Motorciklisičke priče

[vidakn 2456 Napisano Avgust 3]

Kakva vremena...
Samo nastavi, vraća mi se mladost i neke stare uspomene.
U to vreme sam vozio i menjao razne tomose a priželjkivao da jednog dana posedujem MZ-a ili Jawu.
Čežnjivo sam išao do Beograđanke i gledao je satima kao neku devojku koja stoji i pozira ne obraćajući pažnju na mene...

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

[PremieRacing 4186 Napisano Avgust 4]

Admini, Admiri, ja imam sve tekstove sređene za lakše čitanje pa vas molim da se neko, ko može, javi i samo prekopira postove...

[MIHO 967 Napisano Avgust 4]

БОКА
Последња шанса се током дугог низа година активног коришћења била већ офуцала.Више ту није долазила добра екипа као некада.Почели су да се однекуд појављују неки уморни људи депресивни када се опију.У такву средину су и девојке престале да долазе па је место које је некада прштало од зезања и акције постало некако тужно и депресивно.Иако смо ми и даље давали све од себе да јој повратимо стари сјај,Шанса је полако пропадала.Ипак,после толико година проведених у њој баш нам је било тешко да је напустимо.Тако смо и даље навраћали али све ређе и ређе.Ситуација је притом била све суморнија и суморнија.Зато смо,циц по миц,дефинитивно прешли у Боку.У њој је било живота и акције.Томе је увелике доприносила и локација кафане у самом центру града.У рекордном року смо се баш блиско здружили са особљем и старим гостима да би се,на крају,понашали као да је објекат наше приватно власништво.Плаћали бисмо када смо имали.Када нисмо радила је црта.Главна фаца је био келнер Драган,припрост,хром човек из Лештана.Због његовог дружељубивог понашања,добре душе и поверења које нам је указивао,заволели смо га.Тако га је сваке вечери,пошто би због нас остао дуже и изгубио задњи аутобус за његову селендру,неко од нас било колима било мотоциклом враћао кући.Тако је Драги постао познат у своје село па су га поштовала сва четворица лештанских бајкера.А Лештани,село мало,се очас навикло на брујање мотоцикала.Покадкад би нам Драганова жена скувала кафу када бисмо га довели кући у зло доба.И никада се није ни намрштила на нас када би касно у ноћ доводили кући киднапованог келнера.Чак су нас и на славу звали.
Када се Бока кречила ми смо помагали.Активно смо учествовали и у постављању изложбе слика у кафанском простору.Слике је нацртао стари гост,саликар и пијанац.Изложба је била једна од најпосећенијих у граду.Свако ко би ушао у кафану по било којој основи био је посетилац.После њега,следећи је поставио и изложбу карикатура и графика.Ми смо направили изложбу фотографија са мотопциклистичком тематиком.На тротоару испред кафане свакодневно је текла изложба мотоцикала.И она је итекако добро била посећена.Након свега тога Бока је добила и неку награду за“најуметничкији угоститељски објекат“.Келнер Драги је цветао а промет се осетно повећао.На зидовима кафане је била стално постављена изложба разгледница из целог света.Ко год би се затекао негде у белом свету,послао би разгледницу на адресу кафане а Драги је сваку од њих педантно качио на зид.Тако смо имали и зидне новине.Колико год да је била гужва у кафани,наш сто би нас чекао празан.Тако је Драги исказивао поштовање и захвалност што смо препородили његову кафану.Драги је био добар и захвалан друг.Неизбежни пропалитети су по некада навраћали али се нису примали.Прво,ми смо имали сва ексклузивна права на све типове срања и нисмо волели да нам се било ко меша у посао.Друго,сваки инцидентни лик би се брзо повлачио чим би схватио да против себе нема појединца већ комплетну поставу кафане са све службеним особљем.Заједничко зезање и међусобна толертанција је од свих нас који смо ту редовно висили,створило нешто као“проширену породицу“.Појављивали су се и нови људи а,Богу хвала,навалиле су и нове девојке.И исто као некада из Шансе полазили смо на путовања само овај пут из Боке.Ту су склопљене многе успешне везе,као и везе које су се окончале катастрофом,то јест браком.Ту смо,без икаквог стида,довлачили разне странце које би обавезно понела атмосвера па би одлазили очарани и после слали разгледнице из белога света. А Драги би их качио на зид као да су туристичке зидне новине.Једном приликом Драги изнесе сву силу неотпакованих воћних сокова.Препали смо се да није наумио да нам уведе прохибицију.Наш вапај мирно је одговорио.

„Ма не бринте се децо,идем да их бацим,истекао им је рок.“
А онда су се појавили урбанисти.Та стока лоповска и примитивна уништила је све што је ваљало у овоме граду и све што је имало душу.Као да им је било мало места на Новом Београду и у Земуну где су до миле воље могли да ређају своје стамбене лего коцкице и праве стакларе,те станолике конзерве,они су напали на стара и вредна здања и,знајући да тако нешто лепо нису били у стању да направе,уништили су срце града и убили живот у њему.Кафане које су имале душу и свој лични живот,претворили су у кафиће без ичега и клубове за одабране.А тамо су одлазили само ретки,у умној патњи нестасали.Мудрост представља благо и она се даје онима којима је богатство сувишно.Људи су покушавали на све начине да одбране места као што су биле“Бока“,“Три листа дувана“,“Млава“,“Чубурска липа“  и многа друга,бранећи тако своју младост,свој протекли живот и боју једног лепог времена коју су алави примитивци активно брисали.На крају су својим телима бранили багерима да се приближе и руше.Али,како шут са рогатим нема шта да тражи,тако су одговорни морони све то порушили,обрисали нам пола живота низашта и отворили врата тоталном примитивизму који сада влада.Нека им је на част.Њихова деца ће живети у таквом свету и бити таква кавом су их они направили.То ће ваљда бити добра освета,али онај стари дух и културу више нико неће моћи да поврати.Трагедија је била у томе што смо се тек решили комунистичке простоте када су навалили ови нови,још гори и још тупавији.И више усхићени гости неће поново долазити овамо већ ће се они,као непожељна и понижена банда,вуцарати по негостољубивом белом свету па се враћати назад као да нигде нису ни били.А такав свет није онај у коме би ми желели да живимо.И ми смо нашу Боку успешно бранили.Били смо мало јачи па се одбрана отегла на неколико година да би је на крају ипак срушили.Јебо их воз који их је донео.Нама,незадовољним грађанима који смо то још из својих џепова морали и да платимо преко пореза и других државних одирања,није преостало ништа до да преузмемо освету у своје руке и изштанглирамо целу ту екипу рушитеља и правитеља грађевинских чудовишта,и да их тако спречимо да овом граду и нама,његовим житељима,не праве више штету а и да се увек сете шта су нам урадили рушећи Боку и многе друге сличне старе зграде.Немилосрдно су уништили нашу Боку,ишчупали су је као кваран зуб,притом уништавајући  најлепше делове наших протеклих живота.Ипак,нисмо им поломили ручице које само штету наносе већ смо дигли руке.Били смо преслаби за такву борбу.Мурија је била на страни агресора па смо морали да се повучемо.Сада на месту Боке стоји нека одвратна модерна зградурина без душе и без лепоте,зградурина којој је наум био само да што више заради новца,остало је потпуно неважно.А новац служи да би био потрошен.Како га неко троши,такав му је и живот.Стицање богатства за многе није значило крај беде него само промену њене врсте(Епикур).Но,то спада у домен размишљања и филозофије а то су дисциплине које су такође убивене па о њима не вреди ни говорити.Поред места где је некада била наша Бока више не пролазим.Нисам ни обратио пажњу шта су тамо подигли и дали има нека кафана на том месту.Не интересује ме.Ја тамо сигурно отићи нећу.Знао сам оригинал,пребедна замена ме не интересује.Од мене ни банке видети неће.Ни Шанса није боље прошла.Њу,до душе,нису срушили и то само зато што јој локација није интересантна за подизање неког солитера,али су зато од ње направили посластичарницу.Каква брука!Та кафана је споменик младости моје генерације.Сви они оштри момци,борци,скандал мајстори и весељаци постали су посластичари!До душе,тако су и народни хероји постали будале.Да су само то упропастили,небих ни реч рекао.Али када бих направио списак шта су грамзиви паметњаковићи све уништили од свега онога што смо волели,у чему смо уживали и шта смо крвљу бранили,вероватно бисмо,као лемури,сви извршили ритуално самоубиство дављењем на ушћу двају река испод Авале.Овако,док нас још има,остајемо као незгодни сведоци и борци против лажи и преваре.Па докле можемо.
 

[MIHO 967 Napisano Avgust 5]

КАЗНА

Зиме су тада биле дуге,хладне и са пуно снега.Радни људи су се у главном грејали на дрва и угаљ.Централно грејање је било тек у развоју.А тада се појавио тип грејног тела које је убрзо постало хит-„нафтара.“Смешна једноставна креација која је трошила лож-уље.Јеврејски настројено грађанство је исто то гориво трпало у возила на дизел јер је тако вожња била скоро па џабе.А онда су наишле кризе и поскупљења горива.Једна,друга,трећа криза и лож уље више није било јефтино.Полако је почело и да нестаје са пумпи.Ускоро су људи почели да се масовно ратосиљавају нафтара.А скоро свако домаћинство је имало макар по једну.Те кризе и поскупљења успешно је преживео само непобедиви шпорет“Смедеревац“који се,у срећи и весељу,ево пуши и дан данас.

Стојан је,до душе,био из друге екипе мотоциклиста али је догађај вредан помена.По природи набусит и неконтролисан у избору речи,замерио се једном момку из његове екипе.То није био сукоб високог интензитета па је захтевао само поуку и опомену,тек да Стојан мало дисциплинује своју језичину.Момак је баш био маштовит и смислио је добар штос.Тада су се сви огласи давали у   Политици и Вечерњим новостима.Политика је за такве акције била број један.Специјализованих гласила за огласе није било.

Једнога дана освану у новинама у рубрици огласи овакав текст:“Продајем Јаву 350,врло брзу,или мењам за неколико нафта пећи“.Уз то је ишло и име,презиме и адреса несрећног Стојана.Убрзо му на врата навалише најразноразнији људи вуцарајући нафтаре на све могуће начине.Стојан се нашао у чуду.Никако није могао да схвати шта се догађа и зашто га нападају људи са нафта пећима.Убрзо је изгубио нерве и почео да се свађа са придошлицама.И овом приликом његова језичина га је опет увалила у проблем.Када се све завршило,цела улица је била затрпана нафта пећима.Највише њих је било набацано око Стојанове капије.Није могло у кућу да се уђе.Људи који су довлачили нафтаре побацали су их около када су схватили да од посла нема ништа.Приде Стојанов безобразлук их је мотивисао да пећи не вуку назад кућама јер и овако никоме нису требале.Стојан је дуго хистерисао.Прво,намучио се небили се решио гомиле пећи а,друго,никако није могао да схвати ко му је монтирао игранку.Зато се дерњао и претио.Како ништа није научио  ускоро је уследила следећа поука.Овога пута је улица била затрпана стакленим флашама и срчом до колена.Комшилук је изгубио нерве па су се у срање умешале и надлежне службе,Стојан се бацао и пенио али је починилац остао у дубокој илегали.

Штосови се више нису понављали па предпостављам да је Стојану ипак нешто дошло из дупета у главу.

КАЗНА

Зиме су тада биле дуге,хладне и са пуно снега.Радни људи су се у главном грејали на дрва и угаљ.Централно грејање је било тек у развоју.А тада се појавио тип грејног тела које је убрзо постало хит-„нафтара.“Смешна једноставна креација која је трошила лож-уље.Јеврејски настројено грађанство је исто то гориво трпало у возила на дизел јер је тако вожња била скоро па џабе.А онда су наишле кризе и поскупљења горива.Једна,друга,трећа криза и лож уље више није било јефтино.Полако је почело и да нестаје са пумпи.Ускоро су људи почели да се масовно ратосиљавају нафтара.А скоро свако домаћинство је имало макар по једну.Те кризе и поскупљења успешно је преживео само непобедиви шпорет“Смедеревац“који се,у срећи и весељу,ево пуши и дан данас.

Стојан је,до душе,био из друге екипе мотоциклиста али је догађај вредан помена.По природи набусит и неконтролисан у избору речи,замерио се једном момку из његове екипе.То није био сукоб високог интензитета па је захтевао само поуку и опомену,тек да Стојан мало дисциплинује своју језичину.Момак је баш био маштовит и смислио је добар штос.Тада су се сви огласи давали у   Политици и Вечерњим новостима.Политика је за такве акције била број један.Специјализованих гласила за огласе није било.

Једнога дана освану у новинама у рубрици огласи овакав текст:“Продајем Јаву 350,врло брзу,или мењам за неколико нафта пећи“.Уз то је ишло и име,презиме и адреса несрећног Стојана.Убрзо му на врата навалише најразноразнији људи вуцарајући нафтаре на све могуће начине.Стојан се нашао у чуду.Никако није могао да схвати шта се догађа и зашто га нападају људи са нафта пећима.Убрзо је изгубио нерве и почео да се свађа са придошлицама.И овом приликом његова језичина га је опет увалила у проблем.Када се све завршило,цела улица је била затрпана нафта пећима.Највише њих је било набацано око Стојанове капије.Није могло у кућу да се уђе.Људи који су довлачили нафтаре побацали су их около када су схватили да од посла нема ништа.Приде Стојанов безобразлук их је мотивисао да пећи не вуку назад кућама јер и овако никоме нису требале.Стојан је дуго хистерисао.Прво,намучио се небили се решио гомиле пећи а,друго,никако није могао да схвати ко му је монтирао игранку.Зато се дерњао и претио.Како ништа није научио  ускоро је уследила следећа поука.Овога пута је улица била затрпана стакленим флашама и срчом до колена.Комшилук је изгубио нерве па су се у срање умешале и надлежне службе,Стојан се бацао и пенио али је починилац остао у дубокој илегали.

Штосови се више нису понављали па предпостављам да је Стојану ипак нешто дошло из дупета у главу.

[MIHO 967 Napisano Avgust 6]

ДОБРО ОРГАНИЗОВАНА БАНДА СА НОВОГ БЕОГРАДА

Сезона је управо прошла.Досадне јесење кише су разједале наше добро расположење и претиле гадном зимом.Времешна возила су јуначки изгурала сезону али су скоро сва била зрела за реанимацију.Такве акције су спадале у зимске радости полетне омладине.Мотоциклисти,у немогућности вожње по зими,под„зимским радостима“су подразумевали ваљање по мемљивим подрумчинама и шрафљење угинулих крндеља.А тада нам се посрећило.Родитељи двојице браће,сталних чланова екипе,су имали викендицу на мору.Како су управо те године постали пензионери,одлучили су да се поштено одморе не толико од  дугогодишњег вредног и самопрегорног рада,већ да се ратосиљају на неодређено време,и што је дуже било могуће,лудих синова и поврате животну енергију коју су им ова двојица идиота скоро сасвим потрошила.Нама је то легло као шамар на око.Добили смо на слободно располагање велики празан стан у војном солитеру на Новом Београду.То је значило да имамо савршену базу за ту зиму,стално место за глуварење и журке и,што је најважније,одлично,суво и топло место где смо могли сви заједно да радимо око мотоцикала и припремамо их за следећу сезону.На општи ужас станара официрског солитера,који је више личио на касарну него на стамбени објекат и у коме су владали војни ред и дисциплина,једно петнестак мотоцикала је лифтом у више наврата однето на тринести спрат.Већ то умало да није довело до револуције.Лифт“Давид Пајић“је одржавао кућни савет који се баш трудио да исти лепо изгледа и да другови официри уживају док им диже дебела тела на жељене спратове.Зато је у кабини имао огледало које је огледатеље правило знатно тањим него што су били као и слике разних предела што осунчаних,што под снегом,а редовно је брискан по стриктном распореду хигијеничарског дежурства у згради.Титове слике није било зато да неко неби помислио да вољеног маршала може да воза горе-доле ко год хоће.Лифт се није смео оптерећивати због штедње.“Паја Давић“се баш није одликовао трајношћу и квалитетом па је лифт морао да се пазти и штеди.Уколико би рикнуо,до поправке се ваљало начекати,па би барем половина дебелгузана из солитера заглавила по болницама због изненадних абнормалних напора при форсирању безбројних степеница.Зато је брзом акцијом увежбаних и добро организованих станара,солитерска војна обавештајна служба(„Свос“)одмах сазнала за илегалну акцију која се одиграла,сазнала је и у који стан су мотоцикли унети и исти је одмах стављен под присмотру.Кућни генералштаб,маскиран у кућни савет,моментално је ступио у акцију.Хитлер је успевао да их изненади(а од тада више„ништа нас није смело изнеадити!“)и затекне неспремне,моторџије неће!Уво на вратима је замењивало шпијунске“бубице“,војне другарице супруге су активирале“радијо Милеву“и сви су будно пратили сваки корак и познатих и непознатих који су се мотали по инкриминисаном стамбеном простору.На велику жалост шпијунско-осматрачке службе,важно шпијунско оружје,кључаонице,су се показале безкорисне.У војни солитер су уграђена нова чуда наше напредне индустрије“Елзет браве“које су се истина теже обијале али се кроз њих током процеса вирења није могла видети ни бела мачка.То је озбиљно умањивало обавештајне податке.Али у стану узетом у обраду осим гласног рокенрола и повремене дреке ништа се сумњиво није могло чути.Поред тога,ништа се ни интересантно није догађало.Само је циркулација сумњивих лица била осетно повећана.То није обесхрабрило добро увежбане станаре.Напротив.Изазов је додатно распалио њихову жељу за акцијом запарложену током мирнодопских услова.У том солитеру су становали носиоци високих чинова у ЈНА,а они су се добро разумели у свој посао.Није то била војна боранија!То су били људи који су спавали међу зидовима који имају уши,поваздан се носили са биолошким феноменом,а то је непријатељ који никада не спава,и који нису веровали да постоји бољи ауто од Москвича а командовао им је ботанички феномен јединствен у целоме свету,бела љубичица од нула кома једну тону.Таквим људима је све било сумњиво и претило је да пољуља вредности антифашистичке борбе и комунистичког система.Они су мислили и живели на свој начин.Због лепог васпитања и осећаја велике и недодирљиве моћи,дозвољавали су себи да,без стида и срама,забадају носеве где год им се прохте и то још сматрају сасвим исправним и оправданим.У осталом,сви смо знали да“Озна све дозна“,па смо морали да трпимо ту шпијунажу.Нас лично ни мало нису занимали ти“балкански шпијуни“.Ми смо терали своје и није нас било брига шта се мува по тим шупљим главама.Они нас нису занимали али ми њих итекако јесмо.Како и неби када се,о ужаса,ту пред њиховим очима и на њиховој слободној територији ствара илегална империјалистичка организација заснована по западном узору и која поштује вредности трулог капитализма и то,да ствар буде јиш гора,још и витлају ту неким моторима а добро се зна да се тиме баве само барабе,дезертери и пробисвети.Притом стварају и велику буку којом покушавају да скрену пажњу радних људи на себе и тако повећају број својих присталица.А то је дебело потсећало на Цију и сличне непријатељске службе.Зато су се организовали по свим препорученим партиским смерницама.Поваздан су звирили,распитивали се около и забадали носеве у све ушта су могли.Солитерска илегална ћелија је радила пуном паром на сакупљању оперативних података.Без пардона су долазили директно на врата да провере шта се то унутра догађа и то“у име свих станара солитера“.Сматрали су да је њихово право да улазе у станове и њушкају по њима.Видно су се изненадили што њихови чинови нису палили код нас.А и како би палили кад их ми нисмо знали а приде нисмо показивали ни најмању намеру да се са њима на лицу места и упознајемо.Бунили су се због буке.Од три до пет после поднева се спавало и тада ни мува није смела да се чује.После тв дневника,у осам навече се још који сат толерисало шуњање на прстима по солитеру а отом се ишло на спавање па је само друг лифт имао ту привилегију да диже буку.Није се смело ни гласно разговарати а камоли звецкати алатом при раду око мотоцикла.Такође су протествовали због свега и свачега.Највећа и никада смирујућа дрека се надигла када су схватили да није поштована наредба о поштеди лифта и топлом мајчинском односу према њему већ да је јадни“Давид Пајић“био изложен неоправданом и надасве штетном преоптерећењу током не дозвољене,илегалне и тајне акције уношења мотоцикала на тринести спрат.Такав безобразлук,неовлаштено прекорачење команди и небрига о друштвеној имовини захтевали су неодложну акцију.Зато су почели да нас спопадају по ходницима и у другу лифту.Како су мотоцикли већ били унети и на тој локацији је требало да остану до пролећа то уопште нисмо обраћали пажњу на нападе.Лако смо их скидали са врата провидним дезиформацијама.На пример,ја сам био заскочен на самом уласку у лифт.

„Ко си ти и шта тражиш у овоме солитеру?“дрчно ме је запитао трбати брка опасно се испрсивши при том.

„Ко пита?“одговорих.

„Мајор Грховац.“

„Која је ваша функција мајоре Граховац?“

“Ја сам војно лице...“

Не питам вас то.Која је ваша функција у овој згради?“

„Ја наступам у име кућног савета.“

„ Не питам вас то.Слушате ли ви мене мајоре Граховац?Питам вас која је ваша функција у овој згради?“

„Ко си ти балавче да мене пропитујеш?“

„Ја сам курир Мирко(Славко пази мајор!).Овде сам на тајном задатку.Треба да се нађем са куриром Славком  небили изменили тајну пошту(види едицију:“Партизански курири Мирко и Славко“у издању“Дечијих новина“из Горњег Милановца).Зато одступи друже Граховче и не ометај курира на задатку.Мрски окупатор то може да искористи.Сваки тренутак је важан.Нема времена за губљење.“

Стајао је забезекнуто и бленуо у мене.Није могао да поверује да је будући регрут толико безобразан и да га вуче за нос.

„Ти то мене зајебаваш?“просиктао је.

„Браво друже Граховац,пуно вам је требало али сте се ипак досетили.Наравно да вас зајебавам.Шта те заболе ко сам и куда идем?Гледај бре своја посла.“

Уто је стигао и лифт.Мало сам погурао друга мајора да бих могао да ућем у лифт,затворио врата и отишао пут тринестог спрата остављајући маторог морона да се чудом чуди шта га снађе.Још једна анегдота ће ближе објаснити какав профил људи је ту живео.Добар део је био из шесте личке са зарозаним женетинама и дроњавим потомством које је са муком склапало просто проширену реченицу.Један дечко је добио на поклон пса,прелепо штене Немачког овчара.Око тога се надигла дрека јер је кер за двориште и ланац а не за војни солитер.Некако су то прогутали јер солитер није имао двориште.Једнога дана исти момак је враћао пса из шетње кадли му се на улазу у солитер препречи станар.Наравно,официр ЈНА.

„Где си ти пошао сас ту џукелу?“запита дечка.Није баш да се драо али је добрено подигао глас.То небили сав прштао од ауторитета.

„Идем кући.“одговори овај.

„Е не може!“

„Чика тај и тај,шта вам је?Како не могу кући?“

„Не може њемачки пас у војни солитер!“

Ту се момку смучило па је нахранио чика тог и тог говнима,одгурао га са врата и отишао са псом кући.Шта је после било нисмо сазнали због неоправданог пропуста наше шпијунске салужбе која је имала сексуалне проблеме,тј.болео их је ђока за важна догађања у солитеру па нису ни сакупљали драгоцене информације.

Борбу са војним наклатама на себе су преузела браћа.У осталом и они су били чланови њиховог клуба војних параноика ниског и-ку.Прво су им запушили уста рачуном.Један мотоцикл је рецимо тежак као два одрасла човека(ето што ти је сељак,мора да дрпи на мери макар се и о мотоциклу радило).Значи,нисмо прелазили пожељну носивост чиме друг лифт није оштећен нити је његова трајност доведена у питање.Како то нису прихватили и наставили су да се буне тврдећи да лифт није намењен дизању моторизације на тринести спрат,обећали смо да ћемо се при првој селидби организовати и држати константну стражу испред лифта па нека онда лепо на леђима носе низ и уз степенице фрижидере,ормане,замрзиваче и остало.Остали су запрепашћени.Нису могли да поверују да је такав безобразлук могућ од цивила и то још будућих регрута а још на туђој и окупираној територији.Да су могли да се дочепају наших података сви би се моментално огребали за службу у ЈНА и то на елитном месту-Албанској граници,и у још елитнијим родовима.Пропустили би они нас кроз шаке још ту,на њиховој територији али је постојала сасвим основана сумња да ћемо се бранити а то би у пракси значило да би се огребали за дебеле батине.То је бар било тактички-оперативно сасвим јасно.На крају смо дигли руке од будала и препустили браћи да се са њима прогањају.То су им биле комшије а и били су од исте сорте.Како врана врани очи не вади,нисмо стрепели од сукоба.Браћа су знала како са ким треба да се опходе.Тако је,на наше чуђење,неко увођен у стан и гошћен а неко са све ципелом у дупету најурен са прага.А када је сумња у нечасне радње у стану на тринестом спрату достигла врхунац а трачеви фантастичне размере,свима је постало јасно да тако више не може и да се одмах нешто озбиљно предузети мора.Пошто нама ни на крај памети није падало да предузимамо било шта а нарочито не да по наређењу које је издао кућни савет напустимо положај,то се једнога дана делегација станара из војног солитера,са све униформама на себи,запутила право до станице народне милиције задужене за ред и мир на Новом Београду.Тамо су  друговима народним милицајцима потанко објаснили шта су открили проницљиви,добро обучени и самосвесни станари.Ни мање ни више,провалили су илегалну базу опасне разбојничке банде која је лукаво свила своје лоповско гнездо у срцу војног солитера где су били најсигурнији јер никоме живом неби пало и на крај памети да је разбојничка база у војно-стамбеном објекту,па су тамо преправљали крадене мотоцикле са намером даље илегалне продаје и стицања прљавог новца а и ко зна шта су све још радили незаконито.Да су пили и пушили то се поуздано знало.Народна милиција,наравно,одмах поверова стручном кадру народне армије.Па како и неби,колеге су,иста су школа а и коефицијенти интелигенције су им ту негде.Зато милиција,не буде лења па већ сутра дан бане на гајбу и то тачно по достављеним информативним податцима,у време када смо сви били на окупу.Одмах се видело да је акција била сасвим случајна и неприпремљена и да ниодкога из солитера нису добили никаква обавештења.Ето,банули тек онако,по полициском инстингту.А цео солитер се ту нашао сасвим случајно као спонтано окупљена радознала група грађана.Упад у сумњиву локацију одиграо се тако што су органи звонили а неко им је отворио,а отом се,мртав ладан као да је дошао млекаџија,окренуо и раздрао:

„Хеј грбавче,тражи те мурија!“

„Уведи их,сада ћу ја само да обришем дупе!“уследио је одговор.

Грбавац је,наиме,баш у том тренутку празнио дебело црево.Видевши да је фактор изненађења пропао и да је наша контра обавештајна служба ваљано урадила задатак,то јест да смо знали да стижу и да смо их чекали,ма само што им кафу нисмо ставили да је не пију хладну,ушли су у објекат као сав нормалан свет.Одмах су темељно изњушкали целу гајбу.Нашли су свашта.Десетак раскомаданих мотоцикала,неколико још увек целих,до пола попијену гајбу“Бип“овог пива,брдо алата,седам пакли цигарета разних марки и разне потрошености,доста прљавог веша и брдо мусавих судова.Нашли би они још много што шта али су ту дигли руке јер је било очито да је даљи претрес потпуно бесмислен.И тако је почело светско срање које су направили себи,нама и,по највише станарима.

Док су њушкали по стану нађоше пуну чинију саобраћајних дозвола.

„Аха!“раздра се пуб,“А шта је ово?“

„Саобраћајне дозволе.“мирно одговорисмо.

Још увек нисмо схватали озбиљност ситуације нити то да смо третирани као озбиљни и окорели криминалци.Ми смо мислили да су нас станари тужакали и да ће мурија да мало проњушка па,када ништа не нађу,да оду одакле су и дошли.

„А шта ће оне овде?“

„Ту их држимо све на гомили да се не погубе.“

Милиционер поче да узима дозволе и трпа их у кесу.

„ Шта радите то?“питах ја.
“Шта те брига?“безобразно одговори пуб.

„Како шта ме брига?Зашто ми узимате саобраћајну дозволу од регистрованог мотоцикла и то је возило још на моје име?“

„Зато што је то доказни материјал.“

„Какав доказни материјал?Зашта су ти докази?Хоћете и моторе да носите?“упита Тоша.“Хоћете да вам их запакујемо или ћете овако,у кесама?“

„Немој ти да си безобразан.“обруси орган.

„Ја безобразан а ти ми на моје очи крадеш мотор!Сада ћу да зовем мурију!“

И ту сада настаде препирка и паметовање.Како су милициске замлате понеле све осим признаница за одузете ствари,а и видели су да су испушили јер је све било регуларно то се муриски препад завршио наређењем да сутра сви лепо и чопоративно одемо до станице на информативни разговор.Отом милиција напусти положај остављајући разочаране станаре јер је све прошло олако,без акције и људских жртава.Неудача(ћорак)!Видели су и они да ту нешто није у реду али су још увек веровали колегама из војне обавештајне.Нема везе,мислили су,стиснуће они нас па ћемо пропевати.

Права игранка је почела тек сутра дан.Ми смо се лепо упристојили па правац мурија.Сви фини и дотерани.Ко нормалан иде у мурију да се тамо прси?Наступили смо као да смо екскурзија из Пачева у разгледању станице народне милиције.Ишли смо у колони по двоје.Само што се за руке нисмо држали.Пионирске мараме и ђачке књижице нисмо понели.То би вероватно било превише.И луд би видео да се зајебавамо.Неки сав опасан бркати пуб нас све прими у канцеларију.Била је прилична гужва и није било довољно столица па је већина нас подупирала зид.Сви смо једва чекали да циркус почне.Ја сам стајао испод географске карте СФРЈ која је тада још била цела.По наређењу опасног,сви повадисмо саобраћајне дозволе из кесе у прилогу, и стависмо их на сто.Са зида нас је мрко гледао маршал Тито.Пуб се надува и направи на још опаснијег,па ће опако рећи:

„А шта је ово?“

„Које?“питао сам ја.
Нисам знао нашта је мислио пошто је одсутно гледао кроз прозор доле у реку.

„Ово овде.“
При том је,не окрећући главу,показивао на брдо дозвола побацаних по столу.

„Саобраћајне дозволе.“

„А какве су то дозволе?“

„Од мотоцикала.“

„Од којих мотоцикала?“

„Од наших мотоцикала.“

„Јел овоме добро?“питао сам се.“Шта пита глупости које и сам већ зна?Ма то мора да је нека пандурска заврзлама али,шта ћу,власт је то па морам да радим како каже.“
Неискусан у пубовском послу,нисам схватао да је то део редовне процедуре изнуривања изгредника.

А где су вам ти мотоцикли?“настављао је опасни брка.

„У Булевару Лењина,тамо где сте били.“

„На тринестом спрату?“

„Да.“

„Имате петнест мотора на тринестом спрату?“

„Да.“

„Шта раде толики мотори на тринестом спрату?“

„Поправљају се.“

„Јел то нека радионица тамо?“

„Није.

„А шта је онда?“

„Приватан стан.“

„Јел ти то мене зајебаваш?“грмну опасни тако ненадано да сам одскочио у назад.А отом сам се досетио да је то све режиран циркус за препадање али и да лако може да буде увертира за лековито батинање.Зато сам се смирио и вратио свој ритам.

„Не.“одговорих мирно.

„Причај онда.“режао је он.

„Хоћу,“рекох ја“,мада нисам баш сигуран да знам шта желите да знате.“

„Све.“

„Добро.Почнимо од мотоцикала.Мој мотоцикл је регуларан,уредно регистрован на моје име.Имам важеће дозволе,и возачку и саобраћајну.Мотоцикл поправљам код друга у стану са осталим момцима.То радимо зато што је стан велики па можемо да сви будемо заједно и да се помажемо.И остали мотоцикли су регуларни.Родитељи су о свему уредно обавештени и немају ништа против.Шта би још желели да знате?“

Опасни се баш био намргодио.Устао је и шеткао се кроз просторију.Мало су му притом сметали нагурани чланови екипе па је и жељени ефекат због скученог оперативног простора био танак али је ипак успео да покаже сву своју опасност као и то да се тешко уздржава да нас све не испребија и отом,као банду лопова вредних свакога презира,осуди прво на мучење док све лепо не признамо а онда на стрељање три пута дневно за пример осталима.За почетак свог зликовачког мучења,нама није дао да пушимо.Ми смо били пуни разумевања мада смо сви били пушачи.Да смо сви запалили пљуге убрзо се неби видели од димчине.Зато смо ћутали и трпели кризу која се помаљала са сваким новим стресом.А сурови се и даље,као усран голуб,вртео по скученом простору очито смишљајући нове страхоте за нас неподобне.

„Шта хоћу од вас?А?“мрмљао је себи у браду.

Ту је направио драмску паузу.Опет је замишљено гледао у реку.У себи сам разматрао проблем милиционера филозофа.Прва могућност је била да гледа у реку јер га њен тихи устаљени ток смирује па може да се опусти и изконтролише па да нас,бедне лопове,посрнуле личности још у развоју и срамоту за наш самоуправни систем,не побије и тако учини добро дело.Друга,далеко вероватнија могућност,била је да је гледао у реку и вероватно размишљао како да нас подави у њој без сведока.

„Хоћу да одмах признате шта сте крали!“раздра се.
Очито му је командант Сава Ковачевић био узор.То се видело и по томе што је видно био исфрустриран јер је Саво својом гласином заталасао целу Зеленгору а овај несрећник ни лустер са две сијаличице од шездесет вати ни померио није.Стрина.

„Нисмо крали ништа.Ми нисмо лопови!Ми смо узорни омладинци који само воле и порављају своје мотоцикле.Уместо да нас похвалите што учествујемо у акцији“техника народу“коју је сам Друг Тито препоручио за правилно усмеравање и развијање омладине,ви нас овде набеђујете да смо лопови!“
Иако сам осетио да сам се опасно приближио моменту када ће суровом да дојади што га један клинац вуче за нос па ће почети да дели шамарчине,лик младог Корчагина је био превише јак у мени.Био сам на бедему техничког развоја наше домовине и морао сам да се искењам до краја макар ме и ишамарао.

„Нас су до сада хвалили што смо проникли дубоко у сложену технику,што поштујемо смернице друга Тита и што смо накупили толико знања да се упуштамо у борбу са компликованим моторним возилима иностране производње и у тој борби побеђујемо.Пробајте ви да поправите мотоцикл.А ми,још мало,па ћемо и тенк моћи да поправимо.А ви нас,ни криве ни дужне,стрпасте у лопове.Јел можда треба специјална дозвола за поправљање мотоцикала у стану?“

Иако сам очекивао да ће мој патриотско-механичарски говор бити прекинут шамарчином,а зачудо није,ипак сам решио да прекинем даље излагање по свим питањима.Инстингтом омладинца који се служио мозгом а и који је познавао рад ретких сивих ћелијица у милициском мозгу,осетих да сам се врло приближио граници када речи бивају замењене далеко ефикаснијим методама то јест батинама.И он и ја смо знали да се просеравам али и да сам у праву.Помињање маршаловог имена целој ствари је давало озбиљност али је и компликовало.Само је било питање дали ћу умети на време да се зауставим или ћу се занети и претерати што би довело до већ поменуте друге васпитне методе,оне што је из раја изашла.На срећу,на време сам укочио.Па нисам ја џабе у своје време био пионирски руководилац.Ту сам изоштрио своје ораторске способности.То ми је сада помогло да се зауставим у задњем тренутку.А и морао сам,по сваку цену,да спречим да неко други из екипе узме реч јер би нас тада засигурно изубијали.

„Јел тако?“просикта сурови.

„Јесте.“храбро и непоколебљиво одговорих ја.

„Е сада ћете лепо сви да ми дате писмене изјаве и да набројите све што сте крали.Јер јасно?Иначе сте најебали!Јасно?“

„Јасно.“одговорисмо ми,па прионусмо да пишемо изјаве.
Поделили су нам свима по“Тоз“ову хемиску оловку и папира по избору.По унапред припремљеном договору сви написасмо исте изјаве.

„Ја,омладинац тај и тај,од родитеља тих и тих,са станом ту и ту,неправедно оптужен за крађу,лоповлук и нанаошење материјалне и моралне штете грађанима наше социјалистичке федеративне републике Југославије,при  чистој свести и без принуде,признајем да сам свој уредно регистрован мотоцикл марке те и те,регистарски број тај и тај,уз помоћ другова однео на тринести спрат зграде у улици Булевар Лењина број тај и тај,са намером да тамо,уз помоћ другова,отклоним квар настао на возилу услед коришћења истог у сезони те и те године.Свечано се заклињем да ништа украо нисам и да сам неправедно оптужен.“У потпису:омладинац тај и тај.

С обзиром да се радило правом озбиљном документу,иако су се неки од нас противили,избацили смо предлог да напишемо како је једино што смо крали деци крали кокице а бабама зубне протезе.То би свакако било превише па би се вероватно огребали и за батине.И овако смо се провукли без табања јер је брку страшног мрзело да чита гомилу изјава већ их је само тутнуо у фијоку.Тако нам је после тога дозвољено да се разиђемо у групицама од по један.

Али,не лези враже,ствари су тек почеле да се запетљавају.Понесени успехом заједничке акције војске и милиције у урбаним условима,неко од војних лица је објавио у сутрашњој“Политици“,главним гласилом за целу Југу,како је здруженим снагама војске и милиције разоткривена и разбијена добро организована банда крадљиваца мотоцикала са Новог Београда.Још,ко нађавола,ту се упецао и неки инспектор који је то и потврдио.Он нам је био кум за јавност,то јест он је смислио наше разбојничко име.То се изродило у невероватан циркус.Сматрајући да није потребно и да не треба  да их низашта секирамо,родитеље нисмо још били укључили у игранку.Забављали смо се сами.Прво смо уредно сваки час позивани на рапорт што сами,што у групицама.После смо се одомаћили па смо навраћали у станицу пред путовања и пред празнике да се другови органи не брину ако се не одазовемо позиву јер смо оправдано отсутни.На крају смо ишли када би нам пало на памет.У мурију  смо ишли као у исповедаоницу.Ако смо намеравали било где да мрднемо морали смо прво да се јавимо.То је било подношљиво док је била зима.Али када је отоплило и када смо постали мобилни цела ствар се окренула на спрдњу.За нову годину смо дошли да пријавимо групни одлазак на дочек у викендицу у Гроцкој са непознатим трајањем а и да им пожелимо срећан рад и боље резултате у новој години.Наравно,ногом у дупе су нас избацили из мурије.Касније,кад год би нам било досадно отишли би у мурију да се разонодимо.Шатро,биће сумњиво,дуго нисмо били.Стварно не знам како су нас трпели.Претпостављали смо да солитерска Озна није хтела да призна пораз па су јахали несрећне пубове који су зато морали да нас трпе а и сигурно су сазнали да су и друг и другарица,родитељи браће,војна лица са високим чиновима па није баш упутно било потезати непопуларне методе истраге.Међу необавештеним родитељима се тада налазио и легандарни партизан Милољуб Крџић,кога ћу обрадити у једној од следећих прича.Тек са тим лудаком нико није хтео да се качи.

Целу ту спрдњу је прекинуо“АФЖ“.Другарице мајке,које су све време у илегали пратиле ту акцију не знајући дали су им деца посрнула и одала се криминалу или не,закључиле су да им се смучило што им деца више времена проводе у милицији него у школи па су одлучиле да ступе у заједничку акцију и истерају ствар на чистац.Једнога јутра група мајки,све торокуша до торокуше,не најављено бануше у,до тог тренутка,мирну полициску станицу.Бануле су са јасним задатком да спасавају децу и породичну част.Наравно,ми смо одавно пре те акције све признали милим мамицама а како нисмо били криви ни по којој основи а били смо домишљата младеж,то смо се одмах досетили како да минирамо народну милицију која је очито баш наумила да нас дави барем до пензије.Мурија нам је била крива за све па и за то што је неко због константног стреса попустио у школи,што је Свиња поново почео да лоче а Сима се нагојио као мече јер му је због секирације ненормално скочио апетит.Мајкама смо лепо признали да нисмо цвећке али да нисмо ни лопови ни криминалци.Па исте те мотоцикле би иначе шрафили код мене и у још пар употребљивих подрумчина да нисмо пронашли бољи,већи,топлији и,што је најважније,здравији смештај.А и мотори су се далеко лакше уносили и износили лифтом него кроз подрумске сломиврате.Ту је главну улогу играо онај леп лифт са огледалом које утањује и сликама симпатичних пејзажа.А милиција је ваљда том приликом наумила да нас јаше све док не признамо да смо сами себи украли моторе.Мајке су ипак мало сачекале,да не пренагле,а када им је све постало јасно кренуле су у акцију.Бесне другарице мајке су умарширале до пред бркину канцеларију.Када је промолио брк из собе имао је шта да види-ходник је био пун наелектрисаних жена.Ноћна мора за сиротог мушкарца.Био је затечен бројем накострешених другарица мајки спремних за напад.Његова позната суровост се распала у парам парчад.Чак се није трудио ни да буде опасан.Као да је нањушио шта га чека.

„Шта је то са нашом децом?Јесу ли нешто урадили против законито?“сиктале су.

„Туц,муц,овај,то је правило службе.“вадио се пуб.

„Ма јесу ли они направили нешто или нису?“

„Нису,они су само осумњичени.“

„Осумњичени,зашта?“

„Сумњиви су да муте са моторима.А и порекло мотора је сумњиво.“

„Порекло мотора сумњиво?А то што смо им их ми купили,јер то за истрагу нема везе или смо сада  и ми на листи сумњивих па ћете и нас сваки час да повлачите по станици?Него,друже инспекторе,пошто су деца више у милицији него у школи,или их лепо запослите да буду и они милиционери или нам пуштајте децу на миру.“

„Не може то тако.“промуца брка,сад већ обичан човек.

„Итекако може“,распали  Јелка,“и ми се мало у то разумемо.Сада ћеш друже да видиш како се то решава.“

При том устаде и пошто се разговор одраслих преселио у канцеларију да деца не слушају,отвори врата.Ми узмакосмо да нас не провале да смо прислушкивали.

„Улазите унутра!“дрекну.
Ми послушно уђосмо,ко пачићи мали.У канцеларији је владала гужва као у аутобусу градског саобраћајног.

„Ви магарци,јер сте опет нешто забрљали?“

„Нисмо тетка Јелка.“

„А шта ћете онда овде сво ово време?“

„То би ими волели да знамо.Ми само слушамо наређења.Већ смо комплетну станицу научили напамет.“

А онда је пуб направио кобну грешку.Негде у дубини његовог мозгића оформила се мисао да је он власт и да нико други не може да води главну реч на његовом радном месту осим њега.Ту га уједе гуја па крете на тврдо.Тиме је можда могао да заплаши нас,децу малу,али никако и другарице мајке.А од свих њих најмање је уплашљива била моја мајка.Да ствар по органа буде још гора,управо је она преузела банку.Мамица је умела и да се пошиба ако треба.То зато што би то задовољство увек гледала да преотме оцу који је ударао као Свети Илија а лако је губио контролу.Маман је претурила Хитлера преко главе а неће притупавог брку.А остале другарице мајке,све змија до змије,кадар искаљен у револуцији,спремно су чекале акцију.Када им се несрећни брка обратио оштро,муриски:

„Ма доста бре жене!Шта мислите,ко сте ви?“

Настала је таква дрека да је малтер отпадао са плафона а кара таван озбиљно претио да се обруши доле на присутне.Старо здање милициске станице се орило женским драњем у глас.Пуб се обезнанио.Од његове опакости није остало ништа.О себи је у том моменту чуо такве ствари да сигурно ни сањао није да ће се неко усудити у лице да му саспе а баш то му се и догађало.Сигуран сам да је озбиљно разматрао идеју да потегне службени пиштољ и све женетине побије ту на лицу места,али то није смео а ни муниције није имао довољно.Нисам баш био сигуран да му наши очеви неби отом пријатељски стисли руку и,у пролазу му дошапнули:

„Хвала мајсторе,спасао си ме!Јел да оставим коју кинту,макар за потрошену муницију?“

Али очеви су,по обичају,држани по страни,што даље од срања.Тамо где је требало да се дерња,свађа и подбада,ишле су жене.Очеви су били за озбиљна дејства.А жене су се биле баш распалиле после бркиног испада.Када је грдна дрека достигла максимум,Јелка је,једним продорним,оперским тоном,командовала тишину.То су са олакшањем прихватили и наши и њихови.

„Станите жене,да видимо о чему се ради.Па нису ни ови људи луди.Безобразни и прости јесу али луди нису.“

За добробит тишине и мирољубиве коегзистенције брка је прогутао ову пакост без реакције.То му је био најпаметнији потез тог дана.Кокошији хор је тешком муком одржавао дисциплину ћутања али су биле сложне.Тако се догодила до тада готово немогућа животна ситуација-мајке су занемеле!Наравно,то није било случајно.Оне су до танчина познавале технику заједничког дејства.То су биле жене које су се углавном добро познавале и дружиле.Добро су знале скоро сву дечурлију која су готово била,од малих ногу,заједничка.Па наравно да је Јелка добро познавала Вампира.Моји и његови родитељи су се дружили још пре наших рођења,истога дана смо Вампир и ја рођени,само сам ја окаснио два месеца,то смо обавили у истој болници,ишли смо у исто забавиште и обданиште,у исту основну школу,у исти разред и био је више код нас него у својој кући.Другарице мајке су калиле своје родитељство и заједничку акцију на нашим пређашњим срањима па,како их је било у изобиљу,баш добро су овладале тим умећем.А сада су ћутале и чекале прилику за нов напад.

„Шта су наша деца у ствари урадила?“запитала је Јелка која је на себе преузела улогу водитељке.

„Нису ништа,само су сумњиви.“одговори сурови.

„Шта сте рекли?Само су сумњиви?А ви их овде дрндате месецима.А зашто?“

„Па сумњиви су.“

„Па докле ће да вам буду сумњиви?До пензије?“

И тако је поново почело.Јелка је увек била чврст борац за правду,нарочито ако се радило о дечијој правди.Притом је имала и ненормално развијен апарат за торокање а њено високо образовање и речитост чинили су је веома незгодним противником.И мада је милициска станица била простор вредан поштовања и клизав терен за расправу,изазов је био јачи од ње.Ако не може да ухвати на дреку,може нешто друго да уради.Није се много премишљала.Устала је и,мртва хладна,узела саобраћајне дозволе,па их пред забезекнутим пубом,поделила власницима.Отом се окренула брки„тхе страшном“и скресала му у брк:

„Ми сада одосмо а ви видите штаћете.Деца треба да посећују школу а не милициску станицу.Ако имате нешто да додате обратите се другарици Спасић у писаној форми.Она је адвокат и радо ће прихватити овај предмет.“

Отом се све мајке дисциплиновано окретоше и одоше.Задња која је напуштала канцеларију гадно залупи врата тако да се кара таван само чудом није опучио на забезекнутог брку суровог.И ником ништа.

Убрзо се све заборавило.А када је мурија одустала и станари војног солитера дигли руке,нестало је напетости и постало је досадно.Тако је пропала“Добро организована банда са Новог Београда“.Али контра офанзива са смислом освете није.Дуго година после тога станари су плаћали цех.Мучили смо их на све могуће начине а храбри официри су ћутали.Да је у другу лифту била Титова слика сигурно би му  доцртали познати модел бркова.Тек да се официрчине немоћно ждеру.Мислим да је војним наличјима  најтеже било што су имали непријатељске илегалце у самом епи центру,у њиховој бази,у војном солитеру а ништа им нису могли.А и“Москвичи“и“Запорошци“су им били незаштићени на паркингу испред солитера,а ту је наша вештина„уваљивања пушки“далеко превазилазила њихове умне и физичке могућности.Вала су се наплаћали штете нанесене током војно-полициске акције напада на“Добро организовану банду са Новог Београда“.

[Pedja Ča 2350 Napisano Avgust 6]

On 14. 7. 2026. at 11:20, MIHO je napisao:

Slavoljub Milosavljević, Bugi, Slavko Bugarin......

Постао је члан екипе,убрзо је и мотор купио,постао одличан возач и искусан друмски вук.Звао се Буги,Славко бугарин,један од мојих најбољих другова.И са нама је остао до краја.

На жалост,Буги је мртав већ неколико година.

 

A ko je ovaj levo sa Slavkom Bugarinom

[Pedja Ča 2350 Napisano Avgust 6]

On 15. 7. 2026. at 11:46, MIHO je napisao:

И ПАД ЈЕ ЛЕТ

Нешто се догодило у мојој лудој глави што ни сам себи нисам могао да објасним али је било толико јако да сам само могао да се покорим и да гурам.Тренирао сам као манијак.Чекала су ме такмичења у џудоу.Трчао сам на ушћу,ишао на џудо и бокс а ни тегове нисам заобилазио.Имао сам најмање два тренинга дневно а по некад и више.Ма постао сам ватрени поборник здраве фискултуре.То је резултирало сјајном кондицијом,великом снагом,одличном разгибаношћу и вечито уморним стањем.Алкохол сам потпуно избацио из употребе и ретко бих се дрзнуо да попијем по које пиво.Мој напад самодисциплине наишао је на потпуно неразумевање у екипи.А како је свако чудо за три дана,то су се убрзо навикли.Како су се од мене већ нагледали разних будалаштина,знали су да само треба да сачекају да ме прође.На тренинзима џудоа смо радили пад унапред и преко десет људи.Ја сам емпириски утврдио да струњаче за џудо нису много мекше од асфалта.Тај опит сам успешно извршио у Призренској улици а на велику радост присутног грађанства.

Возио сам узбрдо ка хотелу Москва.Било је предвече и саобраћаја у улици готово да није било.Само се са леве стране улице шуњао један Хилман тражећи паркинг.Празна улица ме је повукла да мало заврнем гас.И када сам готово био поравнат са Хилманом,возач примети са десне стране улице паркинг место,намота волан и препречи се испред мене.Излаза није било па сам се закуцао у њега као ексер.Једва да сам стигао да аутоматски прикочим и,када сам га већ скоро ударио,одбацио сам се и прескочио аутомобил.Урадио сам пад напред баш као на тренингу,и треснуо подаље од места удеса.То сам тако лепо урадио,да ме је мој сенсеи Курта видео,срце би му било на месту.Инерција ме је подигла на ноге тако да сам претрчао још неколико метара.Када сам се зауставио,окренуо сам се и потпуно аутоматски,не размишљајући,потрчао назад ка олупаним возилима.На то су се отворила врата од Хилмана и три клипана су се надала низ улицу.Дотрчао сам до мотора и ту стао.На памет ми није падало да јурим за изгредницима.Још поштено нисам ни знао у каквом сам ја стању.Предпостављао сам да или је аутомобил украден или су побегли зато што су били пијани.Мотоцикл је био забоден у аутомобил и прописно слупан.Трули Хилман се буквално распао.Одћопао сам до оближње такси станице и замолио мајсторе да позову милицију.Док сам прилазио таксисти су ми пљескали.Очито им се јако допала моја акробација.Одмах су позвали мурију.

Када је стигла патрола прво се чудом нису могли начудити како то да нисам повређен јер је аутомобил изгледао као да је тенк прешао преко њега.Затим су покушали да одгонетну шта се догодило и где су нестали људи из Хилмана.Поновили су моје предпоставке.

„Крађа или пијанство.“мудро је закључио један од брка.“Вероватно ће сутра да пријаве крађу и тако покушати да се извуку.А ти мали,јел ти радиш у циркусу када ти није ништа?“

И док смо покушавали да продремо у тамне стране људског ума,однекуд се појавише она тројица што онако херојски утекоше.Дошли су до милиционера и сами се предали.Зачуђени милиционери који су већ били обавили свој посао по питању удеса стали су да испитују посаду Хилмана.

„А где сте ви били до сада?“питао је пуб.

„Побегли смо и сакрили се у парку.“одговорише.

„Од кога сте побегли?“

„Од њега.“

Притом сва тројица упреше прсте у мене.

„Зашто?Јел вас напао?“

„Није.“

„Па зашто сте онда бежали?“

„Прво смо чули ужасан тресак и видели како човек лети кроз ваздух као птица и пада на земљу.Били смо убеђени да му нема спаса јер је одлетео чак горе до такси станице.А он се само прекотрљао и,ко на филму,устао на ноге,окренуо се и потрчао ка нама.“

„И тада сте побегли?“

„Да,и то што смо брже могли.“

„Па што сте се уплашили?Шта сте мислили да ће да вам уради?“

„Мислили смо да смо толико курате среће да од свих људи на овоме свету ми нађосмо баш да се сударимо са Брус Лијем.“

И ту смо почели сви да се смејемо,и пубови и ја и изгредници и сведоци-таксисти.

Неки дан касније почела је реанимација мотоцикла.Почела би и раније да сам ја био способан за акцију.Како сам био далеко од Брус Лија а асфалт се показао као врло тврд,то сам се добрено угрувао.Чим ме је мало попустило навалио сам на ремонт олупине.Верна екипа је ударничким радом и налажењем делова из екипног штека,веома брзо оспособила возило.Глуви Таса је као чаробњак исправио рам да се није ни видело ни у вожњи осећало да је икада био крив а мотор је био и сјајно офарбан па је изгледао боље него пре олупавања.Осигурање је,зачудо,коректно и експедитивно исплатило штету,што се њима у то време врло ретко догађало.Помислио сам да су у међувремену били обавештени да је оштећени био сам мали змај па су уцвикали.Чаробњак из доза је био поприлично издашан јер је несрећно моторче изгледало као да је само за ђубре.

Ovo je razlog zasto sam mnogima kroz vreme preporucivao dzudo...Poceo sam sa istim u Vojnoj skoli...Bio je to dzudo sa dodacima...Toliko smo padali,napred,nazad,preko jednog ramena,preko drugog,treskali jedni druge o patos da je uslo u podsvest...Predposle godine sa skoro 50god u dupetu ,doduse na biciklu naidjem na crevo od hidranta prevuceno ukoso preko puta...ne ocekujuci da je crevo pod pritiskom(znaci tvrdo ko beton) naletim prednjim tockom koji izlete na stranu odbijen od creva,kao da mi je neko oteo biciklu ispod mene ...leteci kolut na asvalt i inercijom na noge,u majici....sam sebe nisam poznao. Mislio sam da cu se polomiti ko testija...ali nista. Hvala Vojvodi koji nas je maltretirao nekoliko godina. 

Zato dzudo je najprakticniji sport po meni...ne za tucu vec za zivot...

[MIHO 967 Napisano Avgust 7]

САКСИЈА

 

Овакав надимак могао је да добије само човек специфичне телесне грађе.Саки је био симпатичан дебељко грађен баш као наопако окренута саксија.Али спољни изглед није код њега био битан,њега су красиле унутрашње вредности.Саки је био толико талентован за буџење да је ушао у легенду.Грумф из стрипа о Алану Форду је наивно детешце у односу на нашег Саксију.При томе,Грумф је измишљен лик а Саки је прави да прављи бити не може.Барем је сто и кусур кила праве живе ваге тежи од стрипског јунака.Не постоји механички склоп који би рикнуо а да Саксија  не може да га набуџи.Колико би то после потрајало,то није важно.Нећемо сада о неважним ситницама.Постојале су основане сумње да је такав због потпуно необичних геолошких зрачења испод куће у којој је живео.То смо потврдили тиме што су још неки мало ментално нестабилнији станари из исте зграде показивали врло сличне симптоме.Проверили смо у геолошком заводу,испод  те куће сигурно није било старо индијанско гробље или неки пагански храм а о евентуалним баченим чинима нисмо имали могућности да се обавестимо па смо дигли руке од даљег истраживања и прихватили постојеће стање такво какво је било.Но,о томе нешто касније.

Једном давно код Мише јеврејина се појавила потпуно зарђала алнасер-динама пореклом од неке бајате Приме коју је Јеврејин негде испросјачио,наравно за џабе.Сви смо покушавали али нико није успео да растави то чудо небили га поправили.Ко све није безуспешно нападао на ту несрећну алнасер-динаму.На крају,поновио се случај Харлијеве пумпе за уље и Тријумфовог зупчења па је свако ко би дошао добијао ту творевину да се игра и покуша да је раскомада.И никоме то није пошло за чекићем.Саксија је наишао последњи.Веома се заинтересовао за случај.Узео је скаламерију у једну а чекић у другу руку,мало разматрао проблем па само чвокнуо чекићем зарђало чудо и оно се само распало.Због тога га конзилијум побеснелих буџатора умало није убио.Дугачак је списак његових буџаторских подухвата а још дужи пројеката који су се,истини за вољу,врло брзо распадали или остали не направљени.За почетак задржаћу се мало на његовом  маестралном подухвату.Саксија је чврсто решио да направи Мамута.Пошто је одувек желео да има мотоцикл који је сам направио и да не зависи ниодкога већ да може све сам да поправи и направи,Мамут је био прави избор.За омладину,“Минч мамут“је био једна огромна моторчина са погонским агрегатом од аутомобила НСУ ттс-а кога је у то доба правила нека приватна немачка фирма у најбољем швапском маниру.А то је значило да је све било рогобатно,огромно и предимензионисано.У то је стављен и повелики мотор из аутомобила за трке.Тако се добило једно огромно чудовиште које је пре личило на летећи камион него на мотоцикл.Наравно,такво нешто су возили само ретки лудаци.А краљу лудака је и то било мало па је решио још и сам да га направи!Пошто до тада у његове буџаторске успехе није спадало ни једно прављење Минч мамута,Саксија је сматрао да је сазрело право време и за то.Место настајања будућег чуда технике био је његов подрум.Као и све велике фирме,радове је започео скромно и у малом подрумском простору.Тако је и Харли почео у шупи али је напредовао и ширио производњу и просторије а Саки је,мало по мало,узурпирао комшиске подруме све док,на крају,није загосподарио читавим подрумским простором.За разлику од Харлија Саки није ширио производњу већ је само довлачио васколику фурду.То је сматрао примарним концентрисањем неопходног материјала.Ко год би се од комшилука бунио због илегалног освајања подземне територије,Саки би му уприличио посету до јуче његовог подрума а сада отпада који,да би га искрчио и поново направио у подрумске просторије,несрећни власник би морао да организује барем шесту личку.Саксији,наравно,није падало на памет да раскрчује драгоцену фурду већ је,напротив,уредно довлачио па је комшилук на крају добровољно капитулирао и дигао руке.То су преломили преко компензација.Саки им је,за узврат,поправљао аутомобиле и разне друге ствари а ови су били довољно у умној патњи нестасали да Сакијевом руком поправљана возила и разне друге ствари још и користе у саобраћају а и шире.Притом су у тим скаламеријама још и децу и псе возили.Неуми се легу код Сакија на брегу.Зачудо,нико није погинуо,обогаљио се,није избио велики пожар нити разорна детонација па су радови и надаље текли сасвим логичним током.Саксија је прво обијао прагове отпада све док није пронашао хаварисаног НСУ-а од кога је узео мотор.Успут је,наравно,на отпадима нашао и сву силу корисних ствари које је,педантно и у више наврата већ у зависности од богате понуде отпада,довукао у подрум.На крају се толико фурде навукло да су градитељи,када се говорило о евентуалном рушењу зграде  у којој је био подрум,рекли да толику фурду неће ни износити већ ће само да је залију бетоном и тако искористе као арматуру која ће,сигурно,истрпети евентуални земљотрес било које јачине а,највероватније,и сам атомски напад.После су заборавили на рушење,враг ће га знати зашто,и више се никада нису појавили.Вероватно су нањушили невероватно кармичко оптерећење те куће па су утекли на време.Да су,недај Боже,ту дигли неку солитерчину лудаци би се накотили у небројеној количини и то би постало неуништиво легло заразе.А велики конструктор је прво морао да уради генералну на самом погонском агрегату.То се отегло јер се дебели слатко наиграо буџатора.Када је мотор био готов почео је да прави рам.Већ тада се сасвим јасно видело да ће та справа,уколико икада буде вожена,бити опасна по живот и тешка као тенк.У поређењу са Саксијом Грумф је био претерано педантан,несклон правом буџењу,лош иноватор и прилично слаб познавалац мрачних тајни механике.Саки ту није штедео.Правио је рам да може да издржи тенк т 38(а врло вероватно и т80) ако буде преко њега прелазио.Вероватно поучен искуством вечито падајућег и ваздан сударајућег обезбеђивао се у напред.Први модел рама је одбачен још пре коначног завршетка радова јер је имао толико цеви и флахова да сам агрегат никако није могао да се натрпа унутра.Поред тога више је потсећао на кавез за велике птице или мајмуне средње величине него на рам од мотоцикла.Сходно томе,и тежина му је била адекватна па је само овећа и врло јака група грађана,сва у зноју,могла да га пренесе са једног места на друго.И то само на јако кратким релацијама.Други модел рама је био нешто лакши али зато знатно компликованији.Посвуда по њему били су тумори разних величина.То се Саксија учио да вари.Са другим моделом рама остварио је емотивну везу и није хтео да одустане од њега ни када је већ било јасно да је промашио све и да неће моћи ну свећицу да промени ако прво не извади мотор из рама а за то му је требало само неколико недаља тешког рада.Цела та спрдња је трајала годинама а за сво то време се возио својом верном Јавом која је,на необјашњив начин,још била у комаду.Зграда у којој је живео и буџио наш Саксија очито је имала нека чудна геолошка зрачења јер,као што смо већ закључили,тешко да је могла да буде подигнута на старом индијанском гробљу или на месту неког разрушеног паганског храма.Инфекција буџаторства се незадрживо ширила међу станарима.Вероватно се ту и зачела идеја да и Срби имају талента али свет је био плитке памети па наши такмичари нису пуштани у дуеле са тупавим странцима што је продужило трајање ове цивилизације.Први се Саксији придружио комшија конструктор пловних објеката.Неоткривени геније је смислио да направи чамац који ће бити толико лак да ће просто летети водом а отпор ће му бити толики да га готово неће ни бити.Прво је од шпер плоче тестерицом за“Ото“(опште техничко образовање) исекао костур чамца.Онда је све то педантно спојио“Дрвофиксом“и направио оплату од станиола са паковања јогурта и киселог млека.Било је ту,да не грешим душу,и нормално пакованог станиола али је он ретко коришћен јер се није уклапао у општи,супер спортски,изглед будућег пловила.Зато је коришћен у главном за унутрашњу декорацију скаламерије.Данима је занесени комшија копао по ђубрету и довлачио тамо нађени станиол који је отом педантно обликовао и спајао на неки сасвим непознати начин.Саксија,као добар комшија и конструкторски сапатник му је такође скупљао станиол само што он није тако темељно рио по ђубрету.Због Саксије смо га и ми сакупљали.Иако је пројекат био исувише једноставан,ипак је Саки пристао да комшији буде главни технички консултант.Зато је вероватно конструктор новог типа брзих пловила Србије преживео поринуће свог брзопловног чеда.А пре поринућа другог по реду подрумског пројекта,појавио се још један ингениозни конструктор.Овај је правио летилицу.Замисао је била да агрегат од Томоса 15сл покреће велику елису и то све да се носи на леђима са качењем на грбу као да се радило о руксаку.То је већ била озбиљна конструкција за коју се Саки веома темељно заинтересовао и смишљао најразноразнија техничка решења.Буџатори су радили пуном паром.Ми смо их обилазили и пратили како ствари теку а своје учешће смо ограничавали на надопуну драгоцене фурде,појединачне идеје и корисне савете.Први је завршио пројекат градитељ брзог пловног објекта.Цела екипа је присуствовала свечаном поринућу пловила.“Сребрна стрела“је Шкодом 120л однесена на Савско језеро.Тамо је скинута са крова аутомобила али није о њу разбијен шампањац због основане сумње да би могао тешко да оштети нежну оплату пловнога објекта а да се притом флаша сигурно не разбије,већ је само исполивана пивом.Отом је пројекат потопљен у воду.Онога тренутка када је конструктор поносно крочио у њега,преломио се на половини,преклопио попут кљуна џиновске птице и прогутао свога творца,па су заједно потонули.Испливао је само конструктор.

Летећи објекат није ни тестиран.Пројекат је присилно прекинут.Када се други високоумни конструктор испентрао на кров и спремао да полети у небеске висине,дошли су му жена и деца и убеђивали га да их не направи удовицом са сирочићима.Жена му је приде и обећала да ће се,ако погине,развести од њега што је овог јако погодило као домаћина,човека и конструктора.Како су наглас нарицали његови ближњи,очинско срце је попустило а очинска љубав победила па је,за добробит људских бића,пројекат напуштен.За сваку сигурност летеће чудо је демонтирано а Саксија је добио Томосов агрегат на поклон.Опасност да Саки шизне и крене стопама браће Рајт није долазила у обзир као могућност јер је нејаки Томос једва вукао његову дебелу телесину по земљи а камоли по небу.На земљи се управљач моторног возила још и могао помагати гуркајући се дебелим ножицама а у ваздуху гурка није радила.Осим тога,у случају летећег дебељка,и комшилук би био против јер ако би пројекат по обичају заказао и Саки се уместо полета стрмекнуо са крова зграде,онако мечкаст би могао озбиљно да оштети неко од паркираних возила па је и о томе ваљало размишљати на време.

 

Колико знам Мамут ни до данашњег дана није завршен.Једном,на неком путовању,срели смо правог Мамута и правог изворног идиота који је возио то тенкче на два точка.Није било никакве шансе да немца спасемо од Саксије.Навалио је на власника Мамута као смрт на бабу.Сва срећа те је и швабо био манијакалан тип са очитом дијагнозом,па су њих двојица сатима причали и измењивали искуства о прављењу борних кола на два точка.Поред тога Саксија је прецртавао у блокче“Липа мил“(на коцкице ради прецизнијег представљања односа нацртаног у простору)поједине детаље које је уочио на возилу и који су му били од непроцењиве важности за даље буџење.Тек када се добро намучио,предложио сам му да исте сликамо.На крају смо морали на силу да га отргнемо од Мамута и припадајућег швабе јер је постојала опасност да те две душе постану толико блиске да се на крају и узму те да надаље живе у срећном буџаторском браку.Када смо одлазили Саксија је махао немцу као прави домаћи издајник а и немац је махао њему.

Списак Сакијевих буџатопских подухвата је подугачак али небих даље о томе јер би се радило о тексту за буџаторе специјалисте па би за разумевање штива била неопходна додатна стручна спрема.Зато би се само кратко осврнуо на још један подухват јер је исти тако изгледао да је изазивао велико интересовање грађанства.Већ сам помињао екипни аутобус Там пионир.На њега је Саки,ваљда први у свету,монтирао климу.Тако је на крову аутобуса поносно стајао велики стари фрижидер који су сви јако заинтересовано гледали не схватајући чему служи,а неки су се и крстили не могавши чудом да се начуде конструкторском полету и маштовитости креатора.На Сакијеву велику жалост пројекат је убрзо демонтиран да неби отпао и убио некога нарочито при високо ризичном наглом кочењу.То нам дуго није опростио.Упорно је тврдио како је фрижидер савршено осигуран од отпадања али му нико није веровао.А како су неверне томе радиле и на техничком прегледу,то је присилно пристао на болну демонтажу свог пионирског подухвата.

PS. Čudnih podzemnih voda je kod nas bilo širom Srbije....

 

 

[MIHO 967 Napisano Avgust 11]

ДОЈЧЕ ВЕШ МАШИНЕН

После једва педесетак година вредног котрљања српским још мало па глатким друмовима,лагери у предњем точку Рајковог ВМВ-а испустише племениту душу и самлеше своје куглице у прах.Прах,праху.Да ствар буде још гора екипа се спремала да тих дана крене на пут.Рајко је по природи био мурдар и све је радио у задњи час.Тако је и дочекао да пред сам пут мора да јури делове којих за тај модел заостао од мрске окупаторске војске,није било ни у антикварницама.Ко нађавола,нико није ни знао од чега су пасовали  лагери.На крају се,преко воље,запутисмо код маторог преваранта Рекалића који је имао везу у војном отпаду и све БМВ-е који су се раздуживали у војци и полицији он је куповао и после продавао као делове по ценама као да су од злата.Међусобно се баш нисмо волели јер смо били екипа која је увек налазила начина да га заобиђе и не купује код њега а и радо смо помагали и другима па смо тако,по његовом виђењу ствари,успели много пара да му избијемо из џепа.Ма тај као да је био рођени брат Титовог кардиолога.Али,овога пута нисмо имали излаза.Морали смо да му дођемо на зицер.Нас неколико отпорнијих на провокације оставили смо мотоцикле на улици и ушли у двориште.Лагере није имао али је зато сав био надрндан и безобразан као да смо дошли да крадемо.Таман када смо кренули да одемо кад  се улицом проломи паклена ларма.То је био стигао чика Воја Иванишевић на свом Нортону 750 командо.Стари мајстор на мотоциклу из снова.Био у пролету па свратио,тек онако.Поздравили смо се са пуно поштовања према старом мајстору и учитељу а њему би мило што се мотоциклистичка омладина тако лепо и пристојно влада.

„О Зоки,шта ћеш ти овде?Па ти не возиш БМВ-а?Ти оно беше возиш Тријумфа?“

“Ма не,јуримо нешто за овог петстотињака.“

„А шта вам треба?“

„Лагери за предњи точак.Нигде их нема.“

 

 

„Зар их нема овај овде?“

„Или нема или неда.А и баш га брига да их тражи.“

„Нећете их ни наћи.“прогуњђао је зли чича продавац који је такође чуо Нортонову дреку па изашао да се јави чика Воји.

„Ајде бре баксузе,што мучиш ту децу?Е јајаро једна,дај деци лагере.“рече чика Воја.

„Немам.“

„А где могу да нађу одговарајуће?“

„Не знам.“

„Добро,ако ти нећеш ја ћу да им помогнем.“

Приђе нам близу таман толико да циција није могла разговатно да чује шта смо причали,па нам рече:

„Идите децо у представништво Горења и купите лагере од веш машине.То вам је добар немачки лагер а иста је мера као БМВ-ова.

„Стварно?“згранусмо се ми.

„Стварно,ако немате радапцигер свратите до мене,даћу вам.“

„Имамо,најлепше хвала чика Војо.“

„Ништа децо,и да знате,добри су то лагери.Има да се навозате са њима.“

Домаћин се прво надурио а отом се претворио у уво јер очито да ни он није знао за податак.Стуштили смо се до Горења и купили лагере.Знали смо да ће јајара успети да измољака доброг чика Воју да му ода тајну па ће онда да купи све лагере који постоје на залихама.Зато смо само пустили глас код осталих буџатора о новом открићу.А захваљујући веш машини Рајко је те године ишао са нама на море,слатко се навозао и направио гомилу срања по обичају.

 

PS.VOJIN IVANIŠEVIĆ
Rođen, 22.03.1906. u Beogradu
Jedan od najboljih motociklista u Beogradu. 
Među prvima pokrenuo inicijative za osnivanje moto-kluba u Beogradu, te pravljenje trkačke staze.
1928 godine postiže prvu pobedu na trkama na Avali, vozeći motocikl marke Sarolea.
Poslednju trku vozio je kao osamdesetogodišnjak na stazi Košutnjak.
Umro je, 04.05.1990. u Beogradu...

[MIHO 967 Napisano juče u 09:59]

КРАТКА

Вртели смо се по Минхену већ скоро сат времена.Изгубили смо се.Више нисмо знали ни шта ћемо ни куда ћемо.Паркирали смо мотоцикле и покушали да се споразумемо са немцима.Били су фини али џаба,лоше нам је ишло.Уто је наишао један обичан човек.

„Здраво буразеру у туђини“,казах ја,“помагај ако Бога знаш.“

И ту се ми слатко испричасмо и малте не изљубисмо.Он нама на чистом српском језику објасни како да стигнемо у“Бандитен штрасе“и још нам све то и нацрта на папирчету да се не загубимо.Поздравили смо се као браћа рођена па он оде.

„Јели“,питао ме је другар са којим сам путовао том приликом,“како си знао да је наш?“

„Једноставно“,одговорих,“видео сам му тетоважу Јна на руци.“

Отом смо наставили пут смејући се.