Dan 08, nastavak Dakle, spuštamo se do puta i nastavljamo dalje. Sećaš se kada sam napisao da je popodne još mlado i da imamo pregršt vremena? Da... Od gradića i čaj pauze smo do sada prešli 25km i na to utrošili sat ipo. Obzirom na sve usputne izlete i zadržavanja, nije ni loše. Polako zalazimo u doba dana kada senke postaju malo duže, svetlo za fotkanje lepše. Dakle stajaćemo češće, jer ovo što sada doživljavamo se ne vidi često. Ako se dobro sećam, Spaja podešava polugu kočnice. Tu negde nailazimo i na prvu tehnički iole zahtevniju deonicu na celom putovanju. TET se odvaja za glavnog puta, pravi prečicu da bi se posle kilometar-dva ponovo vratio na njega. A kada kažem "tehnički zahtevniju" to treba uzeti sa rezervom, posmatrati iz ugla besprekornih makadamskih i zemljanih puteva sa kojima smo se do sada susretali. Samo znači da neko sa R-om možda ne bi prošao Prečica završava u zadnjoj strani nečijeg dvorišta. Do glavnog puta imamo 50m ali ne vidimo način da to njega stignemo bez prolaska kroz dvorište. I taman kada smo bili spremni da se vratimo nazad, domaćin nam pokazuje da otvorimo kapiju i prođemo. Nemam fotki sa ovog parčeta... Par krivina dalje i opet moramo da stajemo. Razlog? Jbg, kako proći pored ovakvih prizora. Fotke solidno odgovaraju realnosti. Na žalost mogu da prenesu samo mali deo celokupnog okruženja... Konstantno balansiramo negde na donjoj granici oblaka. Malo smo ispod njih, nekada uđemo u maglu. Povremeno je nebo iznad vedro. Ali svo vreme je prilično spektakularno. A postaje sve lepšte kako vreme odmiče. I opet, jedna krivina nakon ovih fotki. Prolazimo pored stada ovaca, Spaja vozi prvi. Kangal se pridružuje našem karavanu, počinje da juri za Spajom. Po ko zna koji put, ovčarski psi ne pokazuju nikakvu naznaku agresivnosti. Stara se da te isprati sa svoje trenutne teritorije, da te udalji od stada. Nijednom nismo imali situaciju da su kidisali na bilo koga od nas. Na mene koji sam išao drugi uopšte nije obratio pažnju. Već neko vreme smo bili u potrazi za česmom. A ako odgledaš gornji snimak do kraja videćeš i gde smo je našli. Da, deset metara nakon jurnjave sa psom Nismo uspeli da ga dozovemo na maženje. Evo ga na fotki, motri na nas. Česma je zapravo izvor, nalazi se na preko 2300m, voda ledena. Skromni potočić koji teče kraj puta je dom za jednu žabu! Kako, zašto? Ko zna. Uglavnom, sipanjem vode smo kompletirali sve što nam je potrebno za kampovanje. Par minuta kasnije opet ostajemo bez teksta. Kao da smo se prebacili u Mongloiju. Dva kolotraga preko travnate livade. Sad kada gledam fotke, mogla bi biti i Sinjajevina u pitanju. Sve fotke u ovom postu su nastajale u rasponu 5-10-15 minuta jedne od drugih. Par minuta vožnje pre nego što naiđe nešto vredno stajanja. I tako iznova i iznova. Da sam išao sam verovatno bih stajao i češće. Nailazimo na pastira sa konjem, na sred puta. Konj nije baš oduševljen zvukom motora i treba mu malo vremena da se skloni sa puta. Mogli smo proći pored, al' ne bi bilo lepo. Ovde nisam video pse, što apsolutno ne znači da nisu bili tu. Nepun kilometar dalje dolazimo do najfotogeničnijeg prizora koji sam ikada doživeo. Pejzaž, put, oblaci, doba dana, svetlo... Sve se poklopilo. Dakle: pauza za fotkanje. Sledeći klip počinje odmah posle fotkanja i lepo će dočarati deo lokacije koji se na fotkama ne vidi. Takođe će pokazati i oblak u koji smo ušli nedugo zatim U ovom momentu smo od neuspelog pokušaja uspona na vrh prešli 33km. Za koliko vremena? Za dva sata, logično. Sam teren i put su takvi da smo, u slučaju potrebe, verovatno sve mogli odvesti i za 45 minuta. Ali čemu to. U neku ruku imamo sreće što smo ušli u oblake. Obzirom da je vidljivost slaba, nema razloga da stajemo radi fotkanja. Osim... Ali hej, 7km i 9 minuta bez ijedne pauze!!! Ona tačkica koja se vidi u oblacima je Sunce. Kao što vidiš upravo se sprema da zađe. Sad smo baš blizu asfaltnog prevoja do kog smo planirali da stignemo i aktivno počinjemo sa traženjem kamp mesta. Silazimo do asfalta. Tu postoji neki napušteni objekat, teren oko njega je poravnat. Obilazimo to ali odustajemo. Skrnavo je, kamenito, vetrovito i odmah pored asfaltnog puta (nije da ima saobraćaja). Ispod prevoja prolazi tunel tako da ovaj put koriste uglavnom lokalci. TET trek se od ovog prevoja odmah ponovo penje tako da nema smisla da nastavimo dalje. Odlučujemo da se vratimo putem kojim smo došli i istražimo prvo odvajanje na koje naiđemo. Primeti tempo vožnje u današnjim snimcima, naročito u ovom drugom delu. Nema jurcanja, isključivo zen. Ovde je vožnja motora bila samo sredstvo da se sve doživi. Pisao sam ranije da su ove planine prva barijera za vlagu koja dolazi sa Crnog mora. Često smo vozili grebenom koji suvu, južnu stranu razdvaja od kišne. U ovom konkretnom slučaju imamo sreću da se nalazimo na sušnoj strani. Oblaci koji se vide na fotki ispod prelaze preko grebena i iščezavaju. Nije to toliko daleko od nas. Posle malo lutanja nalazimo adekvatno mesto. Opet na prevoju (ispadne da smo zadnjih nekoliko večeri proveli na prevojima, a to nije slučajno), imamo lep pogled na sve strane. Ali još važnije, imamo rani pogled na izlazeće Sunce. Zašto je važno? Zato što smo na 2300 metara. Zato što je prohladno. Zato što duva leden vetar kom garderoba nije velika prepreka. Tako smo se pozicionirali da ipak budemo na malo zaklonjenijoj strani brežuljka. Po sinoćnjem receptu, od motora pravimo vetrobran. Večeras nema vatre. Očekivali smo noćenje na velikoj visini, bez drveća, pa smo se i hranom pripremili za to. Nego, šta nam je sa Čedom? Ako ga ne mrzi mogao bi dodati i svoju verziju današnjeg dana Iz mog ugla, @Cedo11 je u Ordu dočekao gumu, zamenio je. Na 35 stepeni se kupao u moru a onda u nekom trenutku krenuo ka ovoj lokaciji, pre nego što smo se mi smestili. Od Ordu treba da pređe oko 150km do nas. Čuli smo zvuk motora dosta pre nego što smo videli farove. Da, mrkli je mrak. Pošto je naše kamp mesto na brežuljku koji nije baš odmah kraj puta, silazimo sa lampama da ga presretnemo. Blago rečeno se smrzao. Onaj momenat kada postane hladno ali misliš da si blizu cilja pa te mrzi da staješ i oblačiš se. A onda postane hladnije ali si ti još bliže cilju pa te mrzi da staješ... 8-9 stepeni kada je došao. U letnjoj opremi. Ponovo na okupu, sedimo u skromnoj zavetrini koju nude motori i šatori. Dobrodošlica, večera, prepričavanje dogodovština... Dan baš ispunjen posebnim trenucima. Mogu slobodno reći da mi je ovo najlepši i najzabavniji dan na motoru otkako vozim. A bilo je mnogo veoma lepih dana. Žao mi je što Čeda ovo nije prošao sa nama, ali mi je i jako drago da je rešio gumu za ostatak putovanja. Brzo se povlačimo u šatore jer nema nekog smisla smrzavati se napolju. 150km. Nestvarno. Nezaboravno. Neponovljivo. Trek je u prilogu. 2025-08-13 102019__20250813_1120.gpx

Ne sećam se da li sam ranije spominjao. Motor je sa 80 pređenih kilometara imao bušan rezervoar za gorivo. Verovatno je takav izašao iz salona jer se miris benzina osetio od prvog dana. To što nam je trebalo 3 meseca da pogledamo je neka druga priča... Guevara je garanciju odobrila na osnovu fotki i video snimka, bez da su uživo videli motor. To je bilo krajem jula ili početkom avgusta. Prošle nedelje sam odvezao motor na zamenu jer je tek sada stigao drugi rezervoar. Zamena je bila gotova već narednog dana U međuvremenu je epoksi radio posao, motor prešao 3500km.

Na Youtube kačim preko računara. Nikada nisam naišao na opciju za podešavanje kvaliteta, ali nisam mnogo ni tražio. Od ranije znam da mu je trebalo nešto vremena da "obradi" video nakon upload-a, zato nisam odmah juče postavio ove snimke od malopre. Ali to zapravo bude par minuta, ne nekoliko sati. Sad sam odgledao neki tutorial. Još uvek se svodi na to da bez obzira u kojoj rezoluciji se snima, YT preferira upload u 4k i u visokom bitrate-u.

Podešavanja kamere, u ovim snimcima koje sam do sada kačio: Rezolucija: 4k/30fps ili 1080p/60fps Codec: HEVC FOW: Standard (dewarp) Color: Normal. Nemam želju ni vreme da se bavim korekcijama boja Stabilizacija: Rock Steady (obični) Sharpness: 0 Ekspozicija i WB automatski. Nemam nameru da se zezam ručnim podešavanjem, dosta mi je toga na fotoaparatima. U buduće menjam: Codec: H.264 Sharpness: 1 Exposure compensation: -0.3 Pa da vidim hoće li biti bolje.

Sad sam po prvi put zapravo na YT odgledao onaj snimak sa KTM 390 koji sam okačio juče. I da, očajno izgleda Original je ipak osetno bolji, mada nema oštrinu kao neki drugi filmići koje ste postavljali. YT se nikako ne slaže sa onim što ja kačim tamo. Postavio sam snimak direkt iz kamerice (full HD, 60fps, 50Mbit/s) koji u originalu izgleda sasvim pristojno. Svaki frejm bi mogao poslužiti kao fotka. Na YT izgleda kao da je snimano fiksnim telefonom Možda YT ne voli codec ili format koji kamerica koristi? Do sada je bilo podešeno da snima HEVC, iz Davincija sam uvek eksportovao kao H.264. Upravo menjam da kamera odmah snima H.264 da se izbegne jedna konverzija. Evo ga isti snimak, samo u skraćenom izdanju, koji je upscale na 2k rezoluciju (što ga za moje oči na računaru čini lošijim jer samo razvlači postojeće piksele). I da, izgleda da moram varati YT. Kada se tamo gledao u 2k rezoluciji to izgleda približno originalu koji je 1080p. A kada se na YT gleda u 1080 i dalje izgleda k'o kurac...

Što bih se ljutio, tu smo da se svađ... da pričamo i diskutujemo Možemo svi da naučimo. Slažem se da tvoj i moj snimak po kvalitetu prilično liče. Jedino je kod tebe lošija stabilizacija. Na mom snimku je manje svetla što kameri ne ide u prilog. Mada, gledam sada i druge originalne klipove nastale po boljem svetlu, nemaju oštrinu kao ovaj tuđi klip koji si postavio. Ja ne verujem da je to samo do modela kamere, sve su one dovoljno dobre. Verovatnije samo podešavanja. 60fps (kao taj drugi snimak) meni uvek lepše izgleda. Moj video je sniman na 30fps u 4k. Eksportovao sam ga bez ikakvih korekcija u fullHD sa bitrate 30Mbit (kamera nativno snima 4k sa 90Mbit, 60fps 1080p na 50Mbit). Mada, kao što rekoh, ovaj konkretni snimak ni u originalu (direkt iz kamere u odnosu na direktno renderovani kod mene, ne uzmam YT u razmatranje) ne izgleda oštrije.

Vertikalni kadar je za mene nužno zlo. Ne volim ga, no prinuđen da ga koristim. Bolje mi je da iz klasičnog horizontalnog izvlačim vertikalni. Ipak delove sminka iskoristim i za YT. Tehnički bih iz vertikalnog mogao izvlačiti horizontalni, ali to je ružniji kadar. Nepotrebno snima rezervoar i nebo.

Ja se zadnjih par nedelja igram Action 4. Čekam da stigne mikrofon i to je to. Nisam hteo da uzmem ND filtere, a imao sam opciju. Znam da znače, ali znam i da me na dronu uvek smaralo da ih menjam. Pošto ne radim neku specijalnu produkciju spreman sam na taj kompromis. Meni od tih snimaka treba po par sekundi da ubacim u IG objave ili YT klipove koje radim "za firmu". Za moje pojmove nema potrebe za kvalitetnijim snimkom, tj. boljom kamerom. FOV sam stavio na Standard jer ne volim ultra široki ugao i fisheye izobličenje. Sve oko ekspozicije na automatiku, white balance takođe. Što bi rekli: upalim i snimam. E da, snimam u 4k na 30fps. 4k samo zato što iz tog snimka moram izvući posrani vertikalni kadar za IG. To bude dovoljno za full HD vertikalni video. To u praksi izgleda ovako: Uz standardnu ogradu da YT iskasapi kvalitet. Snimano je nakon zalaska sunca pa ni to ne ide u prilog

Pih... Retko zatreba ta opcija, ali kada dođe do toga onda baš treba E, setih se nešto vezano za cimanje. Ovaj primerak kog vozam je imao suludo mnogo praznog hoda na ručici gasa. Ja sam to sveo skoro na nulu jer tako volim i navikao sam. Nešto mi se čini da je pre podešavanja bilo cimanja. U situaciji kada sam hteo da oduzmem gas skoro do kraja. To zbog praznog hoda zapravo bude skroz oduzet gas, a ja očekujem da ga još uvek držim na nekom malom procentu pošto ručica nije vraćena do kraja. Dakle savet za one koji muče tu muku: eliminišite prazan hod ručice.

To stvarno ne postoji način da se isključi ABS na prednjem točku?

Meni nije do težine. Agregat je takav da ne radi lepo na niskim obrtajima, traži kvačilanje ako teren postane zahtevniji. A pri tome naravno ne mislim na hard enduro vožnju.

Definitivno nije motor za tehnikalije. Može, al' nije to to.

Kako ti se čini Kove, jeste li se našli?

Dan 8, 13.8.2025. Nadali smo se da će nas dočekati sunčano jutro. Ali avaj. Alarm me budi oko 7 i kroz vrata šatora vidim samo unutrašnjost oblaka. Vetar nije popustio. Dok ostatak ekipe spava, koristim priliku da malo prošetam i fotkam. U potrazi za 4G signalom se penjem na obližnje brdo, nalazim zavetrinu iza stene i uživam u tom miru. Oblak se povremeno raziđe i jasno je da je nebo iznad nas vedro. Uslovi za sedenje i bleju nisu sjajni pa imamo odličnu šansu da krenemo pre 10. Apsolutno nikom ne pada na pamet da se kupa u jezeru. Doručak, sušenje šatora (jedna korist od vetra) i pakovanje traju. Čeda prolazi kroz kratki kurs upravljanja dronom, trebaće mu u nastavku putovanja. Do momenta kada smo bili spremni za pokret, oko 10:30, oblaci oko nas su se razišli. Neverovatno koliko se čovek odmah lepše i prijatnije oseća. Put nas od starta vodi preko travnate visoravni ali se nigde ne zaustavljamo. Dolazimo do sela sa mnogo novih limenih kućica. Stajemo u "centru" da se sakupimo, napravimo koju fotku i snimak, prilaze nam dvojica lokalaca. Od svih raspoloživih jezika, nekako se sporazumevamo na nemačkom. Nisam ni znao da ga se toliko sećam, učio sam ga rekreativno pre 10-ak godina... Oni su gastarbajteri, trenutno u obilasku rodnog kraja. Kažu da se svakog petka ili subote u tom selu održava bazar domaćih lokalnih proizvoda. Tog dana nije bio petak ili subota. Zovu na čaj, klopu, nude pomoć ako je potrebna. Standardno... Mi nešto nismo bili raspoloženi za zadržavanje pa nastavljamo dalje. Ovo je u centru sela Od jutros sam na vezi sa turskim Linesman-om. Mnogo nam pomaže u komunikaciji vezano za gumu. Bližimo se mestu gde se uključujemo na glavni put za Ordu i Čeda treba da odluči da li skreće prema gradu ili nastavlja na suprotnu stranu sa nama. Kada smo stigli do raskrnice guma još uvek nije stigla na odredište. Međutim, dobili smo potvrdu da je očekuju u toku dana. Ovo je bilo dovoljno da Čeda zapali za Ordu. Prebacujemo turski SIM kod njega kako bi mogao da koristi Google mape i komunikaciju. Pravimo plan da Spaja i ja nastavimo vožnju TET trekom i da do kraja dana nađemo kamp mesto koje će biti što bliže asfaltnom putu kojim se Čeda može vratiti. Nas dvojica u obližnjem gradiću (Mesudiye) točimo gorivo ali odlučujemo da se ne snabdevamo hranom za večeras. Potencijalno riskantna odluka jer nam se i ranije dešavalo na ono što na karti deluje kao gradić u realnosti bude samo gomila razbacanih kućica bez naznake prodavnice. Verujemo karti koja kaže da se u narednom mestu, 50-ak kilometara dalje, nalazi prodavnica. E, i sladoled smo pojeli. I odbili poziv za čaj na pumpi. Mesudiye se nalazi na oko 1000m visine i ubedljivo je najniža tačka koju ćemo tog dana posetiti. Posle gradića pratimo asfaltni put prema mestu Çambaşı Yaylası. Penjemo se dugo i konstantno. Ove dve fotke su čisto varanje. Sa asfalta smo skenuli 50m na jedan vidikovac. Ali hajde da to ostane tajna. U jednom trenutku izlazimo na visoravan. Do mnogih okolnih vrhova se odvaja neki puteljak. Imam neverovatnu želju da ih istražim. Međutim, Spaja je ispred mene i nema smisla da se razdvajamo. Vožnja asfaltom svakako prija. Saobraćaj je praktično nepostojeći i može lepo da se uživa. Apsolutno nemamo predtave šta da očekujemo od Çambaşı Yaylası. To je samo još jedno od bezbroj naselja koja su ucrtana na karti duž rute. Dočekuje nas prijatno iznenađenje. Turistički planinski gradić. Centar je zatvorena pešačka zona i prilično je živo. Do prevoja gde planiramo da se nađemo sa Čedom, po karti, imamo još 60ak kilometara (ko zna kakvog puta, ali do sada smo naučili da očekujemo odlične makadame...). Dovoljno je rano da ne osećamo nikakvu presiju. Šetamo, napadamo lokalnu pekaru, lokalnu prodavnicu sira i supermarket. Nekako nam je jasno da ćemo kampovati visoko i da vatra neće biti opcija. Dakle, izostaju roštilj kobasice... Na žalost, prodavnica je od svetlo plave sorte, a to znači da izostaje i pivo. Mislim da u ovo doba dobijamo definitivnu potvrdu da je guma stigla kod majstora. Svima nam je laknulo, rešen je veliki problem za ostatak putovanja. Čeda šalje fotke sa plaže, kuva se na 35 stepeni... Koristimo priliku da na "trgu" popijemo čaj. Računamo da u najgorem slučaju tih 60ak km, sa pauzama, prelazimo za manje od tri sata. Ali ništa nas nije moglo pripremiti za ono što sledi... I sad, bilo bi prilično kurvanjski ovde napraviti presek, zar ne? Zbog toga to neću uraditi Dakle, odmah na izlasku iz mesta dočekuje nas zemljano-makadamski put. Savršen, kako i dolikuje. Spuštamo se u neku dolinu, odmah potom penjemo na drugu stranu. Više se i ne sećam kada je nestalo vedro nebo. Sada su svuda iznad nas oblaci, a kako se penjemo sve više oni nam postaju bliži. Ne deluje kao da će kiša, ali biće šteta ako magla sakriva krajolik. Vidimo jedan manji vrh do kog bi se moglo popeti preko livade. Imamo vremena, imamo lagane motore. Ovakvi izleti su jedan od glavnih razloga zašto sam oduvek hteo da imam manji motor. Realno bi se na ovaj vrh bez muke popeli i većim motorima, ali sigurnost i osećaj slobode koji mi uliva lagani motor je predivna. Na vrhu, oko četrdesetog sekunda na snimku gore, mesto koje bi bilo prilično atraktivno i zgodno za kamp. Mala zaravan, sa dve strane zaklonjena od vetra. Prerano je za to, ima još dosta da se vozi. Od gradića smo prešli dvadesetak kilometara. Par kilometara dalje oblaci se na trenutak razilaze. Pravo ispred nas se ukazuje impozantan vrh. Koliko su vremenske prilike promenjive, pokazaće naredne dve fotke. Nastale su u razmaku od pola minuta... A minut pre toga osim puta nismo videli ništa! Minut posle je bilo praktično sasvim vedro. Kroz šalu dolazimo do predloga da pokušamo uspon. Ako ne do vrha, onda dokle bude moglo. Činjenica da je na GPS-u ucrtan POI je zapečatila plan. Uspon se desiti mora. Naredni klip je dugačak. Ali, ako treba jedan klip iz ovog putopisa pogledati, ja preporučujem da to bude baš ovaj. Ima i 4k ko voli Ceo pokušaj uspona bez seckanja kadrova, Spaja vam je kamerman. Uglavnom, nalazimo neke tragove koji se odvajaju sa glavnog puta ka vrhu. Padina u startu uopšte nije strma i vozimo direktno uz brdo. Tragovi vrlo brzo nestaju tako da smo na livadi. Nagib postepeno postaje jači, u travi je razbacano kamenje. Meni od položaja počinju da gore podlaktice. Da, nikada nisam znao lepo da vozim na strmijim uzbrdicama. Samo što uglavnom ne traju po par minuta... Nisam iskoristio priliku da zastanem i odmorim na "zaravni". Kako teren postaje sve strmiji, Kove počinje da gubi snagu. Odlučujem da stanem ali u trenutku gubim ravnotežu. Ne moram ni spominjati da je "nizbrdna" noga daleko iznad tla. Motor pada u minus jer bi drugačije bilo dosadno. Spaja stiže par sekundi kasnije. U želji da stane i pomogne pravi radi isti trik kao i ja. Dakle sada imamo dva motora koja leže na boku, u minusu, na prilično strmoj padini. Sve se to dešava na oko 2500m visine. Podižemo motore i prevrćemo ih na "lakšu" stranu. Tako će teže da curi gorivo, a može svako samostalno da podigne svoj. Konačno imamo vremena da malo predahnemo. Da shvatimo gde se zapravo nalazimo. A nalazimo se na nestvarnom mestu... Popeli smo se tristotak metara visinske razlike od makadamskog puta. Toliko smo visoko da dobar deo oblaka gledamo sa gornje strane. I opet moram da pomenem draž laganog motora. Ja se ne bih usudio na ovaj izlet da sam bio Tuaregom ili bilo kojim težim motorom. Ne zato što ne mogu, već padaju skuplje i veoma ih je teško podići. Čeda bi Stroma isterao verovatno gde i mi, al' on se ne broji Spaja predlaže da nastavimo uspon. Međutim ja nemam potrebu, verovatno ni mogućnost. Sa mesta na kom se nalazimo smo videli da do samog vrha nije moguće stići. Padina postaje sve strmija a travu zamenjuje kamenjar. Rizikovati pad, povredu ili oštećenje motora nije donosilo nikakvu nagradu. Već sam bio oduševljen što smo tu gde jesmo. Dakle, spuštamo se do puta i nastavljamo dalje... Ovde ću ipak napraviti pauzu. Kasno je, ima još dosta toga da se ispriča a ne želim da zbrzam. Dakle: NASTAVIĆE SE

Jedna od meni dražih deonica na FG. Od Krušedol Prnjavora do grebenskog puta. Snimak je duži, cela deonica.

Obrnuh danas 200+km. U povratku kući sam zakačio nešto atarskih puteva i jedan lep off na Fruškoj gori. Ide to fino, mada mislim da bi se trebalo poigrati ogibljenjem. Imao sam dva momenta kada se prednji točak pobunio, a daleko od toga da sam nešto forsirao. Rekao bih da ovaj model više naginje opuštenijoj vožnji. Odvozao sam i deo Partizanskog puta na Fruškoj. To je bilo uživanje, čak i ovako u razradi Sledeća fotka je iz serijala "Prikaži dosadu". Motor od 400 kubika, u razradi, na autoputu... Prilično rasterećen, naravno. Ostavlja mnogo vremena i prostora za kontempliranje. @lemy Iskreno mi ne pada na pamet da se navikavam na street mod. Ne znam zašto takvo zlo od odziva ubacuju na motore. Mislim, znam naravno, ali ne da bude obavezno.

@Motorcyclist Ne moze tako, nisu kompatibilni @lemy Verovatno tek tamo na prolece. Trenutno ima prioritetnijih stvari za razvoj.

Danas je stigao i na mene red da isprobam 390-ku. Šta znam, prilično sam hteo da mi se ne sviđa motor i da kažem kako je sranje... Ali. Ciklistika je dobra, baš lako se vozi i upravljiv je. Kočnice su odlične. Zaštita od vetra je skroz dobra - za moje pojmove. Farovi odlični. Položaj sedenja je ok, ne znam šta bih drugačije. Trebala bi mi duža vožnja da to procenim. Čini mi se da je i ogibljenje skroz korektno. Nije premekano, ležeće policajce solidno upija (MT radije odskoči). Kilometar zemljanog puta nije bio nikakav test pa ne bih komentarisao kako se ponaša na off-u. Motor je nov, imao 15km na satu kada sam ga uzeo a napravio sam oko 100km. Do 4000 obrtaja ne postoji. Na 5000 postaje živ a preko baš i nisam išao. Čekam da prođe prvi servis. Recimo da je od 5000 sasvim u skladu sa kubikažom. Dakle ne puca od snage, ali ide pristojno. Jako mi se ne sviđa odziv gasa u "Street" režimu. Ručica toliko nelinearno reaguje da je za mene neupotrebljivo. U početku je potrebno mnogo zavrtanja za malo rezultata. Na žalost ovo ne može da se podešava. U "Off-road" režimu je ovo mnogo bolje, ima direktniji i linearniji odziv. Ovo je jedini mod u kom taj odziv može da se menja što je baš šteta. Ulični režim sa ovakvim odzivom bi bio dobar. Ovako će me naterati da stalno vozim u off-road modu, što znači da će biti drndanja oko paljenja i gašenja ABS-a. ABS ostaje isključen nakon gašenja motora (makar zadnji, makar u off-road modu. Druge kombinacije nisam probao) što mi se sviđa. "Rain" mod na ovakvom motoru mislim da nema nikakvog smisla. Odziv na gas je još nelinearniji nego u uličnom režimu. Sve u svemu, iznenađujuće prijatan utisak. Nije mi za poređenje ni sa Kove 450 (390-ka je malo kulturniji, civilizovaniji motor) a ni sa MT-om. Ja ga lično ne bih razmatrao za kupovinu, al' mislim da ću ga rado vozati kada se ukaže prilika.

@shomsi Vozio ja, "pomalo". Prošao sam svuda gde sam naumio, to uopšte nije sporno. Stari KLE se baš lako vozi. Jedino što nema jurcanja i adrenalina. Ima nekoliko ograničavajućih faktora: -Prvo, a to su ponovili i na novom, jeste upravo to malo rastojanje od tla. Pre nego što sam podigao motor na oba kraja, veoma redovno se dešavalo da se nasadi na kamen ili bilo šta. A ovde pričam o laganoj, opuštenoj vožnji. -Drugo je ogibljenje. Prosto nije dobro. Ja sam na kraju pozadi stavio Wilbers amortizer i postalo je bolje, ali svakako ne dobro. Napred bi mogla da se napakuje neka USD vila ali to je ozbiljniji poduhvat. To bi verovatno dosta popravilo situaciju, ali nas dovodi do treće stavke. -Ram nema dovoljnu krutost, naročito posle doadvanja produžetaka na prednju vilu (videti stavku jedan). Na bilo kakvom bočnom nagibu motor se uvija (zamisli dugački kolotrag sa blagim ivicama) i ne uliva nikakvo poverenje. Prvi put kada sam seo na neki moderniji motor, konkretno je bio Tuareg 660, shvatio sam koliko je KLE zapravo ograničen. I postalo mi je jasno zašto sam na grupnim vožnjama često bio među sporijima, iako sam davao "sve" od sebe. Banalan primer, koji je daleko od ekstrema: po makadamu ili atarskom putu KLE-a ne možeš slučajno voziti preko 50-60. To mora da bude svesna odluka i tada deluje kao da se baš juri. Tuareg (a i svi trenutno aktuelni modeli koje sam imao prilike da probam, uključujući i 450MT) u istim uslovima vozim 80+ uz veći osećaj kontrole i sigurnosti. Na 100 mi je psihološka granica gde prestajem da se osećam ugodno. Motori mogu još. Tako posmatrano, ovaj novi KLE će sigurno biti drastično bolji za vožnju od starog. Mislim da je besmisleno porediti, ipak je 35 godina generacijskog jaza. Samo treba biti svestan realnih mogućnosti i potpuno zanemariti ono što pokazuju na promo snimcima i sa profi vozačima - ovo se odnosi na sve motore.

"Radi" se novi I dalje nema ko da ga pravi, makar ne zvanično.

Ja bih uvek gledao da se to maksimalno spusti. Zato i pitah da li imaš neki konkretan razlog za podizanje. Ja sam na KLE- uvek putovao samo sa repnom torbom (50 ili 80l iz Louis-a, kako kad). I primeti se razlika u upravljanju zavisno od položaja torbe. Ploča je već relativno visoko a nalazi se iza osovine zadnjeg točka.

Ja ove nove Mitasove oznake nikako da pohvatam. Sve su "enduro trail", a onda dolaze plusevi, XT-ovi i koješta

Super je odrađeno, svaka čast. Pitanje: Zašto si toliko podigao repni kofer? I ovako je fabrički nosač dosta pozadi, ti si ga baš mnogo podigao.

Ako i ima taj on-off momenat ja ga ne primetim. Svi novi modeli koje sam vozio zadnjih par godina (izuzev 1300GS) su osetno gori po tom pitanju. MT-a mogu da moduliram između nula i minimalno gasa kao da je sa karburatorima. Motor je u potpuno fabričkom stanju. Sasvim moguće da varira od primerka do primerka.

Točak od 17 inča nije smak sveta. Motor po svojoj koncepciji svakako nije orjentisan ka vožnji van asfalta. Al' jbg, svi u klasi imaju 18, to je trenutno neki standard. Ono što ga, po meni, sasvim isključuje iz priče vezane za vožnju van asfalta (osim lepo uređenih makadamskih i zemljanih puteva, i to lagano) jeste rastojanje od tla. 17cm je stvarno premalo. U kombinaciji sa hodom ogibljenja od 20-ak cm, to znači da prilikom sabijanja ogibljenja do kraja skid plate utiskuješ 3-4cm u podlogu. MT ima 22cm što je korektno. Obzirom da oko ogibljenja nisu naveli nikakve konkretne podatke, mogu samo pretpostaviti da je loše. Loše iz ugla konkurencije. Da, jasno mi je da je budžet bajk i da je početnik ciljna grupa. Ostavljam mogućnost da se motor vozi odlično po asfaltu. Nema smisla to komentarisati pre probe. Znam da me MT oduševio u prvih 10 sekundi, a i dalje me oduševljava.