helanke ispod. A trebalo se popeti peške do vrha. Koliko tačno ne znam ali hodala sam sigurno više od pola sata. Otežavajuće je bilo to što se u tom delu sneg još nije otopio a sam put je bio blatnjav i klizav. Sporo se i teško kretalo posebno što uopšte nisam u kondiciji i što su mi se helanke sasvim zalepile za telo od vrućine. Ali isplatilo se. Na vrhu me je sačekao predivan pogled na meandre Zapadne Morave. Iznenadila sam se što je pored puta bilo dosta parkiranih automobila. Pitala sam se kada su oni stigli i kojim putem kad ja ni jedan nisam videla usput. A gore je zaista prelepo. Napravljena je terasica, vidikovac iznad litice odakle se pruža veličanstven pogled, sa jedne strane na uklještene meandre Morave, sa druge strane na Ovčar Banju a preko puta na vrh Ovčara. U Ovčarko -kablarskoj klisuri ima čak desetak manastira. Neki od njih se vide sa vidikovca. Jedan je na brdašcetu u samom središtu meandra, manastir Ustenje a jedan preko puta ispod vrha Ovčara, mislim da je to Sretenje. Na vidikovcu je bilo dosta posetilaca. Bilo je i nekih stranaca, zaljubljenih parova a i porodica sa decom. Priroda je ovde prelepa a i sam osećaj, kao da se nalaziš na krovu sveta. Osećaj zadovoljstva je bio potpun. Jedino me malo brinulo kako ću i da li ću uspešno sići motorom do magistrale. Ali Bože moj, šta god da bude vredelo je. Malo sam se raspitivala ima li nekog asfaltnog puta do dole ali niko nije znao da mi da tu informaciju a nismo se baš najbolje ni razumeli kojim sam ja putem došla a kojim oni. Jedna devojka, meštanka iz sela u podnožju mi je rekla da ima put koji je u principu asfaltni ali je toliko loš, oštećen odronom i prepun rizle da je njen momak koji je krenuo GS-om odustao. Nije mi savetovala da se tuda vraćam. Već je prošlo tri sata. Morala sam polako nazad ka motoru. I do njega mi treba jedno pola sata laganog hoda i klizanja nizbrdo a pitanje je koliko će mi trebati posle da polako siđem do magistrale. Samo da siđem dok se ne smrači pa ću lako i po mraku Ibarskom. Jeste da ne volim uveče da vozim jer baš loše vidim, pa i sa naočarima ali nekako sve češće se vraćam i noću pa se i tu snalazim. Moram priznati da mi nije bilo baš svejedno to oko silaska niz Kablar. Ipak nema garancije da neću pasti. Na nizbrdici svaka neravnina, svaki kamen, menja pravac a motor je težak , inercija ga vuče napred i kočenje nije baš jednostavno. Nekom veštijem možda jeste ali meni ne. Za svaki slučaj sam pozvala koga drugog nego mog prijatelja Radomira da proverim gde je ako mi zatreba. Mada to je bilo više psihološki a i za krajnju nuždu jer dok bi on došao mrak bi uveliko pao. I tako dok sam se pakovala na motor i spremala da krenem naiđe bračni par sa decom koje sam slikala gore na vidikovcu, krenuli su kući i vidim oni skreću na drugu stranu u odnosu na onu kojom sam ja došla. Pošto su stali da se jave pitam ih gde taj put vodi. Objasne mi da on ide oko Kablara i silazi u Čačak. Put je asfaltni ali jako uzak, strm i u lošem stanju. Međutim njim ide autobus do nekog tamo sela. Odlično. Važno da je asfalt. Sa rizlom ću se izboriti nekako. Pažljvo i polako. Baš sam se obradovala. Rešenje se pojavilo neočekivano i sada je bilo sasvim izvesno da ću se uspešno spustiti u podnožje pre mraka. A put je bio i pun pogodak. Ispostavilo se da se ovuda penju i spuštaju biciklisti sa Kablara, čak sam i srela neke usput. Priroda je prelepa. Jeste da ima puno rizle i na momente stvarno strm sa par oštrih krivina ali ništa sa čim se već nisam sretala. U podnožju put vijuga pored reke Kamenice. Tu, na obali reke nalazi se jedan lep ugostiteljski objekat u prelepom prirodnom ambijentu, okružen šumom. Leti tu može i da se kupa. Ograđeni su mali prirodni bazenčići za kupanje. Jako lepo. Do Čačka ima nekih 22 km. U podnožju put je širi, dobrog kvaliteta i blagih krivina, baš za uživanje u vožnji. Moram obavezno opet doći ovde. Pitam se samo hoću li umeti da nađem put iz ovog pravca. Od Čačka do Gornjeg Milanovca vozim brzo, nema velike gužve i još je dan. Tamo stajem na pumpi malo da se odmorim i pojedem nešto. Vožnja dalje Ibarskom magistralom je poznata i standardna. Relativno brzo stižem do Stepojevca a tamo me sačekao saobraćajni kolaps. Kolone automobila do Beograda. Kao da se svi vraćaju ko zna odakle. Izgleda da se i vraćaju. Već se smrklo. Ni naočare mi ne pomažu mnogo. Preglednost je jako loša. Svetla od farova na sve strane. Ne mogu da procenim dovoljno dobro udaljenost i ne smem da pretičem, samo ponekad. Povratak do Beograda traje čini mi se čitavu večnost. Ali ne smeta mi. Današnji dan je bio toliko dobar, napunio me energijom dovoljno da mogu i stenu da pomerim ako treba. Motor je prljav od blata i prašine a i moje čizme i pantalone. Skoro kao da sam vozila off. Odlučujem da svratim do perionice pre parkiranja da ipak čisti odemo kući. Tu naletim na kolege sa foruma koji su se upravo vratili sa off road vožnje. I oni su predivno proveli ovaj lep prolećni dan. Svako punog srca priča svoje dogodovštine, gde je vozio, kako je bilo.. Suština je, srećni smo! Radost, ispunjenje, ljubav. Ljubav iznad svega, u nama, iza i ispred nas. Ogromna sreća. Kako je samo život lep. Jedan trenutak boji život duginim bojama, otvara vrata raja, čarobnom magijom budi sva čula. Osmeh na licu, radost u srcu, slatki nemir u duši. Jedan savršen dan!

Nedelja, 11.03.2018 Zračak sunca se probija kroz žaluzinu. Žmirkam. Još je rano. Nestrpljivo se meškoljim u krevetu, čekam da jutro malo odmakne i sunce toplije ogreje. Nedelja je. Ne radim. Ceo dan je preda mnom a najavljena temperatura čak 20 stepeni. Valja pametno iskoristiti ovu blagodet koju nebo nudi danas. Konačno zima prolazi. I nije bila neka hladna ni duga, ali dovoljno mračna i sumorna da jedva čekam da ostane iza mene. Dolaze lepi dani, duži dani topliji dani. Donose sunce u moj život, vožnje i radost. Još ne znam u kom pravcu ću danas. Volela bih nešto lepo, mada gde god krenem uvek je sve lepo. Lepota dolazi iznutra, iz ličnog doživljaja onoga što radiš. Volim da se vozim. Koliko li sam puta to rekla do sada. Volim onaj osećaj kada okrenem ključ i čujem taj poznati umirujući zvuk koji za mene znači pokret, širinu, daljinu... Okrećem ključ. Punoća zvuka me celu ispunjava . Krećem. A gde? Još uvek ne znam. Dok ne smislim vozim poznatim putem ka Avali, pa ka Mladenovcu... Danas je mnogo motora izašlo da protegne svoje točkove a njihovi vlasnici da udahnu punim plućima posle kraće ili duže zimske pauze. Moja doduše nije trajala duže od tri nedelje ali svejedno ovaj topao i vedar dan je pravi poklon kome se neizmerno radujem. Do Mladenovca sam se već zagrejala. Motor lako klizi po putu a moje zadovoljstvo raste. Put nije prazan, gužve ima. Svi su negde krenuli da iskoriste lepo vreme. Ali ne smeta. Raspoložena sam i vozim u ritmu. Još ne znam gde ću posle Mladenovca, možda preko Kosmaja za Aranđelovac pa negde dalje ... Ipak ne. Danas produžavam za Topolu pa ću na Rudnik a onda ću odlučiti da li levo prema Čačku ili desno nazad na Rajac. Asfalt je suv i nov od Topole ka Rudniku. Vožnja po njemu pruža pravo uživanje. Svuda srećem grupe motociklista. Otpozdravljamo jedni drugima . Proleće zaista budi sva čula i mami osmeh na lice. Na raskrsnici odlučujem da sa Rudnika produžim Ibarskom magistralom ka Gornjem Milanovcu i Čačku. Još je rano, veliki deo dana je tek ispred mene. To me veseli. Nešto mi se u glavi mota Atomska banja -Gornja Trepča . Nisam nikada bila u njoj. Možda je sada prilika da je posetim. Ali ne znam baš gde je a ne staje mi se da palim navigaciju na telefonu. Računam ako naiđem negde usput na tablu dobro, skrenuću tamo a ako ne drugi put. Nije bilo table ili možda jeste ali ja je nisam videla. Već stižem do Čačka kad mi pada na pamet da bih možda mogla danas da odem do Ovčar Banje umesto recimo Divčibara na koje često idem. Da, sići ću do Morave, odavno nisam bila. Nekako uvek proletim pored, ne zaustavim se. A trebalo bi. Lepo je. Volim vodu, ona uvek smiruje. I tako skrećem ka Ovčar Banji očekujući malo mirno mestašce za predah. Iznenadila sam se brojem vozila i ljudi koji su zakrčili ulicu da sam se jedva provukla pored njih. Kasnije u razgovoru sa nekim ljudima koji su kao i ja došli da potraže parče mira uz reku saznala sam da vikendom dođe mnogo turista iz okolnih gradova i mesta u Wellness centar u ovoj banji. Uz malo napora probila sam se kroz gužvu do visećeg mostića za pešake preko Morave koji spaja Ovčar Banju i magistralu. Zanimljiv mostić ali hodanje po njemu podseća na scene iz filmova Indijana Džons i slične. Most je nestabilan, ljuljuška se od hodanja a malo malo fali po neka daska pa treba gledati da noga ne propadne. Ali osećaj na njemu je lep. Ispod teče široka mutna Morava. Iznad, sa leve i desne strane obronci Kablara i Ovčara. Nisam se tu dugo zadržala. Dan je odmicao a želela sam maksimalno da ga iskoristim. Hoću još nešto da obiđem, još negde da odem gde dugo nisam. Uvek mi donese ogromnu radost neka neplanirana vožnjica koju iskopam ni sama ne znam odakle i kako u svojoj glavi. Pojavi se iznenada , sine iz iskrice i obasja mi čitav dan. Tako je bilo i sada. Setila sam se da sam se davno kao suvozač tuda negde popela na vrh Kablara, a onda sam se setila da je neko i pisao skorije o tome da je išao motorom skoro do vrha. Pa čekaj kad sam već tu daj da potražim i vidim mogu li se i ja popeti tuda. Pitala sam neke ljude znaju li gde je put za vrh i da li je asfaltni. Znali su gde je ali nisu mogli da se slože da li je asfalt ili nije. U svakom slučaju nisu mi savetovali da idem sama motorom gore. Put je kažu uzak, krivudav i verovatno nije asfalt a do pre par dana je bilo i snega a možda ga još ima pa se on na ovoj temperaturi topi i može da bude klizavo i blatnjavo. Uh , to mi već deluje zanimljivo. Bar idem malo, da probam da vidim kakav je put. Lako mogu da se vratim ako ne ide.