Motorciklisičke priče

[MIHO 690 Napisano pre 5 sati]

НОВИНЕ

Тада су мотоциклисти били једни од највећих корисника новинске хартије.Није се радило о погрешним хигијенским навикама већ се новинска хартија немилице трпала пре вожње испод јакни небили се тако одржала нормална телесна температура.Тачније речено,само су новине могле ефикасно да спрече смрзогуз током вожње у невреме.На доњем делу тела носио се по зими такозвани“унтрцигер“.Српски речено,дугачке гаће.За младе и окретне са добром циркулацијом,сматрало се срамотом носити их.То је била призната опрема,али за деде.А када загусти,унтрцигер се облачио у највећој тајности.Како се тада гајила мушкост и очеличење,нарочито се пазило да нека припадница супротног пола не примети шта се носи испод панталона.Такво нешто се сматрало поприличном бруком а онај који је то носио стрином и кењкавом смрзотином.Тада сам потајно дрпио фине кожне рукавице које је тетка заборавила приликом посете код нас па,пошто је било ладњикаво,цврцнула је мало више да се згреје и тиме ми дала алиби,то јест,онако малкице обрљављена могла их је изгубити било где.Наравно да сам искористио прилику за набављање неопходне опреме.Одмах сам им одсекао прсте и преквалификовао их у мотоциклистичку опрему.Да сам случајно био проваљен као украдитељ рукавица,увек сам мирне душе могао да се вадим тако што бих оптужио недужну псину да их је издрпала до стадијума фронцли.Међутим,рукавице су биле направљене за нежну женску ручицу а не за бајкерску шапурду.Зато су ме толико стезале да су ми током вожње обамирале руке.Како замене није било једино што је преостало било је да паметнији попусти то јест да се рукавице рашире.Није помогло ни потапање у млеко нити ситно сецкање материјала са стране са смислом повратка циркулације у обамрле прсте.Могао сам да их користим само на кратким релацијама.Касније сам се докопао комотнијих рукавица а теткине сам бацио у ђубре где им је,у међувремену,и постало место.Морао сам јер су се сасвим распале.Том приликом ми је лакнуло-коначно сам имао употребљиве руке.

На глави сам поносно носио издрндану пилотску кацигу купљену на војном отпаду.Других кацига није ни било па смо се уздали само у тврде главе.Мало сам се потрудио око ње и употребио своје уметничке склоности.Лепо сам је офарбао у мат црну боју која се користила за фарбање школских табли.Са стране сам нацртао лепог крилатог коња Пегаза.Цртеж је био толико добар да сам ја баш био на њега поносан.Моје бајкерско обличје употпуњавала је црна кожна јакна којој је на леђима писало“Флајрс“.На слову ипсилон су била стилизована крила.Испод тога је био отисак моје десне шаке предходно умочен у белу боју.Ма марлон Брандо и Стив Мек Квин да ми позавиде.Очито опасан неки тип,рекло би се.

Тако упарађен стуштио сам се до Последње шансе.Одатле се ишло на неко место које сам заборавио.Но није ни важно.Сећам се само да смо се запутили некуда пут Панчева старим путем,уским и пуним рупа.Мало смо попричекали док се екипа дроњаваца није окупила па смо рздрагано кренули у неизвесност.Наравно,успут нас је ухватила киша.Храбро смо се држали и није нам на памет падало да одустанемо.Возити се онаквим кршевима уопште а камоли по киши,била је велика храброст.Са оним гумама то је прерастало у прави подвиг.Падали смо и када налетимо на пљуцу а камоли по влажном асфалту.Таква несрећна ситуација је била равна вожњи по“клизи“.

Када смо стигли на одредиште,Крле брза нога је имао свој лични шоу.Приказао је нама и свима заинтересованим прави“папир стриптиз.“Онако скроз мокар,стојећи у бари која се створила од водурине што се цедила са његовог браон-мелираног неупадљивог одела модел“херој социјалистичког рада“у коме је обично ишао међ људе возећи свог“Дрекавца“,стао је да вади гомиле склупчаних дроњака мокре хартије.Када је завршио са вађењем“поставе“,на земљи се налазило неколико фришких издања“Политике“,“Борбе“и“Фронта“.На ове задње новине је Крлетов отац Милољуб по сили службе био претплаћен.Гомила мокрих хартичина је завршила у ђубрету а ми смо се стали загревати алкохолом.Само се крле био узвртео и ваздан се мувао около.Када смо га питали шта се замлаћује около одговорио нам је да скупља поставу за повратак.И тек када је навукао нову гомилу секундарних сировина придружио нам се.

На сву срећу киша је стала па смо комотно могли да се вратимо за Београд.Иако смо се просушили ипак  смо се посмрзавали током вожње назад.Једино је Крле био ушушкан и темељно утопљен.Ми остали нисмо нашли довољну количину сувих новина како би се утоплили а и попијени алкохол нам је дао лажну грејну наду.А Крле,као прави друг,човек и комуниста,поделио је накупљене новине са нама.Ипак их је он узео највише.То не зато што је једини био вредан сакупљач секундарних сировина већ због тога што је морао своју суву ногу добро да умота у велике листове“Борбе“јер му је циркулација у њој била баш лоша.“Борба“је тада имала листове велике као кафански столњак па је била најприкладнија за овој бангаве ножице.То нико није имао срца да му ускрати.Прво се превијао Крле а ми би делили оно новина што преостане на равне части.Сви смо ми били витезови истог шведског стола па смо се радије мрзнули него друг да нам награбуси.

Сада,када се окренем у назад,не само да је лепо било бити млад него је,на неку чудну магију,тада лепо било и бити бедан.Безбрижност према сиротињи,то је болест младости.