Danas sam napravila još jednu vožnju, prvi put ove godine do tog vrha. Pisala sam ranije o ovoj ruti, ali su slike bile pomalo sive i hladnih tonova jer su slikane u kasnu jesen. Današnje su toplijih tonova i malo živopisnije, pa da dopunim. Mesto je prelepo, a put do gore , posebno poslednjih par kilometara nije najlaganiji, pa svakako zaslužuje pažnju da se poseti bar jednom godišnje. 09.09.2025. Gorenje Vučje - ispod Umova ( 1945 mnv) i povratak kroz sela Gornja i Donja Ljuta, preko puta. Dužina rute 102,5 km, najviša tačka 1723 mnv. Gornje Vučje se nalazi na visoravni iza onih impozantnih kamenih vrhova koje vidimo sa magistrale kada se krećemo iz pravca od Manastira Morača ka Crkvinama. Ako neposredno pre velike lakat krivine podignemo pogled ka nebu, videćemo venac kamenih vrhova nestvarne lepote, kako se nadvija odozgo . Jedan od tih prelepih vrhova zove se Tisov krš. Kada se popne na visoravan, on je jedan od najbližih vrhova. Od mene do Gornjeg Vučja ima 40 km ako idem najkraćim off road putem, s tim da poslednjih tri, četri km pre Mioske izađem na magistralu i to pređem asfaltom. Od Mioske na samoj lakat krivini produžavam uzbrdo pravo. To je jedan uski, propali asfaltiran putić, dosta strm i sa par serpentina. Asfalt se završava gore kod seoskog groblja. Odatle nastavlja zemljani put izohipsom do Dubravice, a odatle produžava naviše kroz šumu. U početku je to širok zemljani put u dobrom stanju, deluje da je nedavno sređivan. Ali kako se penje naviše, sve su češće brazde i vododerine koje treba pažljivo zaoboći. U jednom trenutku zemljani put prelazi u kameni. Taj završni deo uspona koji je dugačak četri, pet kilometara je ujedno i najteži. Kad počne, sve vreme je konstantni uspon po tom ne baš prijateljskom kamenu. Serpentina ima, dve, tri velike i par manjih. Put se održava kako bi stočari mogli doći u Miočki katun, ali i pored toga nije idealan. Prosto kamen nije pitom. Uspon nije mali, i motor je konstantno pod opterećenjem dok ne izađe do gore. Srećom nije previše dugačka ta deonica. Baš upoređujem sa onim bivšim putem iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera. Taj put je duži sa daleko više serpentina, ali visinska razlika koju treba savladati je tu negde ako se posmatra na istoj dužini. Uglavnom, malo se treba pomučiti do gore. A kada se izađe, gore je nestvarno lepo. Ne znam da li je fascinantniji pogled na vrhove Tali i Lukanje Čelo ili na Umove koji su ovde na dohvat ruke, ili samo prostranatvo visoravni ispresecano talasastim kamenim brdašcima ili kotlina u kojoj je smešten Miočki katun, ili sve to zajedno. Veliki i Mali Um Pogled na Tali i Lukanje Čelo Malo sam se popela peške do jednog vrha odakle je pogled još lepši. Onaj dole putić u podnožju je magistrala. Pronađi uljeza Betica je kao tačkica, stopila se sa ambijentom. Kada se popne na visoravan, može se putem doći do ispod Umova. Odatle u kotlini niže, vidi se Miočki katun. Do njega postoji put ali ja danas nisam silazila. Umovi i Betica kao kamenčić, u podnožju Sa istog mesta slikano, samo suprotna strana. U povratku idem dužim, kružnim putem. Sam silazak sa Gornjeg Vučja do Mioske je istim putem. Samo taj jedan postoji. Od Mioske skrećem desno ka selu Raško. Tu silazim na asfalt pa malo vozim u smeru suprotnom od kuće tražeći most preko Morače, preko koga ću preći na drugu stranu planina, ispod Ropušnice i Tali. Odatle ću zanimljivim seoskim putem, kroz sela Gornja i Donja Ljuta, voziti do magistrale kod Debelog Luga. Tu ponovo prelazim Moraču i vozim sa druge strane, skoro istim putem kojim sam i došla. Morača u gornjem toku, providna, zelena, prelepa. U povratku nisam puno stajala pa tako nema ni puno slika. Drago mi je da sam danas vozila do Umova. Verovatno je to bila jedna od poslednjih prilika ove godine za ovu vožnju. Jesam se umorila baš, ali vredelo je

08.09.2025. Krug - kamenim putevima ispod Maganika ( dužina rute 73 km, najviša tačka 1684 mnv) Danas je bio dan za vožnju po kamenu. Sve samo kamen i ništa drugo. I kada naiđe deonica koja deluje da nije kamen, to je samo varka, i ona je kamen Evo, još uvek mi telo vibrira i poskakuje i posle par sati od povratka sa vožnje Koliko je ovaj kamen lep i mističan, toliko je grub i naporan. A ipak ga volim. Možda i najviše. Bar ovaj ovde, moj, maganički kamen. Hladan, surov, a zavodljiv. Jednom kada se uvuče pod kožu, zauvek ostaje, kao ljubav i opsesija. Zavolela sam ga i pre nego sam ga prvi put videla. Bio je moja čežnja još od ranijih dana. A kada sam ga prvi put dotakla točkovima, uspostavljena je neraskidiva veza. Pa tako sada, malo, malo lutam njegovim putevima. Ono što tamo tražim i nalazim, toga za mene na drugom mestu nema. Ako postoji beli šum, ona simfonija pomešanih glasova i zvukova na ulicama ili kafićima, ovde, na ovim usamljenim, zabačenim putevima ispod Maganika, čuje se samo šum tišine, šum divljine. Oni koji borave u prirodi, naročito udaljenoj od civilizacije, prepoznaće taj šum. To je ono kada u sred ničega, ugasite motor i oslušnete. Čujete samo blagi šum vetra, možda zujanje ponekog insekta, retko neku pticu, i sopstveno disanje. Čak i misao stane. Kao da je i ona suvišna na takvom mestu. A oko pokušava da upije svaki delić te hladne, savršene lepote. Stari put za Maganik. Sada se retko koristi i ne održava, ali je prohodan. Prolazi ispod vrha Smonik. Kameno katunište, napušteni katuni... Smonik u pozadini ( 1648 mnv) U proleće je mnogo živopisnije, trava bude prošarana žutim cvetićima. Brajovićka Ponikvica Jezerce Srednja Ponikvica Kutija za planinare verovatno sa sveščicom da se mogu upisati utisci, nisam otvarala. Pogled odozgo na jezerce A onda ponovo kamen, divljina i potpuna tišina. Ovde je nedavno snimljen meda kako prelazi put. Njegov dom. Ja sam samo prolaznik, pa se tako i ponašam. Tiho i sa poštovanjem. Morala sam malo zastati i ovde da oslušnem tišinu. Na ovakvim pustim mestima, udaljenim od ljudi i civilizacije, tišina je najjače čuje, oseća. Uvuče se u svaku poru, u svaku misao, u svaki uzdah, usporiti te, umiri, resetuje. A i napuni nekom novom energijom. Pa takav obnovljen, mirniji, novi ti, možeš da nastaviš dalje . Zabran Kralja Nikole. Prelepe guste šume ka Morakovu. Kako kralja odavno nema da čuva ovu lepotu, šuma se polako razređuje i nestaje sečom. Ostaci izletišta u dubokoj hladovini Mala Rekočica. Pitoma, zelena oaza okružena kamenim kršom. A onda za pred kraj, poslastica. Moj Maganik Kako njega da preskočim. Katun Maganik Ni današnja vožnja nije prošla bez prevrtanja. Ovde je već umor presudio. Bilo je dal da idem pravo kući posle Maganika, već sam bila umorna, ili da odem do one moje stene u Sjenokosima. Nisam odavno bila, a volim tu da se popnem. Izabrala sam da svratim do nje. Ovo malo prevrtanje nije pokvarilo utisak. Naprotiv. Izlazak ovamo je bila ona trešnjica koja je na kraju zasladila ovaj lep dan U povratku, gotovo pred kućom, vidim da je rođak pokosio livadu odakle se lepo vidi most Pjenavac preko Morače. Pa kako da propustim jedno slikanje i odatle ? Naporan dan, kamenit dan, lep dan. Čak tri puta mi je pao motor, i ja sa njim. Ali, toga se već i ne sećam. Nisam se još u potpunosti vratila u onaj specifični mod za vožnju u kome motor i ja plešemo u istom ritmu. Ali, sve sam bliža tome

Posle male pauze, danas jedna vožnjica za zagrevanje koja se umalo nije završila onako kako nisam planirala Obično, kada ne vozim neko vreme, pa ponovo sednem na motor, biram dobro poznatu rutu srednje težine. Čisto malo da se uhodam, ponovo osetim motor i povežem se sa njim. Naročito posle opuštenog perioda uživanja u prelepim zalascima sunca, talasima, lagunama sa nestvarnom zelenom bojom vode, i svemu dijametralno suprotnom od lomatanja po brdima Ali, došlo je vreme da se vratim brdima dok još može, pre nego počnu češće kiše i dan bude još kraći. I tako, isterah danas svog vernog konjića, i krenuh uobičajenom rutom preko grebena ka Crkvinama. Htela sam da napravim krug, do pumpe preko grebena a povratak preko Pješčanice i Tori. Malo sam se odvikla od vožnje a i nošenja tolike opreme na sebi. Pa mi je čas vruće, čas me sve stiska. Uh! Ali sva ta nelagoda nestade posle druge krivine , a umesto nje se pojavio poznati osećaj mira i ravnoteže. I tako vozim grebenom, a pogled mi desno hvata lepe proplanke iznad šume. Znam te proplanke a i puteve koji do njih vode. To su šumski putevi, krivudavi i strmi, izbrazdani vododerinama. Poslednji put sam se njima pela u februaru, dva dana pre nego što sam polomila stopalo. Od tada je palo dosta kiša i poneki sneg. A ni tada nisu bili u sjajnom stanju. To je teren koji ne vozim nepripremljena i još uvek uspavana od odmora. Ali! Uvek se pojavi neki mali đavolak koji mi sa ramena dovikuje, ma hajde, šta je to, običan putić. Vozila si letos mnogo ozbiljnije stvari. Popni se gore, znaš da voliš da baciš pogled odozgo na okolne vrhove. A voliš i pomalo da se uhvatiš u koštac sa čupavim putićima. I tako skrenuh sa planirane rute. Taj prvi šumski put kojim sam krenula naviše, baš je dosta loš i zapušten. Lošiji nego što pamtim. Sigurno se manje koristi ili se više i ne koristi za izvlačenje drva. Ima baš dosta vododerina, pa treba kod svake krivine dobro izabrati putanju. Izborih se nekako i izađoh na vrh, do kraja puta. Kraj je ispod vrha koji se zove Bojna glava , 1512 mnv. Naspram njega je Šiljeva glava, 1511 mnv. Ispod tog vrha ću se vratiti u povratku. Između ovih vrhova, i još nekih, je rupa, u koju se put, a i ja vozeći njim, spuštam posle u povratku. Volim da izađem na Bojnu glavu pa i po lošem šumskom putu. Lepo je gore Priroda već pomalo menja boju. Naziru se nijanse žute i zlatne boje. Bojna glava je ovaj najviši vrh desno. A betica je ona mala bela tačkica levo Vrhovi preko puta, su sa druge strane Sjevernice Silazak preko najlošijeg dela puta je prošao dobro, pa sam na malo nižem delu zastala da još malo uživam u ambijentu . I umesto da budem zadovoljna ovim izletom do Bojne glave, i vratim se na planiranu rutu, onaj mali vragolasti đavolak sa ramena, izgleda nije bio zadovoljan. Hteo je još. Kad je baš toliko zapeo, hajde onda da se popnem još jednim šumskim putem, onim kojim sam i u februaru išla. A i on je izbrazdan. Možda ne koliko i prethodni, ali nije ni sjajan. Gore nastavljam sve do kraja, do nekih katuna. Prazni su ali ima tragova da je letos možda nekoga bilo tu. Dolsko brdo 1380 mnv Odatle se vraćam malo nazad, do proplanka, odakle se pruža pogled na vrhove Maganika, Lukanje čelo, Tali. A desno se vide i kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine i Tisov krš. Eh, ali u povratku sa ovog lepog proplanka pravim grešku zbog nepažnje , pri izlasku iz jedne vododerine. Prednji točak mi se sklapa, i padam. Padovi su sastavni deo enduro vožnje, i neminovni su. Ja se trudim da ih izbegnem koliko je to moguće. Ovde baš i nije bilo neophodno da padnem, ali sad, šta da se radi, desilo se. Ono što nije baš moralo da se dogodi, nije morao kraj kormana da me pogodi u butinu. Pa sad imam ljubičastu fleketinu i mišić koji boli. Proći će , znam. Ali nervira što se uopšte desilo. A đavolak zadovoljno likuje Da sam imala malo strpljenja, pa ovu vožnju lagano izvozila po planu, a neki sledeći put šumske putiće, ne bih imala sada ljubičastu fleku, ni zadovoljnog đavolčića. Ali ko će da čeka A nije ni bilo loše. Posle sam se vratila sa druge strane, ispod Šiljeve glave. To jeste put koji poznajem ali ima i on nezgodnih deonica. Naročito pri dnu, u nižem delu. Srećom više nisam padala. Dosta je za danas. Ako se ja pitam , dosta je i za ovu godinu Znam, ne pitam se, ali bilo bi lepo. Današnja ruta je bila dugačka 85 km, sa pomalo asfalta. Najviša tačka 1450 mnv. A ja se umorila kao da sam vozila 200 km. Eto šta uradi odmor čoveku

Evo, stigle su i prave fotke, pa da okačim delić i od njih , kako sam obećala.

11.08.2025. Rikavačko jezero preko Brskuta, Širokar, Carine, Opasanica, Lopate, Štavanj ( dužina rute 130 km, najviša tačka 1930 mnv). Kakav čudan dan, a u suštini lep, pun prelepih vizura koje kad god ih vidim na mene ostavljaju snažan utisak, kao da ih prvi put gledam. Od vožnji koje odvezem bar jednom godišnje, ostala je još ova i možda još po neka, do Rikavačkog jezera , pa crnogorskim tetom do Opasanice. Nekada nastavim tetom do Uvača, preko Prekobrđa do Međurečja, ali to kada sam baš raspoložena, jer taj zahtevni deo dolazi na kraju kada sam već dobrano umorna. Danas sam u startu odlučila tu deonicu da preskočim i vratim se preko Štavnja. Na celoj ovoj ruti brinuo me jedino pomalo spust do Rikavačkog jezera jer je strm a ume da bude izbrazdan. A istim putem uzbrdo treba i da se vratim jer ne produžavam ka Koritima. Mada, na tu stranu uspon je još gori. Do jezera sam odlučila da idem najkraćim i najlakšim putem, preko Štavnja, na Jablan, pa Brskut, Bukumirsko jezero i onda produžim ka Rikavačkom. Ono što nisam očekivala , a neprijatno me je iznenadilo je da je kompletan uspon iz Brskuta do Bukumirskog jezera asfaltiran ! Pre dva meseca kada sam tuda vozila, asfalt je bio produžen , a ostatak puta izravnjan. Moglo se pretpostaviti da će ceo biti asfaltiran, ali sam se ipak nadala da neće. Za ove tri, četri godine koliko vozim po crnogorskim planinama, dosta makadamskih puteva je asfaltirano. I to naročito u poslednje vreme. Taj trend se koliko primećujem nastavlja. Tako da je ispalo da je polovina puta do Rikavačkog jezera bio asfalt, a pola makadam. Ali zato, sve posle toga, odnosno velika većina, samo off road. I to sa iznenađenjem tamo gde ga nisam očekivala. A onde gde jesam, sačekalo me je prijatno iznenađenje. Spust ka Rikavačkom jezeru je poravnjan, što vožnju čini prijatnijom a jednako zabavnom. Plus se otvorio na jednoj krivini pogled na samo jezero što me je baš obradovalo. U prolazu iznad Bukumirskog jezera. Uvek prelep pogled na Kučke planine, za razglednicu Spust ka Rikavačkom jezeru ( naša mini off road Transalpina) Iza jedne krivine se pomalja jezerce. Prelepo, čisto, planinsko oko, a iznad njega se izdiže planinski vrh Vila 2093 mnv, na samoj granici sa Albanijom. Pogled na jezero pri kraju spusta I evo nas A tamo, puno konja i dva mala slatka žderbeta. Popadali su od vrućine. A i meni je vruće pa se ne zadržavam dugo. Mada, koliko je lepo ostala bih još. Ipak mora se dalje. Dug put je još preda mnom. Nisam ni polovinu prešla. Vraćam se uzbrdo do Širokara i nastavljam u pravcu Krivodoljskog katuna. Usput svako malo stajem jer su predeli toliko lepi da želim sve da upijem pogledom a i da napravim još fotografija. Vila iza mene Planine sa desne strane su već Albanija Kod Krivodoljskog katuna, penjem se na neko brdašce do kog su vodili tragovi kvada. A tamo zatičem nešto neobično i neočekivano. Ova građevina mi liči na bunker. Mora biti to, nema šta drugo. Na vrh brda je, sa pogledom na sve strane, ima otvore u krug za osmatranje i vrata da se unutra može ući. Krivodoljski katun Pogled na Prokletije Pogled na Komove i vrhove okolo Poslednji put kada sam ovuda vozila prošle godine, sećam se da je put bio dobar. Popravljan je i uklonjene su veće neravnine koje su ranije otežavale kretanje. Očekujući istu situaciju i sada, lagano sam se spuštala na dole ka mestu odakle ponovo počinje uspon samo na drugu stranu planine. To mesto se zove Srpska rupa, a tu se ukrštaju čak tri potoka, Velji, Konjski i Kupala. Izglada da su zimus velike vode ovde napravile džumbus, jer kada sam sišla dole zatekla sam ogromnu količinu kamenja koju su odroni i vode naneli na tom parčetu puta. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo početkom leta. Sada je tuda još i moglo da se pođe jer je veliki broj motora koji su tuda prošli ( to je deo teta i nema alternativnog puta u ovom delu planine), malo utabao stazicu za prolaz. Na izlazu iz ove rupe, gde bi trebalo da se nastavlja put, njega nema. Odsečen je završetak puta. Srećom neko, ili motori su napravili zemljani tobogan u koji uđeš i izađeš, pri tom paziš da se ne prevrneš i izađeš dalje na put. Slike odatle nemam jer sam bila previše zatečena situacijom da bih o slikanju razmišljala. Malo sam se premišljala da li da se vratim nazad ili tuda da prođem, ali ipak sam prošla. Posle toga umesto da se držim teta, odlučujem kad sam već tu, da skrenem i popnem se na Carine. Carine su prelepe. Pogled odozgo fenomenalan, ali sam zanemarila činjenicu da je počeo još dole da duva neki vetar. Gore na vrhu to je bio dosta jak vetar. Ljuljao je motor da ga obori, kacigu mi oduvao niz livadu. Malo sam se i zabrinula hoću li sići odozgo pre nego se pojača. Ali sve je na kraju bilo ok. Sišla sam bez problema, a skretanje na Carine se isplatilo. Odozgo su predivne vizure, na sve strane, gde god se pogleda. Crkva svetog Ilije i Sumor 1967 mnv, iza Visoravan Carine i vrhovi, Suvovrh 2211 mnv, Ćafa od Pričelja 2105 mnv, Rogamski vrh 2303 mnv, a odmah pored je i Kučki Kom 2487 mnv Ćafa od Carina 2177 mnv, Kučko Ramo ( Trorogi krš) 2337 mnv Vrh Carine 1987 mnv U povratku naiđem na žbun sa malinama koje su me baš lepo osvežile. Moja marama koja leprša na vetru. Na slici deluje simpatično. Ali u stvarnosti nije ni malo prijatno. Evo sada oblogama moram da lečim vrat koji se ukočio na vetrometini na 2000 mnv Lep dan, neobičan dan, pun iznenađenja, ovakvih i onakvih. Pre svega dan koji me je napunio energijom, u više navrata obradovao, ponegde iznenadio, a iznad svega me podsetio koliko lepote ima svuda oko nas, samo treba dublje zaviriti i pažljivije pogledati.

09.08.2025. Dve trećine kruga oko Maganika - do Kapetanovog jezera i Moračkih planina. ( Dužina rute 117 km, najviša tačka 1930 mnv) Ove godine još nisam bila do Kapetanovog jezera. Najviše zbog toga što put iz Velje Dubokog do gore nije za upotrebu, pa ako želim voziti do Kapetanovog jezera i Moračkih planina, to mogu jedino okolo, ispod Maganika, pored rudnika boksita pa na Lukavicu. To je duplo dalje nego kada bih išla iz Velje Dubokog. Ali dužina nije problem, druga stvar me muči. To što ne mogu napraviti krug, već se moram vratiti istim putem. A volela sam taj krug. Tehnički u pojedinim delovima dosta zahtevan, u globalu vrlo naporan, ali uvek me je radovalo da ga izvozim. A sada može samo polovina kruga. Iz tog razloga nikako da se provozam do jezera. I onda izaberem baš subotu u sred leta, kada je tamo gužva. Moram priznati da me je toliki broj ljudi iznenadio. Valjda sam ja uvek vozila tokom nedelje i van sezone pa nisam sretala toliki svet. A i od kada je asfalt došao do samog jezera, otvorio je mogućnost mnogima da ga posete. Pa je tako to lepo jezerce, ušuškano između Moračkih planina, postalo turistička destinacija. A sa tim je nestala i sva ona posebnost i lepota do nedavno skrivenog i ne tako lako dostupnog, ovog planinskog oka. Ali ako se samo malo krene dalje i zađe u Moračke planine, sva lepota i draž su ponovo tu. One se ne daju ukrotiti. Ostaju divlje i svoje. Njihovu lepotu ništa ne može zaseniti. A čovek pred njom, samo može da se pokloni. Na putu do Lukavice Mali i Veliki Žurim Kapetanovo jezero Moračke planine Štit, Lastva i Kapa Moračka Kuća u steni U povratku, pogled na Nikšić Mali odmor u hladovini Iako je po dužini ova ruta znatno kraća od one do Komova, podloga je sve kamen. I uspon je dosta veliki, pa sam se baš zamorila boreći se sa motorom čitav dan, pokušavajući da ga ukrotim po tom silnom kamenu. Jeste me namučio, dal kamen, dal potošeni musevi, a možda i oba, ali na kraju dana, ostaju lepe slike i jedno veliko zadovoljstvo koje posle svake dobre vožnje osećam.

07.08.2025. Komovi - krug, i put do tamo i nazad. ( dužina rute 160,5 km, najveća visina 1878 mnv) Već neko vreme planiram da izvezem ovaj krug, ali kako kilometraža nije mala za dnevnu vožnju, stalno sam to odlagala. Odavno nisam bila na Komovima. Zapravo enduro motorom sam samo jednom i bila. Pravim ja neke druge rute gde Komovi dominiraju u kadru, ali lepo je i prići im blizu. Oni zrače nekom posebnom energijom i lepotom. Te sive kamene gromade deluju moćno a opet i nekako otmeno. Prava gospoda među planinama Ono što je odlučilo da ovu vožnju ipak izvezem, je deonica od nekih 11 km, koju sam slučajno primetila u jednoj od vožnji našeg kolege Alpa po Crnoj Gori. Za to parče puta nisam znala, a ispostaviće se da mi je baš ono veoma važno. Reći ćete, vozila si 160 km, zbog nekih novih 11 km? Ali to nije bilo kojih 11 km Tačno ta deonica mi je nedostajala da mogu napraviti krug. Do sada sam pronašla dva puta kojima mogu sići sa Bjelasice, odnosno Lise ( planina u produžetku Bjelasice ka Trešnjeviku), u Andrijevicu, a da zaobiđem asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica. Oba ova puta se nalaze na istoj strani, levoj , u odnosu na asfaltni put Trešnjevik-Andrijevica. Od Alpa sam saznala da postoji makadamski put od Komova do Andrijevice, što me je veoma zainteresovano. Jer tako mogu napraviti krug sa Bjelasice do Andrijevice, a onda od Andrijevice do Komova. Ako se ja krećem po obodu kruga, asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica je njegov prečnik. Zato su mi bili važni tih 11 novih kilometara Hvala Alp! Sve ostalo sa rute sam vozila ranije. Nešto više puta, a nešto, jednom, dva puta. Bilo je lepo i to ponoviti. Inače, ovaj putić iz Andijevice za Komove, preko Božića, otvara novu perspektivu na ovaj deo planine. Ima tu još materijala za istraživanje i vožnje, samo je pitanje kada će doći na red. Do tamo imam da vozim nekih 70-80 km, što i nije malo ako se uzme u obzir da tek posle te kilometraže treba nešto novo da istražujem. Ali stoji kao opcija, pa videćemo... Od kuće do Kolašina idem mojom standardnom rutom grebenom do Crkvina. Od Kolašina planinarskom stazom do puta ka manastiru Ćirilovac, pa dalje obodom ispod Bjelasice a iznad Vranještice do Bačkog brda. Konji na putu Odatle vozim do planine Lisa. Tu malo zastajem da slikam. Pitomi, lepi predeli. Danas je bilo dosta parkiranih kola tu. Vreme je za berbu borovnica, a na Lisi ih ima. Lisa ( 1878 mnv) Prisojački katun Od Prisojačkog katuna ja idem levo. Ako bih produžila pravo, izašla bih na Trešnjevik, pa na Komove. Tim putem ću se vratiti. A sada, preko Kokošinje glave, ispod Rudog brda i Kovačevog brda, pa preko Salevića , silazim u Andrijevicu. Tu stajem na pumpi da dospem goriva. Skretanje za tu novu deonicu kojom ću izaći na Komove, je odmah iza pumpe u Božićima. Na početku je kratko asfalt a onda počinje makadamski put. Iako se konstantno penje, put nije loš. Namerno sam izabrala da ovu deonicu pređem uzbrdo. Uvek, ako mogu da biram , putem kojim prvi put vozim volim da idem uzbrdo, a tek kada se upoznamo može i nizbrdo. Posebno ako očekujem da uspon bude poveći. Doduše, na ovim putu nije bilo mnogo stmih uspona koliko sam očekivala. Na jednom mestu sam pogrešila skretanje pa sam se tu malo vrtela, ali brzo nađoh. Mnogo volim onaj lepršavi osećaj kada nešto novo otkrivam , ali i kada poznato pogledam iz druge perspektive Sjajno je. Taj osećaj, udružen sa onim kada uspešno završim vožnju su čini mi se glavni pokretači koji me guraju iznova i iznova u dalje. A setite se, samo pre dva meseca sam bila u dilemi ( po drugi put), da li da nastavim na dva točka Prilazeći Komovima sa ove strane ,bila sam veoma blizu granici sa Albanijom vazdušnom linijom. Vrhovi Prokletija su me posmatrali odozgo. Na putu za Komove. A oni u oblacima. Nekako sam zaboravila da pogledam prognozu, a ona je govorila da će biti kiše. Sad je kasno, samo što nisam stigla. Srećom, kiša je odlučila da ne pada , i dozvoli mi da uživam u ovom prelepom trenutku. Jedan Kom ( Kom Vasojevićki 2461 mnv) Drugi Kom ( Kom Kučki 2487 mnv) Nisam mogla a da se ne zapitam, da li bih se mogla popeti na neki? Ne sada, drugom prilikom, bez motora. Ali sam se brzo setila epizode sa jednim planinarom, ćerka mi je pričala , sa uspona na Komove. Čovek se boji visokih ivica, otprilike kao i ja. On se penje na vrhove ali kada se dese uske a visoke litice, on se potpuno parališe. To mu se upravo na Komu desilo. Jedva se uz asistenciju vodiča i grupe spustio u podnožje. Pa, možda bih i ja tako prošla gore , ako bih uopšte uspela da se popnem Našla sam malo dalje jedno brdašce odakle se Komovi baš lepo vide Spust sa brdašceta i pogled za desetku Povratak, iznad Vranještice. Mora se nazad. Komovi su tek na polovini rute, ima još dosta da se vozi. Ako stignem pre mraka biće sjajno. Stižem u sumrak, ali ipak pre mraka. Čak sam malo i odmorila na pumpi, pre nego sam odvozila poslednjih trideset kilometara preko Crkvina, do kuće. Kakav dan. Od početka do kraja, sve umereno, tečno, bez problema. Novi krug je zatvoren. Ja zadovoljna Umorna ali zadovoljna. A Komovi, prelepi. Melem za dušu. Moram ih češće posećivati.

Vidi kako su ti slatke komšije Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta. Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem. Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe. A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove. Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano. Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan. Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje. Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije. Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu. Po danu, Bjelasicu donekle poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac Iz iskustava se trudim da izvučem pouke. Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema. Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto

Evo jedne neplanirane pešačke ture po Bjelasici od prošle jeseni, koja je dobila neočekivani tok, i pretvorila se u pravu avanturu 28.10.2024. Uspon na najviši vrh Bjelasice, Crna Glava 2139 mnv , pogrešna procena vremena, mrak i spašavanje žive glave ( dužina pređene rute 15,2 km ) Tog dana sam sasvim nekim drugim poslom išla do Kolašina autom, pa kako sam to brzo završila, odlučim da odem do gornjeg skijališta na Bjelasici, da vidim radi li žičara , pa da se provozam do vrha pošto je bilo lepo vreme. U rancu sam imala samo pola flašice vode, i dve čokoladice. Srećom da sam se slojevito obukla obzirom da je bila kasna jesen , jutra i večeri su bile već dosta hladne. Ja sam već krajem septembra počela uveče da ložim u selu. A Bjelasica ima ozbiljnu visinu i tamo su temperature značajno niže, naročito predveče i noću. Sve to ne bi bilo uopšte bitno da sam se držala prvobitnog plana i samo se provozala žičarom do gore i lepo vratila nazad. Ali, još u korpi do gore, dok su me zraci sunca milovali po licu, a prelepi pejsaži opijali, pomislila sam kako bih mogla da iskoristim priliku sad kad sam bez motora i popnem se na Crnu Glavu, najviši vrh Bjelasice. Često se dovezem motorom ispod nje, ali nikada se nisam popela na vrh. Već je bilo dosta kasno. Čini mi se oko 13,30 h kad sam gore sišla sa žičare. Žičara radi do 16 h, ako hoću njom i da se vratim. Naravno, ako ne stignem uvek mogu peške do podnožja, ali to je već dosta kilometara za povratak a dan je kratak. Nisam dobro razmislila kad sam krenula od vrha žičare putem, prvo ka Zekovoj glavi i Pešića jezeru iznad koga moram proći da bih došla na stranu odakle ide put, a kasnije i staza do Crne Glave. A posebno nisam proverila koliko je od žičare vrh udaljen. Motorom to deluje časkom, a u stvarnosti se ispostavilo da je to 6 kilometara. U početku uopšte nisam shvatila da ću upasti u problem. Razdragana i opčinjena prelepom Bjelasicom, hodala sam korak po korak, čak i ne žureći. I svako malo zastajala da slikam. Naravno, nikoga na planini nije bilo. Svi koji su i izašli žičarom do Troglave, istom su se i vratili. Ljudi su bili svesni vremena i činjenice da se žičara u 16 h zatvara, i da planina u to doba godine vrlo brzo po zalasku sunca postaje hladna i surova. Nisu hodali sa glavom u oblacima kao ja. Pogled sa žičare na planinarski dom Vranjak Ovčice bezbrižno pasu. Još samo poneki retki stočari nisu već zdigli stoku ( sišli sa stokom sa planine u jesen). Ljuljaške postavljene na vrhu Troglave. Novost za mene. Nisam to ranije videla. Zekova glava. Toliko puta sam slikala sa istog ovog mesta, ali je u kadru uvek bio i motor Pešića jezero . Spuštam se stazom naniže ka njemu, ali ne sasvim. Pešačka ruta vodi izohipsom iznad njega. Ubrzo hodam putanjom kojom obično vozim motor. I kadrovi su prepoznatljivi. Penjem se poznatom strmom stazom sa kolotrazima uzbrdo, do mesta gde obično stanem sa motorom da napravim fotografiju. A onda sasvim slučajno, pre nego sam pogledala kuda trebam dalje, napravila sam samo par koraka napred od uobičajenog mesta, i ugledala ga. Ursulovačko jezero! Toliko puta sam bila na ovom mestu, i nikada nisam produžila tih par koraka napred, jer sam mislila da jezero nije vidljivo. Da je duboko u šumi skriveno. Auh koliko sam se obradovala zbog ovog otkrića. Prelepo je. Iza njega se prostiru severni obronci Bjelasice, ka Mojkovcu i Bjelom Polju obojeni bojama jeseni. Sve ovo me je očaralo i jako obradovalo. A još nisam ni počela da se penjem na Crnu Glavu. Već mi kroz maglu postaje jasno da na žičaru neću stići. A sporo i hodam jer sam pomalo i umorna. Shvatam da vode nemam dovoljno, pa pijem samo po gutljaj povremeno. A nemam baš puno čime ni da podignem energiju. Jednu čokoladicu sam već usput pijela. Ostala je još jedna. Opijeno nastavljam ka vrhu. Stazica ide jednim delom uz ivicu. Ne volim to, ne osećam se sigurno da hodam uz ivice. Ali cilj me vuče. Želim da se popnem do vrha sad kad sam krenula. Šta je tu je. Jasno je da će me uhvatiti mrak na planini . Nemam ni lampu. Nisam ovo planirala. A biće i hladno jer neću moći brzo da prepešačim 9-10 km do podnožja jer ću biti već umorna, žedna a neću ni videti dobro, pa će silazak baš potrajati. Ali sad prvo da se popnem, a posle ću razmišljati šta dalje. Crna Glava. Tu treba da se ispenjem I evo me! Sjajan je osećaj kada se ostvari cilj. I sa vrha se vidi Ursulovačko jezero. Nisam predugo mogla da uživam na vrhu. Sunce je već zalazilo, a žičara se već zatvorila kad sam krenula da silazim. Samo sada je trebalo sići sa 2139 mnv na 1600 mnv i hodati desetak kilometara. A mrak će biti za manje od dva sata. Stazica kojom se penje i spušta. Staza ide sve uz levu ivicu. Još jedan pogled na Crnu Glavu u povratku Zekova glava u zalasku sunca Za povratak odlučujem da ne idem istim putem, najviše zbog toga što je trebalo odmah jednu deonicu ići uzbrdo a nisam imala snage za to. A mučila me je i žeđ. To se kasnije ispostavilo kao veoma loša odluka. Daleko brže bih stigla nazad, a i povratak po mraku bi bio mnogo bezbedniji tim putem. Umesto toga odlučujem da siđem na obilazni put, onaj kojim se ide ka Biogradskom jezeru. Plus, da bih skratila silazak do tog puta krenem nekom zaraslom strminom sa korenjem i kamenjem. To je tek bila pogrešna odluka. Ne samo što sam izgubila mnogo vremena i jedva sišla na put pre mraka, nego sam uopšte jedva sišla a da ne polomim noge. Ali nazad više nije bila opcija. Pogled na Zekovu glavu odozdo, sa puta kad sam na njega konačno sišla. Odatle na dalje sve postaje izazov i borba sa samom sobom da siđem do auta. Sreća je što put poznajem. Mnogo puta sam motorom tuda prošla. Ali po danu. Noću je sasvim druga priča. Baterija na telefonu je bila već na 40 posto. Svetlo od mobilnog osvetljava jedva metar ispred mene, ali samo tamo gde je usmereno. Sve drugo okolo je u mraku. Sama u planini u mraku, a ispred mene još minimum 8 km hoda. Nije baš zavidna situacija. Taj deo planine ni u sezoni nema baš ljudi. A u ovo doba godine, posebno kada je već pao mrak, apsolutno se ne može očekivati da se bilo ko tu zatekne. Hodam korak po korak, ali često stajem da odmorim. Već mi je dosta hladno. A izgleda da sam pomalo i dehidrirala jer mi je svest nekako rasuta. Ne mogu da se fokusiram. Možda je to i zbog potpunog mraka. A znam da moram da hodam i moram da siđem. Opcija da ostanem preko noći u planini ne dolazi u obzir. Smrzla bih se. Iako znam šta treba da radim, dolazila sam sa motorom u sličnu situaciju x puta, kada sam potpuno iscrpljena, bez trunke snage, daleko od kuće a moram da nastavim. Iako znam šta moram, a to je da se fokusiram i izvučem sve skrivene rezerve i snage a i koncentracije i nastavim, ipak zovem ćerku da me malo ohrabri. Mada i pozivom trošim ono malo baterije na telefonu, potrebne za svetlo, ali potrebna mi je podrška. I ona zna šta i kako treba u takvim situacijama, planinarka je. Ona mi malo podiže moral pa nastavljam dalje. Put se odužio. Nikako da izađe na onu stranu Bjelasice gde je skijalište. Iza svake krivine mislim, ova je poslednja Ali nije, nižu se nove i nove. Na kraju izlazim na skijalište. Motorom , danju odatle obično idem prečicom preko livade. Krenula sam i sada, mada ne vidim jasno kuda. Jednog trenutka shvatam da nisam sama. Dižem svetlo od telefona i vidim ispred mene dva ogromna bela konja. Na slici se samo naziru. Možda se konji ne vide dobro ali se vidi mrak kroz koji sam hodala na 1800 mnv po Bjelasici. Da, sve je crno i ja u sred tog crnila. Srećna okolnost je ta što sam bila sve bliže autu, možda još tri, četri, najviše pet kilometara i što mi je taj deo Bjelasice poznatiji, kako zbog vožnji tako i zbog skijanja. Ali džabe, u mraku nema nikakve orjentacije. Idem naslepo i pazim da ne izvrnem nogu negde. Stigoh tako do katuna . Svi prazni, nigde nema svetla osim u jednom udaljenom. Kad odjednom čopor pasa počinje da laje i kidiše na mene. Vuku me za nigavicu. Gledam dal će me ugristi. A sve to se dešava na nekom putu punom vododerina. Pokušavam da se rešim pasa a da ne upadnem u rupu na putu. Ali tu nije kraj. Iz tog osvetljenog katuna izlazi neko sa uperenim jakim svetlom ka meni i nešto viče. Za njim i neki ženski glas viče. Od laveža ne čujem šta. A više i ne vidim ništa jer se čovek sa tim svetlom kreće ka meni i zaslepljuje me. U jednom trenutku čujem da viče, gore ruke. Ne svatam odmah šta se dešava. Pokušavam da mu kažem da sam zalutala na planini, ali glas mi je slab a posle će se ispistaviti da on ne čuje dobro. Kad je već bio na pola puta do mene, shvatam da žena viče, Pero, to je žena. Ona to uporno ponavlja najglasnije što može da bi je čuo. U celoj toj čudnoj situaciji, ja na kraju shvatim da to svetlo koje me zaslepljuje, da je to puška. Da čovek ide ka meni sa uperenom puškom i da ponavlja da podignem ruke. Vidim ja da je đavo odneo šalu i podignem ruke, šta ću. Oni psi prestadoše da laju kako je on prišao. Tek kad je prišao i video da sam žensko zbunio se i on. Pita šta radim tu po mraku sama? Znam li da planinama luta onaj manijak koji je pre par dana upucao stariji bračni par u selu pored Bjelog Polja, pa je sada u bekstvu po planinama? Zar ne znam da se priča da se krije po Bjelasici? Odakle mi ideja da sama lutam po planini po mraku? Džabe sam pokušavala da mu objasnim da sam se preračunala oko vremena i ostala duže i sad moram sići. Tu krenemo ka njihovoj kolibi. On se već smirio kad je video da ja nisam taj manijak. Žena njegova se izvinjava, pozivaju me unutra da odmorim. Prihvatam jer sam užasno žedna. Unutra vidim oni su i prozore prekrili ćebadima. Kažu, nije im uopšte svejedno. Ostali su samo još oni sa stokom tu. Treba sin da im dođe za dan, dva. A taj manijak ko zna kuda luta i gde se krije. Ljudi su bili u ozbiljnom strahu. A ja umalo da nastradam zbog manijaka Posle kroz priču dođosmo do toga da poznaju mog brata od strica. Svi se ovde poznaju. Pa su me molili da mu ne pričam da su me isprepadali. Malo sam se kod njih odmorila i ugrejala, fino su založili. Posle me je čovek prebacio autom, još dva preostala kilometra do mog auta. A i žena je pošla jer je bilo strah da ostane sama. Kad sam stigla do svog auta sve je bilo lakše. Polako se odvezoh nazad svojoj kući. A tamo sam i ja to veče, i par narednih sve zagledala oko kuće da se neko ne šunja. Valjda pod njihovim uticajem. I o ćebetu na prozoru sam na trenutak razmišljala, ali samo dok se nisam mrtva umorna srušila u krevet posle onakvog dana Eto, kako se jedno obično panoramsko razgledanje Bjelasice pretvorilo u avanturu koja se pamti i prepričava

Pisala sam već o ovome u temi u kojoj je najavljen događaj, ali ću pomalo nešto napisati i u ovoj mojoj temi. CF MOTO ADV SUMMIT 22-27.07.2025. Plužine Ovo je četvrti po redu ADV SUMMIT koji se organizuje u Crnoj Gori, a okuplja sve entuzijaste i zaljubljenike u takozvanu avanturističku vožnju, kako po asfaltu , tako i van njega. Naročito van njega . Ovaj događaj su osmislili i organizuju veoma uspešno supružnici Mirna i Đorđe, takođe zaljubljenici u motore. Svake godine je birana druga lokacija, uvek zanimljiva i atraktivna za vožnju po planinama, ali i za druženje. Ove godine za okupljanje su izabrane Plužine. Sam događaj , za razliku od prethodnih godina trajao je šest dana, pa je samim tim bilo i više vožnje, ali i drugih zanimljivih dešavanja. Bilo je interesantnih predavača, moglo se čuti svašta zanimljivo i novo. A to je privuklo i dosta učesnika koji su došli sa raznih strana, pa su tako svojim učešćem doprineli da događaj bude jako uspešan. Glavni pokrovitelj je bio CF MOTO, pa su se mogli testirati najnoviji modeli MT450 i MT800. Puno pažnje i truda je uloženo u ovogodišnji invent i on je zaista na zadovoljstvo i učesnika a i organizatora bio veoma uspešan. Ono što je meni naročito zanimljivo, to su vožnje. Ove godine su bile planirane tri vožnje, i mogućnost po želji da se vozi i četvrti dan. Iznenađenje su bile dužine ruta koje nisu ni malo naivne. Jeste kombinacija vožnje po asfaltu i off road, u odnosu pola, pola, ali za mene je vožnja svakog dana bio svojevrsni test izdržljivosti. Jako lepo i veoma naporno. Rute su pažljivo izabrane tako da pokrivaju sve ono lepo što treba videti i gde treba voziti u široj okolini Plužina. Pa se tako prvi dan vozilo po Durmitoru, ruta dužine 148 km. Ta ruta je ujedno sadržala i najteže deonice. Drugi dan se vozila Golija, 180 km. Meni potpuno nepoznati predeli i putevi. Zaista lepo ali dugačko, posebno po vrućem danu. Treći dan je bila Sinjajevina, preko Durmitora, dužina rute 210 km. Veoma dugačka ruta. Ja sam izvezla 180 km, sišla na asfalt i ostala u kvaru sa motorom. Tu mi je ostao samo povratak preko Durmitora do Plužina asfaltom, što sam vozila i ranije, tako da mi nije toliko žao . Ali četvrti dan nisam mogla voziti. Mada taj dan je i tako bio predviđen za odmor i druženje. Na vožnju su otišli samo Stavro i jedan momak iz Ukrajine. Ali, ni nama što smo ostali nije bilo loše. Neki smo se vozili brodićem po Pivskom jezeru, obišli pećinu i kupali u prelepoj zelenoj vodi. A neki su išli na rafting. Evo malo fotografija iz kampa i sa vožnji. Hava iz Holandije, Jasminka i kuca Rea iz Hrvatske. Kuca je suvozač na motoru. Ima svoju korpu i naočare . Vožnja preko Durmitora, prvi dan 148 km Svako je vozio svojim tempom. Ja sam uglavnom išla sama, po navici Šalim se, uglavnom zato što vozim sporije, naročito po asfaltu, a i navika je čudo. Ponegde se susretnemo pa nešto i prevezemo zajedno. Prutaš u pozadini, a na motoru Ines. Devojka je virtuoz na motoru, vozi relije i takmiči se. Ova tačkica dole je momak na MT450, sišao je niz neki kamenjar i vrlo uspešno se popeo. Baltrekka verujem znate Kanjon Nevidio. Puno je još imalo da se vozi, pa nismo silazili da napravimo bolje fotke. Jedna poteža kamena deonica u povratku. Ne deluje na slikama tako, ali bilo je povuci, potegni da se izađe. Simon Marčić pomaže Havi da pretera motor Ja sam taj dan izvozila svaki km treka, sve off road delove. A ostatak ove grupice se u povratku odlučio za asfalt jer je bilo i izgorelih lamela i slomljenih ručica kvačila na ovom nezgodnom delu. Golija, drugi dan vožnje, 180 km Jutro počinje sa ljubimcima na dva točka i sa četri nožice Kanjon Pive sa desne obale Golija Malo sam omašila rutu i produžila u planinu. Lep je put bio, ali nisam smela daleko jer je pumpa na više od 100 km a rezervno gorivo nisam nosila. Jesam litar, ali to je kao da nisam Pogled na Šavnik Pošćenjsko jezero Piva Zalazak sunca i poslednjih 15 km tog dana Treći dan, vožnja kanjonom Pive - tet, preko Durmitora severnim delom prstena , Sinjajevina i nazad preko Durmitora južnim delom prstena. Predviđena dužina rute 210 km, ja odvozila 180 km. Kanjon Pive Nedejano Kanjon Sušice Zminičko jezero Sinjajevina, uvek lepa Silazak na Tušinu I još jedan zalazak sunca, samo ovaj put do kraja ima još 60 km. Izvesno je da ću voziti po mraku preko Durmitora. Jeste asfalt, ali Beta nema dobra svetla a ja sam već preumorna. Naročito jer motor već zadnjih 80 km ne radi kako treba. Uspela sam da siđem sa planine, odvezem još jednu deonicu i stanem pored puta. Dalje nije moglo. Morala sam pozvati pomoć. Đorđe je sve organizovao a momci i devojke, pravi drugari, došli su autom i prikolicom po mene i motor. Akcija spašavanja je trajala do dugo u noć, svi su već bili preumorni, ali vratili su mene i beticu u kamp. I za kraj malo opuštanja uz druženje i zabavu. Ženski kružok Obilazak pećine Kupanjeeee I za kraj fotke za uspomenu sa veeelikim drugarima, Đorđem Ines i Mirnom Ludo i nezaboravno

Ja nemam, to je Vladin reon . On je trasirao rute oko Bg i vodio vožnje. Da napomenem da tu ima i nezgodnih deonica koliko se sećam, a nisam odavno vozila, pa je dobro voziti u društvu.

Završio se ovogodišnji ADV SUMMIT, pa da napišem par reči o tome kako je bilo. Kratko rečeno, bilo je sjajno! Organizacija, u svakom smislu odlična, od mene čista desetka Počev od izbora atraktivne lokacije za održavanje događaja, jako dobrog smeštaja i hrane, gostovanja brojnih interesantnih predavača od kojih se moglo čuti puno novih i zanimljivih informacija, pa do pažljivo izabranih ruta za vožnje po okolnim atraktivnim predelima za koje mogu reći da su bile pomalo i izazovne, kako po dužini tako i po sadržaju. Rute su bile kombinovane, asfalt i off road, dužine od 140 do 210 km. Vozilo se po Durmitoru, Sinjajevini, Goliji. Zaista jako dobre. Sve to doprinelo je da se ove godine na SUMMITU okupio veliki broj učesnika, zaljubljenika u avanturističku vožnju, iz različitih zemalja. Bilo je tu ljudi iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Srbije, ali i iz Holandije, Nemačke, Ukrajine .... Organizatori, Đorđe i Mirna, inače sjajni ljudi - lafčine, u saradnji sa CF Moto, pružili su nam jedno zaista nezaboravno iskustvo. Osim lepog druženja i dobre vožnje, imali smo priliku da čujemo kako se koristi navigacija uz pomoć roadbook-a, a ko je želeo mogao je to i da proba na vožnji. Takođe, naš Miloš Dišković je prezentovao DMD2, program za navigaciju u off roadu. Ne sumnjam da je prezentacija bila sjajna, ali joj ja sticajem okolnosti nisam prisustvovala Ko je želeo, imao je priliku da napravi test vožnju na nekom od CF MOTO motora ili kvadova, a za najmlađe je obezbeđena zabava na malim kvadovima. Da ne zaboravim da pomenem sada već domaćeg, Simona Marčića, koji je učesnicima prenosio svoja iskustva kroz kratke kurseve off road vožnje, a zatim se pokazano na poligonu uvežbavalo u vožnji prateći Simona i rutu. A pozadi, iza svih učesnika išlo je vozilo za podršku i medicinska ekipa. I mogu iz ličnog iskustva da potvrdim da ukoliko bi nekom zatrebala bilo kakva pomoć na terenu, pomoć je bila tu. Baš meni se pokvario motor nekih 40 km pre kraja rute, a već je padao mrak. U veoma kratkom roku je došlo do mene vozilo za podršku, i Stavra na motoru . Kako nismo mogli osposobiti motor da dalje nastavim na točkovima, iz kampa je poslato vozilo sa prikolicom po mene i motor. Puno hvala organizatoru na pomoći, jer je vrlo nezavidna situacija ostati u kvaru pored puta ( srećom ne u planini) a mrak već pada. Iako 40 km ne deluje puno, dok je auto stigao preko Durmitora i dok smo se vratili nazad u kamp, već je bilo dva sata iza ponoći. Ne mogu da ne pomenem i sjajnu frendicu Ines Stanić, devojku koja me je oduševila osim veštinom upravljanja motociklom , i svojim vedrim duhom i drugarskim pristupom. Ona je zajedno sa Mirnom i Mariom, došla po mene i motor da pomogne u spašavanju, iako je i za nju bio dug i naporan dan Šalu na stranu, htela sam reći da je organizator na sve mislio, pa i na mogućnost da nekom zatreba pomoć, a ako se to dogodi da istu najbrže moguće i dobije. Mogla bih mnogo toga još napisati. Utisaka ima jako puno. Dobra ekipa, sjajan program, lepe rute, fantastična priroda. Broj dana taman da se sve to u potpunosti oseti i doživi. A ljudi zaista sjajni. Evo malo mojih slika da se dočara atmosfera, a kada dobijem one profi okačiću i njih Đorđe Vlada iz CF Moto Stefan Rosner Simon i Stavra Rea ( pas), Ines i Jasminka. Inače, Rea se vozi na motoru svuda sa Jasminkom. Ima svoju korpu na mestu suvozača i naočare protiv vetra . Durmitor Prepoznajete li ovog Supermena? Naš drugar Miloš, baltrekk Pivsko jezero Smeštaj Kanjon Pive Kanjon Sušice Dan za odmor, vožnja brodićem Deo ekipe je išao na rafting, a mi na kupanje

Kada je @Skittles svraćao do mene, hteo je da dotegne lanac. U njegovom alatu nije bilo tog ključa ( 21), a nisam imala ni ja, sećam se da smo od mog rođaka pozajmili. Tako da verovatno nema, ali bolje će Nemanja znati, @Skittles. I da, čestitam kupovinu novog motora , da se sa njim lepo navozaš i budeš zadovoljan

Ove godine, otkako sam ponovo počela da vozim posle povrede, nikako da odem do Kapetanovog jezera. Sve hoću , ali nikako i da se desi Tome doprinosi verovatno i činjenica da ne mogu iz Velje Dubokog da izađem gore ili siđem tim putem, jer ga je zimus kako meštani ovde kažu, voda ponjela Pa ne mogu da napravim krug. Plus, iz Velje Dubokog mi je Kapetanovo jezero na 25 km od kuće, a okolo treba skoro 60 km da pređem, i istim putem da se vratim. Zbog jako oštećenog puta za Velje Duboko je i tet cg izmešten, pa sada ide sa druge strane, ispod Maganika. Ja sam volela da pravim krug, do Kapetanovog jezera recimo preko Maganika a povratak spust serpentinama u Velje Duboko. Lep je to kružić, od oko 90-100 km, zavisno od toga da li malo produžim po Moračkim planinama da se provozam. A po težini, sve u svemu ima težih deonica, malo ka Maganiku, a onda i spust u Velje Duboko. Fino se čovek zamori dok izveze ceo krug. Ali se i napuni energijom od svih prelepih vizura koje ga okruže na Moračkim planinama. Ako su kadrovi sa Bjelasice podsećali na površinu Meseca, ne znam sa čim bi se ovi sa Moračkih planina mogli uporediti. Procenićete sami. Vožnja je od prošle godine, početak jeseni. Najlepše vreme za vožnju ali i za sjajne fotografije. 01.10.2024. Krug, Pogledalo, Maganik, Lukavica, Moračke planine, Kapetanovo jezero, Velje Duboko, Liješnje ( dužina rute 96,3 km, najveća visina 1986 mnv) Pogledalo ( 1518 mnv), na putu ka Maganiku Ispod Maganika. Ne svraćam u katun, nastavljam ka Rekočici Na putu ka Lukavici posle rudnika boksita Ceo taj kraj ima sličnu podlogu. Putevi su uglavnom kamen ili kamen i zemlja. A i okruženje je slično. Uglavnom pusto, kameno, sa malo rastinja, a pojedini delovi su opustošeni požarima. Ali kad se stigne do Lukavice, pejsaž poprima potpuno drugi izgled. Mnogo pitomiji , nežnijih linija i većih otvorenih prostranstava. Lukavica, Veliki Žurim ( 2035 mnv) i Mali Žurim ( 1965 mnv) Odatle odmah produžavam na Moračke planine. A u povratku ću napraviti pauzu na Kapetanovom jezeru. A Moračke planine, meni možda i najlepše mesto u Crnoj Gori, posle Maganika. Verovatno zato što sam pristrasna Mesto na kom je motor zove se Krstac ( 1908 mnv) Tu odmah ispod je postavljen i krst. Vrhovi Moračkih planina: Lastva ( 2226 mnv) i Zagradac , Moračka kapa ( 2217 mnv) Putem, kroz Moračke dolove, može se produžiti malo napred do katuna koji se nalazi par serpentina ispod ove granične linije koju vidimo kao korito. Posle toga je kraj. Dole je ambis. Zapravo tom strminom teče reka Ratinja koja se na dnu kanjona uliva u Moraču, u njenom gornjem toku. Dole je Morača. Ono preko puta što vidimo kroz ovaj kameni prozorčić je Sinjajevina, njen južni deo. Ono iznad Konjevog laza ako se sećate da sam pisala, gde se popnem ispod tih vrhova najviše dokle ima puta. U povratku ka Kapetanovom jezeru, pogled iz tog pravca na Moračke planine. Prelepe vizure jel da? Kapetanovo jezero na visini od 1700 mnv Odatle krećem ka Veljem Dubokom i poznatim serpentinama sa pokretnim kamenom, koje se svake zime urušavaju. Nekada manje, nekada više, nekada opština u proleće popravi put, ali kako god bilo, uvek je izazovno tuda voziti. A pre početka spuštanja stajem još jednom da i sa te strane napravim još koju sliku kad je već dan izmišljen za fotografisanje. Crna Gora je stvarno lepa Tu dole je bio put za Velje Duboko. Trasa cg teta je do ove godine ( 2025.) tuda prolazila. Ovo je ujedno moja poslednja vožnja da sam prošla tim putem. Ili zapravo, još jednom sam sišla tuda krajem meseca, kada je ogromna kiša par dana kasnije, ne samo nanela veliku količinu kamenja na serpentine, već je u Velje Dubokom odnela čitavu jednu deonicu puta. Tet cg je izmešten okolo, a pitanje je da li će se stari put iz Velje Dubokog popravljati ili će se probijati novi, malo dalje, postojaniji na surove zime i velike vode. Ko je imao prilike da prođe ovom deonicom, ostaće mu u sećanju kao upečatljiva. A ima entuzijasta koji su i po ovako razrušenom putu silazili, ali to već izlazi iz domena bezbednog. A ima i onih koji su se zaglavili, pa su satima pokušavali izaći odatle. Tet je i zvanično sada prerađen, tako da ko krene da vozi u ovim krajevima, neće imati neprijatnih iznenađenja Krug oko Maganika, tako ga zovem