U zadnje vreme "tubeless protiv unutrašnja" češća tema nego "koje ulje sipati" ili "koje su gume najbolje"

Svakako nijedan od tih motora ne može da bude lagan. Ciljaju da ispoštuju A2 kategoriju.

Ovo mi je neobično. Imam iste te kineske Doubletake na Kove. Jedan cilindar, ni približno uglađen kao Strom agregat. I na 120-130-140 su potpuno upotrebljivi.

Sačekaš da neko postavi oglas za polovan i kupiš za "tepsiju ribe". Tako je moj otišao...

Dan 9, 14.8.2025. Rekoh da smo imali savršenu lokaciju za hvatanje jutarnjeg Sunca. Nakanio sam se da ustanem baš rano u nadi da ću napraviti neke lepe fotke a potom se vratiti u vreću. Jutro je bilo dosta hladno. Vetar se jeste smirio, ali ipak smo na velikoj visini... Dok sam obavio šetnjicu i fotkanje više mi se nije ni vraćalo u šator, razbudio sam se. Malo šta izjutra prija kao hladan tuš. A malo šta je hladno kao izvor na ovoj visini. Nisam rekao da smo blizu kampa imali česmu? Jesmo, ledena voda. Mi od polaska iz Samsona, pre milion dana, zapravo nismo ni imali priliku da se negde bućnemo ili istuširamo. Srećom pa skoro nikada nije vruće i slabo se znojimo, ali nekoliko dana u istom aktivnom vešu, moto opremi i čizmama (hvala merino vuni na odsustvu poganog smrada) je ipak nekoliko dana. Gre'ota propustiti priliku. Čak sam i vunu oprao. I spasio žabu - opet žaba na samom izvoru - koja je upala u korito bez mogućnsti izlaska. Spaja i Čeda su se nećkali, ali su na kraju su se i oni čeličili. Da li će te iznenaditi ako kažem da je neko od nas nosio parfem? I da li možda možeš naslutiti ko je to? Na kratko smo bili prava gospoda! U nekom trenutku nalazi nas čoban. Na savršenom turskom ulazi u razgovor. Mi klasika "Srbistan", mašemo rukama "odande a idemo tamo"... Za razliku od većine ljudi koje smo sretali u Turskoj, nije delovao srećan. U pomoć priskače Google translate. Četiri ovce se prethodno veče nisu vratile u obor. Pita da li smo ih možda videli. Spaja diže dron u vazduh u nadi da će ih negde primetiti ali ništa od toga. Ovo je bio dan kada smo se ubedljivo najranije probudili. Imali smo odličnu šansu da krenemo rano, recimo pre 10. U 11:20 smo bili na motorima... Recimo da je sušenje garderobe oduzelo dosta vremena. Vraćamo se do asfaltnog puta i prevoja. Asfaltni put se na prevoj penje sa jedne strane i spušta sa druge. Mi idemo grebenskim putem koji na prevoj zapravo silazi, samo da bi se odmah posle ponovo penjao. Ovo je početak novog segmenta (6) TET trase, ako je nekom zgodno tako da prati. Eğribel Geçidi - prevoj Egribel Posle kratkog uspona izlazimo na plato. Visina je između 2500-2600 metara. Drveta nigde na vidiku, oblaci koje vidimo u daljini su ispod nas. Naravno da stajemo. Fotkanje, dron, sve po redu. Od kampa prešlli koliko? 6km... Sa mesta gde stojimo vidimo plato i put kojim ćemo proći. To je par minuta vožnje. To bi bilo par minuta vožnje da nismo još 2-3 puta stajali i fotkali... Vidiš vrh sa antenom u pozadini poslednje fotke? To nam je lokacija za prvu pravu pauzu, mada mi to sada još ne znamo. I on je na svega nekoliko kilometara vožnje, samo što će potrajati... Mislim da na osnovu fotki možeš shvatiti koliko smo uživali, koliko nismo imali potrebu da žurimo i protrčimo kroz doživljaj. Još stajanja za fotkanje, još letenja dronom. Šta nam teško. I, dok dlanom o dlan, stižemo do odvajanja za malopre spomenuti vrh. Jedna razmena pogleda je bila dovoljna da skrenemo sa rute i uputimo se gore. Uspon je kratak. Pošto put ne vodi nigde sem na vrh, u lošem je stanju. Nismo navikli na to Na vrhu antene mobilne telefonije i to je to. Možda uzimamo po gutljaj Dobrodošlice jer ipak treba proslaviti prvih 15km i sat vremena vožnje. Ne zadržavamo se dugo jer je dan zaista tek počeo. Nastavljamo dalje po istim terenima. Do prvog sela uspevamo da stignemo bez ijednog stajanja! Deset kilometara vožnje bez pauze! Na izlasku iz sela kapija. I asfalt. Sad gledam satelitski snimak, selo je sa jedne strane potpuno ograđeno kamenom ogradom dužine par kilometara. Pretpostavljam da bi sprečilo stoku da siđe sa planine, jer odavde počinje spust u dolinu. Naravno da ima Street view, što pitaš? Google Maps WWW.GOOGLE.COM ★★★★☆ · Gebirgspass Kada smo se spustili u dolinu kreće veselje. Dočekuje nas, makar za naš tip motora, odličan krivudavi asfaltni put koji u početku prati potok i blago se penje. Oko nas je retka borova šuma. Saobraćaja bez. Kramponi pevaju, obrtaji vrište. Dvadesetak minuta čistog odsustva razuma. Ni na kraj pameti da se zaustavljam i fotkam, makar ne dok na prevoju nismo sišli na neki manji, betonski put koji vodi dalje prema vrhovima. Ali čekaj. Skrenuli smo na BETONSKI put. Šta će beton na planini?! Ispostavlja se da napredak stiže u ove krajeve... Do kraja dana, preko 100 kilometara vožnje, nećemo videti nijednu makadamsku deonicu vrednu pomena. Ono malo makadama što jesmo videli je bilo u raznim fazama pripreme za betoniranje. Ne brini, ovo naravno ne znači da ostatak dana nije bilo događaja vrednih pomena. Posle par minuta uspona izlazimo na manji plato. Sklepana kućica kraj puta. Ne znam ko je spazio bakicu i peć za čaj, ali hvala mu. Odličan tajming za pauzu. Da smo bili malo pametniji ili gladniji tražili bismo i neku klopu. Kokoške su šetale po livadi tako da makar jaja ima. Imam osećaj da je bakica mislila kako nas je odrala sa cenom čaja. Zapravo smo ga platili duplo manje nego ona dva od juče. A cena je reda 5-10 dinara po čaši, ne sećam se tačno (jedna od retkih stavki koje su zapravo baš jeftine. Njihova kola takođe spada u tu grupu. I, veoma iznenađujuće, Red Bull)... Mi i dalje vozimo atraktivnim krajolikom. Iznad šume smo, ponovo preko 2000m visine. Međutim, obzirom da je put betoniran (a u par deonica je neko bio optimističan i stavljao behaton kocke...) gubi se osećaj avanture. Stajemo samo da se sačekamo. Retko vadim fotoaparat. Možeš naslutiti da predeo nije urbanizovan. Povremeno prođemo kroz seoce gde sve izgleda taman kako i očekujem. Onda se na horizontu pojave četiri minareta, zatim i cela velika džamija. Pomislim kako je baš čudno što se na takvoj poziciji razvio gradić koji ima potrebu za tako velikom džamijom. I da, nije se razvio gradić. Selo od možda stotinak kuća... Na prevoju, na 2300m. Pri tome apsolutno svako seoce kroz koje smo prošli ima svoju džamiju. Male, skromne. Od tog sela počinje definitivni spust ka "pravoj" civilizaciji. Silazimo sa planine. Obzirom da sam stajao da fotkam, Spaja i Čeda su ispred mene. U narednom selu ih nekom prečicom prestižem. Vozim lagano i čekam da me stignu. Međutim oni zaostaju sve više, vidim ih iza... Stanem da ih sačekam. Bilo mi je čudno što ne čujem buku motora. Tek kada su mi prišli shvatim da su ugasili motore i da se "trkaju". Sprdnja na maksimumu. Mislim da smo sastavili preko 10km spusta bez paljenja motora. Valja štedeti gorivo, ne znamo kada će sledeća pumpa. Negde na toj deonici srećemo već drugog motoristu od početka putovanja. Turčin na CRF-250. Stajemo da proćaskamo, čovek priča engleski. On putuje solo u kontra smeru od nas. Spominjemo mu situaciju sa benzinom i dobijamo info o pumpi koja nas uskoro čeka. Kao i tip da u slučaju zabiti pitamo bilo koga u selu. Neko će materijalizovati par litara benzina po potrebi. Da li je to čoveku ispao šraf sa štitnika ruku? Da li je Čeda možda imao adekvatan zamenski? Glupo i suvišno pitanje. Naravno da jeste. I naravno da mu je to sredio dok smo pričali Put prati planinsku rečicu i obzirom da više nismo na velikoj visini vruće je. Na žalost nismo našli mesto pogodno za kupanje. Posle nekog vremena dolazimo do velikog veštačkog jezera. Na karti obeležena benzinska pumpa, kao i gradić. I zaista, pumpa postoji. Rešavamo gorivo za naredni period. "Gradić" je desetak zgrada na obali. Vrlo neobično izgleda, zgrade ne deluju staro, nema nijedne kuće. To kod nas ne postoji. Sedamo u restoran sa pogledom na vodu. Klopamo brzinski spremljeno i ukusno testo sa krompirom. Posle rešavamo i prodavnicu, nalazimo čak i pivo za večeras. Sat ipo kasnije smo spremni za nastavak. Sada je već kasno popodne. Na izlasku iz gradića dočekuje nas veoma lepa magistrala. Uredno igrnorišemo sva moguća ograničenja. Na izlasku iz jednog tunela se greškom isključujemo sa tog puta i skrećemo na uključenje na autoput. Tunel je sveže probijen pa nas je trek zbunio. Pogrešno skretanje na autoput koji ide u smeru suprotnom od nama potrebnog. Šta će prosečan Balkanac uraditi u toj situaciji? Pa vratiće se par stotina metara u kontra smeru da bi došao tamo gde treba da bude. Mi naravno nismo prosečni Balkanci. Mi smo se VEOMA PAŽLJIVO vratili par stotina metara u kontra smeru kako bismo došli tamo gde trebamo biti U našu odbranu, saobraćaj je nepostojeći i još uvek smo bili na rampi. Ubrzo skrećemo na neki lokalni put. Bliži se doba dana kada vredi razmišljati o mestu za kampovanje. Lagano se penjemo sve više i više. Nalazimo i usputnu čemu čime kompletiramo potrepštine za noć. Obzirom na to kakav je put (uzani asfalt) srećemo iznenađujuće mnogo saobraćaja u suprotnom smeru. Ispostavlja se da se dalje niz put nalazi jezero koje je turistički popularno. Koliko se sećam sa puta se nije ni videlo, a svkako je postojala kapija, ograda i naplata ulaska. Mi nismo klijentela za to. Ovde je to: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Jezero je na 2000m visine. Odmah posle njega asfalt prestaje a počinje nagliji uspon savršenim makadamskim putem. Ne treba nam mnogo vremena da se popnemo na prevoj. Kraća pauza za fotkanje i konsultacije. GPS kaže da se trek odavde samo dodatno penje, vrlo brzo i na preko 2500m. Na manjoj visini od trenutnih 2300 nećemo biti u narednih 50-60 kilometara. A do sada nam je jasno da 50-60 kilometara u ovakvom okruženju nije sat vremena vožnje. Odluka je laka: tražimo mesto u blizini. Nasumično biramo jedno od račvanja na prevoju (neverovatno koliko svuda ima puteva...) koje se odvaja od TET-a. Kilometar-dva dalje nalazimo ono što ćemo proglasiti savršenom lokacijom. Travnati greben sa malom zaravni. Sa jedne strane pogled na zalazak Sunca, sa druge strane pogled na istok. Pisao sam već o tome kako su ove planine barijera za vlagu koja stiže sa Crnog mora. Eno ih oblaci na horizontu. Valjaju se preko grebena i nestaju na suvljoj, južnoj strani. Lepo je ovo gledati sa suvlje, južne strane Glupo mi i da spominjem da duva hladan vetar. Ali eto, igrom slučaja baš je duvao veoma hladan vetar. Činjenicu da smo vožnju završili ranije nego obično Čeda i ja koristimo da pregledamo vazdušne filtere i generalno bacimo pogled na stanje motora. Čedi to podrazumeva skidanje plastika i rezervoara. Šta, čudno ti je što Čeda ima akumulatorski duvač? Stvarno ti je čudno?!? Meni je posao mnogo lakši. Skidam sedište i to je to. Na put nisam poneo drugi vazdušni filter. Dosta su kabasti, masno lepljivi. To bi meni napravilo svinjac u prtljagu, kako god da zapakujem. Imao sam pred-filter, hiruršku navlaku za obuću. Iznenađujuće delotvorna. Najlepše mesto na kom sam radio bilo kakav servis Posle devet dana, odlučio sam da je ovo savršena prilika da motor počastim svežim vazduhom te skidam pred-filter. Ovo nam je najviši kamp do sada, blizu 2350m. Prethodnih nekoliko dana konstantno podižemo granicu. Malo se opuštamo u pogledu mogućnosti smrzavanja tokom spavanja. Nijednu noć nam zapravo nije bilo hladno u vrećama. Imamo sreću da uprkos velikoj visini blizu nas postoji šumarak. Uveliko pod svetlošću lampi dovlačimo solidnu zalihu suvog drveta. Ima li potrebe da govorim ko je našao tu gomilu suvog drveta, i doneo najveći deo? Nema, naravno Obzirom na vetar, nismo se usuđivali da založimo neku veću vatru. A ona koju jesmo založili nije mnogo pomagala protiv istog tog vetra. Dakle bilo je hladno za sedenje. Nešto se ne sećam da smo pekli kobaje. Lako moguće da smo očekivali noć bez vatre pa smo obezbedili drugačiju večeru. Ove večeri se javlja i moj drugi problem na putovanju (prvi je bio davno, kada sam ostao bez zaliha rakije). Ispostavlja se da punjač za bateriju fotoaparata neće da radi na Stromu. Dabome, jedino Strom ima klasični upaljač punjač kakav je potreban. Baterija na izdisaju a rezervne nemam. To znači da sutra do dolaska u nekakvu civilizaciju sa strujom moram veoma sporadično ili nikako da koristim aparat. Velika šteta obzirom na okruženje. 160km vožnje danas. Zatrašujuće mnogo toga asfaltom i betonom. Ipak, daleko od toga da nismo uživali. Trek u prilogu. 2025-08-14 101932__20250814_1119.gpx

Liči kao veoma dobra alternativa i konkurencija CF-u Ali marketing... 151 milja na sat, u petoj pre crvenog, na -48 stepeni celzijusa!!! Nikada mi nije bilo jasno kako ovakve stvari dođu u javnost. Jedan par očiju to napravi, dešava se. Ali ide makar još jedan par očiju koji proverava i odobrava

Ako baš mnogo voziš van asfalta, nije loše da skratiš interval zamene ulja. Mada, realno, ni ovih 5000km nije posebno dug interval za dva cilindra. Ostale stavke ćeš svakako rešavati u slučaju potrebe. Retko kada preventivno.

Grejane rukavice treba svaki put povezivati na instalaciju. Meni to deluje kao mnogo cimanja, mada sigurno bude lep osećaj

Mogao je KLE, a realno i bilo koji drugi motor. Na celom putu smo imali možda 10 kilometara nečeg što nije bilo baš baš lako za vožnju. E sad, KLE-om mi ne bi bilo ni približo zabavno. Rekao bih da mi čak ni na autoputu nije prijatniji za vožnju. Van asfalta ne vredi ni spominjati.

E, aj' da vas zamolim da bacite nekoliko komentara. Čisto da pređemo na sledeću stranu pre nastavka. Imam da pišem za još pet dana kvalitente TET vožnje i dva dana povratka kući. Biće gomila fotki, stranica postaje nepregledna.

Ovo što @srbac kaže! Imao sam tu situaciju, spomenuh u prethodnoj poruci. Zbog toga sam i na Tuaregu uvek nosio rezervne unutrašnje gume. I set za krpljenje. I set za čepovanje. Dakle više "robe" nego kada vozim motor sa unutrašnjom gumom

Izuzev dve sezone dok sam vozio Tuarega, uvek sam vozio motor sa unutrašnjim gumama. Bio svuda, po svakakvim terenima. Mislim da sam imao dva ili krpljenja za svo to vreme. Jednom nisam znao šta radim pa nisam uspeo odlepiti spoljnu sa felne (naišao kombi na makadamskom putu, za dž me prevezao 40km do vulkanizera). Drugi put klin prošao bočno kroz spoljašnju, samo očešao unutrašnju. Dovezao sam se do kuće. Spoljašnju morao da bacim, unutrašnju zakrpio... Mnogo puta sam sam menjao gume. Nije to tolika problematika kao što se predstavlja (mada, zavisno od spoljašnje gume zaista zna da bude zajebano). Jedno bušenje na tubeless, rešio za 10-15 minuta. Stoji da je tubeles zgodniji, ali sve ima svoju primenu. Ne bih nijedan model motora isključivao iz igre samo na osnovu tipa gume.

12000 za alu kofer? Milina

Jeftinije za napraviti.

17cm je 17cm, pre nego što bilo ko sedne na motor. Stari KLE je imao slično ili malo veće rastojanje od tla. To je ok isključivo za opuštenu vožnju uređenim makadamskim ili zemljanim putevima. Na rupama, kamenju i bilo kakvim preprekama će da kači i udara. Što se mene tiče to je u redu, samo ne treba masu ložiti sa "life is a rally" i snimcima agresivne vožnje. Ovaj motor nije i neće biti za to.

Rovokopač

Šta bre montiram, ne loži me Klipovi direkt sa kamerice

Isti klip kao u prethodnim postovima. Eksportovan u 4k, dakle ozbiljan upscale, 80Mbit/s (skoro duplo više u odnosu na ono što kamera zapravo zabeleži). Malo sam čačnuo boje, kao što bih uradio sa bilo kojom fotkom. I tek kada se na YT pusti kao 2k ili 4k video to počinje da liči na originalni full HD snimak direkt iz kamerice. Ako se na YT gleda kao full HD i dalje nije sjajno. Valjalo bi preko zime nešto unaprediti. Vi što se razumete, zanemarite "color corrected" iz naslova Samo moje imenovanje da bih znao koje je koji klip.

Dan 08, nastavak Dakle, spuštamo se do puta i nastavljamo dalje. Sećaš se kada sam napisao da je popodne još mlado i da imamo pregršt vremena? Da... Od gradića i čaj pauze smo do sada prešli 25km i na to utrošili sat ipo. Obzirom na sve usputne izlete i zadržavanja, nije ni loše. Polako zalazimo u doba dana kada senke postaju malo duže, svetlo za fotkanje lepše. Dakle stajaćemo češće, jer ovo što sada doživljavamo se ne vidi često. Ako se dobro sećam, Spaja podešava polugu kočnice. Tu negde nailazimo i na prvu tehnički iole zahtevniju deonicu na celom putovanju. TET se odvaja za glavnog puta, pravi prečicu da bi se posle kilometar-dva ponovo vratio na njega. A kada kažem "tehnički zahtevniju" to treba uzeti sa rezervom, posmatrati iz ugla besprekornih makadamskih i zemljanih puteva sa kojima smo se do sada susretali. Samo znači da neko sa R-om možda ne bi prošao Prečica završava u zadnjoj strani nečijeg dvorišta. Do glavnog puta imamo 50m ali ne vidimo način da to njega stignemo bez prolaska kroz dvorište. I taman kada smo bili spremni da se vratimo nazad, domaćin nam pokazuje da otvorimo kapiju i prođemo. Nemam fotki sa ovog parčeta... Par krivina dalje i opet moramo da stajemo. Razlog? Jbg, kako proći pored ovakvih prizora. Fotke solidno odgovaraju realnosti. Na žalost mogu da prenesu samo mali deo celokupnog okruženja... Konstantno balansiramo negde na donjoj granici oblaka. Malo smo ispod njih, nekada uđemo u maglu. Povremeno je nebo iznad vedro. Ali svo vreme je prilično spektakularno. A postaje sve lepšte kako vreme odmiče. I opet, jedna krivina nakon ovih fotki. Prolazimo pored stada ovaca, Spaja vozi prvi. Kangal se pridružuje našem karavanu, počinje da juri za Spajom. Po ko zna koji put, ovčarski psi ne pokazuju nikakvu naznaku agresivnosti. Stara se da te isprati sa svoje trenutne teritorije, da te udalji od stada. Nijednom nismo imali situaciju da su kidisali na bilo koga od nas. Na mene koji sam išao drugi uopšte nije obratio pažnju. Već neko vreme smo bili u potrazi za česmom. A ako odgledaš gornji snimak do kraja videćeš i gde smo je našli. Da, deset metara nakon jurnjave sa psom Nismo uspeli da ga dozovemo na maženje. Evo ga na fotki, motri na nas. Česma je zapravo izvor, nalazi se na preko 2300m, voda ledena. Skromni potočić koji teče kraj puta je dom za jednu žabu! Kako, zašto? Ko zna. Uglavnom, sipanjem vode smo kompletirali sve što nam je potrebno za kampovanje. Par minuta kasnije opet ostajemo bez teksta. Kao da smo se prebacili u Mongloiju. Dva kolotraga preko travnate livade. Sad kada gledam fotke, mogla bi biti i Sinjajevina u pitanju. Sve fotke u ovom postu su nastajale u rasponu 5-10-15 minuta jedne od drugih. Par minuta vožnje pre nego što naiđe nešto vredno stajanja. I tako iznova i iznova. Da sam išao sam verovatno bih stajao i češće. Nailazimo na pastira sa konjem, na sred puta. Konj nije baš oduševljen zvukom motora i treba mu malo vremena da se skloni sa puta. Mogli smo proći pored, al' ne bi bilo lepo. Ovde nisam video pse, što apsolutno ne znači da nisu bili tu. Nepun kilometar dalje dolazimo do najfotogeničnijeg prizora koji sam ikada doživeo. Pejzaž, put, oblaci, doba dana, svetlo... Sve se poklopilo. Dakle: pauza za fotkanje. Sledeći klip počinje odmah posle fotkanja i lepo će dočarati deo lokacije koji se na fotkama ne vidi. Takođe će pokazati i oblak u koji smo ušli nedugo zatim U ovom momentu smo od neuspelog pokušaja uspona na vrh prešli 33km. Za koliko vremena? Za dva sata, logično. Sam teren i put su takvi da smo, u slučaju potrebe, verovatno sve mogli odvesti i za 45 minuta. Ali čemu to. U neku ruku imamo sreće što smo ušli u oblake. Obzirom da je vidljivost slaba, nema razloga da stajemo radi fotkanja. Osim... Ali hej, 7km i 9 minuta bez ijedne pauze!!! Ona tačkica koja se vidi u oblacima je Sunce. Kao što vidiš upravo se sprema da zađe. Sad smo baš blizu asfaltnog prevoja do kog smo planirali da stignemo i aktivno počinjemo sa traženjem kamp mesta. Silazimo do asfalta. Tu postoji neki napušteni objekat, teren oko njega je poravnat. Obilazimo to ali odustajemo. Skrnavo je, kamenito, vetrovito i odmah pored asfaltnog puta (nije da ima saobraćaja). Ispod prevoja prolazi tunel tako da ovaj put koriste uglavnom lokalci. TET trek se od ovog prevoja odmah ponovo penje tako da nema smisla da nastavimo dalje. Odlučujemo da se vratimo putem kojim smo došli i istražimo prvo odvajanje na koje naiđemo. Primeti tempo vožnje u današnjim snimcima, naročito u ovom drugom delu. Nema jurcanja, isključivo zen. Ovde je vožnja motora bila samo sredstvo da se sve doživi. Pisao sam ranije da su ove planine prva barijera za vlagu koja dolazi sa Crnog mora. Često smo vozili grebenom koji suvu, južnu stranu razdvaja od kišne. U ovom konkretnom slučaju imamo sreću da se nalazimo na sušnoj strani. Oblaci koji se vide na fotki ispod prelaze preko grebena i iščezavaju. Nije to toliko daleko od nas. Posle malo lutanja nalazimo adekvatno mesto. Opet na prevoju (ispadne da smo zadnjih nekoliko večeri proveli na prevojima, a to nije slučajno), imamo lep pogled na sve strane. Ali još važnije, imamo rani pogled na izlazeće Sunce. Zašto je važno? Zato što smo na 2300 metara. Zato što je prohladno. Zato što duva leden vetar kom garderoba nije velika prepreka. Tako smo se pozicionirali da ipak budemo na malo zaklonjenijoj strani brežuljka. Po sinoćnjem receptu, od motora pravimo vetrobran. Večeras nema vatre. Očekivali smo noćenje na velikoj visini, bez drveća, pa smo se i hranom pripremili za to. Nego, šta nam je sa Čedom? Ako ga ne mrzi mogao bi dodati i svoju verziju današnjeg dana Iz mog ugla, @Cedo11 je u Ordu dočekao gumu, zamenio je. Na 35 stepeni se kupao u moru a onda u nekom trenutku krenuo ka ovoj lokaciji, pre nego što smo se mi smestili. Od Ordu treba da pređe oko 150km do nas. Čuli smo zvuk motora dosta pre nego što smo videli farove. Da, mrkli je mrak. Pošto je naše kamp mesto na brežuljku koji nije baš odmah kraj puta, silazimo sa lampama da ga presretnemo. Blago rečeno se smrzao. Onaj momenat kada postane hladno ali misliš da si blizu cilja pa te mrzi da staješ i oblačiš se. A onda postane hladnije ali si ti još bliže cilju pa te mrzi da staješ... 8-9 stepeni kada je došao. U letnjoj opremi. Ponovo na okupu, sedimo u skromnoj zavetrini koju nude motori i šatori. Dobrodošlica, večera, prepričavanje dogodovština... Dan baš ispunjen posebnim trenucima. Mogu slobodno reći da mi je ovo najlepši i najzabavniji dan na motoru otkako vozim. A bilo je mnogo veoma lepih dana. Žao mi je što Čeda ovo nije prošao sa nama, ali mi je i jako drago da je rešio gumu za ostatak putovanja. Brzo se povlačimo u šatore jer nema nekog smisla smrzavati se napolju. 150km. Nestvarno. Nezaboravno. Neponovljivo. Trek je u prilogu. 2025-08-13 102019__20250813_1120.gpx

Ne sećam se da li sam ranije spominjao. Motor je sa 80 pređenih kilometara imao bušan rezervoar za gorivo. Verovatno je takav izašao iz salona jer se miris benzina osetio od prvog dana. To što nam je trebalo 3 meseca da pogledamo je neka druga priča... Guevara je garanciju odobrila na osnovu fotki i video snimka, bez da su uživo videli motor. To je bilo krajem jula ili početkom avgusta. Prošle nedelje sam odvezao motor na zamenu jer je tek sada stigao drugi rezervoar. Zamena je bila gotova već narednog dana U međuvremenu je epoksi radio posao, motor prešao 3500km.

Na Youtube kačim preko računara. Nikada nisam naišao na opciju za podešavanje kvaliteta, ali nisam mnogo ni tražio. Od ranije znam da mu je trebalo nešto vremena da "obradi" video nakon upload-a, zato nisam odmah juče postavio ove snimke od malopre. Ali to zapravo bude par minuta, ne nekoliko sati. Sad sam odgledao neki tutorial. Još uvek se svodi na to da bez obzira u kojoj rezoluciji se snima, YT preferira upload u 4k i u visokom bitrate-u.

Podešavanja kamere, u ovim snimcima koje sam do sada kačio: Rezolucija: 4k/30fps ili 1080p/60fps Codec: HEVC FOW: Standard (dewarp) Color: Normal. Nemam želju ni vreme da se bavim korekcijama boja Stabilizacija: Rock Steady (obični) Sharpness: 0 Ekspozicija i WB automatski. Nemam nameru da se zezam ručnim podešavanjem, dosta mi je toga na fotoaparatima. U buduće menjam: Codec: H.264 Sharpness: 1 Exposure compensation: -0.3 Pa da vidim hoće li biti bolje.

Sad sam po prvi put zapravo na YT odgledao onaj snimak sa KTM 390 koji sam okačio juče. I da, očajno izgleda Original je ipak osetno bolji, mada nema oštrinu kao neki drugi filmići koje ste postavljali. YT se nikako ne slaže sa onim što ja kačim tamo. Postavio sam snimak direkt iz kamerice (full HD, 60fps, 50Mbit/s) koji u originalu izgleda sasvim pristojno. Svaki frejm bi mogao poslužiti kao fotka. Na YT izgleda kao da je snimano fiksnim telefonom Možda YT ne voli codec ili format koji kamerica koristi? Do sada je bilo podešeno da snima HEVC, iz Davincija sam uvek eksportovao kao H.264. Upravo menjam da kamera odmah snima H.264 da se izbegne jedna konverzija. Evo ga isti snimak, samo u skraćenom izdanju, koji je upscale na 2k rezoluciju (što ga za moje oči na računaru čini lošijim jer samo razvlači postojeće piksele). I da, izgleda da moram varati YT. Kada se tamo gledao u 2k rezoluciji to izgleda približno originalu koji je 1080p. A kada se na YT gleda u 1080 i dalje izgleda k'o kurac...

Što bih se ljutio, tu smo da se svađ... da pričamo i diskutujemo Možemo svi da naučimo. Slažem se da tvoj i moj snimak po kvalitetu prilično liče. Jedino je kod tebe lošija stabilizacija. Na mom snimku je manje svetla što kameri ne ide u prilog. Mada, gledam sada i druge originalne klipove nastale po boljem svetlu, nemaju oštrinu kao ovaj tuđi klip koji si postavio. Ja ne verujem da je to samo do modela kamere, sve su one dovoljno dobre. Verovatnije samo podešavanja. 60fps (kao taj drugi snimak) meni uvek lepše izgleda. Moj video je sniman na 30fps u 4k. Eksportovao sam ga bez ikakvih korekcija u fullHD sa bitrate 30Mbit (kamera nativno snima 4k sa 90Mbit, 60fps 1080p na 50Mbit). Mada, kao što rekoh, ovaj konkretni snimak ni u originalu (direkt iz kamere u odnosu na direktno renderovani kod mene, ne uzmam YT u razmatranje) ne izgleda oštrije.

Vertikalni kadar je za mene nužno zlo. Ne volim ga, no prinuđen da ga koristim. Bolje mi je da iz klasičnog horizontalnog izvlačim vertikalni. Ipak delove sminka iskoristim i za YT. Tehnički bih iz vertikalnog mogao izvlačiti horizontalni, ali to je ružniji kadar. Nepotrebno snima rezervoar i nebo.