U potrazi za Nedođijom

živke · Jun 18

Jao kako genijalna ova poslednja fotografija! Baš me nasmeja

makikt · Jun 18

Volim božićne i novogodišnje praznike.

Još od malena me je radovala ta praznična atmosfera, verovatno i zato što smo tada svi porodično bili na okupu.

A raduju me uvek i raznobojni svetlucavi ukrasi u kući a i u gradovima.

Ovde u Crnoj Gori, posebno volim za praznike da odem sa ćerkom do onog malog fensi gradića na obali mora, Luštica Bay.

On je tako u suprotnosti sa svime gde motorom a i bez njega idem, ali eto, taj jedan dan u godini, nekako volim da siđem do tog gradića i osetim tu lepu prazničnu atmosferu kojom odiše. A ono što posebno krasi ovaj gradić su nestvarno lepi zalasci sunca.

Kao i motorom, kada negde krenem autom, to obično nije najkraćim, a ni najboljim putem

Pa smo tako do Luštice išle preko Virpazara, pa starim putem za Bar preko planinskog prevoja Vršuta, pa jadranskom magistralom do Luštice

Jeste da smo krenule na more, ali kako planine da preskočimo.

Sutorman,

na vrhu prevoja je vidikovac sa klupom odakle se pruža pogled ka Virpazaru i Skadarskom jezeru.

U blizini je i tvrđava Sutorman, može se popeti stazicom do nje, ali mi nismo ovaj put išle gore.

Dok smo tako sedele i uživale u pogledu odjednom odnekud odozdo iz šume izbiše dva razjarena bika.

Auh pomislih, pa dal je moguće. Juče me napadoše guske a sada će izgleda bikovi

Srećom za njima dođe i gazda, pa ih je nekako obuzdao.

Malo niže ka Baru naišle smo na spomenik Tuđemilske bitke.

Odatle se pruža prelep pogled na Bar.

Sunce je bilo naspram telefona pa deluje kao da je veče .

Brzo siđosmo u Bar a zatim obalom do Luštice.

A ona, čarobna, šarmantna, kao da smo došle u neki drugi gradić u nekoj drugoj zemlji

Plažica

Svetionik

Može se popeti na svetionik. Odatle ako se pogleda u pravcu Lovćena nazire se i mauzolej.

Ovo je jedan neobičan kafe u obliku igloa.

Služe tople napitke.

Obavezno se tu uvek počastimo

Setiću se kako se zove meni omiljeni topli napitak od kuvane jabuke i kruške, začinjen raznim ukusnim i mirisnim začinima

Ogromna jelka i vozić

A onda je polako padao mrak, lampinjoni su se palili i sve je dobilo novu , blještavu, prazničnu notu.

A iza svetionika se polako gubio poslednji narandžasti oreol u zalasku sunca

Nije enduro, ali jeste skriveni dragulj na jedan sasvim drugačiji način

Nikola-Pera · Jun 19

Bravo Maki,nema nazad i nemoj samo kvad....svi mi koji smo se lomili znamo koliko traje oporavak i koje posledice ostaju, trajno,ali i dalje vozimo motore.

Drago mi je da si ponovo u prirodi i da mozemo da uzivamo citajuci i gledajuci tvoje avanture.

makikt · Jun 19

Moje pisanje će biti u narednom periodu malo izmiksano.

Malo ću pisati o 2024. godini, a malo ću se prebacivati na sadašnji trenutak, kako bih dok mi je sveže pisala o vožnjama i utiscima sada , kada sam ponovo krenula da vozim posle povrede.

To neće biti odmah neke spektakularne vožnje, a verovatno ni ne tako česte.

Rešila sam dozirano i postepeno da vozim, pa videćemo kako će to ići .

Iako je bilo poželjno, da odmah pošto sam probila led i napravila prvi krug, ubrzo ponovo zajašem Betu i napravim još koji krug, to ipak nisam mogla da uradim odmah.

Prvo, zbog toga što sam onaj dan crkla.

Potpuno sam bez kondicije a i nerešenog sedišta u smislu udobnosti, sve živo na telu me je bolelo posle vožnje. Bila mi je potrebna pauza za oporavak.

Drugi razlog su kiše.

Za danas je prognoza rekla sunčano, suvo vreme i bez kiše.

Zanemarićemo jučerašnju provalu oblaka, mokru i klizavu zemlju i moje polu potrošene krampone.

Ipak mora da vozi pomalo, da se sigurnost i forma vrate koliko toliko.

Loše sam spavala, zbog grmljavine a i nekih privatnih stresova.

To nikada nije dobra polazna osnova za vožnju.

Ali plan je bio da isteram Betu danas i to sam i uradila.

19.06.2025. Štavanj- Donje Slacko- Jasika - Štavanj (dužina treka 54 km, max visina 1420 mnv)

Štavanj je visoravan preko puta mene, na nadmorskoj visini od oko 1000 m.

Do nje se stiže putem u dužini od oko 15 km, preko reke Sjevernice.

Put je u početku seoski asfaltni, a onda prelazi u makadamski boljeg i kasnije lošijeg stanja sa dosta serpentina.

Jako zanimljivo za vožnju i vežbu.

A gore kad se stigne, ima jedno lepo brdašce na koje volim da se popnem. Pogled puca na sve strane. Na Maganik, Moračke planine, Sinjajevinu, ali i Kučke planine sa druge strane. Vidi se i put za Crkvine, Prekobrđe, svašta nešto...

A sjajno je za fotkanje

Trava nije pokošena, pa je brdašce prekriveno prelepim čupavim zelenim tepihom , prošaranim raznobojnim poljskim cvećem.

Moračke planine i rub Sinjajevine

Maganik i Moračke planine iza

U zelenoj travici, zeka spi ....

Prelepo poljsko cveće

Slike imam samo odavde pa sam ih malo više stavila, jer jesu lepe

Prvobitno sam mislila samo da se provozam do ovde i nazad.

Ali ipak odlučujem da produžim uzbrdo i napravim krug.

Biram za povratak rutu kojom nisam mnogo puta vozila jer sam je i otkrila tek prošle godine.

Do Slackog je poznat put. Da sam tuda nastavila izašla bih na asfalt u mestu Lopate.

Ali ja skrećem ka Donjem Slackom, putem koji me vodi nizbrdo u jednu kotlinu.

Tu imaju dve kuće ali obično prazne.

Prvi put kada sam otkrila ovu rutu desio mi se peh. Stala sam da slikam konja i ugasila motor. Kada sam htela da krenem, motor nije hteo da upali.

Beta ima mali akumulator, i ne sme mnogo da se vergla jer će se isprazniti.

A tu u toj kotlini signala nema, a ni nizbrdice da se upali na gurku.

Uopšte mi nije bilo svejedno.

Srećom iz petog pokušaja motor je upalio.

Ovog puta konja nije bilo, a ne bih ni stajala.

Put odatle naniže nije baš uočljiv.

To je verovatno put koji su stanovnici te dve kuće preko livade a posle i kroz šumu trasirali za svoje potrebe.

Nije održavan, zarastao je, ima povremeno i neke manje kamene stepenice.

Sve to zahteva povećanu pažnju.

On se spušta i uključije na uski asfaltni seoski putić kojim vozim nazad jedno vreme.

A onda u selu Jasika ponovo uzbrdo vijugavim putićem, pa nizbrdo, pa opet uzbrdo malo strmijim i lošim makadamom ponovo izbijam na Štavanj.

Odatle 10 km serpentina nizbrdo, pa preko Pjenavca i nazad kući.

Lep krugić za uhodavanje i vežbu.

Nije preterano težak a ne dozvoljava ni za trenutak da pažnja popusti.

Sparina je već bila velika kad smo se vratile kući.

Iako i dalje pomalo nesigurna u vožnji, polako guram.

Svašta nešto me ometa, pa tako i neprospavane noći. Ali krenula sam, to je važno.

Negde ću tako i stići

makikt · Jun 20

Sad ponovo nazad u 2024.

I ponovo planina ali bez motora , već na sopstveni pogon

05.01.2024.

Uspon na Maglič (2141 mnv). - Kučke planine.

Maglič je grebenski vrh na jugoistoku Crne Gore. Sastavni je deo Kučkih planina ( masiv Žijevo).

Ovaj planinski masiv se nalazi uz samu granicu sa Albanijom a povezuje Prokletije sa jedne i Komove sa druge strane.

Obzirom da nije bilo snega nigde u okolini sela, ćerka i ja smo na ovo planinarenje krenule potpuno neopremljene za zimske uslove.

Ja sam doduše imala kamašne a ona je pošla samo u trenerci, čak ni štapove nije ponela.

Autom smo došle što smo bliže mogle da priđemo katunu Laković, nekih možda dva kilometra makadamskim putem.

Put je baš bio oštećen od vode, jedva smo i dotle stigle.

Već tu je bilo jasno da ćemo pešačiti po snegu.

Ja sam ranije vozila motorom baš tim putem, a i dalje preko Širokara tet-om ka Opasanici.

U letnjim uslovima ambijent potpuno drugačije izgleda.

Ne mogu da se opredelim kada je lepše.

I jedno i drugo je potpuno čarobno.

Tu okolo ima niz planinskih vrhova, a nedaleko su i dva planinska jezerca, Bukumirsko i Rikavačko.

Sada, po snegu cilj je bio što dalje autom prići kako ruta ne bi bila predugačka.

Na kraju je ipak bila, ne mogu se setiti da li 14 ili 16 km.

Samu hajking rutu nismo poznavale.

Držale smo se strogo treka, jer onako po snegu i grebenu nema se orjentir gde ići.

Nezgodne su i kamene rupe ispod snega.

Lako može noga da upadne i dođe do povrede.

Fascinantno je bilo to pešačenje.

Nas dve potpuno same na tom belom prostranstvu, okružene visokim planinskim divovima .

Polako smo napredovale, korak po korak, jer je bilo vrlo nezgodno na nekim kosim delovima posebno, poledio je sneg a nismo imale dereze.

Baš se moralo paziti da ne otklizamo u jarak.

Ali nismo želele da odustanemo.

To je višestruko nagrađeno fenomenalnim pogledom na koju god stranu da se okrenemo.

Makadamskim putem idemo do katuna Laković, odakle se skreće levo u brdo ka Magliču

Eno, tamo treba da se popnemo.

Uf, ima dooosta da se ide

A Kučke planine ovako bele su prelepe

Nestvarno.

Kao da hodamo po nekoj drugoj planeti.

Do Magliča nije sve konstantni uspon.

Penje se, pa se spušta, pa opet penje..

Usponi nisu strmi ali po zaleđenom delu nije ni naivno bez adekvatne opreme.

Komovi u produžetku

I sneg potpuno netaknut.

Još malo i eno ga greben Magliča

I popeh se i ja. Jeee!

Maglič 2141 mnv

I pečat smo našle u metalnoj kutiji.

Dan brzo odmiče, mora se nazad pre mraka.

Moramo požuriti, a ja sam već umorna.

A oblaci se spuštaju, nešto će uskoro početi da pada.

Kad se ovaj prevoj pređe sve je posle lakše. Nema više uzbrdo, samo na dole

Još jedan pogled na Maglič (levo), i Komove ( desno), u istom kadru .

Sjajan je ispao dan.

Uspon je bio uspešan iako smo krenule nepripremljene.

A gore uživanje za sva čula.

Tišina, lepota i nestvarni prizori.

Vredelo je truda u potpunosti

Neću opisivati moj pokušaj u povratku da se po zaleđenom putu popnem do mesta odakle se vidi Bukumirsko jezero da ćerki pokažem.

Umalo neslavno da se završi sa autom ispod puta. Ljudi naravno u blizini nema.

Ali, sve se dobro završilo.

Bukumirsko jezero ostaje za drugi put.

Utisaka je i bez njega puna kapa

makikt · Jun 20

Zimski meseci u planinskim krajevima su nezahvalni za vožnju, čak i kada nema snega.

Snega ,a i leda gotovo uvek ima na većim visinama u nekoj meri.

Kada se tome dodaju niske temperature, vožnja se svodi na to da se ugrabi lep sunčan dan sa dovoljno prijatnom temperaturom u ful zimskoj odeći, pa i tada može da se napravi tek kratki krugić do granice sa snegom ili ledom.

Pa sam se ja tako pomalo vozikala kad se moglo, gde se moglo, čekajući toplije vreme.

Januarske vožnjice i još ponešto ( 2024)

Mesto Granica na putu ka Maganiku ( 1100 mnv)

Dotle se moglo, snega gotovo da nije ni bilo

Samo se Komovi bele

Dva dana kasnije malo je napadalo ali je i stegao minus

Kada se na motoru hladnoća uvuče u kosti, samo vatrica spašava

Svaki put mi ova stena u Sjenokosima izmami osmeh

Pa sam jednom čak od kuće peške zapucala naviše do nje.

To nije ni malo lak uspon. Gotovo pravi planinarski.

Do nje od kuće imam da pešačim 8 km, a visinska razlika je čak 700 m.

Na pašnjacima je bilo i snega, vlažnog i podubokog. Dosta sam se namučila i da nisam toliko bila uporna, odustala bih posle petog kilometra.

Ali svaki veliki trud bude nagrađen.

Gore su me sačekala dva preslatka šteneta.

Baš su me obradovali. Jedan ume i šapicu da pruži.

U povratku su me pratili do kuće pa sam gotovo zaboravila na umor.

Zimska idila na Sjenokosima

Moje stope u snegu

Radost zbog uspešnog uspona

Preslatke male kuce

Pozdravlja me

Uspon je dugo trajao pa me je u povratku uhvatio mrak, a lampu nisam ponela.

Tačnije uhvatio bi me mrak da se te večeri nije desio neki fenomen na nebu.

Nebo je odjednom postalo roze, i brda i sneg, samo je mesec bio žut.

Pa je umesto mraka dugo bilo svetlo napolju. I neobično roze.

Tek nešto kasnije, gotovo sat kasnije od uobičajenog vremena pao je mrak, a nebo i mesec su dobili normalnu boju.

I dalje ne znam kakva je to pojava bila, ali o čemu god da se radilo, spasilo me je hodanja po planini po mraku.

aca-pn · Jun 21

Auuu kako sve ovo dobro izgleda po snegu, potpuno druga dimenzija u odnosu na leto, kao da nisu isti predeli, bravo !

makikt · Jun 21

Kada je ono beše bilo da sam šetala naviše , pošto sam prohodala? Pa sam prvi put, posle dužeg vremena malo bliže gledala Maganik, a da nije sa magistrale.

Sećam se da sam mu tada poručila, čekaj me, uskoro ću doći !

I evo, došla sam

A on me se verno čekao

21.06.2025.

Krug, Katun Maganik, Rekočica, Ponikvice, Gornja Rovca ( 52 km, najviša tačka 1684 mnv )

Nisam se baš uvozala nešto puno do sada, bile su to samo dve vožnje , ali reših danas da odem na Maganik.

Nije baš da idem korak, po korak, više će biti da po neki i preskačem, ali uhvatio me neki neizdrž, da se što pre vratim u formu, a vožnja gore ka Maganiku, po kamenu je značajna stepenica u tom povratku.

Znam da je možda i rano, posebno što me od jutros noga više boli od uobičajenog, plus gore nema signala, a ne znam ni kakav je put, ali rekoh, idem da vidim, pa dokle mogu.

To kod mene u najvećem broju slučajeva znači do kraja, ali uvek kao krenem sa tom rezervom da mogu da se vratim ako zatreba .

Srećom danas nije vruće. Čak je i pomalo hladno, jer duva vetar.

Vožnja do groblja, pa zatim i do Gornjih Rovaca, se ni po čemu nije razlikovala od svih prethodnih tim putem.

Nisam imala ni neku posebnu nelagodu.

Kao da nisam nikada ni prekidala.

Vozim naviše i trudim se da budem što opreznija, a to opreznija samo vožnju čini nesigurnom.

Vrlo brzo odbacujem tu ideju o oprezu na taj način, i fokusiram se na put, neravnine, kamenje i kako to što tečnije da savladam, a onda to postaje ona stara poznata vožnja, poznatim putem koga volim.

U šumskom delu put je dosta zarastao pa se cela iscepah na trnjine.

A kasnije od Granice počinju serpentine i strmiji uspon naviše sve do Pogledala.

Prošle godine je put do Maganika popravljan da stočari mogu da izađu.

Ali vidim tragove kiša i snega, ima na par mesta oštećenja, voda je nanela kamenje, ali ništa što se nije moglo proći.

Poznate krivine, poznati kamen, poznate vizure.

I stižem do Pogledala ( 1518 mnv)

Tu malo zastajem da slikam, kad čujem motore iz suprotnog smera.

Dva Čeha voze TET CG , pa idu obilaznicom jer je put od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog potpuno uništen zimus.

Pozdravismo se i svako ode na svoju stranu.

Ja ka Maganiku, gde ubrzo i stižem.

Uvek odem do katuna Maganik, pa se jednim putićem popnem do ispod starog katuna.

Volim tamo malo da posedim.

Tu su moji baba i deda nekada izdizali stoku, ali od katuna je ostalo samo par kamenova.

Ipak, uvek odem do tamo.

Taj neki osećaj bliskosti i pripadnosti tom mestu, toj planini, osećam odavno, još pre nego sam se uopšte popela na Maganik.

Oduvek me je vuklo da odem gore.

Kada sam to uspela motorom, nije mi bilo dosta. Želela sam na vrh. To sam i uspela prošle godine . Popela sam se peške sa ćerkom na Međeđi vrh. Pisala sam ovde o tome .

To je bilo ispunjenje mog dugogodišnjeg sna

Stigoh ja i danas do katuna Maganik ispod mog dragog Maganika.

A on me je verno sačekao .

Imala sam osećaj da mi se i obradovao.

Ili je to samo bila moja radost za oboje

Kamen i divljina, savršena lepota

Ovde iznad u kršu su bile stare kolibe.

Nije se smelo graditi dole na polju.

Polje je bilo samo za stoku.

Nekada je stoke bilo toliko, da trave na Maganičkom polju jedva da je bilo dovoljno.

Maganičko polje ispod

Ovde je verovatno najviša tačka na današnjoj ruti, 1684 mnv.

Inače odatle počinje jedna od pešačkih ruta za uspon na sam Maganik.

Lepi moj Maganik.

On me nikada ne razočara , a uvek, baš uvek mi donese neopisivi mir i neobjašnjivu radost.

Nastavljam dalje ka Rekočici, pa skrećem ponovo u planinu, da napravim krug.

Usput neočekivano nailazim na parkiran skider i blokiran put.

Srećom čujem u blizini testeru, pa je vlasnik brzo došao i pomerio ovu grdosiju da se provučem pored.

Dalje nastavljam kroz šumu, pa sve džombastijim kamenim putem stižem do Ponikvice.

Htedoh da siđem do jezera, ali sam promašila skretanje. Mrzelo me da se vraćam, drugi put ću.

Ponikvica odozgo

Današnja ruta nije previše dugačka, ali je zahtevna.

Umorilo me je konstantno stiskanje ručica kvačila i kočnice. Zaboleli su me dlanovi , ali i čitave ruke .

Treba još vežbe da se svi ti mišići vrate na staro, da se podsete kakve sve napore treba da izdrže

Morala sam do kuće još koji put stati da odmorim.

Pa jednom i u šumi gde se obično ne zadržavam jer bih tu mogla sresti medu.

Već sam ga jednom tu i videla.

Ali umor čini svoje, a ovde je lepa hladovina.

Srećom medveda danas nema

I to je to.

Iako mi nije izgledalo tako do pre par dana, čini se da fali samo još nekolicina koraka, i ponovo sam opet ona stara.

Da li je to dobro ili loše, pokazaće vreme.

Ali svakako je dobro vratiti se na ono gde sam stala kada me je povreda zaustavila

Skittles · Jun 21

Pi bre Maki bolje onaj dan da smo poskidali kofere sa CF-a i obrnuli krug oko Maganika zajedno

Šalu na stranu, veoma sam prijatno iznenađen!

Kad sam te video pre manje od mesec dana, ne bih rekao da ću danas čitati kako se voziš, ali to je samo još jedno svedočanstvo o tvojoj odlučnosti.

Svaka čast, iskreno, i veoma mi je drago da si prelomila na pravu stranu

Kako ono beše, više žalimo zbog stvari koje nismo uradili nego zbog onih koje jesmo.

Sad se mislim pu, umesto na veći, trebao sam na manji motor da se prebacim, evo listam mobile.de i gledam Bete zbog tebe.

Eto mene za jedno dve nedelje ponovo u CG, pa se nešto akcijati mora

Svaka čast, ozbiljne vožnje i kilometraže, veće nego što mnogi pređu po asfaltu.

A priroda je nestvarno lepa, mislim da CG prednjači jako u količini lepote po km2.

makikt · Jun 22

Februar mesec (2024) je bio dosta zanimljiv.

Ne toliko za vožnju, mada bila je tu i tamo poneka, ali smo zato, ćerka i ja napravile dve lepe pešačke ture.

Jedna u primorskom delu Crne Gore, a druga planinska, prava zimska

Ova primorska je isto lepa i zanimljiva na svoj način. Nije predugačka, ni posebno teška, onako baš za uživanje.

14.02.2024 Vrmac, vrh Sveti Ilija ( 766 mnv, dužina staze oko 10 km)

Kolima smo došle do parkinga u blizini Kotora, na početku pešačke staze.

Raspremile se za šetnju, i krenule polako stazom naviše.

Staza je širok, uređen makadamski put.

Okolo je svuda zeleno primorsko rastinje, a u početku se prolazi kroz četinarsku šumicu.

Ja sam sakupljala usput šišarkice koje su otpale sa drveća. Kao pravo dete

Čim smo se malo popele naviše, otvorio se pogled ka Kotoru i zalivu.

A iznad njega vire beli vrhovi Lovćena.

Sa druge strane vidi se Tivat

Dan je bio vedar i prelep. Uspon nije veliki pa nije bilo teško hodati po suncu.

Ipak smo jakne poskidale.

Ostaci neke stare građevine neposredno pre vrha

A onda malo lošiji uspon i krupan kamen.

Peške nije problem, ali da je tuda trebalo motorom, e to bi već bila druga priča.

A sa vrha fantastičan pogled na zaliv

I beli Lovćen gore na vrhu

Prelepe vizure

U povratku ka parkingu produžavamo još malo stazicom kroz šumu da još jednom bacimo pogled za zaliv sa još jednog vidikovca

Ali dan se tu još ne završava.

Pre nego smo krenule nazad u Močila, svratile smo do farme Carević, taman da odgledamo i uživamo u prelepom zalasku sunca.

Bio je to jedan jako lep dan.

Nežan, topao i blag, onakav kakav može samo da bude uz obalu mora ili iznad nje.

mali_veseljak · Jun 22

Najbolja tema na forumu

.

makikt · Jun 22

Sad planinski uspon.

To je bilo ozbiljno planinarenje po snegu, opet bez adekvatne opreme za sneg i led, pomalo preambiciozno, ali uspešno

Za ovaj hajking smo dan ranije morale autom otići da izvidimo, prvo da li je uopšte prohodan put za kola, bio je zatvoren zbog odrona, a zatim i da proverimo dokle autom možemo doći.

Nije imalo smisla da se spremamo, ranom zorom poranimo jer je dan kratak a onda ustanovimo da ne možemo doći do starta.

17.02.2024. Uspon na Mali Zebalac ( 2065 mnv, dužina rute 15,5 km).

Prvobitno je cilj bio Veliki Zebalac ( 2129 mnv.), ali zbog nedostatka dereza i vrlo strmog uspona na sam vrh po uskoj liniji to nije bilo moguće, pa smo se popele na Mali Zebalac. I to je bilo donekle rizično bez dereza, ali oprezno, polako i popele smo se.

Autom smo došle do prevoja kod Semolja.

Trebalo je još dva kilometra ići kolima do Javorja, ali je put bio pod snegom, a uspon je, pa smo nažalost morale i to prepešačiti.

To rutu produžava u zbiru 4 km, ali nije drugačije moglo.

Prvo hodamo uzbrdo po asfaltmom putu koji je pod snegom, pa po makadamskom, a onda više puta nema, samo netaknuti sneg i naše stope na njemu.

Pratimo trek a i putokaze

Ubrzo se vide samo naši tragovi u snegu

U početku hodamo po blagom usponu naviše livadama prekrivenim snegom.

A onda dolazimo do kotline sa katunima ispod vrha Lebrčnik.

Mi treba da prođemo jednom kosinom iznad kotline sa leve strane.

Kosina je pod snegom koji je poledio.

A na nekim mestima je nanos snega takav da nema uopšte horizontalne stazice, pa obuća bez dereza kliza.

Posebno moja.

Ćerka nekako prolazi, a ja ni sa štapovima ne uspevam da se zadržim, i da se ne bih survala dole i povredila, sedam na zadnjicu i tako se otklizam do podnožja

Epilog toga su pantalone pune snega. Hodam u farmerkama jer planinarsku opremu nemam, potpuni sam amater

Ali ono što je gore, je to što sam se našla na dnu rupe iz koje treba izaći. A vreme teče, a i snaga.

Dodatni problem je kako se uspeti do gore samo u cipelama koje klizaju.

Takve situacije zahtevaju domišljata i brza rešenja.

Da ćerka siđe dole da mi pomaže, to bi samo zakomplikovalo sutuaciju i verovatno dovelo do toga da se moramo vratiti nazad.

Dosetih se da vunene rukavice iz ranca navučem na cipele i pokušam tako napraviti bar neki grip, da se uz pomoć štapova mogu uspeti do gore.

Uz malo muke i uspevam.

Dosta snage sam već potrošila a nismo ni do podnožja Zebalca stigle.

Snađi se kako znaš, rukavuce na cipelama

Ovo pokazujem odakle sam se isklizala i na čemu

Posle ove neslavne epizode sa klizanjem , nastavljamo dalje.

Još imamo šanse da stignemo na uspon.

Pred nama se prvo pojavljuje sa leve strane Lijevno ( 2081 mnv), ali on nam nije sada cilj.

Svakako, ni na njega se bez dereza ne bi moglo.

A sa desne strane prelepi i veličanstveni

Veliki Zebalac ( 2129 mnv)

I odmah do njega Mali Zebalac ( 2065 mnv)

Brzo shvatamo da Veliki Zebalac ne možemo bez dereza, a i za Mali je upitno.

Ali pokušaćemo kada smo dovde došle.

A pokušati je već pola od uspeti

Idemo polako blažim kosinama ka vrhu.

Levo od uspona se pruža prelep pogled na planinu Lola.

Tuda leti ponekad vozim motor, a i tet cg prolazi tuda.

Ja se inače plašim visine, posebno ivica a i hodanja po klizavim usponima.

Ne znam dal je do vrha bila veća borba za dah ili da savladam strah , ali se popeh

Kako je samo moćan i veličanstvan osećaj kada pobediš samog sebe i stigneš na cilj uprkos preprekama.

Ponele smo i kolače da se počastimo na vrhu kao nagradu za uspešan uspon.

Iza mene je Veliki Zebalac

A okolo prelep pogled na Lolu

Popela sam se nekako ali kako sići a ne stumbati se.

Uh...

A da sačekam ja proleće gore, da se sneg otopi ?

Neee, ipak neće moći. Moram sići kako znam i umem, pa makar i četvoronožke

Srećom nije bilo potrebno.

A onda sve istim putem nazad kroz sneg.

Snaga me već izdaje polako, a ima još dosta da se hoda.

Ali nema predaje, ne može se noćiti u snegu.

I tako, nogu, pred nogu, dođosmo i do one kosine.

Samo sad smo odmah sišle u rupu pa dijaginalno izašle iz kotline.

Za nama su ostali vrhovi prelepih Moračkih planina.

Dan se polako bližio kraju, a i nas dve smo bile sve bliže kraju rute.

Svaki mišić na telu je boleo.

Ali upečatljivija od toga je sreća koja nas je ispunila zbog uspešnog uspona i sjajnog dana

To je ono što se pamti i pokreće napred.

makikt · Jun 23

Današnja vožnja je trebalo da bude lagana i opuštena, obzirom da sam krenula ne baš sasvim raspoložena za vožnju.

Pa sam izabrala rutu u blizini i da većim delom prolazi kroz šumu zbog vrućine.

Jeste da se ne penje previše visoko, do 1284 mnv, ali računala sam u šumi neće biti tako vruće.

23.06.2025. Cerovice- Lazba- Liješnje- Ocka gora- Jasenovo- Manastir Morača- Bare Radovića-Ravni-Petrova ravan

( 72,6 km, max visina 1284 mnv)

Od kuće silazim na magistralu i par km vozim njom do skretanja ka reci Morača.

Prelazim je preko starog železnog mosta i odatle se uzbrdo penjem strmim seoskim asfaltnim putićem do Cerovice.

Taj put je deo tet-a. On dalje produžava ka Kapetanovom jezeru, međutim sada nije moguće tuda proći jer je put oštećen zimus od kiša i snegova. Dok nije asfaltiran verujem da je to bila veoma izazovna deonica. Asfaltirano je ranije, pre nego što sam ja počela da vozim ovuda.

Međutim, i ovako je jako zanimljiv za vožnju, sa dosta serpentina i strmim usponom.

Asfaltom idem do Cerovice, a odatle dosta zapuštenim i zaraslim šumskim putem vozim ka Liješnju (1150 mnv).

Taj putić sam pronašla još ranije.

Volim da vozim njim je ide uz rub gornjih vrhova kanjona Mrtvice.

Sama reka i kanjon dole se ne vide, moralo bi se malo pešačiti do ivice.

Ali treba znati gde i kuda.

Ovaj put malo ko koristi pa je u nekim delovima potpuno zarastao u travu, tako da se ne vide kolotrazi ispod, a znam da ih ima.

Veoma je nezgodno voziti u ovo doba godine kada je trava visoka, a žbunje sa obe strane zaklanja put.

Baš sam morala biti oprezna.

Ali sve je bilo dobro do momenta kada sam već izašla iz šume i htela da stanem sa strane na livadu ,da slikam Liješnje i vrh Lukanje čelo nad njim.

Od visoke trave, nisam videla da livada nije ravna, već naglo postaje kosa, baš ispod moje leve noge na koju sam htela da se oslonim.

I prevrnem se tu u minus sa motorom.

Naravno, noga ostane zaglavljena ispod.

Srećom ne ova sveže zarasla.

Tu sam se već iznervirala.

Em je vrućina, em motor već vidim ne mogu podići, em gorivo curi kao iz česme.

Izvučem se ispod motora, probam ga podići, ne ide.

Tri puta pokušavam, ma kakvi.

Tu sam izgubila svu snagu i načisto se skuvala.

Tek onda odlučujem da izvadim onu moju dizalicu da je tako nazovem, umesto da sam to uradila odmah, i lako podižem motor.

Vidim trava je baš mokra od goriva.

Gledam rezervoar, nije sve iscurelo, biće još malo da se provozam.

Moglo je baš da prođe bez ovog prevrtanja.

Sad, šta je tu je, idemo dalje.

Kružni putić iznad Cerovice,

Ispred je vrh Lukanje čelo ( 2042 mnv), a u podnožju Liješnje

Ovde sam se prevrnula

Slikano je posle podizanja motora.

Kanon Mrtvice i obronci Maganika

Najveća dubina kanjona Mrtvica je oko 1200 m, tako da se ja i motor nalazimo tu negde na najvišoj tački kanjona.

Još jedno mesto za slikanje kanjona

Liješnje, prelepe livade i pogled na Lukanje čelo pravo, i Moračke planine levo

Posle slikanja, ne mogu reći i posle odmora jer je bilo jako vruće a hlada malo, krenula sam ponovo kroz šumu, sada drugim putem koji ide izohipsom dobrim delom ispod planine.

Put je lep, održavan , sa dosta krivina, ali se može fino voziti.

Prolazi kroz Ocku goru i Jasenovo i posle 22 km se spušta na magistralu kod manastira Morača.

Tu nisam stajala da slikam, samo sam vozila.

Posle manastira Morača prelazim u brda sa druge strane magistrale. To su ona brda kojima često vozim.

Ali, pre toga silazim do Morače i Kaluđerovog mosta, da se i beta slika sa mostom

Strašno je vruće, pa se ne zadržavam duže.

Ne idem najkraćim putem nazad, već sam planirala još jednu deonicu koju praktikujem da vozim kada hoću malo da se uvežbam.

To je zemljani put, ima serpentina, nekada i vododerina, podosta je strm i penje se na greben u mestu Ravni.

Odavno nisam tuda vozila.

Put je suv pa nema problema, a ponegde uzbrdo može fino i da se doda gas.

Posle grebenom, pored lovačkog doma, dobro poznatim putem se vraćam kući.

Podosta me umorila ova vožnja, iako sam planirala da bude lagana i opuštena.

Verovatno zbog vrućine i umora od podizanja motora.

Sve u svemu, dobra je to bila vožnjica.

Gore, dole, pa opet gore, dole i začas gotov krug.

A dugo nisam bila ni u Liješnju, pa mi je pogled odatle na Moračke planine, dodatno ugrejao dušu.

U poprečnom preseku današnji tobogan izgleda ovako

vidakn · Jun 24

Možda e-mtb nije loša opcija, Bosch sistem sa dve baterije, prelaziš 100km i oko 3000m elevacije lagano.

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

makikt · Jun 24

Da, razmišljala sam i o tome dok je bila dilema šta na dalje voziti, i da li uopšte išta voziti

Morala bih prvo probati, ne znam kako bi e-mtb išao uz krupni makadam i kamen.

Deluje mi da su mu gume tanjušne

Mada, verovatno imam pogrešnu predstavu jer mi je to sasvim nepoznato.

Svakako mu je privlačna težina. Njega bih podizala bez problema

Sa druge strane, tih je, pa se meda ne bi uplašio ako slučajno naletim na njega ili nedaj bože ostanem bez baterije u planini.

Ali, i to dolazi u obzir kao opcija u budućnosti, pa videću malo da se raspitam.

Bor-i-slave · Jun 24

On 6/18/2025 at 10:25 AM, makikt said:

2024. je počela praznično, kako drugačije .

Snega nigde ni od korova, a iščekivala sam ga, jer mi je druga ljubav uz motor, skijanje.

Ali te godine snežnih padavina gotovo da nije bilo, pa tako gornje skijalište na Bjelasici ni jedan, jedini dan nije radilo.

Za praznike mi obično dođe ćerka pa čak i ako vreme dozvoljava vožnju, motor ostaje parkiran i čeka.

Ali se na drugi način obiđe ponešto novo i lepo u prirodi.

Dugo sam ovde a nisam do tada obišla vodopade na reci Cjevna. Zovu ih Nijagarini vodopadi. Pod tim imenom se mogu i na google maps naći

Oni su jako blizu Podgorice, nekih 15-tak km u pravcu ka Tuzi.

Sve je asfalt, pa se može doći bilo kojim motorom a i autom.

Dan je bio kišovit, ali to ne umanjuje lepotu kanjona i vodopada.

Priroda ume da napravi neverovatna umetnička dela.

Voda je prelepa, zelena.

A tek po vedrom i sunčanom danu mogu samo da zamislim kakva bi to slika bila.

I za kraj moja dogodovština sa guskama.

Nisam znala da ujedu pa sam prišla da se slikam.

A ćerka je zabeležila sliku po sliku ono što je usledilo

Naravoučenije, ne prilazite guskama , bićete ujedeni

Oprema Majo, cizme

Promenio Jun 24 član Bor-i-slave

vidakn · Jun 24

Da, razmišljala sam i o tome dok je bila dilema šta na dalje voziti, i da li uopšte išta voziti
Morala bih prvo probati, ne znam kako bi e-mtb išao uz krupni makadam i kamen.
Deluje mi da su mu gume tanjušne
Mada, verovatno imam pogrešnu predstavu jer mi je to sasvim nepoznato.
Svakako mu je privlačna težina. Njega bih podizala bez problema
Sa druge strane, tih je, pa se meda ne bi uplašio ako slučajno naletim na njega ili nedaj bože ostanem bez baterije u planini.
Ali, i to dolazi u obzir kao opcija u budućnosti, pa videću malo da se raspitam.

Evo pekosutra krećem na turu iz Pljevlje preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića do Tivta uglavnom offroad.
Ide emtb svuda i po raznim gudurama, e sad negde mora i da se pregura a to mora i motorom ponekad, samo što ebike ima 25kg i mnogo je lakše.
Takođe ima i walk mode, asistenciju tj. da ide sam dok ga guraš.

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

Skittles · Jun 24

Dogovorite se, provozajte deo zajedno, daj Maki da proba

makikt · Jun 24

14 minutes ago, vidakn said:

Evo pekosutra krećem na turu iz Pljevlje preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića do Tivta uglavnom offroad.
Ide emtb svuda i po raznim gudurama, e sad negde mora i da se pregura a to mora i motorom ponekad, samo što ebike ima 25kg i mnogo je lakše.
Takođe ima i walk mode, asistenciju tj. da ide sam dok ga guraš.

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

Pa to je sjajno!

Želim ti da uživaš na tom putovanju a posle i da napišeš putopis.

E sad si me zainteresovao

Koji ti imaš e mtb da konkretno za taj pogledam malo po netu?

A ako imaš i koji filmić svoj gde si vozio, pošalji

vidakn · Jun 24

Ovo je moj bajs

Haibike XDURO AllMtn 3.5 2020 - e-motion experts GmbH

WWW.EMOTION-EBIKES.DE

858199-2020
Nemam filmove, ne snimam, vozim za svoju dušu a nemam ni vremena da obrađujem filmove a ni posebnog dara za to.
Zato slika imam milion...
Što se izbora bajsa tiče, gledaj da je Bosch sistem, minimum baterija od 625wh, postoji i 750wh za Bosch smart sistem, kupiš još jednu dodatnu koju držiš u rancu (ili ako ram ima opciju za kačenje dodatne baterije ne moraš da je tegliš u rancu, haibike ima tu opciju) i zameniš po potrebi.
Oko 2000e je dobar polovan bajs sa dobrom opremom.

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

makikt · Jun 24

Da se ponovo vratim na 2024. godinu.

U februaru i martu moglo se voziti tu u kraju na nižim visinama.

Snega je bilo malo, tu i tamo povremeno padne. Ali bilo je i hladnih dana, pa zemlja poledi a i sneg koji pomalo napada i ne može se voziti.

Koristila sam šta sam mogla, pa na kraju kad se sve sabere, fino sam se izvozila.

Pošto nisu neke celovite rute, prošaraću malo i okačiti po neku fotografiju sa tih zimskih vožnjica.

Selo Mrtvo Duboko

Kanjon Mrtvice

Manastir Kostrikovača ušuškan ispod Maganika

Zelena Mrtvica u zimskom ambijentu

Sreteška gora

Stara seoska planinska kuća sa štalom ispod

Ušće Pješčanice u Taru

Bojna glava ( 1512 mnv)

Prvi cvetići u februaru

Ali ne da se ni sneg još, na putu za Maganik

Tori

Zečka (1420 mnv), Komovi se naziru u oblacima, a dole desno je autoput

Pogledalo pod snegom (1518 mnv), 14.03.2024.

Vodopad kod sela Ljuta

Morača u gornjem toku

Izlazak do prvog katuna ispod Maganika, Poljana

21.03.2024.

Ipak do katuna Maganik se još uvek ne može, ima još uvek snega

Još malo da otopli pa će i tu moći.

makikt · Jun 25

25.06.2025. Prekobrđe, Uvač, Turjak, Margarita - park prirode Komovi ( 103,2 km, najveća visina 1970 mnv)

Ovo je jedna jako lepa vožnja, moglo bi se reći prava bombonica.

Od kako sam ponovo počela da vozim, trudim se nekim redom i postepeno da dodajem složenije elemente.

Pošto je Maganik uspešno savladan, a on je izrazito kamenit teren, sa pojedinim deonicama koje zahtevaju dodatni oprez, na red je došla jedna sasvim drugačija vožnja.

Radi se o delu crnogorskog teta koji se nalazi na brdu tačno preko puta mene.

Put je zemljani, bar u prvom delu, a ono što je karakteristično je da prvo dolazi spust sa velikim nagibom do reke Sjevernice, a onda uspon sa serpentinama, koji kasnije prelazi iz zemljanog u kameni, i penje se do visine od 1250 mnv.

Ta deonica ume često posle zime da bude u jako lošem stanju, sa puno dubokih kolotraga i putem koji je odnela voda, pa i nanetim kamenjem.

Kako dugo nisam vozila, nisam ni znala kakvo je tamo stanje. Polazeći od najlošije pretpostavke, sve sam odlagala ovu vožnju, ne osećajući se dovoljno spremnom za nju.

Međutim, kako je jutro krenulo sa lošim informacijama, da je jedan momak stranac, možda nestao baš u ovim krajevima, na ovom delu teta, tu oko mene, a ja sam i tako htela na vožnju, a kako sam prethodnih dana vozila ka Maganiku i ka Liješnju i nisam primetila ništa neobično na tim putevima, rešila sam da danas idem preko Prekobrđa i Sjevernice, i usput obratim pažnju da nema nekoga u neprilici.

Druga bitna stvar kod ove vožnje je i dužina.

Ruta je duža od prethodnih, dnevne temperature su visoke, a ja još nisam povratila kondiciju.

Ispostaviće se da što se samog stanja puta tiče, bar do reke a i gotovo ceo zemljani uspon , put je sređivan.

Kolotraga ima vrlo malo i to uglavnom u gornjem delu.

Problematično je ostalo jedino parče puta sa krupnijim i rasutim kamenom, ali ništa što se nije moglo savladati.

Više je motor osetio, jer je sve vreme konstantni uspon.

Na kraju uspona dolazim do prevoja odakle se put nizbrdo spušta do mesta Uvač, ispod novog autoputa.

Prevoj se inače nalazi ispod vrha Zečka ( 1420 mnv).

Uvek volim tu da se popnem jer ima fantastičan pogled, ali znam da je sada jako visoka trava i prosto nije bezbedno voziti uzbrdo, a ne videti šta je ispod. Tako da ovaj vrh danas preskačem.

Ali samo taj

Nikoga nisam srela usput, niti je bilo nekih neobičnih tragova koji bi ukazali na to da je tu neko bio u nevolji.

Nastavljam dalje.

Posle silaska u Uvač vozim asfaltom do skretanja za Opasanicu. I dalje se asfalt nastavlja, čak su ga i produžili u međuvremenu, što me baš i ne raduje.

To je još uvek tet , do jednog račvanja, gde tet produžava pravo a ja skrećem levo uz Turjačku reku.

Lepo je uz rečicu voziti. Ima i lokvanja.

Na par mesta put preseca reku, ali je gaz plitak i nije problematičan.

Putem uz reku se vozi do kraja, tj do račvanja.

Desno se skreće za visoravan Turjak, a levo za Margaritu.

Ja se prvo penjem na Turjak ( 1800 mnv).

Zemljanim putem sa serpentinama, brzo se stiže do vrha.

A tamo me čeka klupica i pogled

Mali Suvovrh ( 2028 mnv) i Suvovrh ( 2211 mnv)

Kada se još malo putem produži, stiže se do katuna Pričelje odakle se pruža pogled na Rogamski vrh ( 2303 mnv) , a pomalo vire i Kučki Kom ( 2487 mnv) i Ljevorečki Kom - Kraljevsi Kom (2470 mnv)

Mali Suvovrh

Preko puta je Margarita, tamo idem posle

Ali prvo da pozdravim čika Savu.

On me je jednom prilikom bukvalno spasao pomogavši mi da izvučem motor iz nekog krša u kome sam se zaglavila, ne pitajte kako

Čika Sava je jedan od retkih preostalih stočara , koji leta provodi sam sa svojim ovcama u ovom zabačenom katunu.

Par minuta ćaskam sa njim, a onda se spuštam nazad do podnožja da bih se popela sa druge strane , na Margaritu.

Margarita je u stvari katun na drugoj strani planine, a videćete sad i zašto je zanimljiv.

Nalazi se ispod Komova, sa njihove zapadne strane.

Iznad Margarite takođe ima brdo gde volim da se popnem jer je pogled fantastičan na koju god stranu se okrene.

Visina na kojoj se nalazim je 1921 mnv

Komovi, Ljevorečki i Kučki, i Rogamski vrh

Strmenice ( 1959 mnv)

Katun Velja rupa u podnožju

Oba ova mesta su čarobna.

A Komovi, prelepe kamene grdosiije, čini se da su na dohvat ruke.

Volela bih da sam mogla duže da ostanem.

Ali, daleko sam od kuće.

Moram nazad.

Treba preći sva ona moja brda preko puta, a pre toga sići sa Margarite, pa izaći iz Opasanice, doći do Lopata, pa Slacko, pa Štavanj...i onda kući.

Savršen dan, puno utisaka, a i kilometara.

Umor uzima danak, ali držim se do kuće.

A onda čujem žalosnu vest, momak je pronađen, stradao je u saobraćajnoj nezgodi.

Nije u planinama, ali to ne menja ishod.

Ne mogu da se ne zapitam, vredi li sve ovo što radim (o)?

A onda prelistam svoju temu, pogledam ove slike, i znam.

Vredi svaki sekund !

makikt · Jun 26

2024.

Mesec april je bio...bio je...

Nisam bila u Crnoj Gori, pa nisam puno ni vozila.

Ali je maj započeo sa meni najdražim i najznačajnijim usponom, na Maganik - Međeđi vrh. O tome sam vam detaljno pisala onda kada se i desio i verujem uspešno prenela moje oduševljenje usponom. Zapravo to je bio kraj aprila

Prvomajske praznike ćerka i ja smo iskoristile za još jedan interesantan uspon. Ovaj put na planinu u primorju.

04.05.2024. Rumija ( 1595 mnv)

Rumija je vrh iznad Starog Bara.

Kolima se uskim krivudavim putem može doći do mesta Dobri Do i crkve Sergeja Radonješkog.

Odatle se prvo penje neko vreme kroz šumicu, a onda po strmom kamenjaru do platoa odakle se pruža lep pogled na Bar sa jedne strane, i Skadarsko jezero i Albaniju, koja je veoma blizu, sa druge strane.

Dok smo se mi popele dotle, spustili su se oblaci, pa pogled nije najčistiji.

Ovo je vidikovac iznad Starog Bara na putu ka crkvi gde smo ostavile auto.

Početak uspona kroz šumicu.

Staza je lepo obeležena , pa se i bez treka bez problema može popeti.

Na izlazu iz šume video bi se Bar da nema oblaka.

Dole levo se nazire ruska crkva pored koje smo parkirale auto.

Šumi put prestaje, zamenjuje ga kamena staza i poveći uspon.

A onda izbijamo na plato, odakle sa druge strane vidimo Skadarsko jezero ali i albansku obalu.

Odatle uspon do samog vrha postaje još strmiji i kamenitiji.

Borim se i ja nekako sa ovom strmom kamenom stazicom.

I jednog trenutka se pomalja mala crkvica sagrađena na samom vrhu.

To nam je cilj.

I evo nas!

Pogled sa vrha je prelep, iako oblaci malo kvare sliku . A možda je i upotpunjuju

A tu su i nezaobilazni kolači kao nagrada

Još malo slikanja, šta ću kad je lepo

Silazak je mnogo lakši, mada kako kome.

Ja se borim da ne sletim naglavačke dole.

Ipak silazim u jednom komadu.

Pre nego što smo napustile ovo lepo mesto, obišle smo i crkvu.

Lepa impozantna građevina.

Posle ovog uspešnog uspona rešile smo da sebe častimo jednim danom boravka na moru i kupanjem za relaksaciju i oporavak.

Petrovac na moru, prelep u svako doba godine.

A najlepši kada može da se kupa

makikt · Jun 27

Ako je prethodna vožnja bila bombonica, ova je par ekselans delikates

Rastu mi apetiti, ne mogu da čekam, pa preskačem korake u uvozavanju.

Ah, sad je malo šta i ostalo što uopšte mogu preskočiti.

Valjda je to dobro, živa sam, još mrdam

Pitao me je jedan prijatelj iz davnih dana, zašto kod mene mora sve i odmah?

Dobro je pitanje, ali za nekog drugog.

Za mene, ako nije sve ( pod uslovom da je moguće), gotovo je jednako kao ništa, a ako nije odmah ( a može), sutra je već propuštena prilika.

Možda i nije dobar pogled na život, ali moj je, takav, kakav je.

Nego, da se vratim na vožnju.

27.06.2025. Bjelasica

Manastir Ćirilovac, Bikovača (1908 mnv) - Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Ključ ( 1952 mnv), Katun Rupe, Katun Potoci

- dužina rute 108 km, maksimalna visina 1991 mnv

Sama ruta, naročito od manastira Ćirilovac pa do vrha Bikovače, gde se nalazi ova neobična , potpuno fascinantna crkvica, sadrži deonice koje nisu baš lagane, i zbog pokretnog kamena a i zbog nagiba.

Posebno poslednje dve, tri serpentine.

Takođe i deonica kod silaska u katun Rupe, kako se i iz samog imena može naslutiti, jer se nalazi u rupi ispod Bikovače, i taj deo puta ima dve, tri strmije serpentine sa lošim krupnim kamenom.

Nasipan je taj put , ali opet mora se pažljivo i polako.

A što se tiče vizura, pogleda i osećaja na samom vrhu i vrhovima, moja ocena je čista desetka!

Tamo gore, kada se popne, vreme staje.

Sve oko tebe poprima neku drugu, novu dimenziju.

Sve je dole ispod tačke na kojoj stojiš, i sve je nekako beskrajno prostrano a ujedno i beskrajno malo.

Crkva Preobraženja Gospodnjeg , na Bikovači

Ovim putem se dolazi iz pravca od Manastira Ćirilovac

Put kojim nastavljam od crkvice ide po uskom grebenu, levo i desno je provalija.

Na horizontu se vide Komovi

Sam vrh Bikovača ( 1908 mnv)

Crkvica u pozadini

Sa Bikovače produžavam napred putem, ali se ubrzo prateći tragove kvada, penjem na samu ivicu litice iznad katuna Rupe.

Pogled je prelep. Priroda fascinantna.

Slike to ne mogu da dočaraju.

Imam i par filmova, ako shvatim kako to mogu da uradim, okačiću i njih.

Pogled na Ključ ( 1952 mnv), tamo idem posle, i na put kojim ću sići u Rupe.

Volim stene pa to ti je

I odavde se nazire crkvica

I na kraju Ključ!

Isto livadama, tragovima kvada, sa nešto strmijim usponom penjem se bukvalno ispod samog vrha Ključ.

Da nije bilo toliko vruće a ja u svoj oklopnoj opremi, popela bih se i tih par stotina metara uz kamenjar na sam vrh.

Ali i bez toga, osećala sam se kao pobednik .

Svi ovi predivni vrhovi, prelepe vizure, priroda koja ostavlja bez daha, napunili su me takvom energijom da mi se činilo da mogu i da poletim.

Da je bio još kakav uspon, pa i strmiji, i na njega bih izašla

To je takva lepota, koja opčinjava, raduje, ispunjava, briše svaku setu.

Moćna, čista, sveobuhvatna.

Da poželiš da se stopiš sa njom i ostaneš zauvek tu.

Ali, moram sići ovaj put ...

Ključ ostaje iza mene do nekog sledećeg viđenja.

U katunu Rupe srećem još entuzijasta, ali na četri točka

Vožnju završavam svraćanjem kod malih rođaka.

A tu si i maca, pas, koke i tele

Konji i krave su negde na livadama na ispaši.

Kakav dan!

Kakva vožnja!

Koliko prelepih utisaka

Ne vredi, moraću da smanjim doživljaj.

Crna Gora jeste prelepa, i ima toliko toga da se vidi, i uvek nešto novo da se otkrije.

Ali ne mogu očekivati da svaki put to bude sve fascinantnije i lepše.

Ili možda i mogu? Ko zna ...

makikt · Jun 29

29.06.2025. Katun Ropušnica (1511 mnv) ispod grebenske planine Tali (2063 mnv)

Dužina rute 89,2 km, najveća visina 1511 mnv

Ropušnica je katun na planini nedaleko od mene. Povremeno volim da se provozam do tamo.

Ne samo zbog pogleda na veličanstvene Tali koje ponosno stoje iznad samog katuna, već i zbog same vožnje.

Put do gore je vijugav i u konstantnom usponu. Podloga je delom zemlja a u gornjem delu kamen.

Nedavno sam otkrila još jedan način da izađem do gore.

To je nekada verovatno bio šumski put za izvlačenje drva jer je dosta strm, a i manje održavan, pa je veoma izazovno voziti njim uzbrdo, a i nizbrdo. Posebno ako je put mokar.

Sada to nije slučaj, zemlja je potpuno suva, pa moja gotovo ćelava zadnja guma ipak ima koliki toliki grip.

Put je takav da si stalno angažovan, nema opuštanja.

Taman dobro za razmrdavanje i vežbu.

Kada sam krenula duvao je vetar, pomislih , super, neće biti vruće.

Ali aktivna vožnja, u kombinaciji sa suncem, mada većim delom vozim kroz šumu, čini da mi je baš toplo.

Trudim se da to ignorišem, bar dok se ne popnem.

Ubrzo taj strmi vijugavi uspon koji nije baš kratak, završavam na platou odakle puca pogled na kamene obode Sinjajevine, ali i sve visoke vrhove na horizontu, Komove, Kučke planine, desno i Maganik...