I deo КАЖИ ОВОМ БАТИ ПА-ПА,ОДЕ ОН У ЈНА Црни облаци зле судбине и лоша карма надвили су се надамном.Брисао сам док је било могуће а онда сам лоциран од стране војних власти.Бежања више није било.Дошло је време да се одужи дуг отаџбини и радном народу а ја сам тако требао да притом постанем“човек“.Дошло време да се иде у“Јна“.Сви моји из екипе су то већ одробијали и остао сам само ја.Врдања више није било.Локални шпијун из краја је видео да сам се вратио са мора па је то одмах,педантно шпијунски,да тичица не утекне поново,дојавио надлежном органу.Већ сутра дан ми је путем курира стигла плава коверта са позивом.Али нисам ни ја био мали.Опет сам ескивирао.Морао сам да одрадим месец дана терена као летњу праксу небих ли тако испунио услов за упис у пету годину студија и коначно привео факултет крају.Зато сам,брже боље,збрисао на неку планинчину изнад Пирота да јурим овце и краве.Тамо,у нашем ветеринарском кампу те године су са успехом излечени поред остале стоке и неколико војних паса као и два војника.На тој локацији сам био сигуран.Ни са појачаном оперативном пажњом неби ме ни Кгб нашао у оној вукојебини. Тек што сам се вратио из дивљине кад ето ти одмах позива.Озна све дозна.И овај пут већ сутра дан и то у рано пре подне.Експресно,војнички ефективно.Шта ћу,запутио сам се у војни одсек.На сву срећу,тамо више није било онога дрчног патуљастог друга војног референта,оног што је ономад баш био запео да ми отме моју Јаву за војне потребе.Да је он био тамо вероватно бих се огребао за Албанску границу или неко друго фино место баш по мери човека.Овога пута је ту био неки нови намргођени тип.Ваљда су сви бирани по истом калупу.Никада нисам схватио зашто су сви војни референти морали да буду безобразни,дрски и надурени као да су Божији заменици(или Титови јер је за такве важило наређење да Бога нема)на земљи пуној шљама и олоша који треба мучити и малтретирати а,у ствари,су само били обични службеничићи који би се први разбежали да случајно неко пукне папирном кесом или,не дај Боже,нечим озбиљнијим.Но,морао сам да се избоксујем са новом страшном величином.Врдања није било. Меч је почео.Закуцао сам на отворена врата канцеларије.Друг страшни се окрете у покретној столици,значајно и надасве мрко ме погледа,поћута мало са смислом утеривања страха у кости па се огласи гласом огорченог старијег водника: „Аха!“рече нови страшни тип,“Ево наше побегуље!“ „Јел ви то на мене мислите?“запитах баш зачуђано. „На тебе,наравно.А на кога бих другог?Јел видиш ти још некога у овој канцеларији?“ „Видим.“ „Кога то?“ „Па има вас доста ту.Од кога да почнем?“ „Али ти си један.“ „Тачно.Значи ли то да треба да гледам сам у себе?“ „Ето видиш.“ „Не видим ништа.Јел ово час медитације?Ако не треба медитативно да гледам сам у себе дајте ми неко огледало,сам себе не видим.Него,друже војни референту,шта вам то значи побегуља?Јел то Српски језик?“ „То је онај који бежи.“ „То је увредљиво.Зашто ми се обраћате у женском роду?Ако сам ја побегуља ви сте војна референткиња.А и не бежим,нарочито не од жена,референткиња.Зашто би и од кога бежао?“ „Не буди безобразан!“ „Порадите мало на граматици и правопису ако хоћете да вас неко исправно разуме.Ајде сада ми лепо поново преведите мени сасвим непознати термин побегуља.“ „Не изводи,бежао си од војне обавезе.“ „Ја бежао?!Нисам.“ „Јеси.“ „Нисам кад кажем.Да сам бежао никада ме небисте ухватили.Напротив,сам сам дошао мечки на рупу.“ „Ма немој,а коме смо ми слали онолике позиве?“ „Џабе сте их слали када ја нисам био код куће већ на путу.“ „И тако цело лето?“ „Цело лето.“ „Ала ти дуго летујеш!“ „Шта ћу,има се,може се.Прво на море па на терен.“ „Какав терен?“ „Ето необавештеног службеника!Слабо вас је упутио у мој случај онај матори жбир из мог комшилука.Време је да дрндавог деду замените за млађег,овај је већ почео озбиљно да сенили.“ И објасних му како сам морао да одрадим летњу праксу и да ту није било врдања,једва сам и то нашао. „Ваљда је војска важнија од те праксе?“запита ме војни референт и притом ми посла један значајан,оштар испитивачки поглед.Предпоставио сам да је то био први покушај покоравања.Вероватно сам требао да оборим поглед и да скрушено признам како ми је служба у славној Јна најважнија ствар у животу,да сам спреман да се,после савршене обуке,бацим на одбрану домовине па да за њу и живот дам ако треба али да се,за почетак,прво послушно предам у немилосрдне раље војног референта без икакве шансе за врдање.Толико за почетак.Шта би после уследило,видео бих. „Није.“одговорио сам мртав хладан. „Како?!“запањио се референт сурови. „Лепо.У даљем животу ћу се бавити ветеринарским а не војним занатом.Живећу од ветерине.Војска ме сигурно неће хранити.“ „Војска је број један.То је част и обавеза.“ „Наравно,само што је мени број један моје занимање.И оно је част и обавеза чак на дужи рок од војске.Осим тога терен небих могао да надокнадим да сам га пропустио а војска неће побећи.“ „Како војска неће побећи?“ „Лепо,ево јурите ме ко смрт бабу.Не морам да ништа надокнађујем,сами ме јурите.“ „И уловили смо те!“ „Нисте ме уловили,сам сам дошао.“ „Пошто смо те уловили,ти сада оде у војску.Ето!Зато ево бирај у који ћеш род и где ћеш.“ „А шта имам на понуди?“ „Затебе имамо,инжињерија Куманово,пешадија,опет нека забит,веза при артиљерији Дуго село.“ „Зар вам се не чини малкице паметније да идем у санитет?То ми је струка.То знам да радим.“ „Ти идеш где ја кажем!“ „Добро,али желим да будем користан.Далеко сам кориснији свима ако радим оно што знам.“ „Шта ти бринеш туђу бригу?Нема санитета,има само ово што сам ти набројао.“ „Оштро,војнички,нема шта!А можда и не претерано паметно,али ко мари.Да се случајно другови војници неби нашли погођеним што их лечи ветеринар?“ Инжињерију сам одписао одмах.Копање ми се смучило још док сам учествовао у изградњи викенд бункера Титове јајаре од кариолога.Пешадија ми такође није одговарала.Наваљао сам се по прашини,мотоциклима хвала,па ми је само остала веза и Дуго село. „А где вам је то Дуго село?“ „Код Загреба.“ „Колико од Загреба?“ „Двадесет и нешто километара.“ „Купљено!“ „Шта ти то значи?“ „Ма то се тако каже.“ „Немо ти мени да се мангупираш!“ „Да драга.“ Пошто је почео да румени у лицу,што је значило да сам опет претерао и да референт сурови почиње да се љути,окренуо сам се и изашао напоље пре следећег нервног напада војног ђате.Напољу је пријатно сијало благо јесење сунце.Враћао сам се кући ногу пред ногу са туробним осећајем да се живот опет мења и да долазе“седам мршавих крава“то јест да сам награбусио.Војска је тада била мучилиште које је трајало годину и по дана.Пожалио сам што је изумро срењевековни обичај вешања гласника несреће па се војни жбир из краја провукао. Војно наличје сам морао да постанем већ за неки дан.То је било баш брзо.Предпоставио сам да се радило о томе да је мој светао лик будућег војника одавао толико поверења надлежним службама да су гледали што пре да ме,убрзаном процедуром,спакују да им опет не утекнем.Једва сам успео да организујем испраћај.Он је морао да траје бар неколико дана.Кад Џо иде у војску то има да се памти!После неколико дана крша и лома и то је било готово.Попила се годишња производња Бип-овог пива а остале алкохоле нисам ни бројао.Гости су ждрали као да су из глади утекли па је фамилија била осуђена да дуго после знаменитог догађаја буде на хлебу и масти.Пас се за тих пар дана угојио као свиња пошто је немилосрдно рекетирао госте.Верни другови су ми на зиду шок собе написаки мало измењен латински цитат.Само су га прилагодили постојећој ситуацији.Натпис је гласио:“Иди,види па се врати!“И био је преведен са латинског на Српски језик.Свиња ме је тешио: „Не брини мајсторе,колико те познајем,брзо ће да те најуре због недисциплине.Ако то не упали,провозај неко камионче као ја и паркирај га у кућу.То проверено ради.“ Најтеже ми је било што сам морао да напустим родни дом,верне другове,вољено псето и мој град и што сам продао мотоцикл а други нисам купио да ме барем верно чека док се не вратим.У Јна сам одлазио у статусу бедног пешака коме војска треба да обезбеђује превоз.Плашио сам се да ћу током боравка у институцији строшити све паре из штека па да нећу моћи,када се вратим,да купим неко пристојно возило.На сву срећу,то се није догодило.Свиња је био у праву.У војсци сам остао чак целих деветнест дана па нисам стигао ни да окрњим штек.За казну сам војну обуку морао да прођем много касније и под сасвим другим условима.

НОВО МЕСТО Било нам је већ дозлогрдило да стално седимо у Шанси.Досадили смо и Богу и келнерима.Обично смо,а по најчешће викендима,добијали неодољиву жељу да одемо негде даље а и да се успут поштено провозамо.Никако нисмо успевали да нађемо довољно добро место на које би чешће ишли а да баш није Богу иза леђа. Једнога дана сам се обрео,срећа као посетилац,на“Ф одељењу“.Оно се налазило под дно Авале.Лудара у шуми!Тамо сам био у посети момку који је легао здрав а пробудио се луд као звонце.Сломило га је младалачко лудило.Тамо ми се много допало.Лудара је била стара лепа велика кућа која је више личила на планинарски дом него на медицинску установу.Одавали су је само решетке на прозорима и масивна врата са неколико брава.Око куће је био велики травњак иза кога је почињала шума.На травњаку су биле неправилно постављене клупе и столови од масивног дрвета баш онакви какви се могу наћи у природи током шетње кроз шуму.Птице,природа,лахор и обиље мириса су ме очарали.Као да сам дошао у планински хотел а не у лудару.Екипа слободњака је била сјајна и махом се састојала од ђанкија који су се скидали са гудре и по ког безопасног звонцета.Свуда се мувала гомила здравствено врло сумњивих риба које су биле јако дружељубиве.Баксузи су били у притвору.Тај опуштени догађај који је више личио на пикник него на посету лудари,ми се јако допао па сам решио да покушам нешто што би разбило свакодневну монотонију – да идући пут доведем и екипу.Када сам у Шанси изнео предлог сви су глат одбили у страху да их тамо не задрже.А мени се по глави стално муваше све оне силне рибице па навалих да рекламирам место као да је хотел на мору са алавим шмизлама на изволте а не здравствена установа затвореног типа.Тако својом слаткоречљивошћу успех да их убедим па се за викенд,у време посете спустисмо низ путић у рај за лудане.Тамо је наш долазак изазвао огромну пажњу.Окупирали смо сто подаље од осталих,на самој ивици шуме и послали делегацију у Пиносаву по пиво.Наш полуђеник умало није од среће пишнуо у гаће када нас је видео у гомили.Мало по мало,почели су да нам се придружују болесници и то по најпре они које нико није посетио.Магична моћ пива ни овај пут није изневерила.Наравно да су се и девојке придружиле па је све постало течно и раздрагано.По завршетку посете смо покупили ђубре које смо направили али и оно што је остало од других и побацали у канте,опростили се са новоупознатим друштвом и отишли.Тим хигијеничарским актом смо купили поверење доктора који су вирили кроз прозоре и нису се појављивали.Следећег викенда смо опет дошли.Били смо дочекани са радошћу,као стари другари.Болесници су склепали неке сендвиче и танке колаче не баш претерано финог укуса а ми смо проширили донесену понуду са више пива,нешто сокова и разног пецива које смо покуповали у сеоској пекари да би остало вруће.Масан бурек је био главни адут.Број приспелих у друштво се видно повећао.То се претворило у једно лепо пријатељско дружење.Код трећег доласка сусрет је добио још на квалитету.Сада смо се већ знали а и довукли смо и месину,чварке,сир и врућ хлеб.То је сломило и лабаву одбрану службених лица па су нам се придружили,шатро због обезбеђења,по који доктор а и болничари,то јест силеџије у белим униформама.Ако се сигурност огледала у локању и прождирању хране онда су ти момци били врхунски обучени стручњаци.Али убрзо се појавио проблем и то са докторима.Наиме,наш лудан је добио терапију и послат је на кућно лудовање са препоруком да што чешће баца руку на себе,а ми више нисмо имали оправдање да долазимо.Проблем се решио сам од себе јер су баш доктори инсистирали да долазимо што чешће можемо јер смо“корисно деловали на пацијенте.“Та дефиниција нам није објашњена али то нисмо ни тражили јер смо добили дозволу да долазимо кад год хоћемо.На крају је испало да смо били потребнији докторима него пацијентима.Опустили су се када смо им објаснили да нисмо криминално настројени,да се нико од нас не дрогира и да у екипи има и студената као и поштене интелигенције.Тако је профункционисала екипа у врло чудном саставу.На ливади се распустила шаролика банда,алкохол и ждериво су урадили своје.Била је то јака екипа која је изгледала као прави велеградски подземни шљам.Све сами бајкери,наркоси и по који питоми лудак.На сву срећу,није се знало ко је луђи дали доктори или пацијенти.Први је поклекао млади мршави доктор који се опио као свиња па су га његови пацијенти нежно однели да одспава.Пре него што је клонуо одао нам је тајну добродошлице за нас.И њему и особљу је већ било дојадило да им пацијенти беже у град(такјо су крштавали селендру Бели поток),да тамо лочу и праве срања па да их заједно са муријом витлају около и доводе назад у лудару.Тако је особље имало пуне руке посла.Овако су им сви били на гомили,нико није бежао јер је провод био добар,а ако би неко нешто згрешио забрањивали су му викенд дружења са нама.Тако смо почели све чешће да долазимо.Клуб љубитеља се проширио са још неколико доктора а и докторки,фрћкавих косица и великих сиса.Снагатори су већ били на ивици да приступе екипи а фрћкаве докторке су се мазно привијале уз нас док смо их при повратку возили кућама.У саму зграду нисмо улазили,осећали смо се јако непријатно када би јој се само и приближили.Из ње је зрачила нека гадна енергија коју смо сви осећали и избегавали је.У осталом,напољу нам је било сасвим добро па није постојала потреба за високо ризичан улазак у зграду.Шорати се могло и у шумарку. После извесног времена ствар је почела да се офуцава.Неки добри ликови су отпуштени јер су“оздравили“то јест послати су кућама да лудују на домаћем терену,а новопридошли се нису баш уклапали.Ваљда им је требало времена да се прилагоде или је лековима требало времена да профункционишу.Све је некако постало изанђало и на ивици досаде.Први случај трипера окончао је забаву.Било је добро док је трајало. Имали смо још један сличан пројекат али ближи и медецински далеко безбеднији.Не сећам се на који начин али успели смо да пенетрирамо у радну акцију.Тамо су вредни и самосвесни Титови омладинци за џабе копали земљу,вадили камење и све то утоваривали у Фапове њушкаше који су товар односили у напознатом правцу.Све се то радило неби ли на том месту касније изникло неко велелепно здање.Тиме су утирали пут у бољу будућност.Ишли смо и ми са њима Титовим путем у бољу будућност мада мотоцикл није могао да замени ашов,лопату,пијук и колица,алатке прочишћене у огњу револуције.Обично би се појављивали тек с вечери када би рад био окончан и на реду је био одмор и разонода.Тада би акцијаши упалили логорску ватру и певали акцијашке песме праћене гитаром или хармоником.То је неодољиво подсећало на посело али ми нисмо правили питање.Битлси,Стонси или Џими Хендрикс сигурно неби пристали да свирају на радној акцији па смо„гутали шта нам се сервира“.Наш шпијун се инфилтрирао у акцијашке редове и тамо се напричао бајки о благодетима бајкерског живота а скромни сељачићи су га слушали отворених уста.Нарочито су га слушале сељанчице.Ми прво нисмо хтели да идемо тамо.Нисмо видели сврху боравка на пољопривредном добру у време земљаних радова али је чаробна дефиниција увек палила па се то и овај пут догодило.Дефиниција је била:“чета пичака“.Када смо се коначно појавили примљени смо као да смо стигли са друге планете.Румене и једре другарице сељанчице су се просто утркивале да нам угоде,дали зато што смо у сенкама логорске ватре изгледали баш као прави отпадници од друштва,дивљаци и пробисвети или што су неке од њих ту уочиле шансу да се докопају велеграда,то и није било важно.Како год било,провод је константно добијао на квалитету.Руководиоци акције,сви до задњег ждероње и пијанци,који су нас званично млако толерисали а незванично оберучке прихватили,морали су да намлате још политичких поена за своју акцију.Поред културно-уметничког живота са смислом прикладних рецитација о“Титу, партији,омладини и акцији“,одређених певанија и цупкања у колцету морала се испоштовати кобна ставка“Спортске активности“.У здравом телу је морао бити и здрав омладински дух,или што би се рекло у ветерини:“у здравом телу здраво и теле.“Пошто су те активности носиле солидан број поена морале су се оформити такозване“спортске чете“које би биле послате на акцијашку олимпијаду која се одржавала у спортском центру на„Голфу“.А када су ћате схватиле како им драгоцени поени нестају на очиглед јер су њихови акцијаши само знали да пикају лопту и играју зуце и крајцарице,настала је трагедија.Времена за обуку није било па је очај овладао партиским дупеувлакачима.Преостале три радне акције на територији града сигурно ће имати јачи спортски кадар макар он био проверен у револуцији и макар им за екипу трчало дете палог борца.Ствар смо извадили ми.Предложили смо да се маскирамо у акцијаше и припомогнемо у спотским активностима.И мада то није било по партиској линији,бодови су били дражи од партиских смерница и омогућавали су напредак у дупеувлакатељству па су узели идеју у разматрање.Током састанка радноакциске партиске ћелије одлучили су да прихвате идеју,по најпре зато што никоме од осталих неби пао на памет такав безобразлук са смислом инфилтрирања непознатих и непроверених елемената у акцијашке редове,па су се сматрали безбедним.Умало нас нису најурили када смо предложили нове дисциплине:“бацање лопате у даљ“,“скок са ашовом“и“трке радничких колица“али су нам опростили тај несташлук због општег добра и крцања политичких поена.Тако смо се маскирали у акцијаше и свако је добио своје чланове и екипно спортско име по неком од омладинских ударника или народних хероја.Смислили смо у којим дисциплинама ћемо наступати и кренули да од сељана правимо спортисте.Обука је била експресна и трајала је чак пар дана.Када је освануо такмичарски дан оставили смо мотоцикле на месту радне акције да о њима брину народни чувари а ми смо се потрпали са све руководећим кадром и навијачима у аутобус и отишли до сц“Голф клуба“.Ја сам са поносом извео своју џудо екипу.Наиме,тешком муком сам неколико сељана научио да се спотичу и да трапаво подметну дупе за неко бацање али сам одабрао сивоње па је снага прикривала трапавост.На велику радост публике,сви смо уместо кимона били обучени у плаве радничке мантиле великог броја а уместо појасева смо користили каишеве од панталона.Тако опремљени баш смо изгледали као прави опасни самураји.И тако смо ми први кренули са коришћењем плавих кимона што су тек далеко касније остали џудисти дрпили од нас.Ја сам наступао још у боксу и у пливању.Свиња је водио карате екипу.Та група је била најсмешнија секција.Као да их је,трапавце,тренирао сам инспектор Клузо.Ништа нису успели да науче ем да пуштају борбене покличе и да се комично ритају.И они су били у плавим кимонима као да су наступали за народну милицију.Вампир је преузео шах секцију а Пеја је водио стрелце.Једва смо га убедили да не понесе оружје од куће већ да пуца из ваздушне пушке што је он сматрао за срамно понижење и замлаћивање за малу децу.Да неби било сумњиво јер смо имали највећи број пријављених спортских грана а и било је опасно јер смо скретали са линије политичке препоруке да не упражњавамо спортове пореклом са трулог запада а Џудо и карате су већ били озбиљно сумњиви јер су припадали погрешној страни у протеклом рату,остале активности смо оставили оригиналним извођачима.Лопту су пикали све сами акцијаши,одбојку и кошарку такође.Рукометаши су били озбиљни фаворити јер их је водио један активни рукометаш у Сурдуличкој лизи. На такмичењу смо сјајно прошли.Џудисти су узели сва прва места у свим категоријама.Каратисти такође.То вероватно зато што ни једна друга екипа није имала за то пријављене такмичаре а многи од њих за те спортове никада нису ни чули.Тако смо се само прошетали и избегли бруку.У пливању сам узео прво место у дисциплини“препливавање базена слободним стилом“јер за друге дисциплине није било пријављених па се нису ни одржале.То ми ни мало није било тешко јер су остали пливали“керећи“.И боксери су одлично прошли.Неколико њих се млатило и сви су победили.А вођа екипе,Франко,је активно тренирао бокс па је нокаутирао противника већ на самом почетку прве рунде.Ја сам прошао без противника у мојој категорији.Шахисти су такође разбили јер им нико није изашао на мегдан.Чупаво је било у фудбалу и стрељаштву.У лоптању је све било у реду док није избила туча па су прекинули утакмицу.Стрелци су све испромашивали и једино је капитен Пеја осветлао образ.У„кокошарци“,како смо звали кошарку,су нас налупали а рукометаши су узели одлично треће од четири места.Све у свему,били смо најбољи од свих,дупеувлакачи су покупили брдо поена па су зато организовали пијанку уз логорску ватру и прикладне револуционарне песмице.Тако се завршила наша радноакциска авантура које смо се после,када су се утисци наталожили,врло радо сећали.Да се и нама омакне да будемо друштвено корисни.

Stvarni učesnik događaja....

ВЕНЕЦИЈА Ужелео сам се хајцања по свету јер сам у тој омиљеној дисциплини присилно направио овећу паузу и у главном сам се возикао по домаћем терену.Разлог за то је био сасвим оправдан.Код нас је свакога дана бивало све горе и горе.Очито,спремало се оно најгоре.Јасно се видело да се време када више нећемо моћи нигде да мрднемо убрзано приближавало.До душе,неки ће увек моћи да ладе јаја по беломе свету али како је кренуло,ја нећу бити међу њима.Зато реших да скокнемо преко док се још може,док ми главе нису дошле девалвације,привредне реформе,инфлације,реформе школства и слични државни марифетлуци за упропаштавање широких народних маса.Надао сам се да ће чаробна лепота древнога града Венеције макар на кратко одагнати сиве облаке што су се,полако али сигурно,константно надвијали над наше јадне животиће и упорно нам убијали животну радост и полет.Сања је имала готово идентичан поглед на све то једино што су у њеним мислима приде и чаробно сјајиле и шарене крпице,ципелице и шминка који су нам,зачудо,још увек били новчано доступни.А све је изгледало тако лако изводљиво да просто нисмо могли да одолимо.Као некада,стрпао сам паре у џеп,проверио уље у мотору,ниво антифриза и притисак у гумама,натронтао се и отишао правац по девојку.Ма има да путујемо као голупчићи,без журбе и јурњаве.Возићу како ми се вози и уживати.У осталом,ко зна када ћу поново моћи такво нешто да изведем.Времена су се убрзано мењала,наравно на горе,па бар овом пригодом да се науживам што игда више будем могао.Макар да навучем што више џебане за црне дане. Коначно смо кренули.Прво на бензинску пумпу.А тамо моша-бензин преко ноћи дебело поскупео.Срећа те мотоцикл нема велики резервоар па мање боли при танковању а змија чуварпарица у џепним дубинама мање бесни.Преживели смо и то. Весело тутњимо путем.Моторче течно гута километре а ја уживам.На путу је гужва иако сезона још званично није ни почела.Ипак осетно мање лудака и самоубица учествује у саобраћају.Успут правимо паузе у главном у кафанама где констатујемо да је и кафа поскупела.Нашој срећи просто нема краја.Очито су се и туристички радници вредно спремали за предстојећу одирућу туристичку сезону.Следећи напад болова је уследио поново на бензинској пумпи.Прерачунавам колико Дебели троши горива.Опа,није баш штедљив као до сада.Који ли му је ђаво?По томе закључујем да је опет стари трик у питању-гориво није само поскупело него је и додатно крштено водом.Настављамо даље.Дижем руке од рачунице.И овако ништа не могу да урадим па ми таква мозгања само кваре расположење.Поново радим на опуштању и уживању.Међутим,нешто ми не иде баш лако.А и како би када живим у земљи лопова и хоштаплера?Ма добро је док и овако могу. Пут врви од рупа и грба.Надлежни ваљда чекају да почне сезона па да стану да поправљају усрани асфалт.То вероватно небили што више мучили несрећне стране и домаће туристе и убеђивали их да своје новце потроше на другој страни,у некој нормалнијој земљи где се путеви поправљају на време,поштено се раде и где цене не скачу током ноћи.Домаћи су у то већ одавно били убеђени.Ево,на пример ми,хрлили смо да оставимо паре у Италији.Интересантно,али пиво није поскупело.То вероватно небили омамљена и заглупљена маса лакше гутала нова дебела поскупљења и магарчења од стране државе.Ручамо у пристојној кафани поред пута.Сабијамо скромне оброке за дебеле паре.Као да смо јели код друмских разбојника.Келнер се снисходљиво смеши дајући нам рачун.Очито није сигуран дали ћемо платити или ћемо га избости виљушкама.Но нас тресе путна грозница па остављамо келнера у животу и настављамо даље.Дочуо сам да је и у Италији све поскупело.То ме је баш обрадовало.Није да само ми у Југи пливамо леђно у говнима,то се полако разлива и по свету.Разлика је само у дубини говностаја.Ноћимо код пријатеља у Ровињу.Несрећни Гилац се ономад заљубио у домороткињу па се по глупавом српском обичају одмах њоме и оженио.Сада живи у Ровињу и одплаћује ту будалаштину са дебелом каматом.Камата је толика да уместо да останемо код њих по плану дан-два,настављамо пут већ сутра дан.Никако нам се не остаје у кућном рату.Очито,то преноћиште неће још дуго остати у функцији. Возикамо се поред мора и уживамо.Близина мора ме увек усхити. На граници хаос.Гомиле шверцера шибају тамо и овамо.Кесетине и торбе“крмаче“су неизбежан декор сваког путника.Безобразно заобилазим редину и стајемо први.Поносно стојимо на бедему шверца и преваре и налазимо се очи у очи са мрским непријатељем то јест са цариницима.Лако нас пропуштају.Мотоцикл им није интересантан.Имају много занимљивијих жртви.Нас ће да дочекају при повратку. Путујемо кроз“белу Италију“.Циљ нам је Венеција.Ужелео сам се лепоте,прекрасних детаља,мириса устајалог мора,шарениша радњи и веселих италијанчића.Унапред уживам.Стрепим само од хорде туриста који обично као реке мрава преплављују тај град. Стигли смо у луку.Сада треба да наставимо бродом.Остављамо мотоцикл на приватном паркингу.Оковао сам га ланцима и катанцима тик поред чувареве кућице.Знам кога ћу да убијем ако му нешто буде фалило.То зна и чувар,бар судећи по његовом киселом изразу лица.Седамо у бродић и крећемо у авантуру.Кратко бродимо и пристајемо.Стигли смо.Ово није град,ово је лудница!Да Бог сачува!Гужва као у аутобусу градског саобраћаја.Не зна се ни ко пије ни ко плаћа.Туристички водичи као овце спроводе групе туриста притом тупећи нешто на разноразним језицима.Високо носе табле и заставице да им се стока не погуби.Само што електричну ограду нису разапели.Послушни туристи штрапацирају у организованим колонама и непрекидно сликају све што им падне под објектив.Штектање фото апарата се ори са свих страна.Јапанска група убедљиво води.Свако има барем по пет фото апарата.И то је скроман број.Зато се онако мајушни повијају под тежином апарата па изгледају још мањи.Ми се опредељујемо за појединачно повлачење по уличицама.И ми имамо фото апарате али скромно,свако само по један.За утеху,на мом“Никону“се мењају објективи.Сања носи само свог“Идиота“.Разгледање града прекидамо јер су нам ноге отпале.Седамо у кафану да се опоравимо.Мало касније обрћемо још један туристички круг.И сликамо као да смо јапанци.Биће да је то нека инфекција.Коначно се завршава туристички обилазак.Вала смо се нашпартали и насликали,ноге су нам отпале.Али вредело је.Сели смо у кафану на риви и спремали се за ужас.То се Сања се оштрила за шопинг а ја сам већ почео у напред да се нервирам.Тераписки сам купио“Мотоциклисимо“небих ли амортизовао наилазећу трагедију,то јест да бистрим новину док она буде обигравала по радњама.Ни на крај памети ми није падало да јој правим друштво у тој идиотској акцији.Срећа те је то био неки јубиларни број па је и онако дебео часопис био још дебљи.Сања је нестала.Пре него ли сам заронио у новине видео сам Лабрадора како лежи у сенци трафике и дахће од врућине као да је парна локомотива.Овековечио сам ту симпатичну сцену на фото папиру па се посветио проучавању часописа.Сања се убрзо вратила.На мој ужас то није био срећан случај брзог краја куповине већ се радило само о првој тури ослобађања од терета.Седео сам окружен торбама и кесама.Само је још мало фалило па да будем затрпан њима.А и бићу,сигурно,чим се Сања поново врати на истовар.Жив срам ме је појео што у кафани правим вашар и лом.Али правио сам се тоша.И тако сам некако гурао.Врућинштина је попустила.Са мора је почело да пири.Постало је пријатно.А током целога дана је било као у паклу.Лабрадор је живнуо,мало се придигао,лапнуо воду из чиније поред њега,окренуо се на другу страну и наставио да спава.Ето што ти је културан европски пас.Она моја швапска џукела,очито не цивилизована и лоше васпитана,би већ сигурно направила неко срање.Ако ништа више,лабрадор му сигурно неби промакао. Умирем од досаде.Ону моју грбу је и Бог заборавио.Ко ме је терао да пристанем на ово мучење?А Сања решила да накупује као да је циганка.Један мали црни пас који као да је баш тога тренутка изашао из фризерског салона,сав модерно унакажен,са на нулу остриганом длаком на целом телу,а само му је остављена пуфна на врху репа и грива око врата,се појавио однекуд.Личио је на закржљалог лава са косопасицом.Нисам успео да препознам расу.Лако је било могуће да су преваранти Италијани само неку локалну џукелу маскирали у фино псето.Тај мали наказни псић је,мртав ладан,дигао ногу и запишао ми кесе.То му је било мало него ми је захватио и чизму.Широко,домаћински,нема шта.Мајку му венецијанску,где да ми запиша онолике кесе!Да нисам у Венецији најурио би га.Овако сам морао,по европски,да прећутим и правим се луд.А скот лупежски ме гледао онако безобразно као да зна да сам странац и да му не смем ништа.И све као да би опет да ми овери кесе.Вртео се около и тражио нову мету.То је за мене било превише.Нека је сто пута ошишан на господски,ма нека је и пас венецијанског дужда,вала ми неће поново пишати по кесама.Зато се придигох,пљеснух му чизмом тик испред њушке и просиктах:“Мрш џукело у пизду материну!Бежи да те сада не ишутирам!“Отом сам сео и чекао да ме карабињери ухапсе због нехуманог односа према кућним мезимцима.А џукела ме је са сигурне удаљености,само презриво погледала и одмах,жабарски храбро,одступила.Очито,био је згрожен мојом балканском некултуром али и убеђен да ће се у супротном огребати за обећану узвратну услугу па је одскакутао даље све вртећи пуфном на репу.Пизда талијанска.Пожалио сам што ми главоња није био ту,тек да га поучи лепом запишавању туђе територије.Е то би била права показна вежба из демократије на српски начин.Прегледао сам шта се налазило у запишаним кесама па сам,поучен дотадашњим искуствима,одлучио да ништа не предузимам до повратка референта за набавке и непотребно арчење пара то јест Сање.А када је стигла нова тура препуних кеса остао сам забезекнут.До тога тренутка нисам имао прилике да чујем њен репертоар псовки па нисам ни сањао да онако једна фина девојка може да врца онолико масних кочијашица и то у незадрживом млазу и да је у стању да се онолико нехумано односи према домаћим животињама(„Јеси ли га барем ишутирао,јебем ли му мајку италијанску?!“).После салве погрда стала је да са гађењем вади ствари из смрдљивих запишаних кеса. Искористи сваку прилику.Учитељ борилаштва. Како нас је тек чекала озбиљна борба са царином,током размишљања о предстојећем малтретирању,на памет ми је пала једна корисна мисао.Зато нисам дао Сањи да баци запишане кесе.И поред дуготрајног и здравствено-хигијенски потпуно оправданог предавања о штетности моје забране,остао сам непоколебљив у ставу што ми је донело ново бацање и епитет свиње од човека.А како се и даље нисам дао уразумити то је дигла руке од штрокољубца.Чантрање се наставило и касније током повратка бродом и сво време трајања пакла,то јест током препакивања накупованих прња и њиховог трпања на несрећни мотоцикл.Беснела је када сам ћутке темељно запишане кесе напунио са неколико неупадљивих крпа и стрпао их у топ кејс.Али ја сам и даље чврсто и неопозиво стајао на бедему смрдежа без шанси да одустанем.Да је мање брбљала могао бих да дођем до речи и објасним јој шта сам наумио.Овако сам је оставио у бесном незнању какву сам то опет свињарију смислио.Тако су смрдљиве кесе остале на врху ствари натрпаних у добро задихтованом топ кејсу.Тек када смо стигли на царину и били изложени немилосрдном нападу цариника,схватила је мој подли наум.Не знам чиме се хранила и какву је воду пила она мондиш фифика али јој је пишањак смрдео као бојни отров.А када је цариник отворио топ кејс запахнуо га је гадан смрдеж пореклом од италијанске пишаћке која је дуже време провела у безваздушном простору топ кејса усијаног од сунца па се вужд концентрисао до степена потпуног неиздржа.Запањено је бленуо у нас не знајући шта да ради. У вашем коферу за веш,налази се један леш. „Слободно нападајте,није унутра никаква сатрулела цркотина и нисмо то ми запишали него једна отмена италијанска фифика.“рекао сам му са скромним смешком на уснама тек да омражено службено лице види да ми је драго што мора да се бори са смрдежом.По његовом изразу лица предпоставио сам да мисли како превозимо леш који се због врућинштине мало узвиждао.Вероватно је мисло да је ресто лешине распоређено у остатку пртљага.Зато је,захваљујући смраду који је штипао за очи,скратио обавезну мучитељску царинску процедуру па смо се и те бриге убрзо решили.На првом паркингу смо стали,отворили кофер да се луфтира,повадили смо ствари,оставили их да се проветре до степена носне издржљивости а смрдљиве кесе смо бацили у ђубре(мада сам ја сматрао да смо требали да их спалимо и тако нешкодљиво уништимо).Пре него што смо наставили пут добио сам један врео пољубчић због показане маштовитости а вероватно и због гриже савести моје сапутнице која ме је онако немилосрдно нагрдила током паковања.А биће и да је ту кумовала и дебела уштеда у новцу за царину коју због смрдежа нисмо платили.

КОД ПСИХИЈАТРА Тек када је добро припремљена гомила доктора сва у белом дошла у моју гимназију и важним и достојанственим кораком који је одзвањао школским ходником,ушла у учионицу у организованој колони,сазнао сам да имам сексуалних проблема.До тог момента такво нешто никоме од нас није падало на памет.У свом потпуном незнању мислили смо да само новац,школа и родитељи загорчаваху наш млађани живот а да га секс само оплемењује.Али,учене главе су нас очас посла у томе разувериле.Објаснили су нам како нам се полако ближи излазак из пубертета,како неки,као ја на пример,никада из њега изаћи неће,како моментално живимо у стању хормонског шока а да тога нисмо ни свесни и да неједнака и промењљива мешавина тестостерона,допамина и адреналина доводи до свих наших проблема почевши од секса па до уклапања у наше напредно социјалистичко друштво а коме треба да припаднемо као вредни и узорни чланови а не као непоуздане хистеричне дркаџије.На то смо се ми видно зачудили.Веома нас је заинтересовало то научно-здравствено питање.Понадали смо се да ће нас,у оквиру сексуалне обуке,организовано водити на практичну наставу или нам бар поделити ђачке бонове за„Пицин парк“али смо се преварили.Од сексуално-друштвене наставе добили смо само вербалну поуку.То нас је баш разочарало и тада смо посумњали у искреност и праведност нашег политичког система.Сматрали смо да је срамота да остављају неуку младеж да се сами сналазе по тако важним питањима као што је скидање мрака и остале припадајуће радње.На речима је свако могао бити јунак а за праксу смо остали ускраћени,као и обично.Црвени су само обећавали и ништа више.Али ауторитет науке се није смео доводити у питање,нарочито не од стране недораслих балаваца који још нису били свесни своје несвести.Доктори су нам солили памет два везана школска часа без одмора.Опчинили су нас њихови блиставо бели мантили,титуле извезене на горњим џепићима црвеним словима,стетоскопи обавијени око врата,баш као да ће одмах ту да нас и прегледају,те гомиле хемиских оловака које су нехајно вириле из џепића.Упорно смо покушавали да схватимо шта се од сексуалног апарата да преслушати стетоскопом али нас је било срамота да постављамно глупа питања па смо то прећутали.Наше плаве школске униформе одмах су нас доводиле у нижи положај ранга теткица и баба сера.При том нам ни у једном џепу скромне школске униформе нису биле хемиске оловке да га ките,красе и дају нам важност.Ми смо били сасвим неважни.Доктори су паметовали а ми смо се стидели и нисмо се дрзнули да учествујемо у ученој дискусији таквог типа.Наш сексуални живот смо рађе задржавали за себе.Укратко,били смо добри,дисциплиновани и пажљиво смо слушали сваку реч.То је значило да је ствар већ тада пропала и,када се свела на обичан школсаки час током кога се блене кроз прозор и једва чека да звони,а када се то и догодило доктори су покупили материјале и отишли.Али одлазећи учени доктори су рекли једну ствар која се моментално усекла у моје памћење.А то беше да су нам врата саветовалишта за недораслу омладину коју хормони терају на погрешан пут,болест и у брзу пропаст,увек отворена од осам до шеснест часова,то јест,у радно време.А ако се тамо појавимо стручњаци ће дати баш све од себе да нас изведу на прави пут па да постанемо корисни чланови наше самоуправне заједнице а не да постанемо жртве распусног живота,дркаџије и јебачи пресретачи које ваздан вреба болест и брза пропаст духа и тела.Одмах сам се јавио за реч што су ми они љубазно и дали. „Ми,знате,идемо по сменама у школу.То значи једне недеље пре а друге после подне.Ви радите само до шеснест часова.Значи да једне недеље не можемо да дођемо а да оне недеље када то можемо нећемо успети да се припремимо за наставу па ћемо подобијати кечеве.Испада да уопште не можемо да дођемо.Како то да решимо?“ „Како то?“брецну се доктор у важно затресе хемиским оловкама.“Па дођите пре подне.“ „То може само ако ће посета вама трајати кратко.Ако морамо да чекамо а и док ми стигнемо и вратимо се ем ћемо да закаснимо у школу ем ћемо још и кечеве да подобијамо.А добре оцене су главни услов наших родитеља.Баш њих брига за наше сексуалне и остале проблеме.“ Већ од малих ногу сам умео“стручно“да се изражавам,као да сам знао да ћу једнога дана и ја бити доктор.Да сам био паметан већ тада бих почео да скупљам хемиске оловке.Стетоскопа имам пуну амбуланту.Могу да се гађам са њима. „Ништа ви не брините.Само слободно дођите,ми ћемо вам оправдати тај дан.“рече главни док.Одмах је у мојим очима порастао у Док Холидеја.Јесте да није имао пиштоље али је имао друго убојито оружје,хемиску оловку која пише оправдања.Ето што ти је наука,одмах је рекао баш оно што сам хтео да чујем.То је био прави доктор,познавалац људске душе.Ма све је знао још пре него што сам и зинуо.Е таквом ћу да дам да пртља по мојим хормонима узрокованим проблемима.Ко зна,ако будем добар и темељит можда се и огребем за практичну наставу. „Човјек је наше највеће богатство.“рекао је друг Стари.А доктори су наше друго по реду благо.Они су мајстори за поправку посрнулог првог највећег богатства то јест људског бића.И увек су спремни да помогну, од осам до шеснест часова,у за то предвиђеном месту(са или без заказивања).Мимо тога можда али уз дебелу доплату. Када је сасвим сазрело време за важну посету ја се обучем пристојно и скромно,ученички,обријем оне две длаке у три реда,повежем косу у реп па се запутим пут саветовалишта за ђаке и омладинце.Тамо стигнем очас.Уђем унутра и на шалтеру се представим као омладинац са емотивно-сексуалним проблемима па се и позовем на обећање здравствено неопходне помоћи дато током надасве интересантног и корисног предавања у школи.Они ме лепо примише,узеше ми податке,отворише картон и послаше ме у чекаоницу да џоњам испред белих врата.Нигде није било живе душе.Очито да саветовања нису баш била популарна и посећена.Народ се рађе лечио локањем универзалног лека-алкохола.За супер лек кокаин тада нико није ни чуо.Стајао сам потпуно сам у ходнику и размишљао о неопростиво неодговорном односу омладине према самоме себи.Зар сам у целом овом велеграду само ја имао животне проблеме?Сироти неодговорници,ни слутили нису шта себи чине не чинећи ништа.Тамна и психолошки лоша будућност их је чекала.Ако ништа више,сексуални проблеми ће свакако уништити њихов радни елан,учинак и миран сан.Алкохол није лош али здравље је ипак на првом месту. Из размишљања ме трже медицинска сестра.Повела ме је до других врата,код другог стручњака.Пошто пацијената ментола по обичају није било,доктор је искористио ту згодну прилику и нестао нетрагом.Та игра нестајања без трага и гласа била је омиљена у тадашњим самоуправним јединицама и сви су је се радни људи радо играли.Пошто нико није могао ни да предпостави где је доктор нестао и дали ће се уопште више и појављивати на радном месту,очас је организовано да ме прими неко други ко је,зачудо,по лепом дану још био у установи а,невероватно,још је и показивао жељу да ради.Биће да је некоме таквом баш био потребан доктор умолог а не мени.Тик пре него што сам крочио у просторију где је доктор седео у полу мраку,приметио сам да на вратима пише да је дотични психијатар а ја сам кренуо код психолога.То ме је забринуло. „Опа бато,биће да сам награбусио,“помислио сам,“ускоро ћу бити у раљама Сигмунда Фројда или чика Јунга а код таквог нема тајни.Тај чита људе и иза затворених врата и одмах ће да ме провали.“ Сестра је изашла из амбуланте и рекла ми да уђем унутра.Скрушено закуцах на врата. „Напред.“зачуо се глас узнутра,глас ауторитативан,не претерано дубок,баш по мери.Па нисам дошао код Чангаловића.Одмах се видело да је у питању био врстан стучњак и особа од поверења.Ушао сам у ординацију.Потрудио сам се да изгледам што збуњеније и упалило је.Налазио сам се у обичној соби са столом и неколико столица.Нигде нисам видео обавезно канабе на ком сам требао да се као болесник излежавам и опуштам.Ваљда су га избацили да уморни радни људи неби заспали током терапије или су и наши болесници били тврдог кова и од доброг материјала па нису морали да се ваљају по канабету већ су се опуштали мушки,на ногама,као у кафани за шанком.На зиду је била обавезна маршалова слика на којој се смијуљио вероватно верујући у брзо оздрављење радних људи.У нашем напредном социјалистичком друштву чак су и лудани имали озбиљну шансу да оздраве и ваљано унапређују своју домовину.Ваљда се у кафанама вољени маршал ваздан мрштио због васпитног дејства на пијанце.За столом је седео релативно млад човек са ћелом која му је већ добрено начела теме.Још мало па је требао да пређе на„трамбулину“(то је стање фризуре када се пусти коса позади па када довољно нарасте пребаци се маскирно напред преко ћеле).Зато је имао бркове и брадицу па је представљао прави психијатриски модел“Фројд 2000“.Ма био је баш упечатљив. „Седи,хоћеш сок?“рече. „Сок,може,што да не?“ Пијуцкао сам Фрукталов сок од брескве а лично сам био убеђен да би пиво било тераписки далеко корисније и да би ми развезало језик.Али мене још увек нико ништа није питао јер сам био обичан пацијент који је дошао на терапију а не на пиво. „Шта те мучи момче?“питао ме је ћелавац и одмеравао ме од главе до пете важно вртећи палцима угодно заваљен у фотељи.А његов поглед,продоран,просто ме је пржио.Одмах се видело да је стручњак,душочатац.Видео сам да му се нешто код мене није баш уклапало.Иако сам се баш потрудио да се маскирам у природног и смотаног омладинца,ипак се на мени сасвим лепо видело да то баш и нисам то.Неке ствари се не могу сакрити.Очи су огледало душе.Зар да трепћем као млада и обарам поглед?Ма ко га јебе,може само да ме избаци напоље.Ципов са гривом везаном у реп није баш деловао као неко ко је несналажљив и несигуран у спољноме свету.Али у томе је баш драж.Изглед често вара и баш такви,маскирани,су обично и жила скривених проблема.Баш такви вуку најгоре трауме из младости.Ево,на пример ја.Оштро докторско око ме је просто скенирало а ја сам се и даље правио наиван. „Никако са родитељима да пронађем заједнички језик.“рекох.То ми је деловало да ће да прође јер већ сам поглед на мој имиџ је подразумевао неслагање са родитељима.Зато сам секс оставио за други део реченице. „А и са девојкама ми нешто запиње.“постиђено додадох. Док сам тако трабуњао све време сам гледао у врх носа стрепећи да не почне да ми расте као Пинокију.Међутим,на сву срећу,промена на мирисном органу није било,па сам,осокољен,наставио даље.Разговор је почео све лакше да тече.Признао сам да се не чудим родитељима и њиховом незадовољству јер им дете проводи време у велеградском циркусу са свим условима за брзу пропаст у тамним ноћима.Али,шта да радим када сам то ја?Добар сам ђак и добар спортиста,поштен сам и одговоран али волим да ландарам ноћу па то ти је.Све радим да задовољим родитеље и зато очекујем да ми више верују и да ме мање спутавају.А они само што ме у манастир неби послали.И то неки Богу иза леђа,ради сваке сигурности,да првом приликом не утекнем назад. „Ви,као психолог,вероватно сасвим исправно разумете шта желим да кажем.“рекох. Погодио сам га у неку професионалну жицу.Мало се трзнуо па је рекао: „Нисам ја психолог,ја сам психијатар.“ „Ја сам онда погрешио.Требало је да ме прими психолог.Да дођем ја неки други пут?“ „Не,психолог је одсутан па ћу га ја заменити.“ „Добро али,ако смем да питам,у чему је разлика између психолога и психијатра?“ „Велика!“обрусио је као да сам га ујео питањем.“Психијатар је много више од психолога.“рече он набусито. „Стварно извините,ја сам дошао код нижег по чину,код психолога,и небих желео да трошим ваше драгоцено време са мојим животним глупостима и безвредним ситницама.“ „Нема везе,ја ћу ти помоћи.“ „Хвала вам“(оно пресветли сам прећутао).“Срећа моја што сам налетео на особу која уопште није сујетна,“помислих али,наравно,не рекох. Отом смо мало ћаскали,онако опуштено и невезано.Занимало га је све о мени,малте не до броја ципела.Пар пута ме је провалио да неке ствари прећуткујем и тиме утврдио код мене свој статус стручног психочатца.А ја сам бирао речи да случајно не открије да се бенавим и да ми помоћ у ствари није потребна те да је циљ моје посете сасвим другачији.Успео сам да га заинтересујем,нарочито за моје борбене животне поставке и прежвакано оно мало што сам тада знао о зен-будизму.Џудо му се није допао.Тврдио је да борилачки спортови буде притајену агресивност.За узврат сам му објашњавао основна правила џудоа кја су,у ствари,миротворачка и филозофска,ма један другачији поглед и начин живота и да је највећа победа победити без борбе.Није баш разумео“попусти да би победио“али се сложио са“међусобном сарадњом и поверењем.“То му је звучало некако комунистички.Али како сам ја хватао залет у објашњавању филозофије џудоа а то га очито ни мало није занимало,пресекао је нагло даљу причу. „Зашто носиш ту косурдачу?“упитао је изненада. „Ха ћелавче,завидиш ми и хоћеш да ме притераш у ћошак као бунтовника.Да можеш и ти би носио косу до земље.Хоћеш пелцер?“умало ми не излете.Прогутах кнедлу па одговорих. „ Томи је у опису радног места.“ „ Како то мислиш?“Видно се заинтересовао. „Прво,јапански самураји су носили кике као и наши средњевековни ратници.То је било чисто практична ствар-кика је изузетно тврда и отпорна па је мач не може пресећи.“ „А ти се мачујеш?“ „Не али поштујем традицију.“ „Мани се традиције и одсецања глава ово није 1389-а година,Зашто стварно носиш ту косурдачу?“ „Ја,као омладинац мотоциклиста,морам по пс-у(правило службе)да будем брадоња и чупавац.Пошто немам неку браду,тежиште сам пребацио на чупавост.То се ваљда зове“компензација“.У осталом,што сам чупавији то више осећам“ветар у коси“. „Молим?“ „Ветар у коси је дефиниција која треба да ослика осећај слободе,осећај радости у покрету и ужитак при вожњи мотоциклом(што ти несрећниче осетити не можеш јер си бос по глави али укључи машту и сети се док си још био млад и косат па покушај да себи дочараш тај диван осећај.Ветар у ћели баш неће ићи).“Ово последње сам ,наравно,помислио у себи.Ма сав сам био лукав и обазрив.Прави будистички ратник.Смирено сам чекао своју идеалну прилику да ижицкам оправдање за школу. Заинтересовао сам га.Дали што о теми коју сам потегао није знао ништа или због мог предходног предавања о џудоу и зен будизму а по најпре зато што ни Фројд ни Јунг нигде нису помињали џудо и мотоцикле а о њима нису знали ама баш ништа.Један чупави клинац је модерном доктору широких погледа на свет и напредну медицинску науку,отворио један потпуно нов сегмент живота о коме је требало размислити и психолошки га обрадити,а с обзиром да је све учесталија појава у нашем модерном друштву и да се не ради о хемиској навлаци него о чисто механичкој ствари која ствара зависност код корисника на бази чистог природног задовољства,љубави,адреналина,допамина а и тестостерон је добродошао.Наравно,то је био мотоциклизам.А наука је тврдила да је таква навлака,чисто механичког типа,немогућа.Вероватно зато што се нико до тада није навукао на аутобус градског саобраћаја или на камион па зашто би онда на мотоцикл?То му је било изузетно интересантно и већ је видео себе поносног како на неком семинару у беломе свету отвара ново поглавље психијатрије.Зависност од механичке справе!Још потпуно непознат феномен у медицини.Зато је запео да сазна што више о задатој теми,тим пре што је та пошаст стизала у галопирајућем ритму са трулог запада и могло се очекивати да и овде засигурно нађе плодно тле те почне и брзо да буја.У осталом,ни братска Русија није могла да се одупре тој западњачкој најезди мада је постојала основана сумња да се ради о типичној животној трулежи,симболу распадања и падања у ситно буржоаско блато.За тровање младежи и разарање здравог ткива нашег напредног друштва морало се бити спреман.Тако се упецао.И пребацили смо се на мој терен па сам могао да се просеравам до миле воље,што сам у залету раздрагано и прихватио.Претресли смо море тема са мотоциклистичким садржајем,заборавили смо на неслагање са родитељима а секс је некако природно ишао уз мотоциклизам.Рецимо,запањио се на моју теорију да ако вам не да ону ствар слободно можете да је оставите ту где је па нека се даље сама сналази за повратак кући.То је за њега било зверски,нехумано и недолично као акт једнога омладинца као и наравно свих самоуправљача.А ја сам се вадио како то уистину и јесте империјалистички трик који разара здраво ткиво односа између полова али се већ зацарио и код нас па се не треба правити луд,као да се ништа не догађа.Тему нечовечног односа према слабијем полу смо џентлменски заобишли да се неби запетљавали у бескрајне дубине мушко женских односа.Како сам у главном ја држао банку то сам се повремено заносио и давао машти на вољу,тек да разбијем монотонију.Негде сам у озбиљном штиву прочитао да тако и треба да буде.Психијатар има улогу контејнера у који пацијент треба да истовари сво своје унутрашње ђубре и црнило па да му лакне.Као када се исцеди бубуљичетина.Сматрао сам да се и глупости као и зајебанције такође могу истоваривати с обзиром да су и оне за ђубре па сам само товарио.А маштовитости ми никада није зафаљевало па сам се баш размахао.Али мој душочатац није био обичан неутрални контејнер.Полако се преобраћао у присташу мотоциклизма.Биће да је по нешто схватао и попамтио неке детаље за свој будући успех у струци.А када смо се дотакли путовања мотоциклом,скитарања у потпуној слободи без обавеза,спавања под ведрим небом,мириса и звукова који буде у природи и слично,баш се заинтересовао и покушавао да проживи оно што сам ја причао.Зато сам се баш потрудио да мало окитим све то и да свему дам опипљиву душу.А њему је то некако звучало као пасторала и подсећало га је вероватно на родни крај.Ма за мало да постанем стручни консултант.А сво то време сам стрепео.Можда то он води своју игру а ја се у заносу понашам као да сам му прва будала која трабуња којешта.Уто сам и приметио интересантну књигу на столу.Будући већ тада књигољуб,нисам могао да одолим изазову.А и то ми је давало прилику да променим клизаву тему. „Каква је ово књижица?Могу ли да је погледам?“ „То су Рошархови тестови.Погледај слободно.“ Гледао сам у брљотине на папиру и ћутао.Полако сам окретао листове.Мада сам знао за ту књигу ово је био први пут да сам је држао у рукама. „Врло интересантна књижица“казао сам правећи се да не знам чему је намењена.“А чему служи?“ „Служи за анализу асоцијација.“ „Или,што би се српски рекло?“правио сам се Тоша,али заинтересовани Тоша. „Ајде да ти покажем.“рече. У том моменту осетио сам како од балавца постајем експеримент.Ако се овде добро провучем можда ћу моћи чешће да навраћам па ће оправдања само да пљуште.Од бонова за Пицин парк сам дигао руке јер је већ постало савим очито да од тог посла нема ништа.У овој терапији се очито упражњавала само теорија. Он узе књигу и насумице је отвори. „На шта те подсећа ова шара?Шта си прво помислио,или још боље,шта си прво видео на свом менталном екрану када си је погледао?“ „Помислио са на мотоцикл.“ „Не везуј се за претходну причу.Нека ти асоцијација буде слободна.“ „На мотоцикл.“ „На мотоцикл?“зачуди се. „Да ,на мотоцикл.“ „Не може.“ „Како то не може?“ „Мора да те асоцира на нешто друго.Мотоцикл те само блокира.“ “Нашта,на пример?“ „Мора да асоцира тебе а не мене.“ „Али мене асоцира само на мотоцикл.“ „Ма хјаде поново,не може мотоцикл,да ти не објашњавам.“ „Све може а мотоцикл не.Како то?Зашто мотоцикл не може?“ „Није предвиђено.“ „Врдаш,врдаш,не знаш ништа о мотоциклима па би да ескивираш тему.“мислио сам се ја. „Мораш да видиш нешто друго,нешто из дубине твоје психе.У осталом,где ти овде видиш мотоцикл?То си измислио.“ „Измислио?!Ево га.Ево точкови,ево рам,ево резервоар.Истина,мало је футуристички али да не цепидлачимо.“ „Ајде другу слику.“ „Ајде да се цењкамо.“ „Не изводи.“ „Да видимо шта сада видиш?“ „Опет мотоцикл.“ Како му се то очито није допало испричао сам му виц када је Босанац код психијатра и овај га дави као он сада мене.На крају виц се завршава са:“махо ти не махо ја поваздан на пичку мислим“.Тако и ја са мотоциклом.То је превео на неки свој неразумљиви психолошки термин па смо наставили даље.У главном,схватио је,па је даља прича била о мотоциклима. „Добро,хајде да видимо шта теби значи мотоцикл?“ „Радост,слободу и песму.“ „Шта?“ „Кад возим радујем се и слободан сам па певам од среће.Испод кациге ме нико не чује па могу да се дерњам и фалширам до миле воље.“ „Ето видиш.“ „Шта видим?Радост и слобода се не могу видети,то су имагинарни појмови.“ „“Не лупетај,на шта те још асоцира?“ „На путовање.“ „Ето видиш,коначно смо до нечега стигли.Полако идемо ка суштини.Ти би да путујеш и да се ослободиш стега,да ти буде пријатно,да се радујеш.Песма је јак симбол.Она потиче из твојих архетипских психолошких дубина којих највероватније ниси ни свесан.Очито би да побегнеш од нечега.Твоја„Анима“би да се нечега ослободи и питање је од чега би ти побегао.То је главно питање.“ „Провали ме човек.“,помислих,“Зна да бежим од школе.Вала наука ти је чудо.То жив човек зајебати не може.Не бежим ниодчега.Само би радо путовао мотоциклом.То бих увек радио а не могу.Ваљда ми се зато привиђају далеки пути.А можда доле има и риба.“ „Где доле?“ „На мору.“ „Каквом сада мору?“ „Па када путујем мотором увек би најрађе путовао на море.“ „Аха.“рече и значајно се почешка по самој ивици ћелице где му је било остало нешто мало коврџавог паперја.„Море је бег,даљина,тајна,неизвесност.Дакле,морам открити одакле потиче та жеља за бегом.“ „А да консилтујемо сановник?“нисам издржао.“Ма какав бег,ја небих да бежим ја бих да путујем.А и ко је луд од рибе бежати?“ „Какве сада рибе?“ „Оне из“махао ти не махао“,сећате се?Од девојака.У сленгу се девојке зову рибама.“ „Аха!Ту смо.Сексуалност!Окрени,обрни она увек исплива.Фројд је ипак био у праву.“ „Јашта него сексуалност.Нећу ваљда да их млатим?Мада ни то по некада није лоше ипак имам паменија посла са њима.“ „Да ти не бежиш од сексуалности?“ „Ја!?Јел вама добро?Какви бежим,хрлим ка и само молим Бога да ми не умакну.Зато и волим море,тамо се оне распојасају.Па не мислите ваљда да на море идем да пробам нову маску и пераја?Него,да заменимо ми места?Чини ми се да ви имате далеко више проблема од мене.“ „Шта кажеш?“дрекну он. „Ма нек иде живот,доста смо се замлаћивали.Признаћу па шта буде.“помислих.“Мени не фали ништа.Овде сам дошао само због писменог задатка из матема тике.Треба ми оправдање.“ Напуштао сам саветовалиште за посрнулу омладину меким и лаганим ходом са све докторовом ципелом у дупету,али и са неопходним оправдањем и то за два дана,да не буде сумњиво. Ма психоанализа је чудо!Умало да се навучем!

МАЛЕ МЕРДЕВИНЕ Кренуо лепи Баја мотоциклом из Шансе пут куће,и таман да изађе из Ташмајданског парка где је наравно непрописно био паркиран испред кафане када из жбуња искочи млади милиционер ћошкаш који је имао пик на њега и сматрао је за своју свету дужност да лови Бају па га ухвати и то на делу.Ето радости!И док га је дрндао наиђе Лоле.Гледао мало шта се догађало,отом приђе па ће да каже: „Друже,ајде што је био непрописно паркиран,него тај је и пио.“ „Јеси ли пио?“ „Јесам.“каже Баја. „Нема ни возачку дозволу.“опет ће Лоле. „Имаш ли возачку?“ „Немам.“каже поштени Баја. „Нема он ни саобраћајну дозволу.“опет ће Лоле. „Имаш ли саобраћајну? „Немам.“ „Ни мотор му није регистрован.“ „Јел возило регистровано?“ „Није.“ Бајин зачуђени поглед упућен Лолету који је до тада значио:“Шта ти је будало?“полако се мењао под надолазећим бесом.Сада се већ могао превести као:“Лоле покојан си.“Али Лоле није одустајао. „Нема ни прву помоћ.“ „А прва помоћ?“ „Немам.“ „Нема ни резервни алат и прибор.“ „Имаш?“ „Немам.“ „А нема ни мале мердевине.“ „Имаш ли...А шта ћему мале мердевине?“ „Па да му се скинеш с курца!“ То рече па утече.Бесни милиционер се,наравно,надао за Лолетом што је искористио вешти Баја,упалио мотоцикл и утекао.И овај пут је Баја остао неухваћен као и брзоноги Лоле.

СТРУЧНА ПОМОЋ Двојица оштрих и хитрих из екипе уприличили су себи,као и обично за њих,темељно ваљање по земљи.То су,наравно,учинили у заједници са својим мотоциклима током беспоштедне друмске борбе са аутомобилом.Српски речено,исударали су се,истрескали као дулеци,и исполоматали не штедећи на преломима,повредама,напрснућима,убојима и одеротинама.Успут су и зналачки уништили возни парк.Мотоцикли су се још некако и провукли али је несрећни противнички аутомобил сигурно омастио пресу на неком отпаду.То је била једна од њима добро знаних показних вежби под називом:“Шта мајстори раду кад се уливаду“. Обојица су лежала у болници,у истој соби на ортопедији.На њима је било више гипса него одеће.У време посета обилазили су их у главном бајкери јер се родбина иначе задужена за посете,сокиће и воће баш није најбоље сналазила са распуштеном бандом посетилаца па су убрзо и престали да долазе.Остали пацијенти су се за то време нагледали и наслушали свега и свачега па су се поделили у две непомирљиве групе:бајкољубе и бајкомрзе.Док су они лежали у болници,а то је потрајало,примећен је чудан и потпуно не објашњив медицински феномен-нагли пораст убрзаних излечења.Болесници су,ничим изазвано,нагло оздрављивали и,наврат-нанос,бежали својим сигурним кућама.Тако је поново доказан стари наук да ако пацијент хоће да живи,медицина је немоћна.То је вероватно било последица нагле промене консталације планета и промена космичких зрачења.Друго објашњење не видим.Хорде лудака који су опседали ортопедско одељење болнице сигурно са тим догађајима нису имали никакве везе.Истина да је ортопедија тада више личила на мото сервис који добро ради него на болничку установу али то никоме није сметало.Бар је тако изгледало јер су сви били слатки и баш фини.Међу том стално надирућом екипом сам,наравно,био и ја.Никакав проблем није био да се нађу исполоматани умлаћеници.Требало је само отићи до клиничког центра и пронаћи место где стоји гомила мотоцикала.Када би се отом ушло у зграду само је требало ићи у правцу највеће дреке и ларме и неби било промашаја.Ако се неким чудом промаши место излежавања исполоматаних,сви у болници су знали да вас упуте где треба. Током једне од посета прегледао сам болничке листе обешене о рамове кревета и на њима није писала никаква терапија. „Добијате ли ви овде икакве лекове?“упитао сам их. „Не“,одговорише“,само пиво и пљуге али то морамо сами да купујемо јер социјално не покрива те трошкове.Раније смо добијали лекове против болова а сада нам више ни то не дају.Кажу да не смеју да се користе заједно са пивом па смо ми одабрали пиво.Тако се само излежавамо овде док не зарастемо.“ „Бог рану лечи а доктор је превија.“Тако каже пословица.Ја,као добар православац,нисам ни покушао да се мешам у божија посла,само сам хтео мало да помогнем и убрзам зарастање небили ове будале отишле из болнице пре него ли их директно пребаце на робију.За такво нешто сам био сасвим оспособљен.Имао сам богата искуства из моје ветеринарске праксе,џудоа и мотоциклизма.До душе ја сам радио псе и мачке а овога пута је требало лечити два велика говеда али је принцип био исти.Зато сам се храбро упустио у авантуру.А добри Бог се сигурно није љутио што болесним помажем да брже оздраве а осталим у болници да што пре скину беду са врата и да се у миру лече. „Господо бајкери,мумије моје,хоћете ли да дозволите да вас ја мало полечим?“упитао сам их. Обојица су одмах пристали али под условом да им не ускраћујем пиво што су сви доктори до тада радили а ови се,наравно,нису тога придржавали.Није им било први пут да их ја лечим а и већ им је било додијало да се излежавају у установи док напољу све пршти од зезања.Што се тицало разлике у пацијентима,мојим и докторским,то није био проблем јер се нису сматрали ништа бољим од паса а мачкетинама нису могли ни да присмрде.Два исполоматана дебела млохавца сигурно није красила мачеча гипкост и окретност.Пресудно је било то што је сезона немилосрдно пролазила а они су жарко желели да што пре крену да поправљају умлаћене кршине.При следећој посети,док су други доносили пиво,воће,пљуге и храну,ја сам донео лековиту понду:керећи калцијум,ад капи,ц витамин,и једну мултивитаминску комбинацију појачану са мојим тајним леком.Ту комбинацију сам био лично смислио и истестирао на гомили кљакаваца у својој пракси,исполоматаних на џудоу и мотоциклиста који су имали поверења у мене.То је радило сјајно,није имало штетне последице и,што је било најважније,слагало се са пивом па су момци по први пут у животу били дисциплиновани пацијенти (јер је терапија била компатибилна са пивом) и уредно су пили лекове па су убрзо показали шампионске резултате у зарастању коштане масе.Отом су,не часећи часа,стали да даве докторе да им направе контролне рентгенске снимке.Ови то наравно нису хтели да раде јер су сматрали да је прерано и да зарастање толиких прелома треба далеко више времена.Ови су зато навалили још јаче да гњаве докторе па су потегли и тајно оружје,то јест,стали су на ноге и мало весело ходали пред запањеним ортопедима.То им није било тешко јер их је попијено пиво ваздан терало до клозета па су се разгазили.На крају,доктори су ипак попустили и то по највише зато да скину давеже са врата.Резултати снимања су показали фасцинантан напредак у срастању костију.Далеко су брже срастали него остали пацијенти.Доктори су се мало чудили али томе нису придавали неку нарочиту пажњу.Једном,током визите,доктор који је имао ту несрећу да му ове две замлате буду пацијенти,приметио је на њиховим болесничким сточићима потпуно непознате лекове.Узео их је и погледао. „А шта вам је ово?“ „Па лекови доцо.“ „То видим,него нисам вам ја то преписао.Какви су вам то лекови?“ „Керећи.“ „Одакле вам то?“ „Донео нам наш лични доктор.“ „Ваш доктор?Ја сам ваш доктор!“ „Наш прави доктор-наш друг ветеринар.“ „Ветеринар?“ „Наравно,ми смо и онако две џукеле и само што још не дижемо ногу док шорамо али и то ћемо ускоро поправити.“ А доктор је узео препарате и стао да заинтересовано чита упутства.Отом их је запиткивао колико чега узимају и како им је. „Шта сада радите докторе?“питала су ова двојица очекујући да ће да их по обичају изриба. „Ништа“,одговори доктор,“само се питам како то мени није пало на памет.“ „Шта то?“ „Па једна оваква терапија.“ „Што,јер не ваља?“ „Ваља,итекако ваља.“ „Не брините доцо,и нама много што шта није падало на памет што је тај лудак смислио.Али,ево видите,састави нас!“

ЛИК МАЈКЕ Јесте да се о лику и делу мајке тако баш не говори од стране њеног сина,али мила мамица је повремено имала баш светле тренутке.Неке сте већ прочитали.Ево још једног,тек да употпуним слику. Те вечери сам се потпуно неоправдано,сасвим неочекивано и мимо обичаја вратио знатно раније кући.Не сећам се шта је био узрок тог мог срамног владања.Било је негде око двадесет и три часа.Ко нађавола,још сам и заборавио да понесем кључеве од капије.Зато сам звонио.Мила мамица је изашла на прозор. „Изволите,кога тражите?“запитала ме је. „Мама шта ти је?Па ја сам.“ „Ко сте ви млади господине?“ „Мама то сам ја,твој син Зоран!“ „Мој син не долази кући пре три сата изјутра.“одговори маман и мртва ладна затвори прозор. Мало сам сачекао да је прође али се она више није појављивала на прозору.Зато сам,да бих ушао у топли дом Стевановића,морао да прескачем капију.Ко ме је направио још сам и добар испао.

Divan putopis. Jedan od onih koji te tera da počneš da praviš plan za neka svoja putovanja. Četiri puta sam putovao Beograd - Moskva 2014 - 2015. Na prvom putovanju sam na granici Letonije i Rusije proveo 10-12 sati i bio spreman da odustanem i vratim se za Beograd. Naišao sam na ženu carinika koja me saditički parkirala sa strane i uzela sva dokumenta....i do kraja svoje smene držala na prelazu. Kad je završila smenu jedan od carinika mi se izvinio i sve završio za 5 minuta. Posle sam uvek išao preko Belorusije i to na jedan mali prelaz blizu Bresta. Sve uvek bilo završeno za 45-60 minuta.

ОКУПАЦИЈА КАШТЕЛА СТАРОГ Не могу сада да се сетим ко је то био,много година је од тада прошло.У главном, неко од наших је летовао је у Каштел старом код Сплита.Тамо му се ваљда посрећио добар провод па је хтео да га понови а и нас остале мало да почасти њиме.Неуморно је агитовао да сви,чопоративно,одемо тамо тако да смо на крају дигли руке и пристали.И онако нисмо имали бољи план.У данашње време би са таквом кампањом,без премца,однео титулу“туристички промотер године“.У оно време је био“досада“.Главна предност Каштел старог била је солидна количина на све алавих холанђанки које су тамо излагале своја заносна тела топлом медитеранском сунцу па је све било“на изволте“.Договор је пао.Био је чврст,бајкерски,братски.Сложно смо навалили да се спремамо за море.По добром Српском обичају све се радило у пет до дванест.Дорађивали су се мотори,јуриле паре,и сналазило се за оно беде од опреме што се наћи могло.На сам дан поласка ситуација је за оно време била невероватна.Лично сам бројао.Екипа се састојала од двадесет мотоцикала,четири аутомобила и једног комбија бугарина који је служио да се у њега натрпају алат,делови а и по који крндељ ако рикне.Истини за вољу,нису сви од присутних пошли на пут.Неки су само дошли да нас испрате па је бројно стање екипе било нешто мање од набројаног.И кренули смо.По,у то доба невероватном броју возила,представљали смо силу која би,да је била наоружана,мирне душе могла да крене на Берлин.То је више личило на путујући циркус него на организовану екипу.После само два ипо дана пута и поприлично успутних шрафљења,срећно смо стигли на одредиште.Лепо смо се сместили у кампу и попадали од умора.Путеви су тада били такви да смо били цркнути као да смо са олимпијаде дошли а не из Београда.После дизања шатора показало се да је камп већ и за нас био мали па смо морали баш да се стиснемо.Од тог момента нико више није могао да се завуче у њега.Није било места.То није било летовање,то је била окупација тог месташцета.Таман смо се мало одморили од друмских борби и опустили се кад ето ти прве посете на званичном нивоу-локалне милиције.А ко би други?Гнездо им је било у следећем каштелу и састав људства је бројао чак четири органа јавног реда и мира.Сви сложно су се потрпали у плавог Фићу на чијим вратима је писало латиницом“Милиција“,и дошли да провере вест која се прочула у околини а гласила је да је у камп Каштела старог стигла нека непозната банда моторџија те да ствар треба одмах испитати јер се радило о сумњивим лицима склоним ексцесима а можда и криминалним радњама.А када су вредни и одговорни органи видели гомилу лудака који су се већ опустили и стали да уживају у благодетима морског провода,моментално је нестала нетрагом њихова полициска надобудност и склоност ка употреби силе па су постали фини и мањи од маковог зрна.Ми смо их лепо примили,као да нису мурија,и погостили их пивим и вином.Нису се усудили да одбију.Ваљда су то биле лепо васпитане чике које нису хтеле да нас увреде.Пијуцкали су пићанце и,онако узпут и упо гласа нешто мрморили како не желе проблеме и како морамо лепо да се владамо.Дали смо све од себе да их убедимо како и ми то исто желимо,како смо ми у ствари златна деца,како смо на распусту и како нам проблеми нису ни на крај памети.Ако се случајно догоди да неко скрене са правилног пута ми ћемо га одмах спречити и изложити озбиљној другарској критици све док се не покаје.Уколико опет посрне,послаћемо га за казну кући за Београд.Мало је фалило да сво то трабуњање потврдимо са часном Титовом пионирском речју,али смо од тога одустали јер смо били увелико прерасли пионирско доба а то би и било превише.Наравно да нам нису поверовали али су прећутали.Прво,нису хтели да имају никаква посла са нама а,друго,преко вредности као што су име и дело друга Тита,другарска критика,покајање и самокритика као и устрајавање на титовом путу,ни народна милиција,макар била и латинична,није смела тек тако да пређе.Јасно им је било да их зајебавамо и да од тог посла нема ништа али су морали да се понашају по политичком протоколу односа према светињама комунистичког друштва јер су баш они били задужени за њихову одбрану и ширење(у главном с помоћу пендрека).Лакнуло им је када су одступили са положаја,поседали гојни у јадног Фићу који је притом клецнуо и одтандркали низ пут.Са четири трбушаста дебељка несрећни аутомобилчић се једва вукао и готово драо бранике о земљу.Његових нејаких 750 кубика су били премало за четворочлану банду ждераваца очито одличног апетита и доброг варења.Касније су се милиционери ту и тамо појављивали тек колико да,са сигурне раздаљине,мало меркају ситуацију на терену па би се,ужаснути,брзо купили и одлазили.А ми смо се ослобођени гњаватора одали уживањима.Одмах смо се спајтали са неком екипом холанђана несуздрживо алавих на алкохол па се то малено и досадно месташце претворило у рај за мотоциклисте.Све нам је било при руци,милиције није било ни од корова а малобројни домородци су прво нестали а потом полако почели да се друже са нама.Тадашња уобичајена шема качења са домородцима је моментално отпала као могућност јер се све окренуло наопако.По први пут смо ми били бројнији од њих и тако је испало да смо,у ствари,ми домородци.Тако је завладао стабилан мир на терену па смо могли мирно да се посветимо зајебавању,пијанчењу,возикању и скитарању около.То стање се звало расуло.Није се знало ни ко пије ни ко плаћа.У свако доба дана и ноћи неко је ударнички терао зезање па кад би га издале мушке снаге и упропашћени отишао да одспава,акција се настављала са новим,освеженим,организаторима.А када би се упропашћеник одморио и повратио у живот,само би наставио као да и није одсуствовао са терена.А од свог зезења плажа је најмање била у употреби.Укратко,цео Каштел је био под нашом опсадом а ми смо се сјајно проводили.У близини је било још неколико сличних каштела.Тако смо у једном од њих Свиња и ја,током редовне дневно осматрачке патроле по питању пичног стања,а то је био једини артикал који нам је зафаљевао,открили рудник напуштених холанђанки које су се досађивале и радо прихватиле наше ћуранисање.Како је у екипи већ завладала по напредну младеж опасна болест“Безпичоза“то је наше откриће са великом радошћу прихваћено,баш као добар и ефикасан лек.Одмах је успостављена редовна мотоциклистичка линија између та два месташца.Холандске алаве снаге су унеле нов полет у екипу.Нова енергија је довела до експлозије раздраганости.Лечили смо се да је све прштало.У општој гунгули која је настала спавао је где је ко стигао.До мотоцикала се због нагужваности често није могло ни доћи а камоли их истерати на пут.Тако би узимали први који је био при руци и возикали се.Владала је баш тешка гужва.А прво збуњене холанђанке су се убрзо свикле па су се осећале као рибе у води.Свиња је баш тада направио срамну грешку и до ушију се зацопао у једног холандског вртигуза.После му је то прешло у навику.Тиме нас је касније малтретирао дуги низ година.Некако му се није дало са њом у почетку.Ритмови и укуси су им се разликовали.Судар култура се одвијао Свињи на штету.Згодно холандско рибче би увек далеко рађе пијанчило са разузданом бандом него што би одговарало на његове љубавне насртаје.Томе се није било чудити јер је добро зезање које смо ми терали за те пиргаве рибице било нешто сасвим ново и очаравајуће па је и правило навику,по највише зато што је пиће било за њих као за госте џабе а тај обичај се мењао само у ретким ситуацијама када би они сами решили да се по том питању испрсе.По њиховом,секс је био уобичајена техничка вежба за коју је увек касније било времена.Сироти Свиња се распадао од жудбе и хормонских напада.Плавушица је далеко боље подносила делимичну апсциненцију.Поред тога,Свињу је мучио још један чисто технички недостатак.Наиме,вероватно због утренираности,холанђанка је показивала осетно већу одпорност на алкохолне деривате од њега.Тако би му увек пропадала класична шема“опи па заскочи.“Тако су се њих двоје углавном мртвопијани по земљи ваљали а Свиња је притом још и болно запомагао.Успут је он и лингвиста постао.Трабуњао је нешто потпуно неразумљиво што је,по њему,требало да представља лепо холандско језико.Нико га ништа није разумео а,по најмање,холанђанка.Њу је свињин холандски силно веселио.Када би Свињче добило напад ораторства,у главном са циљем сексуалног мамљења,она би се упишала од смеха.Зато је често доводила још неку од холанђанки да слушају свињине беседе,да притом лочу и циче од смеха.Али млади очас посла нађу зједнички језик.Свиња се,истина,мало намучио али му је на крају успело.Вештим маневром и појачаном дозом алкохола,успео је да намами страну држављанку у оближњи боров шумарак а са јасним наумом.Неочекивано брзо су се вратили.Забринули смо се да дуготрајна борба са тешком болести“Беспичозом цхр.“није довела до тога да нам се свињче,у одсудном тренутку,гадно обрукао и постао зеком.Он је био бесан као рис а она се само смијуљила.Одмах су потегли за помоћним лековитим средством,то јест пивом,па је Свиња браћи мотоциклистима изнео своју швалерску тугу преголему.Када је пронашао одговарајуће скровито место,прострли су ћебенце па се у жару на њега бацили.И баш када је требало да буде шта треба да буде,ствар је ненадано пропала.Испоставило се да су ћебенце прострли преко великог ароматичног говнета па се даље од смрдежа није могло ни дисати а камоли радити нешто друго.Вужд је био толики да је за очи штипао и у неиздрж се претворио.Под притиском неуспеле аромо терапије су морали да дигну руке од лепо замишљене миле им акције па су се вратили у камп не обављеног посла.То вече су се,од очаја,упропастили алкохолом на игранци у јединој кафани у кампу у којој је тада свирала млада и не афирмисана група Зелена јабука.Касније је она постала знатно познатије Бело дугме.Захваљујући пиву и босанском року,пијано лице је то вече ипак добило споловило од своје холанђанке у једном од шатора на територији сигурној од просерица.На поправном је показао задовољављавајуће резултате.А наше свињче је било чудно живинче.Поникао из скромне радничке самоуправљачке породице решио је да полечи комплексе те да мало буде“господин.“То је у преводу значило да му се допала холандска метода лечења тешке болести“Беспичозе“и да је наумио да своју странкињу одведе у хотел који се налазио у следећем каштелу,па да тамо темељније поради на задовољствима њеног вртигузја или,што би прости Свиња рекао,да јебе ко човек.За ту прилику се баш потрудио.Сутра дан је опрао мотоцикл и издвојио га са стране да се случајно неком неби омакло да га одвезе.Притом је направио кардиналну грешку и закатанчио га ланчугом.То нас је све баш погодило.Сви смо знали за његов швалерски наум и нико му неби ни такао возило.А то што га је закључао указивало је на неповерење спрам остатка братства,што је било незамисливо и морало се моментално санкционисати за пример осталима.Најпростија решења су увек и нај ефикаснија.Тако је говорио учитељ борилаштва.То је важило и за уразумљивање посрнулог члана.Тоша и ја смо смислили практичан део поуке.Само смо поред његовог катанца ставили још један-наш.И,тек ради побољшања визуелног ефекта,на седиште мотоцикла исцедили смо нешто пене за бријање.Када је сутра дан поранио,раздраган,обријан и намирисан,Свиња је поносно пришао свом свеже окупаном БМВ-у.Није била шала.Свиња иде на парење а ми остали бедници можемо само да му завидимо и бацамо руке на себе.Поносно је ходио ка возилу,уздигнуте главе и правог тела попут карактерног лика једног од седам секретара СКОЈ-а.А тада је угледао ужас.Нервни напад са трајним последицама на већ пољуљану психу је била блага дијагноза за оно што је несрећни Свиња извео у нападу очаја и беса.Ваљао се око мотора,пенио,праскао,претио,ногатао се.Ми нисмо реаговали.Само смо мирно и без речи посматрали шоу и баш се трудили да не праснемо у смех.На крају се сироти Свиња сломио и дигао руке од господског наскока па је отишао у кафану да се барем опије као његов тотем-свиња.И док је утапао очај у пиву ми смо откључали мотор,обрисали са седишта пасту за бријање па смо отишли до кафане да наговоримо очајника да ипак оде у штету.Како неће маца сланину,није се ни он дао све док није полокао пар пива на наш рачун а отом је ненадано живнуо и ускоро се обрео на путу ка суседном каштелу где га је чекала успаљена холанђанка.Васпитно-поправна метода је добро деловала.Свиња је добро научио лекцију.За почетак,никада више није изводио бесне глисте са закључавањем мотоцикла.Све је било заједничко осим паса и девојака.То је било правило.У кафани су се све паре вадиле на сто па се тек онда наручивало.Никада се није гледало колико ко има новца.И паре су биле заједничке.То им је била велика мана па су се зачуђујуће брзо трошиле.Тако је било и овај пут. То летовање ми је остало у најлепшем сећању.Мотоцикли,рибе,сјајна екипа лудака и све то још на мору.Па шта ми је више требало? Како је време протицало ми смо у каштелу преузели улогу домаћина.Домородци се нису противили,а и да јесу неби им много вредело.Но,њима се баш допало зезање екипе стасале на Београдском асфалту са свим условима за брзу смрт у велеградским ноћима.Они једноставно нису имали довољно маште за ваљану акцију.За то је требало проћи Београдску школу.Ускоро се прочуло да се тамо неки лудаци баш добро зезају па су нам полако и гости почели да пристижу.А ко би дошао тај би се навукао па је постајао стални гост.У оној досадној пустоши ми смо били једино освежење.То умало није довело до штрајка народне милиције која није могла да прати толике флуктуације грађанства због малобројности и неопремљености,али ми нисмо попуштали.Све се,на крају претворило у даноноћно оргијање без краја и конца.Одомаћио се израз у околини:“идемо код оних где јебе луд збуњеног.“Повремено би се појавили и народни милиционери у хитроме Фићи али би само стајали подаље по страни и у чуду бленули неверујући својим очима и не знајући шта да раде.Зато неби урадили ништа или би се покадкад привалили на по које пићанце и отом отишли са очитом жељом да се никада више не врате.Али дијалектички материјализам је немилосрдно функционисао.Ко бесомучно троши паре брзо остаје без њих.Ту научну чињеницу потврдили би и сами научни велеумови попут В.И.Лењина,Маркса,Енгелса,Тита и лепог Баје.Та зла коб није мимоишла ни нас.Убрзано се приближавало време гадне беспарице.Покренули смо резервне механизме.Прва група,код које је таква акција имала икаквог смисла,послала је пут кућа срцепарајуће поруке типа:“Драги родитељи,ако желите да вам се дете врати кући,пошаљите коју кинту на пост рестант.“Нај успешније у таквим акцијама биле су наше девојке.На несрећу њих је било мало јер су преовлађивали швалери самци.Већ тада већина нас није носила пиво у Минхен.Остали се баш нису прославили у просјачењу.Неки родитељи би радо послали паре само да се антихристи уопште и не враћају,тек да им,јадним,мало лакне.Ми,вештији на језику,смо около причали тужне приче како се ближи кобни час растанка јер смо остали без жуте банке,а тако би се радо још мало прозезали са добром екипом.Истини за вољу,многима се није испуштао добар провод који смо ми осмишљавали и форсирали.Знали су да чим скандал мајсторима виде леђа,месташце ће опет да утоне у досаду и монотонију да би се убрзо претворило у оно што стварно и јесте било а то је синдикално одмаралиште.Са друге стране,поред организационих способности ми смо увек били широке руке.Нисмо питали ко је наш а ко није.Чак смо и мурију чашћавали.Зато нам је образ био чист.Ако су хтели још мало да се ваљано прозезају морали су и они да убију змију што им чува новце и да се маше за џеп.За дивно чудо,гости су се показали ваљаним и дораслим ситуацији па смо,на туђ рачун,још мало продужили летовање.А онда је дошло до неизбежног.Остали смо само са парама за гориво и по које пиво уз пут.Више није било никакве шансе за још коју финансиску ињекцију.Шта смо могли да урадимо до да се лепо опростимо са свима,спакујемо нашу цигањску чергу и храбро кренемо на неизвесно путовање пут кућа. Опет смо два дана таљигали назад.Због невероватног просека брзине морали смо да преспавамо на ливади поред пута.Нико око тога никада није правио питање па је тако било и овај пут.Зачудо,провукли смо се са минималном количином кварова.То нам је увукло црва сумње па смо стрепели од неког великог малера.На сву срећу,ништа се страшно није догодило.Ако Свиња тресне,то није било страшно,то је било уобучајено.Увек када вих се враћао са пута назад у Београд био бих пресрећан.Волео сам повратак у родни град.Волим то и сада.Он би ми увек притом приредио нешто лепо,за дочек.Као по команди,после сваког летовања или путовања у Београду су се догађали луди проводи.Као да се морски штимунг са мојим повратком преселио у град.Тако је било и овај пут.Наша кафана Последња шанса је опет оживела и постала центар света.Догодовштине са мора су се поново проживљавале кроз“утврђивање градива“и ловачке приче.Та красна сећања су нас грејала током целе надолазеће ледене зиме.Мада је екипа била довољно домишљата да и током зиме организује довољно будалаштина за памћење,ипак су летња сећања била најбољи лек против зимске депресије.А свему томе је и Београд додавао своју познату чаробну енергију.

ЛЕПА БРЕНА Свиња дошао у Шансу,сео за сто и позвао келнера Меху. „Изволите госн Свињо.“ „Дај ми једну косовску тучу.“(Тако је звао“Косовско црно“). „Немамо.Нестало.Имамо само“Лепу Брену.“(Такође црно вино само нов производ). „Јеси ли ти полудео?Ја сам дошао овде да пијем а не да јебем!“одговори му Свиња.

Istorija motocikla Triumph Trident T150 i njegovih nastupa na čuvenoj trci Isle of Man TT (Tourist Trophy) predstavlja jedno od najuzbudljivijih poglavlja u istoriji britanskog moto-sporta. Uprkos finansijskim problemima fabrike BSA-Triumph, ovaj trocilindrični motocikl postigao je apsolutnu dominaciju na ostrvu Man. Evo ključnih trenutaka i istorijata T150 Tridenta na TT trkama: 1. Nastanak i ulazak u trkački svijet Triumph Trident T150 je predstavljen 1968. godine sa rednim trocilindričnim motorom zapremine 740 cm³, kreiranim kao odgovor na potrebe američkog i svjetskog tržišta. Inženjeri Doug Hele i Bert Hopwood dizajnirali su ga s izuzetnim voznim osobinama, što se brzo pokazalo idealnim za dugačke, opasne i brze drumske trke poput Isle of Man TT-a. 2. Zlatna era: Pet uzastopnih pobjeda (1971–1975) Trident je ostvario istorijski podvig – pobjeđivao je na Isle of Man Production TT trkama pet godina zaredom (od 1971. do 1975. godine). Konkurencija u vidu japanskih proizvođača bila je žestoka, ali je britanska trocilindrična mašina imala vrhunski balans i snagu. 1971: Rej Pikrel (Ray Pickrell) donosi prvu veliku pobjedu Tridentu u klasi produkcijskih motora na Man TT-u, vozeći mašinu pripremljenu od strane fabrike. 1972: Pikrel ponovo trijumfuje, obarajući rekorde staze i potvrđujući superiornost T150 modela. 3. Legenda o "Slippery Sam-u" (Registracija OLX731M) Najslavniji Trident u istoriji TT trka nosio je nadimak "Slippery Sam" (Klizavi Sem). Ovaj motocikl je dobio ime po tome što je tokom jedne od trka 1970-ih imao problem sa curenjem ulja koje je prštalo po vozaču. "Slippery Sam" je ušao u legendu jer je bio dio tima koji je osvajao Isle of Man Production TT trke od 1971. do 1975. godine, pri čemu je vozač Mick Grant 1975. godine zabilježio posljednju pobjedu za ovaj specifični motocikl u toj seriji. 4. Značaj trkačkog uspjeha Uspjesi na Isle of Man TT-u bili su spas za imidž Triumph-a u trenutku kada se kompanija suočavala sa teškom finansijskom krizom i najezdom pouzdanijih japanskih motocikala (poput Hondine četvorocilindrične CB750). Dok je na tržištu uličnih motora Trident polako gubio trku sa konkurencijom, na stazi TT-a dokazao je da je neprikosnoven u klasi serijskih motora visokih performansi.

BOGATI UNUTRAŠNJI ŽIVOT ENGLESKOG LORDA Tvigi se u svojoj priči nije mnogo bavio tehničkim detaljima nekih motorcikala o kojima piše u svojim sećanjima. Triumph T150 trident o kome se piše imao je interesantnu priču i pre nego što je Tvigiju zagorčao život. Taj TRIDENT T150 nije bio seriski već je bio doradjen u radionici Bepi Kollieker. Motorcikl je uvezao Lubarda i prodao seljačetu iz Požerevca koje je ubilo boga u Englezu. Tvigi ga kupuje u gajbicama i kofama i sastavlja 2 godine. Sledeći vlasnik je bio Ljuba sin koji se u sreći i veselju vozikao širom Juge bez problema i zapleta sledećih 10 tak godina. Kada je motor pokazao znake ozbiljne bolesti i zamora prodao ga je Baji iz Zrenjanina (nije Baja iz restorana 27). Motorcikl je sada u Zrenjaninu. Triumph T150 Trident „Koelliker Spec“: Kada britanska snaga sretne italijanski stil Kada se sedamdesetih godina prošlog veka na italijanskim drumovima pojavio Triumph T150 Trident, on je već sam po sebi bio zver sa tri cilindra i prepoznatljivim, sirovim britanskim karakterom. Međutim, za tržište Apenina, zvanični uvoznik Bepi Koelliker i lokalni majstori shvatili su da fabrički primerci ne zadovoljavaju apetite zahtevnih italijanskih vozača. Tako su nastale posebne, ulično-sportske prerade koje su spajale najbolje iz dva sveta: sirovu snagu britanskog motora i vrhunsku italijansku ciklistiku. Evo pregleda ključnih modifikacija koje su ove drumske mašine činile posebnim: 1. Prednji trap i oslanjanje (Marzocchi i dva diska) Fabričko oslanjanje ranih T150 modela često je kritikovano zbog prevelike mekoće i uvijanja pri oštrijoj vožnji. Marzocchi viljuška: Standardna viljuška je zamenjena robusnom Marzocchi teleskopskom viljuškom (obično prečnika 38mm). Donela je drastično veću krutost prednjeg kraja, bolju stabilnost u brzim krivinama i preciznije upravljanje. Dvostruki kočioni disk: Umesto fabričkih doboša ili slabijih jednodiskih sistema, ovi motocikli su dobijali sistem sa dva prednja diska (često uz Lockheed ili Scarab klešta). Ovo je obezbeđivalo zaustavnu moć dostojnu moćnog trocilindraša. 2. Točkovi i smanjenje mase (Borrani felne) Borrani H-profile točkovi: Umesto teških fabričkih čeličnih felni, ugrađivane su čuvene italijanske Borrani aluminijumske felne sa žicama (često Serie Record). One su značajno smanjile takozvanu neoslanjanu masu (unsprung weight), što je motoru dalo daleko bolji odziv u naglim promenama pravca i ulasku u krivine. 3. Ergonomija i estetika (Cafe Racer stil) Italijani su uvek diktirali trendove u dizajnu, pa su drumske Koelliker verzije vizuelno odisale trkačkim duhom: Sportski upravljač: Umesto visokih kormana, ugrađivani su niži polu-upravljači (clip-ons) ili sportski niski kormani, koji su vozača stavljali u blago nagnut, napadački položaj. Estetski detalji: Često su krasile i unikatne linije rezervoara, sportska sedišta sa repom i minimalistički blatobrani koji su naglašavali vitku, agresivnu siluetu. 4. Izduvni sistem i zvuk 3-into-3 izduv: Prepoznatljive tri hromirane cevi koje su se pružale sa obe strane motocikla nisu služile samo šminki. One su imale optimizovan protok gasova, a zvuk koji je ovaj trocilindrični agregat ispuštao kroz njih bio je dubok, reski urlik – prepoznatljiv na kilometar udaljenosti. Zaključak Ovakve modifikacije nisu pravljene radi pukog šminkanja, već iz čiste mehaničke potrebe da se teška i snažna britanska mašina prilagodi zahtevnim italijanskim magistralama i temperamentu vozača. Danas, primerci koji u sebi nose ovu kombinaciju (Marzocchi viljuška, dva diska i Borrani točkovi) predstavljaju prave svetske raritete i sveti gral za kolekcionare klasičnih motora. Evo Tvigijevog tridenta....orginalne fotografije

КРАТКА Вртели смо се по Минхену већ скоро сат времена.Изгубили смо се.Више нисмо знали ни шта ћемо ни куда ћемо.Паркирали смо мотоцикле и покушали да се споразумемо са немцима.Били су фини али џаба,лоше нам је ишло.Уто је наишао један обичан човек. „Здраво буразеру у туђини“,казах ја,“помагај ако Бога знаш.“ И ту се ми слатко испричасмо и малте не изљубисмо.Он нама на чистом српском језику објасни како да стигнемо у“Бандитен штрасе“и још нам све то и нацрта на папирчету да се не загубимо.Поздравили смо се као браћа рођена па он оде. „Јели“,питао ме је другар са којим сам путовао том приликом,“како си знао да је наш?“ „Једноставно“,одговорих,“видео сам му тетоважу Јна на руци.“ Отом смо наставили пут смејући се.

ДОЈЧЕ ВЕШ МАШИНЕН После једва педесетак година вредног котрљања српским још мало па глатким друмовима,лагери у предњем точку Рајковог ВМВ-а испустише племениту душу и самлеше своје куглице у прах.Прах,праху.Да ствар буде још гора екипа се спремала да тих дана крене на пут.Рајко је по природи био мурдар и све је радио у задњи час.Тако је и дочекао да пред сам пут мора да јури делове којих за тај модел заостао од мрске окупаторске војске,није било ни у антикварницама.Ко нађавола,нико није ни знао од чега су пасовали лагери.На крају се,преко воље,запутисмо код маторог преваранта Рекалића који је имао везу у војном отпаду и све БМВ-е који су се раздуживали у војци и полицији он је куповао и после продавао као делове по ценама као да су од злата.Међусобно се баш нисмо волели јер смо били екипа која је увек налазила начина да га заобиђе и не купује код њега а и радо смо помагали и другима па смо тако,по његовом виђењу ствари,успели много пара да му избијемо из џепа.Ма тај као да је био рођени брат Титовог кардиолога.Али,овога пута нисмо имали излаза.Морали смо да му дођемо на зицер.Нас неколико отпорнијих на провокације оставили смо мотоцикле на улици и ушли у двориште.Лагере није имао али је зато сав био надрндан и безобразан као да смо дошли да крадемо.Таман када смо кренули да одемо кад се улицом проломи паклена ларма.То је био стигао чика Воја Иванишевић на свом Нортону 750 командо.Стари мајстор на мотоциклу из снова.Био у пролету па свратио,тек онако.Поздравили смо се са пуно поштовања према старом мајстору и учитељу а њему би мило што се мотоциклистичка омладина тако лепо и пристојно влада. „О Зоки,шта ћеш ти овде?Па ти не возиш БМВ-а?Ти оно беше возиш Тријумфа?“ “Ма не,јуримо нешто за овог петстотињака.“ „А шта вам треба?“ „Лагери за предњи точак.Нигде их нема.“ „Зар их нема овај овде?“ „Или нема или неда.А и баш га брига да их тражи.“ „Нећете их ни наћи.“прогуњђао је зли чича продавац који је такође чуо Нортонову дреку па изашао да се јави чика Воји. „Ајде бре баксузе,што мучиш ту децу?Е јајаро једна,дај деци лагере.“рече чика Воја. „Немам.“ „А где могу да нађу одговарајуће?“ „Не знам.“ „Добро,ако ти нећеш ја ћу да им помогнем.“ Приђе нам близу таман толико да циција није могла разговатно да чује шта смо причали,па нам рече: „Идите децо у представништво Горења и купите лагере од веш машине.То вам је добар немачки лагер а иста је мера као БМВ-ова. „Стварно?“згранусмо се ми. „Стварно,ако немате радапцигер свратите до мене,даћу вам.“ „Имамо,најлепше хвала чика Војо.“ „Ништа децо,и да знате,добри су то лагери.Има да се навозате са њима.“ Домаћин се прво надурио а отом се претворио у уво јер очито да ни он није знао за податак.Стуштили смо се до Горења и купили лагере.Знали смо да ће јајара успети да измољака доброг чика Воју да му ода тајну па ће онда да купи све лагере који постоје на залихама.Зато смо само пустили глас код осталих буџатора о новом открићу.А захваљујући веш машини Рајко је те године ишао са нама на море,слатко се навозао и направио гомилу срања по обичају. PS.VOJIN IVANIŠEVIĆ Rođen, 22.03.1906. u Beogradu Jedan od najboljih motociklista u Beogradu. Među prvima pokrenuo inicijative za osnivanje moto-kluba u Beogradu, te pravljenje trkačke staze. 1928 godine postiže prvu pobedu na trkama na Avali, vozeći motocikl marke Sarolea. Poslednju trku vozio je kao osamdesetogodišnjak na stazi Košutnjak. Umro je, 04.05.1990. u Beogradu...