Dan 8, 13.8.2025. Nadali smo se da će nas dočekati sunčano jutro. Ali avaj. Alarm me budi oko 7 i kroz vrata šatora vidim samo unutrašnjost oblaka. Vetar nije popustio. Dok ostatak ekipe spava, koristim priliku da malo prošetam i fotkam. U potrazi za 4G signalom se penjem na obližnje brdo, nalazim zavetrinu iza stene i uživam u tom miru. Oblak se povremeno raziđe i jasno je da je nebo iznad nas vedro. Uslovi za sedenje i bleju nisu sjajni pa imamo odličnu šansu da krenemo pre 10. Apsolutno nikom ne pada na pamet da se kupa u jezeru. Doručak, sušenje šatora (jedna korist od vetra) i pakovanje traju. Čeda prolazi kroz kratki kurs upravljanja dronom, trebaće mu u nastavku putovanja. Do momenta kada smo bili spremni za pokret, oko 10:30, oblaci oko nas su se razišli. Neverovatno koliko se čovek odmah lepše i prijatnije oseća. Put nas od starta vodi preko travnate visoravni ali se nigde ne zaustavljamo. Dolazimo do sela sa mnogo novih limenih kućica. Stajemo u "centru" da se sakupimo, napravimo koju fotku i snimak, prilaze nam dvojica lokalaca. Od svih raspoloživih jezika, nekako se sporazumevamo na nemačkom. Nisam ni znao da ga se toliko sećam, učio sam ga rekreativno pre 10-ak godina... Oni su gastarbajteri, trenutno u obilasku rodnog kraja. Kažu da se svakog petka ili subote u tom selu održava bazar domaćih lokalnih proizvoda. Tog dana nije bio petak ili subota. Zovu na čaj, klopu, nude pomoć ako je potrebna. Standardno... Mi nešto nismo bili raspoloženi za zadržavanje pa nastavljamo dalje. Ovo je u centru sela Od jutros sam na vezi sa turskim Linesman-om. Mnogo nam pomaže u komunikaciji vezano za gumu. Bližimo se mestu gde se uključujemo na glavni put za Ordu i Čeda treba da odluči da li skreće prema gradu ili nastavlja na suprotnu stranu sa nama. Kada smo stigli do raskrnice guma još uvek nije stigla na odredište. Međutim, dobili smo potvrdu da je očekuju u toku dana. Ovo je bilo dovoljno da Čeda zapali za Ordu. Prebacujemo turski SIM kod njega kako bi mogao da koristi Google mape i komunikaciju. Pravimo plan da Spaja i ja nastavimo vožnju TET trekom i da do kraja dana nađemo kamp mesto koje će biti što bliže asfaltnom putu kojim se Čeda može vratiti. Nas dvojica u obližnjem gradiću (Mesudiye) točimo gorivo ali odlučujemo da se ne snabdevamo hranom za večeras. Potencijalno riskantna odluka jer nam se i ranije dešavalo na ono što na karti deluje kao gradić u realnosti bude samo gomila razbacanih kućica bez naznake prodavnice. Verujemo karti koja kaže da se u narednom mestu, 50-ak kilometara dalje, nalazi prodavnica. E, i sladoled smo pojeli. I odbili poziv za čaj na pumpi. Mesudiye se nalazi na oko 1000m visine i ubedljivo je najniža tačka koju ćemo tog dana posetiti. Posle gradića pratimo asfaltni put prema mestu Çambaşı Yaylası. Penjemo se dugo i konstantno. Ove dve fotke su čisto varanje. Sa asfalta smo skenuli 50m na jedan vidikovac. Ali hajde da to ostane tajna. U jednom trenutku izlazimo na visoravan. Do mnogih okolnih vrhova se odvaja neki puteljak. Imam neverovatnu želju da ih istražim. Međutim, Spaja je ispred mene i nema smisla da se razdvajamo. Vožnja asfaltom svakako prija. Saobraćaj je praktično nepostojeći i može lepo da se uživa. Apsolutno nemamo predtave šta da očekujemo od Çambaşı Yaylası. To je samo još jedno od bezbroj naselja koja su ucrtana na karti duž rute. Dočekuje nas prijatno iznenađenje. Turistički planinski gradić. Centar je zatvorena pešačka zona i prilično je živo. Do prevoja gde planiramo da se nađemo sa Čedom, po karti, imamo još 60ak kilometara (ko zna kakvog puta, ali do sada smo naučili da očekujemo odlične makadame...). Dovoljno je rano da ne osećamo nikakvu presiju. Šetamo, napadamo lokalnu pekaru, lokalnu prodavnicu sira i supermarket. Nekako nam je jasno da ćemo kampovati visoko i da vatra neće biti opcija. Dakle, izostaju roštilj kobasice... Na žalost, prodavnica je od svetlo plave sorte, a to znači da izostaje i pivo. Mislim da u ovo doba dobijamo definitivnu potvrdu da je guma stigla kod majstora. Svima nam je laknulo, rešen je veliki problem za ostatak putovanja. Čeda šalje fotke sa plaže, kuva se na 35 stepeni... Koristimo priliku da na "trgu" popijemo čaj. Računamo da u najgorem slučaju tih 60ak km, sa pauzama, prelazimo za manje od tri sata. Ali ništa nas nije moglo pripremiti za ono što sledi... I sad, bilo bi prilično kurvanjski ovde napraviti presek, zar ne? Zbog toga to neću uraditi Dakle, odmah na izlasku iz mesta dočekuje nas zemljano-makadamski put. Savršen, kako i dolikuje. Spuštamo se u neku dolinu, odmah potom penjemo na drugu stranu. Više se i ne sećam kada je nestalo vedro nebo. Sada su svuda iznad nas oblaci, a kako se penjemo sve više oni nam postaju bliži. Ne deluje kao da će kiša, ali biće šteta ako magla sakriva krajolik. Vidimo jedan manji vrh do kog bi se moglo popeti preko livade. Imamo vremena, imamo lagane motore. Ovakvi izleti su jedan od glavnih razloga zašto sam oduvek hteo da imam manji motor. Realno bi se na ovaj vrh bez muke popeli i većim motorima, ali sigurnost i osećaj slobode koji mi uliva lagani motor je predivna. Na vrhu, oko četrdesetog sekunda na snimku gore, mesto koje bi bilo prilično atraktivno i zgodno za kamp. Mala zaravan, sa dve strane zaklonjena od vetra. Prerano je za to, ima još dosta da se vozi. Od gradića smo prešli dvadesetak kilometara. Par kilometara dalje oblaci se na trenutak razilaze. Pravo ispred nas se ukazuje impozantan vrh. Koliko su vremenske prilike promenjive, pokazaće naredne dve fotke. Nastale su u razmaku od pola minuta... A minut pre toga osim puta nismo videli ništa! Minut posle je bilo praktično sasvim vedro. Kroz šalu dolazimo do predloga da pokušamo uspon. Ako ne do vrha, onda dokle bude moglo. Činjenica da je na GPS-u ucrtan POI je zapečatila plan. Uspon se desiti mora. Naredni klip je dugačak. Ali, ako treba jedan klip iz ovog putopisa pogledati, ja preporučujem da to bude baš ovaj. Ima i 4k ko voli Ceo pokušaj uspona bez seckanja kadrova, Spaja vam je kamerman. Uglavnom, nalazimo neke tragove koji se odvajaju sa glavnog puta ka vrhu. Padina u startu uopšte nije strma i vozimo direktno uz brdo. Tragovi vrlo brzo nestaju tako da smo na livadi. Nagib postepeno postaje jači, u travi je razbacano kamenje. Meni od položaja počinju da gore podlaktice. Da, nikada nisam znao lepo da vozim na strmijim uzbrdicama. Samo što uglavnom ne traju po par minuta... Nisam iskoristio priliku da zastanem i odmorim na "zaravni". Kako teren postaje sve strmiji, Kove počinje da gubi snagu. Odlučujem da stanem ali u trenutku gubim ravnotežu. Ne moram ni spominjati da je "nizbrdna" noga daleko iznad tla. Motor pada u minus jer bi drugačije bilo dosadno. Spaja stiže par sekundi kasnije. U želji da stane i pomogne pravi radi isti trik kao i ja. Dakle sada imamo dva motora koja leže na boku, u minusu, na prilično strmoj padini. Sve se to dešava na oko 2500m visine. Podižemo motore i prevrćemo ih na "lakšu" stranu. Tako će teže da curi gorivo, a može svako samostalno da podigne svoj. Konačno imamo vremena da malo predahnemo. Da shvatimo gde se zapravo nalazimo. A nalazimo se na nestvarnom mestu... Popeli smo se tristotak metara visinske razlike od makadamskog puta. Toliko smo visoko da dobar deo oblaka gledamo sa gornje strane. I opet moram da pomenem draž laganog motora. Ja se ne bih usudio na ovaj izlet da sam bio Tuaregom ili bilo kojim težim motorom. Ne zato što ne mogu, već padaju skuplje i veoma ih je teško podići. Čeda bi Stroma isterao verovatno gde i mi, al' on se ne broji Spaja predlaže da nastavimo uspon. Međutim ja nemam potrebu, verovatno ni mogućnost. Sa mesta na kom se nalazimo smo videli da do samog vrha nije moguće stići. Padina postaje sve strmija a travu zamenjuje kamenjar. Rizikovati pad, povredu ili oštećenje motora nije donosilo nikakvu nagradu. Već sam bio oduševljen što smo tu gde jesmo. Dakle, spuštamo se do puta i nastavljamo dalje... Ovde ću ipak napraviti pauzu. Kasno je, ima još dosta toga da se ispriča a ne želim da zbrzam. Dakle: NASTAVIĆE SE

Jedna od meni dražih deonica na FG. Od Krušedol Prnjavora do grebenskog puta. Snimak je duži, cela deonica.

Obrnuh danas 200+km. U povratku kući sam zakačio nešto atarskih puteva i jedan lep off na Fruškoj gori. Ide to fino, mada mislim da bi se trebalo poigrati ogibljenjem. Imao sam dva momenta kada se prednji točak pobunio, a daleko od toga da sam nešto forsirao. Rekao bih da ovaj model više naginje opuštenijoj vožnji. Odvozao sam i deo Partizanskog puta na Fruškoj. To je bilo uživanje, čak i ovako u razradi Sledeća fotka je iz serijala "Prikaži dosadu". Motor od 400 kubika, u razradi, na autoputu... Prilično rasterećen, naravno. Ostavlja mnogo vremena i prostora za kontempliranje. @lemy Iskreno mi ne pada na pamet da se navikavam na street mod. Ne znam zašto takvo zlo od odziva ubacuju na motore. Mislim, znam naravno, ali ne da bude obavezno.

@Motorcyclist Ne moze tako, nisu kompatibilni @lemy Verovatno tek tamo na prolece. Trenutno ima prioritetnijih stvari za razvoj.

Danas je stigao i na mene red da isprobam 390-ku. Šta znam, prilično sam hteo da mi se ne sviđa motor i da kažem kako je sranje... Ali. Ciklistika je dobra, baš lako se vozi i upravljiv je. Kočnice su odlične. Zaštita od vetra je skroz dobra - za moje pojmove. Farovi odlični. Položaj sedenja je ok, ne znam šta bih drugačije. Trebala bi mi duža vožnja da to procenim. Čini mi se da je i ogibljenje skroz korektno. Nije premekano, ležeće policajce solidno upija (MT radije odskoči). Kilometar zemljanog puta nije bio nikakav test pa ne bih komentarisao kako se ponaša na off-u. Motor je nov, imao 15km na satu kada sam ga uzeo a napravio sam oko 100km. Do 4000 obrtaja ne postoji. Na 5000 postaje živ a preko baš i nisam išao. Čekam da prođe prvi servis. Recimo da je od 5000 sasvim u skladu sa kubikažom. Dakle ne puca od snage, ali ide pristojno. Jako mi se ne sviđa odziv gasa u "Street" režimu. Ručica toliko nelinearno reaguje da je za mene neupotrebljivo. U početku je potrebno mnogo zavrtanja za malo rezultata. Na žalost ovo ne može da se podešava. U "Off-road" režimu je ovo mnogo bolje, ima direktniji i linearniji odziv. Ovo je jedini mod u kom taj odziv može da se menja što je baš šteta. Ulični režim sa ovakvim odzivom bi bio dobar. Ovako će me naterati da stalno vozim u off-road modu, što znači da će biti drndanja oko paljenja i gašenja ABS-a. ABS ostaje isključen nakon gašenja motora (makar zadnji, makar u off-road modu. Druge kombinacije nisam probao) što mi se sviđa. "Rain" mod na ovakvom motoru mislim da nema nikakvog smisla. Odziv na gas je još nelinearniji nego u uličnom režimu. Sve u svemu, iznenađujuće prijatan utisak. Nije mi za poređenje ni sa Kove 450 (390-ka je malo kulturniji, civilizovaniji motor) a ni sa MT-om. Ja ga lično ne bih razmatrao za kupovinu, al' mislim da ću ga rado vozati kada se ukaže prilika.

@shomsi Vozio ja, "pomalo". Prošao sam svuda gde sam naumio, to uopšte nije sporno. Stari KLE se baš lako vozi. Jedino što nema jurcanja i adrenalina. Ima nekoliko ograničavajućih faktora: -Prvo, a to su ponovili i na novom, jeste upravo to malo rastojanje od tla. Pre nego što sam podigao motor na oba kraja, veoma redovno se dešavalo da se nasadi na kamen ili bilo šta. A ovde pričam o laganoj, opuštenoj vožnji. -Drugo je ogibljenje. Prosto nije dobro. Ja sam na kraju pozadi stavio Wilbers amortizer i postalo je bolje, ali svakako ne dobro. Napred bi mogla da se napakuje neka USD vila ali to je ozbiljniji poduhvat. To bi verovatno dosta popravilo situaciju, ali nas dovodi do treće stavke. -Ram nema dovoljnu krutost, naročito posle doadvanja produžetaka na prednju vilu (videti stavku jedan). Na bilo kakvom bočnom nagibu motor se uvija (zamisli dugački kolotrag sa blagim ivicama) i ne uliva nikakvo poverenje. Prvi put kada sam seo na neki moderniji motor, konkretno je bio Tuareg 660, shvatio sam koliko je KLE zapravo ograničen. I postalo mi je jasno zašto sam na grupnim vožnjama često bio među sporijima, iako sam davao "sve" od sebe. Banalan primer, koji je daleko od ekstrema: po makadamu ili atarskom putu KLE-a ne možeš slučajno voziti preko 50-60. To mora da bude svesna odluka i tada deluje kao da se baš juri. Tuareg (a i svi trenutno aktuelni modeli koje sam imao prilike da probam, uključujući i 450MT) u istim uslovima vozim 80+ uz veći osećaj kontrole i sigurnosti. Na 100 mi je psihološka granica gde prestajem da se osećam ugodno. Motori mogu još. Tako posmatrano, ovaj novi KLE će sigurno biti drastično bolji za vožnju od starog. Mislim da je besmisleno porediti, ipak je 35 godina generacijskog jaza. Samo treba biti svestan realnih mogućnosti i potpuno zanemariti ono što pokazuju na promo snimcima i sa profi vozačima - ovo se odnosi na sve motore.

"Radi" se novi I dalje nema ko da ga pravi, makar ne zvanično.

Ja bih uvek gledao da se to maksimalno spusti. Zato i pitah da li imaš neki konkretan razlog za podizanje. Ja sam na KLE- uvek putovao samo sa repnom torbom (50 ili 80l iz Louis-a, kako kad). I primeti se razlika u upravljanju zavisno od položaja torbe. Ploča je već relativno visoko a nalazi se iza osovine zadnjeg točka.

Ja ove nove Mitasove oznake nikako da pohvatam. Sve su "enduro trail", a onda dolaze plusevi, XT-ovi i koješta

Super je odrađeno, svaka čast. Pitanje: Zašto si toliko podigao repni kofer? I ovako je fabrički nosač dosta pozadi, ti si ga baš mnogo podigao.

Ako i ima taj on-off momenat ja ga ne primetim. Svi novi modeli koje sam vozio zadnjih par godina (izuzev 1300GS) su osetno gori po tom pitanju. MT-a mogu da moduliram između nula i minimalno gasa kao da je sa karburatorima. Motor je u potpuno fabričkom stanju. Sasvim moguće da varira od primerka do primerka.

Točak od 17 inča nije smak sveta. Motor po svojoj koncepciji svakako nije orjentisan ka vožnji van asfalta. Al' jbg, svi u klasi imaju 18, to je trenutno neki standard. Ono što ga, po meni, sasvim isključuje iz priče vezane za vožnju van asfalta (osim lepo uređenih makadamskih i zemljanih puteva, i to lagano) jeste rastojanje od tla. 17cm je stvarno premalo. U kombinaciji sa hodom ogibljenja od 20-ak cm, to znači da prilikom sabijanja ogibljenja do kraja skid plate utiskuješ 3-4cm u podlogu. MT ima 22cm što je korektno. Obzirom da oko ogibljenja nisu naveli nikakve konkretne podatke, mogu samo pretpostaviti da je loše. Loše iz ugla konkurencije. Da, jasno mi je da je budžet bajk i da je početnik ciljna grupa. Ostavljam mogućnost da se motor vozi odlično po asfaltu. Nema smisla to komentarisati pre probe. Znam da me MT oduševio u prvih 10 sekundi, a i dalje me oduševljava.

Ovaj MT što vozim je 2025. Ja iskreno nikakvo cimanje pri malim obrtajima ne primećujem. Na off-u, ako hoću da vozim lagano, mogu opušteno da ga ostavim u trećoj. To pokriva sve od 20 pa do ne znam koliko na sat.

E, nisam ranije spominjao jer sam zaboravio. Kako napisah pri kraju prethodnog dela, Spaja je svaki dan putovanja montirao po kratak snimak. Ko hoće može da ih nađe na njegovom IG profilu @spaya.papaya pod "Turkey TET story highlights". Vredi. Spaja baš ima oko i volju da zabeleži momente koji čine dan. Nama je bilo baš zabavno da uveče pogledamo premijeru. Neverovatno koliko toga se dogodi u toku svakog dana na putu. Mnogi događaji se i zaborave pa je ovo odlična prilika za podsećanje.

Dan 07, nastavak Put se posle Niksara penje u planine. Što dalje odmičemo, uži postaje. Pre finalnog silaska na makadam neko vreme se vozi uzanim betonskim putem. Povremeno puca pogled na vrhove koji su daleko iznad nas. Travnata golet, bez drveća. Idemo u tom pravcu i uzbuđenje raste. Napokon stižemo na teren kakav iščekujemo od početka putovanja. Žbunje zamenjuje šumu iako nismo na velikoj visini. A onda u dve-tri krivine kao da prelazimo u drugi svet. Kao da smo prevalili ko zna koliki put od Niksara. U realnosti je to 25km. Meni je vožnja po ovakvom terenu nešto najlepše što motor može da pruži. Sudeći po osmesima ostatka ekipe rekao bih da ni oni nisu mnogo drugačijeg stava. Spaja i ja se menjamo motora i uživanje ne prestaje. Otprilike na najvišoj tački pravimo malo dužu pauzu. Sada je već dosta vremena prošlo od doručka, a mesto je idealno. Čas je za proverenu kebab & kola kombinaciju. Moguće da do sada ni petnaest puta nisam spomenuo kako na svim grebenima duva vetar. Zato ću iskoristiti priliku da to ponovim i ovde. Hladan vetar sa severa, sa Crnog mora. Dovoljno jak da ljulja parkirane motore. Nalazimo zavetrinu iza stena i uživamo u planinskom suncu i vazduhu. Pogled sa vrha je baš lep. Obrati pažnju na to koliko zaseoka ima na drugoj fotki. I dalje mi je neobično koliko su planine nastanjene i koliko je putna mreža razvijena. I vetrenjače u pozadini... Popodne je solidno odmaklo kada smo krenuli dalje. Na jednoj od usputnih česmi punimo vodu i time smo potpuno opremljeni za veče. Naravno da je i dalje suviše rano za traženje kamp mesta. Spaja pristupa svom skladišnom prostoru na Stromu, kolorizovano. Kod jezera se priključujemo na još jedan savršeni makadamski put. Ovaj krivuda kroz pitomu dolinu prateći manji potok. Sasvim prirodno, tempo vožnje raste. Ovaj video baš lepo prenosi ceo ugođaj, Spaja je kamerman Dolazimo do račvanja u treku. Slepi kraj vodi to tačke koja je označena kao vodopad i odlučujemo da bacimo pogled. Ovo je očito popularna turistička destinacija. Makadamski put, mnogo vozila. Uredno se voze Poršei i slično. Ispostavlja se da vodopad nije vidljiv sa mesta dokle se može prići vozilima. Pošto nemamo pojma kako vodopad izgleda, i da li je vredan šetnje (sa brda na kom se nalazimo deluje kao da je minijaturni potok u pitanju) biramo da preskočimo ekskurziju. Dok pišem putopis gledam gpx trek i satelitske snimke. Na osnovu toga i mojih fotki zapravo sklapam priču i prisećam se događanja. Za zanimljiva mesta gledam i fotke sa neta. Elem, to isto radim i sada. I šta znam, možda smo i mogli da prošetamo do vodopada. Ništa spektakularno, ali svakako je lepši nego što sam zamišljao (Aybastı drizzle Waterfall - 40.6440341257942, 37.25240822706888) Kako god, brzo se vraćamo nazad na trek. Kačimo i jednu kraću asfaltnu deonicu koja nas dovodi do odvajanja za vetrenjače. Iste one vetrenjače koje smo dva sata i 30km ranije gledali sa vrha. Do ovog momenta su se navukli prilično preteći oblaci. Toliko su blizu da imam utisak kako ih je moguće dohvatiti rukom. Vetrenjače=vetar, a ove svakako nisu izuzetak. Prohladno je. Lagano se bliži vreme za traženje kamp mesta. Trenutne okolnosti nikako ne idu u prilog ovoj lokaciji pa samo nastavljamo dalje. Ubrzo posle vetrenjača počinjemo da se spuštamo. Promena okruženja je baš primetna. Visoravan (sve što smo vozili posle Niksara više liči na visoravan nego na planinu, 1500-1800m visine) je bila bez drveta, trava prilično sasušena. Sada silazimo na severnu stranu. Ovo su prve više planine iz pravca Crnog mora. Sva vlaga, a ima je mnogo, ovde završava. Grebeni koji razdvajaju južnu stranu od severne predstavljaju baš jasnu granicu u izgledu vegetacije. Šuma, bujna zelena vegetacija. Oblaci iznad nas imaju veliki potencijal za kišu, a priroda oko nas govori da je to česta pojava. Ipak, za sada ostajemo suvi. Čeda upoznaje nove drugare. Uredno trče i laju za motorima, misliš da će ti ogristi čizmu. Zaustaviš se, pružiš ruku i iznenada imaš umiljatog kangala kraj sebe. Nekoliko potencijalnih kamp mesta proglašavamo nepodobnim. Suviše blizu puta ili sela, zaklonjeni šumom bez mogućnosti da jutarnje sunce osuši opremu... Nije dovoljno kasno (čitaj: nije mrak) pa smo još pomalo probirljivi. Na prevoju dolazimo do manjeg veštačkog jezera koje nije ni ucrtano na kartama. Prevoj je, kao i grebeni, vrlo vetrovit. Nalazi se na oko 1700m visine što nam je baš visoko za kamp (rekoh da je sveže). Ipak, vidimo da trek u dogledno vreme neće ići na manju visinu a sada već jeste kasno. Mesto za kamp je izabralo nas. Prioritet nam je da skupimo drva za vatru. Em treba peći kobaje, em se treba ne smrznuti. Zna se ko je jedini opremljen. Obližnji zakržljali šumarak ne nudi baš mnogo drveta za vatru. Uspevamo da sakupimo tek toliko da se spremi večera. I ovo budu solidno medijski propraćeni momenti... Pravimo zid od motora kako bismo šatore makar malo zaklonili od vetra. Ne, ne duva toliko da postoji rizik od pada šatora ali vetar jeste vrlo hladan pa ovim potezom obezbeđujemo prijatnije uslove za spavanje. Svaku narednu noć ćemo raditi isto jer, gle čuda, od vetra nećemo pobeći. Dok smo završili postavljanje šatora oblaci su se skroz spustili. Bili smo u njima. U potrazi za zavetrinom spuštamo se u podnožje brane (mala, zemljana) i tamo ložimo vatricu. Dimi, nudi malo toplote. Dakle savršena u datim okolnostima. Dobrodošlica je tu Večeri inače provodimo u prepričavanju dogodovština, "planiranju" narednih dana i opštoj zajebanciji. Spaja uglavnom u tom periodu izmontira kratak video sniman tokom dana. Ja sredim nekoliko fotki da se pošalje kući i društvu. Pomalo kao deo rituala. E, ove noći je bilo toliko hladno da sam ja odmah posle klope otišao u šator. Boravak napolju nije bio prijatan. I to je to. Upoznali Akana koji je sredio auspuh, imali prvi kontakt sa visokim planinama i generalno uživali ceo dan. 140 kilometara danas, trek u prilogu. Gledajući kartu Turske, sada smo solidno odmakli od Istanbula. 2025-08-12 094544__20250812_1045.gpx

Zato što su pogodili stativu, isključili se iz konkurencije. Mislim da je ovo jedini aktuelni model na tržištu sa 21+17 kombinacijom. Opasno sužavanje izbora guma (doduše, nije ovaj motor ni predviđen za ozbiljniju vožnju van asfalta).

Dan 7, 12.8.2025. Danas kreću zanimljivosti. Već uobičajeno, budim se pre ostatka ekipe. Toplo, sunčano jutro. Koristim priliku da osušim šator na prečki gola (mislim da nam je svaka noć na putu bila vlažna, jutra smo dočekivali sa mokrim spoljnim slojevima šatora.). Znaš ono što sam napisao kako mislimo da smo zaklonjeni od puta? Jutro nam jasno pokazuje da to nije bilo tačno. Plavi auto pod plavom rotacijom i simpatičnom sirenom koji od puta ide ka nama takođe šalje takvu poruku Čeda još drema, Spaja taman izlazi iz šatora. Ja već spreman na neko ribanje, provere, kazne... Policija: "Tourists"? (Zamislite da ovo dalje pričamo na engleskom) Gliga: "Yes, došli smo kasno uveče, prenoćili i spremamo se da idemo dalje." Tišina... Gliga: "Ček da dohvatim telefon pa da ti pokažem preko prevodioca." Policija: "Nema potrebe. I'm a mechanical engineer (prilično dobrim Apu iz Simsona akcentom), znam engleski." Gliga i Spaja: Pokušavaju da ne puknu od smeha. Policija: "Veliki je rizik od požara. Jeste li ložili, koliko dugo ostajete?" Mi: "Hvala. Znamo za opasnost, nismo ložili. Krećemo za sat-dva." (dakle uveliko pre 10, zar ne? Mmm?) Spaja: "Ima li nekih problema?" Policija: "No problems." Zbunjenost. Pruža ruku Spaji: "Bye." Doručak, pakovanje, standardna procedura. Pošto smo policajcu obećali da se nećemo zadržavati, već u 10:45 smo na motorima Od jučerašnjeg lošeg raspoloženja u grupi nije ostalo ništa. Vrlo brzo silazimo sa asfalta. Smenjuju se livade i četinarska šuma. Manje-više smo na grebenu a teren oko nas je brežuljkast. Lepo je. Tu negde Kove puni mini jubilej, 8000km. Takvi svečani trenuci moraju se obeležiti Dobrodošlicom. Pažljiv čitalac je do sada možda primetio da je Dobrodošlica skoro uvek puna. Čeda bi na pauzama, ili na kraju dana, izvodio nekakav magijski ritual što je omogućavalo da ta malena flašica traje danima i danima. Moja skromna zaliha rakije (koja nije bila magična) je potrošena pre nekoliko dana... Kraj videa je dobar pokazatelj zašto je korisno imati ogibljenje sa velikim hodom. Bili smo pri kraju sa vodom. Kraj je delovao prilično sušno. Mislim da smo i prošli pored nekoliko presušenih česmi. Ovu koja još teče nismo propustili. Polako se spuštamo sa planine. Put je rastresit i za promenu nema jurcanja. Prolazimo kroz prvo selo sa asfaltom i koga vidimo? Pa majstora Akana, koga drugog. Onaj momenat kada u prolazu krajičkom oka spaziš čoveka da nešto majstoriše u svojoj garaži, a ti recimo imaš auspuh kom je potrebno zavarivanje... Međutim, auspuh neće dole... Znam da je to ranije išlo veoma lako ali sada neće ni da mrdne. Vidm Akana kako iz garaže donosi solidno veliki čekić i pajser. "Ne ne, nećemo tako! Skinuću ga ja." Tri minute kasnije Akan, čekić i pajser ipak preuzimaju pos'o. Postoji izuzetno realna mogućnost da je ovo bio medijski najispraćeniji događaj na celom putovanju. Gle samo ovu foto/video ekipu! Već sam napisao u nekom od prethodnih delova, nosač je sa sobom odvalio i materijal cevi. Rupa se sasvim lepo vidi na ovoj fotki. Uglavnom, nekoliko minuta kasnije auspuh je zavaren i montiran nazad na motor. Odsustvo ružne buke je izuzetno obradovalo moje uši (daleko od toga da Kove ima tih auspuh, ali sa rupom je užasno nesnosan na svakom dodavanju gasa). Znao sam odgovor na moje sledeće pitanje i pre nego što sam ga postavio, ali prosto mora da se pita: "Koliko sam dužan za popravku?" -"Ne dolazi u obzir da platiš bilo šta!" Već dovoljno dugo putujem i imao sam relativno mnogo situacija kada mi je usput zatrebala pomoć. Svaki, baš svaki put je isti odgovor. Ljudi imaju tu neku želju/potrebu/običaj/naviku da pomognu putniku namerniku i to je divno (naravno ne mislim na materijalni deo). Sad, ne znam koliko bih voleo da ovo proverim u Zapadnoj Evropi... Dok sam ja vraćao auspuh na motor, Spaja je otišao po sokove za Akana. Tu je bilo borbe i ubeđivanja da prihvati bilo šta. I taman kada smo bili spremni da krenemo dalje, dobijamo poziv na čaj, a to se u ovakvim okolnostima ne odbija. Glavna ulica u selu, gde je i Akanova radionica, deluje prilično skrnavo i ofucano. Zato me je prilično iznenadilo koliko je kafe sa bašticom lepo ušuškan na mini trgu odmah ispod glavne ulice. Lokalna ekipa sedi, kafeniše i očajava (pije čaj, da ne bude zabune). Deluje mi da baš uživaju u tom vremenu. Kontam da je Akan sa tri gosta stranca bio glavni dasa. Ovo je snimak ekrana sa Google Street view. Da, zabačeno selo u Turskoj ima Street view. I glavne i sporedne ulice... Mesto se zove Gökçeli ako nekog interesuje (40.58712396934162, 36.733659080409225) Negde kroz priču Akan ponavlja "nema problema" i sada već nema dileme, nemoguće da mi se dva puta učinilo. Ispostavlja se da ima neku dalju familiju u Bosni. Znanje jezika? "Jebemu uši." "Jebemu koleno". Klasika za učenje Ja nisam ništa fotkao i snimao. Spaja ili Čeda imaju fotku na kojoj smo svi zajedno. Uglavnom, put nas zove. Uspevamo da odbijemo treću turu čaja (ko nije išao do Turske, pije se isključivo crni čaj. I pije se mnogo, uvek i svuda). Pozdravljamo se sa Akanom i krećemo dalje. Popravka auspuha i druženje su potrajali oko sat ipo, tako kaže navigacija. Duže bi mi trebalo da u NS pronađem majstora, odem do njega i rešim stvar. Idemo ka civilizaciji, gradiću Niksar. Čak se kilometar-dva vozimo magistralom sa četiri trake. GPS pokazuje da ćemo proći pored nekog starog mosta i rešavamo da tu napravimo foto pauzu. Kada smo stigli, ispostavlja se da put ne ide pored mosta. Srednjovekovni kameni most je i dalje u upotrebi (čitam sada Wikipediu. Starost se procenjuje na početak 13. veka. U skorijoj prošlosti je zmljotres srušio centralni raspon, ali je most nakon toga obnovljen). Tarihi Talazan Köprüsü most, koga zanima (40.62087572741983, 36.81437720087941). Reka deluje lepo i privlačno za kupanje. Struja pomalo jaka. Naravno da stoje table zabrane prilaska vodi... Koristim pauzu da ipak odšrafim auspuh sa onog nosača što je Akan zavario. Pokazalo se da stoji i bez njega, a nisam hteo da rizikujem još jedno lomljenje. Mnogo mi je više značilo što se stišala buka. Šta nalazim? Rupu, jebiga. Na nepristupačnom mestu izgleda var nije uhvatio kako treba i pojavila se rupica. Ne marim. No, ako neko ima da preporuči auspuh majstora u NS ili okolini rad sam da saslušam (nešto mi se ne mili da se opet cimam do Ade zbog ovoga). Brzo smo u Niksaru. Ovo je poslednji veći gradić duž treka. Točimo gorivo, kupujemo klopu za večeru i doručak, kupujemo kebab za ručak negde na planini. Nagradno pitanje za vas: da li smo kupili grill kobasice i salamu? Pivo i tursku kolu (koja je zapravo najbolja "neCocaCola" koju smo ikada probali. I Uzimali smo je radije nego originalnu)? Lep dobrosusedski momenat, ili smo ga makar mi tako doživeli: kupujemo hranu u samoposluzi ali nema hleba. Pitamo radnika i dobijamo odgovor "mi ne prodajemo Ekmek. To se kupuje u onoj tamo pekari". A u pekari milion vrsta hlebova, pogača, peciva. Čeda je za to vreme rešavao kebab. Da smo se zadržali malo duže verovatno bi postao ortak sa ženom i momkom koji rade. Veoma srdačni, prijatni ljudi. Gradić odiše nekom lepom energijom. Generalno, gde god se pojavimo privlačimo pažnju. Slabo ima velikih motora u Turskoj. A onih sa inostranim tablicama i višestruko manje. Ljudi su radoznali ali ne i napadni, hteli bi da pričaju pa to i rade. Ni malo im ne smeta što se uopšte ne razumemo. U prvih dan-dva smo navikli da kažemo da smo iz Srbistana. Na to dobijemo osmeh. Oni nastave da pričaju i postavljaju pitanja na turskom, mi dajemo nasumične odgovore na srpskom. Upotreba engleskog verovatno može da se izbroji na prste dve, tri ruke. NASTAVIĆE SE. Ne mogu više da gledam na oči.

Na zalost sasvim u skladu sa mojim ocekivanjima. Dizajn jeste lep, ali ovo je bas za nezahtevne korisnike. 17 zadnja guma nema sta da trazi u ovom segmentu..

450MT je pokrenuo ceo segment. I zadao težak domaći.

Imam izrazit osećaj da će biti neki sasvim prosečan motor, voleo bih da grešim. Večeras u 19h je zvanično predstavljanje.

Koji si cetralni uzeo, i pošto?

AJP-a nikada nije bilo u Srbiji. Pre par godina se najavljivalo neko zastupništvo, ali od toga na kraju ništa nije bilo.

Može gpx da se okači na forum

Mislim da niko ne priča o ekstremnim terenima. Ali dovoljno je da se nađeš u nekom klizavom blatu na ravnom, utabanom zemljanom putu i da poželiš veoma ozbiljan krampon. E, toga nema u tubeless izvedbi. Ja na svakom motoru samo zbog potencijalnog blata i montiram krampone. Da mi neko garantuje svaku vožnju po suvom (pričam o vožnji van asfalta) opuušteno bih koristio putne gume, a bilo je sezona kada sam to i radio. Iz mog iskustva, veliku većinu vremena je taj krampon čist "overkill". Ali: taj mali procenat vožnje kada krampon dolazi do izražaja pravi razliku između patnje i uživanja. Tubeless jeste ekstremno zgodna stvar, samo nije za svaku priliku. A jebeš ga, isto važi i za unutrašnju Nemoguće je udovoljiti svima jer svi mi imamo nešto drugačija očekivanja i zamišljenu namenu motora. Da je kojim slučajem ovaj model najavljen sa tubeless točkovima sigurno bi se javio jednak broj ljudi uz komentar "uzeo bih ga samo da su točkovi sa unutrašnjom gumom". Meni zapravo nije jasno kako još nijedan proizvođač nije ponudio fabričke opcije prilikom kupovine. Biraj klasični ili tubeless točak.

Neće biti da je tubeless.