Ovaj MT što vozim je 2025. Ja iskreno nikakvo cimanje pri malim obrtajima ne primećujem. Na off-u, ako hoću da vozim lagano, mogu opušteno da ga ostavim u trećoj. To pokriva sve od 20 pa do ne znam koliko na sat.

E, nisam ranije spominjao jer sam zaboravio. Kako napisah pri kraju prethodnog dela, Spaja je svaki dan putovanja montirao po kratak snimak. Ko hoće može da ih nađe na njegovom IG profilu @spaya.papaya pod "Turkey TET story highlights". Vredi. Spaja baš ima oko i volju da zabeleži momente koji čine dan. Nama je bilo baš zabavno da uveče pogledamo premijeru. Neverovatno koliko toga se dogodi u toku svakog dana na putu. Mnogi događaji se i zaborave pa je ovo odlična prilika za podsećanje.

Dan 07, nastavak Put se posle Niksara penje u planine. Što dalje odmičemo, uži postaje. Pre finalnog silaska na makadam neko vreme se vozi uzanim betonskim putem. Povremeno puca pogled na vrhove koji su daleko iznad nas. Travnata golet, bez drveća. Idemo u tom pravcu i uzbuđenje raste. Napokon stižemo na teren kakav iščekujemo od početka putovanja. Žbunje zamenjuje šumu iako nismo na velikoj visini. A onda u dve-tri krivine kao da prelazimo u drugi svet. Kao da smo prevalili ko zna koliki put od Niksara. U realnosti je to 25km. Meni je vožnja po ovakvom terenu nešto najlepše što motor može da pruži. Sudeći po osmesima ostatka ekipe rekao bih da ni oni nisu mnogo drugačijeg stava. Spaja i ja se menjamo motora i uživanje ne prestaje. Otprilike na najvišoj tački pravimo malo dužu pauzu. Sada je već dosta vremena prošlo od doručka, a mesto je idealno. Čas je za proverenu kebab & kola kombinaciju. Moguće da do sada ni petnaest puta nisam spomenuo kako na svim grebenima duva vetar. Zato ću iskoristiti priliku da to ponovim i ovde. Hladan vetar sa severa, sa Crnog mora. Dovoljno jak da ljulja parkirane motore. Nalazimo zavetrinu iza stena i uživamo u planinskom suncu i vazduhu. Pogled sa vrha je baš lep. Obrati pažnju na to koliko zaseoka ima na drugoj fotki. I dalje mi je neobično koliko su planine nastanjene i koliko je putna mreža razvijena. I vetrenjače u pozadini... Popodne je solidno odmaklo kada smo krenuli dalje. Na jednoj od usputnih česmi punimo vodu i time smo potpuno opremljeni za veče. Naravno da je i dalje suviše rano za traženje kamp mesta. Spaja pristupa svom skladišnom prostoru na Stromu, kolorizovano. Kod jezera se priključujemo na još jedan savršeni makadamski put. Ovaj krivuda kroz pitomu dolinu prateći manji potok. Sasvim prirodno, tempo vožnje raste. Ovaj video baš lepo prenosi ceo ugođaj, Spaja je kamerman Dolazimo do račvanja u treku. Slepi kraj vodi to tačke koja je označena kao vodopad i odlučujemo da bacimo pogled. Ovo je očito popularna turistička destinacija. Makadamski put, mnogo vozila. Uredno se voze Poršei i slično. Ispostavlja se da vodopad nije vidljiv sa mesta dokle se može prići vozilima. Pošto nemamo pojma kako vodopad izgleda, i da li je vredan šetnje (sa brda na kom se nalazimo deluje kao da je minijaturni potok u pitanju) biramo da preskočimo ekskurziju. Dok pišem putopis gledam gpx trek i satelitske snimke. Na osnovu toga i mojih fotki zapravo sklapam priču i prisećam se događanja. Za zanimljiva mesta gledam i fotke sa neta. Elem, to isto radim i sada. I šta znam, možda smo i mogli da prošetamo do vodopada. Ništa spektakularno, ali svakako je lepši nego što sam zamišljao (Aybastı drizzle Waterfall - 40.6440341257942, 37.25240822706888) Kako god, brzo se vraćamo nazad na trek. Kačimo i jednu kraću asfaltnu deonicu koja nas dovodi do odvajanja za vetrenjače. Iste one vetrenjače koje smo dva sata i 30km ranije gledali sa vrha. Do ovog momenta su se navukli prilično preteći oblaci. Toliko su blizu da imam utisak kako ih je moguće dohvatiti rukom. Vetrenjače=vetar, a ove svakako nisu izuzetak. Prohladno je. Lagano se bliži vreme za traženje kamp mesta. Trenutne okolnosti nikako ne idu u prilog ovoj lokaciji pa samo nastavljamo dalje. Ubrzo posle vetrenjača počinjemo da se spuštamo. Promena okruženja je baš primetna. Visoravan (sve što smo vozili posle Niksara više liči na visoravan nego na planinu, 1500-1800m visine) je bila bez drveta, trava prilično sasušena. Sada silazimo na severnu stranu. Ovo su prve više planine iz pravca Crnog mora. Sva vlaga, a ima je mnogo, ovde završava. Grebeni koji razdvajaju južnu stranu od severne predstavljaju baš jasnu granicu u izgledu vegetacije. Šuma, bujna zelena vegetacija. Oblaci iznad nas imaju veliki potencijal za kišu, a priroda oko nas govori da je to česta pojava. Ipak, za sada ostajemo suvi. Čeda upoznaje nove drugare. Uredno trče i laju za motorima, misliš da će ti ogristi čizmu. Zaustaviš se, pružiš ruku i iznenada imaš umiljatog kangala kraj sebe. Nekoliko potencijalnih kamp mesta proglašavamo nepodobnim. Suviše blizu puta ili sela, zaklonjeni šumom bez mogućnosti da jutarnje sunce osuši opremu... Nije dovoljno kasno (čitaj: nije mrak) pa smo još pomalo probirljivi. Na prevoju dolazimo do manjeg veštačkog jezera koje nije ni ucrtano na kartama. Prevoj je, kao i grebeni, vrlo vetrovit. Nalazi se na oko 1700m visine što nam je baš visoko za kamp (rekoh da je sveže). Ipak, vidimo da trek u dogledno vreme neće ići na manju visinu a sada već jeste kasno. Mesto za kamp je izabralo nas. Prioritet nam je da skupimo drva za vatru. Em treba peći kobaje, em se treba ne smrznuti. Zna se ko je jedini opremljen. Obližnji zakržljali šumarak ne nudi baš mnogo drveta za vatru. Uspevamo da sakupimo tek toliko da se spremi večera. I ovo budu solidno medijski propraćeni momenti... Pravimo zid od motora kako bismo šatore makar malo zaklonili od vetra. Ne, ne duva toliko da postoji rizik od pada šatora ali vetar jeste vrlo hladan pa ovim potezom obezbeđujemo prijatnije uslove za spavanje. Svaku narednu noć ćemo raditi isto jer, gle čuda, od vetra nećemo pobeći. Dok smo završili postavljanje šatora oblaci su se skroz spustili. Bili smo u njima. U potrazi za zavetrinom spuštamo se u podnožje brane (mala, zemljana) i tamo ložimo vatricu. Dimi, nudi malo toplote. Dakle savršena u datim okolnostima. Dobrodošlica je tu Večeri inače provodimo u prepričavanju dogodovština, "planiranju" narednih dana i opštoj zajebanciji. Spaja uglavnom u tom periodu izmontira kratak video sniman tokom dana. Ja sredim nekoliko fotki da se pošalje kući i društvu. Pomalo kao deo rituala. E, ove noći je bilo toliko hladno da sam ja odmah posle klope otišao u šator. Boravak napolju nije bio prijatan. I to je to. Upoznali Akana koji je sredio auspuh, imali prvi kontakt sa visokim planinama i generalno uživali ceo dan. 140 kilometara danas, trek u prilogu. Gledajući kartu Turske, sada smo solidno odmakli od Istanbula. 2025-08-12 094544__20250812_1045.gpx

Zato što su pogodili stativu, isključili se iz konkurencije. Mislim da je ovo jedini aktuelni model na tržištu sa 21+17 kombinacijom. Opasno sužavanje izbora guma (doduše, nije ovaj motor ni predviđen za ozbiljniju vožnju van asfalta).

Dan 7, 12.8.2025. Danas kreću zanimljivosti. Već uobičajeno, budim se pre ostatka ekipe. Toplo, sunčano jutro. Koristim priliku da osušim šator na prečki gola (mislim da nam je svaka noć na putu bila vlažna, jutra smo dočekivali sa mokrim spoljnim slojevima šatora.). Znaš ono što sam napisao kako mislimo da smo zaklonjeni od puta? Jutro nam jasno pokazuje da to nije bilo tačno. Plavi auto pod plavom rotacijom i simpatičnom sirenom koji od puta ide ka nama takođe šalje takvu poruku Čeda još drema, Spaja taman izlazi iz šatora. Ja već spreman na neko ribanje, provere, kazne... Policija: "Tourists"? (Zamislite da ovo dalje pričamo na engleskom) Gliga: "Yes, došli smo kasno uveče, prenoćili i spremamo se da idemo dalje." Tišina... Gliga: "Ček da dohvatim telefon pa da ti pokažem preko prevodioca." Policija: "Nema potrebe. I'm a mechanical engineer (prilično dobrim Apu iz Simsona akcentom), znam engleski." Gliga i Spaja: Pokušavaju da ne puknu od smeha. Policija: "Veliki je rizik od požara. Jeste li ložili, koliko dugo ostajete?" Mi: "Hvala. Znamo za opasnost, nismo ložili. Krećemo za sat-dva." (dakle uveliko pre 10, zar ne? Mmm?) Spaja: "Ima li nekih problema?" Policija: "No problems." Zbunjenost. Pruža ruku Spaji: "Bye." Doručak, pakovanje, standardna procedura. Pošto smo policajcu obećali da se nećemo zadržavati, već u 10:45 smo na motorima Od jučerašnjeg lošeg raspoloženja u grupi nije ostalo ništa. Vrlo brzo silazimo sa asfalta. Smenjuju se livade i četinarska šuma. Manje-više smo na grebenu a teren oko nas je brežuljkast. Lepo je. Tu negde Kove puni mini jubilej, 8000km. Takvi svečani trenuci moraju se obeležiti Dobrodošlicom. Pažljiv čitalac je do sada možda primetio da je Dobrodošlica skoro uvek puna. Čeda bi na pauzama, ili na kraju dana, izvodio nekakav magijski ritual što je omogućavalo da ta malena flašica traje danima i danima. Moja skromna zaliha rakije (koja nije bila magična) je potrošena pre nekoliko dana... Kraj videa je dobar pokazatelj zašto je korisno imati ogibljenje sa velikim hodom. Bili smo pri kraju sa vodom. Kraj je delovao prilično sušno. Mislim da smo i prošli pored nekoliko presušenih česmi. Ovu koja još teče nismo propustili. Polako se spuštamo sa planine. Put je rastresit i za promenu nema jurcanja. Prolazimo kroz prvo selo sa asfaltom i koga vidimo? Pa majstora Akana, koga drugog. Onaj momenat kada u prolazu krajičkom oka spaziš čoveka da nešto majstoriše u svojoj garaži, a ti recimo imaš auspuh kom je potrebno zavarivanje... Međutim, auspuh neće dole... Znam da je to ranije išlo veoma lako ali sada neće ni da mrdne. Vidm Akana kako iz garaže donosi solidno veliki čekić i pajser. "Ne ne, nećemo tako! Skinuću ga ja." Tri minute kasnije Akan, čekić i pajser ipak preuzimaju pos'o. Postoji izuzetno realna mogućnost da je ovo bio medijski najispraćeniji događaj na celom putovanju. Gle samo ovu foto/video ekipu! Već sam napisao u nekom od prethodnih delova, nosač je sa sobom odvalio i materijal cevi. Rupa se sasvim lepo vidi na ovoj fotki. Uglavnom, nekoliko minuta kasnije auspuh je zavaren i montiran nazad na motor. Odsustvo ružne buke je izuzetno obradovalo moje uši (daleko od toga da Kove ima tih auspuh, ali sa rupom je užasno nesnosan na svakom dodavanju gasa). Znao sam odgovor na moje sledeće pitanje i pre nego što sam ga postavio, ali prosto mora da se pita: "Koliko sam dužan za popravku?" -"Ne dolazi u obzir da platiš bilo šta!" Već dovoljno dugo putujem i imao sam relativno mnogo situacija kada mi je usput zatrebala pomoć. Svaki, baš svaki put je isti odgovor. Ljudi imaju tu neku želju/potrebu/običaj/naviku da pomognu putniku namerniku i to je divno (naravno ne mislim na materijalni deo). Sad, ne znam koliko bih voleo da ovo proverim u Zapadnoj Evropi... Dok sam ja vraćao auspuh na motor, Spaja je otišao po sokove za Akana. Tu je bilo borbe i ubeđivanja da prihvati bilo šta. I taman kada smo bili spremni da krenemo dalje, dobijamo poziv na čaj, a to se u ovakvim okolnostima ne odbija. Glavna ulica u selu, gde je i Akanova radionica, deluje prilično skrnavo i ofucano. Zato me je prilično iznenadilo koliko je kafe sa bašticom lepo ušuškan na mini trgu odmah ispod glavne ulice. Lokalna ekipa sedi, kafeniše i očajava (pije čaj, da ne bude zabune). Deluje mi da baš uživaju u tom vremenu. Kontam da je Akan sa tri gosta stranca bio glavni dasa. Ovo je snimak ekrana sa Google Street view. Da, zabačeno selo u Turskoj ima Street view. I glavne i sporedne ulice... Mesto se zove Gökçeli ako nekog interesuje (40.58712396934162, 36.733659080409225) Negde kroz priču Akan ponavlja "nema problema" i sada već nema dileme, nemoguće da mi se dva puta učinilo. Ispostavlja se da ima neku dalju familiju u Bosni. Znanje jezika? "Jebemu uši." "Jebemu koleno". Klasika za učenje Ja nisam ništa fotkao i snimao. Spaja ili Čeda imaju fotku na kojoj smo svi zajedno. Uglavnom, put nas zove. Uspevamo da odbijemo treću turu čaja (ko nije išao do Turske, pije se isključivo crni čaj. I pije se mnogo, uvek i svuda). Pozdravljamo se sa Akanom i krećemo dalje. Popravka auspuha i druženje su potrajali oko sat ipo, tako kaže navigacija. Duže bi mi trebalo da u NS pronađem majstora, odem do njega i rešim stvar. Idemo ka civilizaciji, gradiću Niksar. Čak se kilometar-dva vozimo magistralom sa četiri trake. GPS pokazuje da ćemo proći pored nekog starog mosta i rešavamo da tu napravimo foto pauzu. Kada smo stigli, ispostavlja se da put ne ide pored mosta. Srednjovekovni kameni most je i dalje u upotrebi (čitam sada Wikipediu. Starost se procenjuje na početak 13. veka. U skorijoj prošlosti je zmljotres srušio centralni raspon, ali je most nakon toga obnovljen). Tarihi Talazan Köprüsü most, koga zanima (40.62087572741983, 36.81437720087941). Reka deluje lepo i privlačno za kupanje. Struja pomalo jaka. Naravno da stoje table zabrane prilaska vodi... Koristim pauzu da ipak odšrafim auspuh sa onog nosača što je Akan zavario. Pokazalo se da stoji i bez njega, a nisam hteo da rizikujem još jedno lomljenje. Mnogo mi je više značilo što se stišala buka. Šta nalazim? Rupu, jebiga. Na nepristupačnom mestu izgleda var nije uhvatio kako treba i pojavila se rupica. Ne marim. No, ako neko ima da preporuči auspuh majstora u NS ili okolini rad sam da saslušam (nešto mi se ne mili da se opet cimam do Ade zbog ovoga). Brzo smo u Niksaru. Ovo je poslednji veći gradić duž treka. Točimo gorivo, kupujemo klopu za večeru i doručak, kupujemo kebab za ručak negde na planini. Nagradno pitanje za vas: da li smo kupili grill kobasice i salamu? Pivo i tursku kolu (koja je zapravo najbolja "neCocaCola" koju smo ikada probali. I Uzimali smo je radije nego originalnu)? Lep dobrosusedski momenat, ili smo ga makar mi tako doživeli: kupujemo hranu u samoposluzi ali nema hleba. Pitamo radnika i dobijamo odgovor "mi ne prodajemo Ekmek. To se kupuje u onoj tamo pekari". A u pekari milion vrsta hlebova, pogača, peciva. Čeda je za to vreme rešavao kebab. Da smo se zadržali malo duže verovatno bi postao ortak sa ženom i momkom koji rade. Veoma srdačni, prijatni ljudi. Gradić odiše nekom lepom energijom. Generalno, gde god se pojavimo privlačimo pažnju. Slabo ima velikih motora u Turskoj. A onih sa inostranim tablicama i višestruko manje. Ljudi su radoznali ali ne i napadni, hteli bi da pričaju pa to i rade. Ni malo im ne smeta što se uopšte ne razumemo. U prvih dan-dva smo navikli da kažemo da smo iz Srbistana. Na to dobijemo osmeh. Oni nastave da pričaju i postavljaju pitanja na turskom, mi dajemo nasumične odgovore na srpskom. Upotreba engleskog verovatno može da se izbroji na prste dve, tri ruke. NASTAVIĆE SE. Ne mogu više da gledam na oči.

Na zalost sasvim u skladu sa mojim ocekivanjima. Dizajn jeste lep, ali ovo je bas za nezahtevne korisnike. 17 zadnja guma nema sta da trazi u ovom segmentu..

450MT je pokrenuo ceo segment. I zadao težak domaći.

Imam izrazit osećaj da će biti neki sasvim prosečan motor, voleo bih da grešim. Večeras u 19h je zvanično predstavljanje.

Koji si cetralni uzeo, i pošto?

AJP-a nikada nije bilo u Srbiji. Pre par godina se najavljivalo neko zastupništvo, ali od toga na kraju ništa nije bilo.

Može gpx da se okači na forum

Mislim da niko ne priča o ekstremnim terenima. Ali dovoljno je da se nađeš u nekom klizavom blatu na ravnom, utabanom zemljanom putu i da poželiš veoma ozbiljan krampon. E, toga nema u tubeless izvedbi. Ja na svakom motoru samo zbog potencijalnog blata i montiram krampone. Da mi neko garantuje svaku vožnju po suvom (pričam o vožnji van asfalta) opuušteno bih koristio putne gume, a bilo je sezona kada sam to i radio. Iz mog iskustva, veliku većinu vremena je taj krampon čist "overkill". Ali: taj mali procenat vožnje kada krampon dolazi do izražaja pravi razliku između patnje i uživanja. Tubeless jeste ekstremno zgodna stvar, samo nije za svaku priliku. A jebeš ga, isto važi i za unutrašnju Nemoguće je udovoljiti svima jer svi mi imamo nešto drugačija očekivanja i zamišljenu namenu motora. Da je kojim slučajem ovaj model najavljen sa tubeless točkovima sigurno bi se javio jednak broj ljudi uz komentar "uzeo bih ga samo da su točkovi sa unutrašnjom gumom". Meni zapravo nije jasno kako još nijedan proizvođač nije ponudio fabričke opcije prilikom kupovine. Biraj klasični ili tubeless točak.

Neće biti da je tubeless.

Mani ga u ku%@(. Sad kada sam napisao deo za putopis mogu lepo da potisnem iz sećanja.

Dan 06, nastavak Plan je da neko vreme pratimo "autoput" duž obale u pravcu grada Ordu. U pogodnom trenutku se odvajamo na jug i jurimo TET rutu. 2-3cm na karti, dakle ništa daleko. Mene nervoza i dalje nije popuštala. Vruće je, gladan sam a put veoma dosadan za vožnju. Urgiram da što pre skrenemo ka planinama. To činimo u gradiću Çarşamba. I da, momentalno mi je bolje. Vrlo brzo dolazimo do veštačkog jezera i pratimo njegovu obalu. Na jednom uređenom proširenju pravimo pauzu za klopu (kebabe nosimo od Samsuna). Posle klope postaje još bolje. Nema veze što je prekoputa gradilište, buka. Uskoro nakon te pauze se odvajamo od jezera. Put se sužava i počinje uspon na planinu. Periodično se smenjuju asfalt i makadam, napredujemo prilično sporo. Pred zalazak sunca stižemo u gradić Taşova. Ni manjeg grada, ni više Bentlija (tačno jedan). Zapravo fino sređen gradić. Dok smo mi obavili nabavku i natočili gorivo sunce je zašlo. Ovde se ponovo uključujemo na TET. Odlučujemo da potražimo mesto za kamp negde u blizini. I stvarno, na samo nekoliko kilometara od grada dolazimo do malog veštačkog jezera. Ispod brane su neke terasice, kao namenski stvorene za postavljanje šatora. Ipak, na jezeru ima ljudi, put je odmah pored i ipak produžavamo dalje. Zbog istih tih ljudi odustajemo i od ideje da se popnemo na najbliže brdo. Dakle vozimo dalje. Meni se ovaj kraj inače baš svideo. Pitomi brežuljci pod raznim poljoprivrednim kulturama. Zaseoci na sve strane. Žao mi je što nismo naišli malo ranije pa da se napravi i koja fotka ili snimak dronom. Noć ovde pada polako, sumrak traje dugo. Potragu za kamp mestom otežava činjenica da se nalazimo na asfaltnom putu a okolina je "ruralno urbanizovana". Nije prometan, ali jednostavno nema pogodne lokacije. Uz zadnje tragove svetlosti, na jednom kratkom parčetu zemljanog puta, dolazimo do mesta koje bi moglo poslužiti. Deja-vu prve večeri u Turskoj: strnjika kraj puta. Ipak, prosta većina glasanjem bira da idemo dalje Do tog mesta, od jezera smo prešli skoro 30km. GPS kaže da se uskoro penjemo na neku planinu pod šumom. Sklanjamo se od civilizacije. Ima čak i obeležen neki kamp. Sada je već mrak, a svaki kilometar koji napravimo danas nećemo morati da napravimo sutra. Dakle imamo definitvni cilj. Rekoh da se penjemo na planinu? Rekoh li da je sa prvim usponom temperatura značajno pala? Traženje kamp mesta u šumi, noću, nije nužno zabavan proces. Po mraku je moguće videti samo ono što farovi osvetle, a to retko podrazumeva okolinu. Srećom svi imamo dosta dobro osvetljenje pa sama vožnja krivudavim putem nije naporna. Malo pre označenog mesta za kamp krajem oka vidim fudbalski go. Ne zaustavljamo se. Idemo prvo da proverimo to obeleženo kamp mesto. Waypoint se nalazi u šumi, par stotina metara od glavnog puta. Nalazimo zarasli puteljak koji vodi u tom generalnom pravcu. Međutim, ispostavlja se da je tačka ili pogrešno postavljena ili mi imamo drugačija očekivanja od kamp mesta. Osim guste šume i mraka nismo videli ništa upotrebljivo za postavljanje šatora. Slika jeste potpuno mutna, ali kao takva prilično lepo dočarava momenat. Dakle vraćamo se do fudbalskog igrališta. Pod svetlima farova jasno je da je u pitanju samo zaravnjena livada na koju je neko postavio golove. Nakon par krugova nalazimo mesto za koje mislimo da je zaklonjeno od puta a istovremeno i ravno. Savršeno za noć. U 21h, posle 215km vožnje gasimo motore. Taj dan smo znali da postoji zabrana loženja vatre pa nismo ni uzimali kobasice. Možda po pivce, sigurno Dobrodošlica i nešto suhomesnato. Koliko se sećam legli smo prilično rano, mrtvi. Tri kadra koja sam tog prepodneva snimio nipošto nisu dovoljna da se montira čak ni kratak klip. Jedan od njih prenosim u celosti Posle ovoga mi nije ni bilo do snimanja. Trek je u prilogu. 2025-08-11 152054__20250811_1420.gpx

Dan 6, 11.8.2025. Dakle, budimo se u hotelskoj sobi u Samsunu. Prethodnih dana smo navikli na planine tako da je na moru vruće. Koliko je voda privlačna, možda će najbolje ilustrovati činjenica da ujtru nismo otišli na kupanje iako je hotel baš blizu plaže. Zeznuto kada se navikne na Jadran ili grčko primorje. Posle sasvim prosečne klope u pekari bacamo se u akciju. Nije bilo svrhe da ustajemo ranije jer svakako nijedna radnja ne radi pre 8:30-9:00. Čeda kreće u potragu za gumom, Spaja i ja koristimo priliku da malo pogledamo i prekontrolišemo motore koji su parkirani ispred hotela. Saldo: meni polomljen deo na šusplehu (kamen je i dalje bio zaglavljen negde unutra) i odlomljen nosač auspuha. Ne, nije kineski kvalitet. U pitanju je de-cat cevka koju sam pravio kod nas. Na slici se ne vidi, nosač je od flaha koji je savijen pod 90 stepeni. Jedan krak se kači gore na motor, drugi krak je sa sve 4 strane zavaren za auspuh. Školski primer kvalitetnog zavarivanja: nije pukao var već se IŠČUPAO deo materijala od cevi auspuha, sve u krug. Rezultat je rupa od oko 2x2cm. Nemam predstave kada se ovo moglo desiti, ali svakako jeste na ovom putovanju. Nije bilo padova, udaraca ili sličnih događaja. Čak su i putevi kojima smo vozili bili bez džobmi. Činjenica da mi je motor delovao glasnije prethodnih dana sada možda ima objašnjenje. Koji misaoni proces je doveo do toga da pomislim kako bi tečni metal mogao biti rešenje za ovaj problem ni sada mi nije jasno. Uglavnom, umesto da u velikom gradu nađem majstora i kvalitetno rešim problem ja se hvatam dvokomponentnog lepila. Da se razumemo, cilj mi je bio samo da se zapuši rupa, da ne prdi kroz nju. Rezultat možeš i sam da pretpostaviš. Ali smrad nakon paljenja motora... Smrad je bio fascinantan. Spaja odlazi da obavi nešto u komšiluku, više se i ne sećam šta, sa planom da se vraća za 10-15 minuta. Ostavlja alat i plastike motora na ulici. Pošto sam ja završio svoje majstorisanje, ne preostaje mi ništa drugo osim da sedim u hladovini, koristim hotelski net i čekam. Osim što hotelski net ne radi, a hladovina nestaje. Dakle ostaje samo čekanje. A 10-15 minuta postaje 30-45 a onda i 60. Da stvar bude bolja, u tom periodu nam je prošlo i vreme za odjavljivanje iz hotela. Ne mogu da ostavim motore i stvari na ulici, ne mogu da odem do sobe po stvari, ne mogu do plaže na kupanje, ne mogu do menjačnice po pare, ne mogu do prodavnice po SIM karticu... Reći da sam se iznervirao bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. Kada se Spaja vratio sklapa motor i počinjemo da iznosimo stvari iz sobe/štenare (nisu pravili problem što smo ostali duže). Uskoro se pojavljuje i Čeda sa lošim vestima. Nije uspeo da pronađe gumu. Obišao je nekoliko prodavnica, naravno svaka na različitom kraju grada, ali niko ne drži te dimenzije. Upravo ono čega sam se ja pribojavao, veliki motori jednostavno nisu uobičajeni u Turskoj. Reći da je Čeda bio iznerviran bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. U pomalo očajničkom pokušaju, na TET FB grupi tražimo pomoć i informacije. Brzinski dobijamo više komentara da Čedina guma može komotno da izdrži još 1000km, da uz laganu vožnju i asfalt može i 2000km. Naravno, mi to sve znamo i nije relevantno. Čeda do kuće treba da napravi još 5-6-7 hiljada... Isto tako brzinski dobijamo i korisne informacije. Kontakte prodavnica, servisa po raznim krajevima Turske. Ispostavlja se da od gume u Samsunu nema ništa (Čeda je već obišao sve prodavnice koje su nam predložili). Ja sam se tog jutra, nevezano, dopisivao sa nekim Nemcom koji takođe vozi turski TET, trenutno se nalazi u Istanbulu. Tada sam prilično olako prešao preko dela njegove poruke gde spominje da tokom dana ide do mehaničara po gumu i da se nudi da pomogne ukoliko nam zatreba (još nismo znali da će potraga u Samsunu biti neuspešna). Premotajmo sada sat unapred, u sadašnjost. Setim se ja te njegove poruke, javim mu se. Čovek je upravo kod majstora i menja gume. "Njegov" majstor ima Mitas E07 u odgovarajućoj dimenziji za Stroma. Može organizovati da nam je pošalje!!! Ja Nemca, čovek se zove Vince, nikada nisam upoznao. Razmenili smo po poruku ranije tog dana i to je to. Spaja cima drugara da Vinsu preko Paypal-a prebaci novce za gumu. Glupo je da sedimo u Samsunu nekoliko dana čekajući paket pa odlučujemo da se dostava organizuje za Ordu, sledeći veći grad. Neće nam biti baš na TET ruti, ali dovoljno je blizu da ima smisla. Na netu nalazimo adrese vulkanizerskih servisa gde će guma biti poslata. Recepcioner u hotelu pomaže oko prevođenja i komunikacije. Uglavnom, prilično brzo (sad gledam prepisku sa Vinsom, malo više od sat vremena otkako sam mu javio za problem pa do rešenja) uspevamo sve da organizujemo. Veliko olakšanje kada je od Vinsa stigla poruka "Go on the road", na moje pitanje da li je sve ok i da li da krenemo na put. To je već oko 13h i spakovani smo za pokret. Danas smo znali da od polaska u 10 nema ništa, nismo ni pokušali. Čeda i ja odlazimo do obližnje prodavnice telefona da uzmemo sim kartice. Posao od dva minuta, zar ne? Apsolutno ne! Za kupovinu kartice treba pasoš (koji ja nemam uz sebe), procedura traje 10-15 minuta. E, kada je kartica kupljena tek tada se uzima net paket. Posao od minut, zar ne? Apsolutno ne! Problem sa sistemom, čekamo makar 40 minuta. Pošto Čeda jeste imao pasoš uz sebe, kartica ide na njegovo ime ali u moj telefon. Ja sam se toliko smorio da sam zaspao u prodavnici. Da me dva puta nisu cimali za neke informacije možda bih se fino i odmorio Ne moram spominjati da sam do tada odustao od kupovine kartice... A da, na menjačnicu sam takođe zaboravio. Meni je ovo bio ubedljivo najlošiji trenutak celog putovanja. Ceo dolazak u Samsun sam doživeo kao grešku (dobro, pivo i kupanje od sinoć su prijali) i gubitak vremena. Gumu smo isto tako mogli organizovati i sa livade, ništa od planova vezanih za grad nisam ostvario... Recimo da smo oko 15:30 zapravo seli na motore i krenuli van grada. NASTAVIĆE SE

Danas sam odradio servis (zamena ulja i filtera), 11250km. Namučio se k'o blesav... Prvo 45 minuta skidao auspuh. De-cat cev koju sam proletos pravio baš na knap nalegne, svaki put je sve teže skinem. Sada mi je to dosadilo, vratio sam fabričku cevku sa katalizatorom. Ulje je iz Turske, prešlo 2000km. Mom stručnom oku deluje sasvim korektno. Na magnetu minimalna količina nečeg kao mulj (jako, jako fini opiljci, prašina, pomešani sa uljem). Filter i sita uopšte nisam proveravao prethodnih 5000km. Sita potpuno bez opiljaka, filter takođe. I taman kada sam završio posao, na dnu posude u koju ispustim ulje pronađem podlošku sa šrafa za ispuštanje... Izgoreo. Ispuštaj, odvrći, vraćaj podlošku, zavrći, sipaj.

Sad im izgleda zabranjeno da dignu na točak dok prolaze kroz cilj. A i u počasnom krugu.

Meni je žao što je ova kombinacija. Plavi mi je neuporedivo lepši

Asfalt ili prašina?

@srbac Kako i @nvic reče, u pitanju je Čemerno.

Mi nismo znali da je bilo nevreme Na Jelici nije bilo 200m bez granja ili drveća po putu. Srećom, veći deo je bio posečen. Uvek ima mesta

@živke Ja sam skidao-montirao one crne plastike na repu, ispod sedišta... Šrafovi, žabice i još neki plastični/gumeni pužići. Ko je to smislio treba ga mlatiti, za primer drugim dizajnerima. A biće da je i ostatak motora u istom stilu rađen.

Ne šale se sa cenom servisa! Nimalo zanemariva stavka, obzirom na interval od 5000km. Ne smem ni da pomislim koliko će koštati kontrola/štelovanje ventila.

'de lako... Ja sam iskusno gledao prognozu za NS. Pokazivala sunce i 18 stepeni što je idilično za vožnju. To je proverena metoda da se krene u vožnju kada je nestabilno vreme: samo nađeš prognozu koja ti odgovara i nje se držiš. E sad, što nismo mogli znati da je sneg napravio haos stvarno nije do nas. Samo da znaš koliko smo bili srećni što smo za prva dva srušena drveta našli obilaznice... Narednih 10-20-30, nemam predstave, smo mogli da biramo između "napred" i "nazad".