Da ne ostane nedovršen povratak sa Bandžova i ADV SUMMIT-a. 07.07.2024. Povratak, Bandžov, Vrelo Ibra, Košutina lokva, katuni Petkov do i Zagorska lokva, Skrobutača, katun Luke, dolinom Kaludarske reke, Ržanica, pokušaj preko Vlašiča da izađem na grebenski put - bezuspešno, drugi pokušaj preko Suve glavice - uspešan, grebenskim putem isto kao u dolasku do Andrijevice, i istim putem nazad do kuće. ( dužina rute 149,7 km, najviša tačka 1876 mnv). Sa ove vožnje nemam puno fitografija. Dugačak je bio put do kuće, kasno sam krenula, a umor od prethodnih dana me je sustizao, pa sam manje stajala a više vozila. Trebalo je pre mraka stići kući. U povratku sam planirala da vozim jednu deonicu novom rutom za koju nisam sa sigurnošću znala da li je u celosti prohodna. Ruta je zanimljiva, ima tu i tamo nekih nezgodnih detalja, ali sve u svemu je ok. Put koji se spušta do Kaludarske reke je pomalo propao, na dosta mesta je izbrazdan dubokim kraterima koji se moraju zaobići. Priroda je i dalje prelepa. Red pašnjaka, red borova. Od Kaludarske reke trebalo se ponovo popeti na greben samo sa druge strane. Na mapi taj put postoji. U praksi on pri vrhu postaje zarastao i vidi se da se odavno ne koristi, čak ni za drva. Već se tu naziralo da neću moći da prođem. Ali kad sam dotle došla pokušaću koliko god bude moguće. Ne volim da se vraćam, posebno ako to nije malo. Provlačila sam se kroz šipražje uporno dok god je puta bilo. On je u jednom momentu krenuo nizbrdo, niz stranu i vrlo brzo potpuno nestao. A falilo je manje od 100 m da izađem na glavni grebenski put. Ali iz te tačke to apsolutno nije bilo moguće. Put je sigurno ranije postojao, a sada je tu gusto drveće i velika kosina. Ništa, ne mogu tu proći. Moram se vratiti nazad do račvanja, pa da probam drugim putem da izađem na greben. Taj put na mapi nije spojen sa grebenskim, ali moram pokušati jer u protivnom zaista imam mnogo da se vraćam nazad a pitanje je i kuda bih dalje a da ne moram asfaltom. Dolazim do tačke gde se na mapi put završava. Vidim probijen je baš strm šumski put za drva pravo naviše. Zemlja je dosta mokra od prethodnih kiša. Sve to nije baš idealno, a kada se doda i to da je motor natovaren, postoji ozbiljna mogućnost da tu padnem i ne uspem da izađem. Merkam uspon par sekundi i zaključujem da moram odlučno da krenem na gore, bez premišljanja, jer ako usporim ili proklizam, ne mogu zadržati motor na takvoj klizavoj uzbrdici. Put je neravan, izbrazdan kamionskim gumama, a ima i grana, ali izlazim. Bilo je gusto, ali sam ipak uspela. Kakvo olakšanje što ne moram nazad. Jer to bi dovelo u pitanje da li ću uopšte uspeti da se tog dana vratim kući. Sada je sve mnogo lakše, a i izvesnije, jer sam dalje tim putem već prošla. Otežavajući faktor je što sam u traženju puta izgubila puno vremena i dosta je kasno, a imam još 80-90 km preko planina, do kuće. Već je jasno da će me mrak uhvatiti, ali bar da to bude što bliže kući. Na vrh onog brda gde je šuma sam izašla A na onaj dole put se uključujem Izlazak na poznato je možda delovao da se previše opustim, pa kad sam već stigla do onih raznih glava, pravim grešku u manevru kod stajanja i motor mi pada. Nedelja je popodne. Neposredno pre toga sam se mimošila sa nekim terenskim autom koji je odlazio sa planine. To je jedna od onih situacija, kada ste toliko umorni da ne možete podići motor ni uz pomoć dizalice. A vreme curi, dan odlazi. Da situacija bude još apsurdnija, jednog momenta posle dosta muke, donekle podižem motor, ali nedoviljno, i on ponovo pada. Ne vredi, nemam snage. Potpuno sam iscrpljena. Vadim aktivnu vodu, energetske čokoladice, skidam štitnike, sve, u nadi da ću povratiti snagu. Ali, ne mogu podići motor, šanse nema. I onda, kada sam već izgubila nadu nailazi neki golf. Staju ljudi, moraju jer motor leži poprečno na putu, i pomažu mi da ga podignem. Ljudi su zbunjeni i situacijom a i mojom pojavom tu, pa ponavljaju, nemoj brzo da voziš, da ne padneš ponovo. Objašnjavam im da mi je motor pao u stajanju, ali da inače i ne vozim brzo, ali ne shvataju. Njima je i dalje razlog toga što motor leži na putu, taj što sam brzo vozila Zahvaljujem na pomoći i žurim dalje. Žurim polako Kada siđem u Andrijevicu i tamo se osvežim i odmorim, moraću da odlučim, da li da tu prekinem vožnju i negde prespavam, ili imam dovoljno snage da vozim još 70 km, gore, dole, pa opet gore dole po planini do kuće. Ako odlučim ovo drugo, zaista ću morati brzo da vozim, da stignem bar do mojih brda preko puta kada padne mrak. Beta ima užasno slaba svetla. A i ja loše vidim. Znači ako moram po mraku to može samo po dobro poznatom putu i to što kraće. U Andrijevici na pumpi sipam gorivo, pijem hladne sokove , jedem sladoled i to je čini se dovoljno da se malo oporavim. Ipak idem dalje, pa ću kod Kolašina još jednom videti kakvo mi je prolazno vreme. Uz par kraćih stajanja stižem kući tog dana. Iznad Vranještice, još je dan U mojim brdima sunce je već na zalasku Poslednje kilometre vozim po mraku ali stižem u jednom komadu. Uh kakva je ovo vožnja bila gledano sveukupno. Prešla sam preko planina čitavu rutu od kuće do Rožaja, i isto tako se vratila nazad. Sve je bilo savršeno, ako se izuzmu ova dva mala peha u povratku. Mada se i ono spajanje puta sa grebenskim uspešno završilo. Možda ne na planiranom mestu, ali nisam se morala vraćati. Ovo putovanje je bilo višestruko značajno za mene. Bio je to test, mogu li isplanirati i izvoziti sama, jednu sasvim novu podugačku rutu preko planina koje ne poznajem. U neku ruku i test izdržljivosti, i za mene i za motor. Test koji smo obe uspešno položile Jako je dobar osećaj sada kada i iskustveno znaš koliko i šta možete ti i tvoj motor zajedno Možemo. Mogu. Ali je ipak preporučljivo za neke duže vožnje tog tipa, po nepoznatim putevima i terenima voziti u društvu. Svašta može da pođe naopako, a često signala nema, kao ni ljudi. Ali divljih životinja ima Na sreću se ne može računati svaki put. A može da se desi situacija gde popravnog nema. Sve su to činjenice, ali .... Možda ne vozim neke dugačke vožnje u kilometrima i danima, ali i dalje vozim sama. Toliko već dugo vozim sama da mi je to postalo navika. Čak hvatam sebe da kada dogovaram vožnju sa nekim, da mi to na neki način predstavlja opterećenje, remeti mi ritam pa i komfor, da krenem kada hoću, vozim kako meni odgovara, stanem koliko puta želim ili ne stanem... Hm, postala sam pravi pustinjak u ovoj mojoj nedođiji. A, nije ni to loše, ali nije za svakoga Slika sa polaska, momci vežbaju neke egzibicije . Oni još ne kreću. Samo ja, jer me je čekao put preko brda i planina do kuće

15.07.2025. Ruta većim delom ista kao na prethodnoj vožnji, sada vožena u suprotnom smeru, sa jednom potpuno novom deonicom u središnjem delu. Štavanj, Poljanice, Širalija, Trebešica, Ljevorječe Tuzi, Uvač, Sjevernica ( dužina rute 70,6 km, najviša tačka 1422 mnv) Kada smo na prošloj vožnji drugar i ja svratili u Poljanici na kafu kod one porodice, komšija koji se takođe tu zadesio, pomenuo je neki put , dva kilometra dalje kojim se silazi u neko meni do tada nepoznato selo, odakle se kaže može izaći do železničke stanice Trebešica, a odatle i do Ljevorječkih Tuzi. U tom momentu nisam obratila pažnju na to što je čovek rekao, možda sam bila i umorna, a možda sam mislila da priča o putu do nekih sela, pa ga nisam detaljnije pitala. A nisam ni zapamtila ime tog prvog sela osim da počinje na slovo Š. Tek kada sam došla kući i malo pogledala mapu, shvatila sam da je taj put zapravo jako zanimljiv ukoliko bude dobar, jer bih tako izbacila sa ovog kruga jednu deonicu po asfaltu, a dobila bih novu koja se preko planine prvo spušta do reke a onda sa druge strane i penje. Na mapi sam mogla naći deo puta od Trebešice do Ljevorječkih Tuzi, ali prvog dela puta nije bilo. Niti sela čije ime počinje sa Š. I tako, kad sam jednom o ovom putu počela da razmišljam kako ga moram naći, ta misao mi više nije dala mira A ovi ljudi koji bi mi mogli dati bliže informacije su još danas bili gore u vikendici. Pa sam tako rešila da danas ponovim vožnju u nadi da ću uspeti da nađem taj put. A kada ga pronađem, da će biti dovoljno dobar i ne previše strm, da mogu njime i proći. Na putu do Poljanice, srela sam još jednog meštana koji je znao da mi kaže i kako se zove selo na Š, Širalija, i gde za njega da skrenem, i koga da tražim u tom selu da me uputi ka tom novom probijenom putu za Trebešicu. A srela sam posle , sada već mogu reći poznanika Vlastu koji mi je sve to potvrdio. Lako nalazim to skretanje za Širaliju. Tuda sam prošla mnogo puta ali nikada nisam produžila, jer sam mislila da je to samo prilaz kući. A ono, kakav božanstven put. Put je sređen i nasut ali veoma zanimljiv za vožnju. Sa 1300 mnv se serpentinama spušta na 900 mnv gde je praktično bio kraj ovog puta u selu Gornja Širalija kod kuće Adžića. Serpentine su sa unutrašnje strane planina, pa se ima osećaj kao da se spušta u rupu. Zapravo i jeste tako. Kod te poslednje kuće, koja deluje kao da je na kraju sveta, stajem da pitam domaćina šta dalje. Ne smem ni da pogledam iza jer već naslućujem da je dole veoma strma provalija u koju po svoj prilici ja treba da siđem. Domaćin je vrlo ljubazan, nudi me sokom i pokazuje sav ponosan to novo parče puta koje kako kaže nedavno probijeno, a silazi do sela Trebešica. Ja ga pitam kakav je put, ne bih sama da se spuštam ako ima kakvih problema. Ma, kaže, dobar je. Uzak, malo strm, ali prođe on džipom. Jedino je kaže, malo problem što su bandere od struje popadale, pa su žice nisko iznad puta, ali može se proći. Gledam ja početak puta, uh ne uliva mi baš poverenje. To je šumski put uz liticu, strm, sa serpentinama pod uglom od 360 stepeni, i pod nagibom. A posle će se ispostaviti na par njih došlo je do sleganja zemlje, pa je nagib bukvalno ka provaliji. Srećom put je dug samo 2 km. Krenula sam ja njim, ali moram to ponoviti, samo u suprotnom smeru. Kako nisam znala šta da očekujem, a zeznuto je baš, na dve serpentine sam morala stati i polako skrenuti da slučajno ne odletim dole. A žice od struje su posebna priča. Toliko su nisko da sam se saginjala da ih ne zakačim. Posle sam tek čula da nema struje kroz njih. Vrhunac je bio kada sam kormanom zakačila neki koren koji je virio iz zemlje u kosini, i umalo od tog udarca da odletim u provaliju. Ali siđoh u komadu. Pod stresom, ali siđoh. Posle ću zakačiti sliku izihipsi da vidite kuda su oni probili taj put. Samo teško da će on tu dugo potrajati. Previše je strma strana, odroniće se i tonuće, to se već vidi. Nisam slikala ništa tu. Fokus je bio da siđem bez problema. Posle dalje je ok put, zemljani ali širok i ne ide onako uz liticu. Penje se i on na istu visinu samo sa druge strane, ali nije problematičan. U podnožju se prelazi reka. Rekli su mi da je to Sjevernica u gornjem toku. Ali po mapi nije. Možda neka njena pritoka. Dilema, da li levo ili desno. Niko mi nije rekao da ima dve Širalije Taj fini nasuti put kojim se spušta do Širalije Sjevernica koja to nije Ovo je već na drugoj strani , put za Ljevorječke Tuzi Pruga u Trebešici, malo je granje zaklanja Ljevorječke Tuzi Dalje se vraćam delom teta od Uvača ka Sjevernici, nizbrdo. Kroz šumu je lepo, sveže. Iako sam tuda prošla pre samo dva dana uzbrdo, voziti nizbrdo istom tom trasom, nije ni približno isto. Bar meni. Put inače ima u nekim delovima vododerine, a onaj deo sa kamenom koji je i tako problematičan, ove godine je još gori. Nizbrdo voziti tim putem zahteva baš puno koncentracije, da se izabere dobra putanja i koliko toliko zaobiđu duboke brazde, ali i stalno se stiskaju ručice kvačila i kočnice, pa šake brzo zabole. Posle kamenjara sam stala na jednom ravnom delu da odmorim. Kad odozdo naiđoše dva momka iz Austrije, voze tet. Tu smo malo popričali. Njima je baš bilo zanimljivo što su me sreli samu. Posebno na ovoj deonici koja je jedna od težih na Cg tetu. Ben, momak koji je vozio prvi, dva puta me upozorio na kratere na putu na koje ću naići. Džabe sam ja njemu govorila da znam kakav je put, da sam prošla prekjuče, dečko je uporno insistirao da budem obazriva. Lepo od njega A ono jeste, zaista sam se pomučila da siđem. Dal zbog umora koji me je stizao, dal zbog toga što ovu rutu prvi put ove godine vozim u tom smeru, nizbrdo, ne znam. Ali jeste mi bilo teško da sve te rupe zaobiđem Posle tolikog lomatanja preko svih tih brda, odlučujem da siđem do Sjevernice ( one prave), nadajući se da je svežije pored reke. Ali nije bilo. Mada jeste lepo. Ruta Nova deonica ulazi u planinu, umesto dela gde se vozi i asfaltom Pogledajte kuda su oni probili taj šumski put, vidite kako su guste izohipse Ali, sada znam još jedan način kako preko ovih planina mogu preći na drugu stranu, i obrnuto. Mada ova opcija će biti samo za iznimne, specijalne prilike, kada sam raspoložena za egzibicije i kada je zemlja potpuno suva

06.07.2024. vožnja u lokalu u okviru događaja. Košutina lokva, Cmiljevica, pa sa druge strane magistrale ka granici sa Srbijom i nazad u Rožaje. Lep krug od nekih 76 km. Priroda u ovom delu Crne Gore je zaista prelepa. Svega ima, od prostranih zelenih proplanaka sa pašnjacima, do visokih gustih četinarskih šuma. Lepota! Čovek pred takvim darom prirode ne ostaje imun. Kada jednom to doživimo, neminovno nas zauvek promeni. Svaki boravak u prirodi, aktivno učešće, bilo pešačenjem ili vožnjom ili na neki drugi način, vraća nas korenima, približava onom možda zaboravljenom, spokoju ali i sreći, srži lepote ali i ljubavi, jednostavnosti a ujedno i suštini. Ova vožnja je zaista bila lepa. Osim što smo upoznali nove fantastične predele, bilo je vremena i za druženje, predah u dubokoj hladovini ispod četinara, ali i za smeh. Kako drugačije kad je dobra ekipa na okupu u tako lepom prirodnom ambijentu. Smeh je uvek pravi pokazatelj dobrog raspoloženja. A tog dana ga je bilo na pretek Dermando Ovaj bagi nas je vodio po prelepim predelima u okolini Rožaja. Nisam ni znala kako brzo može da ide ovaj zvrk, i prolazi svuda, čak i sa ćelavim gumama. Ponovo Košutina lokva Neko vozi u krug oko jezerceta A neko odmara u dubokoj hladovini ... I gleda kako se zaista vozi motor Cmiljevica Pogledajte te prelepe visoke četinare Luški katun E, ovde Simon preskače hrpu balvana sa velikim Dukatijem, a momci mu pomažu da siđe a da ne završi naglavačke na zemlji. Široka prostranstva pod pašnjacima Ja Evo me, stižem za dva minuta I na kraju dana ponovo nestvaran zalazak sunca Dermando ispod Hajle u smiraj dana I nešto što sam videla čini mi samo u ovim krajevima, krovovi koliba su prekriveni travom.

13.07.2025. Krug, Prekobrđe, Sjevernica, Zečka, Uvač, Ljevorječke Tuzi, Slacko, Štavanj ( 76 km, maksimalna visina 1465 mnv) Drugar i ja smo danas napravili fini krug po planini preko puta. Od ideje da vožnja bude lagana i opuštena, na kraju završismo na delu teta preko Sjevernice, koji je od svih potencijalnih uspona preko puta zapravo i najzahtevniji. Plus sam ja htela da izađemo i na Zečku ( 1420 mnv), jer sam je prethodni put preskočila. To se pokazalo kao ne baš najbolja ideja, jer je put do vrha toliko zarastao da se jedva prolazi. Plus je trava na završnom usponu jako visoka pa se uopšte ne vide rupe koje su uglavnom divlje svinje kopale. Drugar je imao dosta potrošene gume, pa se na sam vrh popeo na kraju peške Meni je ova ruta poznata, vozila sam je dosta puta. Ali on nije. Malo me je brinuo izbor rute. Pitala sam se kako će na kraju sve to da se završi, da li će reći da nisam normalna i da više sa mnom neće voziti. Ma ne samo voziti, nego verovatno neće ni razgovarati . Srećom, druga polovina puta mu je više legla, pa je na kraju ipak bio oduševljen vožnjom U povratku smo svratili na kafu i sok kod domaćina kome se uvek javim kada tu prolazim. To nas je povratilo u život u zadnji čas, obzirom da smo nekako zaboravili vodu da ponesemo. Po ovoj vrućini Yamaha se uspešno izborila sa usponom iz Sjevernice Teži deo puta ostaje iza nas I evo nas na vrhu uspona Zečka ( 1420 mnv) Mnogo volim da se popnem na ovaj vrh. Nije mnogo visok ali ima prelep pogled. Nekako se osećam baš dobro svaki put kada izađem tu. Ona tačkica na livadi dole je Yamaha. Ipak joj je uspon uz travnato brdo bio previše, pa je ostala dole da sačeka. Ali zato betica kao skočica, izlazi svuda Prosto mi je neobično da vidim sebe na slici , a da nije selfi Motori još jednom poziraju sa Komovima u pozadini Lep krug. Dobra je to vožnja bila. Iako ima pomalo i asfalta, ruta je zanimljiva i aktivna, zahteva stalno angažovanje. Uspon iz Sjevernice je strm, ima i vododerina , a sa druge strane spust u povratku, sa Štavnja, je dobar put ali sa puno serpentina, pa mora dosta da se radi . Sve u svemu, dobra vožnja i lep dan.

Izgleda baš dobro pod snegom

05.07.2024. Uspon do planinarskog doma Grope ( 1900 mnv) ispod same Hajle i spust pešačkom planinarskom stazicom nazad u Dermando. Dužina rute, 52,3 km, najveća visina 1962 mnv Posle dugačkog i napornog putovanja preko planina, do Bandžova, te noći spavala sam kao beba. Na visini od 1450 mnv, noći su dosta sveže i u julu mesecu. Ali se zato fenomenalno spava i baš dobro odmori, pod uslovom da si dobro pokriven Za prvi dan događaja , predviđeno je par prezentacija i kraći kurs off road vožnje koji je držao slovenački Dakar reli vozač, Simon Marčič. A posle toga smo imali slobodno vreme za druženje ili kako ko želi da provede. Nas par enduraša iz Cg, koji se poznajemo od ranije, dogovorili smo da u toj pauzi do večere pokušamo da pronađemo put do planinarskog doma Grope. Do njega od Dermando doma gde se mi nalazimo vodi pešačka staza kroz šumu, ali je strma , sa kamenim stepenicama i vrlo teška za motor. Za neki hard enduro bi bila idealna Međutim, čuli smo da iz Rožaja, kada se krene u pravcu ka Ahmici ima put kojim džipovi izlaze do Grope, samo niko nije tačno znao da nam kaže kako da ga pronađemo. Ja sam preuzela na sebe da potražim na mapi moguću rutu, obzirom da mi je juče dobro išlo rutiranje do ovde. Ali, ispostaviće se da nisam u tome bila baš uspešna ovog puta, obzirom da se gradi novo skijalište na Ahmici, pa je i put u tom pravcu asfaltiran, a mnogi poprečni zemljani putevi su presečeni ili zatrpani. Ali pre nego pređem na vožnju, koja nas je ispostaviće se, odvela u pravu avanturu, malo da se osvrnem na kurs enduro vožnje. Ispostavilo se, suprotno mojim očekivanjima, da je Simon jedna zaista dobra i neposredna osoba. Sa njim je lako komunicirati, a što je najvažnije, svakom učesniku je pristupao krajnje posvećeno i trudio se svima da odgovori na sva moguća pitanja. Nije mu bilo teško i nekoliko puta da pokaže istu stvar, ukaže na greške, sve dok svima sve nije bilo jasno Evo par slika sa poligona Vežbamo pravilan položaj oslonca na fuzastere Zatim, malo u praksi primena teorije A onda Simon pokazuje kako bi to zaista trebalo da izgleda, na mojoj beti Zabavno je bilo i veoma korisno čuti sve te stvari od nekoga ko zaista ima znanje a ume i želi da ga prenese. Posle završenog poligona, nas pet, šest smo krenuli da potražimo put za Grope. Silazimo nazad do vrela Ibra, pa asfaltom do Rožaja, a onda nekom uličicom desno, ponovo asfaltom vozimo u pravcu ka Kosovu. Ja idem prva prateći rutu koju sam prethodno iscrtala. Negde na polovini tog novog asfalta za skijalište trebalo bi da se odvaja putić desno za Grope. Ali, njega nema. Vraćamo se gore, dole tražeći skretanje. Ali, nema. Pitamo neke ljude usput i oni nas upućuju do doma, ali pogrešnog doma. Do planinarskog doma Ahmica koji se nalazi na kraju asfalta. Tu vidimo neki zemljani put na gore, i odlučujemo tuda da krenemo. Put obećava. Iako ne vodi na Grope, lep je za vožnju. Prvo ide kroz šumu, a onda izbija na proplanak gde se zapravo nalazi granična linija sa Kosovom. Silazimo sa motora i peške idemo do graničnog kamena. Odatle se pruža pogled na livade i proplanke na Kosovu, a vidimo i kućice u daljini. Ako bi desno putem produžili, mogli bi bliže prići Ahmici, ali preko teritorije Kosova. U tom trenutku nismo videli tehničke puteve koji su probijeni do vrha ski staze. Stavro i njegov Mad Max Norden Kod graničnog kamena sa Kosovom Sa proplanka se istim putem vraćamo na asfalt. Mene i dalje muči onaj putić koji nismo našli, pa polako vozim i gledam levo. Ostali su već odmakli. I onda ugledam tablu Vidi se odmah da to nije put za motor, ali meni đavo ne da mira, pa silazim preko povećeg ivičnjaka da osmotrim put. I krećem malo njim naviše, ali ne može se tuda definitivno. Put je samo za planinare. Jedva se okrenuh da se vratim nazad. Momci me čekaju. Zapravo njih troica. Ostali su rešili da se vrate u bazu. A Filip se u međuvremenu raspitao i dobio smernice kuda do Grope. Malo lutamo, malo kroz tuđe imanje vozimo, ali izlazimo na pravi put. Put je dosta loš. Ima i krupnog kamena, i razlokanih deonica, kasnije i dubokih bara, ali izlazimo svi do vrha. A pre toga na novi prelepi proplanak odakle se lepo vidi Ahmica. Ahmica iza nas, a Nemanja demonstrira radost, valja se po putu A levo ispred nas počinje greben Hajle Uskoro stižemo do prevoja odakle se u podnožju vidi naš cilj, planinarski dom Grope, a iznad njega moćna velelepna Hajla. Spuštamo se do doma Negde dole u podnožju je Dermando Kod mene je euforija na vrhuncu. To je zato što još ne znam šta me tek čeka Momci odmaraju pred spust A spust je katastrofa. Strma, kamena staza sa kaskadama i tako u dužini od 500 m Meni je beta i tako visoka. Na ovakvim nagibima gde je potrebno oslanjati se stopalima o zemlju, ja ne mogu proći. Ali momci su pritekli u pomoć pa su Stavro i Filip prvo spustili svoje motore, dok je Nemanja sve vreme bio sa mnom. Onda su se peške vratili da nam, odnosno meni pomognu. Uz njihovu pomoć i beta je časkom sišla niz tu nezgodnu deonicu. Jako zanimljiv dan, i prava avanturistička vožnja. A u društvu je sve to bilo mnogo lepše i veselije. Drago mi je da smo na kraju našli put do Grope i izašli ispod same Hajle. Nekom prilikom bi bilo lepo i popeti se na Hajlu peške. Doduše, ćerka i ja smo krenule kasnije tog leta u poduhvat pešačenja na Ahmicu, ali nismo uspele da se popnemo do vrha, jer nas je uhvatilo strahovito nevreme i grmljavina, da smo jedva živu glavu izvukle Bile smo prepešačile više od pola puta kada je krenulo nevreme. Mogu vam reći da nije uopšte naivno kada gromovi krenu da udaraju u planini pored tebe. Tako da uspon na Ahmicu takođe ostaje za neki drugi put. A što se vožnje motorom tiče, to je bio pun pogodak Jako lepo iskorišten dan u dobrom društvu.

Još jedna zanimljiva vožnja od prošle godine. Zapravo, ovo je više mini avantura u solo varijanti Početkom jula prošle godine je organizovan događaj koji okuplja vozače adventure motocikala i sve ljubitelje istih. Mesto dešavanja je bilo nedaleko od Rožaja, ispod planine Hajla u domu Dermando na Bandžovu. To je treća godina za redom kako se takvo okupljanje organizuje u Crnoj Gori, na različitim planinama . Svaki put sam želela da prisustvujem, ali se uvek nešto isprečilo. Počev od povrede prve godine kada je skup bio u mojoj blizini, na Bjelasici, pa iznenadnih gostiju sledeće godine kada je organizovano na Vojniku. Konačno sam prošle godine uspela da se uklopim i odem na okupljanje. E sad, to je na sasvim drugom kraju Crne Gore od mene, koji uopšte ne poznajem u smislu enduro puteva preko planina, a ideja mi je bila da na točkovima odem do tamo , sve off roadom sa minimalnim korištenjem asfalta. Do Andrijevice sam znala puteve. Neposredno pre toga sam još jednom otišla da potvrdim put kojim ću voziti do Andrijevice, da ne bude iznenađenja jer je trebalo poznatim trasama što brže proći, da ostane dovoljno vremena za one puteve kojima prvi put trebam da prođem, a praktično nemam informaciju da li su prohodni, da li je uopšte moj izbor rute samo na osnovu mape bio onaj pravi. Jedan deo puta i posle Andrijevice sam donekle poznavala. Jednom sam ga prošla, ali ne sama. Međutim, baš uspon iz Andrijevice dok se ne popne na visoravan je u nekim delovima dosta strm, pa sam želela da izbegnem taj put, što je značilo da će i taj deo rute biti nov. Bitno je bilo da cela trasa od kuće do Bandžova ne sadrži neku težu deonicu, gde bih se zaglavila ili bi mi motor pao, jer je motor ovaj put bio natovaren, bolje reći pretovaren Posebna priča je kako sam pokušavala betu, koja nema pozadi ojačanja, već samo plastičan rep da natovarim torbama za četri dana putovanja. Da stvar bude komplikovanija, tih dana je bila kiša i hladnije vreme, pa je bilo potrebno poneti i tople stvari. Pakovanje bete je trajalo čini mi se čitavih nedelju dana pre polaska 04.07.2024 Rovca - Bandžov ( Hajla) , preko Prekobrđa, Crkvina, Ćirilovca, Gradišnice, Andrijevice, raznih glava na visoravni iznad ( Sokolova glava 1618 mnv, Omarska glava 1747 mnv, Suva glava 1629 mnv), dolinom Šekularske reke, pa Ršumske reke, blizu Suve glavice 1777 mnv, Murgaša, pored jezera Košutina bara, vrela Ibra i konačno do Bandžova i doma Dermando. ( dužina rute 142,2 km, najveća visina 1893 mnv) Za mene je ovo bila zaista prava avantura ali i test da li mogu neku takvu vožnju sama izrealizovati, počev od pravljenja rute i procene njene prohodnosti, preko pakovanja, pa do ralizacije u realnom vremenskom okviru, da me slučajno ne uhvati mrak samu u nepoznatoj planini. I mogu sa zadovoljstvom reći da sam test uspešno položila I ne samo u pravcu do tamo, nego i u povratku. Jer sam i za povratak htela drugim putem, kad sam već u tom delu Cg, s tim što je u povratku na izabranoj ruti na jednom mestu bila slepa tačka. Falilo je bukvalno 100 m koje nije bilo moguće proći do spajanja sa širim putem. Ali o tome ću pisati u drugom postu. Beta napakovana kao magarence i spremna za avanturu Gradišnica Predah negde između onih glava Pogled odozgo na Lim između Andrijevice i Murina Priroda je i u ovom delu Crne Gore prelepa Košutina lokva Odavde pa do vrela Ibra je možda najteža deonica celog puta. Put je sa pokretnim, malo krupnijim kamenom, spušta se naniže do reke, ima i par serpentina. Iako sam tada bila već poprilično umorna, prošla sam ga bez problema. Odatle pa i na samom Bandžovu gotovo da nema signala, jedva se gde uhvati. Još jedna stvar koja drži tenziju i podiže oprez kada nepoznatim planinama putuješ sam. Ali zato kada stigneš do cilja, adrenalin pomešan sa radošću i olakšanjem što je avantura uspešno realizovana, je toliko visok, da se umor gotovo ne oseća do momenta kada komiran padneš u krevet A to sledi tek pošto se upoznaš sa ljudima, smestiš, raspakuješ motor i stvari, večeraš, istuširaš se i tek onda pošteno komiraš . Zadovoljstvo je bilo utoliko veće kada sam shvatila da sam ja jedini učesnik iz Crne Gore koji je zaista došao offom preko planina. Ostali su asfaltom a neki su i prikolicom dovezli motore. Moram priznati da sam i ja bila u dilemi da li da krenem autom i prikolicom, jer je velika kiša padala do jutra polaska. Ali, neopisivo sam želela da ovu priliku iskoristim i za trasiranje novih puteva u tom delu Crne Gore, jer mi to nije blizu i ko zna kada ću ponovo tamo voziti. Vreme me je ipak pogledalo, kiša je stala, i mogla sam krenuti motorom. Što je na kraju rezultiralo vrlo uspešnim vožnjama po planinskim predelima između Andrijevice, Berana i Rožaja. Na cilju, Bandžov A tamo prelep zalazak sunca Jutro posle, smeštaj I Hajla ( 2403 mnv) koja se izdiže iznad Put jednim delom ide uz samu granicu sa Kosovom, a i sama Hajla je na granici

Zalazak sunca u oblacima

Sad jedna vožnja od prošlog leta. Interesantna je iz više razloga. Istraživala sam nove pristupne puteve Sinjajevini, u odnosu na one koje sam do tada znala. Takođe, pokušala sam da skratim kretanje magistralom od Crkvina do Bakovića, kuda inače moram da prođem da bih došla do Lipova, odakle se penje na Sinjajevinu. To je u neku ruku uspelo, ali u praksi nije dobro rešenje, odnosno samo delimično. Na kraju sam se vraćala preko Svrka i Konjevog laza ( ruta iz prethodnog posta). Napravila sam krug po Sinjajevini, pa se vraćala ispod njenih vrhova. To sve je rezultiralo dosta dugačkom vožnjom u odnosu na moje uobičajene dnevne kilometraže. Ali, dobra je to bila vožnja. Veoma uspešna. A stekla sam i nova poznanstva 23.06.2024. Babljak, Drijenak, Donje Lipovo, Sinjajevina, Ružica, Vratlo, Semolj, Redice, Svrke, Mioska ( dužina rute 153,9 km, najveća visina 1833 mnv) Uspon na Sinjajevinu iz Donjeg Lipova Pogled na Kolašin sa jedne krivine na usponu Kada se serpentinama popne na Sinjajevinu ovim putem, dolazi se do Lučke gore. Put dalje vodi pored raznoraznih glava, Šuplja glava (1674 mnv), Javorova glava ( 1742 mnv), Jeličina glava ( 1737 mmv). Ovaj deo Sinjajevine mi se jako sviđa. Ima i proplanaka sa pašnjacima, ali i delova pod šumom. A sve to izgleda veoma bajkovito. Kravice na vrh brda Česma u kršu Konjići Prošavši sve te glave , dolazim do ravnijeg dela gde ima katuna. Inače, i pre toga sam nailazila na kuće, pretpostavljam vikendice, jer je put iz Donjeg Lipova , dok se ne izađe na Sinjajevinu, veoma dobar, mogu i auta njim izaći. Ali to je samo dok se ne izađe na visoravan. Dalje on postaje lošiji, krupni makadam, sa povremenim nizbrdicama i usponima, dok ponovo ne dođe na ravno. Verovatno je bio vikend jer sam usput sretala i auta a i ljude, što mi se jako retko dešava. Obično kuda vozim sretnem eventualno stočare koji izdižu a i njih baš retko. I tako vozim putem, još nisam ni do Ružice došla, kad ispred kućice pored puta stoji motor. Izlazi čovek i maše da stanem. Ja stanem. Kaže hajde svrati na sok. Motor nije njegov već momka koji je takođe tuda prolazio, pa je i on svratio. Ispred kućice , čitava porodica sedi u hladovini. Upoznam se sa ljudima, deca me gledaju kao čudaka I čovek sa motorom ih je tek sada upoznao. Uglavnom, počne priča, ko sam, odakle, gde vozim.. Ispostavi se da su dvojica od njih, planinari, visokogorci . Često dolaze u planinarski dom Đatlo, ispod Maganika. Pitam ih za Marka i Ivana, visokogorce koje poznajem. To su im drugari. I tu stariji planinar, pogleda me i kaže. Ja znam ko si ti. Ti si ona žena što sama vozi po planinama Crne Gore i ima blog, piše o tome. Nasmeja me čovek baš To što je čuo za mene nije mi čudno. Nema baš žena ovde u Cg koje se same lomataju po raznim nedođijama, ali ovo za blog, haha. Rekoh mu da jedino gde pišem je na ovom našem forumu, sigurno je na to mislio. Kaže, ne znam gde, ali čitao sam da si o Maganiku pisala. E, o Maganiku jesam sigurno, više puta Ispričasmo se i ismejasmo slatko, ali vreme leti, a ima puno da se vozi. Momak sa motorom, Ilija, takođe ide jednim delom kuda i ja, pa krećemo da zajedno odvozimo deonicu do Vratla. On tamo ostaje da prespava, a ja idem da istražim novi put, preko Sinjajevine koji izlazi na Semolj. Kod Vratla, na brdu klupica sa pogledom A izgleda i konjić voli lep i prostran vidik. Ponovo sam sama, sad i na nepoznatom terenu. Put za Semolj ima jednu deonicu sa nizbrdicom, a zatim i usponom uz neku liticu. Nije strašno, ali kada se ide prvi put i ne zna se šta da se očekuje, može biti malo nezgodno. Neizvesnost uvek podiže adrenalin i izoštrava čula. Ali i donosi zadovoljstvo kada sve dobro prođe. Posle uspona dolazim do pitomijeg dela, Svrčke Bare Put se i dalje penje. Prvo po čistini , a kasnije ulazi u šumu. Na vrhu se ponovo otvara vidik na lepa prostranstva Sinjajevine Posle Svrčkih Bara, prolazim pored katuna Bokvica, pa Poljane Nastića i onda stižem do Semolja. To već znači da sam uspešno izvezla ono što mi je bio glavni cilj tog dana, deonica od Vratla do Semolja. Sada je sve lakše i poznato. Tu izlazim na asfalt i spuštam se serpentinama do Redica. Jer od ranije znam da odatle mogu ponovo offom ispod kamenih greda Sinjajevine da dođem sve do Mioske, umesto da celom dužinom od Semolja do Mioske idem asfaltom. To je onaj put iz prethodnog posta, samo sada njim vozim sve od Redica. Već sam strašno iscrpljena, pa promašujem na jednom mestu i zaglavljujem se u šumi. Ipak, posle malo muke i manevrisanja, vraćam se na pravi put. Bio je to dugačak ali uspešan dan. Uvek je dobro otkriti nešto novo. A posebno jer donosi ogromnu satisfakciju. Ali i podstiče želju da se nastavi dalje

Ako će ko ovamo, javite se. I za kafu a možemo i deo zajedno odvoziti. Recimo preko Sjevernice, Prekobrđe, dolina Opasanice... Ako sam tu, što da ne

Znači, prerađeno je i zvanično. To je zbog deonice od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog koju je voda sasvim uništila i praktično je neprohodna. Dešavalo se da krenu ljudi sa većim motorima i zaglave se , pa satima pokušavaju da izađu nazad. Mada , već neko vreme vidim da stranci znaju za ovu novu trasu, samo nisam znala da je sada to i zvanično deo teta. Ko je pratio šta sam pisala o vožnjama u Cg, seća se da često pominjem Maganik. Tet sada prolazi tom rutom, ispod mog Maganika

I one vožnje, i mesta koja ne vozim prvi put, svaki put me iznenade nekim novim otkrićem. A nekada je dovoljno samo različito doba godine, da se osetim kao da sam prvi put tu. 05.07.2025. Sela Donja i Gornja Ljuta, Raško, Konjev laz, Kokoravac ( dužina rute 97,2 km, najviša tačka 1580 mnv) Ovi nazivi ovako, ama baš ništa ne znače. Ali, ruta je veoma zanimljiva ako se obrati pažnja kuda ona zapravo ide, posebno gde joj je najviša tačka. Ovu putanju sam sasvim slučajno otkrila istražujući tu stranu planine ispod kamenih vrhova južnog oboda Sinjajevine. Prvi deo puta je takođe lep i zanimljiv za vožnju. On vodi kroz šumu delom planine preko puta Manastira Morača do iza Mioske, ka Gornjoj Morači. Taj deo rute se nalazi sa desne strane reke Morače, u pravcu njenog toka. Put je zemljani, postepeno se penje i krivuda, prateći izohipse, do Gornje Ljute, a onda nešto strmije, serpentinama silazi do Morače. Kada se preko mosta pređe Morača izlazi se na asfaltni put Mioska, Bovan, Žabljak.. Iz Gornje Ljute lepo se vidi kameni venac južnog oboda Sinjajevine , a nazire se i tačkica ispod njih, do koje ću se ja popeti kada siđem i pređem Moraču. Ova crvena tačkica označava mesto do kog se najbliže mogu popeti ispod kamenih vrhova. Tu je jedan napušteni katun, a danas ću otkriti da je par stotina metara niže, katun u kome još uvek izdiže jedina preostala porodica u tom kraju. Ovaj put u donjem delu slike, to je asfaltni put od Mioske ka Žabljaku, preko Boana. Uspon na drugu stranu planine počinjem u selo Raško. A onda se kroz šumu strmo penjem naviše. Šuma u jednom trenutku prestaje, počinje kameni put , strm i loš, ali i lepi pašnjaci. Moja današnja krajnja tačka je iznad Konjevog laza, i nešto iznad Kokoravca. To je ujedno i krajnja tačka ispod kamenih litica do koje se motorom ili terenskim vozilom može doći. Izvor u selu Raško,sada dosta siromašan vodom Na putu ka katunu ispod litica Preko puta prelepi vrhovi Tali Iznad, veoma blizu, kameni vrhovi na rubu Sinjajevine I evo me na livadi starog katuna. Dalje uzbrdo nema. Možda spretni planinar može, ili koza, ali beta i ja, ne I Tali se lepo vidi sa druge strane Novo saznanje, do koga sam došla gledajući u mapu dok sam odmarala u hladovini, je da se motor i ja nalazimo neposredno ispod Torne ( Bablji zub - 2217 mnv). To me je baš obradovalo. Bila sam ovde nekoliko puta ranije ali nisam nikada tačno locirala poziciju. U prvom trenutku sam pomislila da je to ovaj najviši vrh iznad motora, što se vidi. Jer po mapi Torna nije ni kilometar pravolinijski od mene. Ali ipak nije. Ona je iza ovih kamenih greda, i ne vidi se iz ove pozicije. Svakako me je obradovalo saznanje da sam tako blizu, ispod tog vrha. Stari napušteni katun ušuškan ispod kamene litice Pogled na Moračke planine Pronađi uljeza U povratku odmah ispod ovog brdašca , pogrešno skrećem i tako otkrivam taj jedan preostali katun sa domaćinima koji još uvek izdižu. Ljudi koje srećem na vožnjama su uvek srdačni, uvek raspoloženi za priču i svi žele da ugoste. Nekada svratim, najčešće ne, ali ovog puta ne mogu da odbijem. A domaćinstvo je na prelepom mestu, i ono ušuškano ispod kamenih litica. Rekoše da se ti vrhovi iznad zovu Zavodište. Neobično ime. A kakav izvor sa ledenom vodom imaju! Auh kako mi je samo prijalo po ovoj vrućini. Već sam počela da se pitam hoću li preživeti dan i živa stići nazad kući, ili ću se negde od toplote prevrnuti kraj puta. Spas u zadnji čas ! I to leden Pogled na Tali sa njihovog imanja (sveže pokošenog ) Pogledajte gde se katun nalazi. Koliko iznad svega ostalog. Ova udolina između planina je kanjon Morače. Levo na slici se vidi magistrala kod Crkvina. Poslednja na horizontu, da kažem leva polovina srca iznad kanjona, je početak Platija. I Štavanj koji pominjem da se često popenjem. Moja kuća je na suprotnoj strani. Po silasku na Miosku stajem da se malo odmorim. Imam još dosta do kuće. Društvo mi prave dva slatka kučenceta . Današnja ruta A pik izgleda ovako

Planina o kojoj ću sada pisati, po kojoj sam vozila je pravi mali skriveni dragulj. Prvi put sam preko nje vozila prošle godine i to samo jednom. To je bila istraživačka vožnja, pa samim tim nije bila opuštena, tako da tada nisam ni sagledala u potpunosti šta ova planina nudi. A nudi osim prelepih proplanaka sa pašnjacima, i fantastičan pogled na možda najviše planinskih vrhova u Crnoj Gori sa jednog mesta 03.07.2025. Bukumirsko jezero i Crna planina ( 98,8 km, najveća visina 1934 mnv). Danima sam umorna. Čini mi se koliko god da spavam, budim se još umornija. A i vrućina tome doprinosi. Ovu vožnju sam želela da ponovim, odmah čim sam je prvi put izvezla. Nisam zapamtila tačno zbog čega, ali ostalo mi je u sećanju da sam tada pomislila kako bi bio izazovno voziti tu rutu u suprotnom smeru. Verovatno zbog serpentina i kamena pri silasku sa Crne planine ka Brskutskom katunu. I tako je ostalo na čekanju da se kockice poklope, uglavnom u mojoj glavi, i da se ponovo uputim tamo. A kako kockice nikada neće biti lepo složene, nisam imala šta da čekam, pa odlučih danas da odem na tu planinu. Više je stvari koje su me u suštini trebale odvratiti od te namere danas. Na primer, loša zadnja guma, nezadovoljavajuće moje opšte raspoloženje i energija, potencijalne poteškoće zbog težine nekih deonica, vrućina... Ali, reših da krenem, sa idejom da će mi se bar energija usput srediti , pa će i ostale stvari doći na svoje. To se nije ovaj put desilo. Znate ono kada nije tvoj dan, pa se čini da stalno kasniš za trenutkom. U početku sam vozila ko pijana po poznatom putu do Štavnja . Zadnja guma mi je klizala u svakoj krivini. Nisam se nešto uznemiravala, mada se jesam zapitala, ako ovde kliza, kako ću izaći iz Brskuta do Bukumirskog jezera, a i posle po tim serpentinama na Crnu planinu. A, valjda ću nekako A onda, kako sam počela da se spuštam ka Jablanu i Brskutu, stisla me neka sentimentalna kriza, i ne pušta. Mnogi putevi ovde za mene imaju lični pečat, pa i ovaj. I tako nekao, sa glavom negde u oblacima stigoh u Brskut. Nekada je uspon odatle do Bukumirskog jezera bio dosta izazovan, posebno u jednom njegovom delu. Poslednji put kada sam ovuda išla, asfalt je bio stigao do potoka i početka uspona. Sećam se, kiša je neka padala kad smo tu naišli, a put je bio onako, kamen sitniji i krupniji, kako gde. A na jednom povećem usponu baš sam se pomučila da izađem. Ali danas, potpuno drugačija situacija. Put je potpuno izravnjan i verovatno pripremljen za asfaltiranje. Baš šteta za enduro svet. Bio je to izazovan put i samim tim zanimljiv. Svakako će on i asfaltiran , i dalje ostati interesantna opcija za stizanje na Bukumirsko jezero. Inače , otkako vozim u poslednje vreme, primećujem u Crnoj Gori intenzivan trend asfaltiranja nama baš značajnih puteva. Šteta za nas Druga takođe loša vest je da će izgleda naplaćivati ulaz vozilima u Nacionalne parkove. Gde sve, još ne znam, ali videla sam već postavljenu kućicu na ulazu ka Bukumirskom jezeru. Takve kućice sam prošle godine videla da su i na Bjelasici postavljene. Ali, loše vesti se ovde završavaju. A moja energija i fokus se značajno poboljšavaju. I od tog trenutka sve postaje čarobno, a na prvom mestu pejsaži. Oni su zapravo i zaslužni za moj iznenadni energetski bust Bukumirsko jezero ušuškano ispod Kučkih planina Posle jezera, kratko vozim asfaltom u pravcu ka Veruši a onda kod Brskutskog katuna silazim na makadam, put kojim ću se popeti na Crnu planinu. Crna planina takođe pripada Kučkim planinama i nalazi se u neposrednoj blizini Magliča, tačnije odmah u njegovom nastavku. Uspon sa ove, južne strane je kamenit, a pri samom kraju se završava nizom serpentina koje delimično podsećaju na one iz Velje Dubokog ka Kapetanovom jezeru, ali nisu toliko strme ni dugačke. Uspon na Crnu planinu iz pravca Brskutskog katuna Katun Crna planina u pozadini Već sam se popels na Crnu planinu. Uspon mi nije toliko teško pao kako sam očekivala, posebno zbog loše gume. Rasterećena jer je neizvestan deo prošao, razgledam malo detaljnije okolinu i zapažam tri travnata vrha do kojih vode tragovi kvada. Penjem se redom. Sa ovog vrha je prelep pogled na Komove. Zapravo, gledajući u pravcu Komova raspoznajem, Carine, pa Turjak, a onda i Margaritu. Kako je to dobar osećaj kada sa planine preko puta gledam vrhove na koje sam ranije izašla motorom Put kojim sam došla. A ono brdo iznad, njega nisam odmah uočila, na njega ću se vratiti da se popnem. Zove se Bali vrh. Još jednom pogled na katun Crna planina u podnožju i Kučke planine preko puta. Ovaj vrh iznad kacige je Maglič Komovi Sad pogled sa Bali vrha. Maglič ( 2142 mnv) je u produžetku , desno na slici Na horizontu ( levo) vide se Prokletije i sneg još uvek na njima Vizure odozgo su nestvarne! Ispred mene su vrhovi Kučkih planina (masiv Žijovo), Pasjak ( 2052 mnv), Štitan ( 2165 mnv), Surdup ( 2184 mnv), Treskavac ( 2024 mnv). Maglič I sa trećeg nižeg vrha pogled na Verušu i put kojim ću se spustiti do nje A odavde sam došla U ovom delu planine, ka Veruši, putevi su zemljani. Voda je napravila puno kolotraga, a u nekim delovima su dosta i uništeni. Pogled ka mom kraju, Maganik, Moračke planine, Sinjajevina... Fotografije ne mogu da dočaraju lepotu i posebnost ove planine. Ona nije poznata, ni posećena, ali je prelepa. Put do nje sa koje god strane da se krene je dosta loš, propao, od zima i kiša. Ali kada se popne, vredi svaka rupa i svaki kamen Još jedna posebnost ove planine, za koju ni ja nisam znala je da ispod nje izvire reka Veruša koja se kod Opasanice spaja sa rekom Opasanicom i tako nastaje Tara. Čarobna planina! Skrivena, nenametljiva, a možda čak i više pleni lepotom i ostavlja bez daha.

Kako ide tvoje putovanje? Fino napreduješ. Lepi predeli jel da?

01.07.2025. Javorak, katun Ravanjski, Donje Vučje ( 79,8 km, najveća visina 1566 mnv) Ne znam ni sama kako bih opisala ovaj dan, i vožnju. To je ono kada od starta ništa ne teče glatko, ali se izveze gde se krenulo i u suštini je sve ok. Tu rutu koja se nalazi sa druge strane magistrale, preko puta Crkvina, povremeno prođem, bar jednom godišnje. Put do sela je nasut i u relativno dobrom stanju, ali gore do katuna i planine je da kažem potežak. Nikad se ne zna šta će me sačekati, naročito posle zime. Ima tu i serpentinica i uspona i kamena i sitnijeg i krupnijeg, ponekad i vododerina. Sve to nije mnogo dugačko ali nekada ume pomalo da izbaci iz ravnoteže A volim tamo da izađem jer često naiđem na konje koji su pušteni , sami. Ali, danas ih nije bilo. Samo krave. Zato ću iskombinovati fotografije sa današnje vožnje i jedne iz prethodne godine. Ali da se vratim na početak. Prvo sam jutros dok sam se spremala nagazila bosa na mišolovku, i ona mi je uheftala prst na onoj nozi gde mi je bio prelom. Srećom palac , on je veći i jači, pa nije bilo posledica, osim što je baš zabolelo. Opsovala sam sve po spisku, uglavnom sebi jer sam tako nesmotrena. Uh! To me je u startu iznerviralo i usporilo, pa me je uhvatila vrućina dok sam na kraju bila spremna za polazak. Ali nekako krenuh. Prvi deo rute vozim istim putem ( jednim od tri, četri), ka Crkvinama. Juče mi je ispred kuće prošla grupa Čeha enduraša. Prvi je zastao kod kuće da sačeka ostale. Malo sam popričala sa njim. Došli su da se provozaju par dana kroz Cg. Ne voze Tet već random, kuda nauđu. Zašto ih pominjem? Vozeći danas onako smorena, ka Crkvinama, još ni sa asfalta nisam sišla, kad eto njih u nekoj krivini u hladu, stoje i gledaju navigacije. Jedva me prepoznaše jer juče nisam bila u opremi, ni na motoru. Pitam ih kuda će. Kažu u Kolašin. Mislim se, Majo hajde budi malo otvorenija ka ljudima, reci im da znaš puteve, razne, da mogu sa tobom ako hoće, pošto ideš u tom pravcu. Inače bih se verovatno samo javila i išla svojim putem. Ali kao pokušavam da promenim pristup , mada mi ne ide baš najbolje, i da kao više komuniciram sa ljudima. I tako im ja kažem da idem u tom pravcu, da poznajem puteve, pa ako hoće sa mnom i ako im ne smeta za nijansu laganija vožnja . Pažljivije vozim posle povrede, a inače ne vozim brzo, a vidim svi imaju srednje i veće motore, što znači da na pravcima verovatno gasiraju. Oni se obradovali. Kažu, može. Nigde ne žure, na odmoru su. I tako krenem ja mojom omiljenom rutom pored lovačkog doma pa naviše. Onako, vozim solidno. Na tehničkim delovima malo zaostanu, na ravnom mi priđu u točak. Ali su fini. Drže distancu uglavnom . Ja ih pratim u retrovizoru. Na skretanjima stanem dok svi ne pristignu. I fino nam je išlo, maltene do mesta gde sam ono zimus pala na ledu. Kad, svira mi ovaj iza. Šta je bilo? Nekom se probušila guma. Ok, ajmo nazad do čoveka. Imaju rezervnu ali čovek prvo hoće da uprska onaj sprej za krpljenje. Vrućina napolju iako smo u šumi. A on sve polako. Skida torbe, sedište, traži alat...to sve traje. Ja već znam da od spreja nema vajde, ali šta ću, čekam da shvati i sam. Naduva on kompresorom, kaže izgleda da drži. Sve opet pakuje i vraća i mi krećemo dalje posle jedno 45 minuta. Nismo dve krivine prošli, staju opet . Guma ne drži. Kakvo iznenađenje Tu sad nema proširenja pa svi stajemo na sred puta. Oni donose kamenje da podmetnu pod motor da se može skinuti točak. Skidaju točak, ponovo torbe, sedište, alat. I onda momak sam kreće pajserima da skida gumu. Ostali stoje okolo ili odmaraju. Malo mi je neobično. Mi bi jedni drugom pomogli, ako ništa drugo ono bar da bude brže. Oni ne. Dodaju komoresor i šta treba, ali on sam demontira gumu. Srećom vešto to radi ali baš usporeno. Mene već noga počela da boli od vrućine i stajanja ali ne mogu ih sad ostaviti kad sam ih zvala da me prate. Plus je čovek izbušio gumu na mojoj izabranoj ruti Zameni on nekako gumu, naduva je, kad i ona pušta. O haosa. Ili je uštinuo pri montaži, ili mu je nešto ostalo unutra pa probušilo i novu gumu. Momci uopšte nisu nervozni. Njih to zabavlja, čini se sve, osim ovog što mora ponovo da skida gumu. Ja tu već počinjem da razmišljam da li oni uopšte imaju još rezervnih guma, jer će teško naći u Cg da kupe. Kažu imaju još Sve to je trajalo preko dva sata. Srećom treća guma je držala pa smo mogli nastaviti. Ispratila sam ih do magistrale. Tu smo se pozdravili, a ja produžila da na brzaka izađem do Vučja i napravim kružić. Jeste bilo već kasno, trebalo je da sam već u povratku, ali aj idem da ne propadne dan. A gore, put, onako... Par puta mi proklizala zadnja guma, kramponi na izdisaju, a kamen i uspon to ne praštaju. Ali izađoh. A tamo je lepo. Katun Ravanjski je ispod planine Vagan 1663 mnv, sa jedne strane. A sa druge pešačkom stazicom, čovek i konj, ali ne i motor, mogu proći do katuna Miočkog, koji se nalazi ispod Umova. Između ta dva katuna ima manje od kilometar, ali nije moguće motorom proći. Ja do Miočkog katuna moram sa Mioske, preko Moračke Bistrice , do Tisovog krša, pa dole u katun. Konji koje sam pomenula slobodno su pušteni i oni šetaju između tih katuna. Danas nisu bili u Ravanjskom katunu. Ali su bile kravice. Današnje slike Uspon do katuna Katun Ravanjski, prazan, samo su tu kravice Iza šume vire Umovi Slike od prošle godine sa konjićima Motor ih uvek interesuje. Neki priđu da onjuše, a neki sa distance posmatraju. Vreme je za ručak Tata, mama i sin Ova bela kobila me prepoznaje. Nju sam više puta sretala na različitim mestima. Uvek priđe motoru, ali i meni. Hoće da se pomazi. Karakteristična je po tome što ima jedno plavo oko. Ovaj put je i ovaj šareni, braon konjić želeo da se mazi. A hteli su malo i moj ranac da gricnu I silazak sa planine na drugu stranu ima jednu, ne mnogo dugačku nezgodnu kamenu nizbrdicu. Tu uvek pažljivo prođem. Sa te strane planine sam prošle godine pokušala da siđem putem koji je ucrtan na mapi, ka Gornjem Lipovu, ali tog puta nema. On je potpuno zarastao od verovatno godina ne korišćenja. Šteta. Bio bi i to zanimljiv put. Iako nisam prešla neku kilometražu, sve ovo danas, plus vrućina, me je toliko izmorilo, da sam na pumpi ostala punih pola sata sedeći u hladu uz sladoled i koka kolu. Već me sve pumpadžije tamo znaju, pa uvek malo i proćaskamo . Povratak je bio preko Pješčanice i Tori. Tu prolazim pored jednog domaćinstva gde leti budu dve gospođe, čuvaju kravu. I uvek zovu na kafu ali ja nikada ne svratim. Uvek žurim umorna kući. Sada su im tu bili i sin i unuci. I zapeli, hajde svrati na lubenicu. I ja šta ću, svratih Fini ljudi baš. A i lubenica bila dobra, slatka. A kod njih debela hladovina. Zadržah se više od pola sata. A umorna sam baš, baš. Toliko da me u povratku blagi kolotrag izbacio, i samo se prevrnuh u jarak pored puta. A tamo trava do pojasa. Dobro me zmije nisu pojele. Na već postojeći umor dodajem i napor za podizanje motora. To je kazna za prepuštanje umoru i padu koncentracije. Kad podigoh motor, dalje do kuće vozim koncentrisano i relativno brzo, da privedem kraju ovaj čudan ali na kraju lep dan.