Motorciklisičke priče

[vidakn 2435 Napisano juče u 09:37]

Kakva vremena...
Samo nastavi, vraća mi se mladost i neke stare uspomene.
U to vreme sam vozio i menjao razne tomose a priželjkivao da jednog dana posedujem MZ-a ili Jawu.
Čežnjivo sam išao do Beograđanke i gledao je satima kao neku devojku koja stoji i pozira ne obraćajući pažnju na mene...

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

[PremieRacing 4179 Napisano pre 16 sati]

Admini, Admiri, ja imam sve tekstove sređene za lakše čitanje pa vas molim da se neko, ko može, javi i samo prekopira postove...

[MIHO 913 Napisano pre 14 sati]

БОКА
Последња шанса се током дугог низа година активног коришћења била већ офуцала.Више ту није долазила добра екипа као некада.Почели су да се однекуд појављују неки уморни људи депресивни када се опију.У такву средину су и девојке престале да долазе па је место које је некада прштало од зезања и акције постало некако тужно и депресивно.Иако смо ми и даље давали све од себе да јој повратимо стари сјај,Шанса је полако пропадала.Ипак,после толико година проведених у њој баш нам је било тешко да је напустимо.Тако смо и даље навраћали али све ређе и ређе.Ситуација је притом била све суморнија и суморнија.Зато смо,циц по миц,дефинитивно прешли у Боку.У њој је било живота и акције.Томе је увелике доприносила и локација кафане у самом центру града.У рекордном року смо се баш блиско здружили са особљем и старим гостима да би се,на крају,понашали као да је објекат наше приватно власништво.Плаћали бисмо када смо имали.Када нисмо радила је црта.Главна фаца је био келнер Драган,припрост,хром човек из Лештана.Због његовог дружељубивог понашања,добре душе и поверења које нам је указивао,заволели смо га.Тако га је сваке вечери,пошто би због нас остао дуже и изгубио задњи аутобус за његову селендру,неко од нас било колима било мотоциклом враћао кући.Тако је Драги постао познат у своје село па су га поштовала сва четворица лештанских бајкера.А Лештани,село мало,се очас навикло на брујање мотоцикала.Покадкад би нам Драганова жена скувала кафу када бисмо га довели кући у зло доба.И никада се није ни намрштила на нас када би касно у ноћ доводили кући киднапованог келнера.Чак су нас и на славу звали.
Када се Бока кречила ми смо помагали.Активно смо учествовали и у постављању изложбе слика у кафанском простору.Слике је нацртао стари гост,саликар и пијанац.Изложба је била једна од најпосећенијих у граду.Свако ко би ушао у кафану по било којој основи био је посетилац.После њега,следећи је поставио и изложбу карикатура и графика.Ми смо направили изложбу фотографија са мотопциклистичком тематиком.На тротоару испред кафане свакодневно је текла изложба мотоцикала.И она је итекако добро била посећена.Након свега тога Бока је добила и неку награду за“најуметничкији угоститељски објекат“.Келнер Драги је цветао а промет се осетно повећао.На зидовима кафане је била стално постављена изложба разгледница из целог света.Ко год би се затекао негде у белом свету,послао би разгледницу на адресу кафане а Драги је сваку од њих педантно качио на зид.Тако смо имали и зидне новине.Колико год да је била гужва у кафани,наш сто би нас чекао празан.Тако је Драги исказивао поштовање и захвалност што смо препородили његову кафану.Драги је био добар и захвалан друг.Неизбежни пропалитети су по некада навраћали али се нису примали.Прво,ми смо имали сва ексклузивна права на све типове срања и нисмо волели да нам се било ко меша у посао.Друго,сваки инцидентни лик би се брзо повлачио чим би схватио да против себе нема појединца већ комплетну поставу кафане са све службеним особљем.Заједничко зезање и међусобна толертанција је од свих нас који смо ту редовно висили,створило нешто као“проширену породицу“.Појављивали су се и нови људи а,Богу хвала,навалиле су и нове девојке.И исто као некада из Шансе полазили смо на путовања само овај пут из Боке.Ту су склопљене многе успешне везе,као и везе које су се окончале катастрофом,то јест браком.Ту смо,без икаквог стида,довлачили разне странце које би обавезно понела атмосвера па би одлазили очарани и после слали разгледнице из белога света. А Драги би их качио на зид као да су туристичке зидне новине.Једном приликом Драги изнесе сву силу неотпакованих воћних сокова.Препали смо се да није наумио да нам уведе прохибицију.Наш вапај мирно је одговорио.

„Ма не бринте се децо,идем да их бацим,истекао им је рок.“
А онда су се појавили урбанисти.Та стока лоповска и примитивна уништила је све што је ваљало у овоме граду и све што је имало душу.Као да им је било мало места на Новом Београду и у Земуну где су до миле воље могли да ређају своје стамбене лего коцкице и праве стакларе,те станолике конзерве,они су напали на стара и вредна здања и,знајући да тако нешто лепо нису били у стању да направе,уништили су срце града и убили живот у њему.Кафане које су имале душу и свој лични живот,претворили су у кафиће без ичега и клубове за одабране.А тамо су одлазили само ретки,у умној патњи нестасали.Мудрост представља благо и она се даје онима којима је богатство сувишно.Људи су покушавали на све начине да одбране места као што су биле“Бока“,“Три листа дувана“,“Млава“,“Чубурска липа“  и многа друга,бранећи тако своју младост,свој протекли живот и боју једног лепог времена коју су алави примитивци активно брисали.На крају су својим телима бранили багерима да се приближе и руше.Али,како шут са рогатим нема шта да тражи,тако су одговорни морони све то порушили,обрисали нам пола живота низашта и отворили врата тоталном примитивизму који сада влада.Нека им је на част.Њихова деца ће живети у таквом свету и бити таква кавом су их они направили.То ће ваљда бити добра освета,али онај стари дух и културу више нико неће моћи да поврати.Трагедија је била у томе што смо се тек решили комунистичке простоте када су навалили ови нови,још гори и још тупавији.И више усхићени гости неће поново долазити овамо већ ће се они,као непожељна и понижена банда,вуцарати по негостољубивом белом свету па се враћати назад као да нигде нису ни били.А такав свет није онај у коме би ми желели да живимо.И ми смо нашу Боку успешно бранили.Били смо мало јачи па се одбрана отегла на неколико година да би је на крају ипак срушили.Јебо их воз који их је донео.Нама,незадовољним грађанима који смо то још из својих џепова морали и да платимо преко пореза и других државних одирања,није преостало ништа до да преузмемо освету у своје руке и изштанглирамо целу ту екипу рушитеља и правитеља грађевинских чудовишта,и да их тако спречимо да овом граду и нама,његовим житељима,не праве више штету а и да се увек сете шта су нам урадили рушећи Боку и многе друге сличне старе зграде.Немилосрдно су уништили нашу Боку,ишчупали су је као кваран зуб,притом уништавајући  најлепше делове наших протеклих живота.Ипак,нисмо им поломили ручице које само штету наносе већ смо дигли руке.Били смо преслаби за такву борбу.Мурија је била на страни агресора па смо морали да се повучемо.Сада на месту Боке стоји нека одвратна модерна зградурина без душе и без лепоте,зградурина којој је наум био само да што више заради новца,остало је потпуно неважно.А новац служи да би био потрошен.Како га неко троши,такав му је и живот.Стицање богатства за многе није значило крај беде него само промену њене врсте(Епикур).Но,то спада у домен размишљања и филозофије а то су дисциплине које су такође убивене па о њима не вреди ни говорити.Поред места где је некада била наша Бока више не пролазим.Нисам ни обратио пажњу шта су тамо подигли и дали има нека кафана на том месту.Не интересује ме.Ја тамо сигурно отићи нећу.Знао сам оригинал,пребедна замена ме не интересује.Од мене ни банке видети неће.Ни Шанса није боље прошла.Њу,до душе,нису срушили и то само зато што јој локација није интересантна за подизање неког солитера,али су зато од ње направили посластичарницу.Каква брука!Та кафана је споменик младости моје генерације.Сви они оштри момци,борци,скандал мајстори и весељаци постали су посластичари!До душе,тако су и народни хероји постали будале.Да су само то упропастили,небих ни реч рекао.Али када бих направио списак шта су грамзиви паметњаковићи све уништили од свега онога што смо волели,у чему смо уживали и шта смо крвљу бранили,вероватно бисмо,као лемури,сви извршили ритуално самоубиство дављењем на ушћу двају река испод Авале.Овако,док нас још има,остајемо као незгодни сведоци и борци против лажи и преваре.Па докле можемо.