Motorciklisičke priče

[MIHO 872 Napisano Jul 3]

НОВИНЕ

Тада су мотоциклисти били једни од највећих корисника новинске хартије.Није се радило о погрешним хигијенским навикама већ се новинска хартија немилице трпала пре вожње испод јакни небили се тако одржала нормална телесна температура.Тачније речено,само су новине могле ефикасно да спрече смрзогуз током вожње у невреме.На доњем делу тела носио се по зими такозвани“унтрцигер“.Српски речено,дугачке гаће.За младе и окретне са добром циркулацијом,сматрало се срамотом носити их.То је била призната опрема,али за деде.А када загусти,унтрцигер се облачио у највећој тајности.Како се тада гајила мушкост и очеличење,нарочито се пазило да нека припадница супротног пола не примети шта се носи испод панталона.Такво нешто се сматрало поприличном бруком а онај који је то носио стрином и кењкавом смрзотином.Тада сам потајно дрпио фине кожне рукавице које је тетка заборавила приликом посете код нас па,пошто је било ладњикаво,цврцнула је мало више да се згреје и тиме ми дала алиби,то јест,онако малкице обрљављена могла их је изгубити било где.Наравно да сам искористио прилику за набављање неопходне опреме.Одмах сам им одсекао прсте и преквалификовао их у мотоциклистичку опрему.Да сам случајно био проваљен као украдитељ рукавица,увек сам мирне душе могао да се вадим тако што бих оптужио недужну псину да их је издрпала до стадијума фронцли.Међутим,рукавице су биле направљене за нежну женску ручицу а не за бајкерску шапурду.Зато су ме толико стезале да су ми током вожње обамирале руке.Како замене није било једино што је преостало било је да паметнији попусти то јест да се рукавице рашире.Није помогло ни потапање у млеко нити ситно сецкање материјала са стране са смислом повратка циркулације у обамрле прсте.Могао сам да их користим само на кратким релацијама.Касније сам се докопао комотнијих рукавица а теткине сам бацио у ђубре где им је,у међувремену,и постало место.Морао сам јер су се сасвим распале.Том приликом ми је лакнуло-коначно сам имао употребљиве руке.

На глави сам поносно носио издрндану пилотску кацигу купљену на војном отпаду.Других кацига није ни било па смо се уздали само у тврде главе.Мало сам се потрудио око ње и употребио своје уметничке склоности.Лепо сам је офарбао у мат црну боју која се користила за фарбање школских табли.Са стране сам нацртао лепог крилатог коња Пегаза.Цртеж је био толико добар да сам ја баш био на њега поносан.Моје бајкерско обличје употпуњавала је црна кожна јакна којој је на леђима писало“Флајрс“.На слову ипсилон су била стилизована крила.Испод тога је био отисак моје десне шаке предходно умочен у белу боју.Ма марлон Брандо и Стив Мек Квин да ми позавиде.Очито опасан неки тип,рекло би се.

Тако упарађен стуштио сам се до Последње шансе.Одатле се ишло на неко место које сам заборавио.Но није ни важно.Сећам се само да смо се запутили некуда пут Панчева старим путем,уским и пуним рупа.Мало смо попричекали док се екипа дроњаваца није окупила па смо рздрагано кренули у неизвесност.Наравно,успут нас је ухватила киша.Храбро смо се држали и није нам на памет падало да одустанемо.Возити се онаквим кршевима уопште а камоли по киши,била је велика храброст.Са оним гумама то је прерастало у прави подвиг.Падали смо и када налетимо на пљуцу а камоли по влажном асфалту.Таква несрећна ситуација је била равна вожњи по“клизи“.

Када смо стигли на одредиште,Крле брза нога је имао свој лични шоу.Приказао је нама и свима заинтересованим прави“папир стриптиз.“Онако скроз мокар,стојећи у бари која се створила од водурине што се цедила са његовог браон-мелираног неупадљивог одела модел“херој социјалистичког рада“у коме је обично ишао међ људе возећи свог“Дрекавца“,стао је да вади гомиле склупчаних дроњака мокре хартије.Када је завршио са вађењем“поставе“,на земљи се налазило неколико фришких издања“Политике“,“Борбе“и“Фронта“.На ове задње новине је Крлетов отац Милољуб по сили службе био претплаћен.Гомила мокрих хартичина је завршила у ђубрету а ми смо се стали загревати алкохолом.Само се крле био узвртео и ваздан се мувао около.Када смо га питали шта се замлаћује около одговорио нам је да скупља поставу за повратак.И тек када је навукао нову гомилу секундарних сировина придружио нам се.

На сву срећу киша је стала па смо комотно могли да се вратимо за Београд.Иако смо се просушили ипак  смо се посмрзавали током вожње назад.Једино је Крле био ушушкан и темељно утопљен.Ми остали нисмо нашли довољну количину сувих новина како би се утоплили а и попијени алкохол нам је дао лажну грејну наду.А Крле,као прави друг,човек и комуниста,поделио је накупљене новине са нама.Ипак их је он узео највише.То не зато што је једини био вредан сакупљач секундарних сировина већ због тога што је морао своју суву ногу добро да умота у велике листове“Борбе“јер му је циркулација у њој била баш лоша.“Борба“је тада имала листове велике као кафански столњак па је била најприкладнија за овој бангаве ножице.То нико није имао срца да му ускрати.Прво се превијао Крле а ми би делили оно новина што преостане на равне части.Сви смо ми били витезови истог шведског стола па смо се радије мрзнули него друг да нам награбуси.

Сада,када се окренем у назад,не само да је лепо било бити млад него је,на неку чудну магију,тада лепо било и бити бедан.Безбрижност према сиротињи,то је болест младости.

[MIHO 872 Napisano Jul 7]

ПРВА ОСВЕТА МУРИЈИ
Већ сам довољно дуго возикао мотоцикл да сам се осилио па сам из тог разлога осетио ветрић у крилцима и полако постајао поносан и дрчан клинац.То стање се стално појачавало пропорционално броју пређених километара.По прилично сам се осилио па сам се по некада дрзнуо да одјездим чак и до далеке Авале.Тих дана су тетка и теча отишли на заслужени годишњи одмор.Вредно су радили целе године па су,као и већина радних људи,отишли да се брчкају на мору.Мени су оставили у задатак да чувам кућу на Топчидерском брду,псину на ланцу и понос домаће аутомобилске индустрије-хитрог Фићу.Из тих разлога сам сео на Хорекса и преселио се тамо.Школски распуст је био у току па сам имао времена на претек а и екипи која се у то доба тек полако стварала,одлично је дошла нова база на сигурној територији где су патроле народне милиције биле права реткост.Тако зезању није било краја.
Улица Сање Живановића је врло стрма.Доле,на самом дну улице,је био паркиран хитри Фића.Теча ми је повремено давао да провозам то бесно возило али само у његовом присуству, па сам већ поприлично добро владао управљањем“Фигуаром“.Чак сам и престао да се знојим од треме док шофирам а и све чешће сам,као прави шофер,погледавао у малени ретровизор који се тресао у ритму рада агрегата и погађању рупа на путу.Пред сам полазак на пут теча ми је дао у задатак да,у његовом одсуству, препаркирам возило на безбедно место.Наиме,комшија је имао неке моторизоване госте који су заузели Фићино паркинг место па је аутомобилчић остао паркиран на низбрдици са циглом испод задњег точка јер ручна кочница по обичају није радила.Теча је,наравно,желео да се на миру одмара и да не стрепи хоће ли цигла издати или ће пакосни комшилук извести диверзију па ће његов мезимац завршити испод трамваја тројке што кроз Раковицу јури.Ја сам,наравно,био потпуно заборавио на тај важан и одговоран задатак.Мојим родитељима ни на крај памети није падало да о таквим потпуним неважноћама воде рачуна па ме нису ни подсетили а теча је са мора могао само да упути писмо подсећања јер тада ни телефона није било.То су била она времена када је човечанство неким чудом успело да преживи иако нису постојали мобилни телефони.Возикао сам се мотором а аутомобил ме уопште није занимао као возило које пружа јако мало узбуђења.Једино сам га уредно обилазио током патролирања по Топчидерском брду.Сетио сам се повереног задатка тек неки дан пре повратка поцрнеле фамилије.Те вечери сам се спустио до доле да и то обавим и да Фића буде на сигурном.Наравно,после двадесетак дана не паљења акумулатор је увенуо и мало говно није хтело да упали.На крај памети ми није падало да се ноћу по помрчини ваљам испод умрлог крндеља,да скидам акумулатор и цимам га узбрдо по силним степеницама до куће небих ли га тамо прикачио на увек спреман пуњач.А нешто сам морао да урадим јер аутомобил ту није смео да остане као материјални доказ моје неодговорности и чистог јебиветарства.Зато сам пробао да га упалим на гурку.Пустио сам га низбрдо и покушао тако да га убедим да проради али то ништа није помогло.Мало говно је било мртво.Нова позиција возила је била још гора од предходне.Стајало је на самом дну улице и сметало осталим возилима да пролазе.Избора више нисам имао.Зато сам навалио да га гурам узбрдо.Рачунао сам да сам јак и у доброј кондицији а аутомобилчић је лагацак,мало ћу се ознојити али изгураћу.Пљунуо сам у шаке и навалио да гурам.А мало сам се камда прерачунао.На половини улице сам већ био гола вода и душа ми је била у носу.Узбрдица је баш била гадна а Фића је бивао све тежи и тежи.Све чешће сам морао да правим паузе.Прошло је ко зна колико времена и скоро сам успео да догурам возило за мало па до равног дела где је требало да буде паркирано.И док сам зајапурен дахтао и задњим снагама гурао умрло говно уз узбрдицу,однекуда се појавила патрола народне милиције са истим Фићом као овај што сам га гурао.Онако скроз рутинизирано стали су укосо испред мене,баш као на филму.Ваљда су то тамо и видели па су тако и стали вероватно да ме спрече у покушају да побегнем гурајући аутомобил узбрдо.Дивећи се том промућурном потезу убацио сам ауто у брзину и увежбаним потезима подметнуо циглу под точак и тако обезбедио возило.Ко нађавола,документа од возила су била у кући.Нисам намеравао да се возикам па их нисам ни понео.Иако сам све лепо и поштено испричао и,као доказ,приложио кључеве од кола,нису ми поверовали.Они су баш имали истанчан њух за криминалце а ја сам очито одговарао опису.Џабе сам објашњавао како,да сам намеравао да дрпим аутомобил,сигурно га небих гурао узбрдо јер би неупоредиво лакше било спустити га низбрдо.У осталом,низбрдо се и говно котрља па ће ваљда и Фића.Ништа није помогло.У то доба свако је био сумњиво лице ако ништа више онда барем као класни непријатељ.Набили су ме у службено возило и одвели у станицу милиције.А тамо су ме,као правог кримоса,набили на дрвену столицу,уперили ми сијалицу од  двеста свећа у очи и терали ме да по сто пута понављам причу о умрлом крндељу домаће производње и несрећном омладинцу,то јест мени,који је морао да га узбрдо одгура до паркинга на ком је обично стајао.Озна све дозна!А онда је један дебељко са стомачином која је кипела преко каиша,тешко устао састолице,пришао ми и тако ме ишамарао дебелим шакама да је мало фалило да паднем на штрокави патос милициске станице.Од тог момента сам замукао.Више нинакоји начин нису могли из мене ни реч да извуку.Ма,да се тога тренутка предамном појавио карактеран лик партизанског команданта,ни он ме неби натерао да зинем.Покушали су да ме ухвате на дреку и претње али су убрзо дигли руке јер су видели да сам се претворио у тврдоглаво мало говедо које је било спремно пре да умре него да сарађује са мрским непријатељем.А тада сам почео заиста да их сматрам за непријатеље.Прешли су мој праг трпељивости,ја сам упалио и ствар се даље одвијала сама по себи.Видевши ваљда да су претерали,послали су ме до куће и то у пратњи једног милиционера коме сам требао да покажем документа од кола и тиме докажем своју невиност.До куће нисмо ни реч проговорили.Тамо сам из фијоке извадио саобраћајну дозволу од фигуара и показао му.Он је погледао и вратио ми је.Тишина је била баш лед  ледена.Тек на излазним вратима сам му поставио питање:
„Зашто ме је тукао онај дебели кретен?“
„Како се то обраћаш?Хоћеш поново да добијеш батине?“брецнуо се орган.
„Зашто ме је тукао онај...када ама баш ништа нисам урадио?Нисам украо ауто,нисам га возио и зар је гурање Фиће кажњиво?“
„Тукао те је јер је био нервозан.“
„Шта,када је Џо мало нервозан онда може да млати кога стигне?А да сам ја био мало нервозан?Јер сам могао ја њега да млатим?Ма џукела једна дебела,нашао дете да млати!Нема тај муда,има само ону дебелу моржолику стомачину од које ни свог ђоку не може да види.“
Орган се запањио до те мере да није стигао одмах да реагује.Такав нагли револуционарни преокрет ка безобразлуку га је затекао потпуно неспремног.А када се мало прибрао схватио је да ће још која“васпитача“одаламљена млохавом шаком сигурно дати жељени ефекат на малога дрзника па се окренуо и кренуо ка мени.Вешто сам одступио у назад и стао поред керине везане ланцем.Велики зуби шарпланинца су баш били веома убедљиви.
„Немој да се јуначиш,нисмо у станици. Само дигни руку и пустићу пса а он ће да те исцепа као педер Плејбој“.Просиктао сам бесно.
Свако сељаче се генетски плаши паса.А овај се био баш жив усрао.Није ни чудо,јер онолика псина се није шалила и јасно је давала до знања да савим озбиљно мисли да изуједа народног милицајца.Пси у главном мрзе униформисана лица,а ова џукелетина је приде мрзела и велики део остатка света.Препаднути пуб се у месту окренуо и храбро утекао форсираним кораком на самој ивици трчања.Овога пута ни он није рекао више ни реч.Поново се доказало да је пас најбољи човеков пријатељ.Пуб је нестао у мраку и оставио ме да немоћно бесним док су ми образи још бридели од батина.Родитељима нисам смео ништа да кажем да ми отац неби заглавио робију због пребијања службеног лица.Одлучио сам да ту ствар сам истерам на чистац.Био сам физички слабији од храброг дебељка децомлатитеља.У најбољим традицијама НОБ-а било је да се у таквим приликама треба повући,престројити,сачекати бољу прилику па у правом тренутку и ваљано узвратити.Дебели зликовац је морао да плати за своја недела.Правда је морала да победи!Данима сам смишљао како да се осветим а да поново не допаднем раља народне милиције.А понижење ме је болело до у дубине моје дечачке душе.Образи су зацелили али душа не.А онда ми је једна идеја пала на памет.То је била права бајкерска освета!
„Ако је јачи од мене није од Хорекса“!помислио сам.И план је био смишљен.
Сутрадан сам позвао појачање.Фићу смо одгурали на равно и паркиралига на његово редовно место а ја сам се отом бацио на нови задатак.Студирао сам ситуације и пратио дебељково кретање.На крају сам направио сасвим једноставан али убитачан план.Када дебељко изађе из милициске станице ја се,из заседе,стуштим мотоциклом и згазим га а онда утекнем што је брже било могуће.Основни циљ акције је било да децомлатитељ осети велики бол на свом дебелом,масном телу.Услови за акцију су били готово идеални.Тротоар испред зграде мурије је са једне стране био ограничен зидом станице а са другим високом живом оградом од шимшира.Тако зликовац није имао где да утекне.Морао је бити згажен.Придржавао сам се плана до у танчине.Заузео сам место на неприметном делу тротоара сакривено жбуњем,тачно на крају смене,и чекао дебелог да изађе.А када се то догодило,пустио сам га да мало одмакне,чисто да ми буде окренут леђима а и да при нападу не утекне назад у станицу.Отом сам упалио мотоцикл и надао се уским тротоаром право на њега.У првом тренутку није схватио шта се догађа.Окренуо се и збуњено бленуо у идиота који је јурио право на њега и очито није имао никакву намеру да стане.А када сам дотутњао већ толико близу да више није било сумње хоћу ли стати или не,његов скромно капацитетни милиционерски мозгић је успео да оствари какву такву електричну активност на синапсама па је схватио да ће бити спљескан уколико нешто хитно не предузме.На моје запрепашћење,дебели брка је тог тренутка показао заиста неочекивану гипкост и окретност за тако млохавог створа,па се бацио преко ограде од шимшира и срећно се са друге стране на асфалту дочекао на грбу.Притом је испустио болан јаук.То је била дивна сцена и очаравајући звук,мелодија бола,које сам дуго памтио и радо га се сећао.Видети нилског коња како прескаче ограду од шимшира и треска леђима на асфалт био је диван чулни осећај.Моја малоумна акција се,хвала Богу,срећно завршила.Одмах одатле сам отишао кући и више се нисам враћао на Топчидерско брдо.Те вечери су се вратили тетка и теча па је и псина била обезбеђена.Дебељко ме више није тражио.Дали ме у оној фрци није ни препознао или је схватио са каквим малоумником има посла па је дигао руке од даљег натезања,не знам.Знам само да сам ту локацију после дуго времена заобилазио,чисто превентиве ради.Често сам се после,размишљајући о свом нападу умоболности,питао шта ми би,одакле ми такав идиотлук уопште паде на памет и шта би било да да сам га погодио?Не сматрам себе мороном али се покадкад уистину запитам дали грешим.
Лепо кажу људи:“Лудо расло,махнито стасало.“И,Богу хвала,јефтино прошло.


 

[the_doctor 11115 Napisano Jul 7]

 

[ZEMZEM 3665 Napisano Jul 7]

@MIHO imaš PP 

[aca-pn 7563 Napisano Jul 8]

Fenomenalno štivo, podseća me na Štampara sa blagom primesom Paperinosa. 

 

Treba da se otvori posebna sekcija na forumu gde ce se čuvati takva blaga od zaborava. Siguran sam da ima mnogo članova koji nisu pročitali putopise Štampara npr.

[MIHO 872 Napisano Jul 8]

НСУ

Летовање се било баш опасно приближило и велика екипа се озбиљно оштрила за путовање и провод на мору а ја нисам у том тренутку имао мотоцикл.Тако се задесило.Јурио сам да га купим али би ми сви некако измицали у задњем тренутку.Оно што сам могао на брзину и са онолико јада пара колико сам имао да пазарим били су све сами кршеви око којих је морало још много да се ради а времена за то није било.Одмах употребљива возила су била прескупа.Коза Ностра,члан екипе,је баш тада продавао НСУ-а 250 супер макса.Тазе је купио ганц нову Јаву у радњи па је НСУ био на продају.Цена му је била сасвим прихватљива,другарска.Предност је била и то што сам добро знао и мотоцикл и власника.Мана је била што је НСУ био пролупао.
„Ма шта ти је“,рече Коза Ностра једно вече док смо у Шанси сабијали пиво,“па знаш да он мени тако лупа већ две године и ником ништа.Има игличасте лежајеве на радилици и може тако да лупа још сто година.Нека те то не брине.Ово лето ће сигурно да ти издржи и лупаће исто као и сада.А после,ако те то буде нервирало,снеси га у подрум па ћемо да га урадимо.“
Ту сам преломио.Најважније ми је било да са екипом одем до мора,да ми тамо не рикне и да се оданде и вратим здрав и читав.А после ћу да видим шта ћу.Ако је требало да се ради мотор,Боже мој,дуга је зима.Већ сутра дан сам га купио и одмах сам навалио да га спремам за пут.Купио сам му једине гуме које су тада могле да се купе а да буду нове.Тачније речено,имао сам богат избор:домаће Обилићево и Чехословачке Барум.Није се знало које су горе.Обилићево нису ваљале баш ништа а Барум су биле једва мало боље па сам узео њих.Од  двадесет петолитарских пластичних канти за нафту склепао сам нешто што је требало да буду бочни кофери,офарбао их у мат црно и направио држаче од флахова.Зачудо,то је чак добро изгледало и баш се лепо уклапало у кабасту гвоздену концепцију и тадашњи брилијантан немачки дизајн мотоцикала.Кофере сам можда и могао да нађем негде у белом свету али је то била немогућа мисија јер би коштали брдо пара а и како су тада изгледали не би били много бољи од мојих канти за нафту.Даклем,имао сам избор,или мој аутентичан дизајнерски подухват или ствари са канапом на мотоцикл па терај као цигањска черга.Канте су победиле.Када сам их монтирао сасвим су солидно изгледале па сам се мало дивио свом новом изгледу путног дроњавца.Толико су ми се допале да сам монтирао и бравице па су се“кофери“чак и закључавали.
А НСУ се показао дораслим свакоме задатку.Весело је подамном прдуцкао цело лето,прошао цело приморје и тек када је пао снег,снесен је у подрум.За сво то време се непрестано возикао и притом лупао исто као када сам га купио.Предпостављам да се то звало квалитет.А онда се појавио Слоба,са чудним надимком Иван,па ћу га надаље тако и звати.Он је био одличан мајстор,прави и поуздани друг али са специјалним додатком-био је заљубљеник у НСУ-е.Сигуран сам да и дан данас може,везаних очију,да расклопи и склопи тај мотоцикл,ако уопште успе да га нађе тамо негде у далекој Канади где се моментално налази.Једнога дана је дошао код мене па смо сишли у подрум где је он извадио агрегат из рама и однео га својој кући.Убрзо га је вратио урађеног.Сада је агрегат био нов новцијат а све остало је било аљкаво и збуџено.Педантерија као што је он био,није могла то да поднесе па се бацио на мурдарску електрику.Када је и њу довео у ред,отклонио је још нешто недостатака које је искусно уочио а мени је остало да током зиме урадим најтежу ствар а то је да поправљам  немачки грдобни дизајн.То ми,наравно,није успело јер су маштовити немци били непобедиви у свом виђењу лепоте возила.На пролеће смо у двориште изнели потпуно нов мотоцикл.Са њиме сам се,по први пут у моме животу,баш слатко навозао,безбрижно,у срећи и весељу.Тај мотоцикл није знао да се поквари.Какво је то за мене освежење било после гомиле кршева који су ми вадили маст!Мој НСУ је верно прдуцкао у свим условима и у свако доба дана и ноћи.Није правио питање дали је јара или снег до колена,увек је исто радио.И тада сам се и ја покварио.После кршева који су се поваздан опраштали од живота и енглеских напендека којима је сваки ветрић сметао(ем ако није острвски),навукао сам се на вернога швабу.Тада сам схватио зашто је огромна популација тадашњих југословенских мотоциклиста возила само немачке мотоцикле и то без намере да и проба оне друге.А јапанци су тада тек учили како се праве мотоцикли па су крали од енглеза(баш су нашли од кога ће,то их је уназадило за ко зна колико година)и нико није ни знао да они уопште и постоје те да косооки тамо негде чуче у заседи и спремају напад.Моје заљубљивање у верног швабу за кога није постојала потреба да се икада замени за други мотоцикл јер ће радити довека,резултирало је трагедијом.Нисам могао да се суздржим па сам,циц по миц,покуповао још седам комада истих мотоцикала.Двориште нам је било крцато НСУ-има.Сви су били исправни и радили су.Када би их упалио све одједном то је била симфонија веселог прдуцкања.Отац је вероватно,у потаји разрађивао план како да ме убије на спавању и дефинитивно се,једном за свагда,реши беде.Од свих тих мотоцикала издвајао се један.Иако се од осталих по спољашности веома мало разликовао,био је баш чудан.Имао је ауспух дугачак као фабрички димњак али у агрегату је било спортско срце.Такву дизајнерску гадоту као тај чунак,успео је поново да направи,наравно само маштовити швабо,на мотоциклу МЗ а и руја у пар успешних модела.Тај талентовани дизајнер је вероватно после тога послат у Сибир на стручно усавршавање.Али тајна тог возила је била сакривена унутра,тамо где су немци знали шта раде и нису морали да се боре са лепотом и привлачношћу направљеног.Мотоцикл је ишао као луд.Истина,кочио је лоше као и сваки НСУ али како су онда мотоцикли кочили немци су се и ту потрудили.Кренуо сам полако да сређујем моју ергелу али се изненада појавила прилика за куповину далеко бољег мотоцикла па су НСУ-и дати на продају.
 Први ко је дошао да купи мотор се запрепастио када је схватио да може да бира између осам истих комада. Моментално је помислио да имам дијагнозу па се профинио. Дуго је разгледао возила, палио их и слушао како раде. А онда се залепио за необичног.

„А какав је ово НСУ?“питао је.

„Добар,сасвим исправан и скупљи од осталих.“одговорих.

„Мислим,који је то модел?“

„Предпостављам да је Супер фокс.Нисам сигуран,не пише у саобраћајној.“

„А зашто је скупљи од осталих?“

„Зато што је вероватно нека тркачка варијанта.Иде далеко боље од свих осталих.“

„Јел могу да га пробам?“

„Наравно.Остави паре и терај.“

Такав начин трговине се већ онда увелико користио јер је већ учестало почело да се догађа да купац оде на пробну вожњу и да се никада више не врати.Тада се то сурово кажњавало.Расписивала би се потерница и сви мотоциклисти би тражили украден мотор.Ако би га нашли,враћали би га власнику а лопова би сурово пребијали.То никоме није требало па се новац депоновао код власника пре пробне вожње,чисто злу нетребало.

Човек је оставио паре.Помогао сам му да изгура возило испред капије.Пријатно ме је изненадио што је грејао мотор.За то сам га похвалио.Руком је пипао цилиндар и тако проверавао дали се мотоцикл довољно загрејао.Отом је сео на њега и отишао на пробну вожњу.Није га било подуже времена.Када се вратио био је рашчупан,насмејан,озарен и са сјајем у очима.

„Купљено.“рекао је.

Сели смо у оближњу кафану Ловац да прославимо трговину.Такав је био обичај.
“Слушај“,рече пошто је одпио добар гутљај пива,“добар сам познавалац НСУ-а.Имао сам их неколико.Право да ти кажем,нисам намеравао оволико да платим мотор али овакав стварно никада нисам видео.Ем иде као луд ем је фабрички набуџен и,најважније,нико није копао по њему.Једва чекам да видим шта је унутра.

„Топло ти препоручујем да га не чачкаш.Српски мајстори обично све усеру.Онако,другарски,ти саветујем да му не скидаш одбрану од напада шрафцигером.“

„Можда си у праву.А јел тебе није вукло да забодеш нос у њега?“

„Није.“
“Није?Како то?“

„Мислим да нисам дорастао овом возилу.Морам још доста да учим механику.НСУ је прилично компликована справа.А и нисам желео да нешто усерем унутра само због пуке радозналости.“

Са тим човеком сам се и касније сретао пар пута.Лепо и педантно је урадио свога НСУ-а.Касније смо се,како то обично бива,погубили.Ко зна шта је било са њима двојицом.Познајући тај добар и непокварљив мотоцикл,ништа се небих чудио да се,у срећи и весељу,још увек вози.

[MIHO 872 Napisano Jul 9]

ИЗНЕНАЂЕЊЕ
Био је леп летњи дан.Запутио сам се до Ласте где је екипа већ увежбано тукла по хладном пиву.На семафору код правног факултета сам стао на црвено светло.Нортон опет није био добре воље и надрндано је изводио своје бесне глисте.Радио је као комбајн и показивао озбиљне намере да се свакога часа угаси.Ако би се то догодило морао бих опет да упражњавам омражени ритуал који би обично био пропраћен свирањем и псовањем осталих хистеричних учесника у саобраћају.Прво бих морао да сиђем са мотоцикла и одгурам га на тротоар,притом будно пазећи да ме неко не згази.После тога ми је ваљало родити мечку док га не подигнем на онај патрљак од великог штендера.Тек тада бих могао да се посветим скакању по курбли ноголомки са до у танчине обављеним антипресисавајућим програмом.А када би баксуз енглески,поново одлучио да ради,ваљало се некако и укључити у саобраћај по могућству без трагичних последица.То је била велика магија с обзиром да ни онда никоме није падало на памет да пропусти мотоциклисту.Сва та непотребна дрндања су ме баш јако нервирала и трудио сам се да их избегнем.Зато сам,стојећи на семафору,турирао мотоцикл а милоушна дрека ме је крепила.А када сам проценио да се приближило време да се упали жуто светло,као сваки добар хистерик,стисао сам квачило,убацио у прву брзину и наставио да турирам мотоцикл.А онда се чуло издајничко“пуц“!Уто је Нортон ђипио као јарац и ускочио право у центар раскрснице.То“пуц“је значило да је издала лустер клема којом сам дан раније набуџио сајлу од квачила.Баш сам погодио прави тренутак за ускакање у раскрсницу,када су се сви надали да пројуре кроз жуто светло као да им од тога живот зависи.Настала је невероватна шкрипа,дрека и псовање.На срећу,нико ме није погодио.Спретно сам заждио на тротоар,извадио алат и отклонио квар.Отом сам се посветио омиљеном ритуалу паљења крндеља.
Од тада сам увео неке новине у вожњу.Прво,трудио сам се да више не турирам мотоцикл када стојим,ако је то било могуће,а,друго,на семафдору увек држим руку на кочници,злу нетребало.


 

[MIHO 872 Napisano Jul 10]

РИКВЕРЦ

Данас је нормално да громадни мотоцикли имају рикверц.То да власнику неби куљнула кила док гура тенк на два точка или да исти неби дошао у понижавајућу прилику да мољака присутне грађане за физичку помоћ.У оно време рикверц на мотоциклу је био чудо невиђено и рачунао се у бес и раскош.Тада сам то само два пута видео.Први пут на бајатом Циндапу,трофејном примерку из другог светског рата који је за потребе једног филма терао Пеја.Радило се о неком домаћем филму у коме је мрски окупатор поново био поражен од малобројних партизана.Пеја,млада звезда домаћег филма,је играо мрског непријатељског војника који се у ратном вихору борио са Циндапом више него са партизанима.У паузи ратовања возикао се њим по граду.

Стајали смо на семафору када је зли немац Пеја,из чиста мира,убацио мотоцикл у рикверц и згазио мене и моју сироту Јаву.То је био потез кварног и нефер играјућег окупатора јер Јава није имала рикверц па нисмо могли да се повучемо са линије напада а и атак је био сасвим издајнички и неочекиван.На срећу то је било зезање и све је прошло без оштећења јер би,у противном,засигурно узвратио голоруки српски народ.

Другога пута опет смо сви учествовали у неком другом филму који је био далеко мање уметничке вредности јер није имао ратну тематику и,ничим изазвано,у њему није учествовао Бата Живојиновић.Већ то је озбиљно угрозило његове вредности па се није ни појавио озбиљно на великом платну.Да јесте,мотоциклистичка“радио Милева“би то већ раструбила около.Нај напетији део радње филма се снимао на Топчидерском гробљу.У филму је мотоциклиста од нечега умро а верни другови су га испраћали на онај свет возикајући се по Топчидерском гробљу све до његовог гробног места.Невероватно маштовито и са огромним уметничким набојем.Ма срцад да попуцају!Требало је исполоматати се низ приличну низбрдицу и између мноштва гробова и окружити гроб умрлог.Сви смо се осећали баш лоше као да смо радили нешто што никако неби требали.Мотоциклисти су ваздан били сујеверни јер им је глава стално у торби.А и ко још витла мотором по гробљу?Али пристали смо на то због пробијања наших филмских достигнућа у свету и очекивали смо барем оскара за епизодне улоге.Више пута смо се смандрљавали низбрдо низ две уске кривудаве стазе једва се провлачећи између гробова јер режисер никако није био задовољан.Или би неко пао или изашао из кадра покушавајући да не пређе преко гроба а то је реметило његову уметничку визију стизања мотоциклиста на место патње.Он је замислио да се спустимо у паралелној формацији вероватно и држећи се за руке као што би то урадили самосвесни ожалошћени моторизовани пионири.То је једноставно било неизводљиво због различитих габарита гробних места и споменика па смо се из тог разлога цело пре подне млатили по гробљу.Најгори тренутак је био на крају спуста.Ту смо морали сви да се набијемо у гомилу јер је простор био малецки,а отом и да окренемо моторе небили се вратили узбрдо на почетну позицију и поновили сцену.То је била мука жива.Гузили смо се,падали,помагали једни другима и,на једвите јаде,успевали да се некако окренемо и вратимо горе.Тонус је све време дизао режисер који се драо као да смо робови на галији и то је радио све док нам није прекипело па смо му обећали да,само ли писне још једаред,ми одлазимо а он и екипа нека се лепо ролшулама спуштају низбрдо.А онда смо променили план и саопштили му да ћемо лепо њега да закопамо па нека остали из филмске екипе за њим пате и ломатају се по гробљанском сломиврату.Тако ће тужне сцене стварно бити реалне.Некако се ствар смирила и снимање је настављено.А онда се једном од наших смучило.Скинуо је декл са Јаве и прештеловао паљење.Отом је упалио мотор и отишао узбрдо у рикверц.Сви смо забезекнуто бленули у Јаву која је хрлила у назад.

Када се паљење превише помери у напред мотор се заврти у супротном смеру.Чак и мало цењене Јаве су у Српским рукама показивале своје тајне вредности.

[Deki Katana 1846 Napisano Jul 11]

Sve nesto ocekujem kada ce da dodje na scenu narandzasta Laverda 1000 Jota, jer ne verujem da je bilo dva Tvigija koji voze motore u to vreme u Beogradu.

 

Naime, kada sam krenuo u moto karijeru sa MZ-om 250 ETZ sredinom 80-tih, upoznao sam Slavka sa Kawasakijem 1000. On je vozio u drustvu sa Spaletom na tada najnovijem i jedinom srebrnom BMW-u K1000 RS u BG-u. Tvigi je bio treci clan te druzine na Laverdi 1000 ali se nikada nismo upoznali. Jedino sam Slavka susretao u nekim dodirnim momentima na Uscu i kod Sportskog Centra Crvenog Krsta gde sam trenirao borilacke sportove.

 

Tvigi, zanimljivo je ako su moja secanja vezana za tvoju licnost iz daleke proslosti. Ako ne, opet pratim tvoje memoare sa uzivanjem. Moja ekipa je 65 godiste, tako da je Slavkova ekipa bila starija i tu negde sa tvojim godinama.

 

Zanimljiva je tako drasticna razlika u dozivljaju i prozivljavanju moto dogodovstina izmedju tvog iskustva i mog, a nije to bila tako velika vremenska razlika izmedju nasa dva odrastanja u motociklizmu.

 

Lepo je da nesto ostane zabelezeno iz tog perioda i opise ambijent tog vremena.

 

Samo napred, pratim ... 

[PremieRacing 4167 Napisano Jul 13 (promenjeno)]

On 7/2/2026 at 10:45 AM, PremieRacing said:

 

Ovo BLAGO je pisano ranije i sad samo kopirano u temu na forumu. Verujem da godpodinu autoru nije zgodno da trenutno lektoriše sav tekst pa se dobrovoljno javljam da sve sredim za čitanje na forumu. Samo da mi se nekako omogući...

 

i da kažem svoje zapažanje: Štampar - pisanije i knjiga, OVO, Yogibear putopisi i Paperinos su mi najveća i najdraža blaga ovog foruma.

 

Ja imam sređeno prvih par tekstova.

Pošto vrjm da autor Miho ne može da menja svoje postove ovako kasno, možda da pošaljem nekom adminu pa molim za kontakt u PM. 

Promenio Jul 13 član PremieRacing

[MIHO 872 Napisano Jul 13]

СРПСКА ИСИДОРА ДАНКАН

Тада сам се забављао са једним слатким девојчетом која је због румених образића добила надимак“Цвекла.“Враћали смо се однекуд,сада се више и не сећам одакле.Током дана је било топло али је заноћ захладнело.Зато је Цвеклица навукла на главу вунену капу и око врата умотала вунени шал.Али женско и ноћу остаје женско чак и када нигде никога нема.Шал који је носила је виорио иза нас.То је вероватно требало да представља модни детаљ који ће очарати некога ако буде прошао.На правцу од блока 45 према граду у то зло доба ноћи никог живог није било и било  је прохладно па сам мало одврнуо гас небили се што пре докопали кућа.И док смо јездили досадним правцем мотор прво стаде у месту,цимну па настави као да ништа није било.И Цвекла ме је јако цимнула од позади.Стао сам одмах небих ли видео шта се догодило.Темељно смо прегледали мотор колико је то било могуће у оном полу мраку и ништа сумњиво нисмо нашли.Пошто се мени учинило да је нешто пукло,а то је гадна ситуација на мотоциклу,гледали смо поново.И опет ништа нисмо пронашли.Шта смо могли до да наставимо даље.Био сам напет и возио полако да се случајно оно што је пукло не распадне па да још и попадамо.Међутим,све се одвијало течно.Одвезао сам Цвеклу кући и вратио се дому свом.А сутра дан,чим сам устао,темељно сам испрегледао возило.И имао сам шта да видим.Око задњег точка на делу између ланчаника и кочионог добоша,био је обмотан велики део Цвеклиног шала.Лепо ми је изгланцао иначе ваздан масан метал на том делу.Скинуо сам га и нисам могао да верујем.Око метар и по шала који је ноћас виорио на ветру за непостојећу публику био је ту.Одмах сам Цвеклицу окренуо телефоном.

„Цвеле,како си?“

„Одлично.“

„Јел те боли нешто?“

„Мало ме болуцка врат.“

„Погледај шал који си синоћ носила и све ће ти бити јасно.“

„Сада ћу одмах.Ево га пребачен преко столице.“

Затим је уследила краћа пауза.Отом сам чуо запањен Цвеклин глас.

„Фали ми пола шала.“

„Знам.“

„Како знаш и где ми је друга половина?“

„Ево је обмотана око задњег точка.Током вожње се некако обмотао тамо и пукао.То је оно што је цимнуло.И ништа се после није догодило!Просто невероватно!Сунце моје,имаш вратину као бик,пардон,као крава.“

„Ја крава!“

Ни сањао нисам колико је била снажна вратина у моје Цвекле.И срећа да је тако.Зато смо јефтино и прошли.Такве ствари се обично не завршавају тако једноставно.Најежим се и при самој помисли шта је све могло да се догоди.

„Е моја Цвеле,са таквом вратином никада од тебе Исидора Данкан бити неће.“

Тако смо завршили разговор

[MIHO 872 Napisano Jul 13]

КАКО СУ СЕ ВРБОВАЛЕ МОТОРЏИЈЕ

Како су нас опет због неког срања протерали из Шансе,по обичају смо се преселили на резервни положај у Ласту.А ту су у међувремену бусију били већ заузели неки хипици.У ствари,то је била хипи подврста,српски хипици.Имали су идентичан декор са оригиналом али је нарав била другачија.“Пис брадр“се баш није најбоље примао у нашим условима па су српски хипици били ради да се пошибају а и ваљано срање да направе.Томе се и није било чудити јер они нису били деца цвећа већ деца куће цвећа.Две екипе се баш нешто нису мирисале али се нису ни качиле.То није дуго потрајало.Закачили смо се око риба,а око чега би?Са те стране су стајали знатно боље од нас.Неки од наших су сматрали да се може кратити све што је женско и све што на то одговара па су стали прво очијукати а потом и спопадати неке њихове намигуше.А,ко нађавола,оне радо прихватише зезање и ћуранисање наших алаваца.Одмах се видело да даме све неће.Како да не.И тако се ситуација затезала све док на крају није избила макљажа.Међу хипицима је био и један повећи брадати чупавац.Тај се баш био устремио на мене.Том приликом се показао прилично неотпоран на песницу.Дуга десна га је моментално вратила назад у столицу где је и остао без намере да настави окршај.Остали су лако издеветали хипике али другарски,пажљиво.Па нисмо били душмани а и седели смо у истој кафани.После смо се измирили и наставили да се дружимо а и понекад би чак ишли и заједно у зезање.А тај велики се том приликом просветлио.Схватио је да је живот само прах и да протиче ма шта радио,па је од хипика аванзовао у мотоциклисту и то му се показало као јако добар избор.Пронашао је себе али је пронашао и нас.Постао је члан екипе,убрзо је и мотор купио,постао одличан возач и искусан друмски вук.Звао се Буги,Славко бугарин,један од мојих најбољих другова.И са нама је остао до краја.

На жалост,Буги је мртав већ неколико година.

[the_doctor 11115 Napisano Jul 13]

 

 

[MIHO 872 Napisano Jul 14]

Slavoljub Milosavljević, Bugi, Slavko Bugarin......

Постао је члан екипе,убрзо је и мотор купио,постао одличан возач и искусан друмски вук.Звао се Буги,Славко бугарин,један од мојих најбољих другова.И са нама је остао до краја.

На жалост,Буги је мртав већ неколико година.

 

[MIHO 872 Napisano Jul 15]

И ПАД ЈЕ ЛЕТ

Нешто се догодило у мојој лудој глави што ни сам себи нисам могао да објасним али је било толико јако да сам само могао да се покорим и да гурам.Тренирао сам као манијак.Чекала су ме такмичења у џудоу.Трчао сам на ушћу,ишао на џудо и бокс а ни тегове нисам заобилазио.Имао сам најмање два тренинга дневно а по некад и више.Ма постао сам ватрени поборник здраве фискултуре.То је резултирало сјајном кондицијом,великом снагом,одличном разгибаношћу и вечито уморним стањем.Алкохол сам потпуно избацио из употребе и ретко бих се дрзнуо да попијем по које пиво.Мој напад самодисциплине наишао је на потпуно неразумевање у екипи.А како је свако чудо за три дана,то су се убрзо навикли.Како су се од мене већ нагледали разних будалаштина,знали су да само треба да сачекају да ме прође.На тренинзима џудоа смо радили пад унапред и преко десет људи.Ја сам емпириски утврдио да струњаче за џудо нису много мекше од асфалта.Тај опит сам успешно извршио у Призренској улици а на велику радост присутног грађанства.

Возио сам узбрдо ка хотелу Москва.Било је предвече и саобраћаја у улици готово да није било.Само се са леве стране улице шуњао један Хилман тражећи паркинг.Празна улица ме је повукла да мало заврнем гас.И када сам готово био поравнат са Хилманом,возач примети са десне стране улице паркинг место,намота волан и препречи се испред мене.Излаза није било па сам се закуцао у њега као ексер.Једва да сам стигао да аутоматски прикочим и,када сам га већ скоро ударио,одбацио сам се и прескочио аутомобил.Урадио сам пад напред баш као на тренингу,и треснуо подаље од места удеса.То сам тако лепо урадио,да ме је мој сенсеи Курта видео,срце би му било на месту.Инерција ме је подигла на ноге тако да сам претрчао још неколико метара.Када сам се зауставио,окренуо сам се и потпуно аутоматски,не размишљајући,потрчао назад ка олупаним возилима.На то су се отворила врата од Хилмана и три клипана су се надала низ улицу.Дотрчао сам до мотора и ту стао.На памет ми није падало да јурим за изгредницима.Још поштено нисам ни знао у каквом сам ја стању.Предпостављао сам да или је аутомобил украден или су побегли зато што су били пијани.Мотоцикл је био забоден у аутомобил и прописно слупан.Трули Хилман се буквално распао.Одћопао сам до оближње такси станице и замолио мајсторе да позову милицију.Док сам прилазио таксисти су ми пљескали.Очито им се јако допала моја акробација.Одмах су позвали мурију.

Када је стигла патрола прво се чудом нису могли начудити како то да нисам повређен јер је аутомобил изгледао као да је тенк прешао преко њега.Затим су покушали да одгонетну шта се догодило и где су нестали људи из Хилмана.Поновили су моје предпоставке.

„Крађа или пијанство.“мудро је закључио један од брка.“Вероватно ће сутра да пријаве крађу и тако покушати да се извуку.А ти мали,јел ти радиш у циркусу када ти није ништа?“

И док смо покушавали да продремо у тамне стране људског ума,однекуд се појавише она тројица што онако херојски утекоше.Дошли су до милиционера и сами се предали.Зачуђени милиционери који су већ били обавили свој посао по питању удеса стали су да испитују посаду Хилмана.

„А где сте ви били до сада?“питао је пуб.

„Побегли смо и сакрили се у парку.“одговорише.

„Од кога сте побегли?“

„Од њега.“

Притом сва тројица упреше прсте у мене.

„Зашто?Јел вас напао?“

„Није.“

„Па зашто сте онда бежали?“

„Прво смо чули ужасан тресак и видели како човек лети кроз ваздух као птица и пада на земљу.Били смо убеђени да му нема спаса јер је одлетео чак горе до такси станице.А он се само прекотрљао и,ко на филму,устао на ноге,окренуо се и потрчао ка нама.“

„И тада сте побегли?“

„Да,и то што смо брже могли.“

„Па што сте се уплашили?Шта сте мислили да ће да вам уради?“

„Мислили смо да смо толико курате среће да од свих људи на овоме свету ми нађосмо баш да се сударимо са Брус Лијем.“

И ту смо почели сви да се смејемо,и пубови и ја и изгредници и сведоци-таксисти.

Неки дан касније почела је реанимација мотоцикла.Почела би и раније да сам ја био способан за акцију.Како сам био далеко од Брус Лија а асфалт се показао као врло тврд,то сам се добрено угрувао.Чим ме је мало попустило навалио сам на ремонт олупине.Верна екипа је ударничким радом и налажењем делова из екипног штека,веома брзо оспособила возило.Глуви Таса је као чаробњак исправио рам да се није ни видело ни у вожњи осећало да је икада био крив а мотор је био и сјајно офарбан па је изгледао боље него пре олупавања.Осигурање је,зачудо,коректно и експедитивно исплатило штету,што се њима у то време врло ретко догађало.Помислио сам да су у међувремену били обавештени да је оштећени био сам мали змај па су уцвикали.Чаробњак из доза је био поприлично издашан јер је несрећно моторче изгледало као да је само за ђубре.

[Lukac 1564 Napisano Jul 16 (promenjeno)]

Danas sam se cuo sa Tvigijem , posle dugo vremena, ispricali se i obecali da cemo se videti skorije. Tvigi je 3 god stariji od mene, isti dozivljaji me vezuju za gimnaziju, dolazenje motorom na casove , voznje i druzenja.Inace skoro sam na FB pisao kako je nas 13-14 bilo u prvoj postavi Arhangela, i stavio par slika na njihov sajt.Nazalost puno ucesnika ovih divnih dozivljaja nisu vise sa nama, no dogod se pominju u secanjima dobro je.Posle smo se vidjali u Kuglasu  (kod Nikse RIP) u okviru moto kluba Beograd koji je bio lepa ali kratka prica. Na Vracaru sam (u Tvigijevom  i Bugijevom komsiluku) proveo lepih 32god zivota. Puno srece i zdravlja onima iz tih generacija, koji jos mrdaju i sedaju na dva tocka i vecito secanje na legende koje nisu vise sa nama.

Promenio Jul 16 član Lukac

[Lukac 1564 Napisano Jul 16 (promenjeno)]

Promenio Jul 16 član Lukac

[Lukac 1564 Napisano Jul 16 (promenjeno)]

Evo jedne slike iskopah je u albumima, moj rodjendan u nasoj Vikendici na Fruskoj gori 1991, sa leva na desno, covek sa podignutom rukom Bugi,Tvigi, moja malenkost, Kole, Spale i Ljuba sin. Prisutni motori: K100, dve Kawe 900 Spaletov k100rs moj Nighthawk 750s i Kawa 1000st....

Promenio Jul 16 član Lukac

[PremieRacing 4167 Napisano Jul 17 (promenjeno)]

error 404

 

Promenio Jul 17 član PremieRacing

[PremieRacing 4167 Napisano Jul 17]

On 7/14/2026 at 11:20 AM, MIHO said:

...

 

Čekaj druže Miho, pa ti si Bred Pit ?!?!?

 

 

   

 

       

[MIHO 872 Napisano Jul 17]

Hahahaaa, nisam

Priču o Bred Pitu čuvam za objavljivanje na zimu....TAMNA STRANA SUNCA.....

 

[PremieRacing 4167 Napisano Jul 20]

On 7/13/2026 at 9:27 AM, PremieRacing said:

Ja imam sređeno prvih par tekstova. ...da pošaljem nekom adminu pa molim za kontakt u PM. 

Molim da mi se javi neko ko može da uradi copy-paste i da zameni tekstove u postovima autora.

 

Može PM a može i poziv, sms, Viber, WhatsApp na 064 364 88 11 

[MIHO 872 Napisano Utorak u 13:03]

БОГАТИ УНУТРАШЊИ ЖИВОТ ЕНГЛЕСКОГ ЛОРДА

 

Тријумфа трајдента сам купио у Пожаревцу од једног веселог сељачета,спакованог у две веш корпе и у гомилу кеса.Био је то храбар и веома несмотрен потез са моје стране.Наравно,мотоцикл је успут био и дебело пролупао.Лукасова декоративна лампа за притисак уља се уредно палила предходном власнику чим би упалио возило.Промућурно сељаче је убрзо приметило тај чудан феномен.Када је мотоцикл отишао у туру лампица би се угасила.Вероватно је млађани неум помислио да мотоцикл ради на принципу бурета и да“забрекне“на температури па је мазао несрећно возило да му се лампица неби палила.Он је сам себе декларисао као опаког друмског тркача па је измислио нову тактику којом се поносно хвалио пред нама све питајући се зашто смо се зачуђено згледали и нисмо ни мало били усхићени том сувом генијалношћу.Наиме,сваки дан је излазио на ауто пут где је вребао пролазеће мотоциклисте и чикао их да се тркају.Наравно,људима који су путовали на одмор у Грчку или Турску,није ни на крај памети падало да јурцају за будалом по ауто путу већ су мирно настављали пут све чудећи се идиоту.Због неуспеха своје брилијантне идеје херој ауто пута је био дубоко депримиран.Остали мотоцикли у Пожаревцу му нису били конкуренција,бар тако је тврдио.А онда Тријумф више није могао да издржи пожаревачки начин неге и лечења па је пукао.Забринуто сељаче је довело правог доктора за такве случајеве-мајстора за мото култиваторе.Овај га је растурио архаичним алатом-секиром и чекићем,констатовао да раскомадана справа превазилази његова механичарска знања,рекао му да закаже скенер,магнет,лечење и негу у Енглеској,окренуо се и отишао.Тако је Тријумф завршио један део у земуници у ћошку дворишта,а други у трошној шупи склоној самоурушавању.Док смо утоваривали зарђале делове у аутомобил чули смо и поучну причу о томе како се сељаче уопште докопало тог јадног мотоцикла.Како је усрао возило легенду то смо већ и сами знали.Прочитао је у“Политикиним“огласима да се у Београду продаје тај Тријумф.Тадашњи власник му је био Драган Лубарда.Отишао је да види мотоцикл и одмах се заљубио у њега.То је било баш чудно с обзиром да је то био предзадњи модел који је та фабрика направила пре него што је пропала и био је планиран да је извуче из краха што,на велику срећу мотоциклиста,није успео.То је био модел“Т 150“.После њега су убрзо направили и„Т 160“који је имао дизајнерске промене,закошене цилиндре,алнасер и мало је био јачи од предходног модела.То су били,за оно време,сјајни мотоцикли који су ушли у легенду али нису успели да спасу фабрику која је пропала и тиме спасла беде многе мотоциклисте на свету.Луца је био пицајзла па је улаштио мотоцикл да је изгледао као да је управо из радње изашао.Никловани делови су просто бљештали а возило је било покривено поњавом меког додира да по њему неби падала прашина.Ма као да се радило о музејском експонату.Таквом изгледу је било јако тешко одупрети се нарочито за сељанина који ни сам тако чист није био од рођења.Наиме,Лубарда је далеко чешће прао мотоцикл него што се сељаче купало.Вратио се у родни Пожаревац и одмах напопастио оца да му да новце за нову животну будалаштину.Овај,наравно,није хтео ни да чује.Да је у питању био трактор,вероватно би размислио.Мотоцикл није долазио у обзир тим пре што Тријумф није био јефтин.Луца је увек држао солидне цене.Убеђивали су се они тако али таја беше тврда срца и недаде паре.И тако су пролазили дани где нико од укућана није могао да схвати да им дете пати.А онда,једнога дана се одиграла оваква сцена.Очајно сељаче је пролазило авлијом за собом вукући неколико метара дебелог канапа.Отац га виде па га упита:

 

„А куде си се ти запутио сас ту вренгију?“

 

„Идем се бесим Тајо.“одговорио је напаћени.

 

„Шта да радиш?“

 

„Да се бесим о орај.“

 

„И,јебем те луда,а што да се бесиш?“

 

„Зато што нећеш да ми купиш моторче.“

 

Видео сироти родитељ да је ствар озбиљна и да је ђаво однео шалу,па,да би спасао свог малоумног сина једица(куд га и направи луда),нападе на сламарицу.И већ сутра дан ето ти Тријумфа како се цакли у авлији.А млађано сељаче,свеже излечено од патње и депресије,одмах се надало да витла по Пожаревцу тек да сви попуцају од зависти а и девоке да га виде.Море,тај је надигао највећу дреку првом згодном приликом то јест када је био вашар у селу поред Пожаревца.Надјачао је чак и дреку циганског бенда.И пржио је немилосрдно несрећно возило све док га није усмртио.Тек од нас је чуо да по некада треба проверити ниво уља у агрегату.Ма мајстор прави,власник за пример.На сличан начин и по истој пожаревачкој логици је касније породица Милошевић усрала ову земљу.А и ми смо испали будале.Уместо да смо врхунски пожаревачки кадар послали у енглеску да их,када им већ тако добро иде,потпуно усеру ми смо их задржали овде па ем су нас упропастили ем су енглезима продужили боравак на овој планети што је заиста велика штета.

Мотоцикл смо довезли колима до Београда бесни као рисеви због уништавања тако вредног комада.Мало је фалило да се вратимо и да сељаче прво добро пребијемо а отом и обесимо о исти онај орах испод кога је прошли пут избегао да омасти уже а требало је,чисто да се такви идиоти више не коте.Јадног и тотално усраног Тријумфа смо снели у мој подрум.Илегална подземна болница за рањене мотоцикле поново је радила!Ту је мотрцикл на лечењу провео јаче од две године.

 Терапија је почела већ сутра дан и то по фабричком распореду.Прво су разврстани делови небили видели шта фали и у каквом су стању,шта је за лечење а шта за бацање.Уиграним каналима из Енглеске  су стигли радионичка књига и радионички каталог делова све са фабричким упутствима за рад и бројевима сваког па и најмањег дела.То је,у оно време,било право благо.Те драгоцене књиге су сада у радној библиотеци мајстор Спалета,човека који је једини заслужио да их има.Поклонио сам му их када сам продао Тријумфа и којом приликом сам одлучио да енглески мотоцикл више у моју кућу ући неће.После свих мучења дошло ми је да направим журку и магиски ритуал за неповраћај када је фабрика пропала.То нисам урадио па су се баксузи опоравили.

 Све смо темељно прегледали,опрали и премерили.Крајњи захључак уводног дела је био поражавајући.Сељака је стварно требало обесити а отом и стрељати да случајно не преживи.Агрегат је био до те мере уништен да је нај паметније било купити све ново.Од машине су остали само картери и радилица.Остало се морало купити у далекој Енглеској.Намеравао сам да купим цео нов агрегат али је то,због административних зачкољица,било немогуће,па се морало пљунути у шаке.И тако је почело дугогодишње малтретирање подлог англосаксонског типа.

Некако сам успео да се докопам адресе извесног Ричарда Хекера,дилера Тријумфа,Все,Нортона,Ариела,Ајса и још неколико енглеских фирми мотоцикала.Срочио сам  лепо писмо нарочито пазећи на то да писмо зрачи пристојношћу и ентузијазмом.Чак сам га и однео код професионалног преводиоца да се небих брукао због граматичких грешака.Написао сам како ми треба нешто мало делова,још мало па комплетан мотоцикл,па се ето интересујем за сарадњу.За почетак бих га замолио за ценовник нових и половних делова са подужег списка који сам приложио јер би то требало да буде прва наруџбина.Све то сам послао најбрже могуће тј.авионом,и отом се стао трести од нестрпљења све очекујући одговор.А њега ниодкуда.И тако данима.Видно изнервиран,напишем поново писмо у коме изнова напоменем да имам велику наруџбину која поприлично кошта и да сматрам да је најосновнији ред и са ове и са оне стране канала,да ми барем одговори.Овај пут,да не мисли да сам врана,подужем списку додам и каталошке бројеве делова.Одговора опет није било.Дигао бих ја руке од будале али другог излаза није било.Зато одем до мог старог доброг друга Кувара(то му је надимак а не занимање),који ми је и дао адресу  тог енглеског говњивка,да видим дали је Ричард Хекер само безобразан,да нема дијагнозу или да није испустио своју злу енглеску душу.

 

„А да“,рече Кувар,“и ја сам имао сличне проблеме са њим.Енглез је то.Сада ћемо ми то да решимо.“

 Па се окрете и оде да копа по соби.На једвите јаде пронађе лист папира са заглављем горепоменутог безобразника.

 

„Само му напиши поруџбину на овом папиру и све ће да буде у реду.“

 

„Јели Куки,јел си ти већ сарађивао са њиме?“

 

„Јесам.“

 

„Јел и тада показивао симптоме или га то само периодично вата при промени времена или промени атмосверског притиска?“

 

„То им је неки енглески фазон.Знаш да они увек воле да изводе неке бесне глисте.Не брини,биће све у реду.“смиривао ме је Куки.

 

„Добро,већ сам хтео да му пошаљем бомбу поштом и то без заглавља.“одговорих.

 

Све лепо и уредно поново препишем на папирче са Ричардовим заглављем и пошаљем поштом што је хитније могуће.Желео сам да радим мотоцикл а не да се дописујем са енглеском замлатом.И ускоро,ето мени одговора.Да човек не поверује!Све ми лепо написано,цене и нових и половних делова,чак и срдачан поздрав.Опет сам отишао код Кувара.Уз пиво смо продискутовали енглеску замлату.Ипак,требало је сарађивати са њим па ако би наставио тако да се бенави то неби ваљало а Енглеска је далеко,не може човек да скокне и очас га уразуми провереним методама.

 „Јел он тако одбија муштерије или шта?“питао сам Кувара.

 

„Немам поима.“одговори он“.Вероватно му је то неки фактор сигурности.“

 

„Како да не!Па они су водећи фактор несигурности у мотоциклистичком свету.Боље да мало пораде на квалитету возила и сви би били сигурнији,и они и ми.“

 

Опет сам срочио писмо.Наручио сам гомилу делова и бацио се на организацију уплаћивања пара.У оно време када ништа није могло,уплатити паре неком странцу захтевало је озбиљну гимнастику.Лакше  бих Кувара послао на месец него енглезу уплатио паре.Запео сам и на крају изгурао ствар.Да не причам каква је то сексуална гимнастика била.И,за само пар недеља,после озбиљног тешкоклиза,наступила је про енглеска коначница-стигао ми је пакет тежак као туч.Ја сам се сав узвртео,Рад око мотоцикла је коначно могао да почне!Снео сам га у подрум и бојажљиво распаковао.Разгледао сам шта ми је Ричард,хоштаплерско срце,послао.Гледао сам и нисам могао да верујем.Пола наручене робе и поред послатих каталошких бројева је било погрешно.Мало је фалило да привремено дигнем руке од рада на возилу и да се посветим томе како да енглезу стварно пошаљем бомбу поштом.Некако сам се смирио и прегурао кризу па сам спаковао све погрешно послато и одаслао назад за Лондон.Успут сам послао и пропратно писмо у коме сам га питао дали је он стварно дилер Тријумфа или се лажно представља јер такву грешку неби направили ни у нашој“Црвеној застави“која је и тада била позната по примењеном мурдарлуку.Напоменуо сам да ми уопште није тешко да сваки део по на особ сликам и да му пошаљем фото албум када већ сериски бројеви не помажу.То све у гневу пошаљем а после останем да срепим дали ће ми се уопште више јавити.Међутим,убрзо је стигао нов пакет овога пута са деловима које сам тражио и уз писамце да се грешка прокрала тако што се лице задужено за паковање опило и свима послало погрешне делове.Због грешке поштарина је ишла на његов рачун.Дуго нисам могао да се опоравим од толике великодушности.Код следеће наруџбине напоменуо сам да неби било лоше да,због реномеа фирме,пре паковања обави алко тест радницима а и да,за сваки случај,одржи макар кратко али свакако поучно предавање о штетности алкохолизма и наркоманије у радних људи.

Током те зиме сам много наручивао.Притом смо се и лепо дописивали.Његов радник као да је био свињин рођени брат.Надобијао сам се погрешних делова.Неке сам враћао,неке овде продао а неке изпоклањао„Тријумфашима“.Зато се рад око мотоцикла сваким даном све више продужавао.Успут смо се и дописивали јер се њему допао мој начин подјебавања а и ја сам се опустио видевши са каквим говедом имам посла па га нисам штедео по питању чантрања те смо тако успоставили чак и неку врсту пријатељства.Исказао је жељу да се упознамо.Одговорио сам му да је далеко боље да то не урадимо јер нећу моћи да одговарам за своје поступке и да можда њега нећу убити али његовог пакинг мајстора хоћу сигурно.И то голим рукама,да се сладим.Зато нека не инсистира јер је овако безбеднији.Када ми је стигла последња пошиљка,написао сам му да сам одувек мислио да су енглези уштогљени,самозаљубљени,хладни и суздржани,то јест,смртно досадни.Али временом сам увидео да и за њих има наде јер су брљиви,неодговорни и склони опијању готово исто као и ми са том разликом што се ми не фолирамо.То му се баш било допало па је текст показао својој екипи у пабу и сви су се слатко смејали,вероватно зато што су били добро подмазани па би се смејали и да им је однео и оних пар стотина погрешних делова које смо до тада размењивали поштом.А ја нисам имао намеру да их насмејавам већ да их критикујем,али тако је испало.Вешти су ти енглези,све преокрену у своју корист.Показали су сјајан осећај за бизнис и имали су визију будућности.Тако не да су профитирали на мени него су ме и дефинитивно убедили да више немам никаква посла ни са енглезима ни са енглеским возилима.Због добрих штосова за увесељавање пијаних империјалиста а вероватно и због показаног невероватног стрпљења,добио сам неколико“презента“-пар привезака,хемиску оловку са одштампаним именом фирме Р.Хекера,пар проспеката за Тријумфа трајдента који се тада већ увелико није производио и још пар неважних глупости.То ме је дубоко гануло.Боље да ми није послао ништа.За узврат сам му,путем курира,послао флашу ракишчине,опет дело мајстор Боре,маде ин Калакача,тада већ од наших врхунских алко експерата оцењену као“брза смрт јетре.“То је било интернационално оружје вишеструко проверено на терену.У прилогу сам му написао како сам очаран поклонима и да није морао да те драгоцености одваја деци од уста да би их послао мени.И тај штос му се баш допао.Опет су се он и његови пријатељи слатко смејали у пабу.Ипак сам морао још нешто ситно да наручим иако сам мислио да сам ту беду скинуо са врата.И,зачудо,добио сам све баш како сам и наручио а добио сам и пар ситних али важних детаља из машине и то на поклон.Помислио сам да сам некако ипак успео да омекшам цицијашко енглеско срце али преварио сам се.Уз пакет сам добио и наруџбеницу за још борине“брзе смрти јетре“.Е у том грму је чучао зец.У одговору сам написао да се бринем за његово ментално здравље и да ме занима дали је радник задужен за погрешно паковање завршио свој програм одвикавања од алкохола,пошто се догодило оно што се годинама у назад није догодило а то је да нисам добио погрешне делове.А за алко нариџбеницу сам му послао празан лист хартије са руком нацртаним мојим заглављем које сам,наравно,сам смислио.Схватио је поруку и вратио ми исти тај папир на коме је писало да наручује још ракије.Прво сам био наумио да одем до радње,да тамо купим најобичнију брљу“Чика брка“и да му то пошаљем са образложењем да се радник задужен за слање брље у спољни свет опио и погрешно упаковао пошиљку али сам од тога дигао руке јер се указала добра прилика за слање то јест,неко је  ишао за Лондон па је Ричард обрадован са пластичном кантицом од пет литара Борине мученице.Путни трошкови су ишли на мој рачун.Из Енглеске ми је ускоро стигло и писмо подршке за следеће такве подухвате.

Све има свој крај па,хвала Богу,и наручивање делова од енглеза.А то је значило да је Трајдент скоро готов а да су моја успешна пословања са уједињеним краљевством дефинитивно окончана.Енглез ми је написао како на рачуну код њега имам пар фунти вишка и дали желим да ми их врати или да ми пошаље још нешто за мотоцикл у тој вредности.Одговорио сам му да смо лепо сарађивали,да ми је сарадња са њиме истина донела много нервирања али и далеко више лепих тренутака и зато желим да за тај силан новац попије пар пива са екипом.Да могу,извео бих га на пиће,а како нисам у могућности да то урадим нека иде сам,не бринем се,није мали снаћиће се.Такође и немам ништа против да тај новац стави деци на штедну књижицу па да се новци коте до плаћања школарине кад одрасту.Нека сам одабере.И то му се јако допало.

Тријумфа смо радили по фабричком протоколу и све је урађено како је писало.Ништа нисам штедео и зато се догодило чудо.Јаче од двадесет година после моје генералне“Триџа“је и даље радио као сат и нико га није напао шрафцигером у међувремену.То знам јер се мотоцикл поново вратио у Београд и налазио се код Љубе сина.Смо су га префарбали и наравно све усрали.Да нисам својим очима гледао мислио бих да је то немогуће.Вероватно да је нови власник био срећковић или се уопште није возио.

А како ни једно моје склапање не може да прође без проблема,није ни ово.Када је дошло до зупчења мотора,настала је драма.Током свог живота тај јадни мотоцикл је отваран ко зна колико пута и свако је притом на зупчанике за развод ударао своје репере.Ту више нико није могао да се снађе.И опет се поновила иста прича као са Харлијем.Долазили су разни познаваоци и нико га није добро узупчио.Када сам већ помишљао да одем по Ричарда Хекера и да га доведем у мој подрум,наишао је Мацко,момак из екипе,и очас посла средио ствар.Знао сам да је Мацко добар механичар али да је геније то нисам знао.И док су се остали прсили како су мајсторчине,Мацко је,како то обично бива,ћутао и радио.И тако је,Мацку хвала,мој Тријумф био на друму.А ја сам био пресрећан.Догодило се оно што сам годинама желео а црне слутње су нестале као руком однешене.Енглези као да су хтели да што више муче јадне мотоциклисте и убеде их да никако не купују њихова возила.Колико сам само пута пребацивао Хитлеру што,за време другог рата,барем Ковентри није потпуно сравнио са земљом,да се бар ми после не малтретирамо са енглеским возилима.Иако потпуно нов,мој Трајдент је одмах показао да је енглез.Тада сам то дефинисао да има богат унутрашњи живот.Мало,мало па га је хватало неко његово енглеско лудило.Рецимо,мотоцикл је савршено радио и ишао као луд а онда би одједном одлучио да ни по коју цену неће да пређе осамдесет километара на сат.Ма шта му све нисам радио,само још што му свећу у цркви нисам упалио,и ништа није помогло.Тако би се вукао као црево док неби сам одлучио да је доста било и онда би опет био онај стари,брзи Триџа.И нико није могао да му доака.То ме је невероватно нервирало.Рецимо,једном приликом на мору,прескочим неки пекарски Тамић и станем да витлам по кривинама праћен величанственом риком из ауспуха.Енглези су се увек особено гласали.Обарао са мотоцикл,додавао и одузимао гас а срце ми је било“на месту“.Пекари су се,наравно,примили па су се надали замном али нису могли ни да ми присмрде.А онда,одједном,Трујумфу прорадише његове енглеске бубе мучилице па се узјогунио и ни за живу главу није хтео да иде преко славних осам банки.И шта сам могао да урадим до да прдуцкам путем рођеним за витлање?Уто ме је стигао па и претекао Тамић пун пекара који су мрдуцкали ручицама и смејали се.А ја сам се фолирао да после јурцања уживам у пензионерској вожњи.Највише сам мрзео што сам увек тачно морао да знам где иде екипа,за сваки случај да,ако мотоцикл опет добије напад својих бесних глиста,могу да се довучем до зборног места.

Тек што сам скратио једно згодно рипче и намеравао да се још мало ћуранишем око ње,екипа је одлучила да се иде у једно суседно приморско место.То беше идеална прилика да се мало пувам пред рибицом.Поседали смо на мотоцикле и,као распуштена банда,надали се низ магистралу.Како смо добро мазали,моје ново девојче се припијало уз мене а њене груди су ми угодно гњечиле леђа.Ишли смо прилично брзо и јуначки слагали мотоцикле по кривинама.Мислим да је цео циркус,као и обично,предводио небаждарени Тоша који је увек волео да подивља из чиста мира и тако повуче и остале.Одједном мој енглез доби свој напад.Сви одоше а ми остадосмо да се вучемо као црево.

 

„Шта је било?Што си успорио?Јер све у реду?Сви одоше!“запиткивало је девојче.

 

„Нека злато,ми ћемо мало да уживамо у романтичној вожњици.“одговорих.Мислим да ми је то прошло мада је било очито да мала није баш била пресрећна због моје одлуке.А када су Тријумфу прошле енглеске мучибубе,вала сам му наплатио ту бруку.А имао је он још начина за уништавање нервног система возача.Енглези су ту показивали велику маштовитост.Дођем са њим у кафану.До тог момента је све радило беспрекорно.Екипа се извалила по столицама,пијуцка пиво и ужива на сунцу.А онда им,по обичају,проради црв у дупету.Ишли би негде на друго место,по најпре да се провозају а после видећемо.Устадосмо и кретосмо.Сви попалише мотоцикле а мој Тријумф ни мртав неће да упали.Сачекам десетак минута и све опет буде у најбољем реду.Е то ме је излуђивало.Копао бих ја по њему да упецам квар али за то прво морам да се вратим кући.А да би се вратио кући морам да сачекам да мотоцикл проради.Када проради квар је неналазљив јер све ради како треба.Једно време су нас звали“још једно пиво“јер су се,у главном,тако испуњавале паузе док се Тријумф дурио.Шта све нисам радио и кога све нисам давио да се решим тог малтретирања.Овај пут ни Мацко није могао да му доака.Чак сам писао и Ричарду од Тријумфовог срца,пожалио му се,тражио пријатељски савет и питао да нису можда неке Мерлинове или Морганине враџбине закачиле делове које ми је послао.Одговорио ми је типично енглески-да фабрика понекад погреши и да неким мотоциклима више душе него што је то уобичајено.Када сам питао како то да немачки мотоцикли увек имају исто душе и да стално раде,одговорио је да немачки мотоцикли уопште немају душу.На ту филозофску мисао одговорио сам му да енглеске душе могу само да нам пуше али сам одустао од слања тог исправног одговора чисто да се не надури.Тако утешен наставио сам да се злопатим.Како год било,продао сам га а те бубе нисам успео да му истерам из мотора.Са каснијим власницима нисам контактирао па зато и не знам дали је и њима приређивао исте или савим друге свињарије.А неке јесте сигурно.Такав је то напендек био.

То вам је као са девојком.Хтео сам тог Тријумфа да задржим за увек а никако нисам могао.Морао сам да га продам ако сам мислио да наставим даље да се возим.А нисам могао да поднесем да га неко други ака.Обожавао сам тај мотоцикл и стално сам се трудио да победим љубомору.А то сам могао само ако све заборавим.То,као што видите,нисам успео.Сећам се сваког детаља чак и рецимо,свећица“Шампион н 9 у“,познатих по томе да возачу успут свако мало ваде маст.Са друге стране,када сам га се решио,лакнуло ми је.Са њим сам утврдио одлуку да никада више себи не приредим гадно срање звано енглески мотоцил.

Када је рикнула зенер диода буџатори су рекли:

 

Ништа зато,може да се набуџи од Кеца.То сам и урадио.Кечева диода је рикнула одмах чим сам упалио мотоцикл.Истина,могла је да се набуџи али не и да ради.И опет сам имао проблем око кога сам морао да лупам главу.Мотоцикл је до душе радио и са рикнулом зенер диодом али ми се акумулатор надувавао као фудбалска лопта и претио експлозијом,На срећу,мој тадашњи најбољи друг Тоша се управо био запослио у“Омни ауту“који је заступао„Лукас“код нас.Испретурао је гомилу микрофилмова све док није пронашао возило које има исту зенер диоду.Тако је моја нова диода стигла у оквиру наруџбина фирме“Омни ауто“.Сва срећа па нисам морао опет да се борим са Ричардом,сто му мајки...

 Сви енглески мотоцикли су се потписивали на месту где су стајали.То је био сладак назив за пишање уља на све стране.Вечито шаљиви енглези су говорили да је то намерно урађено да би се често проверавало уље у машини.А овом мом скоту је мало било што се потписивао уљем где год да је стао него се потписао и на мојој новој девојци.Тек што смо се упознали.Један од првих наших излазака је требала да буде пријатна вожња до града у летње предвечерје,а наставак је већ зависио од намера екипе.Баш нешто пре тог времена енглези су увели нов штос.Да би повећали визуелну гузатост мотоцикла,јер су им купци замерали уско дупе и танушне задње гуме,подигли су ауспухе на горе и мало их раскречили.Уз мало дебље гуме мотоцикл је стварно изгледао гузатији и допадљивији.Притом су ауспуси били направљени од танког једнослојног плеха па су се толико грејали да су се усијавали и непажљивима су умели да направе опекотине најмање трећег степена.Дошао сам на Баново брдо по моју нову девојку.Већ на први поглед видео проблем.Мотоциклу невична оденула се у сукњицу.Имала је лепе ноге али нисам желео да ми успут“слики“.Обазриво сам је питао били скокнула назад до куће и пресвукла се.Нисам наишао на разумевање.Очито сам недовољно пратио модне трендове.Попустио сам.Па не морам баш на првом састанку да терам мак на конац.Само сам је,пре него ли се попела на мотоцикл,опоменуо и то без задње намере:

 

„Када се пењеш или силазиш са мотоцикла добро рашири ноге.“

А она је била баш  једна фина девојка,из добре куће и лепо васпитана па ме је потпуно погрешно схватила.Намргодила се и осула паљбу.

 

„Како те није срамота?Ти мени да ширим ноге!Нашта то личи?Ниси ми деловао као простачина али сам се очито преварила!“

 

Покушао сам да јој објасним да су моје намере биле часне,здравствено оправдане,и да сам хтео нешто сасвим друго да кажем али се она занела у одбрани девојачке части па ме није ни слушала.

 „Добро“,мислио сам у себи,“овај модел алапаче мора да учи у пракси,ту од приче вајде нема.“

 Некако сам сузбио у себи порив да је истог момента најурим кући па нека се тамо дерња на пса.Седосмо на мотор и одосмо до града.А тамо,на екипном зборном месту званом“Буџак“је већ цела екипа чекала да стигнемо и да се запутимо даље у провод.Попео сам мотоцикл на тротоар и стао да чекам тај акт трапавог силажења дамице са мотоцикла па да га подигнем на штендер.Уто се заорио страшан врисак а одмах затим још један.

 

„Е то сам хтео да ти објасним.Зато сам ти рекао да рашириш ноге.“рекох.

 

А ево шта се догодило.Да се неби при силаску брукала и сликила по екипи,склизнула је усконого са мотоцикла.Наравно,врео ауспух јој је спржио лист на десној нози.Вриснула је од бола и рефлексно пребацила тежину на другу ногу да би спасла ону већ печену.А тамо је вребао други врели ауспух.Тако је спржен и други лист.Енглески подло.

 

„Шта сада да радим?“завапила је кроз сузе.

 

„Ништа“,покушао сам да је утешим,“хајде да то сада намажемо сапуном а после да купимо Шаљићев мелем.Не брини,свако од нас се барем сто пута опекао.Са овом терапијом брзо прође а и не буде ожиљка.“

 

То је умирило али,када се вратила кући,родитељи су направили драму,потегли пријатеље лекаре који су данима малтретирали сиротицу па су,од свих нас опечених,само њој остали ожиљци.На срећу а и моје чуђење,то је није отерало од мене.Ипак сам на крају успео да је натерам да се мане ћорава посла са докторима и да крене са провереном терапијом ако јој је лепота ногу мила.Тако је,Шаљићу хвала,спасена ножна лепота а нас двоје смо се касније сити напутовали и навозали мотоциклима.