U svoje vreme, karađorđeva je bila punjena kajmakom, a ne nekim kiselim belim sirom. Sad je nemoguća misija naći tako nešto. A za šniclu ne sme da se uzme suva, posna šnicla. Ne sme da bude ni premasna, da se vide žile, ali mora da bude sočna. Sad, k'o da jedem belo ćureće meso namesto leba sa kiselim sirom. Poh se odvaja sa svakog komada. Ništa nije zalepljeno za meso, a moralo bi da bude, više je sad neka futrola za meso. Pride, moram da odvojeno tražim tartar sos, a nekad se to podrazumevalo.Ne da cvrcnu malo odozgo nekog kupovnog majoneza, nego čantra sa tartar sosom sa strane. Drugo, bečka šnicla je bila isključivo teleća/juneća. Najbolja, teleća. Ne svinjska. Već 30 godina, ako ne i više, kad to pomenem, gledaju me kao da sam poludeo. A što je najgore, kad im ukažeš da je klopa pogrešno spremljena, naljute se.

Odlično. Hvala. Samo mi nisi odgovorio na najvažnije Koliko greje?

Upravo to i jeste poenta, veći izbor guma. Drugo, koliko je grejanje? Srednje, malo, vrlo primetno, neprijatno jako? Vfr, cbr, fjr... Svi su poznati po jakom grejanju međunožja. Kako je kod panke?

Pitanja u vezi s Pankom. 1. Grejanje nogu i međunožja. Koliko, ima li rešenja? 2. Prednja guma/točak. Da li je neko menjao tih 18' na 17? Kako ide nabavka guma? 3. Potrošnja zadnje gume. Jede li ih ili je "normalna"? Unapred hvala na odgovorima. I da li je neko pogledao onu crnu iz uvoza u S. Mitrovici? Prva u dva posta iznad. Ona nema ABS. I ova, '92. ima ABS. https://www.polovniautomobili.com/motori/24205191/honda-pan-european-st1100?

Ih... Volga sa mečkinim dizel motorom. Taksistički san iz '70-ih i '80-ih.

Sutra su sve 4 trke (SBK i SSP) od 12 do 16h. A dotle izbegavam rezultate.

ZAŠTO SAM ISPAO MAMLAZ - DOPUNA SUMMA SUMMARUM Preskočih u pisanju zaključka. Videli ste da sam svaki put kad sam pominjao mobilni net sebi lepio neki pridev. To je zato što sam ga stalno štedeo, a zapravo sam mogao da ga držim upaljenog i koristim mnogo više. Uplatio sam 1.5GB Evropa paket za 999din. Duž celog Đerdapa sam imao pun MTS signal, nisam se ni prebacivao. Od Oršove sam ugasio tel. a dovoljno bi bilo da se prebacim na RMTS, Orange ili... zaboravih koji beše treći operater sa kojim naši imaju ugovor. U startu sam imao, recimo 1 545Mb, a kući sam se vrati sa 1 445Mb ili tako nekako. Minimalno sam ga potrošio. Sve vreme možete pratiti koliko još imate neta preko MojMTS aplikacije. Isključuju vam net kad potrošite, nema mogućnosti da se zeznete. Jedina caka je u tome da primite poruku, budete sigurni da je aktiviran dodatak, jer im za to treba do 24h. Meni je bio uključen u nedelju za 3, 4 sata. Time sam izgubio jedan dan. Ali sam bio bezbedan. Kad je istekao dodatak, vremenski jer traje 7 dana, stigla je poruka. To važi za celu zonu1 u koju spadaju uglavnom sve evropske zemlje. Da se ne stiskate kao ja, kad ne morate. Mada, da sam imao nosač za mobilni na motoru, možda bi mi i net bio korisniji

Tek će sad da ga izlomi Ono je bio uvod.

SUMMA SUMMARUM Bi i to. Proputovah, videh ono o čemu sam samo čitao. Bilo je bolje i lepše nego što sam očekivao. Prešao sam 1928km, put je umesto tri, četiri dana trajao šest, a mogao je da traje još toliko. Bar meni. Zaljubio sam se u Rumuniju koja je mnogo više od TA i TF, samo što svi žure da to vide i provozaju, zanemarujući usputne lepote. Greota je bezglavo juriti samo na jednu destinaciju i zanemariti sve ono usput. I ja sam na ovom putovanju promašio mnogo toga lepog, ali ću ispraviti. Rumuni - divni, otvoreni, usrdni ljudi, vole da ćaskaju, prijatni su. Slabo divane engleski, ali se rukama i nogama mnogo može objasniti. TA/TF - šta reći a ne zaplakati od lepote. Kao drugi svet. Moj savet, vozite polako i uživajte u svakom metru i pogledu. Mečke ne hranite, zabranjeno je. A i ipak su, ma koliko medene, to divlje zveri. Ako ste u kolima ne otvarajte prozor, da ne biste postali ručak, ili bar meze. Hoće one da se isprave pored prozora i da mole za hranu. Samo je pitanje kada će molba da postane zahtev. Oprez. Čuvene krivine su na TA dosta uže i zatvorenije nego na TF, ali je asfalt bolji. Po lepoti, ne bih ih poredio. Slične a različite, svaka je savršena na svoj način. Vozači - uglavnom uviđavni i izlome se da vam se sklone s puta ako vide motor. Mada, ima i slepaca, kao i kod nas koji ladno iskaču iz sporedne ulice sa onim "nisam te video" ili "jači sam". Dva puta. Kamiončine na putevima su u redu, ali na onim zavijucima kao oko Herkulanuma gde se radi put, budite oprezni. Dva puta zamalo da naprave fresku od mene. Mada, na toliku kilometražu ta četiri incidenta i nisu loš prosek. Ja kad se vratim kući iz BG (turetur 70km) iznenadim se ako niko nije pokušao da me ubije. Policija - slabo sam ih viđao. Naišli smo na četiri, pet radara ili patrola, svi blicaju isto kao kod nas. Ovako sam ih viđao po gradovima kako se vozikaju, ništa specijalno, čak i manje nego kod nas. Samo u Curta de Arges... Krenem iz centra da tražim smeštaj. Ludnica, kolona, vrućina. Pičnem sredinom, polako. U suprotnom smeru isto kolona, jedva se vuku. Ja vozim svoje, 20-30 na sat. Snimim da mi u suret ide policijski auto, ignorišem ga. Kad on na mene, kao da hoće da me štreca. Zabuljio se u mene i nešto gunđa, vidim. Jebi se, kažem i klimnem glavom i ramenima ono... šta nije jasno. Prođemo se. Eto, to je jedini susret sa njima. Biće da tamo nije dozvoljeno provlačenje Rumunija - neuporedivo lepša i zanimljivija nego što je mi doživljavamo. Malo znamo, malo nas i zanima. Ali, verujte, za Sibiu, bar tri četiri dana. Tragu Jiu, bar dan, dva. Za onaj zamak, bar dan, za Albu, dan. O Brašovu i tom kraju ne mogu da pričam, nisam bio, ali sve što sam čuo je predivno. Isto važi i za rudnik soli (Turda, mislim). Sigurno još gomilu lepota nisam ni pomenuo. Aleks mi je pokazivao neke kanjone, neke sjajne puteve, ali nisam zapamtio imena ni lokacije. A tu nam je, blizu. Motor. Bedevija je bila tačno onakva kako sam i mislio da će biti. Nije štucnula, ne baš udobna, ali nije ni daska. Jedino što greje međunožje kao nuklerani reaktor. Malo je dugačka za ove krivine, ali kad se dokopa magistrale, to je njeno carstvo. Dadoh je Aleksu da proba. Bled se nešto vratio. A nije baš plašljiv. Potrošnja se držala između 5 i 6 litara, prema tankovanjima i kilometraži. Ja nisam uspeo da sredim misli i da nešto pametno osmislim. Nisam napravio presek, nisu mi na pamet pale ideje za dalje, nisam uradio ništa od onog što sam hteo pred put. Samo zato jer je previše lepih događaja ili koncentracija na vožnju to onemogućavla. Odmorio sam malo dušu, pomakao se iz kolotečine, promenio sredinu. Malo li je? Nedovoljno je reći da sam zadovoljan ovim putovanjem. Prezadovoljan sam. Stekao sam novog prijatelja, lepo smo se složili od početka (jedino što vozi malo brže nego što se meni sviđa), odlično smo se družili i putovali bez trzavica. Aleks je stigao na vreme i dobro kući. On se spustio njihovom stranom do Oršave i sledećeg jutra je krenuo direkt kući. Rekoh, on je na severu Rumunije. Za taj dan je prešao 1030km. Neki put se radio, pa je morao da se vraća do Bukurešta i da ide okolo. A smaračica mu je pretila da mora da bude u nedelju uveče kod kuće. Budala detinja, ja bih joj baš zato došao u četvrtak. Sve u svemu, završavam ovo pisanije. Budite mi pozdravljeni, uživajte u vožnjama, putovanjima i svojim motorima. Ako se setim još nečega što sam propustio, dopisaću.

DAN ŠESTI (3. AVGUST Sedeći prethodne večeri u Dangubi, osmislili smo plan za poslednji dan našeg druženja. Dunavska magistrala je Aleksova velika želja, meni je put ka kući. On će uhvatiti skelu u Ramu, ja ću na Srebrno jezero kod drugara da se bućnem, pa kući. Skela kreće u 13, 15 i 17h. Računamo da uhvati onu u 15h. Pored vožnje najlepšim putem u Srbiji, pogledaćemo i tvrđave Fetisalam, Golubac i Ram. Naravno, Lepenski vir je obavezan. Za njega nije ni znao. Pred polazak, krenemo na doručak. Nema on pojma šta je to burek s mesom i jogurt. Jedemo, mučimo se, jadni gužva u jedinoj pekari u tom kraju Kladova. Gleda me on i kaže da mu je sad jasno zašto sam tako debeo kad imamo ovakvu hranu. Stvarno je malo bolje nego kod njih. Ponovo Pelivan, pozdravim se sa vlasnikom (onim od sinoć), popričamo se, pitam za bozu. Tek je gotova. Donese devojka 3dl, ona još topla, neprofiltrirana, sa ledom... hmmm nije to to. Popismo. Dođosmo do druge poslastičarnice, pitam (opet) vlasnika za bozu. Ima. Je li hladna? Kakva boza može drugačija da bude, naravno da je hladna. Tri deci, vrlo dobra. Usred priče, setih se da nisam platio Pelivanu, nego sam samo mahnuo. Ostavim Aleksa, sad ću ja. Smeje se Pelivan, neka divna bakica klopa svoj sladoled i čavrlja sa nama, popričasmo se, ode Pelivan svojim poslom, ali me je bakica uhvatila u mrežu i saznah o njoj sve što joj je se vredno pomena desilo u životu. Iščupah se nekako, stižem do Aleksa, on već popio bozu, gutljaj mi ostavio. Izvinim mu se kažem da sam ja malo pričljiviji, pa... Kaže, to sam o tebi shvatio posle dva minuta prvog dana Šta mogu, volim da pričam sa ljudima. I tako krenusmo. Fetisalam je skoro renoviran (kaže čovek u smeštaju, bio i Vučić na otvaranju. Mislim se, eto razloga da ja ne idem) i stvarno lepo izgleda. Skoro je jedanaest. Stajemo na parking, uđemo, popnemo se do tvrđave, kad tamo ona pešačka rampa i piše da se ulaznice prodaju u centru za posetioce koji je u drugom ćošku tvrđave. Dok odemo, vratimo se, nemamo vremena. Paljba, lepo je, videćemo drugi put. Evo kako spolja izgleda. Šibamo magistralom, mališa mi odmiče, pa ga stižem dok fotka, sunčano sa nešto malo oblaka, ali vrućina... Obojica jakne zakačili nazad, neizdrživo je. Molio bih dežurne pravovernike da me zaobiđu po pitanju opreme. Malo lepih detalja Dunava koje je Aleks slikao, sve su njegove fotke do Rama. Smotah na Lepenski vir. Njemu nije baš nešto stalo, ali ode da pogleda. Ja se muvah oko motora. Rumunski autobusi stali, izneli ljudi zvučnike, neka penzionerska tura, rekao bih. Pevaju, đuskaju oko busa. Prilazi jedan stariji gospodin, pita da li sme da se slika na mom motoru. Naravno. Prilazi i jedan simpatičan stariji par, oboje se slikaju na motoru. Sad se u nekim kućama u Rumuniji pokazuje moja Bedevija u svoj svojoj lepoti. Aleksa još nema. Nema ga i nema, preko pola sata. Zovem ga na Vajber (on hvata rumunsku mrežu, ja MTS), evo ga. Oduševljen, Kupio je ulaznicu, bio unutra, ne može k sebi da dođe od radosti i iznenađenja. Nije to očekivao. Vidim da ima kesu sa sobom, neki suvenir je uzeo, nemamo kad da pričamo, skoro je pola dva. On je nameračio skelu u tri. Stižemo, kažem. Golubac- stajemo i pogledam. Već mi malo nije jasno da li ćemo stići, pitam Gugla, treba nam 43 min. Vreme je 14:10. Stižemo, ali ništa od tvrđave. Samo ova fotka. Tu me je videla naša @GR 46. A ja se okretoh, rekoh ova s leđa liči na Gocu... Šteta što se nismo malo ispričali, ali i ne bi bilo dovoljno vremena. Pun i prepun gas ka Ramu. Odmače mi mali, neću preko 140 na nekim delovima, nije mi do krljanja. Gungula u Gradištu. Provukoh se, skrećem za Ram. E, sad, ko ne zna, do Rama ima baš podosta kroz kojekakve uličice, poljane i livade. Asfaltom, naravno, ali malo fali signalizacije, malo su neki tupsoni pa ne gledaju, uglavnom od skretanja do skele sam uspeo da se tri puta izgubim. Ulećem dole, promašujem njegovu skelu, stajem kod druge, prazne. Onu punu nisam ni video. Šta ovčice, skelu, bre ne vidim. Sa deset automobila i motora. Maše dečko, jurnem tamo. Sve je ispalo savršeno. On je našao neke svoje zemljake, oni će ga sprovesti do Kaluđerova, pošto i oni tamo prelaze. Oprostismo se (sa suzama u očima), putuj Selma... ne, to je drugo. On nije Selma pa da ne zna da čita. . Još dve Aleksove slike, pa onda moje iz tvrđave Ram. Ova mi je baš draga. Ramska tvrđava je decenijama stajala zapuštena. Turci su sad dali pare da se uradi restauracija, te zaista dobro izgleda, ali samo zidine. Ostalo je u muzeju, u crkvenoj porti i još na jednom mestu. Nemam vremena da sve obiđem. Očekivao sam da je veće, ali nije ni ovo loše. Lep je pogled, ali ništa za fotografisanje. Samo voda. Od Rama do Srebrnog jezera ima jedan fantastičan i mnogo kraći put uz reku. Krenuo sam njim, nigde žive duše, odličan asfalt, 140, 150. Pista. Čas posla sam bio kod Neše, mog druga iz osnovne škole. Jedva sam dočekao da se bućnem. Kafica posle kupanja i oko osam sam bio kod kuće. Radi se onaj deo od jezera kod Požarevca, malo menjanje traka, ali prolazno je, što se tiče gužve. A i inače mrzim taj deo od Gradišta do kuće. Čak sam išao i auto-putem. Sve, samo da stignem pre mraka. Eto, dragi moji čitaoci, nadam se da sam vam putovanje preneo detaljno, sa svim preporukama koje bih vam i uživo ispričao. Bilo bi mi drago da vam nije bilo dosadno i da ste ponešto novo saznali ili da će vam koristiti kad budete išli na tu stranu. Ostalo mi je da još napišem zaključak i neko svoje, intimno viđenje ovog putovanja. Večeras ću i to, samo malo kasnije.

Ja bih to ostavio, da se lepo skupi za godinu, dve, pa se samo tare o lanac i podmazuje ga.

DAN PETI (2. AVGUST) Osvanu peti dan u svoj svojoj lepoti. Popih dve kafice i krenusmo rano, posle deset Prethodne noći smo zaglavili do posle dva, ne na piću nego zbog iskonske ljudske aktivnosti-lov na hranu. Čak se i mali nije žalio što nismo požurili. Uspeo sam da ustanem i pre njega (oba minuta ). Za taj dan je plan bio da pređemo TA, da posle nje vidimo gde ćemo dalje, da li ćemo noćiti u Targu Jiu ili Oršavi ili Kladovu. Naime, neki Aleksov drug mu je rekao da Rumuni mogu da pređu na našu stranu samo sa ličnom kartom, da im ne treba pasoš. Meni je to bilo neverovatno, oni su EU, majku mu, neki red treba da se zna. Pozovem naš konzulat u Temišvaru, da se raspitam. U 15 do 10 mi automat objašnjava da je radno vreme konzulata isteklo, da pozovem u radno vreme koje je od devet. Pomerio sam ja sat odmah po prelasku granice, u Kaluđerovu, nije do mene nego su ovi naši... Pa se posle osloni na njihovu pomoć u inostranstvu. Istini za volju, pominje onaj automat neki broj za hitne slučajeve, ali... Za zamak nemamo vremena. Još manje za muzej vozova koji je na ćošku naše uličice (a baš bih voleo da bolje pogledam). Teši me Aleks da u zamku nema bog zna šta da se vidi, renovirano je, pa je to novo... Ajd, teraj, biće prilike. Ponovo dosadan put do Sebeša. E, onda počinje lepota, TA. Sve sam vam već pričao o njoj, sa juga na sever. Sad idem kontra i očekujem bog zna kakvu razliku. A i nije, osim kad vozite pred sobom vidite serpentine malo bolje. A pošto sam ionako često zastajao kad sam prvi put išao, ništa drastično novo. Ali je i dalje prekrasno. Čak su i krave iste Onaj mali optimista se čudio kako to nema ljudi, pastira da čuvaju krave. Kazah mu da je Rumunija sad poštena, znaju vlasnici da niko neče da ukrade krave On me gleda k'o tele jedno pet sekundi pa poče da se smeje. Malo mu je trebalo vremena da ukopča moju verziju humora, ali uspeo je. Od prvog dana smo se lepo složili, stvarno ne mogu da verujem da je tako dobro ispalo. Evo sad malo slika sa TA. Neke su moje, ostale su Aleksove. Mlado dete, brzo na potezanju pa se ja nisam nešto ni trudio. Naravno, usput ima jezera, samim tim i brana. Fantastičnih vidikovaca ne nedostaje. Pri samom vrhu, filmadžije. Snimaju istorijsku scenu. Tj. scenu iz istorije. Ako dobiju Oskara, biće to i istorijska scena I ovde je ispod vrha gorsko oko. Vidim ja ovčice i kažem Aleksu kako mi je to simpatično. Ovčice, mislim. Gleda me dete, i onako izokola me pita koju ja dioptriju nosim? Hmmm... Čudno pitanje u tom trenutku. Glumci, glumci su to! Eh, sad, glumci, ovce... Ovce su ukusnije. Moraću da menjam dioptriju. Još malo lepih predela i gotovo. Dva jahača, dobar i mator na belom konju, onaj drugi i mlad na crnom (zelenom, ali da ne sitničarimo). Tako, prođe i TA. Nekako mi je bilo prazno u grudima kad smo prošli tablu u Novaci. Završen je moj put. Ovo do kuće je sad samo povratak. Ovu lepotu sam video, zaljubio se ne samo u TA i TF, nego i u Rumuniju. U zaključku ću detaljnije da pišem o tome. Rešili smo da idemo u Oršavu, ako uspe da stvarno pređe granu sa LK, spavamo u Kladovu. Ja ću još da odlučim na licu mesta, idem li preko ili ostajem s njim "s one strane ulice". Klopali smo u nekom restoranu usput, odličan paprikaš. Bez problema stigosmo u Oršavu, granica. Raspitao se mališa kod nekih sunarodnika, piče oni samo sa LK. Radost na dečijem licu Kladovo, smeštaj Miidea ili tako nešto, videh u temi Informacije o Rumuniji. Mnogo hvala onome ko je to napisao. Za deset minuta smo bili u smeštaju na 50m od glavne ulice (Skadarlija je zovu). Čisto, fino, 3 000din za obojicu. Ako mu se najave "bajkeri", direktno a ne preko agencije, 10e po osobi. Šejnjanović prenoćišta, aparmani. U ulici gde je policijska stanica. Fini čovek, dvorište, klima, net, čisto... Možda ste primiteli da mnogo volim dobru klopu. Sa Aleksom sam podosta pričao o njihovim škembićima i našim. Objašnjavao mu kako su totalno različiti, ali perfektni svaki na svoj način. U redu za onaj nesrećni hamburger u Hugaroda smo sreli dvojicu momaka koji odlično govore engleski i znaju puno o Srbiji jer su ovde radili. Tu smo, dok smo čekali, raspreli priču o pljeskavicama, suvom mesu, sarmi i škembićima. Aleks oduševljen pričom o pljeskama. Dakle, moram u Kladovu da mu nađem pravu pljesku. Domaćin u smeštaju i tajgeri nam preporučiše Dangubu. Kafanica prijatna, konobar fini čovek, ljubazan. Vidim da od kuvanih jela imaju i škembiće u saftu. Ufufufuf... Sad si moj i božiji. Aleks oduševljen, ja strepim kakvi li su. Pitam kešu da li u pljesku stavljaju luk- to je neki novi fazon da se pljeska pravi bez luka. Video u gomili restorana. Takvima bih odmah, na licu mesta ritualno spalio dozvolu za rad. Svetogrđe! Hteo sam da se bijem sa jednim bezobraznim konobarom koji me je ubeđivao da u šopsku ne ide luk. Kreten, ubećuje mene što sam ih pojeo više nego što ih je on poslužio. Ne, nema luka u pljesci... Po faci mi je video da se grdno zaj... prevario, pa reče da će proveriti sa kuvarom. Škembiće imaju. Vraća se i kaže da ide luk, svakako. Hmmm snalažljiv lik, dopada mi se. Za malog pljeska od 400gr, meni devojački san (karađorđeva). Škembići - ma savršeni. Meki, lepo začinjeni, saft ni gust ni redak... Idealno. Preporuka kad ste u Kladovu. Navalio Aleks, ne može da stane. Čekaj, dete, tek stiže pljeska. Ne deluje mi toliko ješan. Maznuh i ja nekoliko zalogaja, samo da probam, ne bih ja, ali moram zbog preporuke . Pljeska... onako. Dobra, za sedmicu. Aleks i njom oduševljen. Smaza je celu. Karađoka... đoka. Meso previše posno, suvo. Sir, kiselkast. Ionako treba da unutra ide kajmak, ali dobro, svi su prešli na sir. Nikako preporuka za karađorđevu u Dangubi. Aleks prezadovoljan, ja onako, drago mi je što su njegova jela bila dobra. Vidim Pelivan, sladoled. Nisam pojeo sladoled dve, tri godine. Onaj na kugle. Piše kugla 100din, kornet 20. Gledam, sve neka čudna imena sladoleda. Samo što nema od čija semenki. Čokolada nije čokolada, nego je nutella (cvrc, i to sa dva l). Devojče pita šta ću, iza vidim čoveka srednjih godina koji nešto radi. Čuje razgovor... Žalim se kako nema lešnik, nema... Malagu, kaže on. Preuzima mušteriju (mene) kaže ima malage, samo je ne drži napred za svakog Dakle, čokolada (odbijam da kažem nutela), lešnik i malaga. U keks kornetu... 300din. Ljudi moji, da mi je ova pamet... Te tri kugle su bile kao pola onog velikog sladoleda sa četiri ukusa. Više od pola čuke mi je trebalo da se izborim (izližem ) sa njim. Odličan. Ladan i mLogo. To da sam morao posle da perem majicu, neću ni da pominjem. Smeštaj, spavanje. Poslednji dan stiže kasnije.

@zaludan Grazie, amico mio! Sedam cuore bih ti zapisao (da ne kažem stavio, pa bude posle ovo-ono ).

DAN ČETVRTI (NASTAVAK) Sad sam se setio da vam nisam predstavio Aleksa. Ima 22 godine, studira mašinstvo u Krajovi, radi kod oca u trange-frange firmi. Veoma lepo vaspitano dete, odlično zna engleski, pametan, devojka mu je smarač (zivka ga svaki čas i ubeđuje se s njim oko nekih privatnih stvari). Naporna, to treba otkačiti, ali ljubav... Izađosmo s TF. Baš mi je žao što je gotovo. Sad još samo TA, a tamo nema meda , samo krave. Imamo dosta da pređemo do prve stanice, Alba Luila. Preko 120km, kroz dve sigurne gužve u Sibiu i Sebešu. Uhvatismo auto put, odličan. Pun gas. Ide mala Honda, Aleks se kune da ne može preko 140, meni po cajgeru prebacuje tu i tamo 180, istini za volju kad se nešto zamislim i usporim, pa ga jurim. Njemu radi GPS na fonu, ja i dalje štedim podatke (volina). A i nemam nosač za mobilni. Stigosmo. Alba Lulia. Slatko kad se izgovara. Na Googlu piše Alba Julija. Uđosmo u stari grad, zidine divno sređene, kao da su Rimljani juče otišli. Ubeđivali smo se oko toga da su tvrđava i grad konačni oblik dobili u nekom 17. veku jer su tada građeni bastioni ili kako Aleks tvrdi da su ga podigli Rimlljani. Verovatno je tu bio kastrum, četvrtast, ali je kasnije prerađen u bastion. No, to i nije toliko važno, pošto je svejedno prelep. Prolaz ka glavnoj ulici. Katolička crkva. Pravoslavna. Katolička. U katoličkoj crkvi. Ovaj je veoma bitan, ko zna zašto... Bočna ulica sa bistama velikih rumunskih pisaca. Ni za jednog nisam nikad čuo. Znam samo za Mirču Elijadea i tu je kraj. A njega nema ovde. Niko ne zna šta je unutra, ali je lepo. E, navodno je on bio glavni u ovom kastrumu. Divna kapija sa natpisima na latinskom. Ne brinite, puška je zakočena. Ovakvih vojnika ima podosta, kao da čuvaju grad. Ne znam zašto se odmah setih komandanta Marka, Žalosne sove, Blafa i Floka. A pogrešan kontinent, a ne samo država Mnogo volim ove planove gradova u bronzi. Pravoslavna crkva kad se uđe u portu. Ulaz u portu. Unutra nisam fotografisao, ali me i nije nešto "dojmila" unutrašnjost. Freske su veoma različite od naših (vizantijske škole), nisu previše upečatljive. Ali su lepe, na svoj način. Bilo je oko 6 uveče. Čujem klepalo. Kreće pop sa svitom i lupa. Vidim da je drugi sveštenik krenuo ka crkvi, presretnem ga i priupitam zašto koriste klepalo. Kaže on, tradicija. Ama, znam, ali da li vam je bila zabranjena upotreba zvona i zašto ga koristite? Imamo mi i zvona, kaže on. Vidim da imate i zvonik, logično je da onda imate zvona, samo me zanima otkud klepalo. Ja mu objasnim da je kod nas klepalo zamena za zvona, celu priču... On me gleda karirano i opet kaže da je to tradicija. Rumun, pravoslavac, sveštenik... Dobro, manem se priče, da ne lanem nešto, nije red u porti, zahvalim mu se i paljba. Inače, motori su bili parkirani sa spoljašnje strane onog dugačkog žutog zida. Aleks me je ubeđivao da slobodno ostavim i jaknu i kacigu na motoru. Nije to "ona" Rumunija kaže, ne kradu više, pogotovo ne tu, pored svetinja. Malo sam nepoverljiv, ali mu kažem da mi dođe novu jaknu i kacigu ako ih neko opaje, te smo krenuli smo u šetnju. Dok smo razgovarali o rumunskom poštenju, dva puta je prošao auto lokalne policije i izignorisao nas, čime sam dobio odgovor na pitanje da li je dozvoljeno da se tu parkiramo. Bukirasmo gajbu u sledećoj stanici udaljenoj još osamdesetak kilometara, Hunedoara. Tamo je prekrasan zamak koji treba videti. Pošto ćemo kasno stići, biće zatvoren, ali možda možemo ujutru da ucvikujemo posetu unutrašnjosti. Sad može da se vidi spolja, lep je park oko zamka, dvorište... Merači mi Aleks, ja se radujem, jedva čekam da krenemo. Što je dosadna ova Rumunija između gradova. Ništa, ama baš ništa zanimljivo da se vidi. Putevi pravi, dobrog kvaliteta, samo peglamo. Opet 140-180km. Ne primeti se, ali vrućina me ubija. Ona odozdo. Vozim sedeći na jednom butu, pa na drugom, pa stojim, pa lepršam... Dođe mi da prospem neku vodu na međunožje da se malo hladi. Ali, mislim se onda bih bio obaren. Odjednom, nešto interesantno. Panzerjager! Doduše ruska verzija. Top malo veći, oklop malo tanji. Zna Ruja kako se radi da bude što masovnije. I ajd sad, nemoj da se slikaš. Nema šanse. Napadamo ga. Stižemo u Hunedoar, nalazimo smeštaj. Lep, čist, 26, 27e- po pola. Odlično poslužio svrsi. Bračni krevet. Tu se setih da pitam malog da li sam mu rekao da hrčem. Kiseo osmeh... Kaže da hrče i on. Nisam čuo. On se sam budi rano, oko 6:15 svako jutro. Ja se sam budim kasno, a kad mi je navijen sat na rano, teško i nerado. Plaknusmo se, presvukosmo i pravac u zamak. Pešaka. Motori su na ulici, ispred zgrade. Što da ih pomeramo i mlatimo se. Zamak je na 10min pešaka. Vidomo ga, a do njega ide uličica, zavojita, mračna, bez svetla. Dušu dalo za manijake, pedere i silovatelje Mislim se, da nisam malog pogrešno procenio? Mmmm neeee... Da sam bar neki frajer, pa da se plašim za guzu. A i biću mu celu noć u bračnom krevetu. Doduše i on meni, ali to je drugo . Fora je bila sledeća: da, to je glavni ulaz u zamak, ne, dvorište nije otvoreno, glavna kapija je zaključana, zidine su visoke i ne mili mi se da osvajam zamak kao da sam Cepešov vojnik. Šetkamo se dalje, oko svakog pristojnog zamka je jarak s vodom (ili suv, kako kad). I nađosmo jednu kapiju koja vodi ispod mosta zamka, iznad samog jarka. Odatle sam fotkao. Ima i nekakva strma stazica koja izlazi na ulicu iznad zamka, pa preko bankine i napolju smo. Stvarno zamak izgleda kao iz bajke. Dizni da mu pozavidi. Meni su dalje na listi austrijski i nemački zamci koje želim da obiđem. Meni dopada. E, sad je na redu pivo. Videsmo neki restoran, tu u podnožju. Veliko dvorište, puno stolova, neki fudbal se gleda, 11 sati je. Publika, kao kod nas. Veće društvo malo dalje uživa, smeju se pričaju, drugi gledaju, navijaju, a nama najbliži sto, dve silikonke srednjih godina i dva zadrigla ćelava "opasna" biznismena. Sve isto kao kod nas. Ovde pijem pivo (Urus, mečka, nefiltrirano ili nepasterizovano, šta ga znam, 5.5% alkohola, vrlo ukusno) i mašem smaračici koja drži slovo sirotom muškom čeljadetu Tek kad sam video ovu fotku, pokajah se što se pre puta nisam ošišao i sredio bradu. Nisam ništa jeo od prethodne večeri. Baš sam gladan. Idemo da nađemo nešto što radi. Tek je prošlo pola jedan, grad je veliki, lako ćemo nešto naći. Ovaj restoran se zatvara inače oko 11, ali je zbog fudbala (bar neka korist od njega). Krenemo ka centru, sve zatvoreno. Simpatičan restorančić, ako bolje pogledate na fasadu su zakucani tanjiri, šolje... Avaj, zatvoren. Šetamo se, pitamo u jednom fast fudu kojeg čiste gde možemo da nešto klopamo. U gradu od 60 000 stanovnika celu noć radi samo jedan kiosk. I to nije blizu, dvadesetak minuta odatle. Žipči tamo. Usput veoma lepa pravoslavna crkva i divan dom kulture. Ne znam, kad sam ga video, prosto sam čuo njakanje magarca i video Al Paćina kako izlazi pucaju na njega. Prva asocijacija Nađosmo taj nesrećni kiosk, ispričasmo se sa ljudima u redu, dobismo šta dobismo (ne bih da komentarišem), ali, ko mi je kriv. Što nisam na vreme svratio u Lidl (na svakom koraku ih ima, u svakoj selendri) ili ranije mislio na blagoutrobije. Prema mapi, na 10min smo od smeštaja. Išli smo skoro sat okolo, naokolo. Dobro, sad smo tu, spavanjac. Još jedan prođe dan, ali baš uzburkan k'o more. I puste ulice i svetiljke, ma sve se sklopilo kao u pesmi. Sad samo sanak da me uhvati i... zzzzzzz.

DAN ČETVRTI (1.-2. avgust) Svanu novi dan. Podnaslov bi mogao biti Repetitio est mater studiorum. Idemo sad sa juga na sever. Da utvrdim gradivo i da vidim ima li razlike u lepotama. Još nisam stiga da završim ni jutarnju toaletu , vidim da Alex već pakuje stvari na motor. Posle osam je. Pijem dve kafe, one Grand kafe što se razmute u vodi i budu kao prava kafa. E, ukusan ovaj Pantelija . Skroz vrši posao, da znate. Vidim da se klincu kreće, ja se još budim, doručkuje on (pametno) i krećemo oko pola deset. Tankovanje na poslednjoj pumpi pred uspon. Mali vozi ispred mene. Tera k'o đavo. Neću da se jurim s njim sladio i on. Ali, dobro peglamo, još nisu baš krivine, držimo 70-120. Počinju ozbiljne serpentine, mali prolazi brže, okretniji je. Zastaje svaki čas da fotka. Mene mrzi. Nailazi ovaj lepi most. Meni je skoro svaki most lep. Zbog simbolike i elegancije. Spajanje, prelazak neke žestoke prepreke. Momentalno sam počeo da pevam O bella ciao, ko razume, shvatiće. Jednostavan i lep most. Lako se ruši Ima nekoliko jezera i na TA i na TF. Ovo je jedno od njih na TF. Da stavim sličku kad je imam. Malo da se osvežimo. Temperatura, savršena, opet sam zakopčan do pola. Vozi dalje. Krivine, serpentine, odroni, mečke smo videli na prilazu, ali nisam slikao. Bile su brže. Nisam ni ja Rz Brzotrz. Dve Honde poziraju. Krivina po krivina, uzbrdica po uzbrdica, stižemo do vrha. Opet onaj vašar. E, tu mi Aleks kaže da je iza one kućice levo na slici, predivno jezero. Popnemo se, malo je uzbrdo (pomenuh li da ne volEm uzbrdice) i stvarno, jezerce, pravo gorsko oko. Nije bilo žao mojih nogica što sam ih trošio. Zanimljivo je da ima puno, baš puno turista iz Rumunije. Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo. Kod nas mi pričaju o Njujorku, Londonu, Tajlandu, a nisu videli ni Matarušku banju, Kopaonik ili Frušku. Od svoje zemlje se počinje putovanje. Mnogo je "ekspedicija" sa terencima, ima oldtajmera koji su na prikolicama dovezeni do podnožja, što motora, što automobila. Upali su mi u oči jedan stariji par na Vespi s nemačkim tablama. Ništa prtljag, samo se njih dvoje vozikaju. Naiđoh na Aro, stari i novi. Stari je zapravo UAZ po licenci. Verovatno s traktorskim dizel motorom. Ne znam zašto volim taj autić. Imam jedan mali, naranžasti. Gledam okolo i primetim da je moja Honda, izgleda, najstariji motor koji sam video. Ne računam oldtajmere, naravno. Vozači su svih godina. Ali ovi stariji sve na nekim krstaricama, GS-ovima. Nikog nema na motoru kao što je moj, još manje da je približno mojih godina. Ima nekih RRRRrrrrr, ali su dečurlija ispod 40 godina Neko je ovde lud, a to nisam ja Kasnije sam stvarno zagledao vozače i vozila. Opservacija mi je bila tačna. Dobra je meni moja Bedevija, nosi me gde želim. Ni da štucne. Zato će sad da dobije pristojan servis. Aleks mi je objašnjavao kako treba da svakako vidim dve interesantne stvari. Prvo je Alba Lulia, stari grad na temeljima rimskog utvrđenja, a drugo je zamak u Hunedoara iz 16, 17. veka. Ne žurim, plan je potpuno izmenjen. Na vrhu TF se dogovaramo da zujnemo kroz Sibiu i Sebeš, skrenemo na sever ka Alba Lulia i odatle, opet kroz Sebeš do Hunedoara i da tamo noćimo. Da sledećeg dana (opet) prođemo kroz Sebeš i idemo na TF. Tu da noćimo ili da idemo dalje do Oršave ili Kladova. Važi, kakav takav plan je napravljen, ja i dalje štedim net (posle ćete videti koji sam moron), sad treba sići. Silazak ide lepo, onaj semafor sa kilometarskom kolonom na uzbrdo je nama sad nizbrdo, dolazimo a ono 4 auta ispred nas i pali se zeleno. Jeeee, piči. Uzbrdo je kolona iste dužine kao prethodnog dana. Prosto mi se čini da sam prepoznao neke ljude Nastavak sledi...

Eh, žice, žice... kako ih ne volim .

Mnogo mi je žao što ti se sve to dešava. Ako nekako mogu da pomognem, javi.

Ajde, polu-laički... Ako iz namotaja uvek izlazi isti napon (znači u okviru zadatih vrednosti), ostaju samo žice do reglera i sam regler. Dalje, možda neki od potrošača vuče previše struje (jer je neispravan ili ima neki kratak spoj u žicama do njega). Treća mogućnost ne postoji. Ali sam siguran da je Rajko sve to već proverio. Na jednom mom motoru su bile sve žice iste boje (ne pitaj kako). Ubili su se tražeći grešku (Mile struja). Ako su menjane neke žice koje su vezane za regler, da tu nije neko napravio "nemoguću" vezu? Da je zamenio boje i sad ide sve naopako a izgleda normalno? Ako se ne varam, jedna faza ide direktno na potrošnju, a druge dve se peglaju i dodaju ako treba ili struja ide u toplotu. Uprošćeno. Da tu nije nešto "pobrkano". Samo nabacujem ideje, što iz iskustva, što razmišljanjem.

Rajko @Arakis

DAN TREĆI - NASTAVAK Krenem ja tako da se smeštam. Soba perfektna, motor ispred prozora. Vidim nekoliko motora, tu i tamo neko sedi u kafanici. Znojav sam, srećan i samo da skinem torbu i utrčim pod tuš. E, tuširao sam se svakog dana . Ljilja mi spremila pet majica viška, zna s kim ima posla. Meni je odlazak od 15 minuta da nešto obavim obično oko dva, tri sata, pošto sretnem ovog, onog... Zapričam se u prodavnici Evo i sad odoh na drugu stranu s pričom. Alzo dakle (Vanja Drahhhhh - Kapelski kresovi ) dok se rvem sa torbom i kineskim gumama za prtljag prilazi mi mladić i pita odakle sam došao, idem li tek gore ili sam bio. Ja mu ukratko (jedno 15 minuta ) ispričam gde sam bio i šta sam radio. Prijatno iznenađenje, dečko izvrsno govori engleski. Kaže mi da on vozi relativno dugo, ima onu Hondu CB 500X A2 kat i sam je krenuo na nedelju dana putovanja po Rumuniji. Vidim da se nešto snebiva, da bi da pita nešto... Kaže on da mu je tata rekao da ako ispuni sam taj svoj plan puta koji uključuje i TA i TF, da je onda zaista diplomirao vožnju motora. A opet, svi su mu rekli da za prvi put nije pametno da TF prelazi sam. Sad, hteo je da me pita da li bi mogao da pođe ujutru sa mnom, da ne ide sam. Mislim se, samo si mi ti falio. Da te bejbisitujem i pazim da mi ne izletiš negde. A klinac, 22 godine. To ludo, to manito. A ne umem da kažem ne . Smislim taktiku koja me najmanje obavezuje i ipak mi je lakše. Ajde ti idi ispred mene, da sam pređeš TF i "diplomiraš", ne jurcaj da me ne izgubiš iz vida (bolje da on bleji u retrovizor nego ja), ako se osetiš iole nesigurnim, stani, rešićemo sve. Ozari se dečko, vidim godi mu što sam ga prihvatio, ovako dostojanstveno sed i ozbiljan da mi bude saputnik. A meni ode mast u propast, da se sam vozim. Mada, videćete do kraja, ispalo je neuporedivo bolje nego što sam očekivao. I nije mi žao što nisam više bio sam. Ionako ništa od mog razmišljanja da ću moći malo da se posvetim sebi da razmislim, bla, bla, bla jer sam koncentrisan na vožnju i na ove lepote oko mene, da ni o čemu drugom ne mogu i ne smem da razmišljam. Uljudismo se i sedosmo na pivo. Već pada mračak, pivo odlično, hladno, lokalno. Pričamo o motorima i putovanju, pivu i rakiji (paljenka je prepečenica na rumunskom, ako niste znali. A rakija je rakija). U zlo doba se setih... Je li mali, a kako se ti uopšte zoveš Trebalo mi je jedno tri sata da dođemo do upoznavanja A i njemu. Tako saznah da je on Aleks i da je sa severa Rumunije, grad na 50km od granice sa Ukrajinom. Mirno je tamo. Oko ponoći odosmo da spavamo, mir, tišina, i kučići. Lepo sam mu objasnio da ujutru bez dve kafe i klonje ne mrdam iz smeštaja. Tu sam počeo da dete učim kako se profesionalno kasni po sat, dva I za kraj noćas, oni su nam čuvali motore.

DAN TREĆI (31. jul-1.avgust) Budim se relativno na vreme, alarm je zvrndao samo 15min. Sedam plus jedan je prošlo i ptičice cvrkuću, sunce sija, sveže je napolju... Milina. Zabrkam kaficu, upalim moj omiljeni radio 202, gledam mapu, srkućem kaficu. Ni brige na svetu. Sve ide k'o podmazano. Prisećam se prethodnog dana i razmišljam šta me danas čeka. Lepše ili ružnije? Napornije ili manje naporno? Zabrkam i drugu kafu, prošlo devet. Mir, muzikica, merak. Ali, čeka me kruna puta (kako sam čitao). I mečke. One su mi najveća želja da ih vidim. Zaboravih da pomenem krave na Transalpini. Lepe su I ima ih puno. Ko ne zna šta je blagoteleći pogled, imaće priliku da to nauči ako ih sretne. A balege ima svuda po putu. U svim oblicima. Gomilice (taze), jednom pregažene (od pre pola sata), razmrljane na pola kvadrata (jutrošnje) i samo braon fleka (dan staro). Samo fleka nije klizava. Nema potrebe da proveravate . Te krave vole da serbez prelaze put kao da je planina njihova . Izlazim iz lepih krivina i eto je... žvaće, gleda me, stoji na sred puta. Ajd, propuštam pešake Stvarno, sad sam shvatio da su i te krave imale neuporedivo inteligentniji pogled od nekih pešaka koji kod nas pretrčavaju van pešačkog I tako zaputim se kroz ozbiljnu gužvu u na izlazu iz Sibiua, super dosadnim putem ka TF. Pravac, vrućina odozdo, prijatno odozgo, gladan sam, pravci... Skrenem u neko seoce, gradić. Nema tamo pekara na svakom koraku kao kod nas. Jedva nađoh u nekoj prodavnici paštetu sa sirom i Fantu. Samo da mi ne zavija stomak a da mi se ne pridrema posle obilne klope. Vozim se tako i... Biće da idem tamo. Izgleda moćno. Visoko. Mrko, ozbiljno. I prelepo. Zalazim dalje i počinje uspon kroz šumu. Fenomenalno, zeleni zid oko mene, nema puno sveta, asfalt još odličan/dobar. Mana-ne vide se planine, sve je zeleni zid. Ove fotke su kad sam se već malo popeo. Divno je što tačno može da se prati kako se menja vegetacija u odnosu na nadmorsku visinu. Pred jednom krivinom, zaustavljena vozila, kolona koja zavija iza. Nema nikog u susret, pičim pored. Razmišljam, možda su mečke na putu, pa su ljudi zastali. Kad prođoh krivinu, bar dvesta metara pravca, kolona. Dva i po, tri kilometra je bila kolona. Stoji narod u kolima i čeka. Šta čekaju, videćete na slici. Naizmenično puštanje. A odozgo, skoro niko ne ide. Neka, bolje to nego da neko ode prečicom u podnožje. Krivine se slažu, lepe, asfalt lošiji, pa bolji, pa još lošiji... sve u svemu, osećao sam se kao kod kuće Ništa strašno loše. Jedino što ima dosta odrona pa treba paziti i ne zaletati se kroz krivine. Krava i njihovih nusprodukata nema Počinje upravo ono što TF čini zanimljivim. Slike su, naravno, nedovoljne da dočaraju pravu lepotu. Zbog ovog se dolazi. Ona je fotogeničnija od mene. BU! I tako, prođoh golet i krivine. Sunce, temperatura predivna za vožnju, Na vrhu, vašar. Cirkus i ciganija. Ali, ajde. Prođoh. Zanimljivo, neverovatno često sam osećao smrad spaljene lamele ili kočnica. Gde si krenuo, prijatelju, kad ne umeš da voziš. Kako se spuštam, počinje ponovo da se pojavljuje drveće. Sve gušće. I onda, vrhunac mog uživanja... Bebac je stajao sa strane, ali dok sam ja: skinuo rukavice, otkopčao džep, izvadio mob, uključio kameru... mališa je rešio da pređe na drugu stranu. Ali, ipak sam uspeo da ga škljocnem. Sav srećan, vozim dalje i kroz nekoliko minuta, mama i tri bebe. Ovo im je izbacio kroz prozor auto ispred, pa ručkaju. Vozim dalje, izbegavam neke rupe (poljubiš me u... ) senka, sunce, ne vidim dobro, bežim malo više u desno... U senci sedi mečka i zapanjeno me gleda. Prolazim na pola metra od nje. Tačno smo se u oči gledali. Sedi kao čovek u hladu i čeka klopu. Nešto dalje, još jedan koji čeka prolaznike i pozdravlja ih. Stvarno se ponašaju kao Jogi i Bu-bu. Ko se seća, seća se, a ko ne zna tu dvojicu, evo i njih. Već sam sišao sa TF, krećem se ka Kurte de Arges. Od Sibiua mi je trebalo jedno četiri sata. Na mapama mesto veliko, u stvarnosti, selendra. Jedan trgić, malo nešto starih zgrada i ništa više. Ostalo sve deluju kao magacini, novokomponovani "poslovno tržni i poslovno stambeni objekti". Sranje. Ona pašteta od jutros je izgubila čarobnu moć, gladan sam. Domorodac mi preporuči restoran Curta Vecia, stvarno je dobar. Smeštaj... malo je komplikovano. Sve što je pristojno po izgledu i ceni je van grada. A opet, razmišljam, šta će mi ovakav grad. Idem da pajkim. Setim se da sam video tablu za smeštaj koja mi je upala u oči i na Bukingu. Jeste jedno petnaestak km od centra, ali je prema TF, tako da može da bude samo dobro. Video sam da imaju i kafanicu i lepe sobe. Naručim ja klopu u Curtea Vecia. Izelica mora da prvo uzme škembe čorbu, pa gulaš. Odlična čorba. A onda stiže gulaš... Lele, majka... Gulaš je mogao da bude začinjeniji. Meso je od suve krtine, ništa masnoća. Na veliki petak da se jede, koliko je posno. A ovamo palenta (izuzetno ukusna), jaje na oko!!! i posuto sjajnim punomasnim tvrdim belim sirom. Još se mislim kako nisam naručio salatu. Žderonja je ipak bio savladan. Ostala mi je trećina gulaša, tri četvrti palente, ali sam smazao jajce . I popih dva litra kisele. Posle se pitam što sam debeo. Odteturah do motora, đavo je došao po svoje. Zato ne jedem ništa ozbiljno kad putujem. A ovo sam mislio da sam završio. E, šipak. Da, video sam ja tablu, ali ne sećam se gde. Čini mi se da nije tako daleko. Glupavo neko ime, NO COMMENT RUSTIC. Ali, lepo, veoma lepo. Ako vidite tu tablu, a tražite smeštaj, motajte. Do smeštaja je tucanik i malčice uzbrdo, ali svega tridesetak metara. Nikakav problem. Dvorište za motore (mada je selendra, poljana, mogu samo ovce da ih kradu), veoma čiste, izvrsne sobe, ljubazno osoblje, net radi, malo trokira, hladno pivo. Svaka preporuka. Uredan račun. 30e. Dakle, dragi moji, ovde se završava moje putovanje kako sam ga zamislio. Lepo sam se vozio, imao svoj tempo, stao gde sam hteo, nisam žurio i kasnio sam samo jedan dan . Zaista je previše TA i TF u jednom danu kako sam ja zamišljao, ne zbog toga što ne može da se izdrži ili što je previše km, nego zato što kad se potegnu oni dosadni pravci i sve ostalo, pravi je greh žuriti i ne videti dobro ono zbog čega smo zapravo i došli. TA još i može da se jurca, mada su serpentine zatvorenije i krave se vrckaju po putu (obično iza krivine). TF nije za jurcanje zbog dosta odrona, daleko lošijeg asfalta, premda su serpentine nešto otvorenije. I ako vam pred krivinom stoje tri, četiri strelice i ograničenje 30, uputno je poslušati ih Nisu kao ovi naši da na pravcu stave ograničenje 50. Pošto ne volim predugačke postove (a ovaj je kao kratak), nastavak istog dana u sledećem.

@aca-pn Drugi ulaz, prvi sprat, vrata levo . Ja sam bio odozgo Inače mi tvrde da neće niko da dira ni motor ni opremu na motoru. Kad sam bio u Targu Žiju, tu mi je skrenuta pažnja da ipak ne ostavljam previše stvari jer ima puno Cigana. A nisam hteo da idem motorom jer sam hteo da popijem nešto, a onda povratak, murija, neko me obori... Dva evra i ne mislim

Ekolog

DAN DRUGI (30/31. jul) Posle lakog uspavljivanja (opet mi je alarm zvrndao preko pola sata), oblačim se i izlazim na kafu. U Rumuniji je svuda zabranjeno pušenje unutra ($%###%&**@@*) ali je dopušteno u baštama. Predivno vreme i prijatna temperatura. Popio sam tri one njihove kafice, da dođem k sebi. Jedan gospodin preko puta mene u pola deset pijucka pivo. Amater. Kod mene je po snegu i kijametu, Draga poštar i ekipa već sa četvrtim pivom negde oko sedam ujutru. Klopnem nešto na brzaka i pakujem se, krećem. Treba stići, ne znam šta me čeka. Posle malo dosadne vožnje do sela Novaci, gde počinje Transalpina, očekujem nešto kao što je ulaz u nacionalni park, na Kop ili na Moravsku kapiju. Ništa od toga, samo ova tabla. Penjem se, uživam u prizorima. Nema fotke koja može to da dočara, ali hajde da malo pokušam... Preporučen mi je restoran/smeštaj Tara u selu Ranca. Baš je lep. E, tu sam prvi put jeo njihovu škembe čorbu. Ciorbă de burtă. Izgledaju neubedljivo, ali je ukus sjajan. Lagan. Idealno da se pojede i nastavi dalje. Vrlo mi je bilo komplikovano da svaki čas nešto fotografišem. A ni sam čovek ne zna šta pre da snimi. To ne može da se prenese fotkom. Ovo je kao panoramski snimak telefonom na vrhu Transalpine. Vašar, suveniri, nešto kao za jelo. Mene to nervira i nisam se mnogo zadržao. Sve u svemu, divota za vožnju, asfalt odličan, krivine još odličnije :D. Bedevija me greje, ubija. Nisam u životu imao motor koji toliko greje mud... međunožje . Dugačka je, nervozna, nije baš da su joj prijale uzane krivine. Ali, što greje... A temp nije ni do pola. Kad dođe na pola, vrti ventilator, ne pregreva se ona ali ja sam airfryed. Bukvalno. Vreme sunčano, nije vrućina, vozim sve vreme sa jaknom otkopčanom do pola. Bar malo da se rashladim. Počeše nizbrdice, pa ravno i... gotovo. Tri i po sata sa škembićima. Prođoh Transalpinu i stigoh u Sebeš. Vrućina, gužva a malecko mesto. Gledam na sat, već je četiri. Hmmm... Promena plana. Prva. Spavaću u Sibiu. Sve sam lepo čuo (pročitao) za njega. Popijem očajnu kaficu i paljba. Nije daleko, ali nije ni neki zabavan put. Stižem i pogađam sam centar centra grada. Malo prelistam booking, popijem pivo na predivnom trgu, odlučim se da idem na bombu tamo gde mi se dopadne. Opet fora sa netom, palim samo na raskrsnicama. Jdno dva, tri kilometra od centra. Bez problema nađem ulicu i broj, mesta ima, dvorište ogromno da se ubaci motor. Soba sjajna, čista, samo nema klimu ali je već bilo prijatno. Preporuka. Možete ih naći i na netu. Imaju viber, WhotsApp... 30e, bez računa, ista je cena kao na bukingu.Znam, izradio me, ali mi nije žao. E, tu se lepo spremim i idem u grad da nešto jedem, vidim, kulturno se uzdignem . Već je bilo oko 10 uveče. Krenem pešaka, do glavne ulice dvesta metara, busevi samo lete. Uskočim u jedan, pitam jednu finu devojku da li ide za centar i kako da platim kartu. Nasmeja se ona, kaže, ne treba. Eto, uspeo sam da se švercujem i u Rumuniji. Sibiu je star grad i predivan je. Zaista mu treba posvetiti bar dva tri dana. Stari grad je na više nivoa, sa nekim prolazima koji su noću prekrasno osvetljeni, uličicama koje zavijaju i spuštaju se negde... A svuda ima kafanica, ljudi su opušteni, uživaju. Pojedoh bezveznu picu, jer sam seo opet na isto mesto gde sam popio ono pivo. Pizzeria Napolitana. Izbegnite za klopu. Ispao sam mamlaz. Ali su konobarice divna dečica. Trude se, ali džabe, ne prave one picu. Pozvali su mi Uber, do smeštaja dva evra. Vredi. Spavanjac, gotov dan drugi.

Meni je prva asocijacija bila razbijanje demonstracija.