I idemo odmah dalje! Dan 15, 20.8.2025. Noć je bila dosta hladna. Na 1200m to nije nikakvo iznenađenje. Ipak, u vreći i šatoru se to ne oseti. Ali zato se hladnoća itekako oseti kada se ustane malo posle izlaska sunca, i kada treba sesti na motor... Sva lepota našeg kamp mesta. I znaš šta? Osećaj je bio bolji nego u kampu kraj mora prethodne noći. Svraćamo do pumpe na doručak i turu zagrevanja. Oko 8 smo već na točkovima. Rekoh već, pred kraj prethodnog dana smo se priključili na glavni autoput kroz Tursku i to se primeti. Tri trake i osetno više saobraćaja nego do sada. Ipak, Turci voze drastično pažljivije od onoga kako sam ja to zamišljao pre početka putovanja. Za sve ove dane, ne sećam se nijedne incidentne situacije, nijednog nesmotrenog poteza drugih učesnika... Od pumpe put počinje brzo da se spušta ka nivou mora. Ovo me raduje jer manja visina treba da donese višu temperaturu. Umesto toplote nalazimo pljuskove. Obzirom da smo kišne jakne zbog hladnoće obukli još na početku dana nema razloga da se zaustavljamo. Malo se pretvaramo da letnje mesh pantalone ne propuštaju vodu i to nakon nekog vremena postane skoro istina. Skoro. Negde pre Istanbula stajemo na prvu pauzu, točenje goriva. Do sada smo kišu ostavili iza sebe. Obzirom da smo juče uspeli da prevalimo više od polovine ukupnog puta, a i zbog činjenice da je to prosto ispravna stvar, odlučujemo da svratimo u grad i pokupimo Vinsovu torbu iz hotela. Istanbul je OGROMAN. Od trenutka kada smo ušli u neprekidno naselje pa do definitivnog izlaska prevalili smo 110km. S'tim da je i 40km pre toga takođe kroz neki grad... Sasvim očekivano, što smo više prilazili gradu gužva u saobraćaju je postajala sve izraženija. Nas to nije previše doticalo jer smo, prateći svetli primer lokalaca, kroz kolone prolazili gde god se ukazalo mesto. Opet da spomenem: nijedan incident sa kolima. Nijedno presecanje, nijedno bezobrazno uletanje u nečiju putanju. Ako išta, mi smo bili na bezobraznoj strani spektra. Iako je saobraćaja daleko više nego u Beogradu, vozi se mnogo, mnogo kulturnije. Ono malo grada što smo videli usput je na mene ostavilo baš pozitivan utisak. Čisto, uređene zelene površine, velike i moderne zgrade. Već smo prešli Bosfor i sišli sa bulevara u uže ulice. Možda sam sa jednog semafora krenuo dinamičnije nego što je policajac (kog u tom trenutku naravno nisam video) umeo da ceni... Zaustavljaju nas i ja sam već spreman za ribanje i natezanje. Ipak, nakon rutinske provere pasoša i zadržavanja od minut-dva nam se samo zahvaljuju na saradnji. Nastavljamo dalje. Bez problema nalazimo hotel. Preuzimam torbu i pakujem je kod mene na motor. Kad nema Strom transporta, dobar je i Kove... Odmah preko puta hotela je fast food pa koristimo priliku da napravimo pauzu i klopamo nešto. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Već oko 13h smo bili spremni za nastavak putovanja. Prevalili 300km do tada. Obojica imamo nepostojeću želju za turističkim obilaskom tako da navigacije podešavamo na najbrži put ka Bugarskoj. Ja vodim. U nekom tunelu mašim odvajanje. Spaja je i dalje odmah iza. Google mape su dovoljno pametne i brzo nalaze alternativnu rutu. Gužva u saobraćaju je solidna i traži pažnju. Povremeno bacim pogled u retrovizor ali nakon nekog vremena više ne vidim Spaju. Nemam pojma da li je neko od nas omašio skretanje, ili nas je Google drugačije vodio. Stajem na proširenje i čekam. Obojica imamo net pa možemo komunicirati, deliti lokaciju preko Whatsupp. Brzo nam je jasno da smo krenuli na dve različite strane. Pada dogovor da se nađemo na prvoj pumpi kada "izađemo iz grada". A izlaz iz grada traje. Ne želim ni da zamislim kako je ljudima u autima koji ovo svakodnevno proživljavaju... Istanbul, kroz "ceo" grad: Nama je trebalo nešto manje od dva sata kretanja da prođemo celu urbano povezanu celinu, 150 kilometara. Nigde nismo morali da stajemo i čekamo. Na pumpu stajem kada je grad već bio iza mene. Spaja stiže minut-dva kasnije. Da smo pokušavali uskladiti tajming, ne bismo to uradili ovako dobro. Pola sata pauze za točenje goriva i sladoled pre nego što nastavimo dalje ka granici. Sećam se koliko je prvi utisak iz Turske bio negativan. E, ovo je ta ista deonica. Sada, osim što je vožnja dosadna, sve gledam drugim očima i izgleda mnogo prijatnije i lepše nego tada. Šta se promenilo u međuvremenu? Samo moja percepcija. A da, i vetar. Ne smemo zaboraviti vetar. Danas duva u leđa pa ne smeta. Ne stajemo do pred samu granicu. Vreme je da po poslednji put iskoristimo blagodet jeftinog turskog goriva. Verovatno najskrnavija pumpa na celom putovanju. Punim sva tri rezervoara do čepa. Onih deset litara koje sam prvog dana nasuo u zadnji rezervoar, kao rezervu, nijednog trenutka nisam dotakao. Nikom od nas nije zatrebalo više goriva nego što je moglo stati u rezervoare (Spaja jeste jednom preventivno točio iz flaše, ali pokazalo se kasnije da bi do pumpe stigao i bez toga). Takođe koristim priliku da proverim sadržaj Vinsove torbe. Nisam dovoljno naivan da tuđ prtljag prebacujem preko granice bez pregleda. Da ne bude zabune, on sam je rekao da to uradim, a i bez "blagoslova" bih uradio isto. Na obe strane granice je solidna gužva. Da su trake i kolone 30cm uže nego što jesu ovo bi za nas bilo neprijatno iskustvo. Ovako, po dobrom starom običaju prolazimo na čelo. Spaja šarmira neku od suvozačica i pre nego što uspemo da skinemo kacige već smo na kućicama. Čeda je juče na izlasku iz Turske morao da plati neku saobraćajnu kaznu. Nije uspeo da se sporazume sa policajcem, zna samo da je u pitanju tunel u Istanbulu. Dakle nešto što smo prošli svi zajedno u dolasku. Spaja i ja očekujemo isti scenario ali prolazimo bez zadržavanja. Od tog trenutka Čeda je postao poznat kao divljak za volanom. Kazna? Reda veličine 400-500 dinara. Za manje od pola sata prolazimo obe granice i nalazimo se na autoputu u Bugarskoj. Pet popodne. Do kola imamo oko 75 kilometara vožnje. U Svilengradu lutamo tražeći prodavnicu. Valja kupiti čokolade za Demijevu decu. Ko je Demi? Ljudina na čijem imanju su parkirana kola i prikolica. Posle dva dana i 1500 kilometara autoputa veoma nas je obradovalo zadnjih dvadesetak kilometara. Besprekoran, nov krivudavi put kroz šumovitu planinu. Bez saobraćaja. Upravo ono što bi svaki razuman čovek poželeo za završnicu jednog nezaboravnog putovanja! 650 kilometara i jedna granica danas. Do sada. Pakujemo motore na prikolicu, presvlačimo se u civilnu garderobu i pozdravljamo sa Demijem. Na sve to odlazi sat vremena. Sedamo u kola i krećemo ka Srbiji. 700 kilometara do Beograda... Uspevamo da siđemo sa planine pre mraka. U gradiću pre izlaska na autoput stajemo na klopu. Obojica smo prilično umorni i plan je isti kao prethodnog dana: da vozimo sve dok to ima smisla. Idealno bi bilo da pređemo u Srbiju ali nipošto nije imperativ. Ipak, kola imaju jednu blagodet u odnosu na motor. Ako ne voziš možeš da spavaš. Pošto Spaja vozi, ja koristim priliku da malo odmorim. Negde pre Sofije se menjamo uloga. Meni je ovo prvi put da vučem prikolicu. Lepo iznenadi i razbudi kada zabaci na rupama... Do granice stižemo brzo, Bugari su završili skoro ceo autoput. Na samoj granici je relativno gužva ali dosta kućica je u pogonu. Ovaj put nema provlačenja pa smo osuđeni na čekanje. Klima (na grejanju), muzika i udobna sedišta ovo čine mnogo podnošljivijim nego što bi bilo na motoru. Rutinski prolazimo obe strane i eto nas nazad u Srbiji. Na Nais pumpi posle Niša stajemo da sipamo gorivo. Recimo da je oko 1-2 iza ponoći, da vozimo od 8 ujtru prethodnog dana. Obzirom da smo do ovog trenutka obojica razvaljeni od umora odlučujemo da tu odremamo par sati. Beograd jeste blizu, ali nema razloga forsirati. Oko 450 kilometara plus granica. Spavamo u kolima do jutra. Protivno svim očekivanjima, ovo je prva noć nakon više meseci da me leđa uopšte ne bole. Kakve crne redovne vežbe, udobni kreveti... Daj poluoboreno sedište u kolima! Kafica i gas lagano ka Beogradu. Baš ikakvih uzbuđenja. Mašimo beogradski špic i brzo stižemo do Spajine garaže. Skidamo motore sa prikolice, ja se ponovo oblačim u moto opremu i vozim za Novi Sad. Asfaltom, k'o pička. Lako moguće da je još bilo pre podne kada sam stigao kući. Trek od poslednjeg dana je u prilogu. Poštedeću vas dela koji smo prešli kolima. I to bi generalno bilo to što se tiče ove avanture. Ostaje da u nekom narednom postu presaberem utiske, troškove, opremu i šta već ne. Ako bilo ko ima pitanja ili planira slično putovanje apsolutno stojim na raspolaganju. Šta god vas interesuje pitajte. 2025-08-20 080945__20250820_0709.gpx

Dan 14, 19.8.2025. Buđenje u šatoru na pljuvomet od mora. Zvuči idilično, zar ne? No, već sam pisao o utisku koji je ovaj kamp ostavio na mene. Na slikama to deluje lepše. Lako moguće da samo nije prijao povratak u civilizaciju. I činjenica da ja kamp na moru zamišljam prostran, u borovoj šumi bez buke, sa normalnim prilazom vodi... Ono iza motora i kontejnera je magistrala, glavna saobraćajnica duž turske obale. Mir i tišina nisu zagarantovani. Jutro je lepo i toplo. Ovaj put se ne razvlačimo. Doručkujemo, sklapamo šatore i pakujemo motore. Cilj nam je da krenemo što ranije. Čeda ide za Gruziju. Čeka ga prelazak granice, kupovina osiguranja, sim kartice, menjačnica i sve druge lepe i zabavne stvari. Takođe hoće danas da stigne i do terena koji su lepi za vožnju. Spaja i ja planiramo da ubijemo što više kilometara (oko 1500 ukupno do auta, dva dana na raspolaganju). Uz to planiramo svraćanje u Trabzon, da nakon skoro 3000km počastimo motore svežim uljem. Pozdravljamo se sa Čedom, putevi nam se razilaze odmah kod kampa. I gle čuda, uspevamo da krenemo već oko 9. Do Trabzona imamo stotinjak kilometara. Magistrala uz more, dve trake u svakom pravcu. Kamere su na svakom koraku, na mnogo mesta se meri i prosečna brzina. Ovo je naseljeni deo obale pa se često vozi i kroz gradove. Ima raskrsnica, semafora... Ja se jedino ne sećam da je bilo gužve u saobraćaju. Van gradova svakako ne. A kroz gradove se lako filtriramo. U svakom slučaju napredujemo sporo. Trabzon... Mesto gde sam ja trebao da sletim, da me Čeda i Spaja pokupe na putu do Gruzije. Jedino što sam trebao da vidim od cele Turske. Pre milion godina. Znali smo lokaciju KTM distributera i to nam je bila prva stanica. Ispostavlja se da u prodavnici uopšte ne drže ulje. Odatle nas upućuju u KTM servis. Pogađaš: u pravcu iz kog smo upravo došli. Srećom nije daleko i ne gubimo mnogo vremena. U servisu nalazimo sve što nam treba. Ulje i ljude voljne da nam ustupe alat i prostor za rad (parking ispred servisa). Pošto nismo menjali filtere, kompletan servis na oba motora završavamo prilično brzo. Posle Trabzona upadamo u mašinu. Sećaš li se možda da sam pisao o veoma jakom vetru koji nam je duvao u lice prvog dana putovanja, od Bugarske do Istanbula? Da, duvao je i danas. Ovaj put u leđa, srećom. Osim pauza za gorivo nema stajanja. Još pre Trabzona je bilo jasno da idemo ka kišnim oblacima. Bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći ispod njih, i koliko jako će padati. Negde pre Samsuna hvatamo prve ozbiljnije kapi. Sveže pokvašeni asfalt toliko klizav da kola šlajfuju kada kreću sa semafora. Srećom, nas dvojica imamo potrošene kramponke pa po mokrom možemo voziti isto kao i po ledu Oblačimo kišna odela i nastavljamo dalje. Mislim da nismo ni pokisli kako dolikuje. Padalo je kratko i relativno slabo. Znali smo po jačim pljuskovima voziti bez kišne opreme. Do Samsuna je već stala, a brzo se i razvedrilo. U Samsun stižemo nešto posle četiri popodne, osetno kasnije od očekivanja. Do sada prevalili malo više od 400km, potrošili po dva rezervoara goriva. Već smo prilično gladni ali pumpa na koju smo stali nema restoran. Grickalice će morati da posluže za sada... Dogovor je da vozimo dalje i stanemo na prvom mestu gde se ukaže hrana. Ili kada nam ponestane goriva. Šta god se dogodi prvo. Samsun označava tačku gde napuštamo obalu. Put se postepeno penje na visoravan prema Gerede. Inače, ovo je asfaltna deonica koju smo vozili tamo petog-šestog dana, samo u suprotnom pravcu. Samsun takođe označava i tačku gde prestaje gusta naseljenost. Ovo znači da je manje raskrsnica i semafora, dakle napreduje se brže. Peglamo čak i 110-120 u nekim momentima Uredno prolazimo pored gomile benzinskih pumpi i nekoliko odmarališta sa restoranima. Posle određenog vremena sam se pomirio sa tim da vozimo "dok imamo goriva", što znači dvestotak kilometara. U sumrak, nešto pre 7, stajemo na pumpu. Od prethodnog točenja smo uspeli da vozimo bez ijednog stajanja, prosečna brzina preko 100 na sat. Ovako već može da se prevali neka distanca. 650km od jutros, uz zamenu ulja. Pored pumpe je i ekpres restoran. Topla klopa posle celog dana baš prija. Prijatna bakica koja je radila nas je kvalitetno odrala. Obrok za nas dvojicu smo platili više nego što smo plaćali kada smo sva trojica jeli na sličnim mestima. Dovoljno svesni da smo konstatovali tu činjenicu, dovoljno umorni da samo pređemo preko toga. Tokom večere smo planirali ostatak dana. Obojica smo bili radi da vozimo sve dok ima smisla. Pomirli smo se sa činjenicom da večeras kampujemo na pumpi ili odmorištu kraj puta. Sat vremena pauze nas je solidno regenerisalo. Sunce je uveliko zašlo kada smo krenuli dalje. Srećom i Spaja i ja imamo dobre farove pa noćna vožnja nije problematična. Od pumpe se brzo penjemo na preko 1000m visine. Te visoravni se sećam kada smo išli u kontra smeru. Tada smo preko 100km neprekidno vozili na visini preko 1000m, s'tim da smo se tada postepeno spuštali ka toj visini. Apsolutno nije toplo. Ipak, prelazimo skoro 130km pre nego što pravimo prvu pauzu i odlučujemo da obučemo dodatne slojeve. Recimo da mi je do tog trenutka već bilo dosta vožnje. Nalet energije posle večere je do sada popustio i počeo je da me sustiže umor. Vozimo još neko vreme. Prolazimo Gerede i uključujemo se na glavni autoput koji povezuje Istanbul i Ankaru. Ubrzo nam je vreme za točenje goriva pa stajemo na veliku Shell benzinsku pumpu. Koliko sam bio umoran? Dovoljno da nakon prethodne pauze i oblačenja nisam zakopčao kacigu... Nešto što mi se skoro nikada ne dešava. U trenuktu kada smo stigli na pumpu već je prošlo 22h. Nakon točenja goriva proglašavamo fajront. Tu je i veliki parking za kamione. Malo se vozimo po kompleksu i nalazimo mesto zavučeno na jednom slepom prilazu. Tu je već skoro 23h. Postavljamo šatore i bez daljeg odugovlačenja ležemo na spavanje. Mislim da je san stigao trenutno. Na kraju je dan završio sa 850km Ubedljivo najduži dan vožnje, makar sa ovim motorom. Trekovi su u prilogu, mada ne znam čemu. Dva komada koji se nastavljaju jedan na drugi, snimao sa dva različita telefona. Izuzev pospanosti i hladnoće nisam bio slomljen. Iznenađujuće koliko mi Kove odgovara i koliko je prihvatljivo udoban na ovim dugačkim veznim deonicama. 2025-08-19 090959__20250819_0809.gpx 2025-08-19 112926__20250819_1129.gpx

Biće Samo da se nakanim i ispišem ostatak teksta.

Cenim da je ovo koštalo 100-1000 puta manje.

Da makar nisi aktivan i u temi gde je detaljno pisano o ovome

Spaja u nasleđe ostavlja filmove

Fruška gora danas. Odavno nije ovako lepo napadalo.

Vanasfaltni deo sam završio. Ima autoput povratak kući, taman onoliko zanimljiv koliko i zvuči

Idemo!!! Trebao sam ranije završiti moj putopis, verovatno bi do sada i ovaj bio spreman za čitanje

Možda godište?

Vidim duplo!

@Oroku Ti na forumu?!? U zadnjih godinu-dve iznenađujući broj dobro znanih starih nikova ponovo navrati. @Atorn Liči li kvalitet čemu ili je igračka? To što je "regularna cena" 300€ mi apsolutno ništa ne znači, pretpostavljam da je bar pola od toga poštarina.

Dan 13, nastavak Ostao sam dužan lokaciju mosta i uštipaka. Uštipci su na ovom što je na karti označeno kao "Lokmaci Baci - Fine Dinning" Google Maps WWW.GOOGLE.COM ★★★★★ · Historische Sehenswürdigkeit Sa ovog mesta imamo dve opcije: da se uključimo na glavni put i direktno spustimo do mora, ili da odvezemo još jednu, poslednju vanasfaltnu petlju od pedesetak kilometara pa da se nešto kasnije priključimo na isti taj put ka moru. Obzirom da je vreme bilo savršeno a popodne relativno mlado, zapravo se nije ni postavljalo pitanje. Nekoliko kilometara pratimo uazni asfaltni put i lagano dobijamo na visini. Napisao sam već, turistički je kraj pa ima dosta saobraćaja. U nekom selu asfalt prestaje i prelazimo na široki makadam, nastavljamo penjanje. Ne treba nam mnogo vremena da se ponovo popnemo iznad linije šume. A tada su tereni uvek atraktivni. Sećaš li se Vinsenta, Nemca koji je organizovao gumu za Čedu? Da, bilo je to davno... E, Vinsent mi je ovog jutra poslao poruku. On je dosta delova TET-a preskočio i već je u Gruziji. Originalni plan mu je bio da se posle Gruzije do Nemačke vrati kroz Tursku. Vođen time, deo prtljaga je ostavio na čuvanje u Istanbulu. Iz ko zna kojih razloga odustao je od povratka kopnenim putem. Kada mi se javio, već je imao kupljenu kartu za trajekt Gruzija-Bugarska. A torba u Istanbulu... Moli da je pokupimo jer će nam biti usput. Njemu je 400-500km u jednom pravcu. Spaja i ja smo u prvi mah bili u fazonu "ma gde da se zavlačimo u Istanbul, hoćemo da ga zaobiđemo što više." Ali, Vinsent je organizovao gumu za Čedu. Najmanje što možemo učiniti jeste da mu pokupimo torbu. Objašnjavam mu da smo u stisci sa vremenom (a stvarno i jesmo) ali da ćemo dati sve od sebe da mu pomognemo. Lokacija hotela: solidno zavučena u gradske lavirinte, ne toliko daleko od centra... Zašto ovo pišem baš sada? Nema razloga, sad sam se setio. Naš povratak kući svakako nije obećavao zabavu. Preko 1500km autoputa na motorima koji za to nisu idealni. Poseta Istanbulu na sve to dodaje još koji sat, uz cimanje sa gužvom. Elem, da se vratimo planinama. Na prevoju se ne zadržavamo. Nekoliko automobila, relativno mnogo ljudi. Spuštamo se na drugu stranu bez pauza. Sećaš se one grupe motorista što je prethodno veče prošla pored našeg kampa? E, ovde smo ih pristigli. Koliko su oni još vozili sinoć, koliko pre nas krenuli jutros... Obrati pažnju na moto opremu. Makar jedne sandale, trenerke. Motori pretovareni. I onda mi mislimo da smo u nekoj zajebanoj avanturi. Nakon ovoga stižemo na raskrsnicu. Put kojim sada vozimo ide direkt ka moru. TET se odvaja i još jednom penje na malo veću visinu. Ovde je popodne već pomalo odmaklo, tako da smo ipak površno razmislili o ideji da se spustimo na more. Nekoliko serpentina nas brzo vodi gore. U par navrata se ukazuju vrhovi koje smo prošli ranije tog dana. Ispostaviće se da ih više nećemo videti. Taman kada smo se popeli dovoljno visoko da možda izađemo iznad šume, dolazimo do nekog seoceta. Put okreće za 180 stepeni i skoro momentalno izgleda drugačije od bilo čega što smo vozili u Turskoj. Izrovan, sa rupama i kolotrazima. Uglavnom toliko uzan da se dva auta ne bi mogla mimoići. Zapravo, i naše mimoilaženje sa Hiluxom je zahtevalo malo koordinacije. Na jedinom proširenju srećemo grupu opremljenih terenaca koji dolaze iz suprotnog pravca. Osim kratkog "zdravo-ćao" ne zadržavamo se. Vrlo brzo posle toga put ponovo postaje normalan. Cela ova deonica je kratka, manje od pet kilometara. Deo koji je kao zahtevan za vožnju još osetno kraći. Neko će verovatno upitati "A gde je to?" Evo, ovde: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Na ovakvom terenu, prirodno, Spaja i ja na laganim motorima idemo osetno brže od Čede. Ja svo vreme razmišljam kako će mu biti sa natovarenim Stromom, da li će se iznervirati. Dočekujemo ga u nekom momentu, a Čeda razvukao kez na licu. -"Jbt, posle 15 dana vožnje konačno neka prava deonica!" Čovek objasnio. Na kratko još jednom izlazimo iz šume. Pogled je ka severu, ka moru. Pravim poslednje fotke vredne pažnje. Odavde počinje prilično dosadan i dug spust ka asfaltu. Rasut makadamski put sa milion serpentina, sa neverovatno mnogo saobraćaja. Po subjektivnom osećaju trajao je zauvek Sama spoznaja da je ovo, makar u neku ruku, kraj putovanja definitivno nije pomagala. Silazimo na asfalt i ulećemo u gužvu. To je onaj asfaltni put koji vodi do turističkih mesta, do bakice sa uštipcima. Svi turisti su tu. Sada smo već ozbiljno gladni i plan je da u prvom gradiću nađemo neku hranu. Grad (jedna uzana ulica sa desetak kuća/zgradica sa obe strane puta) je toliko zagušen saobraćajem da odustajemo od ideje. Restoran nalazimo malo kasnije. Klopamo nešto lokalno, ukusno ali daleko od specijalnog. Najupečatljivija stvar vezana za restoran jeste da su nas i tu odrali sa cenom. I da imaju mačku. Tokom dana smo gledali opcije smeštaja na obali. Sve cene su toliko nerazumne da nismo imali nijednu dobru kombinaciju. Na kraju je isplivao auto kamp na samoj obali mora, tridesetak kilometara zapadno od mesta gde ćemo izaći na obalu. Dovoljno blizu da Čeda sutra nema mnogo vraćanja kada krene za Gruziju, a nama i to malo znači da smanjimo distancu za naredna dva dana. Ovde već nema ni naznake uživanja u vožnji asfaltom. Magistrala, saobraćaj, sve veće odsustvo krivina. Pred sam zalazak sunca stižemo u kamp. "Neverica" najbolje opisuje osećanje. Neko je uzano parče obale između mora i magistrale proglasio za kamp. Nema ograde, nema plaže. Mesta za šatore su tesna, možda pet metara od magistrale, podloga je krupan tucanik. Mi u tom momentu već nismo imali mnogo izbora pa odlučujemo da ostanemo. Ipak nam samo treba lokacija za prespavati. Potpuno je neshvatljivo da neko plaća kako bi ovde proveo više dana. Na snimku deluje lepše nego što je meni ostao u sećanju. Brzinski se raspakujemo i koristimo priliku da se bućnemo u moru. To je bio jedan od ciljeva dana. Ispunili smo ga, uz solidno razočarenje Rekoh da nema plaže. U vodu se ulazi preko kamenja obraslog algama. Voda nije lepa. Ipak prija, naravno. Na samom ulazu u kamp smo upoznali starijeg Turčina koji je došao odmah za nama. Priča engleski i pomaže nam u komunikaciji sa vlasnikom. Kombi je parkirao odmah pored nas. Srećemo ga i u vodi, ćaskamo. Više kroz šalu ga pitamo gde bismo mogli kupiti pivo. Objašnjava ono što već i sami znamo, tamno plavo brendirani marketi imaju, ostali nemaju. "Ako ne nađete imam ja dva koja vam mogu proslediti." Pre tih reči se osvrće da pogleda da li neko sluša. Koristimo blagodeti tople protočne vode i tuša da se dovedemo u civilno stanje. Plan je da naspemo gorivo, OPEREMO MOTORE, da Spaja i ja odemo do obližnjeg grada u nabavku klope za večeru i doručak i pića. Ujtru da krenemo što ranije, svakako pre 10? Pumpa sa praonicom je odmah preko puta kampa tako da to odmah rešavamo. U nasumičnom fast food-u uzimamo kebab za večeras, u supermarketu pivo, kolu i doručak. Po povratku u kamp prilazi nam ranije spominjani komšija, u pratnji par domaćina. -"Did you get it?" -"Šta bre?" -"Pivo, da li ste ga nabavili?" -"Jesmo, par komada." -"U kampu nema žurki, glasne muzike, galame!" -"Popićemo po pivo-dva i razgovarati. Umorni smo i rano ležemo." -"Nemojte da pravite probleme" Neverica. Naš komšija je samo prevodio. Ali činjenica da je uopšte vlasnicima kampa preneo da mi kupujemo pivo je van razuma... Uglavnom, stavljamo uređaje na punjenje, sedamo za sto, klopamo, ćaskamo. Kao i mnogih prethodnih večeri se pokazuje da je dnevna želja za pijenjem piva veća od noćne. Prilično na silu popijemo ta dva komada. Zadnje zajedničko veče, puno dogodovština za nama. Čeda ujtru produžava u Gruziju i skoro da ga ne mrzimo zbog toga. Proglašavamo da on postaje zvanični foto/video tim ekspedicije. Spaja mu predaje dron, ja fotoaparat. Sedimo do duboko u noć, što znači da smo pre ponoći u šatorima. Oko 150 kilometara danas, bez noćnog vozikanja u civilne svrhe. Trek je u prilogu. ---- Iskreno govoreći, putopis bi ovde mogao i da završi. Povratak kući autoputem je tačno toliko zanimljiv koliko i zvuči. Oko 1500km motorima i još 700ak kolima do BG. Ipak, u interesu kompletiranja celine očekuj i taj deo 2025-08-18 100644__20250818_1006.gpx

Daj da probam završiti ovo pre Nove godine. Već se previše odužilo. Dan 13, 18.8.2025. Ponovo se budim rano. Napolju je prilično sveže ali bez ijednog oblačka. Iznenađujuće, duva leden vetar Bez obzira na veliku visinu, od jučerašnje malaksalosti i glavobolje nije ostalo ništa. Napisah već, ovo nam je bilo poslednje zajedničko veče u divljini. Što znači da je ovo poslednji zajednički dan vožnje... Malo je falilo da napokon uspemo krenuti pre 10h, minute su odlučivale Kako Kove pali na 2800? Isto kao i na svakoj drguoj visini. Pritisnem taster i on se probudi. U prvih nekoliko kilometara put nastavlja da se penje ka prevoju. To znači da do prvog stajanja za fotkanje prevaljujemo baš kratak put. Posle prevoja spuštamo se u dolinu. Ovo "dolinu" treba shvatiti jako relativno, jer najniža tačka koju ćemo proći leži na 2400m visine. Lepo seoce, lepo jezerce. Ni približno dovoljno vruće da bi namamilo na kupanje. Na spustu ulećemo na saobraćajni špic. I idemo dalje. Pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, napredujemo prilično sporo. Često zastajkujemo. A pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, iz doline na 2500m put ne vodi naniže (mada ima i ta opcija) već se penje na novi prevoj. Prva, a ispostaviće se i jedina prilika da svi zajedno izađemo preko 3000m. Bilo bi uzbudljivo pisati kako je uspon na prevoj bio problematičan i tehnički zahtevan. Ali to bi naravno bila čista laž. Pošto ne postoji Street view, evo ga kratki snimak uspona. Prevoj je bez imena (makar ga na dve karte koje koristim nema), nalazi se ovde: 40.796735, 40.839945 Neposredno ispod samog prevoja postoji malo parče snega. Neki od nas odlučuju da se motorom spuste do snega. Čeda i ja ih posmatramo sa strane, jer padina je strma i povratak do puta deluje upitan Iako se na samom prevoju jedan put odvaja i ide naviše, mi ipak nastavljamo da pratimo TET i počinjemo veoma dug spust. Narednih 25km vozimo isključivo nizbrdo. Obzirom na broj fotki, možeš pretpostaviti da spust traje. Iako nismo napravili nijednu pravu pauzu do sada, podjednako vremena provodimo u vožnji i u stajanju. U nekom trenutku put počinje da prati bistru planinsku rečicu. Imamo sreću da brzo nađemo pogodan prilaz do vode. Nisam siguran da li je prirodni odron imao ulogu, ili je radila teška mašinerija. Uglavnom, na tom mestu rečica je pregrađena i postoji minijaturno jezero kog nema na slikama. Odlučujemo da ovde napravimo pauzu. Pošto nigde do sada nismo popili čaj, koristimo priliku da ga skuvamo sami. Dugo većamo da li da se okupamo. Sada je već dovoljno toplo pa ledena voda deluje skoro primamljivo. Na brdu odmah iznad puta kojim smo došli su kuće, ljudi rade na livadi. Obzirom da je skoro svaka dostupna vodena površina koju smo prošli u Turskoj imala table zabrane prilaza i plivanja (ovde ih nije bilo) odlučujemo da ipak preskočimo kupanje. Čaj, umivanje i odmor na suncu će biti sasvim dovoljni. Sat vremena kasnije smo spremni za pokret. Ovde smo praktično već u civilizaciji. Na putu srećemo i drugi saobraćaj. Pojavljuju se prve naznake šume. A u nekom momentu asfalt zamenjuje makadam. Ništa od toga ne kvari lepotu. Na najnižoj tački, 1300m se uključujemo na neki malo glavniji put. Turistička destinacija, potpuno jasno zbog čega. Svuda su kućice i bungalovi za izdavanje. Blizu je stari kameni most. Kod njega izvor i bakica koja prodaje uštipke. Solidno mesto za kraći predah. Ona nas zapravo jeste odrala cenom. Ali hajde, makar su bili hladni i slatki, a mi gladni. Zamisli da umesto ovih ljudi na mostu mi stojimo i mašemo ti NASTAVIĆE SE

Ostao sam dužan par snimaka od ovog dvanaestog dana. Prvi je pred kraj dana, meni i dalje neverovatno da na visini oko 2500m priroda deluje ovako pitomo. Traženje kamp mesta.

Ekstra, to je zanemarivo @alexanto Za novce ga verovatno i tera.

Proverio sam ležajeve zadnjeg točka pre nekoliko dana. Motor je trenutno na oko 11500km i svi ležajevi deluju odlično. Nema lufta, okreću se lepo. Nisam skidao semeringe da proverim kakvi su unutra, ali nemam razloga da sumnjam u stanje. Oznake ležajeva, ako nekome bude trebalo: -Zadnji točak 6205 2RS - 2 komada -Nosač lančanika 6006 2RS - 2 komada -Semering na nosaču lančanika 40x55x5 - 1 komad -Semering na osovini točka 32x52x7 - 1 komad Prednji točak, info sa neta jer nisam stigao kod mene da proverim: -Ležaj 61904 2RS - 2 komada -Semering 27x37x7 2 komada

Centralni je super opcija. Lako moguće da će mi to biti jedina stvar koju ću uraditi na MT. Samo da sledeće sezone vidim koliko ću se zapravo držati ideje da ga koristim isključivo za asfalt I visoko sedište. I niski nogostupi. I štitnici ruku. I... Koliko se smanji rastojanje od tla?

Milan tarot Možda i poslednja stvar koja mi je bila zanimljiva za gledanje na tv. Doduše davno, kada je tek počinjao.

@živke Šta vredi i da je zaplakao kad' ne može da ga stigne

A najbolje da baš svakom daju Ta reklama se pokazuje hiljadama, ako ne i milionima ljudi. Jedan komad dnevno "poklanjaju", a to znači da jako puno ljudi izvisi.

Rolling Maverics Trail Jack. Samo što je moja neka od prethodnih verzija (minimalne, skoro zanemarljive razlike u odnosu na ovu V3) Rolling Mavericks Ultralight Enduro Trail Jack Stand 3.0 Jacks & Lift ROLLINGMAVERICKS.COM The Rolling Mavericks Ultralight Enduro Trail Jack Stand is the ideal for travelling motorcycle - Rolling Mavericks- 43.99 -Jacks & Lift Trucks Dobra stvarčica za imati na motoru. Mogu oba točka da se podignu, naravno ne u istom trenutku. Verujem da ima i jeftinijih opcija na tržištu. Ja sam ovu dobio pre nekoliko godina, mislim da ne bih nikada toliko para izdvojio za nju. A jeste odlično napravljena, to ne sporim.

Prekontrolisao sam ležajeve zadnjeg točka. Ležaj u lančaniku je odličan, lako i glatko se okreće. Ležajevi u točku se rukom teže okreću ali sve ide glatko. Kada točak zavrtim u vazduhu okreće se lepo i dugo, ne deluje da nešto zapinje. Bio sam spreman da proglasim da su ipak za zamenu, ali onda sam i na Kove odradio istu stvar. Potpuno jednako se ponašaju. Da li je moguće da ih semering toliko blokira? Nisam hteo da skidam semeringe jer nemam druge pri ruci, a ne znam da li bi se oštetili prilikom demontaže I posao bi time bio gotov. Međutim, potrošio sam skoro sat vremena na vraćanje zadnjeg točka! U životu nisam imao tako neprijatno iskustvo oko jednostavnog zahvata... U nekom momentu je motor uspeo i da spadne sa ove dizalice Srećom nekako je ostao da stoji na točku koji je bio uglavljen ali bez ubačene osovine

Tako je na Tuaregu najveći problem bilo što prilikom pada u mestu zna da pukne šraf/osovina poluge menjača. I što pokazivač nivoa goriva ume da brljavi. Doduše, Tuareg i nije imao ozbiljnih stvarnih problema

E, gde to ulazi voda na ramu? Da rešim na vreme, ako nije već proš'o voz