Dan 6, 11.8.2025. Dakle, budimo se u hotelskoj sobi u Samsunu. Prethodnih dana smo navikli na planine tako da je na moru vruće. Koliko je voda privlačna, možda će najbolje ilustrovati činjenica da ujtru nismo otišli na kupanje iako je hotel baš blizu plaže. Zeznuto kada se navikne na Jadran ili grčko primorje. Posle sasvim prosečne klope u pekari bacamo se u akciju. Nije bilo svrhe da ustajemo ranije jer svakako nijedna radnja ne radi pre 8:30-9:00. Čeda kreće u potragu za gumom, Spaja i ja koristimo priliku da malo pogledamo i prekontrolišemo motore koji su parkirani ispred hotela. Saldo: meni polomljen deo na šusplehu (kamen je i dalje bio zaglavljen negde unutra) i odlomljen nosač auspuha. Ne, nije kineski kvalitet. U pitanju je de-cat cevka koju sam pravio kod nas. Na slici se ne vidi, nosač je od flaha koji je savijen pod 90 stepeni. Jedan krak se kači gore na motor, drugi krak je sa sve 4 strane zavaren za auspuh. Školski primer kvalitetnog zavarivanja: nije pukao var već se IŠČUPAO deo materijala od cevi auspuha, sve u krug. Rezultat je rupa od oko 2x2cm. Nemam predstave kada se ovo moglo desiti, ali svakako jeste na ovom putovanju. Nije bilo padova, udaraca ili sličnih događaja. Čak su i putevi kojima smo vozili bili bez džobmi. Činjenica da mi je motor delovao glasnije prethodnih dana sada možda ima objašnjenje. Koji misaoni proces je doveo do toga da pomislim kako bi tečni metal mogao biti rešenje za ovaj problem ni sada mi nije jasno. Uglavnom, umesto da u velikom gradu nađem majstora i kvalitetno rešim problem ja se hvatam dvokomponentnog lepila. Da se razumemo, cilj mi je bio samo da se zapuši rupa, da ne prdi kroz nju. Rezultat možeš i sam da pretpostaviš. Ali smrad nakon paljenja motora... Smrad je bio fascinantan. Spaja odlazi da obavi nešto u komšiluku, više se i ne sećam šta, sa planom da se vraća za 10-15 minuta. Ostavlja alat i plastike motora na ulici. Pošto sam ja završio svoje majstorisanje, ne preostaje mi ništa drugo osim da sedim u hladovini, koristim hotelski net i čekam. Osim što hotelski net ne radi, a hladovina nestaje. Dakle ostaje samo čekanje. A 10-15 minuta postaje 30-45 a onda i 60. Da stvar bude bolja, u tom periodu nam je prošlo i vreme za odjavljivanje iz hotela. Ne mogu da ostavim motore i stvari na ulici, ne mogu da odem do sobe po stvari, ne mogu do plaže na kupanje, ne mogu do menjačnice po pare, ne mogu do prodavnice po SIM karticu... Reći da sam se iznervirao bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. Kada se Spaja vratio sklapa motor i počinjemo da iznosimo stvari iz sobe/štenare (nisu pravili problem što smo ostali duže). Uskoro se pojavljuje i Čeda sa lošim vestima. Nije uspeo da pronađe gumu. Obišao je nekoliko prodavnica, naravno svaka na različitom kraju grada, ali niko ne drži te dimenzije. Upravo ono čega sam se ja pribojavao, veliki motori jednostavno nisu uobičajeni u Turskoj. Reći da je Čeda bio iznerviran bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. U pomalo očajničkom pokušaju, na TET FB grupi tražimo pomoć i informacije. Brzinski dobijamo više komentara da Čedina guma može komotno da izdrži još 1000km, da uz laganu vožnju i asfalt može i 2000km. Naravno, mi to sve znamo i nije relevantno. Čeda do kuće treba da napravi još 5-6-7 hiljada... Isto tako brzinski dobijamo i korisne informacije. Kontakte prodavnica, servisa po raznim krajevima Turske. Ispostavlja se da od gume u Samsunu nema ništa (Čeda je već obišao sve prodavnice koje su nam predložili). Ja sam se tog jutra, nevezano, dopisivao sa nekim Nemcom koji takođe vozi turski TET, trenutno se nalazi u Istanbulu. Tada sam prilično olako prešao preko dela njegove poruke gde spominje da tokom dana ide do mehaničara po gumu i da se nudi da pomogne ukoliko nam zatreba (još nismo znali da će potraga u Samsunu biti neuspešna). Premotajmo sada sat unapred, u sadašnjost. Setim se ja te njegove poruke, javim mu se. Čovek je upravo kod majstora i menja gume. "Njegov" majstor ima Mitas E07 u odgovarajućoj dimenziji za Stroma. Može organizovati da nam je pošalje!!! Ja Nemca, čovek se zove Vince, nikada nisam upoznao. Razmenili smo po poruku ranije tog dana i to je to. Spaja cima drugara da Vinsu preko Paypal-a prebaci novce za gumu. Glupo je da sedimo u Samsunu nekoliko dana čekajući paket pa odlučujemo da se dostava organizuje za Ordu, sledeći veći grad. Neće nam biti baš na TET ruti, ali dovoljno je blizu da ima smisla. Na netu nalazimo adrese vulkanizerskih servisa gde će guma biti poslata. Recepcioner u hotelu pomaže oko prevođenja i komunikacije. Uglavnom, prilično brzo (sad gledam prepisku sa Vinsom, malo više od sat vremena otkako sam mu javio za problem pa do rešenja) uspevamo sve da organizujemo. Veliko olakšanje kada je od Vinsa stigla poruka "Go on the road", na moje pitanje da li je sve ok i da li da krenemo na put. To je već oko 13h i spakovani smo za pokret. Danas smo znali da od polaska u 10 nema ništa, nismo ni pokušali. Čeda i ja odlazimo do obližnje prodavnice telefona da uzmemo sim kartice. Posao od dva minuta, zar ne? Apsolutno ne! Za kupovinu kartice treba pasoš (koji ja nemam uz sebe), procedura traje 10-15 minuta. E, kada je kartica kupljena tek tada se uzima net paket. Posao od minut, zar ne? Apsolutno ne! Problem sa sistemom, čekamo makar 40 minuta. Pošto Čeda jeste imao pasoš uz sebe, kartica ide na njegovo ime ali u moj telefon. Ja sam se toliko smorio da sam zaspao u prodavnici. Da me dva puta nisu cimali za neke informacije možda bih se fino i odmorio Ne moram spominjati da sam do tada odustao od kupovine kartice... A da, na menjačnicu sam takođe zaboravio. Meni je ovo bio ubedljivo najlošiji trenutak celog putovanja. Ceo dolazak u Samsun sam doživeo kao grešku (dobro, pivo i kupanje od sinoć su prijali) i gubitak vremena. Gumu smo isto tako mogli organizovati i sa livade, ništa od planova vezanih za grad nisam ostvario... Recimo da smo oko 15:30 zapravo seli na motore i krenuli van grada. NASTAVIĆE SE

Danas sam odradio servis (zamena ulja i filtera), 11250km. Namučio se k'o blesav... Prvo 45 minuta skidao auspuh. De-cat cev koju sam proletos pravio baš na knap nalegne, svaki put je sve teže skinem. Sada mi je to dosadilo, vratio sam fabričku cevku sa katalizatorom. Ulje je iz Turske, prešlo 2000km. Mom stručnom oku deluje sasvim korektno. Na magnetu minimalna količina nečeg kao mulj (jako, jako fini opiljci, prašina, pomešani sa uljem). Filter i sita uopšte nisam proveravao prethodnih 5000km. Sita potpuno bez opiljaka, filter takođe. I taman kada sam završio posao, na dnu posude u koju ispustim ulje pronađem podlošku sa šrafa za ispuštanje... Izgoreo. Ispuštaj, odvrći, vraćaj podlošku, zavrći, sipaj.

Sad im izgleda zabranjeno da dignu na točak dok prolaze kroz cilj. A i u počasnom krugu.

Meni je žao što je ova kombinacija. Plavi mi je neuporedivo lepši

Asfalt ili prašina?

@srbac Kako i @nvic reče, u pitanju je Čemerno.

Mi nismo znali da je bilo nevreme Na Jelici nije bilo 200m bez granja ili drveća po putu. Srećom, veći deo je bio posečen. Uvek ima mesta

@živke Ja sam skidao-montirao one crne plastike na repu, ispod sedišta... Šrafovi, žabice i još neki plastični/gumeni pužići. Ko je to smislio treba ga mlatiti, za primer drugim dizajnerima. A biće da je i ostatak motora u istom stilu rađen.

Ne šale se sa cenom servisa! Nimalo zanemariva stavka, obzirom na interval od 5000km. Ne smem ni da pomislim koliko će koštati kontrola/štelovanje ventila.

'de lako... Ja sam iskusno gledao prognozu za NS. Pokazivala sunce i 18 stepeni što je idilično za vožnju. To je proverena metoda da se krene u vožnju kada je nestabilno vreme: samo nađeš prognozu koja ti odgovara i nje se držiš. E sad, što nismo mogli znati da je sneg napravio haos stvarno nije do nas. Samo da znaš koliko smo bili srećni što smo za prva dva srušena drveta našli obilaznice... Narednih 10-20-30, nemam predstave, smo mogli da biramo između "napred" i "nazad".

Kakva vožnja za vikend! Nešto što je trebalo da bude rutinsko, opušteno vozikanje laganim delom TET-a je časkom preraslo u pravu avanturu. Sneg od prethodnog vikenda je napravio haos po šumama. Toliko srušenog drveća... To što mi pred polazak nismo proverili prognozu pa nas je iznenadila kiša i temperature ispod 10 stepeni je drugi par opanaka. Sutra bih ponovo

Imali smo okupljanje generacije "Turska 2025." ovaj vikend. Išli da isprobamo novu deonicu TET-a, od Čačka do Jagodine. Sneg od prošlog vikenda je napravio haos na Jelici (ovde smo prošli neposredno iza ekipe koja čisti pala stabla i grane, nije bilo problema) i Čemernom. Na Čemernom smo mi bili ekipa koja čisti. Nešto što je trebalo da bude opuštenih 15km od kafane do mesta za kampovanje je preraslo u višesatnu borbu protiv palih debala. Neke smo prelazili, ispod drugih se provlačili. A najzabavniji su bili oni koje smo sekli. Sećate se početka putopisa: Čeda nosi sekiru i testeru Naravno da na kraju nismo stigli do mesta gde smo planirali kampovati. Brzo dolazeća noć je mesto izabrala umesto nas Bar litra benzina je otišla na paljenje vatre... Da, jeste hladno. 6 stepeni kada smo ustali. A i dva sata kasnije. Naravno da nismo bili ni blizu da izvezemo sve planirano. Više od pola off-a smo izbacili. Goč, Stolovi, Juhor i taj potez ostaju za neku narednu priliku.

Ma da, izuzetno kontrolisano klizanje prednjeg točka u krivini. Srećom, ostalo je samo na Oho-ho

Spaja je objavio prvi deo filma. Nismo se dogovarali, ali zavrsava na istom mestu gde sam i ja stigao sa putopisom. Uzivajte. https://youtu.be/9tKgejyzjo0?si=ky9CBR-46G9qJsIk

Zbirni video za četvrti i peti dan. Ovde mi već nije bilo do snimanja što se iz priloženog i vidi

Dan 5, 10.8.2025. Jutro. Još jedno divno jutro. Prethodno veče smo skovali plan. Na jednom od motora treba da se zameni zadnja guma. Pitate se na kom motoru? Pa na Stromu, logično. Zbog peripetija sa transportom do Gruzije celokupan plan i logistika su se poremetili. Mi smo realno trebali da pređemo 2500-3000km na motorima, i to bez autoputeva. Čeda je za tu svrhu montirao Mitas E09 koje je imao od ranije. Na prikolici je nosio drugi par guma koje je planirao da montira za povratak iz Gruzije (da, nisam vam rekao... Čeda je putovanje nastavio bez nas). Bio je spreman i da taj drugi par guma ponese u Tursku pa da zameni negde uz put. Mi smo ga ubedili da krene na kramponima bez drugog seta jer "Strom nije agresivan prema gumama i sigurno će izdržati". E, ispostavilo se da neće izdržati i da mu u naredih par dana treba zamena. Prvi veći grad koji nam je relativno blizu TET rute je Samson, na obali Crnog mora. Brza internet pretraga kaže da u Samsonu ima više moto prodavnica. Ja sam skeptičan po pitanju opremljenosti (veliki motori nisu učestali u Turskoj) i ne sviđa mi se ideja da na slepo zapucamo tamo. Međutim, svakako je potrebno da se brže prebacimo ka istoku zemlje a Samson jeste u tom pravcu. Pored situacije sa gumama, javljaju se i prvi realni problemi: Jesmo li krenuli pre 10? Naravno da nismo. Mi se trenutno nalazimo na TET-u, ali od off-a imamo samo 100m koji nas vode do magistrale. To nas uopšte ne sprečava da ispoziramo prelazeći potok. Put je jako lep za vožnju, krivina za krivinom. Lagano silazimo sa planine. Kratka pauza za sipanje vode kraj najmanje džamije koju sam ikada video. Na prvoj pumpi točimo gorivo. Radnik nam iz čista mira donosi po sok, da se osvežimo. Tako otkrivamo Camilicu. U gradu Gerede pravimo pauzu da se psiho-fizički pripremimo za predstojećih 400km autoputa (zapravo magistrale sa 2 trake u svakom smeru). Pumpamo gume, nalazimo smeštaj u Samsonu, i ulećemo u mašinu. Put bi, da nema raskrsnice, bio tipičan autoban. Taman toliko je i zabavan za vožnju. Od uzbuđenja imamo samo neizvesnih 20-30 km kada se ispostavilo da pumpa nema benzina, a Spaja je na rezervi... Srećom, i to je prošlo bezbolno jer smo uspeli da se dokotrljamo do naredne. Tu opet koristimo blagodet ekspres restorana i posle nekoliko dana jedemo kuvanu hranu. Pred zalazak Sunca ulazimo u Samson. Lako nalazimo hotel, prvi čvrsti smeštaj od polaska iz Srbije (Čedi i Spaji je ovo osma ili deveta noć putovanja). Nas trojica sa kompletnim prtljagom u nevelikoj sobi. Naravno da liči na svinjac u roku od dva minuta. Pogled kroz prozor je ok, ako se dovoljno nagne. Prodavnica alkohola je u istoj ulici gde i hotel. Brzinski rešavamo po limenku Efesa i idemo do plaže na zasluženo opuštanje. Inače, pivo se dobija u crnoj, neprovidnoj kesi. A prodavnica je uvek puna. Ako niste bili na Crnom moru ne brinite, ne propuštate mnogo. U jednom trenutku Čeda izjavljuje da ga miris asocira na nešto. Kako je to rekao meni se upali lampica u malom mozgu: Dunav. Slani, prozirniji Dunav. To nam naravno ne smeta. Posle plivanja idemo u šetnju, jedemo kebab u baštici na glavnom putu. 440 neinspirativnih kilometara danas. Trek je u prilogu, iako nema neke svrhe. Inače, bacite pogled na Street view bilo kog grada u Turskoj. Meni je veliko iznenađenje koliko su uređeni, zeleni, koliko svuda ima novih zgrada... 2025-08-10 103435__20250810_0934.gpx

GoPro snimci od četvrtog dana, 9.8. Ovo sledeće nije jurcanje. "Prati @Cedo11"

Danas sam dobio i nešto Gopro snimaka. Od sada i oni idu u sklopu putopisa Dan 03, deo posle Dokurcuna a pre kiše. Čista bezbrižna jurnjava. Bar dva "oho-ho" i "ups" momenta. I nešto normalne vožnje u ostatku tog dana:

Jako individualna stvar. Izuzetno zavisi od stila vožnje i snage motora. A i od toga šta neko smatra potrošenom gumom (meni nije potrošena sve dok liči na kramponku ). Ja nikada ne vozim na ivici mogućnosti pa ne primetim razliku. A zam ljude koji tvrde da im je guma neupotrebljiva čim se malo zaoble ivice krampona, što se desi već posle par stotina kilometara (ovo naravno važi za baš agresivnu vožnju i trkanje). I Spaja i ja smo krenuli sa skroz novim zadnjim gumama. Već drugog dana je bila primetna razlika u potrošnji. Iako smo stalno vozili zajedno njegov motor je mnogo snažniji i lakše je da na terenu vrti točak u prazno. Pri tome je i zabavno Ja sam pred put zamenio zadnju gumu. U tom trenutku je imala 2300km i sigurno ću je vratiti na motor jer nije ni blizu potrošenosti. U Turskoj smo napravili nešto preko 4000km pri čemu su gume zadnje 2000 smatrane potrošenima. Ali... Bar 2500km autoputa. Na off-u dosta agresivnije od uobičajenog. Nisu stigle do markera za minimum mada su blizu. Još mogu poslužiti za vozikanje po lokalu ali za blato nisu. Prednja guma je do sada prekucala 6500km i za moje pojmove je u dobrom stanju. Kramponi se troše testerasto i trebalo bi je okrenuti u nekom trenutku

Dan 4, 9.8.2025. Tokom noći je palo nekoliko kapi kiše, ali jutro je osvanulo bez oblačka. Šatore smo postavili blizu kolibe i šume, Sunce to mesto dugo neće obasjati. Brzo nakon ustajanja sve stvari kojima je potrebno sušenje prebacujemo da dalji kraj proplanka, tamo gde Sunce već sija. Šatori su temeljno kondenzovali od velike vlage. Uz doručak gledamo kartu, planiranu rutu. Do ovog trenutka smo već prikupili neke informacije o turskom TET-u. Znamo da se najatraktivnije deonice nalaze dosta dalje na istoku, bliže gruzijskoj granici. A onako, kada se karta umanji dovoljno da cela Turska bude na ekranu postane jasno koliko smo malo odmakli od Istanbula. Ovim tempom verovatno nećemo ni stići da odvozamo visoke planine. Dakle, polazak pre 10, zar ne? GPS je snimanje počeo u 10:42, pred kretanje Spaja i ja gledamo naše zadnje gume... Tek tri dana vožnje od planiranih 13-14, zanemarljivo malo kilometara i iznenađujuće mnogo potrošenih krampona. Pogotovo na 701. Dakle, dogovor je da malo smirimo tempo i potrudimo se da nam gume potraju. Da... Tri minute kasnije smo u ranije već opisivanom reli režimu. „Okolnosti nisu dozvolile drugačije“, da parafraziram jednog drugara. Prolazimo pored mesta za kamp koje je obeleženo na karti. Odluka da stanemo kod kolibe u šumi je bila ispravna. Mesto za kamp je na livadi sa katunima, baš blizu drugih ljudi. Da, svako selo, zaseok ili katun koji smo prošli je živ, funkcionalan. Uglavnom se vozi kroz gustu šumu bez vidika pa nema fotki. Nas dvojica na malim motorima kao jurimo. Posle nekoliko minuta vožnje naiđemo na raskrsnicu, stanemo da sačekamo Čedu. Uglavnom ne stignemo ni da progovorimo do trenutka kada se žuti Strom pojavi pored nas. I tako iznova i iznova. Ovaj beli oblačić na slici je od mušica. Fotka ne može baš da dočara, ali stvarno je nezamisliva količina. I to nije samo na ovom jednom mestu. U jednom trenutku se mimoilazimo sa čovekom koji trči. Uskoro ih mimoilaimo još i shvatamo da smo uleteli na trail trku. Vozimo mnogo obazrivije jer je jasno da niko od njih nije došao u šumu kako bi gutao prašinu i slušao buku naših motora. Nailazimo i na nekoliko auta. Da li su lokalci ili organizatori trke nemam pojma. Niko nije delovao uznemireno ili besno što prolazimo tuda. Negde u šumi smo sreli i grupu Turaka na motorima. Prve avanturiste otkako smo krenuli. Proćaskali minut-dva (neki od njih su zapravo govorili Engleski!) i svako otišao na svoju stranu. Sa planine se spuštamo do jezera Abant (Abant Gölü). Tu smo već nekako presekli trasu trke i zadnjih par kilometara trkače sustižemo umesto što ih mimoilazimo. Cilj njihove trke je na jezeru. Zapitah se koliko će do cilja da krepaju prvi trkači koje smo sreli tog dana. 15-ak kilometara ranije, dok idu u suprotnom pravcu. A ni tada nisu delovali naročito sveže Jezero je lepo, planinsko (na 1300m visine). Na karti smo videli da postoji put koji pravi krug oko celog jezera i imamo ideju da negde zabodemo pauzu i bućnemo se. Ups... Ispostavlja se da je jezero veoma popularna turistička destinacija. Prilično je velika gužva. Taj put koji vodi oko jezera je zatvoren za saobraćaj i odustajemo od zadržavanja. Nastavljamo dalje da pratimo TET. Mnogo narednih kilometara smo na asfaltu. Na GPS-u vidimo tačku koja se zove „Weird buildings“ i do koje se treba odvojiti par kilometara. Ja ne znam kako sam tačno zamišljao u svojoj glavi, šta u sred tri lepe mogu da budu „čudne građevine“. Ali, šta god da sam zamišljao nije bilo ni nalik ovom što smo zatekli. Kompletno naselje sa stotinama gotovo potpuno završenih jebenih dvoraca! Ovo što se vidi na fotkama je manji deo. Napravljene su i ulice, no na jedinom ulazu je čuvar. Ušli smo u priču sa njim i ličilo je da bi za izvesnu nadoknadu bio voljan da na nekoliko minuta zažmuri na oba oka. Ipak, odlučujemo da se ne zadržimo. U pitanju je neka velika propala arapska investicija. Projekat je stigao prilično blizu kraja pre nego što je investitor proglasio bankrot. „Burj al babas Yönetim„ za one koji hoće da saznaju nešto više. U povratku ka glavnoj ruti postižemo jednu veliku pobedu: nalazimo prodavnicu koja valja alkohol. Spaja je u odlasku spazio gajbe Tuborga napolju. Ladan Efes, skup ko đavo (reda 2€ za limenku). Snabdevamo se za uveče. Uz pivo ide i torbica-frižider. Još neko vreme smo na asfaltu. Sada je to već uzani krivudavi put. Nema razloga za stajanje, izuzev česme za vodu. Raduje nas silazak na makadam. 45-50km asfalta se odužilo. Ne traje dugo pre nego što se opet bacamo u reli režim. Uz jednu sitnu izmenu: Čeda vozi prvi, nas dvojica za njim. I tada postaje prilično jasno zašto ga nikada nismo dugo čekali Nižu se kilometri, asfalt i makadam se povremeno smenjuju. Oko nas se smenjuju njive i četinarska šuma (na 1000 metara smo). Dolazimo u selo čije ime Google mape ne znaju. („Ekincik“ kaže neka druga mapa. Nije ni najmanje važno). Uz put livadica sa interesantnim kamenjem, džamija u pozadini. Pravo mesto za kratak predak i da brzinski podelimo limenku piva (naravno, kao pravi zreli, odrasli ljudi, svesni smo da se to ne radi. Praktikujemo izuzetno retko, isključivo kada smo van saobraćaja). Prolazimo kroz razna sela. Do sada smo prilično odmakli od Evrope, ali ja i dalje nemam utisak da se nešto u arhitekturi ili prirodi promenilo. Kuće jako liče na obične kuće kakve i mi imamo. Svako parče puta koje smo prešli za ovih nekoliko dana je moglo da se nalazi na određenoj lokaciji u Srbiji (što se tiče prirodnog okruženja). Spuštamo se do lepe planinske reke, prelazimo most i merkamo mesto za kupanje. Apsolutno nas dočekuje tabla zabrane. Ja ne znam koji oni problem imaju sa tim plivanjem, ali nismo naišli ni na jednu vodenu površinu a da ulazak u vodu nije bio zabranjen. Tu pravimo plan za ostatak dana. Na samom TET-u u dogledno vreme nećemo stići do bilo kakvog većeg naselja a po selima nema prodavnica. Obzirom da nemamo hrane odlučujemo da se u jednom trenutku odvojimo od TET-a, odemo u nabavku u grad Bolu i onda vratimo na planinu u potrazi za kamp mestom. Do mesta gde izlazimo na magistralu i skećemo ka Bolu i dalje uživamo u lepim terenima i prirodi. Traje to. U nekom momentu se Spaja i ja opet menjamo motora. Ja volim te promene, malo razdrmaju dan. Ispostavlja se da put kojim idemo prolazi pored nekog popularnog planinskog jezera, a da je Bolu velik grad. Kasno je popodne i ima baš mnogo saobraćaja Od ovoga smo se prethodnih dana potpuno odvikli. Ipak, put je lep i krivudav, kroz četinarsku šumu. Nikom nije mrsko što ćemo posle nabavke preći istih 20ak kilometara u suprotnom smeru. Imamo sreću da u prvom „predgrađu“ nađemo pekaru i prodavnicu. Ne moramo da se spuštamo skroz do grada. U pekari vruće pogače. Tada uviđamo da od doručka nismo ništa pojeli. Sudžuk iz radnje, pogača kod pekarke i rešavamo situaciju. Ne znam jeste li imali priliku da posetite Tursku. Kontejneri za smeće su im baš maleni Brzo smo ponovo na planini i na TET-u. Senke postaju dugačke i vreme ja da se razmišlja o mestu za kampa. Prolazimo pored jezera koje nam je prvi pik. Jezero izgleda lepo, okruženo je livadama i šumarcima, ograđeno bodiljikavom žicom. Postoji mogućnost da se uđe uz naplatu, ima ljudi koji kampuju. Mi ipak nismo iz te priče i produžavamo dalje. „Aladag Göleti“ za radoznale. Jezero je na 1350m i u ovo doba dana vazduh je već svež. Penjemo se dalje na planinu u potrazi za odgovarajućom lokacijom. Sustižemo stado ovaca koje se raširilo po celom putu. Proći ne možemo, makar ne ukoliko ne želimo da traumiramo životinje i jako, baš jako iznerviramo čobana sa puškom preko ramena. Srećom po nas, čovek sklanja ovce u roku od par minuta. Obrati pažnju na zadnje dve „ovce“ u koloni. Ja sam tek kod kuće, na fotki, skontao U jednom trenutku se penjemo na preko 1700m. I dalje u četinarskoj šumi, samo što je ovde baš proređena. Nekoliko kilometara ispred nas je još jedno obeleženo kamp mesto (Turski TET je prepun waypointa. Jezera, mesta za kampovanje, sela po zabačenim krajevima, vidikovci... Baš dobro pripremljen) i odlučujemo da vozimo do njega. Sunce je već pred zalaskom. Mesto je na samoj granici šume i zapravo deluje lepo. Ima jednu veliku manu: pedes’ metara dalje je selo. Vozi dalje. Odmah posle tog sela izlazimo na magistralu. Vozimo prilično bez cilja u nadi da će se pojaviti neko dobro mesto. I pojavljuje se, naravno. Put na kratko vodi kraj planinskog potoka. A potok vijuga duž uzane, travnate doline. Na jednom mestu postoji puteljak kojim se može spustiti na plato između asalta i potoka. Nije idealno, ali noć samo što nije. Kako smo sišli na plato primećujemo da se malo dalje potok može preći. I iznenada smo na jako lepoj livadi sa mekanom kratkom travom. Potpuno nevidljivi sa asfalta (nije da je to ovde bitno, iskreno) nalazimo savršeno utočište. Žurimo da postavimo šatore pre mraka. Skupljaju se drva za vatru. Do momenta kada smo se setili da imamo pivo na raspolaganju (dobro, setili smo se mi odmah po dolasku, čak ga i odneli u potok na hlađenje) više nam se nije ni pilo... Na silu smo izbrljavili po jedno. Kobasice na ražnju su i večeras na meniju. Primetićete, ishrana nam nije posebno raznovrsna. I uživamo u tome. Ovo je prva noć bez vetra. Iako smo dosta visoko (1400m), prilično je toplo. Svakako najprijatnija noć od početka putovanja. 215km danas. Apsolutni rekord. Jeste bilo više asfalta nego prethodnih dana, ali osnova napretka leži u vožnji kroz šumu. Jednostavno nema atraktivnih prizora koji zahtevaju zaustavljanje i fotkanje. Trek je u prilogu. 2025-08-09 104253__20250809_0942.gpx

Jok, nije. Svi su stavljeni na "unlisted", dakle nemoguće ih je otkriti pretragom ali su dostupni svima sa linkom.

Evo ga i snimak od trećeg dana. Montirao sam ga upravo sada. Ide to brzo jer se ne trudim mnogo Ubuduće video prati tekst, pod uslovom da postoje snimci. A iz pouzdanih izvora saznajem da bi uskoro mogao izaći i prvi deo pravog, ozbiljnog videa! PS. Namerno sve pišem u odvojenim postovima. Voleo bih da što brže pređemo na sledeću stranicu jer sa ovom količinom fotki postaje prilično nezgodno za praćenje.

Držim se svega Video je tu samo da upotpuni ugođaj. Fotke i tekst su okosnica priče.

U nekom od prethodnih postova napisah da sam pomalo snimao video tokom putovanja. Setim se pre par dana da sam tokom putovanja, u trenucima dokolice, izmontirao nekoliko kratkih snimaka. Džepna kamera, nema snimaka iz vožnje. Ima više dana kada sam snimao baš malo ili nimalo. Rekoh već da mi video nije interesantan pa moram baš da se nateram na snimanje. Ipak, lepo je videti ovako neke trenutke. Dočaraju bolje od fotki.

Dan 03, nastavak Na izlasku iz Dokurcuna točimo gorivo i time kompletiramo logistiku za naredna 24h. Jako brzo silazimo sa asfalta i nailazimo na novu podlogu: fina, veoma fina i duboka prašina. Spaja ide prvi. Ja kao drugi imam dve pogodne opcije. Da vozim na metar iza njega i tako izbegnem oblak prašine, ili da ga pustim da odmakne. Prva opcija je svakako zabavnija ali ipak ne mogu da ispratim tempo. Dovoljno je da jednu-dve krivine malo sporije izađem i eto me u oblaku. Vidljivost postane veoma ograničena. Na tom prašnjavom potezu nismo našli prijatno mesto za pauzu i klopu. U jednom trenutku podloga se menja. Umesto duboke prašine ponovo imamo makadam, ovaj put ne baš savršen. Pale se kamere i kreću reli deonice. Ako hoćeš da napraviš lep kadar drugog motoriste u vožnji poželjno je da mu priđeš što više, voziš metar-dva iza njega ali na suprotnoj strani puta (naravno unutar svoje trake, da nekom ne bi palo na pamet nešto jako, jako glupo). Ovo može biti dosta rizično, ali ekipa nam je takva da imamo apsolutno poverenje jedni u druge. Ja volim da vozim tako, zabavno je da pokušavam održati što konstantnije rastojanje od motora ispred. Cena za to je što motor ispred relativno često baci kamen, granu i slično. E, u ovih nekoliko deonica gde smo se baš raspištoljili, ja sam dobio kamičak u kacigu, nešto nedefinisano po cevanici (srećom po čizmi), jedan kamen veličine pesnice na 20cm od glave i još nekoliko "pogodaka" u motor. Čekam da dođem do snimaka Put ide kroz šumu i ponovo se penjemo preko 1000m visine. Šuma kao šuma, nije lepa za fotkanje pa i ne stajemo. Već neko vreme idemo ka crnim oblacima. Nemamo pojma kakva je prognoza, ali nije baš i da imamo izbora. U nekoliko navrata nas sustiže po par kapi kiše ali nedovoljno za oblačenje kišne opreme. Na jednoj raskrsnici u šumi nailazimo na česmu i klupice od panjeva. Stajemo i eliminišemo one kebabe. Kišica je počela da pada dok smo jeli. Veoma postepeno je pojačavala intenzitet. Nakon završene klope točimo vodu, oblačimo kišna odela i proglašavamo da je odličan trenutak da se sklonimo ispod jelke. Pada već prilično intenzivno i računamo da će proći brzo. Sedimo naslonjeni na drvo, zezamo se i poštujemo Dobrodošlicu. Sat ipo kasnije, nakon konsultacija sa satelitskom prognozom proglašavamo da nema smisla dalje čekati. Izgleda da ćemo do kraja dana voziti ispod tog kišnog oblaka. Najgora, tj. najteža stvar vezana za vožnju po kiši jeste da se nateraš na polazak. Posle se ispostavi da uopšte nije strašno. Tako je svaki put. Brzo nailazimo na neka seoca, ako se dobro sećam bilo je i jedno kratko parče asfalta u centru sela. Obzirom da i dalje pada kiša, aparat je spakovan u ranac. Prilažem fotku sa neta. Slično je bilo i kada smo mi prolazili, samo dodati maglu ("Dikmen yaylası" na Google mapama) Posle sela nailazimo na prvo blato. Michelin Tracker volim zato što su prilično indiferentne prema stanju podloge. Ranije mi se dešavalo da klizavost blata otkrijem tek kada spustim nogu i okliznem se. U narednih par minuta kiša prestaje, izlazimo iz magle i nebo iznad nas više nije crno. Spaja i ja se menjamo motora. Imamo kratku, drugarsku trku sa ovčarskim psima tokom snimanja dronom. Pogađate: dron je izgubio signal u zoni koja je psima i dalje zanimljiva Srećom ovi psi (a zapravo i svi drugi koje smo sretali) nisu agresivni i ne napadaju. Trče pored ili iza motora. Ako se zaustavimo i oni staju, čak bi i prišli na maženje. Dolazimo do jezera i razmatramo ga kao opciju za kamp. Do sumraka je ostalo još relativno mnogo vremena, i pošto na jezeru nismo našli savršeno kamp mesto odlučujemo da krenemo dalje. Tu definitivno skidamo kišna odela i ostatak dana proglašamo suvim. Svetlo za fotkanje... Kasno popodne posle kiše... Ubrzo posle jezera kreće i prvi pravi, neuređeni off. Put vodi obodom brda, izuzev dva uzana kolotraga zarastao je u travu. Obzirom na stanje svih dosadašnjih puteva, veoma nam je jasno da se ovaj uopšte ne koristi. Samo je bilo pitanje gde ćemo naći na razlog zapušenosti i hoćemo li moći da prođemo. Ispostavlja se da je u pitanju manji odron koji je suzio put. Motorima se prolazi veoma lagano i bez rizika. I dalje vozim 701, idem lagano prvi. Ne pridajem nikakav značaj činjenici da Spaju ne vidim u retrovizoru. Posle kraćeg vremena čujem upornu sirenu iza sebe. Stajem i dočekujem Spaju koji u krilu nosi svoju crvenu repnu torbu Apsolutno nisam ni osetio da je spala sa motora, mada se sećam trenutka kada je krupniji kamen zabacio zadnji točak. Brzo dolazimo do kraja ove deonice. Sumrak je sada već izvestan. Mi smo na putu koji je probijen kroz šumu, nema tu prostora za proplanke. I zato nailazimo na proplanak u šumi, logično. Ali to nije sve! U današnjem specijalu proplanak je začinjen česmom i drvenom kolibom. Bez mnogo razmišljanja odlučujemo da tu podignemo logor. GPS jeste pokazivao moguće kamp mesto na par kilometara ispred nas, ali iz dosadašnjeg iskustva smo već znali da tome ne treba slepo verovati. Uspevamo da postavimo šatore i skupimo drva za vatru do momenta kada je skroz pao mrak. Koliba je otvorena ali unutra je prilično neprimamljiva. Ipak, dobro nam dođe za kačenje stvari i da pravi zavetrinu. Hladnije je nego prethodnih dana (oko 1400m visine) i vatra baš prija. Prijaju i kobasice, kola, Dobrodošlica. Pivo još uvek nismo uspeli da nađemo u radnjama... Otkako smo krenuli iz Bugarske, ovo je prvi kamp blizu bilo kakve vode. Koristimo česmu da se uljudimo, da se opere aktivni veš. Neki od nas čak izvlače i čiste čarape iz šteka! 120 zabavnih kilometara danas. Trek je u prilogu. 2025-08-08 105203__20250808_1052.gpx