Hvala

Ja baš tražim takvu torbicu za mobilni. Pa ako nije otišao, javljam se

23.09.2021 Krug oko Maganika I tako vozeći se tamo, vamo , razmišljala sam šta bih još mogla da vozim a već nisam, a da bude dovoljno izazovno i zanimljivo . Da bude u pravcu Maganika, kako bih tom vožnjom definitivno udarila pečat na ove terene i sebi potvrdila da su mi ovi kameni putevi ka divljem i pustom Maganiku postali bliski i poznati. Gledajući mapu, preračunavajući kilometre, jer u ovakvu vožnju jedino mogu betom, a ona nema preveliku autonomiju, dođem na ideju da napravim krug oko Maganika. Ali kako, to je oko osamdeset kilometara, od kojih su mi dvadeset pet potpuno nepoznati, plus do sada nisam betom prelezila toliku kilometražu. Ona verovatno može sa rezervoarom i mojim stilom vožnje da pređe toliko , pod uslovom da ne bude nikakvih problema, ni prevrtanja da gorivo ističe. Ipak, ne mogu na takvu vožnju krenuti bez rezervnog goriva. Flašu da ponesem u rancu, ako nešto krene naopako može da bude nedovoljno, a onda sam u velikom problemu. Na planini , rutom kojom sam nameravala da krenem, naročito sada već krajem septembra nisam očekivala da uopšte nekoga ima. Gore nema ni telefonskog signala , tako da kada krenem, prepuštena sam sama sebi najverovatnije najvećim delom puta, dok ne siđem. Malo sam se raspitala o tih dvadesetak nepoznatih kilometara, da ipak ne srljam na slepo. Previše je i tako neizvesnih okolnosti, pa bar da znam šta da očekujem na delu puta od Rekočice do Lukavice. Moj drugar Jovan mi je detaljno opisao to parče puta, i to mi je zaista pomoglo jer je bilo tačno onako kako je rekao . Ipak, napomenuo je i on da kada krenem gore, pomoć ne mogu da očekujem. Nema ljudi, nema telefona, tj telefon može da mi posluži samo za slikanje Posle one vožnje ka Uvaču , vreme se promenilo. Zahladnelo je , padale su kiše, a na visokim planinama i susnežica. Nestrpljivo sam čekala da se prognoza poboljša, a u međuvremenu smišljala kako da vežem kanticu sa gorivom na betu, obzirom da ona nije ni predviđena za to, ima pastični rep i praktično ni jedno mesto gde bih kanticu mogla da pričvrstim. Stvar je otežavalo i to što je najmanja kantica koju sam imala bila od pet litara I tako obilazeći oko bete i razmišljajući kako to da izvedem, dosetim se da bih mogla na ručke pozadi za izvlačenje motora da vežem bisagu, a u nju da stavim kanticu ! Ideja je bila dobra ali mi je za realizaciju bio potreban čitav dan Na kraju sam uspela. Bisaga je postavljena tako da ne smeta, ne remeti ravnotežu i ne landara. Ostalo je samo da se temperatura malo podigne i nebo bar malo razvedri. Nisam baš poznata po strpljenju, pa sam možda krenula u ovaj poduhvat prerano, pa stigavši do planinarskog doma ispod Maganika umalo nisam odustala. Od opreme sam obukla bukvalno sve za zimske uslove, i zimske rukavice ali bilo je baš hladno i sumorno. Naočare su mi ledile. Po prognozi je za par sati trebalo da bude toplije, oko jedanest stepeni, ali tog trenutka gledajući mračno nebo, pokušavajući da obrišem naočare i ugrejem prste, pitala sam se da li je dobar trenutak za ovakav poduhvat. Ipak je ovo poduža vožnja, sa elementima neizvesnog, ne bi bilo dobro da me usput uhvati neka kiša ili nevreme. Previše je hladno da bi se dugo bio mokar na planini. Dilema je trajala samo par trenutaka. Odlučila sam da verujem prognozi ali pre svega svojoj intuiciji . Idemo dalje ! Iako nisam očekivala nikoga na Maganiku, prvo sam srela Branka i Miću , sa stadom ovaca ispod Poljane. Prvo što sam ih pitala je do kada ostaju sa stokom u katunu . Te informacije su mi postale neizmerno važne. Rekoše, verovatno do polovine oktobra ako vreme posluži. I njih sma pitala za mišljenje o vremenu, pošto sam im ispričala za svoju nameru. Branko me je umirio, kaže duva sever neće biti kiše. Doduše, već tu se nebo malo razvedrilo. Taj susret mi je vratio samopuozdanje. Mnogo znači kad znaš da ipak nisi sam tu gore. Posle je sve bilo lakše. Nije me više mučila nikakva dilema. Krenula sam, idem i zatvoriću krug oko Maganika ! Na moje iznenađenje, što mi je još više poboljšalo raspoloženje , srela sam usput brata i sestru iz katuna Rekočica. Prvo sam na putu naletela na ženu. Ona je bila jednako iznenađena što me vidi, koliko i ja što srećem nju. Iako me je čekalo još dosta kilometara, i tek deo puta koji ne poznajem ipak sam malo zastala da popričam sa njom. Tu sam čula zaista neobičnu priču. Vesna, tu sa majkom i bratom izdiže stoku svake godine, a inače su iz nekog mesta pored Spuža. Ono što je zanimljivo u celoj priči je to da je ona do ove godine svaki dan odatle , ispod Maganika silazila u Podgoricu na posao. Radila je noću a ujutru se vraćala da čuva stoku gore Meni je to bilo potpuno neverovatno. Uopšte mi nije bilo jasno kuda je silazila. Toliki put , sa takvog mesta, svaki dan ! Kasnije u nastavku vožnje sam shvatila da je zapravo taj deo puta od Štitova ka Nikšiću širok i dobar put, terenska vozila bez problema mogu, ali mogu i neka malo višlja obična da dođu do Rekočice recimo iz tog pravca. Pitoma zelena Rekočica Kad sam se rastala sa Vesnom, vozila sam po jednoj ravnoj visoravni sablasnog izgleda, zbog golog izlomljenog drveća preostalog posle požara. A onda sam naišla na rudnik boksita ispod puta. Posle njega, par krivina dalje ponovo sam skrenula na šumski putić koji prolazi usamljenim delom šume u dužini od desetak kilometara, možda čak i nešto manje. Vrlo zanimljiva deonica . Ni previše laka, a ni preterano teška, sa povremenim usponima i silascima , pruža osećaj zadovoljstva u vožnji a i prirodi okolo. Na jednom mestu ima vidikovac sa koga se pruža pogled na Nikšić . Ja to nisam uočila ovom prilikom, nego tek kod sledeće vožnje istim ovim putem. Svakako lepo mesto da se zastane, predahne i uživa u pogledu. Stigavši na Lukavicu, dok su mi Mali i Veliki Žurim ostali sa leve strane, osećala sam se već ispunjeno. Sada je bilo veoma izvesno da ću zatvoriti krug oko Maganika ! Crkva Svetog Ilije Jeste da je ostalo još trideset kilometara do kuće i to tehniki najtežeg dela puta, od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog, ali tuda sam već silazila više puta. Poznate su mi serpentine, poznata nezgodna mesta, znam gde treba da pripazim, na šta da obratim pažnju, tako da me više ništa tu nije plašilo. Čak sam imala dovoljno vremena da napravim pauzu na jezeru za odmor i slikanje . U međuvremenu dan se zaista razvedrio, temperatura se podnošljivo podigla , nebo je dobilo divnu svetlo plavu boju. Uživala sam par trenutaka tu pored jezera, zadovoljna zbog današnje vožnje, a onda krenula niz lepe žute padine kući. Ali opuštanja nema sve dok motor ne parkiram ispred ulaza. Ispostavilo se da nisam morala da dosipam gorivo a prešla sam skoro osamdeset kilometara. Dan, vožnja i uspešno zatvoren krug, sve je bilo savršeno! Sada sam konačno mogla da kažem , zaokružila sam Maganik A to me je radovalo, neizmerno radovalo

19.09.2021 Krug Prekobrđe-Uvač-Lopate-Štavanj Ovu rutu sam već vozila sa Ivom proletos, ali smo tada toliko žurili da nisam uspela ništa da vidim a ni da slikam . A ruta je dobra i zaslužuje da se vozi sa uživanjem a i da se ponovi . Zapravo od isključenja sa magistrale do mesta Uvač ruta je deo TET-a kroz Crnu Goru a u tehničkom smislu nije uopšte lagana . Put ide kroz šumu, zemljani je a ima par strmih spusteva i uspona, pa u kišnim periodima te deonice mogu da budu dosta klizave. Ja sam uglavnom kretala na vožnje po suvom i sunčanom vremenu, između ostalog i da bih izbegla te probleme ali i zato što daleko više uživam u lepom, svetlom danu. Nažalost, vreme u septembru nije bilo stabilno, bar što se prognoze tiče, ali sreća nije bilo ni velikih kiša. Pomalo oblačan , sa kratkotrajnom kišicom ipak nije bio dan koji bih propustila za vožnju, obzirom da nisam znala koliko će još lepih dana biti . I tako jureći lepe dane, vozila sam kad god je moglo a srećom ispostavilo se da je na kraju to bilo dosta više nego što sam se nadala Poslužilo me vreme vrhunski, za vreme mog boravka u selu. Laka i teška mašinerija Ruta kreće standardno, istim putem kuda vozim ka Prekobrđu, da bi se u jednom trenutku odvojila desno odakle se malo lošijim i strmijim putem spušta do reke Sjevernice. Tu preko drvenog mostića prelazi Sjevernicu i odatle se vijugavim, strmim zemljanim putem penje u planinu. Janko je jednom prilikom dobro opisao težinu ovog dela rute, uglavnom svaki enduro motor sa dobrim gumama izlazi ovuda osim kada je blato, onda teži motori ne mogu. Usput sam naišla na podignutu ogradu na putu, verovatno zbog stoke. Obično to bude samo konopac sa zavezanim kesicma ili drvena ograda koja se lako pomera. Međutim , ovo su bile naslagane i zaglavljene podeblje grane. Dobro sam se namučila da ih pomerim, a onda i vratim nazad. Čak sam bila u dilemi da li sam uopšte na dobrom putu ili da nije možda iz nekog razloga put neprohodan pa su ga dobro zabarakadirali da se ne prolazi dalje. Ipak nije, dobra je ruta a i put je bio prohodan. I dalje strm uspon, ali prohodan. Kasnije sam čak srela i neke ljude u vikendici. Kako i čime oni dolaze nije mi baš jasno. Verovatno odozgo nekim terenskim vozilom. Nešto pre samog vrha, ugledala sam lepo brdašce iznad puta . Iako je ruta dosta zahtevna, a i dugačka, ipak sam odlučila da potražim put do gore očekujući dobar vidik odatle. I jeste, bila sam u pravu. Pogled je prelep, na vrhove Maganika koji su se naizgled protezali u istoj ravni od mene U međuvremenu dan se prolepšao, oblaci su se razišli i granulo je sunce. A beta se sama nameštala za slikanje Maganik - Babin zub, između blatobrana i točka Kad sam stigla do vrha prevoja, put počinje da se spušta i silazi u Uvač. Tu su radovi ni izgradnja autoputa u toku, ali ostavljen je prolaz da se može proći. Dalje jednim delom vozim asfaltom , da zaobiđem gradilište i radove, a odalte se ponovo penjem u brdo, da bih sišla u mesto Lopate. Iz Lopata nastavljam drugu polovinu svoje rute nazad ka kući, preko Štavnja. Beta se naslonila malo da odmori Poznati vidici, poznate serpentine i eto me pred kućom. Dobra vožnja, šezdeset sedam kilometara koji te najvećim delom drže angažovanim i ne dozvoljavaju da se previše opustiš. Ali zato kada završiš krug, topao osećaj zadovoljstva ti greje dušu. A i snovi su slađi posle dobre vožnje i lepo provedenog dana

Koristimo, koristimo, svako u svom kraju Nije crf ali jesenji ambijent sličan

17.09.2021 Stari put za Maganik Ovo je jedna kraća vožnjica od tridesetak i nešto kilometara, po ne tako sunčanom danu kako sam obično navika, ali za mene ništa manje važna od ostalih. Naime, radi se o starom putu koji se nekada koristio za izlazak na Maganik, dok novi nije napravljen. Put da gotovo više nije u upotrebi, posebno jer prolazi preko istog onog pustog dela planine gde sam se na početku zaglavila , samo dijagonalno, a spaja se sa novim putem malo ispod Planinarskog doma Đatlo. Od proletos nameravam da krenem tim putem , uprkos bratovljevom protivljenju jer kako on kaže, to je doslovno pustara. U tom delu između Gornjih Rovaca i Maganika nema nikoga, a u onom jednom katunu što još uvek postoji, više niko ne izdiže stoku. Ipak , ovaj putić me je kao i sve što još uvek nisam "osvojila" magično privlačio . Čučao je pritajen tamo negde , povremeno se meškoljeći i pitao kada će moj red . A znao je đavolak jedan, da ću kad tad krenuti baš njim . Taj deo planine mi još uvek izaziva podozrenje i nelagodu. Nešto slično kao kada smo kao deca išli u kuću strave. Smrzli bi se od straha ali ni za živu glavu to ne bismo propuštali kod odlaska u Luna park Kada krećem u taj deo planine, krećem što pripremljenija i trudim se da ga pređem bez većih zadržavanja. Na vožnju ovim putem sam se odlučila tek kada sam imala pouzdanu informaciju da je neko tuda prošao ove godine . To mi je bio dovoljno. Znači put je prohodan, sve ostalo je manji problem. Jednim delom put se poklapa sa onim koji nazivam mojim fatalnim krugom Međutim, negde na pola puta između Ravnih Paljevina i Brajovića Ponikvica, na raskrsnici u sred šume umesto pravo , skreće se desno. Ima putokaz na drvetu , tabla ispisana rukom na kojoj je pola slova već izbledelo . Odatle put ide pored Kaluđerove glave ( 1672 mnv ) , Velikog Katuništa, Goveđe glave a onda se posle Velike glave spaja sa novim putem za Maganik u blizini planinarskog doma. Ovo novo, pusto parče nije duže od šest, sedam kilomatara i nije preterano lošeg kvaliteta, ali je pusto i sablasno baš onako kako kažu Iako na deonicama koje zahtevaju posebnu pažnju iz tehničkog ili nekog drugog razloga, ne praktikujem da se zadržavam , ipak sam par puta zastala da napravim po neku sliku. Da je dan bio malo sunčaniji fotografije bi bile još bolje Kameno Katunište , pusto - ime mu odgovara u potpunosti , kamen i svuda kamen Na putu ka planinarskom domu.. Maganik se izdiže na horizontu Po izlasku kod doma, ovaj put se nisam uputila ka Maganiku. Za to će još biti prilike, a već sam imala i novih ideja vezano za Maganik, gde i kuda ću sledeće pokušati da zatvorim krug Za ovaj dan je bilo dosta . U povratku sam kao i obično zastala znate već gde, a onda zadovoljna što je i ovaj putić postao poznat i moj, otišla kući da pravim slatke planove za sledeće vožnje .

Hvala Upravo tako, život nema reprizu. Imala sam priliku i mogućnost da probam endurom da obiđem lepa a od asfalta udaljena mesta u Crnoj Gori i to sam iskoristila najbolje što sam umela Najveću podršku da to ostvarim imala sam od svoje ćerke, a na meni je bilo da stisnem petlju i pronađem način da vozim sama a da to bude uspešno Materijala ima dosta, može da se piše do proleća Neke vožnje se i ponavljaju, ali svaka ima bar neki novi segment, ako to nije u samoj ruti onda je u koloritu koje novo godišnje doba donosi. Nastojaću da najveći deo onoga što sam vozila, ako ne i sve, polako ispišem ovde, ako ni zbog čega drugog onda bar zbog fotografija prelepe prirode koju sam uspela da doživim u raznim tonovima, pa da sa vama to podelim

15.09.2021 Kapetanovo jezero, Moračke planine Dosadna kiša danima pada. Čini se da nikada neće stati. Ne samo da ne mogu da vozim, nego ni napolje ne mogu da izađem A i vreme joj je. Ne mogu da se žalim, zaista me je vreme poslužilo za vreme mog boravka u selu i više nego što sam očekivala, tako da sam se zaista izvozila za sve pare . Zato sada mogu da vam pišem o svim tim lepim vožnjama, da se kroz sliku i reči i sama podsetim tih lepih trenutaka. Kada sam probila led onom vožnjom ka Maganiku, zaređala sam da vozim betu sve u tom pravcu, po Moračkim planinama. Kako je prognoza stalno bila promenljiva i najavljivala kiše, koje srećom nisu pale svaki put kada se to očekivalo, tako sam svaki lep dan, uglavnom koristila za vožnju. Onako još pod adrenalinom , odmah sutradan posle Maganika krenula sam ka Kapetanovom jezeru. Za vreme prethodnog boravka ovde, samo jednom sam se iz Velje Dubokog popela na Kapetanovo jezero. U sećanju mi je taj put i uspon ostao kao potežak, sa dosta pokretnog kamena, velikim nagibima, vododerinama... Ali reko, hajde odmah i ovaj orah da slomim kad sam već u elementu za vožnju . Ne znam da li se put u međuvremenu slegao jer su tokom leta njim prolazili džipovi i još poneko terensko vozilo, ili sam ja već toliko vozila po kamenu i ovim ovde terenima, ali uspon a i sam put do gore mi se ovaj put nisu učinili ni malo strašni Lako sam se popela, a onda zadovoljna stala kod katuna Milin do, da uhvatim nekoliko dobrih kadrova i uživam u lepoti koja se otvarala preda mnom. Kapetanovo jezero je prelepo ali i predeo oko njega, kao i planine koje se kao veličanstveni stražari izdižu iznad njega. Priroda je sada bila drugačija od mog poslednjeg dolaska ovde. Nežna obla žuta brdašca iza kojih se jezero skriva od pogleda dok mu prilazim, prosto su mamila da se popnem na njih i odatle bacim pogled na okolinu. A odande očaravajuće slike u kom god pravcu da pogledam Na samom jezeru sam se kratko zadržala, tek toliko da predahnem, malo se raskomotim jer je postalo toplije a i da pogledam na navigaciji kuda dalje treba da idem. Cilj današnje vožnje nije bilo samo jezero, planirala sam da nastavim malo dalje ka Moračkim planinama i dođem ispod Moračke kape, dokle se putem moglo. Prateći malo mapu, a malo uputstva koja mi je brat dao, posle nekih sedam kilometara vožnje po planinskom kamenom putu, stigoh do krsta. A i samo mesto gde je postavljen krst se zove Krstac. Odatle levo je veličanstvena Kapa Moračka sa svojim vrhovima Lastva 2226 mnv ( najviši vrh Moračkih planina ) i Zagradac 2217 mnv, a desno je četvrti po visini vrh Moračkih planina - Vojnovac 2072 mnv. Na horizontu su kamene grede iza kojih se prostire Sinjajevina, a između nje i Moračkih planina dole u podnožju teče Morača, koja i izvire ispod ovih planina. Od krsta sam se popela na susedni vrh, odakle sam imala još bolji, potpuno očaravajući pogled Stojeći ovde, na najvišem vrhu na koji sam se ja mogla popeti, činilo mi se kao da je vreme stalo. I ne samo to, ti velepni vrhovi svuda okolo dokle pogled seže, činili su da se osetim kao deo njih, sada i oduvek, da tu pripadam . Mogla bih tu, na ovim kamenim vrhovima ostati zauvek. Priroda lako učini da se osetiš delom nje, privlači te i uvlači u sebe, vraća te korenima. Sišavši sa vrha odvezla sam se malo dalje putem, do zabačenog malenog katuna jedva uočljivog koliko se stopio sa sredinom gde je podignut Katun je u samom podnožju Kape. A onda sam nevoljno morala da krenem nazad. Dan je brzo odmicao, valjalo se vratiti kući pre mraka. Sa Moračkih planina ka Kapetanovom jezeru Još malo uživanja u poslednjim zracima sunca i prelepom pogledu na jezero A onda spust istim onim serpentinama, da još jednom potvrdim da nije tako strašno, a drugog puta ni nemam za nazad Brzo sam sišla pa je ostalo malo vremena da odem do Morače i par trenutaka posedim na ušću Mrtvice u Moraču. I da na vreme stignem kući, sredim i parkiram motor a onda uživam u predivnom prizoru. Pun mesec na nebu iznad moje kuće toplo me je pozdravljao kao da se i on raduje zbog lepo provedenog dana na Moračkim planinama . Popesmo se i danas beta i ja visoko, sa 179 m na 1955 m

14.09.2021 Konačno, moj fatalni krug ! - Gornja Rovca, Ponikvice, Rekočica, Maganik, pa kući Možda ste primetili, od onog prvog neuspelog pokušaja da ispod Maganika, preko Đević Bora zatvorim krug , betu nisam ni vozila. Sve naredne vožnje su bile klx-om. Beta je nakratko bila na popravci. Izgorele su četkice anlasera, ali je to naš drug Jovan i ovaj put brzo i efikasno rešio, pa je zahvaljujući njemu Beta palila na dodir, kao mina . Međutim , ipak je neko vreme stajala parkirana , kako zbog moje nesigurnosti da se ponovo uhvatim u koštac sa Maganikom i pustim kamenim putevima oko njega, tako i zbog toga što sam htela da prođe susret sa ćerkom bez stresova vezanih za vožnju, pa tek onda da se upustim u osvajanje moje pustare. Ne mogu da kažem da me ta prva neuspešna vožnja nije u određenoj meri uzdrmala. Kako vozim sama, svesna sam raznoraznih rizika koje solo vožnja donosi. Ma koliko nastojim da ih umanjim ipak se oni ne mogu potpuno eliminisati. Ali znamo da ništa u životu nije sigurno , pa ni vožnja motora, a posebno ne enduro motora po planinskim usamljenim terenima. Ta prva vožnja, zaglavljivanje , poteškoće da se motor izvuče a kasnije i povratak po noći, pa kvar koji je usledio dan posle, stalno su me podsećali da svaki put kada sednem na motor i krenem naviše, čak i ako krenem spremna koliko je to moguće, verovatnoća da uspešno završim vožnju je potpuno jednaka mogućnosti da usput dođe do nekog nepredviđenog problema. Potpuno druga stvar je kada se vozi u društvu. Čovek je daleko rasterećeniji , bar što se ovoga tiče, jer kvar, promašena ruta, neprohodan put ili eventualno pad mnogo lakše i brže a i gotovo izvesno se rešava kada si sa nekim. A kada voziš sam, moraš da kalkulišeš sa tim da ćeš možda biti u situaciji da tražiš pomoć, pa tako za svaki kilometar koji nameravaš da pređeš moraš da znaš koliko bi potencijalno morao da pešačiš do te eventualne pomoći, da li možeš toliko i najvažnije, da unapred budeš spreman da odustaneš ukoliko naiđeš na situaciju koja se i u nagoveštaju učini problematična. Ovde gde vozim uglavnom nema signala, tako da je telefon beskoristan u tom smislu. Ja to prethodni put nisam uradila. Nastavljala sam dalje iako je bilo izvesno da to nije put kojim sama treba da idem, čak je bilo i očigledno da to uopšte nije put. Sada samo mogu da kažem da sam imala dosta sreće što se sve relativno lako i bez posledica završilo. Međutim sada, ohrabrena lepom vožnjom prethodnog vikenda, odlučila sam da ponovo krenem na Maganik ! Izabrala sam suv, sunčan dan, da bar kišu eliminišem. Jako mi je bilo važno da ovaj, četvrti put uspem da prođem popreko preko planine između Gornjih Rovaca i Maganika, jer mi to nikako nije polazilo za rukom, kako zbog snega u junu, tako i zbog pogrešno izabrane rute sada po ponovnom dolasku. Kako je nesigurnost, kao i grč u vožnji veliki neprijatelj, trudila sam se da krenem što je moguće opuštenija. Koliko mi je to pošlo za rukom nisam baš sigurna, ali lagano sam gurala. Ovaj put sam izabrala vožnju u suprotnom smeru od prethodnog puta računajući da ću tako izbeći mogućnost da negde pogrešim putanju. U junu sam iz ovog pravca stigla do račvanja za Ponikvice i Maganik, a takođe iz suprotnog sam stigla do polovine tog poprečnog puta koji me muči, na nekih dvesta metara do Đević Bora. Dakle, ostalo je jedno parče od možda desetak , čak možda i manje kilometara kojim nisam nikada prošla. Ali znam da je prohodan i da je solidan put, jer sam se u međuvremenu raspitala Pa hajde i to da izvezemo Od Gornjih Rovaca sam uskim asfaltnim planinskim putem krenula ka Trmanji, da bih se tu odvojila desno u planinu. Sam početak tog uspona je malo nezgodan, rastresit, krupniji kamen, ali brzo postaje bolji. Put ide uzbrdo delom planine gde nema kuća, nema ljudi i to je ono što ga čini sablasnim. Prolazi kroz šumu i ima račvanja koji vode u slepe šumske puteve za izvlačenje drva pa mora da se pazi. Kako sam ranije već prošla ovuda, sada nisam lutala. Polako, još uvek dosta obazriva napredujem i posle nekog vremena stižem do raskrsnice u šumi. Desnim putem ako se produži stiže se ispod Maganika kod planinarskog doma. To je stari put za Maganik. Izuzetno pusto mesto jer tu više niko ne izdiže stoku. Levo je put ka Ponikvicama, put kojim ja treba da nastavim. Sve vreme me prati osećaj nelagodnosti jer znam da ovde ne mogu očekivati da sretnem ikoga, osim možda neku divlju svinju ili medveda Vozim dalje i uskoro izlazim iz šume i izbijam na čistinu. Pogled na katun Brajovića Ponikvica se otvara preda mnom. Prepoznajem ovo mesto, bila sam tu u junu sa Veljkom, samo smo došli iz pravca Danilovgrada. Pogled na dolinu sa katunuma odmah mi greje dušu. Iako tu više nema nikoga, predeo deluje pitomo a i poznato . Prateći putokaze nastavljam dalje. Ponegde ima pravih putokaza, a ponegde je to daska na drvetu Prolazim ubrzo iznad jezera Ponikvica gde kratko stajem da slikam. Već neko vreme vozim putem kojim sada prolazim prvi put. Sam put nije tehnički zahtevan ali je predeo pust , sve dalje od ljudi a sve bliže mestu gde sam se onda zaglavila . Tišina i pustoš pritiskaju sa svih strana. Kamen, izgorelo drveće i put koji pratim je ono što me u tom trenutku jedino okružuje. Dobro pazim da ne pogrešim skretanje na račvanju i da ne krenem ponovo pešačkom stazom. Međutim ona je izgleda toliko mala ili zarasla da je ja nisam ni primetila kad sam prošla pored nje. Ubrzo počinjem da prepoznajem put kroz šumu kojim sam u junu došla do otprilike tog mesta iz suprotnog smera, kada me je zaustavio sneg a i šarka . Lepo je biti na poznatom, bar znam da me u nastavku više ne očekuju iznenađenja i da ću uskoro , za par kilometara izbiti kod Rekočice na put Maganik-Nikšić, a odatle imam par kilometara do katuna Maganik. Nadala sam se da su Žarko i baka Ćana još uvek na Maganiku, jer je već trebalo da siđu sa stokom niže, u Sjenokose. Prethodni put, onda kada su mi pomogli nisam stigla ni da im se zahvalim pa sam sada planirala kad konačno pređem ovaj put koji mi je zadavao muke i izbijem na Maganik, da svratim do njih. I zaista, baka je bila tu i baš mi se obradovala . Sinovi su bili negde poslom u šumi, sekli su drva. Baka je bila toliko srećna što me ponovo vidi da je bilo nemoguće samo se pozdraviti i krenuti dalje. Ostala sam dobrih sat vremena sa baka Ćanom. Nahranila me i napojila, i lepo smo se ispričale i nasmejale. Ispratila me je na polasku do kapije u pratnji dva mlada lovačka psa koji su morali da onjuše moj ranac da me i oni upoznaju Iako ruta nije završena, ostalo je još dvadesetak kilometara da se spustim sa Maganika, već sam uveliko bila srećna jer sam ono što me je mučilo i zadavalo glavobolje već izvezla. Sad je bilo izvesno da ću svoj fatalni krug, kako sam ga nazvala konačno zatvoriti ! Mada znamo da opuštanja nema do poslednjeg metra, jer neretko se dešava da baš u tim zadnjim poznatim kilometrima, pa i metrima može da se dogodi nezgoda. Ipak, sigurnim laganim koracima uspešno silazim do planinarskog doma, pa dalje ka Granici, Gornjim Rovcima, i evo me kod groblja. Znamo već da tu redovno svraćam, posebno kada imam da podelim nešto ovako radosno i značajno sa ocem . A onda silazim kući. To je to . Zatvorila sam konačno svoj fatalni krug! Kakvo olakšanje! Sada sam otvorila vrata za sve nove krugove u tom pravcu koji su čekali na mene Od tada je prošlo već mesec ipo dana. Pomalo sam i zaboravila kako sam se osećala posle ove uspešne vožnje ali svakako sam jedno veliko breme skinula . Sada je sve bilo mnogo lakše. Bila sam srećna, jako srećna! Jer da ni tada nisam uspela, ovaj deo planine, moj Maganik, moj magični, divlji Maganik bi postao za mene stranac. Ne bih se tako lako odvažila sledeći put da krenem ka njemu sama. Ovako, on je sada bio moj . I svi putevi ka njemu, ovi koje sam do tada prošla a i oni koje ću tek proći , više me nisu plašili. Postali su poznate staze koje me vode onome što me privlači i raduje. Ali, koliko god puta da krenem gore, uvek ovoj kamenoj pustoj planini pristupam sa strahopoštovanjem i oprezom. Jer između magije koja usrećuje i magije koja satire, tanka je linija

12.09.2021 Bjelasica Pošto smo se lepo naspavali i uživali u toplini vatrice za koju se pobrinuo vođa planinarse ekipe, nije bilo teško poraniti. Planinari rano kreću, treba se popeti do vrha a posle i sići za dana što nije ni malo lako a i traje. Ja sam ustala da ih ispratim, poljubim ćerku i mahnem im, a onda sam se i sama spakovala za povratak i vožnju planiranu za taj dan. Pošto sam u dolasku pazila da vozim možda ne najkraćom, ali da kažemo sigurnom rutom, bez skretanja i eksperimentisanja, za povratak sam imala nešto drugačiji plan. Od Trešnjevika do Bjelasice sam se vratila istim putem kojim sam došla. Kada vozim off uvek pri izboru putanje vodim računa da bar na jednom mestu u povratku imam benzinsku pumpu. Na klxu se lampica za rezervu pali na nekih 120 pređenih kilometara, tako da nastojim da u okviru te kilometraže dopunim rezervoar. Pri polasku sa Štavne sam mogla da se spustim do Andrijevice do pumpe ali me je iskreno mrzelo da vozim asfaltom 23 km dole, pa isto toliko nazad. To baš i nije imalo smisla jer za tih 46 km sam uveliko mogla da stignem do Bjelasice i krenem tamo da se vozim. Pumpu imam kod Kolašina, pa sam odlučila da se vozim po Bjelasici , jer to je bio plan za danas, toliko koliko bude moglo a da mi ostane dovoljno goriva da stignem do pumpe. Zapravo, plan je bio da sa Bjelasice siđem na Biogradsko jezero , to mi je prethodni put ostalo neodvoženo jer nisam bila sigurna koje je težine sam put a i serpentine pri samom silasku na Biogradsku Goru. Letos kad sam na jezeru bila sa ćerkom, od jedne ekipe sa kvadovima sam čula da je put na jednom delu voda dosta odnela, da ima dubokih kanala, ali sam ipak rešila sada to da probam. U međuvremenu kako sam se približavala Bjelasici, ponovo su me mamile njene žute podšišane padine. Sada im nisam odolela . Prvo sam skrenula sa puta desno od planinarskog doma u Krivom dolu i popela sa na osrednje brdašce. Na suprotnoj strani, pogled mi je privlačio jedan daleko višlji vrh. Hm, može li se tamo popeti, pitala sam se tražeći pogledom tragove džipova koji su mi ovde bili glavne smernice kuda se može popeti. Nećkajući se da li da probam ili ne, naiđoh na čobana sa stadom ovaca i koza. Stadoh da ga pozdravim i pitam koji je vrh u pitanju i može li se tamo motorm. Čovek mi reče da je to Ključ i da mogu sigurno da izađem, dao mi je i smernice kuda da idem. Ha, ha, zar ponovo Ključ. Samo sada sa druge strane i to vrh na koji izlazi ski lift. Krenuh ka vrhu kako mi je čovek objasnio i ubrzo se popeh do kućice kod ski lifta. Odatle se pružao fantastičan pogled na podnožje skijališta sa jedne strane ,Troglavu i Zekovu Glavu sa druge strane i sve padine oko i ispod njih. Za razliku od prethodnog dana nebo je bilo čisto i plavo, duvao je vetar i razneo oblake. Planina, predivan vidik, tirkizno nebo a motor i ja pod njim, činili su prizor nestvarnim. Odatle sam pokušala da siđem do drugog nižeg ski lifta, međutim nisam uspela da pronađem izlaz do puta pa sam se vratila istim putem kojim sam se popela. Čudo jedno koliko me ovakvi izleti ispune adrenalinom, resetuju i dovedu u stanje najbolje spremnosti za vožnju, da tako to nazovem, posle čega zaista vozim najbolje što umem, opušteno i rasterećeno a bez stege i nesigurnosti. To je automatski značilo da ću pre nego krenem ka Biogradskom jezeru potražiti još neke zanimljive putiće Na putu ka Zekovoj Glavi naravno išla sam prečicama, što je značilo direktno uz padinu gore . Drugar je par dana pre toga pričao kako je letos malim motorom prošao pored ograde kod repetitora na Zekovoj Glavi a onda se motorom spustio direktno do Pešića jezera. Ja naravno nisam tako dobra vozač da bih to smela, a nisam ni malim motorom sada, ali me kopkalo da ipak potražim način da zaobiđem ogradu i motorom dođem do ivice odakle se vidi jezero. Prošli put sam videla neke kose livade pored pa sam sada htela da pronađem put preko njih do pogleda na jezero. I ne samo da sam pronašla put sa te strane i prišla ivici odakle sam mogla slikati jezero nego sam posle sa puta ka Biogradskoj Gori skrenula, ponovo se popela gore i jezeru prišla sa druge strane repetitora Prvo sa jedne strane repetitora uzbrdo ... A onda sa druge strane repetitora još lepši pogled na Pešića jezero A onda sam ugledala tragove četvorotočkaša koji od repetitora idu naviše, ka još jednom višljem vrhu. Pogledala sam na mapi i videla da je to vrh Crna Glava visine 2139 m. Ovaj vrh ima još veću visinu u odnosu na Zekovu glavu koji je na 2117 mnv. Iako je dan polako odmicao a još uvek nisam započela spuštanje ja Biogradskom jezeru, bez razmišljanja sam krenula gore . Moram to da vidim A pogled odande vrh! Nisam se pokajala ni za trenutak. Crna Glava Poslednji pogled na jezero pre spuštanja Napravila sam zilion fotografija tog dana na Bjelasici. Dan je bio perfektan, pejsaži svi do jednog izuzetni. Teško je izabrati par slika koje će to najbolje prezentovati. Posle Crne Glave bilo je krajnje vreme da počnem da silazim, jer i kada siđem , do kuće me čeka još pedeset kilometara. To ću morati asfaltom jer će me i tako mrak uhvatiti još kod pumpe. Sam put od Bjelasice ka Biogradsko jezeru nije baš previše lagan. Ima dosta kamenih neravnina pa ako se ne pazi lako mogu da izbace točak. Međutim uz pojačanu pažnju bez poteškoća sam napredovala nizbrdo. Bilo je i tih vododerina na jednom delu puta, neposredno pre jednog lepog eko katuna gde sam videla parkirane kolege Poljake. Posle katuna put ulazi u šumu i počinju serpentine na dole. Serpentine jesu velike i ima ih podosta ali je srećna okolnost što nagib u samoj krivini nije preveliki pa se može kontrolisati motor. Tu sam umalo imala jednu nezgodnu situaciju. Ja uvek vozim dalje od ivice, za svaki slučaj. Međutim ovde povremeno na strani bližoj padini viri korenje i grane. Tako sam jednu zakačila kormanom, ne videvši je i jedva zadržala ravnotežu da ne padnem niz stranu. Ipak nisam, u jednom komadu stigoh na Biogradsko jezero . Već sam počela da osećam umor a trebalo je još voziti do kuće i to po mraku. Iako maksimalno izbegavam vožnju po mraku ovo je vredelo! Prelep dan, lepi putevi, prelepi pogledi, popela sam se na Ključ, prišla Pešića jezeru sa raznih strana, popela se na Crnu Glavu i sišla na Biogradsko jezero. Meni dosta Do pumpe od prethodnog sipanja goriva je bilo tačno 120 km, taman na vreme. Tu sam se natankovala a onda polako sada već po mraku asfaltom sišla niz Crkvine pa dalje magistralom kroz Moraču nazad kući. Sjajan dan. Kasnije sam se čula sa ćerkom. Kad sam ja stigla u selo oni su već bili na putu nazad ka Beogradu. I njihov dan je bio veoma uspešan, popeli su se na Kučki Kom uprkos vetru koji je dosta duvao i time ispunili u potpunosti plan. Sjajan vikend i za nju a i za mene .

Potpuno si u pravu. U međuvremenu sam napunila jednu torbicu sa nekim osnovnim alatom koji sada nosim sa sobom Jedino što ako zatreba najverovatnije će biti nešto što nije u torbi

11.09.2021 Komovi Tog vikenda je moja ćerka trebalo da dođe sa planinarskim klubom na Komove, da penju Kučki i Lijevoriječki Kom , pa sam planirala da odem da je vidim obzirom da će moj boravak u Crnoj Gori potrajati. I evo, dok ovo pišem još uvek sam u selu. Sad je već dva meseca da nisam videla familiju. E vala baš sam ih se poželela I tako, da ne propustim taj susret spremala sam se da krenem ka Komovima. Kako je vreme bilo potpuno nestabilno, prognoza se menjala na dnevnom nivou, od najavljivane velike kiše do suvog i sunčanog vremena, nisam mogla da odlučim da li ići motorm ili kolima. Želela sam motorom jer tamo do sada nisam vozila off. Veče pred polazak sam ipak odlučila da idem motorom u nadi da će me kiša mimoići. Bila je to dobra odluka a preda mnom fantastičan vikend , novi putevi i očaravajući predeli Torbu na repu sam ipak zaštitila kesom da u slučaju kiše imam suve stvari da presvučem, ali pokazalo se da mi uopšte nije trebala. Do Crkvina sam išla mojom standardnom prečicom preko Prekobrđa. Imala sam u planu još jednu rutu koja bi direktnije vodila ka Trešnjeviku ali nisam se usudila njom da krenem jer ima strmijih spusteva i uspona od ove, koji mogu da budu poprilično nezgodni za klxa, posebno ako je teren vlažan . Njom sam išla betom ranije, ali klxom nisam, a sada svakako nije bio dobar trenutak da pokušavam. Trebalo je na vreme i bezbedno stići do Komova jer je pre svega cilj ove vožnje da se sretnem sa ćerkom, a ne da kojim slučajem zaglavim negde u šumi i propustim susret. I tako sam do Crkvina išla preko Prekobrđa i grebenom , a onda do Kolašina asfaltom, da bih se odatle popela na Bjelasicu , odakle sam krenula grebenskim putem ka Trešnjeviku. U mom prethodnom dolasku u selo, pokušala sam jednom da vozim tim putem, ali odmah na početku sam morala da odustanem zbog velikog nanosa snega na delu stazice koja je dodsta strma a velikim delom je stalno u senci. Sada nije bilo problema popeti se. Ja nisam baš ljubitelj stazica koje idu uz strme ivice, ali ova je kratko trajala i bez problema se popeh . Posle tog prevoja put ide kroz dolinu Krivi Do i prolazi pored planinarskog doma za koji jedan naš drugar kaže da podseća na splav Put je makadamski i ne previše težak što mi je omogućilo da se opustim i uživam u nestvarno lepim prizorima koji me okružuju. Žute prelepe padine Bjelasice prosto mame da skreneš sa puta i malo se poigraš . U početku sam uspešno odolevala toj želji, pa tako prođoh Bjelasicu i stigoh na planinu koja se zove pomalo neobično - Lisa. Pošto sam dobro napredovala, a već je bilo izvesno da najavljena kiša neće pasti, tu sam ipak malo skrenula sa puta, popela se na obližnje brdašce sa koga se pružao predivan pogled na Komove ispred i Bjelasicu iza mene. Ovo je period godine kada rađaju borovnice, a u planinskim predelima ih ima na pretek. Doduše ja sam prvobitno mislila da je u pitanju glog dok nisam ubrala i probala mali crni plod Borovnica definitivno Ovaj kratki predah na Lisi u blizini Prisojačkog katuna mi je baš prijao. Prelepi pejsaži uvek deluju opuštajuće i značajno utiču na raspoloženje. Ostalo je još da se lagano spustim do Trešnjevika gde je ulaz u Nacionalni park Komovi. Ulaz se plaća po osobi 1 eur, i pošto sam to obavila krenula sam ka Komovima. Posle par krivina napustila sam asfaltni put i krenula zemljanim koji se penje naviše i izlazi pravo pred Vasojevićki Kom. Bilo je još rano, planinari se još nisu vratili sa Lijevoriječkog Koma na koji su se peli danas. Dan je bio topao, sunčan, iako su se na horizontu skupljali sivkasti oblačići. Odvezla sam se do samog podnožja, dalje je moglo samo peške. Pogled na ove velelepne kamene divove zaustavlja dah. Pogledajte i zašto. Stojeći tu u podnožju, ispod ove moćne gromade koja se ponosno izdizala nada mnom, osećala sam strahopoštovanje, radost a ujedno i mir, što sam tu, što mogu da osetim i doživim ovakvu lepotu. Kasnije kada je ćerka sišla sa vrha i ona je imala izuzetno snažne utiske. Ona je još jače doživela lepotu ovog planinskog diva jer se popela do vrha. Ushićenje pomešano sa adrenalinom, intenzivan doživljaj koji se oseti kada se osvoje vrhovi jedinstvene lepote i snage. Čekajući je , koristila sam poslednje zrake toplog planinskog sunca da se malo odmorim i uživam u pogledu. Mir su nakratko poremetile ovčice u trku koje umalo da mi obore motor. Ipak su ga u poslednjem trenutku zaobišle. Međutim, kada je sunce zašlo, temperatura je naglo pala pa sam morala brzo da se obučem nadajući se da će planinari uskoro stići pa da se smestimo u tople brvnare gde ćemo prenoćiti. Taman kad je postalo prohladno, eto i njih . Srce mi je zaigralo kad sam ugledala Teodoru onako u gomili sa rancem i štapovima, kako ide ka meni. Savršen dan se završio toplom supicom i dobrom večerom, uz smeh i vesele priče planinara nakon uspešno osvojenog vrha. A onda umorni, puni utisaka, svako sa svog poduhvata, otišli smo na spavanje u naše tople kolibice. A zelenko uparkiran ispred ostao je da stražari i čeka sutrašnju novu avanturu. Današnja ruta, ne predugačka, taman za uživanje . Vožnja novim putevima sa puno lepih pogleda

Izvor reke Mrtvice - Višnje

Kaluđerov most - ostaci starog kamenog mosta na reci Morača ispod Manastira Morača

Za protekla dva meseca puno sam vozila. Neke od tih vožnji sam delom ili u celosti vozila i prethodni put, ali uvek gledam da dodam nešto novo . A i priroda je sada dugačija nego proletos. Preovlađuju topli žuti tonovi, pa je uživanje sve to ponovo videti u novom ruhu. A bilo je vožnji i potpuno novim i nepoznatim putevima. Iako sam u početku mislila da izdvojim samo određeni broj vožnji koje su po nečemu upečatljive, shvatila sam da je za mene svaka posebna i značajna . Posle onog zaglavljivanja na Maganiku na samom početku , jedno vreme sam bila razapeta između preterne nesigurnosti i toga kako da pravilno odredim granicu rizika a da ona ne bude previše niska kao posledica straha i nesigurnosti. Korak po korak sam vraćala samopouzdanje pa je možda i to razlog što sam se u početku teže odlučivala da idem negde dalje na nov, nepoznat teren. Nije se radilo samo o strahu od problema. Jednostavno je bilo potrebno napraviti balans tako da vožnja bude koliko toliko bezbedna, isplanirana a sa druge strane zanimljiva, kako bi i meni bilo uživanje dok vozim a da izbegnem situacije gde moram da potražim nečiju pomoć. Naravno, kada se vozi solo, taj rizik uvek postoji. Ali bar mogu da se potrudim da uradim sve što je do mene, da vožnja u startu ima šansu da prođe bez problema. Pa sad, ako se baš desi, šta da se radi. Dešavaju se problemi i na grupnim vožnjama. To je sastavni deo ove naše pasije. Da nije tako, da nema neke doze neizvesnosti i adrenalina verovatno nas vožnja motora ne bi toliko ni grejala. 09.09.2021 Štavanj, Jasenovo, Ocka gora, Morača Ovo je jedna opuštena vožnja, uglavnom već poznatim putevima iskombinovanim u lep krug od sedmdesetak kilometara. Volim da se popnem na Štavanj, visoravan na planini sa druge strane Morače u odnosu na moje selo, nadmorske visine 1250 m. Često, dok sedim ispred kuće, gledam taj vrh preko puta i toplo mi je oko srca jer znam da sam tu bila Petnest kilometara vijugavog šumskog puta sa nebrojno puno serpentina do vrha, uvek pruža dobru zabavu a i trening kojim god motorom da pođem gore. A kad stignem na vrh, volim da se popnem na brdašce odakle je pogled prelep na sve strane. Sa jedne gledam Maganik i sva sela ispod njega, pa i moju kućicu, a sa druge strane Komove u daljini. A kad je dan lep kao ovaj, volim malo i da odmorim dok mi septembarsko sunce miluje lice Ona mala jedva vidljiva tačkica dole iznad krošnje drveta je moja kuća, a kameni div iznad, Maganik I zelenko voli da protegne točkove po žutim livadama Štavnja Sa Štavnja sam sišla do Manastira Morača, gde sam na kratko izašla na asfalt da bih ubrzo skrenula ka selu Jasenovo. To je jedan takođe lep put kroz Ocku goru, dužine dvadesetak kilometara, koji se slično ovom penje vijugavo visoko u planinu prelazeći povremeno potočiće. Ovim putem se stiže u selo Liješnje, jedno prelepo selo na visini od 1130 m. Ja se nisam ovog puta tu zadržavala, već sam se spustila nazad ka Međurječju i sišla do plaže na Morači. Kad je dan za uživanje onda neka bude do kraja Morača je ledena i najtoplijih dana leta , tako da sam se zadovoljila samo kvašenjem stopala umesto kupanja Ušće Mrtvice u Moraču Posle ovako lepe, relaksirajuće vožnje se i ogladni, pa je red da se krene kući na večeru a i motor da se istimari pre mraka

A joj Janko, pa ništa tu nije tvoja krivica. Ja nit sam pitala, nit rekla kuda ću Sem toga kako bih imala ovakvu vrhunsku avanturu koja se pamti da nisam omanula rutu Inače taj tvoj trek čak i tako ugrubo nacrtan poslužio mi je kasnije da pronađem Lolu i po njoj vozim.

04.09.2021 Gornja i Donja Ljuta, Mioska, Tisov krš Vreme je oviha dana bilo toplo i lepo pa je bilo šteta propuštati trenutke za vožnju. Leto polako izmiče, sunce greje nežnije ali ipak dovoljno toplo za prijatan dan u prirodi. Na putu za Ropušnicu neki dan sam videla da ima jedno račvanje puteva, pa sam pitala brata od strica koji mi je glavni savetnik za puteve u okolini, zna li gde desni krak vodi. On mi je potanko dao smernice kuda da idem, i šta da pratim. Kaže, proći ću baš interesantnim putem za vožnju, kroz dva sela načičkana u brdu. Kad ih čovek pogleda zapita se da li je moguće da tamo iko živi. Te kuće su na strmini i ivicama litice, čini se da će se svaki čas skotrljati dole u Moraču . Ako uspem da ispratim bratovljeva uputstva, trebalo bi da izađem na železni most preko Morače , a preko njega dalje na asfaltni put Mioska-Šavnik. I zaista , držeći se uputstava pronađoh taj put. Put ni malo naivan, prolazi kroz šumu, ima uspona i strmijih nagiba, a delom ide po rubu provalije. Put zapravo ide paralelno sa Moračom i asfaltnim putem Mioska-Šavnik samo po ivici padine. Iznenadila sam se što u tim kućicama na litici ima stanovnika. Sretoh jednog starijeg čobanina sa stadom ovaca željnog razgovora, pa sam par minuta zastala da proćaskam sa njim. Malo slika sa prvog dela rute... Most Pjenavac na Morači, preko puta u šumi je moje selo a bela kamena planina u pozadini Maganik Most Melještak na Morači Na putu za Ljutu... Pogled iz Gornje Ljute na Gornju Moraču a u podnožju se vidi i asfaltni put Mioska-Šavnik Po izlasku na asfalt, vratila sam se do okuke kod Mioske, a odatle produžila pravo naviše ka selu Mioska. Ideja mi je bila da ponovo izađem na Tisov krš gde me je u prethodnom boravku vodio Marko. To je bukvalno na suprotnoj strani od Ljute ali i od Ropušnice i Tali, tako da se sa njega pruža prelep pogled na ovu planinu i njene vrhove. Jedino što sam malo zaboravila koliko je sam uspon nezgodan na pojedinim mestima, ali uz pojačanu pažnju sam se bez problema popela. Vredelo je, pogledajte Vrhovi Tali i Lukanje čelo preko puta Za razliku od prethodnog puta, sada sam imala više vremena pa sam produžila još par kilometara dalje do Miočkog katuna. Tu se put završava. U katunu je bio jedan stariji bračni par sa kojima sam malo popričala uz domaći sok. Oni su celo leto proveli tu na planini i sada su se spremali za povratak u grad. Kažu, još jedan katun pored njihovog ima ljudi preko leta. Nemaju puno stoke, po jednu, dve krave, ali vole da leto provedu u prirodi na visini od 1600 metara. Potpuno ih razumem zašto U povratku nazad u smiraj dana napravila sam još po neku fotografiju predivnog Talija iz drugog ugla , a onda krenula nazad, kuda drugo nego mojim prečicama kroz Moraču. Tu sam kratko skrenula do Bara Radović da obiđem Crkvu Svetih Pantelejmona i Klimenta Ohridskog i taman pred mrak stigla nazad kući. Prelepa vožnja , dinamična, sa puno fantastičnih vidika, ponekim tehničkim izazovom ali i opuštenim poznatim deonicama. Po dužini taman, devedeset tri kilometra. Ni previše a ni premalo, taman da ispuni dan i ostavi vremena za uživanje u pogledu i poneku fotografiju

04 09 2021 Ropušnica Dok sam čekala da se beta popravi, iskoristila sam lepo vreme da se vozim mojim drugim drugarom na dva točka, nekim putevima i obiđem planinske vrhove u blizini koje prethodni put nisam stigla. Planina Ropušnica se nalazi nedaleko od mene a sa nje se izdiže prelep vrh Tali koji je često posećen od strane planinara i ljubitelja prirode. Sa magistrale se nedaleko od Manastira Morača odvaja put ka Ropušnici. Zemljani put kroz šumu i poneko selo vijugavo i dosta strmo se penje do tačke na nadmorskoj visini od 1450 metara. Odatle dalje ne može motorom a ko je u kondiciji bez velikog napora može ako nastavi planinskom stazicom i da se popne do samog vrha Tali 2063 mnv. Ja naravno nisam, mada lepota ovog i još nekih drugih vrhova koje sam videla, navode me na pomisao da bih mogla malo da poradim na svojoj kondiciji i počnem i peške da dosežem do svih onih predivnih mesta do kojih ni motorom ne mogu Slike će bolje dočarati lepotu ove planine Velelepan Tali izdiže se u pozadini Neka neobična pečurka.. Malo šira slika , Gornja Morača i kamene grede na krajnjem zapadu Sinjajevine u pozadini Mesec i kusur dana kasnije pronašla sam put i popela se do ispod ovih kamenih greda preko puta Još jedan pogled na Tali Leto je na izmaku, priroda polako žuti Šumski potočić U povratku, da zaobiđem asfalt, vratila sam se jednim od puteva koje sam ranije pronašla a idu preko Morače i Đuđevine pravo do mosta Pjenavac odakle sam za par minuta kod kuće. Ti putevi su postali moja stalna prečica gde god da krenem ka severu. Bila je ovo lepa vožnjica od devedesetak kilometara, nagrađena mirom i lepotom kakvu samo druženje sa prirodom može da pruži.

Povratak - malo starim a malo i novim putevima kroz Nedođiju - Dosadna kiša sipi, nebo sivo, od magle ne vidim dalje od prozora. Ništa inspirativno...Da se vozi ne može, a ni da šeta. Vatra lagano pucketa u smederevcu, prijatno greje i mene a i dušu. Kad ne mogu da vozim čak ni sama, a čitam tamo društvo se dogovara sutra za dobru vožnju i zezanje, hajde onda bar da pišem. To volim, to me smiruje, možda ne koliko vožnja ili skijanje ali u velikoj meri prija... A možda i vama bude zanimljivo nešto od ovih brojnih kilometra koje sam izvozila po povratku u moju Nedođiju. Posle kraćeg letnjeg predaha , krajem avgusta krenuh sa mojom konjicom na dva točka nazad u selo, da još malo lutamo starim a i u potrazi za novim putevima ka svim onim lepim vrhovima i šumama koje me okružuju u kom god pravcu da pogledam. I eto nas opet na putu... Letnje gužve su se već završile. Lagano sam, i bez prevelikih teškoća stigla do sela, ako se izuzmu sitne neprijatnosti kao što je iznenadno pretrčavanje jelena preko magistrale negde kode Gornjeg Milanovca zbog čega sam tako jako morala da kočim, da sam mislila da će prikolica preleteti preko auta, a onda nešto kasnije izbegavanje auta koji je jedini pametan rešio da obiđe celu kolonu na crvenom svetlu zbog naizmeničnog puštanja na deonici gde su bili radovi na putu. Sve ostalo je išlo glatko, brzo stigoh u moju oazu. Iako sam se potajno nadala da će me Buca radosno dočekati kod kuće, to se nije dogodilo. Buce nije bilo. Umesto njega povremeno se čulo sa tavana cijukanje tankih glasića i tapkanje nožicama. Po svemu sudeći šta god da se dogodilo Buci, za sobom je ostavio male Buckiće. Međutim oni nisu bili zainteresovani za druženje, što je u neku ruku i dobro jer su vrlo retko silazili u kuću. Sa druge strane dobila sam nove male drugare, četri mala preslatka mačeta. Doduše, oni su bili toliko preplašeni, da evo tek sada posle dva meseca kad su malo ojačali i navikli da im ostavljam hranu, dozvoljavaju da im priđem i pomazim ih. E sad, ni kod kuće me nije sačekalo sve kako treba. Moje odsustvo se osetilo pa sam narednih dana morala prvo da se pozabavim ispravljanjem i popravljenjem krive Drine, kako je umeo da kaže moj otac, umesto da se usresredim na vožnju i planiranje iste. Pričam vam ovo jer je sve to na neki način uticalo na tok i ishod moje prve vožnje po povratku ovamo. 02.09.2021 Maganik – neuspeo pokušaj da zatvorim krug ,greška u izboru rute, kameni zid, stablo na putu i kraj Za prvu vožnju sam izabrala, gde drugo nego gore od kuće ka Maganiku. Moja omiljena ruta. Misleći, već sam vozila tuda većim delom, znam put a i u formi sam. Upravo sam se vratila sa Kepijade gde je bila baš dobra vožnja i pređena velika kilometraža po planinama Zapadne Srbije, uvozana sam, nema šta da se razmišljam, idem odmah gore. Greška u startu! Tokom boravka u Srbiji vozila sam sa ekipom. To je sasvim drugačiji način vožnje od onoga kada voziš sam. Vožnja u društvu ti omogućava da ipak budeš daleko opušteniji, samim tim voziš agresivnije i brže jer neko je uvek tu ako zatreba. Ali osnovna razlika je u percepciji. Kada si sam, prepušten si samo sebi i onome koliko se pripremiš ali i onome koliko i šta opažaš i iz zapaženog zaključuješ. Zapažanje je ključno za odluke koje donosiš u toku vožnje. U grupi, greška u opažanje ne košta jednako kao kada si sam. Ako ti nešto ne primetiš na vreme, neko će drugi a rezulat je za sve. Osim što je zanimljivije voziti u društvu to zaista ima višestruke koristi za svakog pojedinca i daleko je bezbednije. Ja sam naravno krenula u vožnju neresetovana za nove okolnosti i činjenicu da sada vozim sama. Plus, uzela sam rutu od drugara ( jer deo puta mi je bio poznat a deo je trebalo tek da prođem prvi put pošto onda u junu nisam mogla tuda od snega a pokušavala sam ), ne proverivši da li je on tuda vozio ili je rutu crtao sa namerom da je istraži ili nešto treće. Kako god bilo, dan je bio savršen i obećavao je dobru vožnju. Do groblja sam se brzo popela. Puna entuzijazma što konačno vozim, mahnula sam tati ne zadržavši se duže i nastavila dalje kroz poznatu šumu na putu ka Maganiku. Zemljani put ubrzo smenjuje kamen, šuma je sve ređa a vidno polje sve više popunjavaju moćne kamene gromade surovog Maganika. Korak po korak i stigoh do Katuna Maganik. Sada sam već potpuno opijena i u onom stanju svesti verovatno mnogima od vas poznatom, kada više ništa ne razmišljaš, ne osećaš, osim one moćne energije i adrenalina koju ti vožnja stvara, a svakim metrom kako napredujem u ovom pustom, divljem a magičnom mestu, ona sve više raste. Čini se da te više ništa ne može zaustaviti. Voziš ka nebu, gaziš kamenje, lomiš granje pod točkovima i misliš svaki izazov je tvoj! Još jedna greška. Isti si, onaj mali, malecki deo te moćne prirode, kao što si bio kada si krenuo iz podnožja. Od neuspele vožnje i potencijalnih problema te deli pamet i promišljenost. Ali ne samo to. Moraš se stopiti sa prirodom, upoznati njene zakone i njene ćudi, a proći ćeš tamo gde ti ona to dopusti. Ni manje ni više. Posle kratkog zaustavljanja u katunu nastavila sam dalje. Primetila sam da jedna koliba nije prazna iako nikoga nisam srela. Džip je bio parkiran ispred a veš raširen na žici. Nastavila sam dalje. Ubrzo počinje deo puta koji nisam vozila, znači nepoznat sa mogućim iznenađenjima. I zaista, put ubrzo ulazi u jedna uzak strm uspon sa baš krupnim kamenom. Kamen je pokretan i izuzetno nezgodan za vožnju. Tu mi motor prvi put pada. Podižem ga i nastavljam dalje, ni jednog trenutka ne razmišljajući da već tada ruta ne izgleda kao nešto kuda prolaze motori. Terenski četvorotočkaši već tu dalje ne mogu. Meni je u glavi bilo, imam trek, drugar je tuda prošao pre mesec dana, sigurno će se uskoro put popraviti, verovatno je ovo samo kratka loša deonica. I nastavila sam dalje. Situacija se iz minuta u minut usložnjavala. Nalazila sam se u planini, na planinarskoj kamenoj stazi ( srećem usput planinarska obeležja ). Puta više nema ni u naznakama. Uzak travnati prolaz je prošaran krupnim kamenom. Kao da vozim hard unduro kroz neki kameni potok, s tom razlikom što hard enduro ni ne umem da vozim, posebno ne sama po stenovitom Maganiku. Ali i dalje guram nekako sve čekajući da se ovaj nepristupačni deo završi i nastavi širim putem za terensko vozilo. Ni jednog trenutka mi nije padalo na pamet da nešto sa rutom nije u redu. Tako dolazim do jednog stenovitog parčeta gde se ta pešačka staza spušta niz stenu kaskadno nizbrdo. Korak po korak spuštam motor niz te stepenice, ne razmišljajući da ću u slučaju da ne mogu recimo da prođem dalje morati tuda da se vratim. Jako je vruće, a i od silnog napora potpuno sam mokra. Kilometar ipo prelazim više od sat vremena. Još uvek me ne hvata panika, mada već osećam da je opasnost da neću izaći na taj put koji čekam, gotovo već izvesna. Ali sada je gotovo. Znam da bi panika u takvoj situaciji bila najveći neprijatelj.. A ostati u planini preko noć,,i sad već u septembru mesecu ne bi bilo nikako dobro. Neku jaknicu sam imala ali nedovoljno da prenoćim u planini a da se ne smrznem. To nije bila opcija. Već je i bilo dosta kasno, četri sata je već, a mrak pada pre sedam. Puno vremena sam izgubila mučeći se na tom kamenu a od kuće sam bila udaljena tridesetak km i nekih 1100-1200 metara visinske razlike. Vreme mi je ponestajalo ali sam išla dalje jer vraćanje nazad nije bila opcija. I onda nailazim na oboreno drvo. Znala sam da je to kraj mog puta iako sam pokušala da pronađem pored neki način da se provučem. Jednostavno sam znala da dalje neću proći. To se oseti u trenutku, bez da detaljnije pogledam. Ali ipak sam morala da pokušam da nađem neki izlaz, nazad preko kamenih kaskada najverovatnije nisam mogla. Misleći da ću uspeti nekako motor da provučem kroz žbunje pored i zaobiđem drvo , spustila sam betu u neki jarak. Međutim nisam uspela iz njega da izađem. Jarak je bio strm, blatnjav a zadnji točak mi je zapeo za neki klizav koren. Pokušavala sam da točak pomerim sa korena ali kako sam već bila na izmaku snege to nije išlo. Čak sam peške prošla dalje da vidim ima li uopšte smisla da pokušavam da isčupam motor. Nije bilo. Samo sto metara dalje je bilo ogromno drvo srušeno na putu između dve stene. Tu nije bilo prolaza čak i da isčupam betu iz jarka. Dođe i taj trenutak kada čovek shvati da opcija više nema, da dalje ne može i da mora da smisli plan b jer vreme neumoljivo ističe. Zavezala sam betu gurtnom za drvo da ne otkliza dalje u rupu i teška srca morala da odlučim da je ostavim u toj nedođiji bukvalno , daleko od svih i svega, i da probam peške da potražim pomoć. Snaga mi je bila bukvalno na izmaku ali sam morala nazad u svoj opremi i sa rancem. Pešačila sam skoro pet kilometara do onog katuna gde sam u dolasku videla parkiranog džipa. Trebalo mi je više od sat. Tamo je zaista bilo ljudi. Jedna porodica iz mog sela, majka i tri sina još uvek izdižu stoku na Maganiku. Oni su jedni od retkih koji još uvek izdižu u planini. U katunu Maganik su samo oni preostali. Sreća da jesu, jer bih u protivnom morala najmanje deset kilometara da pešačim do sledeće potencijalne pomoći. Najstariji sin Žarko je krenuo džipom sa mnom ali tek pošto je namirio stoku, tako da je mrak uveliko već počeo da pada. Dok sam ga čekala, ćaskala sam sa njegovom majkom. I tako mi baka Ćana priča o životu na planini i u jednom trenutku kaže, eto pre dva dana medved nam poneo jare i zaklao kuzu. Ja pitam, gde je bio medved ? Kaže , eto tu baš ispred vrata gde sediš . Auh pomislim ja, dobro je što sam ih zatekla da nisam morala da zanoćim u planini sa medvedima. Džipom smo mogli samo do onog kamenog ždrela gde put prestaje, a odatle peške. Čovek je bio šokiran kuda sam ja otišla motorom a posebno nije mogao da shvati zašto sam nastavljala dalje kad sam videla da put nestaje i da teren postaje potpuno nepristupačan i za pešaka a kamoli za motor. Objašnjavala sam mu da sam se držala treka koji sam imala i da sam sve mislila sad će put da se nastavi. On bi se zaista i nastavio da sam uspela da pređem samo još dvesta metara. I Žarko mi je to rekao a i sama sam to videla na mapi. Dok smo pešačili do motora ja se setim da sam zaboravila ključ u rancu u džipu. Pošto je bilo baš teško i peške ići po kamenjaru, Žarko se vratio nazad a ja sam ostala da ga sačekam u mrklom mraku. Čekala sam ga pola sata osluškujući svaki šum a u mislima su mi prolazile bakine rečenice o medvedu i jaretu. Ipak pretekoh . Medved je izgleda rešio da ovaj put zaobiđe ludu, ko veli da joj da šansu, možda se opameti. Ne zna medo sa kim ima posla, Rovčane bije glas da su tvrdoglavi da bog sačuva . Iako jak čovek, Žarko se uz moju pomoć baš namučio da motor izvučemo iz jarka na putić. A još veću muku smo imali da ga izguramo uz one kamene stepenice, posebno što se ništa nije videlo. Imali smo lampu, i beta ima svetla ali sve je to bilo vrlo, vrlo teško. Ali na kraju vratismo betu na put posle jednog lansiranja na stene i bezbroj pokušaja guranja sa jedne stepenice na drugu. Već je ozbiljno zahladnelo, a ja sam skupljala poslednje atome snage. I pored Žarkovog poziva da prespavam kod njih u katunu, ipak sam se po mraku uputila dole niz planinu da siđem svojoj kućici, posle ovog neverovatnog dana punog iznenađenja. Ja gotovo nikada ne vozim po mraku. Nisam ni znala kakva su betina svetla do te večeri. Sreća dobra su. Od mesta rastanka sa Žarkom do moje kuće bilo je oko 20 km. Tu je bilo neizvesno i da li je posle onog pada i onolikog mučnja motora sve u redu sa njim i da li ću imati dovoljno goriva do kuće, obzirom da je motor više puta padao i gorivo isticalo. Jer ako krenem a motor iz nekog razloga stane ja sigurno ostajem preko noći u planini , više ne bih imala snage da pešačim bilo gde. A to nikao ne bi bilo dobro, posebno sada kada je jedan problem rešen i motor izvađen iz jarka. Ipak sam odlučila da rizikujem i probam da siđem sa planine. . I sišla sam . Usput sretoh neki auto ali dosta niže, već kod prvog sela. I on je bio u nekom problemu i potpuno iznenađen što me vidi samu tu u mraku ispod Maganika. Ne mogu da vam opišem kakvo ogromno olakšanje sam osetila kada sam se zaustavila ispred svojih vrata . I ja i motor smo stigli kući! Wau kakav dan ! Sutradan je motor crkao. Zaverglao je jednom i više nije hteo da upali. Otišao mu je anlaser. Koliko sreće sam samo imala da nije crkao dvanest sati ranije, tamo gore u planini. Mnogo više muke bi bilo da se spusti dole, posebno što mesto gde sam zabasala uopšte nije pristupačno. Eto, ispričah u jednom dahu moju do sada možda najveću i najneizvesniju moto avanturu, a desila se baš na prvoj vožnji po povratku u moju Nedođiju To je uticalo na mene veoma intenzivno. Trebalo mi je dosta hrabrosti da po popravci bete sednem i uputim se ponovo gore, da konačno zatvorim taj fatalni krug. To bi bio četvrti pokušaj. Pretodna dva nisu uspela zbog snega a probala sam iz oba pravca. Ukoliko bi i taj četvrti pokušaj bio neuspešan to bi se veoma negativno odrazilo na moje buduće vožnje, posebno što po povratku ovde još ni jednu nisam vozila osim ove. A Maganik, moj mistični Maganik, morala sam da ga približim sebi. On je moja magija, moj izazov i moja nirvana. Privlači me kao svetlo, da idem ka njemu i da mu se vraćam.... - nastaviće se, kojim tempom ne garantujem, još sam u svojoj oazi

Kapetanovo jezero

Horizonti

Ja otvorih temu pa me nema Nisam bila u zemlji veći deo leta i još uvek se nisam vratila. To ne znači da se ne vozim Bilo bi lepo da ova tama zaživi, da se neke lepe vožnje dogovore i ovde. Sve se preselilo na viber grupe iako svi rado čitamo forum. Evo malo da podstaknem temu sa par slikica sa mojih vožnji u CG Pišite, dogovarajte se, vozite , kačite slike!

Jesen u mom zavičaju

Danilov most na reci Mrtvica. Knez Danilo Petrović Njegoš sagradio ga je 1858 godine u čast svoje majke. Mesto na kome je most podignut zove se Zeleni vir, pretpostavljam zbog svoje prelepe smaragdno zelene boje.

Auh, još uvek ne verujem ovo što čitam Pre par dana smo se dopisivali, uzela sam rukavice od tebe. Planirao si odlazak na more sa unukom i ponudio da mi poneseš ako mi nešto treba ako kreneš u CG. Pamtiću te kao pozitivca, vedrog duha i velikog srca, kao našeg veselog Deda Mraza koji je usrećio toliko mnogo dece a i nas sa njima, kao nekoga ko je ostavio pečat i dao veliki doprinos ovoj našoj zajednici. Putuj spokojno novim putevima.... Saučešće porodici.