450MT je pokrenuo ceo segment. I zadao težak domaći.

Imam izrazit osećaj da će biti neki sasvim prosečan motor, voleo bih da grešim. Večeras u 19h je zvanično predstavljanje.

Koji si cetralni uzeo, i pošto?

AJP-a nikada nije bilo u Srbiji. Pre par godina se najavljivalo neko zastupništvo, ali od toga na kraju ništa nije bilo.

Može gpx da se okači na forum

Mislim da niko ne priča o ekstremnim terenima. Ali dovoljno je da se nađeš u nekom klizavom blatu na ravnom, utabanom zemljanom putu i da poželiš veoma ozbiljan krampon. E, toga nema u tubeless izvedbi. Ja na svakom motoru samo zbog potencijalnog blata i montiram krampone. Da mi neko garantuje svaku vožnju po suvom (pričam o vožnji van asfalta) opuušteno bih koristio putne gume, a bilo je sezona kada sam to i radio. Iz mog iskustva, veliku većinu vremena je taj krampon čist "overkill". Ali: taj mali procenat vožnje kada krampon dolazi do izražaja pravi razliku između patnje i uživanja. Tubeless jeste ekstremno zgodna stvar, samo nije za svaku priliku. A jebeš ga, isto važi i za unutrašnju Nemoguće je udovoljiti svima jer svi mi imamo nešto drugačija očekivanja i zamišljenu namenu motora. Da je kojim slučajem ovaj model najavljen sa tubeless točkovima sigurno bi se javio jednak broj ljudi uz komentar "uzeo bih ga samo da su točkovi sa unutrašnjom gumom". Meni zapravo nije jasno kako još nijedan proizvođač nije ponudio fabričke opcije prilikom kupovine. Biraj klasični ili tubeless točak.

Neće biti da je tubeless.

Mani ga u ku%@(. Sad kada sam napisao deo za putopis mogu lepo da potisnem iz sećanja.

Dan 06, nastavak Plan je da neko vreme pratimo "autoput" duž obale u pravcu grada Ordu. U pogodnom trenutku se odvajamo na jug i jurimo TET rutu. 2-3cm na karti, dakle ništa daleko. Mene nervoza i dalje nije popuštala. Vruće je, gladan sam a put veoma dosadan za vožnju. Urgiram da što pre skrenemo ka planinama. To činimo u gradiću Çarşamba. I da, momentalno mi je bolje. Vrlo brzo dolazimo do veštačkog jezera i pratimo njegovu obalu. Na jednom uređenom proširenju pravimo pauzu za klopu (kebabe nosimo od Samsuna). Posle klope postaje još bolje. Nema veze što je prekoputa gradilište, buka. Uskoro nakon te pauze se odvajamo od jezera. Put se sužava i počinje uspon na planinu. Periodično se smenjuju asfalt i makadam, napredujemo prilično sporo. Pred zalazak sunca stižemo u gradić Taşova. Ni manjeg grada, ni više Bentlija (tačno jedan). Zapravo fino sređen gradić. Dok smo mi obavili nabavku i natočili gorivo sunce je zašlo. Ovde se ponovo uključujemo na TET. Odlučujemo da potražimo mesto za kamp negde u blizini. I stvarno, na samo nekoliko kilometara od grada dolazimo do malog veštačkog jezera. Ispod brane su neke terasice, kao namenski stvorene za postavljanje šatora. Ipak, na jezeru ima ljudi, put je odmah pored i ipak produžavamo dalje. Zbog istih tih ljudi odustajemo i od ideje da se popnemo na najbliže brdo. Dakle vozimo dalje. Meni se ovaj kraj inače baš svideo. Pitomi brežuljci pod raznim poljoprivrednim kulturama. Zaseoci na sve strane. Žao mi je što nismo naišli malo ranije pa da se napravi i koja fotka ili snimak dronom. Noć ovde pada polako, sumrak traje dugo. Potragu za kamp mestom otežava činjenica da se nalazimo na asfaltnom putu a okolina je "ruralno urbanizovana". Nije prometan, ali jednostavno nema pogodne lokacije. Uz zadnje tragove svetlosti, na jednom kratkom parčetu zemljanog puta, dolazimo do mesta koje bi moglo poslužiti. Deja-vu prve večeri u Turskoj: strnjika kraj puta. Ipak, prosta većina glasanjem bira da idemo dalje Do tog mesta, od jezera smo prešli skoro 30km. GPS kaže da se uskoro penjemo na neku planinu pod šumom. Sklanjamo se od civilizacije. Ima čak i obeležen neki kamp. Sada je već mrak, a svaki kilometar koji napravimo danas nećemo morati da napravimo sutra. Dakle imamo definitvni cilj. Rekoh da se penjemo na planinu? Rekoh li da je sa prvim usponom temperatura značajno pala? Traženje kamp mesta u šumi, noću, nije nužno zabavan proces. Po mraku je moguće videti samo ono što farovi osvetle, a to retko podrazumeva okolinu. Srećom svi imamo dosta dobro osvetljenje pa sama vožnja krivudavim putem nije naporna. Malo pre označenog mesta za kamp krajem oka vidim fudbalski go. Ne zaustavljamo se. Idemo prvo da proverimo to obeleženo kamp mesto. Waypoint se nalazi u šumi, par stotina metara od glavnog puta. Nalazimo zarasli puteljak koji vodi u tom generalnom pravcu. Međutim, ispostavlja se da je tačka ili pogrešno postavljena ili mi imamo drugačija očekivanja od kamp mesta. Osim guste šume i mraka nismo videli ništa upotrebljivo za postavljanje šatora. Slika jeste potpuno mutna, ali kao takva prilično lepo dočarava momenat. Dakle vraćamo se do fudbalskog igrališta. Pod svetlima farova jasno je da je u pitanju samo zaravnjena livada na koju je neko postavio golove. Nakon par krugova nalazimo mesto za koje mislimo da je zaklonjeno od puta a istovremeno i ravno. Savršeno za noć. U 21h, posle 215km vožnje gasimo motore. Taj dan smo znali da postoji zabrana loženja vatre pa nismo ni uzimali kobasice. Možda po pivce, sigurno Dobrodošlica i nešto suhomesnato. Koliko se sećam legli smo prilično rano, mrtvi. Tri kadra koja sam tog prepodneva snimio nipošto nisu dovoljna da se montira čak ni kratak klip. Jedan od njih prenosim u celosti Posle ovoga mi nije ni bilo do snimanja. Trek je u prilogu. 2025-08-11 152054__20250811_1420.gpx

Dan 6, 11.8.2025. Dakle, budimo se u hotelskoj sobi u Samsunu. Prethodnih dana smo navikli na planine tako da je na moru vruće. Koliko je voda privlačna, možda će najbolje ilustrovati činjenica da ujtru nismo otišli na kupanje iako je hotel baš blizu plaže. Zeznuto kada se navikne na Jadran ili grčko primorje. Posle sasvim prosečne klope u pekari bacamo se u akciju. Nije bilo svrhe da ustajemo ranije jer svakako nijedna radnja ne radi pre 8:30-9:00. Čeda kreće u potragu za gumom, Spaja i ja koristimo priliku da malo pogledamo i prekontrolišemo motore koji su parkirani ispred hotela. Saldo: meni polomljen deo na šusplehu (kamen je i dalje bio zaglavljen negde unutra) i odlomljen nosač auspuha. Ne, nije kineski kvalitet. U pitanju je de-cat cevka koju sam pravio kod nas. Na slici se ne vidi, nosač je od flaha koji je savijen pod 90 stepeni. Jedan krak se kači gore na motor, drugi krak je sa sve 4 strane zavaren za auspuh. Školski primer kvalitetnog zavarivanja: nije pukao var već se IŠČUPAO deo materijala od cevi auspuha, sve u krug. Rezultat je rupa od oko 2x2cm. Nemam predstave kada se ovo moglo desiti, ali svakako jeste na ovom putovanju. Nije bilo padova, udaraca ili sličnih događaja. Čak su i putevi kojima smo vozili bili bez džobmi. Činjenica da mi je motor delovao glasnije prethodnih dana sada možda ima objašnjenje. Koji misaoni proces je doveo do toga da pomislim kako bi tečni metal mogao biti rešenje za ovaj problem ni sada mi nije jasno. Uglavnom, umesto da u velikom gradu nađem majstora i kvalitetno rešim problem ja se hvatam dvokomponentnog lepila. Da se razumemo, cilj mi je bio samo da se zapuši rupa, da ne prdi kroz nju. Rezultat možeš i sam da pretpostaviš. Ali smrad nakon paljenja motora... Smrad je bio fascinantan. Spaja odlazi da obavi nešto u komšiluku, više se i ne sećam šta, sa planom da se vraća za 10-15 minuta. Ostavlja alat i plastike motora na ulici. Pošto sam ja završio svoje majstorisanje, ne preostaje mi ništa drugo osim da sedim u hladovini, koristim hotelski net i čekam. Osim što hotelski net ne radi, a hladovina nestaje. Dakle ostaje samo čekanje. A 10-15 minuta postaje 30-45 a onda i 60. Da stvar bude bolja, u tom periodu nam je prošlo i vreme za odjavljivanje iz hotela. Ne mogu da ostavim motore i stvari na ulici, ne mogu da odem do sobe po stvari, ne mogu do plaže na kupanje, ne mogu do menjačnice po pare, ne mogu do prodavnice po SIM karticu... Reći da sam se iznervirao bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. Kada se Spaja vratio sklapa motor i počinjemo da iznosimo stvari iz sobe/štenare (nisu pravili problem što smo ostali duže). Uskoro se pojavljuje i Čeda sa lošim vestima. Nije uspeo da pronađe gumu. Obišao je nekoliko prodavnica, naravno svaka na različitom kraju grada, ali niko ne drži te dimenzije. Upravo ono čega sam se ja pribojavao, veliki motori jednostavno nisu uobičajeni u Turskoj. Reći da je Čeda bio iznerviran bi bilo prilično ublažavanje trenutnog raspoloženja. U pomalo očajničkom pokušaju, na TET FB grupi tražimo pomoć i informacije. Brzinski dobijamo više komentara da Čedina guma može komotno da izdrži još 1000km, da uz laganu vožnju i asfalt može i 2000km. Naravno, mi to sve znamo i nije relevantno. Čeda do kuće treba da napravi još 5-6-7 hiljada... Isto tako brzinski dobijamo i korisne informacije. Kontakte prodavnica, servisa po raznim krajevima Turske. Ispostavlja se da od gume u Samsunu nema ništa (Čeda je već obišao sve prodavnice koje su nam predložili). Ja sam se tog jutra, nevezano, dopisivao sa nekim Nemcom koji takođe vozi turski TET, trenutno se nalazi u Istanbulu. Tada sam prilično olako prešao preko dela njegove poruke gde spominje da tokom dana ide do mehaničara po gumu i da se nudi da pomogne ukoliko nam zatreba (još nismo znali da će potraga u Samsunu biti neuspešna). Premotajmo sada sat unapred, u sadašnjost. Setim se ja te njegove poruke, javim mu se. Čovek je upravo kod majstora i menja gume. "Njegov" majstor ima Mitas E07 u odgovarajućoj dimenziji za Stroma. Može organizovati da nam je pošalje!!! Ja Nemca, čovek se zove Vince, nikada nisam upoznao. Razmenili smo po poruku ranije tog dana i to je to. Spaja cima drugara da Vinsu preko Paypal-a prebaci novce za gumu. Glupo je da sedimo u Samsunu nekoliko dana čekajući paket pa odlučujemo da se dostava organizuje za Ordu, sledeći veći grad. Neće nam biti baš na TET ruti, ali dovoljno je blizu da ima smisla. Na netu nalazimo adrese vulkanizerskih servisa gde će guma biti poslata. Recepcioner u hotelu pomaže oko prevođenja i komunikacije. Uglavnom, prilično brzo (sad gledam prepisku sa Vinsom, malo više od sat vremena otkako sam mu javio za problem pa do rešenja) uspevamo sve da organizujemo. Veliko olakšanje kada je od Vinsa stigla poruka "Go on the road", na moje pitanje da li je sve ok i da li da krenemo na put. To je već oko 13h i spakovani smo za pokret. Danas smo znali da od polaska u 10 nema ništa, nismo ni pokušali. Čeda i ja odlazimo do obližnje prodavnice telefona da uzmemo sim kartice. Posao od dva minuta, zar ne? Apsolutno ne! Za kupovinu kartice treba pasoš (koji ja nemam uz sebe), procedura traje 10-15 minuta. E, kada je kartica kupljena tek tada se uzima net paket. Posao od minut, zar ne? Apsolutno ne! Problem sa sistemom, čekamo makar 40 minuta. Pošto Čeda jeste imao pasoš uz sebe, kartica ide na njegovo ime ali u moj telefon. Ja sam se toliko smorio da sam zaspao u prodavnici. Da me dva puta nisu cimali za neke informacije možda bih se fino i odmorio Ne moram spominjati da sam do tada odustao od kupovine kartice... A da, na menjačnicu sam takođe zaboravio. Meni je ovo bio ubedljivo najlošiji trenutak celog putovanja. Ceo dolazak u Samsun sam doživeo kao grešku (dobro, pivo i kupanje od sinoć su prijali) i gubitak vremena. Gumu smo isto tako mogli organizovati i sa livade, ništa od planova vezanih za grad nisam ostvario... Recimo da smo oko 15:30 zapravo seli na motore i krenuli van grada. NASTAVIĆE SE

Danas sam odradio servis (zamena ulja i filtera), 11250km. Namučio se k'o blesav... Prvo 45 minuta skidao auspuh. De-cat cev koju sam proletos pravio baš na knap nalegne, svaki put je sve teže skinem. Sada mi je to dosadilo, vratio sam fabričku cevku sa katalizatorom. Ulje je iz Turske, prešlo 2000km. Mom stručnom oku deluje sasvim korektno. Na magnetu minimalna količina nečeg kao mulj (jako, jako fini opiljci, prašina, pomešani sa uljem). Filter i sita uopšte nisam proveravao prethodnih 5000km. Sita potpuno bez opiljaka, filter takođe. I taman kada sam završio posao, na dnu posude u koju ispustim ulje pronađem podlošku sa šrafa za ispuštanje... Izgoreo. Ispuštaj, odvrći, vraćaj podlošku, zavrći, sipaj.

Sad im izgleda zabranjeno da dignu na točak dok prolaze kroz cilj. A i u počasnom krugu.

Meni je žao što je ova kombinacija. Plavi mi je neuporedivo lepši

Asfalt ili prašina?

@srbac Kako i @nvic reče, u pitanju je Čemerno.

Mi nismo znali da je bilo nevreme Na Jelici nije bilo 200m bez granja ili drveća po putu. Srećom, veći deo je bio posečen. Uvek ima mesta

@živke Ja sam skidao-montirao one crne plastike na repu, ispod sedišta... Šrafovi, žabice i još neki plastični/gumeni pužići. Ko je to smislio treba ga mlatiti, za primer drugim dizajnerima. A biće da je i ostatak motora u istom stilu rađen.

Ne šale se sa cenom servisa! Nimalo zanemariva stavka, obzirom na interval od 5000km. Ne smem ni da pomislim koliko će koštati kontrola/štelovanje ventila.

'de lako... Ja sam iskusno gledao prognozu za NS. Pokazivala sunce i 18 stepeni što je idilično za vožnju. To je proverena metoda da se krene u vožnju kada je nestabilno vreme: samo nađeš prognozu koja ti odgovara i nje se držiš. E sad, što nismo mogli znati da je sneg napravio haos stvarno nije do nas. Samo da znaš koliko smo bili srećni što smo za prva dva srušena drveta našli obilaznice... Narednih 10-20-30, nemam predstave, smo mogli da biramo između "napred" i "nazad".

Kakva vožnja za vikend! Nešto što je trebalo da bude rutinsko, opušteno vozikanje laganim delom TET-a je časkom preraslo u pravu avanturu. Sneg od prethodnog vikenda je napravio haos po šumama. Toliko srušenog drveća... To što mi pred polazak nismo proverili prognozu pa nas je iznenadila kiša i temperature ispod 10 stepeni je drugi par opanaka. Sutra bih ponovo

Imali smo okupljanje generacije "Turska 2025." ovaj vikend. Išli da isprobamo novu deonicu TET-a, od Čačka do Jagodine. Sneg od prošlog vikenda je napravio haos na Jelici (ovde smo prošli neposredno iza ekipe koja čisti pala stabla i grane, nije bilo problema) i Čemernom. Na Čemernom smo mi bili ekipa koja čisti. Nešto što je trebalo da bude opuštenih 15km od kafane do mesta za kampovanje je preraslo u višesatnu borbu protiv palih debala. Neke smo prelazili, ispod drugih se provlačili. A najzabavniji su bili oni koje smo sekli. Sećate se početka putopisa: Čeda nosi sekiru i testeru Naravno da na kraju nismo stigli do mesta gde smo planirali kampovati. Brzo dolazeća noć je mesto izabrala umesto nas Bar litra benzina je otišla na paljenje vatre... Da, jeste hladno. 6 stepeni kada smo ustali. A i dva sata kasnije. Naravno da nismo bili ni blizu da izvezemo sve planirano. Više od pola off-a smo izbacili. Goč, Stolovi, Juhor i taj potez ostaju za neku narednu priliku.

Ma da, izuzetno kontrolisano klizanje prednjeg točka u krivini. Srećom, ostalo je samo na Oho-ho

Spaja je objavio prvi deo filma. Nismo se dogovarali, ali zavrsava na istom mestu gde sam i ja stigao sa putopisom. Uzivajte. https://youtu.be/9tKgejyzjo0?si=ky9CBR-46G9qJsIk

Zbirni video za četvrti i peti dan. Ovde mi već nije bilo do snimanja što se iz priloženog i vidi

Dan 5, 10.8.2025. Jutro. Još jedno divno jutro. Prethodno veče smo skovali plan. Na jednom od motora treba da se zameni zadnja guma. Pitate se na kom motoru? Pa na Stromu, logično. Zbog peripetija sa transportom do Gruzije celokupan plan i logistika su se poremetili. Mi smo realno trebali da pređemo 2500-3000km na motorima, i to bez autoputeva. Čeda je za tu svrhu montirao Mitas E09 koje je imao od ranije. Na prikolici je nosio drugi par guma koje je planirao da montira za povratak iz Gruzije (da, nisam vam rekao... Čeda je putovanje nastavio bez nas). Bio je spreman i da taj drugi par guma ponese u Tursku pa da zameni negde uz put. Mi smo ga ubedili da krene na kramponima bez drugog seta jer "Strom nije agresivan prema gumama i sigurno će izdržati". E, ispostavilo se da neće izdržati i da mu u naredih par dana treba zamena. Prvi veći grad koji nam je relativno blizu TET rute je Samson, na obali Crnog mora. Brza internet pretraga kaže da u Samsonu ima više moto prodavnica. Ja sam skeptičan po pitanju opremljenosti (veliki motori nisu učestali u Turskoj) i ne sviđa mi se ideja da na slepo zapucamo tamo. Međutim, svakako je potrebno da se brže prebacimo ka istoku zemlje a Samson jeste u tom pravcu. Pored situacije sa gumama, javljaju se i prvi realni problemi: Jesmo li krenuli pre 10? Naravno da nismo. Mi se trenutno nalazimo na TET-u, ali od off-a imamo samo 100m koji nas vode do magistrale. To nas uopšte ne sprečava da ispoziramo prelazeći potok. Put je jako lep za vožnju, krivina za krivinom. Lagano silazimo sa planine. Kratka pauza za sipanje vode kraj najmanje džamije koju sam ikada video. Na prvoj pumpi točimo gorivo. Radnik nam iz čista mira donosi po sok, da se osvežimo. Tako otkrivamo Camilicu. U gradu Gerede pravimo pauzu da se psiho-fizički pripremimo za predstojećih 400km autoputa (zapravo magistrale sa 2 trake u svakom smeru). Pumpamo gume, nalazimo smeštaj u Samsonu, i ulećemo u mašinu. Put bi, da nema raskrsnice, bio tipičan autoban. Taman toliko je i zabavan za vožnju. Od uzbuđenja imamo samo neizvesnih 20-30 km kada se ispostavilo da pumpa nema benzina, a Spaja je na rezervi... Srećom, i to je prošlo bezbolno jer smo uspeli da se dokotrljamo do naredne. Tu opet koristimo blagodet ekspres restorana i posle nekoliko dana jedemo kuvanu hranu. Pred zalazak Sunca ulazimo u Samson. Lako nalazimo hotel, prvi čvrsti smeštaj od polaska iz Srbije (Čedi i Spaji je ovo osma ili deveta noć putovanja). Nas trojica sa kompletnim prtljagom u nevelikoj sobi. Naravno da liči na svinjac u roku od dva minuta. Pogled kroz prozor je ok, ako se dovoljno nagne. Prodavnica alkohola je u istoj ulici gde i hotel. Brzinski rešavamo po limenku Efesa i idemo do plaže na zasluženo opuštanje. Inače, pivo se dobija u crnoj, neprovidnoj kesi. A prodavnica je uvek puna. Ako niste bili na Crnom moru ne brinite, ne propuštate mnogo. U jednom trenutku Čeda izjavljuje da ga miris asocira na nešto. Kako je to rekao meni se upali lampica u malom mozgu: Dunav. Slani, prozirniji Dunav. To nam naravno ne smeta. Posle plivanja idemo u šetnju, jedemo kebab u baštici na glavnom putu. 440 neinspirativnih kilometara danas. Trek je u prilogu, iako nema neke svrhe. Inače, bacite pogled na Street view bilo kog grada u Turskoj. Meni je veliko iznenađenje koliko su uređeni, zeleni, koliko svuda ima novih zgrada... 2025-08-10 103435__20250810_0934.gpx