Držim se svega Video je tu samo da upotpuni ugođaj. Fotke i tekst su okosnica priče.

U nekom od prethodnih postova napisah da sam pomalo snimao video tokom putovanja. Setim se pre par dana da sam tokom putovanja, u trenucima dokolice, izmontirao nekoliko kratkih snimaka. Džepna kamera, nema snimaka iz vožnje. Ima više dana kada sam snimao baš malo ili nimalo. Rekoh već da mi video nije interesantan pa moram baš da se nateram na snimanje. Ipak, lepo je videti ovako neke trenutke. Dočaraju bolje od fotki.

Dan 03, nastavak Na izlasku iz Dokurcuna točimo gorivo i time kompletiramo logistiku za naredna 24h. Jako brzo silazimo sa asfalta i nailazimo na novu podlogu: fina, veoma fina i duboka prašina. Spaja ide prvi. Ja kao drugi imam dve pogodne opcije. Da vozim na metar iza njega i tako izbegnem oblak prašine, ili da ga pustim da odmakne. Prva opcija je svakako zabavnija ali ipak ne mogu da ispratim tempo. Dovoljno je da jednu-dve krivine malo sporije izađem i eto me u oblaku. Vidljivost postane veoma ograničena. Na tom prašnjavom potezu nismo našli prijatno mesto za pauzu i klopu. U jednom trenutku podloga se menja. Umesto duboke prašine ponovo imamo makadam, ovaj put ne baš savršen. Pale se kamere i kreću reli deonice. Ako hoćeš da napraviš lep kadar drugog motoriste u vožnji poželjno je da mu priđeš što više, voziš metar-dva iza njega ali na suprotnoj strani puta (naravno unutar svoje trake, da nekom ne bi palo na pamet nešto jako, jako glupo). Ovo može biti dosta rizično, ali ekipa nam je takva da imamo apsolutno poverenje jedni u druge. Ja volim da vozim tako, zabavno je da pokušavam održati što konstantnije rastojanje od motora ispred. Cena za to je što motor ispred relativno često baci kamen, granu i slično. E, u ovih nekoliko deonica gde smo se baš raspištoljili, ja sam dobio kamičak u kacigu, nešto nedefinisano po cevanici (srećom po čizmi), jedan kamen veličine pesnice na 20cm od glave i još nekoliko "pogodaka" u motor. Čekam da dođem do snimaka Put ide kroz šumu i ponovo se penjemo preko 1000m visine. Šuma kao šuma, nije lepa za fotkanje pa i ne stajemo. Već neko vreme idemo ka crnim oblacima. Nemamo pojma kakva je prognoza, ali nije baš i da imamo izbora. U nekoliko navrata nas sustiže po par kapi kiše ali nedovoljno za oblačenje kišne opreme. Na jednoj raskrsnici u šumi nailazimo na česmu i klupice od panjeva. Stajemo i eliminišemo one kebabe. Kišica je počela da pada dok smo jeli. Veoma postepeno je pojačavala intenzitet. Nakon završene klope točimo vodu, oblačimo kišna odela i proglašavamo da je odličan trenutak da se sklonimo ispod jelke. Pada već prilično intenzivno i računamo da će proći brzo. Sedimo naslonjeni na drvo, zezamo se i poštujemo Dobrodošlicu. Sat ipo kasnije, nakon konsultacija sa satelitskom prognozom proglašavamo da nema smisla dalje čekati. Izgleda da ćemo do kraja dana voziti ispod tog kišnog oblaka. Najgora, tj. najteža stvar vezana za vožnju po kiši jeste da se nateraš na polazak. Posle se ispostavi da uopšte nije strašno. Tako je svaki put. Brzo nailazimo na neka seoca, ako se dobro sećam bilo je i jedno kratko parče asfalta u centru sela. Obzirom da i dalje pada kiša, aparat je spakovan u ranac. Prilažem fotku sa neta. Slično je bilo i kada smo mi prolazili, samo dodati maglu ("Dikmen yaylası" na Google mapama) Posle sela nailazimo na prvo blato. Michelin Tracker volim zato što su prilično indiferentne prema stanju podloge. Ranije mi se dešavalo da klizavost blata otkrijem tek kada spustim nogu i okliznem se. U narednih par minuta kiša prestaje, izlazimo iz magle i nebo iznad nas više nije crno. Spaja i ja se menjamo motora. Imamo kratku, drugarsku trku sa ovčarskim psima tokom snimanja dronom. Pogađate: dron je izgubio signal u zoni koja je psima i dalje zanimljiva Srećom ovi psi (a zapravo i svi drugi koje smo sretali) nisu agresivni i ne napadaju. Trče pored ili iza motora. Ako se zaustavimo i oni staju, čak bi i prišli na maženje. Dolazimo do jezera i razmatramo ga kao opciju za kamp. Do sumraka je ostalo još relativno mnogo vremena, i pošto na jezeru nismo našli savršeno kamp mesto odlučujemo da krenemo dalje. Tu definitivno skidamo kišna odela i ostatak dana proglašamo suvim. Svetlo za fotkanje... Kasno popodne posle kiše... Ubrzo posle jezera kreće i prvi pravi, neuređeni off. Put vodi obodom brda, izuzev dva uzana kolotraga zarastao je u travu. Obzirom na stanje svih dosadašnjih puteva, veoma nam je jasno da se ovaj uopšte ne koristi. Samo je bilo pitanje gde ćemo naći na razlog zapušenosti i hoćemo li moći da prođemo. Ispostavlja se da je u pitanju manji odron koji je suzio put. Motorima se prolazi veoma lagano i bez rizika. I dalje vozim 701, idem lagano prvi. Ne pridajem nikakav značaj činjenici da Spaju ne vidim u retrovizoru. Posle kraćeg vremena čujem upornu sirenu iza sebe. Stajem i dočekujem Spaju koji u krilu nosi svoju crvenu repnu torbu Apsolutno nisam ni osetio da je spala sa motora, mada se sećam trenutka kada je krupniji kamen zabacio zadnji točak. Brzo dolazimo do kraja ove deonice. Sumrak je sada već izvestan. Mi smo na putu koji je probijen kroz šumu, nema tu prostora za proplanke. I zato nailazimo na proplanak u šumi, logično. Ali to nije sve! U današnjem specijalu proplanak je začinjen česmom i drvenom kolibom. Bez mnogo razmišljanja odlučujemo da tu podignemo logor. GPS jeste pokazivao moguće kamp mesto na par kilometara ispred nas, ali iz dosadašnjeg iskustva smo već znali da tome ne treba slepo verovati. Uspevamo da postavimo šatore i skupimo drva za vatru do momenta kada je skroz pao mrak. Koliba je otvorena ali unutra je prilično neprimamljiva. Ipak, dobro nam dođe za kačenje stvari i da pravi zavetrinu. Hladnije je nego prethodnih dana (oko 1400m visine) i vatra baš prija. Prijaju i kobasice, kola, Dobrodošlica. Pivo još uvek nismo uspeli da nađemo u radnjama... Otkako smo krenuli iz Bugarske, ovo je prvi kamp blizu bilo kakve vode. Koristimo česmu da se uljudimo, da se opere aktivni veš. Neki od nas čak izvlače i čiste čarape iz šteka! 120 zabavnih kilometara danas. Trek je u prilogu. 2025-08-08 105203__20250808_1052.gpx

U roku od 5 minuta znam da li mi se motor sviđa ili ne, tj. odgovara li za vožnju. Dužom upotrebom se to samo dodatno kristališe i uočavaju finese.

Zna li neko koje ulje sipaju u ovlašćenim servisima? Nisam proveravao nivo nakon prvog servisa (urađen na oko 500-600km) ali sada je na minimumu, možda i ispod... Valjalo bi to dosuti pre sledećeg servisa.

Telefon sa Osmand ili Orux maps je ono što ja koristim. Lično preferiram Orux jer mi je zgodniji za upotrebu. Već godinama besplatne verzije nema na Play store, treba da se skine sa sajta izdavačke kuće

Ovo je situacija koju sam ja letos imao na Suvoj planini kada smo se zajedno vozili. Motor na kamenjaru potpuno neupotrebljiv. Posle par nedelja dodao rebound i prihvatio da se pritisak u gumama ipak snižava za vožnju na terenu. Preporodio se Ovo se odnosilo na Kove. Ni na jednom drugom motoru nisam primećivao razliku u ponašanju zavisno od pritiska guma.

Snimaj trekove, nemoj da ti je teško

@Rapax Imaj u vidu da ti ovaj tip podizača koji korman izbacuje ka nazad (ili napred, nebitno) remeti upravljanje. Ne znači da će tebi biti lošiji osećaj, ali definitivno nije idealna opcija.

Dan 03, 8.8.2025. Budim se rano. Već oko 6h sam van šatora. Volim ta rana jutra na putovanjima. Iskoristim vreme da prošrvljam po okolini dok drugi još spavaju. Jezero se provuklo bez kupanja. Vetar i dalje jako duva. Polako ga prihvatam za konstantu. Nakon što je i ostatak ekipe ustao krećemo sa jutarnjom rutinom. Kafe, čajevi, doručak, pakovanje opreme. Drugar od sinoć nas je i danas posetio. Voli klopu, voli da se mazi, voli da ima ogrlicu sa velikim bodljama. Nije mali. "Danas bi mogli da krenemo pre 10" već postaje interna sprdnja. Nešto pre 11 smo na točkovima. Vetrenjače oko nas izgledaju prilično nove. Ne znam da li ste imali priliku da ih vidite izbliza, ali ogromne su. Da bi se delovi dopremili na mesto izgradnje potrebni su relativno široki i dobro sređeni putevi. Takvima vozimo od samog starta. Prioritet nam je da nađemo izvor jer smo potamanili sve zalihe pijaće vode. Potraga ne traje dugo. Ubrzo nailazimo na česmu pored puta. Oko česme par katuna. Ispred katuna najbližeg česmi žena riba ćilim. Nema veze što ga pere na mokroj zemlji (u narodu poznata i kao blato), bitno da četka i sapun rade svoje. Imam osećaj da je tu proces mnogo važniji od krajnjeg rezultata. Ne treba nam mnogo vremena da naiđemo na sledeću priliku za fotkanje. Put koji preko livade vijuga u daljinu. Mislim da smo ovde negde primetili kako većina fotki uključuje pozerske pokušaje točkiranja. Moglo bi biti da smo u buduće to smanjili. Ovde je takođe postalo jasno da će biti veoma teško napraviti fotku bez bandera ili dalekovoda. Jednostavno ih ima uz svaku džadu. Nakon kraće vožnje dolazimo do "urbane" sredine. Par zaseoka razbacanih po livadi. Iznenađujuće je mnogo saobraćaja jer se, makar u mojoj glavi, mi nalazimo u tri lepe. Hvatamo čak i par stotina metara asfalta. Razlog za "gužvu" u saobraćaju uskoro vidimo i sami. Pijačni dan ili vašar na livadi kraj puta. Nismo u tom fazonu i produžavamo dalje bez stajanja. Skoro sat vremena od početka vožnje stižemo i do onog jezera koje smo prethodno popodne razmatrali kao kamp mesto. Jezero je veštačko, ograđeno, kamp je uređen=plaća se. Nismo ni stali, nije nam trebalo osveženje... Potvrdilo se da je jučerašnja odluka da kamp tražimo usput bila ispravna. Karagöl Yaylası na Google mapama, čisto da imate orjentaciju gde smo. A ako već odete na mape, uključite satelitski prikaz i obratite pažnju na broj puteva u okolini. Rekoh već da je infrastruktura veoma, veoma razvijena. Ne znam kako se vama čini, ali nama su ovi tereni bili lepi. Uživamo u dobrim putevima, stajemo za fotkanja i da se sačekamo na raskrnicama. Ovo i na slici deluje strmo Na prethodne dve fotke su različita jezera, oba bi mogla poslužiti za kamp. Nailazimo na radove. Postojeći put se proširuje i priprema za trasport vetrenjača. Uspevamo da zaobiđemo preko obližnje livade. Pošto novi put u izgradnji preseca postojeći, trošimo nešto vremena dok se nismo ponovo uključili na našu trasu. Vozimo dalje. Postalo je dovoljno toplo da osveženje u nekoj reci ili jezeru deluje kao privlačna opcija. Na GPS-u vidimo da se približavamo malo većem jezeru. Sa brda deluje obećavajuće. Lepa boja, bungalovi i kućice po okolnim brdima. Nalazimo mesto gde koje bi se dalo proglasiti za plažu. I dabome, eto je tabla zabrane plivanja. Ruku na srce, u vodi je bilo dovoljno smeća da ulazak u vodu iznenada nije bio toliko primamljiv. Nema veze, kuvamo se dalje bez zaustavljanja. "Çubuk Gölü Tabiat Parkı" ako nekog interesuje lokacija. Ima i Street view, pošto ja fotkao nisam. Ponovo se penjemo. Spaja i ja u jednom trenutku skrećemo sa rute na obližnji vidikovac. Proglašavamo da je to odlično mesto da napravimo pauzu (55km i oko dva ipo sata od starta. Rekoh već da putujemo sporo). Čeda nas na žalost nije primetio i vidimo ga kako prolazi glavnim putem. Od pauze nema ništa. Pada brzinsko fotkanje i nastavljamo vožnju. Vozimo baš brzo, makar za naše pojmove. Put desetak kilometara vijuga nizbrdo kroz šumu. Iza svake krivine očekujem da stignemo Čedu al' njega nema. Znam da ima trek i da se neće izgubiti. Znam da voli laganiju vožnju. Ipak, potera se odužila. A stigli smo ga kad? Pa na asfaltu, kada je stao da nas sačeka Silazimo u gradić koji se zove, pazi dobro, Dokurcun. Dakle, kada neko kaže da je "sve otišlo dokurca" sada znam tačno koliko je to daleko i gde je. Na samom ulazu u naselje kraj puta su parkirane desetine motokultivatora sa raznim varijacijama kabina i prikolica. Stajemo ispred prodavnice da se snabdemo klopom za večeru i doručak. Na ulici mir, tek po neki prolaznik. 5 minuta kasnije izlazimo iz prodavnice i ulećemo direkt u vrevu. "Milion" ljudi, vozila... Isključivo muškarci. Pretpostavljam da je u pitanju povratak iz džamije. Tri motora smo parkirali na tri različite strane. Čeda to sve drži pod budnim okom dok smo mi u nabavci Otkriću vam sada jednu tajnu. Pored fotoaparata, na ovo putovanje sam nosio i DJI Osmo Pocket kamericu. Ponešto snimao. Ja u obradi videa ni malo ne uživam tako da se ne petljam mnogo u tu rabotu. Ipak, omakne mi se ponekad... Dozvolite mi da vam brzinski pokažem Dokurcun, petkom popodne. Nemojte nikom reći, ali znam makar dvojicu saputnika koji su vredno snimali i koji vole da prave filmiće. U Turskoj postoje dve vrste prodavnica: one koje ne prodaju alkohol i one koje ga prodaju. Još smo mladi i naivni pa spolja ne prepoznajemo razliku. Da vam olakšam: Svetloplave prodavnice kao ova sa snimka gore, A-101, NEMAJU alkohol u ponudi. Želite da se snabdevate u prodavnici čiji je izlog brendiran TAMNO PLAVOM bojom. Nemam pojma kako se zovu. I jedno i drugo su veliki lanci, ima ih u svakom mestu (dobro, tamno plavih nema baš svuda. Neke sredine su malo manje naklone ka konzumiranju piva i alkohola uopšteno). Mislim da nam je ovde bilo baš vruće. Prvi put da smo sišli ispod 1000m visine u prethodna 24h. Odlučujemo da kebab spakujemo i pojedemo kada se ponovo dokopamo malo svežijeg, visinskog vazduha. NASTAVIĆE SE

Da li se nekom desilo da auspuh češe zadnju viljušku? Stvarno nisu blizu jedno drugog, ne znam kako se moglo desiti. Oštećenje nije veliko, definitivno više liči na grebanje i struganje nego na udarac kamenom.

Taman pustiš Amere tokom zime da testiraju i prenesu utiske. Oni to nekako najobjektivnije prenose, nije im problem da priznaju kada su se zeznuli

Dan 02, nastavak Bez muke provodimo sat ipo na sunčanoj terasi. Daj hranu, daj čaj, daj kafu... Nakon ručka se asfaltom spuštamo u civilizaciju, nedaleko od mesta Pamukova. Točimo gorivo i snabdevamo se klopom za kamp. Popodne je solidno odmaklo kada smo bili spremni da nastavimo vožnju. Dvadesetak kilometara vožnje po ravnoj magistrali i vrućini se teško može nazvati zabavnim. Međutim, asfaltna deonica koja je došla posle toga je definitivno bila zabavna. Zamisli savršen asfalt. Zamisli krivudavi put koji se blago penje. Zamisli da saobraćaja skoro i nema. Zamisli da postoje dve trake u tvom smeru. Zamisli krampone kako mole za milost. Upravo ono što nam je bilo potrebno za razmrdavanje nakon prethodnih letargičnih dva-tri sata. Uopšte nije čudno što smo promašili odvajanje sa tog puta No, trek je nepopustljiv. Brzo uviđamo grešku i vraćamo se na TET. Nakon par kilometara uzanog asfalta silazimo na off i stajemo kako bismo razmotrili opcije. Ako pratimo trek za 50-60km dolazimo do nekog jezera sa označenim kampom. Dovoljno je kasno i svesni smo da se to neće dogoditi pre mraka. Mogli bismo da presečemo asfaltom (makar tako mislimo), ali to nije privlačna opcija... Dakle, ostajemo na treku a mesto za kampovanje rešavamo u hodu. Već nakon par minuta smo sigurni da smo doneli odličnu odluku. Brzo dobijamo na visini i počinjemo da imamo osećaj kako se zapravo nalazimo u planinama (iako smo dobar deo dana proveli oko 1000m visine). Savršenim makadamskim putem (da se ne lažemo, skoro svaki put kojim smo prošli je bio u savršenom stanju. Samo su neki bivali više, a neki manje zabavni za vožnju) stižemo na manju visoravan. Na okolnim vrhovima su vetrenjače. Velike vetrenjače koje se baš brzo vrte. Sunce je taman dovoljno nisko da svetlo za fotkanje bude lepo. Tek kada sam kod kuće pregledao fotke shvatio sam da smo svo vreme bili pod budnim okom ovčarskih pasa (ne vide se na ovim foktkama, da ne tražite). Nakon kratkog igranja po livadi uviđamo da se tu nalazi i jezero koje nije ucrtano na karte. Prilično lako donosimo odluku da će nam ovo biti kamp za večeras. Sama obala je nepristupačna za šatore, a postoji i lepa, velika crvena tabla na kojoj piše da je kupanje zabranjeno. Dakle, noćićemo na livadi iznad jezera. Još je dovoljno rano i odlučujemo da istražimo trek koji se odvaja do obližnjeg vrha. Posle kratke vožnje izbijamo na čuku. Tu je protivpožarna osmatračnica. Osmatrač nije bio nimalo impresioniran našim dolaskom. Mahnuo nam je, a onda nastavio da nas savršeno ignoriše. Rekoh već da su po okolnim vrhovima vetrenjače i da se vrte brzo? Samo jedna stvar im to omogućava: jak vetar. Zadržavamo se tek toliko da se naprave fotke i snimi po neki kadar. Taman kada smo se spremali za pokret na livadi ispod vidimo pikap sa upaljenom rotacijom. Nepogrešivo skreće na put koji vodi ka "našem" vrhu. Paranoja radi svoje i već razmišljamo kako će nas startovati, cimati, pisati kazne... Mimoilazimo se sa njim na spustu ka jezeru uz obostrano mahanje. Vatrogasci... Sa vrha na kom je osmatračnica puca savršen pogled na jezero i celo okruženje koje uključuje i naše predviđeno kamp mesto. Obzirom da planiramo ložiti vatru odlučujemo da se ipak donekle sklonimo sa vidika. Nalazimo lepo parče livade blizu šume. Mana? Šuma je na pogrešnoj strani da bi nam pružila bilo kakvu zaštitu od vetra. Lagano postavljamo šatore, skupljamo drva, radujemo se Dobrodošlici. Sumrak stiže. Obližnji izvor koji je označen na karti je presušio. Da, jak je vetar i loženje vatre nije optimalna ideja. No, kobasice se neće ispeći na promaji. Stvarno vodimo računa o tome. Pravimo minimalnu dovoljnu vatru samo da ispečemo klopu, imamo spremne flaše sa vodom i stalno smo na oprezu. Obzirom na nadmorsku visinu (oko 1300m) i jak vetar nije ni hladno koliko smo se pribojavali. Ipak, bez vatre za grejanje sedenje brzo prestaje da bude prijatno. Relativno rano se povlačimo u šatore. 175km vožnje danas, trek je u prilogu. Na kraju ispao veoma lep dan vožnje. 2025-08-07 104348__20250807_1043.gpx

Dan 02, 7.8.2025. Kao što sam ranije napisao, noć prolazi uz minimalne padavine. Tek nakon ustajanja zapravo vidimo okruženje u kom smo podigli kamp: njiva u brežuljkastom ekvivalentu Šumadije, nedaleko od Istanbula. Sultan Čeda, glavom i bradom i peškirom Čaj, kafa, doručak i lagano pakovanje. Plan je da krenemo do 10. Vreme je oblačno i sparno, povremeno počne kišica. Nema razloga da se zadržavamo. Imamo i ose koje nam pomažu da jedemo brže. Mnogo ih je i otkidaju iznenađujuće velike komade salame. Mi im nismo interesantni. Neposredno pred obuvanje čizama uspevam da stanem na jednu... Narednih par sati ta čizma mi je tesna Zapravo uspevamo da krenemo u planirano vreme. Smenjuju se makadam i lokalni asfaltni putevi. Još uvek smo blizu civilizacije pa često prolazimo kroz sela. Okruženje nije inspirativno i retko stajemo, samo da se sačekamo na raskrsnicama. Još ređe fotkamo. U jednom trenutku nailazimo na radove. Kamioni, bager, kompletno blokiran put... Uz kratku konsultaciju sa GPS-om brzo nalazimo obilaznicu. Put koji smo izabrali je zapravo najbliža, nasumično izabrana linija sa karte koja se brzo spaja sa TET-om. Zemljani put, bez tragova neke redovne upotrebe ali u sjajnom stanju. Očekivali smo gore. Od samog početka dana mi se konstantno blago penjemo. Plodnu zemlju postepeno zamenjuje šuma. I dalje to nije ništa posebno, ali svakako je već izraženiji osećaj da smo se sklonili od urbanog. Nakon spajanja sa TET-om odjednom se nalazimo na makadamskoj pisti. Najsavršenije utabani makadamski put koji sam ikada video. Širok, brz, bez naznake rupa. Lokalci aute tuda voze brzo, nema ni razloga za drugačije. Trek nas u jednom trenutku vodi kroz spuštenu rampu. Ograđeno imanje, bodljikava žica i nimalo srdačan čuvar. Na ulazu stoji nekakav cenovnik ali gospodin ne pokazuje naznaku da se to može odnositi na nas. Apsolutno ne može da se prođe. Oko celog imanja, direkt kroz šumu, je probijen novi asfaltni put i ne gubimo vreme. Gledam sada na satelitskim snimcima, izgleda kao neko odmaralište. Na licu mesta je delovalo kao imanje lokalnog veleposednika... Spaja i ja i dalje imamo utisak da su nam motori neupravljivi. A to je iz prostog razloga što i jesu neupravljivi. Obojica imamo nešto više prtljaga nego što smo navikli. Kod mene taj isti prtljag pomeren dalje ka nazad nego inače. Balans motora je poremećen i uživanje u vožnji izostaje. Na česmi kraj puta pravimo pauzu. Spaja probija led i prvi pije vodu koja nije flaširana. Takođe ima i alat za podešavanje preload-a na zadnjem amortizeru. Dotežemo opruge i motori ponovo mogu da se voze kako dolikuje. Posle još 20+ kilometara šume napokon izbijamo na neku livadu. Prvi put od početka vožnje imamo "e ovo je lepo" momenat. Koristimo priliku za fotkanje. Iz edicije "Prvi put Stroma na točak". Naravno da smo na početku vožnje prošli kroz celu "daleko smo od kuće, ima mnogo da se vozi, gume treba da izguraju ceo put, nećemo jurcati" priču. I naravno da od toga nema ništa Okolnosti jednostavno ne dozvoljavaju. Od ove livade počinjemo da vozimo slobodnije. Samim tim je i zabavnije, uživamo. Od onih jutrošnjih oblaka i kišice nije ostala ni uspomena. Dan je prilično vreo. Na treku ispred nas je obeleženo jezero i tačka "potential swim". Ispostavlja se da je jezero veštačko vrlo primamljive boje. Mesto za plivanje? Čist promašaj. To je stari put koji je jezero potopilo, na delu gde je voda najplića. Iz vode viri drveće, obala je prljava... Dakle ne zadržavamo se. Ubrzo posle brane smo na asfaltu. Put počinje da se spušta u dolinu. Nailazimo na restoran kraj puta i odlučujemo da tu napravimo pauzu, pre nego što siđemo u žegu. NASTAVIĆE SE

@alexanto Oho, neki novi momenti

Opa! Nek' je sa srećom. Šta god da mu uradiš, Kove neće biti motor za traktorisanje pri malim obrtajima. Otvoreni airbox, drugi ECU (ja imam Coober), izbacivanje katalizatora... Primetno više snage u svim režimima vožnje i dobije se 1000 upotrebljivih obrtaja. To je otprilike najviše što se može očekivati. Agregat prosto nije konstruisan za rad na niskim obrtajima.

Koji deo na Stolovima niste uspeli da prođete, i u kom smeru ste išli? Iz pravca Goča prema Stolovima ima jedna deonica koja je sigurno baš nezgodna. Ja prošao tuda nizbrdo, po suvom. Pitanje da li je po vlažnom izvodljivo Srećom postoji obilazni put. EDIT: Žutim sam zaokružio taj deo koji je nezgodan.

Jeste. Prilaz nije za putnicka vozila. A zadnjih 150-200m je samo za terence, ozbiljnije. Ili motor.

Samo da se prijavim, na odmoru sam jos nekoliko dana. Mala sansa da ce biti nastavka pre nego sto se vratim kuci.

Ne može čovek bez njive i to ti je!

Hvala na komentarima i podršci Da zaključam temu dok ne završim putopis... Verovatno ga ne bih ni završio Sad me podseti na jednog profesora sa faksa i njegovu divnu izjavu: -"E, ovakve diskusije ja volim. Između mene koji imam nešto da kažem i vas koji slušate." Neću da budem kao profesor sa faksa. Ja volim da se ljudi uključuju tokom pisanja. To mi daje i dodatnu motivaciju za rad (a potrebno je iznenađujuće mnogo rada). Ja ovo pišem direktno na forumu, nemam pripremljen tekst a ni beleške. Ni najmanje mi ne smeta što moji postovi budu razdvojeni. Ko uzme da čita lepo sve prelista, lako prepozna moje (ili bilo kog "orignalnog tvorca") postove.

Dan 01. Autoput i jak vetar. To je neki konačni utisak. Šatori su postavljeni u debeloj hladovini tako da ne računamo na Sunce za buđenje. Pre polaska treba dovršiti pakovanje stvari na motore, kola i prikolicu odvesti kod Denija (nemojte reći da ne znate ko je Deni?) čija se farma goveda nalazi na par kilometara od kampa. Doručak, kupanje u reci... Ne žurimo, "ali bilo bi dobro da krenemo pre 10". Sve te aktivnosti traju. Na motorima smo u 10:30, spremni za pokret. Plan nam je da danas stignemo do Istanbula i priključimo se na TET posle njega. U 10:32 pravimo prvu pauzu Do granice imamo oko 65km, recimo 15 od toga autoputem. Pred sam izlazak na autoput stajemo na pumpu, točimo gorivo i vodu. Vidimo da idemo ka mogućim pljuskovima ali je toliko toplo da nikom ne pada na pamet da obuče kišno odelo. Neposredno pred granicom uspevamo tri puta da prođemo kroz isti pljusak. Nemoguće? Sve je moguće kada se čovek dovoljno potrudi. Tokom prvog prolaska kroz pljusak greškom se odvajamo na teretni terminal. Relativno suvi dolazimo na granicu (gde kiša ne pada) i uviđamo da ćemo morati da se vraćamo nazad. Vraćamo se, opet ulazimo pljusak i stajemo ispod nadsteršnice na ulazu u kockarnicu/hotel, ovaj put delimično pokisli. Deluje kao da kiša prestaje i ne oblačimo odela. Pošto je u pitanju autoput nema načina da se okrenemo na licu mesta, moramo ići do isključenja. A pogađate, u povratku od isključenja do granice ponovo prolazimo kroz pljusak. Natopljeni. Potpuno. Na granici nema gužve pa se i ne cimamo oko obilaženja kolone. Kiša ne pada, toplo je. Bugarsku stranu prolazimo za nekoliko minuta. Turska oduzima mnogo više vremena. Pasoška kontrola ide brzo. Na sledećoj kućici se proveravaju dokumenta vozila, zeleni karton itd. Spaja ide prvi, prolazi. Ja idem drugi, očekujem da će biti nekog cimanja ako Kove nemaju u sistemu ali to izostaje. Prolazim. Čeda je treći i zadržava se dok nas dvojica prolazimo i sledeću stanicu, unos tablica u sistem i carinu. I zadžava se. A onda se zadržava još malo... Dolazi vidno iznerviran nakon nekoliko minuta: greškom je poneo prošlogodišnji zeleni karton umesto novog. Mora da uzme novi na licu mesta. Cijena? Prava sitnica. 70€ bačeno u vetar. Bez peripetija prolazimo finalnog bosa i eto nas zvanično u Turskoj. Sve u svemu na prelaz granice odlazi malo više od sat vremena, a nula procenata tog vremena je izazvano gužvom. Ostaje jak utisak ozbiljne kontrole i bogate birokratske tradicije. Na jednoj od prvih pumpi stajemo da razmenimo devize, uplatimo HGS i eventualno uzmemo SIM kartice. Ne završavamo ništa od toga. Proglašavamo da je kurs koji nam nude dosta nepovoljan (nije bio, gore smo prolazili u narednom periodu ), lik nam objašnjava da oni ne prodaju HGS za motore. "Za to morate do grada. Ali nemojte se cimati, neće vas niko dirati zbog toga". Do tog trenutka je već jasno da je komunikacija na engleskom jeziku veoma sporadična pojava. Google translate srećom radi sasvim korektno. Moj prvi utisak o Turskoj nije baš povoljan. Još uvek smo revoltirani što nisu pustili kola sa prikolicom. Počeo je da duva jak vetar, prašina je u vazduhu. Ideja je da vozimo od pumpe do pumpe, ne pravimo pauze. Ostaje nam da pređemo nešto više od 350km do mesta gde planiramo da se uključimo na TET. "Opušteno stižemo pre mraka"... Nekoliko puta kačimo ivicu pljuska ( do tog momenta smo već potpuno suvi od potopa pred granicom), jednom ispod nadvožnjaka stajemo da prođe. Spaja i ja smo na novim gumama, Michelin Trecker, i vozimo lagano da ih ne upropastimo baš prvog dana. Dakle 110-115, zauvek. Jesam li možda spomenuo da je duvao vetar? A da, jesam. E, postajao je jači kako je dan odmicao. I svo vreme ili u čelo ili s'boka. Meni možda i najneprijatnija vožnja motorom, veoma umarajuće. Na jednoj od pumpi pravimo pauzu za klopu, ekspres restoran. Uslužan konobar: "Rice? Very good my friend! Čorba? Very good my friend! Chicken? Very good my friend!" Najbolje od svega? Nije lagao Za 35€ ukupno smo se prejeli. Obratiti pažnju na dispanzer za sapun. Ja sam bio oduševljen! I dalje sam. Kako se približavamo Istanbulu saobraćaja je sve više. Idemo onom severnom obilaznicom. Odnos broja kamiona prema broju automobilia je zastrašujuće visok. Ja sam imao neku predstavu da Turci voze ludački, da će vozila biti u raznim stadijumima raspadanja. Nijedno od ova dva nije se pokazalo kao tačno. Stajemo na naplatnim rampama. Uredno plaćamo putarine. 2-3 mosta i još nešto se plaćalo. Čeda i Spaja su navigatori. Ja nisam ni uključio mape, ne znam gde planiramo da se uključimo na trek, čak ni kako se zove mesto. Idem poslednji, bezbrižan. Na jednoj od naplatnih rampi, u gužvi istanbulskih predgrađa, njih dvojica kreću čim su videli da sam ja platio. Dok sam spakovao karticu, stavio rukavice, njih nije bilo na vidiku. Kao za inat, to se sve dešava u najurbanijem delu kroz koji ćemo proći. U narednih par kilometara potpuno nasumično prolazim nekoliko odvajanja. Zapravo ne nasumično. Kako priđem odvajanju vidim neki motor daleko ispred. Proglasim da su oni i krenem tuda. Stignem ih, samo da bi se ispostavilo kako to nisu oni. I tako dva puta Srećom po mene, u tom trenutku smo bili u potrazi za prvom pumpom. Ispostavilo se da sam izabrao prava odvajanja i nalazim Čedu koji me čeka na ulasku na pumpu. Blago je reći da nisam bio srećan zbog cele situacije. Pred zalazak sunca prelazimo i drugi veliki most (Osmangazi bridge). Tu se vetar donekle smirio tako da ponovo vadim aparat iz ranca. Inače ga nosim na pojasu oko struka, ali vetar ga je uporno bacao na sve strane što je nerviralo tokom dobrog dela dana. U gradiću odmah posle mosta, Tavşanlı, stajemo da obavimo kupovinu namirnica (nema piva po radnjama!!!), da zamenimo devize. Kurs? Bezobrazan. Poučeni iskustvom iz Bugarske očekujemo da van velikih gradova platne kartice neće imati nikakvu funkciju. Skočiću u budućnost i reći odmah da se to pokazalo kao greška. Kartice primaju skoro svuda. Možda smo naišli na 5 situacija gde plaćanje karticom nije bilo opcija. Na tom mestu se uključujemo na TET i još uvek postoji minimalna šansa da mesto za noćenje nađemo pre noći. Ispuštamo je odlukom da sednemo na klopu. Lep zalazak sunca bio A u trenutku kada smo seli na motore već je mrkli mrak. Na kraju vozimo dvadesetak kilometara lokalnog asfalta, povremene puder prašine i rasutog makadama dok nismo pronašli mesto za kamp. Njiva na 50m od puta, strnjika od pšenice. Relativno ravno, zaklonjeno i u ovim okolnostima savršeno. Sedimo bez vatre i piva ali uz Dobrodošlicu. Presabiramo utiske i "planiramo" naredne dane. Gledamo kako svuda oko nas seva. Iznad nas? Vedro. Satelitska prognoza kaže da se nalazimo u uzanom "kanalu" vedrine koji je sa obe strane oivičen kišnim oblacima. Ne smeta nam. Tokom noći jeste palo nešto kiše ali prilično zanemarljivo. 440km za ceo dan. Skoro sve autoputem, bez mnogo pauza. Nije obećavajući tempo. Mi smo planirali da na TET-u pravimo 200-ak dnevno. Planirali... Trek je u prilogu, kačiću ih za sve dane. 2025-08-06 111047__20250806_1010.gpx

Cenim da je za prosečnog korisnika to sve veoma slično. Nisam imao kontakta sa novijim Gopro kamerama. Nedavno sam koristio Osmo Action 4. Sam onaj magnetni quick release bi bio dovoljan razlog da se odlučim za nju. Inače, snimak bez ikakve montaže retko kome bude zabavan. To uključuje i samog snimatelja Mislim da sve kamerice sada imaju i neku opciju da kroz aplikaciju odrade montažu. Bilo šta da uradi biće bolje za gledanje nego sirovi klipovi.

Šetali smo tuda. U sumrak proglasili da nam nije do cimanja

Mi ni sa bugarske strane nismo uspeli da nađemo obilaznicu. A probali smo. I tu bi bilo nošenja motora preko kamenjara. Doduše nije strmo.