НОВИНЕ Тада су мотоциклисти били једни од највећих корисника новинске хартије.Није се радило о погрешним хигијенским навикама већ се новинска хартија немилице трпала пре вожње испод јакни небили се тако одржала нормална телесна температура.Тачније речено,само су новине могле ефикасно да спрече смрзогуз током вожње у невреме.На доњем делу тела носио се по зими такозвани“унтрцигер“.Српски речено,дугачке гаће.За младе и окретне са добром циркулацијом,сматрало се срамотом носити их.То је била призната опрема,али за деде.А када загусти,унтрцигер се облачио у највећој тајности.Како се тада гајила мушкост и очеличење,нарочито се пазило да нека припадница супротног пола не примети шта се носи испод панталона.Такво нешто се сматрало поприличном бруком а онај који је то носио стрином и кењкавом смрзотином.Тада сам потајно дрпио фине кожне рукавице које је тетка заборавила приликом посете код нас па,пошто је било ладњикаво,цврцнула је мало више да се згреје и тиме ми дала алиби,то јест,онако малкице обрљављена могла их је изгубити било где.Наравно да сам искористио прилику за набављање неопходне опреме.Одмах сам им одсекао прсте и преквалификовао их у мотоциклистичку опрему.Да сам случајно био проваљен као украдитељ рукавица,увек сам мирне душе могао да се вадим тако што бих оптужио недужну псину да их је издрпала до стадијума фронцли.Међутим,рукавице су биле направљене за нежну женску ручицу а не за бајкерску шапурду.Зато су ме толико стезале да су ми током вожње обамирале руке.Како замене није било једино што је преостало било је да паметнији попусти то јест да се рукавице рашире.Није помогло ни потапање у млеко нити ситно сецкање материјала са стране са смислом повратка циркулације у обамрле прсте.Могао сам да их користим само на кратким релацијама.Касније сам се докопао комотнијих рукавица а теткине сам бацио у ђубре где им је,у међувремену,и постало место.Морао сам јер су се сасвим распале.Том приликом ми је лакнуло-коначно сам имао употребљиве руке. На глави сам поносно носио издрндану пилотску кацигу купљену на војном отпаду.Других кацига није ни било па смо се уздали само у тврде главе.Мало сам се потрудио око ње и употребио своје уметничке склоности.Лепо сам је офарбао у мат црну боју која се користила за фарбање школских табли.Са стране сам нацртао лепог крилатог коња Пегаза.Цртеж је био толико добар да сам ја баш био на њега поносан.Моје бајкерско обличје употпуњавала је црна кожна јакна којој је на леђима писало“Флајрс“.На слову ипсилон су била стилизована крила.Испод тога је био отисак моје десне шаке предходно умочен у белу боју.Ма марлон Брандо и Стив Мек Квин да ми позавиде.Очито опасан неки тип,рекло би се. Тако упарађен стуштио сам се до Последње шансе.Одатле се ишло на неко место које сам заборавио.Но није ни важно.Сећам се само да смо се запутили некуда пут Панчева старим путем,уским и пуним рупа.Мало смо попричекали док се екипа дроњаваца није окупила па смо рздрагано кренули у неизвесност.Наравно,успут нас је ухватила киша.Храбро смо се држали и није нам на памет падало да одустанемо.Возити се онаквим кршевима уопште а камоли по киши,била је велика храброст.Са оним гумама то је прерастало у прави подвиг.Падали смо и када налетимо на пљуцу а камоли по влажном асфалту.Таква несрећна ситуација је била равна вожњи по“клизи“. Када смо стигли на одредиште,Крле брза нога је имао свој лични шоу.Приказао је нама и свима заинтересованим прави“папир стриптиз.“Онако скроз мокар,стојећи у бари која се створила од водурине што се цедила са његовог браон-мелираног неупадљивог одела модел“херој социјалистичког рада“у коме је обично ишао међ људе возећи свог“Дрекавца“,стао је да вади гомиле склупчаних дроњака мокре хартије.Када је завршио са вађењем“поставе“,на земљи се налазило неколико фришких издања“Политике“,“Борбе“и“Фронта“.На ове задње новине је Крлетов отац Милољуб по сили службе био претплаћен.Гомила мокрих хартичина је завршила у ђубрету а ми смо се стали загревати алкохолом.Само се крле био узвртео и ваздан се мувао около.Када смо га питали шта се замлаћује около одговорио нам је да скупља поставу за повратак.И тек када је навукао нову гомилу секундарних сировина придружио нам се. На сву срећу киша је стала па смо комотно могли да се вратимо за Београд.Иако смо се просушили ипак смо се посмрзавали током вожње назад.Једино је Крле био ушушкан и темељно утопљен.Ми остали нисмо нашли довољну количину сувих новина како би се утоплили а и попијени алкохол нам је дао лажну грејну наду.А Крле,као прави друг,човек и комуниста,поделио је накупљене новине са нама.Ипак их је он узео највише.То не зато што је једини био вредан сакупљач секундарних сировина већ због тога што је морао своју суву ногу добро да умота у велике листове“Борбе“јер му је циркулација у њој била баш лоша.“Борба“је тада имала листове велике као кафански столњак па је била најприкладнија за овој бангаве ножице.То нико није имао срца да му ускрати.Прво се превијао Крле а ми би делили оно новина што преостане на равне части.Сви смо ми били витезови истог шведског стола па смо се радије мрзнули него друг да нам награбуси. Сада,када се окренем у назад,не само да је лепо било бити млад него је,на неку чудну магију,тада лепо било и бити бедан.Безбрижност према сиротињи,то је болест младости.

МЕРЦЕДЕС Од неке ландаре која се ваздан вуцарала по селима око Београда неби ли ишчачкала неко старо,заборављено возило које се могло купити за мале паре,реанимирати и препродати уз зараду,дочуо сам где се налази неки бајати мотоцикл.Пожурио сам да то проверим.У то доба у провинцији се свашта интересантнога могло ишчачкати.Са собом сам повео проверен кадар,мајсторе и доајене српског буџаторства-Мацка и Лепог Бају.Сели смо у приградски аутобус и одтандркали до места где је дотично возило већ годинама трунуло.Намерно нисмо ишли моторима.То зато што су сељани врло чудно реаговали када би им у кућу банула група грађана на мотоциклима.Ако ништа више,сигурно би зацепили цену а то је било последње што смо желели.Зато смо се маскирали у поприлично лоше стојеће омладинце.Као такви смо имали боље позиције за цењкање са лукавим сељанима алавим на паре. Путовање приградским аутобусом се претворило у праву авантуру.После само неколико сати чекања на станици се појавила асматично брекћућа крнтија већ крцата путницима.Радило се о нешто млађем брату аутобуса из филма“Ко то тамо пева“.Како нам се није џоњало на станици још који сат до евентуалног доласка следећег аутобуса,то смо се провереном техником“на мишиће“једва нагурали унутра.Гужва је била несносна.Смрдело је и једва смо дисали.Спознали смо како се осећају сардине у плеханој конзерви само што су оне биле мртве а ми смо се још батргали.Посумњали смо да су нацисти идеју о прављењу гасних комора добили негде ту у Србији,возећи се аутобусима градског саобраћаја.Нисмо могли ни да се померимо.Тако спљескани и готово угушени хрлили смо у непознато.Запањујуће је било што је Гсп за ту борбу за живот још и карте намеравао да нам наплати.Наравно да смо се шверцовали.А онда је,негде код Малог мокрог луга,аутобус цркао.Нешто је мушки пукло и у возило је почео да куља густ и лепљив бели дим који је штипао за очи и пекао плућа.Мучено возило је ту испустило своју племениту душу.Гушећи се,путници су у паници утекли напоље.Тамо су попадали покошени кисеоничким шоком.При том су показали завидну гипкост и маштовитост у прављењу бравура у ваздуху.Када се изветрио мртав аутобус,шофер је отворио моторни простор неби ли констатовао узрок смрти.Тадашњи аутобуси су имали унутра у самом возилу велику буџу са десне стране возача.Када би се она отворила директно би се одозго гледало у мотор.Е одатле је и даље куљао дим што штипа за очи и угушује па је аутобус морао још да се ветри.Невероватно је како стари грађани ни мало нису заостајали за младима у дисциплини„бежање из аутобуса“.Као да су негде у унутрашњости возила пронашли еликсир младости.До мало пре сасвим занемоћали старчићи и бабци клецавих ногу одједаред су постали врло крепки и лаки на ногама.Када је требало да се бежи ништа их није болело и ноге им нису клецале.Чак напротив.Бесно су се гурали и мували далеко млађе само небили што пре заждили напоље.Отом су бежали што даље од пурњајућег возила и то сасвим лаконоги.Што на главама,што на грбама,а неки чак и на ногама,путници су утекли из аутобуса који је,у међувремену,сам престао да се пуши.На велико разочарење путника,није се запалио нити је експлодирао па зезање није било комплетно.Сада је требало дочекати следећи аутобус.То је изискивало ново џоњање на станици још незнано колико времена.Учесталост пристизања аутобуса свакако није била ствар којом се могло подичити тадашње градско саобраћајно предузеће.А када би коначно стигло ново возило било би толико крцато путницима да се није могло ући унутра ни применом екстремне силе.Тако смо се нашли пред избором-џоњање или табанање.Такси је тада био редак и прескуп а није ни залазио у ове пасивне крајеве.Послужили смо се опробаним триком.Он је гласио:прати шта раде домородци па то ради и ти.А домородци су,као да се то дешава сваки дан,мало плакнули плућа од димчине и смрдежа па су навалили да пешаче даље.Тако смо и ми пошли са њима.Срећом,нисмо били далеко од места на које смо пошли па смо срећно стигли.Успут смо схватили зашто се Мали мокри луг тако зове-зато што је блато било до колена.Прави домаћи амбијент.Каква ли је каљуга тек била у Великом мокром лугу?Пси су лајали на нас иза тараба а шпијуни су иза завеса пратили кретање непознате групе грађана.Свако ко је гацао по том блатишту или је био луд или је био на задатку.А сумњив је свакако био шта год да је ту тражио.После бескрајног форсирања дубоке каљуге,када смо мислили да никада нећемо пронаћи место које смо тражили,однекуд се појавио деда на трактору ИМТ 533.Зауставили смо га и стали се распитивати за домаћина кога смо тражили. „Како да га не знам!Па то ми је први комшија.Ајде упадајте у приколицу!“рече деда. Једва смо се успентрали на каљаво тракторче срећни што смо се решили блатишта.У наставку пута смо имали нов мени-борба са пољопривредном механизацијом.Трактор је ђипао по рупетинама,трескао и пропињао се али је непобедиво гурао даље.Стигли смо до циља док смо још били млади и у снази.Били смо блатњави,пуни убоја,нагњечења и са одваљеним бубрезима.Трактор баш и није био средство за уживање у вожњи,нарочито не по путу свом од рупа и блата. Обрели смо се у типичном сеоском домаћинству.Главна кућа,штала и шупе около.По дворишту су парадирале пипице и гице.Пас на ланцу је досадно кевтао,уши је пробијао.Блато је царевало.Распитали смо се дали смо на правој адреси.На сву срећу,били смо.Радовали смо се томе.Наставак гацања по блатишту би нас дотукао.После краћег објашњавања домаћин је схватио разлог нашег доласка и одвео нас до шупе.А тамо нас је чекало велико разочарање.У шупи,затрпана ђубретом и сва зарђала,лежала је мађарска Панонија,потпуно неинтересантно возило.Снуждени смо кренули напоље из шупе кадли краичком ока видех нешто необично.Застадох да боље осмотрим.Нешто је било затрпано гомилом фурде тако да се готово ни видело није.Када сам мало боље погледао схватио сам да се ради о аутомобилу.Чисто,реда ради ,отишао сам да погледам.Када сам разбацао фурду и ђубре предамном се појавио Мерцедес заостао од трећег рајха.Сељак се после присећао како је возило остало ту још од после окупације али није могао да се сети ко се и како докопао Хитлеровог Мерцедеса.Отворили смо врата од шупе небили ушло мало више светла.Пред нама се појавио Мерцедес кабриолет са кожним седиштима и ратним светлима.Резервни точак је био са стране иза предњег крила а шипке за заставице су биле голе јер су исте одавно сатрулеле.Комплетно возило је било невероватно засрано кокошијим говнима,толико да му се боја није разазнавала.Замолио сам домаћина да ратни трофеј изгурамо напоље на светло небили га мало боље погледао.Није хтео ни да чује.Није долазило у обзир да се растане од свог немачког сс кокошињца који га је до тада тако верно служио,то јест који је верно служио његове кокошке од рата наовамо.Убеђивање са сељанином је потрајало али се исплатило.Тек када сам сељанину израчунао да за паре које ће добити од мене за Мечку може својим птицама серачицама да дигне кокошији солитер а њихова говна у слободном паду да паметном градњом центрира на једно сабирно место и да искористи као квалитетно ђубриво,омекшао је у ставу.Да бих употпунио ефекат излупетао сам се да променом кокошињца решава себе и фамилију спорог али опасног тровања то јест да је боја на колима старог типа и да рђа а она пролази полако кроз љуску од јаја и да стално по мало трује оне који таква јаја једу.Није ми баш поверовао али је видео гомилу новчаница у мојим рукама и ту је преломио.Ускоро је,после гадне борбе са васколиком усраном фурдом,јадна уговнана Мечка била изгурана у двориште.Није личила нинашта ем на брдо кокошијих гована које се још неким чудом држало на гомили па сам је пазарио за мале паре.Стегли смо руке један другоме и посао је био склопљен.Ту,на лицу места,смо извршили стручан технички преглед.Нисам могао да схватим како су Немци изгубили рат.Ако су све правили квалитетно као тај Мерцедес,а јесу,онда је умеће било изгубити рат.Возило је после толиких година и све силе пилећих гована било у савршеном стању.На брзину смо саставили купо-продајни уговор на папиру на коцке из ђачке свеске“Липа Мил“.Мацко и Баја су били сведоци.Сељанин је узео паре и брзо их смотао у џеп,као да је стрепео да му их не отмемо.Посао је био склопљен.А онда је наступила акција од које смо стрепели.Мечка свакако није могла остати код сељака у дворишту.Требала је некако да стигне до града.Тада је почињала права игранка. Док смо пумпали гуме које су,зачудо,још држале ваздух,Мацко је тркнуо по бензин.Сељак му је показао пречицу преко ливаде да неби опет форсирао блато.Баја је уронио у тајне моторног простора а ја сам испросјачио кофу са водом и мусаву крпу па стао да скидам пилећа говна са виталних делова возила.Сељак као да је кокошке цементом хранио.Тешком муком сам скидао мале окамењене плоче тичеће столице.Убрзо се вратио и Мацко па се и он бацио на посао.Резервоар за гориво је био сасвим иструлио и ту спаса није било.Зато смо пластичну канту са горивом везали за врата па је гориво слободним падом текло до карбуратора,Дебео слој пилећег измета се скидао у комадима,као да је кора.Испод њега се појавила оригинална боја,матирала али не оштећена.Чак ни никловани делови нису били пропали.Нисмо могли да верујемо да је то могуће.Испросјачили смо акумулатор од Фиће који је такође стајао у шупи али је још давао знаке живота и монтирали га.Сада је предстојало оно најгоре-да пробамо да упалимо баба Мечку.Као најслабији Мацко је сео за волан а Баја и ја смо запели да гурамо као сивоње.На наше запрепашћење,Мечка је упалила скоро одмах,као да је до јуче радила.На ауспух је стала избацивати димчину и ђубре од трулог метала.Уље је било замењено,филтер опран у бензину,свећице,карбуратор и платине очишћене и нека трула црева замењена.Били смо спремни да кренемо пут краја па докле стигнемо.А сељак се очито покајао што је тако јефтино продао возило па је почео нешто да увија.Вероватно је наумио да,сада када је аутомобил не само бљеснуо и био неупоредиво лепши него је чак и радио,ижицка још коју кинту.Послужио се старим провереним сељачким триком.Загрлио је свој некдашњи кокошињац па стао да нариче како је емотивно везан за тај ауто,како је рескирао свој живот кријући га прво од немаца а после и од партизана.А како је касније,када је прошла фрка,у њему и возао разне фрајле . „Е,када би ви знали шта све памти овај задњи сиц!“рекао је шеретски се смешећи.Ђаво сељачки. Решио сам да превентирам проблеме око подизања цене и сличних глупости.Откачио сам га одмах. „Све је то лепо.Само си заборавио да сам малопре имао твоју личну карту у рукама.Чисто сумњам да си са четири године био од неке веће користи у сакривању аутомобила од немаца и партизана.А ако си и са толико година почео да туцаш ја ти се дивим до имбецилности“. После ових речи маломокролушки љути швалер је ућутао,а ми смо могли да кренемо у нову авантуру.За то време Мечка која се дотада тресла и радила као најгора кршина,усталила је рад па смо се,пуни вере у немачки квалитет,потрпали у њу и кренули у неизвесност.Договор је пао.Пошто нисам имао где да је држим,Мечка ће,за почетак,стајати код Лепог у дворишту.Таман што смо кренули кад дотрча сељак са најлон кесом у руци. „Еве ви и ово.И то је од Мечку.“драо се неби ли надјачао буку из прогорелог ауспуха. Ставили смо кесу на задње седиште и не погледавши шта се у њој налази.То нас умало није скупо коштало.Победили смо блатиште и доспели до раскрснице,Када је Мацко,који је возио прикочио а Мерцедес наставио течно да иде као да се ништа није догодило,схватили смо да возило уопште није имало кочнице.Пакнови су се налазили у кеси на задњем седишту.Прозвиждали смо кроз раскрсницу и,срећом,никога нисмо погодили.То се није могло поправити уз пут.Зато смо возили полако и кочили мотором а када је требало стати гасили би мотор у брзини.При поновном кретању поскакали би напоље из возила,гурнули га па,када би упалило,вешто би поново ускакали унутра.Саобраћај је тада био редак па смо преживели.Тако смо се,уз само неколико погибељних ситуација,нешто мало успутног ваљања око Мечке и упалама мишића од силног гурања,довукли до краја и паркирали возило код Лепог у двориште.Затим смо још мало разгледали мобилни швапски кокошињац и дивили му се.Мацко се одрекао цираде која је дотле покривала још једног бившег припадника трећег рајха а то је био мотоцикл марке Циндап и то са приколицом па је и цирада била кнап за Мечку. Наредних дана смо радили као мрави.Прање возила је деловало као немогућа мисија.Пилећи измет се тако скорио на плеху да смо шрафцигерима морали да одваљујемо парче по парче пазећи да не оштетимо боју.За скидање нечег тако тврдокорног тада није постојала специјална хемија.Када смо коначно,после вишедневног рибања и гомиле потрошених детерџената,успели да оперемо возило,оно је напросто синуло.Чак смо и никловане делове успели да доведемо до високог сјаја.Пошто смо Баја и ја били мурдари ми смо се ваљали око механике.Задатак лашћења је добио Мацко као пицајзла.Он је поваздан ишао за нама и звоцао што изнова свињимо опрано и што исфушеришемо свако прање па он мора поново да риба.У тим тренутцима смо били сигурни да се природа сурово поиграла са Мацком,да је он у души досадна женетина а у телу предосадни мушкарац.Остали из екипе су навраћали у таласима и помагали у главном све док их зов пива неби одвукао у Шансу или Мадеру.После ко зна колико радова возило се препородило,просто синуло,чак су и кочнице прорадиле.Развучена је нова инсталација,акумулатора се у корист ратног савезника одрекао један Фијат 1300,а ауспух је скарабуџен од неког маторог Опела.Проблем је настао око неналазљивог резервоара за гориво.Пластична канта закачена за врата је била лоше решење.Ем се сваки час морало досипати гориво јер је ауто трошио као комбајн,ем је стално претила опасност од пожара и отпадања.Покушај стављања веће канте је пропао јер онда ништа нисмо видели са стране на којој је била а и нисмо имали где да је привежемо а да сигурно стоји.На крају смо нашли сличан резервоар опет од неког бајатог Опела и једва га накарабуџили.Заменили смо море трулих и испуцалих црева и гумених делова а за то смо морали да се убијемо јурећи около и обигравајући око разних мајстора.А када смо посао привели крају,потрпали смо се у обновљено преузорно возило немачке производње и поносно отишли у Мали мокри луг да сељанину вратимо Фићин акумулатор.Када је видео реанимирану и прелепу Мечку алаво сељаче је схватило да је то красно возило продао буд зашто па се умало није горко расплакао у нападу цицијашлука а отом је узео неку вренгију и кренуо да се беси о оближњу трешњу.Ми смо отишли да поново форсирамо блато а укућани су остали да моле лудака да сам себи поштеди свој јадни јеврејски живот.После повратка кући опет смо морали да рибамо возило јер је каљуга потпуно поништила сав наш предходни самопрегорни хигијеничарски труд.Но,без пилећих гована прање је било песма.И пред веома олакшаних радних услова Мацко је и даље чантрао.Неке је људе стварно немогуће задовољити. Почели смо одмах да се возамо по граду.Били смо као распуштени амерички омладинци из доба беса и раскоши.Само нам је још фалио Џон Траволта.А онда смо увидели два тешка малера.Први беше то што је Мечка трошила као комбајн и потрошњу никако нисмо могли да доведемо у ред.Такав трошак је био неиздржив за наше,у главном,празне џепове.А требало је још и жедне моторчиће напојити.А штедљивост у потрошњи горива баш ни њих није красила.Други проблем је био још озбиљнији.Није нам на памет пало да би и Адофа Хитлера зауставила патрола милиције па му наплатила му казну за управљање нерегистрованим возилом и без возачке дозволе.А Мечка је била баш упадљива.Сви су је гледали са дивљењем,нарочито народна милиција.Она нас је врло ревносно спопадала.Са аутомобилом се није могло бежати као са мотоциклом,регистрација је коштала као летовање четворочлане породице на мору,а полагање возачког испита је било теже од дипломског испита на факултету и коштало је онолико пара.Зато,када смо сви накупили брда пријава,одлучио сам да се тако више не може и дао возило на продају.Срце ме је болело када је моју Гертруду одвезао нови власник.Утешио сам се када сам исплаћао све казне,продао стари и купио далеко бољи мотоцикл и сјајно се провео те године на мору.Тек знатно касније сам схватио каква сам будалчина испао продајући тај вредан примерак олд тајмера.Аутомобилу се после замео траг.Нисам сигуран,али мислим да је завршило у музеју стрих аутомобила Г.Браце у улици Мајке Јевросиме.Радовао би се да је тако.Моја Гертруда је заслужила да буде у таквом смештају и да јој се сви диве а не да мрске кокошке серу по њој јадној.

МИРА МЕХАНИЧАРКА Мира механичарка је лик из далеке прошлости.Једва да је се и сећам.Да је сада сретнем сигурно је не бих препознао.Она се,ту и тамо,мувала по екипи.Већ по самом надимку се видело да се ради о једној финој,нежној и осећајној дами.Поред тога што је имала вишак мушких хормона и била просто луда за шрафљењем којекаквих шклопоција,она је и сасвим лепо возила мотоцикл.А како није имала свој,радо би дрпила туђ да обрне који круг.А женско на мотоциклу је у то доба представљало праву атракцију.Мира је била веће мушко од многих мудоња које познајем,и по карактеру али и по габаритима.Громадна девојчура ваздан масних руку се готово није разликовала од нас.А када би у видно поље посматрача ушле и огромне сисурде,схватио би да се ради о женском бићу.Тада би га облили таласи озбиљног чуђења.Биће попут Мире механичарке се ретко виђало на слободи. Тога дана смо екипно шрафили неког несрећног Тријумфа тандербирда који је,по обичају,испустио своју племениту душу.Радња се одигравала на Звездари.Туда се мувала и неизбежна Мира.Када су радови на возилу били окончани,масна и раздрагана екипа је,по обичају,засела у оближње кафанче.И док су ударнички шибали по пиву,Мира се искрала напоље и села на туђ,тазе поправљен,мотоцикл и заждила да витла около.То јој није био први пут већ,такорећи,навика.Била је без мотоцикла и то је рачунала као краткотрајну психо терапију.Ми смо у кафани чули дреку одлазећег Тријумфа па смо брже боље поскакали и ми на мотоцикле и надали се за њом.Али она није била наивна.Да би добила на времену и заварала потеру спустила је угашен мотоцикл низ улицу и упалила га на залет тек на дну исте.Казнена експедиција је одмах кренула да спасава шта се спасти дало,тачније речено,да је стигне и скине са мотоцикла пре него ли,по обичају,опет направи неко срање.Усамљеног мотоциклисту није било лако витлати по звездари.Шума уличица и тајних пролаза максимално су компликовали ситуацију.Зато смо се разбили у стрелце.Нашли смо је после петнестак минута јурњаве како бесни поред слупаног Тријумфа док су два милиционера са муком упињала да је обуздају.Преостала тројица су покушавала да укажу помоћ човеку који је,сав крвав,лежао на земљи.Стали смо и,пошто нисмо знали шта се догађа,окружили смо присутне.Онај пребијени,што је лежао на земљи,је премро од стаха звог ненаданог појачања разгоропађеној женетини.И милиционери су се узвртели.Ситуација је постајала све напетија.Покушали су да нас растерају тада редовно коришћеном командом из правила службе која је гласила:“Разиђи се у групицама од по један!“После тог фрљања са граматиком увек смо морали да се насмејемо што је само погоршавало ситуацију.Овога пута је команда прошла без смеха али и без ефекта.Није упалила.Отом су милиционери некако много лако одустали од даљег инсистирања на разилажењу присутних у групицама од по један.Ту се окупила и гомила људи.И таман када је деловало да се све примирило,власник слупаног мотоцикла је добио хистерични напад па су органи морали да га хватају јер је имао очиту намеру да,и у присуству власти,пребије несташно девојче,виновницу срања.После поприличне јурњаве и дреке ствар се некако примирила па смо успели и да сазнамо шта се догодило. Мира је поносно јездила улицом.Овлажила је од задовољства што влада великом машином.Њена разчупана кестењаста мусава коса је лепршала на ветру а њене масне ручерде су занесено завртале гас.Претпостављали смо да је била на ивици оргазма када је са паркинга,не гледајући ништа,излетео неки сом са Тристаћем и препречио јој пут.А како је Тријумф кочио као и сви тадашњи мотоцикли,то је она јадна стискала кочнице све док је могла па се забола у аутомобил,прелетела преко њега и треснула на асфалт.На срећу,није јој било ништа.Онако мечкаста,имала је добру заштиту од напада физичке силе.Била је дебело тапацирана,као да је била увијена у душек.Утом је изашао возач слупаног аутомобила па,видевши да је мотоцикл возило женско,добио је напад храбрости. „Шта је курво глупа,шта јурцаш овуда?Ма сада ћу да те пребијем!Има да запамтиш када си тог и тог(рече неко име које је у локалу вероватно имало своју тежину)ударила тим говнетом од мотора.“ Напад храбрости се,међутим,појавио у сасвим погрешно време.Мира је полако устала,испипала се да види дали је читава и размазала крв по себи у намери да је обрише.Већ тада се показало да је већа и тежа од хероја са Звездаре.Притом је била бесна као рис и у поприличном шоку.И,пре него ли се снашао,одаламила је несрећника својом нежном женском ручицом.Овај се није надао таквом изливу женске нежности али је први кроше ипак истрпео на ногама али га је следећи бацио на земљу.И тек тада је настало право срање.Женетина је села на нокаутираног и стала га немилосрдно млатити песницама.Њена громадна гузичетина и силна телесна тежина су држале несрећника прикованог за земљу.Љуто се копрцајући,он је ипак некако успео да је скине са себе.То се показало скоком из тигања у ватру.Ситуација се потпуно променила.Сада је Мира стајала на ногама а он је лежао на земљи покушавајући да устане.За то време Мира га је прецизно шутирала где је стигла нарочито покушавајући да ритање прецизира на главу и муда,што јој је често и полазило за ножурдом. Дежурни шпијун у крају је одмах позвао народну милицију и рекао им да сурови мотоциклиста управо пребија недужног грађанина.Из оближње милициске станице су одмах кренули брзи Тристаћ и хитри Фића са службеним лицима која су се,онако гојна и претерано трбушаста за тај тип возила,једва набила унутра.А комшилук се стуштио на лице места са намером да спасава несрећног грађанина.А када је народна милиција стигла на место злочина и када су се дебели органи једва некако извукли из малених возила,нашли су се у чуду.Опасни макљатор је била девојка а изубијани локални закон са Звездаре добро познат органима реда и мира је био тако онеређен да није могао ни изјаву да да.Ту се окупио грдан народ,све го докони комшија.Клупко је полако почело да се одмотава.Увек свевидеће трачољубне бабетине које вире иза завеса и знају све шта се догађа у комшилуку,посведочиле су о догађају.Тако се сазнало да окрвављени ем што је крив,ем је још и напао на недужну другарицу Миру.Најгоре је било што је нежна Мира издеветала неког мангупа на гласу у крају па се догодило оно што се током историје често догађало а то је да нежна женска рука упропасти некоме каријеру.Та грдна сртамота,бити пребијен од женске руке,га је засигурно упропастила.А онда је„АФЖ“надигао силну дреку.“Другарицас павр“је плануо свом жестином. „Куда иде овај свет?Да дрзник,иако крив,насрће да бије младу другарицу,будућу мајку!Нашта то личи?Згазе те па те још и бију!Страшно!“ Милиција је дала све од себе да умири разгоропађени кокошињац.Притом је морала и да будно пази да побеснели власник Тријумфа не нападне на Миру и да ова поново не скочи на возача Тристаћа који се мало опоравио па се осилио због присуства власти и почео неукусно да прети.Мушкарци се нису мешали јер су пребијеног сматрали за обичног сероњу који не заслужује никакву пажњу.Тада се већ само млаћење са женским бићем сматрало силном бруком,а код извлачења дебљег краја од истог се са презиром окретрала глава.У то доба су другарице деветане само васпитно или ако баш дебело забрљају,и то се обично радило у кућноме миру,без сведока и помпе.А добити батине од женског,макар оно било громадно као Мира механичарка,било је неопростиво.И таман су пубови успели да успоставе ред и мир те да завладају контролом ситуације,када се однекуд појавише неки опасни момци,вероватно екипа пребијеног.Помислили су да смо им пајташа ми средили па су напали на нас.А тада је,напасти некога у присуству народне милиције,био незамисливи безобразлук.Зато се органи нису брзо снашли и нису на време реаговали па је,на њихове очи,поново избила туча,овога пута далеко већих размера.Док су се они опасуљили и предузели неопходне законске радње,неколико окрвављених су већ попили патос а срање је тек хватало залет.Милиција је убрзо добила појачање па смо сви били ухапшени.Цео караван је отишао у станицу.Пребијени у“марицама“,ми мотоциклима а остали сведоци пешке.У станици је тек настао циркус.Сатима смо се објашњавали са органима скромних умних капацитета док им,на крају,нисмо дојадили па је одлука донесена по кратком поступку.Пребијени је попио пријаву за изазивање саобраћајне несреће и тучу по улици,остали изударани су добили неколико васпитних шамарчина и најурени су напоље из станице,а Мири су се сви дивили.Само што јој нису понудили радно место у мурији.Да је хтела да се удаје за пуба ту би се нашло доста просаца.Нас остале учеснике у инциденту су избацили напоље са жељом да нас њихове очи више не виде.Та жеља је била обострана.Сведоци су се разишли сами и то у мањим групама. Мира механичарка је била једна фина девојка са којом никада није било досадно.

ХАРЛИ Чудном игром судбине Нортон је променио власника а једно ђубре од човека је за увек постало мој непријатељ.Ја сам убрзо постао власник у то време сна сваког од нас,Харлија.Тај мотроцикл смо познавали само из филмова и литературе.Само једном пре тога сам налетео на Харли Дејвидсона.Воја Говедарица,старетинар,како су онда то занимање називали,продавао је тај мотоцикл.Отишао сам да га видим.Иако сам био клинац и нисам господину Воји деловао као озбиљан купац,ипак ме је одвео у двориште иза куће.А тамо се,испод цираде од гумираног платна,крило нешто велико.А када је скинуо цираду предамном је синуо потпуно нов и сасвим оригиналан Харли Дејвидсон влц 45,сиво маслинасте боје са белом петокраком звездом на резервоару и футролом за пушку“Винчестарку“са десне стране.Пушке,наравно,није било,што је била велика штета јер сам са њом могао да,на брзину и јефтино,дођем до возила.Мотоцикл је потицао из ратне помоћи наших тадашњих савезника,Американаца.Балица од жудбе ми је кренула низ усну.Очаран,загледао сам сваки детаљ,ваљао се испод њега,пипкао га и дивио му се.Исти такав мотоцикл је возио Ли Марвин у филму“Дивљак“.Замолио сам господина Говедарицу да га,ако је икако могуће,упали.Пристао је да ми испуни жељу.А када је велики двоцилиндраш почео да рокће,ја сам био готов.Ма био сам реш печен.Захвалио сам се господину Воји и замолио га да ме мало сачека док се не снађем за не баш мали износ новца,и одлетео да покушам да на било који начин дођем до пара.Цена није била баш популарна и није било попуста за ђаке и војнике,али ту нисам могао ништа да урадим. Јурњава за новцем баш није лепши део ове приче.И када сам после једно недељу дана бесомучне јурњаве за парама ипак некако успео да напабирчим потребну суму новца,стрепећи сам отишао до г.Воје.Али моје преузорно возило иностране производње већ је било продато.Купио га је Адолф,Дадо,Топић пјевач тада популарне групе“Тајм“.Потонуо сам у дубок очај.На срећу,таква кисела стања у младости кратко трају.Убедио сам себе да је то,ко зна зашто,добро и навалио на нове радне победе.А када сам следећи пут налетео на Харлија,нисам оклевао.Одмах сам га зграбио.Наравно,по мојој и касније више пута поновљеној карми,возило је било раскупусано,иначе небих тако лако дошао до њега.И тако је опет почела стара игранка.Мада сам већ тада био далеко искуснији ипак нисам још био дорастао проблему.Раскомадани Харли је био превише озбиљан задатак за мене,механичара приправника.И опет сам обигравао око разноразних мајстора,познавалаца и заљубљеника у ту марку мотоцикла.Помно сам слушао све савете и запиткивао свакога ко је било шта знао о Харлију.Касније ми је то прешло у навику.Мотоцикл се полако склапао,али се то до зла Бога отегло.Делови нису постојали па сам код стругара висио више него у школи.У мојој улици је постојао мајстор који је правио чуда на стругу.Само што се нисам преселио код њега у радњу.Тај добри човек ми је помогао највише од свих.Није штедео ни савета а ни рада за мог Харлија а само би ми по некада нешто наплатио,тек реда ради.Ваљда му се допао мој неисцрпни дечачки ентузијазам.А и он је некада возио мотоцикл па је знао каква жудба ме разбија.Чак је једном и лично обишао пацијента и био задовољан радовима.Моја захвалност спрам њега је била неизмерна.На жалост,нисам имао прилике да му се ваљано одужим.А када се пензионисао,са кнедлом у грлу,сам добровољно отишао да помажем у трпању гомиле фурде у Фапа њушкаша.Простор у коме је годинама навлачио свашта и којешта,сада је морао да се испразни.А то није било ништа спрам онога што је тај добри човек за мене учинио.Са сузом у оку сам му признао да ми је невероватно жао што одлази и да,ако му икада нешто буде затребало,само позове мене.Насмејао се и само ме помазио по глави.Тандрчући,ФАП је однео низ улицу човека који ми је постао пријатељ и кога више никада нисам видео. Рад око мотоцикла се отегао на године.Како је Харли постао хронична некретнина,морао сам да пазарим други мотоцикл небих ли се икако возио.И,коначно,после само неколико година рада и злопаћења Харли је био скоро готов.Офарбан педантно у оригиналну„Порше зелену“метализа боју,изгледао је савршено.Но,остала је само још једна ситница да се уради.Требало је још само склопити пумпу за уље па да се коначно приступи толико жељеном ритуалу паљења.А баш та ситница се показала као немогућа мисија.Пумпа за уље се,између осталог,састојала и од неколико федера и куглица које је требало по одређеном редоследу натрпати у канале у блоку мотора.То је деловало сасвим лако али нико није успео да погоди тај ред састављања па никако нисмо могли да добијемо притисак уља.Ко се све није ватао за тај проблем.Сва сила зналаца,стручњака па и експерата се на томе обрукала.На крају,ко год није имао шта да ради долазио је да лупа главу око редоследа федера и куглица.Било каква литература о том возилу је била неналазљива.На крају ми се смучило па сам га продао са све немонтираном уљном пумпом.После толико година патње нисам успео ни да га упалим а камоли да се провозам са њиме.Зли империјалисти су били добро овладали мучењем недужне комунистичке омладине. Много година касније сам схватио каква сам глупава будалетина био.Успаљени малоумник.Ни на крај моје плитке пилеће памети није ми падало какав драгоцени примерак олд тајмера сам имао.После ко зна колико година докопао сам се енциклопедије Харли Дејвидсона у којој нисам успео да пронађем тај модел.То ме је заинтересовало па смо Бугарин и ја наставили потеру.Буги је био врстан зналац историје мотоциклизма и добар познавалац тек откривених компјутера па смо стали да копамо по интернету и по свему где се претурати могло.У народној библиотеци су ме гледали као да сам са Марса пао када сам их питао дали имају некакве податке о мотоциклима Харли Дејвидсон.Једино што смо успели да сазнамо било је да је фабрика,у нападу конструктивности која им иначе није баш била својствена,направила један такав сличан модел у врло малој серији али су убрзо дигли руке од њега јер се показао као промашај.Тај мој мотоцикл је имао 750 кубика,ве-два агрегат,тробрзински мењач али на на резервоару као што су до тада правили,него доле,на блоку.Имао је осцилујуће и предњу и задњу виљушку.То је био велики корак напред јер су виљушке до тада биле круте.Имао је и амортизере као и точкове од петнест цоли као и моћне,пуне,добош кочнице.Постојала је могућност да је неко преправљао мотоцикл.Ако је то била истина,онда је тај био чаробњак.Прво,био је далеко испред свог времена и био је невероватно педантан па се урађено није могло никако разликовати од фабричког рада.Поред тога,питање је било и коме се исплатило да уложи толики рад у мотоцикл.У фабрици би се то звало“револуционаран нов модел“са безброј измена у односу на дотадашња возила.Када сам схватио какво сам благо продао,возило које није имало цену јер га ни Харли није имао у свом музеју,одмах сам се бацио у потрагу небих ли га повратио назад.Пратио сам му траг до трећег власника после мене и ту сам стао.Ту му се губио сваки траг. То није био једини мој идиотски потез.Успео сам да останем и без ВМВ изете 350.То је било мало метално јаје са срцем од БМВ-овог мотоцикла.У то доба су то возиланце звали“Инвалидац“јер је било прилагођено уношењу несрећника у инвалидским колицима.Возило се са“А“категоријом па сам га сматрао као зимски мотоцикл.И њу сам покушао поново да откупим од циганина коме сам је продао али ме је он ногом у дупе најурио из циган мале јер ни за живу главу није хтео да се раздвоји од своје Сузане.Сличну судбину је доживео и Мерцедес кабриолет заостао од трећег рајха као и још неколико вредних мотоцикала као и по неки аутомобил.Мени,тупану,је било далеко важније да се возим него да колекционирам олд тајмере.Сада бих свакако другачије поступио али ми се више такве прилике не указују.Поред тога,сада слободно могу рећи да сам и идиот са којим се неби требало дружити јер постоји могућност да сам инфективан,што се из приложеног лако да и закључити.

ШТЕЛОВАЊЕ ГЛАВЕ Радња ове приче се догађала у она тужна времена беде када су кожне јакне биле реткост а новине испод обичних јакни далеко чешћа појава.Секли смо рукавицама прсте и тако им давали мотоциклистички фазон.Возили смо кршеве који су не ретко били старији од власника.О кацигама смо само сањали.Народна милиција је возила Јаве пандурке.Тек доста касније је аванзовала на БМВ-е.Борбене задатке су обављали у обичним униформама,у шимикама и са шапкама.Баш су били слатки. Бабура је возио своју Јаву пандурку и као сваки нормални мотоциклиста у то време,није имао кацигу.На себи је имао своју легендарну дроњаву кожну јакну са пресвученим дугмићима која није била намењена за вожњу мотоциклом али је томе присилно служила.Била је Бабурина понос и дика.Напољу је било прохладно.Бабура је припадао оним мотоциклистима који су се држали девизе за вожњу мотором која је гласила:“вози се лети,зими и по свакој клими.“За хладних дана проблем дувања под јакном решавао је новинама али је и практиковао да јакну окрене и обуче наопако.Тада би се стварно закопчавао на леђима али за то није марио.Главно је било да не дува а притом је жакета и боље грејала.Опремио се по стандардној процедури,сео на Јаву и пошао у акцију.Како је време било влажно и прохладно,успут је треснуо на Славији.Ту се се често падало због клизавих трамвајских шина.У осталом,ту се слупао и чувени“Фантом“са Поршеом а неће Бабура.Иако је био добро увежбан у падању ипак се овај пут прописно угрувао.Зато није одмах ђипио него је остао мало да одлежи док не дође себи.А онда се појавио добронамерни грађанин и прискочио му у помоћ.Прискочили су још неки па је ту сад био цео стручан тим за помоћ унесрећеном оспособљен на течају прве помоћи током врхунске обуке за управљача моторним возилом.Добронамерни грађанин је одмах преузео команду. „Ау људи,ово баш неваља.Овоме се окренула глава.Морам одмах да је вратим назад.“зналачки је констатовао. Грђађанин је очито био добро медицински поткован па није часио часа те је одмах навалио на спасоносну терапију. Зато је спретно насрнуо на Бабурину главу и стао је окретати.Због наопако обучене јакне он је помислио да се глава од пада скроз окренула.Овај се истог момента стаде праћакати и отимати.Бабура се као лав борио за своју вратну кичму а добронамерни грађанин је стисао па није пуштао.Бабура се прво отимао и дерњао.А када је схватио да од дреке нема вајде,навалио је да млати по добронамерном грађанину.На срећу,раздвојила их је група очевидаца која је била мало медицински образованија тек толико да схвати да је човек са наопако окренутом главом мртав а да се мртвац не дерња,не рита и не млати по добронамерном грађанину.Из тога су закључили да ту нешто није у реду па су раздвојили двојицу горе поменутих.Тако је Бабура ипак срећно прошао а добронамерни грађанин се чудом није могао начудити што је уместо захвалности за пожртвованост,обученост и другарство на друму добио пар буботака.Пошто су се неко време објашњавали Бабури се смучило,сео је на хитру Јаву и отишао је са циљем да утекне што даље од групе лудака.Одјездио је са јакном закопчаном на леђима а то му је баш лежало,што се из приложеног јасно да видети. 1.6K views · 51 reactions | Kada ti legenda Branislav Mirić - Babura... WWW.FACEBOOK.COM Kada ti legenda Branislav Mirić - Babura ex Siluete najavi novi album! Januar 2020 Novi album! "NAMA OSTAJE SAMO PUNK!" #NBG

ВОЗАЧКИ ИСПИТ ЗА“А“ КАТЕГОРИЈУ Тада нико из екипе није имао возачку дозволу.То смо сматрали сасвим нормалним и никоме ни на крај памети није падало да полаже возачки испит.Дозволе нам нису требале.Сматрали смо себе за сјајне возаче а и милиција нас није претерано гњавила.Ако би случајно и показали такве неуобичајене намере,ми бисмо бежали.У осталом,бежали смо и овако,спорта и разоноде ради.То је тада било у моди и више смо то схватали као трку са милицијом него као право бежање од власти.У једном моменту смо се били баш обезобразили.Слободно смо се возикали около па смо се чак и на краће путеве запућивали.Једна група дрзника са мало бољим моторима чак и на море спустила и срећно се вратила назад не уловљена.А онда су се ствари изненада промениле.Ваљда смо се милицији већ били попели на врх главе или је друг Тито издо наређење:“сви у борбу за сигурност у саобраћају!“И народна милиција је,лукаво и сасвим изненадно,напала на нас у оквиру тазе измишљених“Недеља сигурности у саобраћају“.Некако смо успели да ескивирамо тај први озбиљан напад али,када су и после њега стали озбиљно да нас витлају,схватили смо да се нешто дебело променило.У почетку нам је то било занимљиво као додатак спорту и рекреацији.Чудом се нисмо могли начудити шта им је одједном па траже да имамо возачке дозволе и регистроване мотоцикле.Али,када су пале прве пријаве,схватили смо и да је ђаво однео шалу па смо и на својој кожи осетили колико боли плаћање казни.Дозволе нам нису могли одузимати јер их нисмо ни имали.А када се и то променило и запретила је свеже измишљена забрана полагања возачког испита уколико је изгредник био ухваћен на делу,схватили смо и да шут са рогатим не може,па смо решили да и ту беду скинемо са врата.Мотоциклизам је тог момента постао баш скуп спорт.Тада смо сви из екипе били чланови“Амд Академац“и већ смо увелике и возили трке.А када су и за то постале потребне дозволе,истога момента је цела такмичарска екипа спала на неколико старијих возача па је мото секцији клуба претио распад.Ми би смо још и наставили да се вијамо са муријом али су старији знали да то никако на добро не може да изађе па су предузели хитне и конкретне кораке.У почетку су покушали да делују у смислу тада врло популарне морално-политички-другарске критике али то није имало никаквог ефекта.Ником од нас није падало ни на крај памети да иде у ауто школу,да полаже озбиљне испите и вожњу.То је било прескупо а и понижавајуће.Као да смо се добровољно предали и отишли да се поклонимо класном непријатељу.А и ретко ко од нас је имао довољно новца да то и комотно плати.Видевши да на њихову позитивну иницијативу није одговорио ама баш нико,схватили су да наша класна свест још није довољно развијена па су прешли на план б,а он је био директно дављење у свакој могућој прилици.Сваки састанак клуба је обавезно имао прву тачку дневног реда која је гласила“полагање возачког испита“.Ни са том акцијом се нису баш прославили.Ми једноставно нисмо разумели шта су хтели да нам кажу,а то је било да се времена мењају,да нас народна милиција већ одавно мрко гледа као будуће пробисвете који су већ као мали почели да крше закон па се од њих стога у будућности могло и очекивати све најгоре.Зато ће,у смислу утеривања рада,реда,закона и дисциплине у распуштену земљу,органи реда и мира да се острве на нас као осице.Поред тога,својим распуштеним владањем брукали смо старе часне чланове који су тај клуб основали и који су били поштовани у тадашњем друштву.Видевши да ће све да оде у суноврат,преузели су ствари у своје руке.Амд Академац је организовао полагање возачког испита за своје чланове.Да се зна да је ствар била озбиљна,трошкове је сносио сам клуб.И тако смо почели редовно да похађамо школу за шофере мале.Тачно на време на наставу је долазио предавач,бркати народни милиционер у униформи,који нам је уливао у шупље главе“ОЗБС“.По окончаном теоретском делу испита ишли смо на полигон небили тамо научили да возимо као школарци и савладали оно што се тражило на практичном делу возачког испита.Међутим,то се претворило у катастрофу.На полагању смо попадали сви до једног.До практичног дела испита нисмо ни стигли,теорија на је свима дошла главе.Разлог за ту грдну бруку је био комичан.Возачки испит је тада био сачињен тако да буде ранга тежег факултетског испита а ми смо били убеђени да је,за нас такмичаре,све преко везе сређено и да је полагање само било про форме.И тада је веза успешно радила само што смо ми,млади глупани,превидели са каквим часним старинама имамо посла и да би они пре цркли него молили за услугу,па смо,не знајући,на испит изашли као и сви остали грађани.Тако,нико ништа није бубао већ смо се замлаћивали около и зато показали срамне резултате.Матори су нас изложили невероватној критици.Ма испљували су нас јер смо нашом срамном неозбиљношћу укаљали не само добро име Амд Академца,мото спорт,већ и сам лик и дело друга Тита и његове народне милиције.Били су баш гадно бесни.Ми смо били брука мотоциклистичког подмлатка па су,за казну,дигли руке од нас.Имали смо право,по закону,да у неком кратком временском року поново изађемо на поправни испит али ни то нико није урадио па смо надаље,ако смо уопште желели да возимо своје мотоцикле,морали сами да се снађемо за полагање возачког испита и да достојанствено поднесемо оно што нас је највише болело,то јест,да га платимо сами,као сав нормалан свет.Они више нису хтели да се брукају и да потежу за банду тупавих бадаваџија.Тако је и било.Са њима није могло да се цењка.А ми смо коначно схватили да је ђаво однео шалу и да ћемо,окрени обрни,ипак морати да имамо уредне возачке и саобраћајне дозволе а и да смо управо упропастили одличну прилику да до њих и дођемо.Зато је свако од нас навалио да полаже како зна и уме.У међувремену смо се шверцовали у саобраћају а то је сваким даном било све теже а и вожње нису више биле оне лепе и опуштене јер нам је стално над главом висила милиција.А они су се убрзано модернизовали и бројно знатно ојачали па су уличне јурњаве постајале све учесталије и рискантније а казне су уредно расле са пропадањем привредне реформе. Ја сам полагао знатно касније.Дуго сам то одлагао али сам,на крају,морао да легнем на руду и наканим се да и то скинем са врата.А када је коначно дошло и до тог славног полагања,то се претворило у циркус.Прво сам,као ђачић,ишао у ауто школу,седео у школским клупама и срицао правила“ОЗБС“-а.А када сам савладао теоретски део и прошао проверу знања,добио сам инструктора вожње.То је био један много симпатичан али до зла бога успорен и досадан чичица.Одмах је видео да сам искусан возач па ме је зато давио и стално ми приговарао за вожњу толико да сам на крају изгубио нерве и решио да исправим ту криву дрину.Испало је да,после толиких година вожње озбиљних мотоцикала,силних пређених километара и вожења трка ја нисам био дорастао управљању томосовим мопедом т 12 са којим је успешно витлао сваки пијани поштар у овоме граду.Зато сам га првом приликом спопао да ми објасни зашто ме тера да возим као баба и да се вучем као да никада нисам сео на мотоцикл.Ишло ми је на нерве да мотоцикл возим као тотални почетник.Само што ми није тражио да веслам ногама при поласку. „Баш то и хоћу“,мирно је одговорио дедица,“да возиш као тотални али сигурни почетник.Мислиш да су другови милиционери наивни?Одмах ће видети да возиш без дозволе а то је забрањено.То је прекршај.Зато ће те оборити.Ако возиш са очитом рутином,никада нећеш положити.“ „Хоћете да кажете како треба да исфолирам несигурност и збуњеност?“ „Управо тако.Ето видиш да си схватио.Као прво,другови милиционери су власт.Они воле када их се неко плаши.Друго,то су они исти којима ти и твоји другови стално бежите моторима и идете им на нерве.Наравно да ће да вам се освете на свом терену.А да,за почетак,престани да долазиш мотором на часове,ухватиће те па нећеш моћи да изађеш на испит.'' „Провалио сам те,матори зликовче!Ти си такође пуб!Вероватно си у пензији али то уопште није битно.Једном пуб,увек пуб.“помислио сам у себи. Међутим,све то ми се чинило сасвим логичним а и био сам сигуран да ми мој инструктор све то што говори и ради,чини управо у моју корист.Зато сам решио да надаље до у танчине слушам досадног дедицу.Заборавио сам све што сам знао о вожњи мотоцикла и кренуо од почетка.Пажљиво сам слушао и памтио дедицине савете педантно их испуњавајући баш онако како ми је он рекао.Био сам као и сваки други мото школарац.Чак сам и код куће пред огледалом,вежбао како да направим ону тајанствену сенку страха на лицу коју се,шатро,баш трудим да сакријем а која је служила да насанка пуба при директом контакту очи у очи.Дисциплиновано сам прдуцкао на Томосу т 12 који су касније прославили другови поштари.А када бих био добар и када би дедица био весео а време лепо,дозвољавао би ми да“јурцам“са Јавом 90 родстер.Тако сам,полако и мукотрпно,обликовао свој лик и дело наивног омладинца који још увек не влада са сигурношћу тим брзим и опасним справама од ужасних 50 кубика и чак неколико коња,мада се истина труди,и који никада неће бити онај друштвени отпадник који рискантно бесни путевима и магарчи нашу дичну народну милицију поваздан им бежећи,а сирома,не схвата да побећи не може јер нашој милицији још нико побегао није.Моја улога је,рецимо,требала да буде да сам скромни студент из провинције који ће мопедом да прдуцка до факултета и да,за награду ако положи испите,да добије коју кинту од родитеља,да сипа гориво па да,за викенд седне на моторче и,у спором ритму,крајње обазриво и поштујући саобраћајне прописе,провоза девојку чак до далеке Авале.Тамо ће прво паркирати на за то дозвољено место и обезбедити возило,отом попити сокић па прошетати здравом природом а онда ће полако срећни да се врате кућама пре мрака.Притом се подразумевало и да ћу,чим спазим наше другове милиционере,да се тресем од страха и да ми на крај памети неће пасти да од њих бежим као они беспризорни који нису ни свесни да их то само народна милиција пушта и даје им прилику да постану свесни омладинци иначе ће брзо долијати.А када будем пролазио поред патроле,весело прдуцкајући,могу поносно да дигнем чело јер сам сасвим регуларан,опрезан и свестан омладинац.Обашка што ми ни на крај памети неби пало да са Томосом т 12 на коме смо девока и ја,бежим мурији јер се оно гованце тако вукло да су могли трчећи да нас стигну. Најтеже од свега ми је пало што сам,у оквиру потпуне камуфлаже,морао и да се ошишам.У то доба чупавац је био као прст у око гурнут мурији.Косурдачом се јасно показивало нагињање ка лажним вредностима трулог запада и спремност да се подрива наше друштвено и државно уређење које је,као што је у целом свету већ било познато,било толико добро да боље једноставно није могло бити.Субверзивни елементи су увек били под будним оком милициских служби и свако ко је макар само био сумњив,се обрађивао у потаји.Зато сам жртвовао гриву.Ајде,нарашће поново.Такав је био задатак.Све за мотоциклизам!А тиме сам и оцу мало учинио па више није чантрао како“у кући гаји попа“.Ма сав сам се профинио и упреподобио да сам себе нисам могао да препознам.Екипа ме је убила од зезања а ја сам ћутао и трпео.Био сам на задатку. Коначно је и дошло време да се полаже.Овога пута се нисам замлаћивао него сам озбиљно схватио задатак.Сео сам и“загрејао столицу“.Нагрувао сам тестове.Неке испите на факултету сам брже и лакше спремио.Тестове сам положио из цуга.На то сам баш био поносан јер су на њима људи безброј пута падали.Главни заплет је настао на вожњи.Тамо где сам требао да будем сигуран и супериоран једва сам се провукао.Полагао сам на већ поменутој Јави 90 власништво ауто школе.То је био један мали,хистеричан,моторчић са веома израженим светлим традицијама те Чехословачке фабрике а то је била кварљивост.То мало говно се кварило сваки час.Поред тога ишло ми је на нерве јер сам на њему изгледао као циркуска мечка на бициклици.Али бољег није било па сам принудно прихватио постојеће стање. Био је то леп дан као створен да се утекне са испита и са екипом блеји негде.Али ја сам очеличио свој карактер па сам,као сваки прави одговорни моторџија,аутобусом градског саобраћаја отишао до ауто школе.Тамо ме је већ чекао досадни дедица,мој инструктор вожње.Са њим су ме чекали и,за ту прилику,свеже опрани моторчићи.После техничке провере Јаве поседали смо на возиланца по већ утврђеном распореду-дедица на Томоса а ја на Јаву.Инструктор је закопчао свој браон-мелирани сако модел“самоуправљач“,окренуо качкету наопако да је ветар не однесе док будемо јурили градом,па кренусмо пут испитног полигона.Напред је прдуцкао дедица а ја сам се вукао за њим.Брзином бициклице,допрдулекали смо до једне од споредних уличица у близини главног гнезда мурије,у улици 29 ог Новембра.Уличица је,за ту прилику,била затворена за саобраћај.Тога дана је служила искључиво само за обарање,пардон,полагање возачког испита свих категорија.Када смо стигли тамо,већ се била накупила овећа гомила препаднутих несрећника које је разбијала трема.Како су за“а“категорију полагала само два кандидата,то су пубови одлучили да,као загревање,прво нас пообарају и скину нас с врата а после да се на миру сладе осталим жртвама.Први је полагао неки момак,прилично отресит и самоуверен,на дречећи црвеном Пуху.Знао сам га из виђења.Када је кренуо,одмах се видело да је рутинизиран.Возио је као да се сродио са својим Пухом.Наравно,одмах су га оборили са оправдањем-несигуран.Бесно је отишао пржећи несрећни мотоцикл као да је он био крив за падање.Погледао сам у мог дедицу инструктора а он се само насмешио.А ја сам све схватио.Била је то грешка у сценском наступу.То ме је прво научио дедица,да се правим тоша и да глумим збуњено невинашце. Када сам ја дошао на ред,ставио сам гумице за тегле око ногавица да не ландарају и не каче се о ногоступе па сам сачекао команду да приступим обављању борбеног задатка.И када сам је добио Јава је решила да баш тада оправда лош глас који је био ту Чехословачку фабрику мотоцикала.Послушно је упалила мало прпотала,отом се загрцнула и умрла.Отом више није хтела да сарађује.Некако сам измољакао бркату комисију да ми дозволе да је поправим и покушам поново да урадим оно што буду тражили од мене.На једвите јаде,добио сам за то пола сата.Не часећи часа,одмах сам распростро алат по земљи,сео поред умрле чехиње и навалио да шрафим.На срећу,добро сам познавао најчешће кварове те мале крнтије па сам је ускоро вратио у живот.Тек када сам је упалио видео сам да је мој инструктор све време стајао поред мене и гледао шта радим али се није мешао.Краичком ока сам шацнуо и да је комисија била живо заинтересована шта буџим.Поправљена Јава је опет радила беспрекорно.Једино што нико није могао да зна докле ће.Чудни су били духовни путеви чехословачких возила.Обрисао сам руке и алат мусавом крпом па сам их педантно одложио на њихово место испод седишта.Отом сам ненаметљиво стао поред ранимираног возила у ставу мирно и гледао у комисију.А они су се смешкали.У оквиру акције“Техника народу“ценило се механичарско умеће па га је ценила и народна милиција.Ипак,оставили су ме да чекам.И таман када су оборили још једног несрећника који се толико био усрао да му је Фића скако као јарац,и завршили цигарет паузу,дошао је ред на мене.Баш тада се на Београд сручио олујни пљусак.Док сам прегурао моторче под неку стреху,био сам потпуно мокар.И док је беснело невреме над градом,сви су се завукли на суво а само смо дедица и ја чучали под стрехом као две покисле кокошке. „Коме је суђено да буде јебен,њему саме гаће спадају!Знамења за полагање су нам просто очаравајућа!“рекао сам а он се само насмешио. Предложио сам му да оде и седне у оближњу кафану.Ја сам имао пуне руке посла да спречим Јаву да се навлажи а фен нисмо понели.Ако ништа више био је старији човек и требало је,због здравља,да се осуши и мало огреје.И нека наручи нешто топло да попије на мој рачун.Али он је глат одбио. „Не оставља се ученик у невољи.“рекао је. У том тренутку ми је дошло да га пољубим.Био сам му неизмерно захвалан што је остао ту поред мене и што је самном делио добро и зло.Нисам био сам,били смо тим.Тресао сам се од зиме.Температура је нагло пала а ја сам био у мокрој кошуљи неупадљивих боја и такође скроз мокрим фармеркама домаће производње(„Ли-Купер“).Стрепео сам шта ће ми после кијамета приредити она мала чешка курва.Да ме је поново издала,нових пола сата сигурно небих добио.Коначно је киша стала и асфалт се просушио.Кандидати су опет мало падали као крушке па су се милиционери сетили да и ми постојимо.Руком су ми дали знак да приступим.Упалио сам Јаву да се мало загреје јер се хладна гасила као од шале.Зачудо,још увек је радила је како треба.На крају ми приђе милиционер. „Ајд саде ти!Седај на то чудо и крећи.“командовао је. Како је чудо већ радило,био сам спреман.Стрепео сам не од испита већ шта ће следеће да ме стрефи.Можда из дубина свемира падне на мене комета или летећи тањир. Дисциплиновано сам саслушао задатак.Притом сам дао све од себе да покажем и своје глумачко умеће,то јест,да изгледам као да сам уплашен а трема ме разбија.Притом сам,испод ока,погледавао у инструктора.Стајао је и даље испод стрехе и само ми се смешио. „Видиш оно дрво?“рече милиционер.“Иди до њега,али сасвим до њега,да га скоро додирнеш предњим точком и ту се окрени.Али не смеш да спустиш ногу на земљу.Ако само и додирнеш земљу,пао си!“ „Јел до оног дрвета што је оборио ветар?“запитах. Баш до њега.“одговори орган. Нисам могао да верујем.Олуја је оборила огромну грану старог дрвета која је попречила целу улицу.Око ње је била гомила грана свих могућих величина и разгранатости.Ту ни пешке нисам могао да се окренем а камоли мотоциклом.Још,ко нађавола,и улица је била толико уска да бих се и без гомиле грана намучио да се из цуга окренем без спуштања ноге.Да сам се уплео у оно грање не да сам морао да спустим ногу него бих још и сигурно треснуо.Чак су и они што су и они што су полагали за“Б“категорију ишли другим путем а мене послаше директно у џунглу.Као да је том приликом полагао за мотоцикл Тарзан,господар џунгле,а не ја.Но,добио сам задатак а милиционер је отишао назад до трочлане комисије.Тамо су се нешто домуњђавали и смијуљили.Јасно ми је било да су намерно монтирали сутуацију јер је комплетна комисија пришла близу да би уживала у мојим мукама.Очито да су наумили да се прво мало забаве и да ме отом,као човека,лепо оборе.Ја сам им био разбибрига за тај дан.Шта сам друго могао него да прионем на извршење? „Е данас ме је баш потерало!Ако извучем живу главу,добро је!“помислио сам.“Ма нек иде живот!“ Убацио сам у прву брзину и кренуо а онда,тачно како ме је дедица научио,одмах у другу па правац на гране.А када сам стигао до микро џунгле на асфалту,пронађох неку могућност да се до пола окренем али се ту упетљах у гране и морадох да станем.Даље се није могло.Стао сам али нисам спустио ноге него сам стао да цимам моторче“на руке“и„на сец“као што сам видео да то раде трајал возачи док се мотоциклима веру по сломивратима.Повремено сам,на кварно да не виде пубови,коленом гуркао о једну велику грану да бих одржао равнотежу.На сву срећу Јавица је била лака као перце а ја јак ко бик па сам се гицао и трзао целим телом и успевао сам да је,мало по мало,одижем од земље и окрећем.У једном тренутку сам се тако упетљао у гомилу грања да сам морао да спустим ногу.Али лисица сам ја па сам се досетио и ногу сам уместо на земљу,кратко спустио на грану.Тако сам успео да се некако искобељам из мука то јест да се,на крају,ипак окренем и,сав прекривен лишћем и гранама,камуфлиран као да долазим са положаја,жив вратим до комисије.Притом сам озбиљно стрепео од исхода јер се нисам окренуо него извео циркуску тачку.Само ми је трапез фалио да се на њему још мало бечим и да лепо насмејем комисију. „Ако паднем овога пута,сигурно ме чека светла будућност у циркусу.“мислио сам успут док сам се враћао. А када сам стигао и стао испред њих још увек знојав,камуфлиран и мусав,гледали су ме са неверицом.Нико се од њих није надао успешном извршењу задатка а по најмање ја.Тако смо стајали и гледали се неко време које се мени чинило баш дугачким.А чешка курва испод мене је прдуцкала и,зачудо,течно радила на леру као да се никада неће покварити,испуњавајући ваздух пријатним мирисом изгорелог Двотактола. „Спустио си ногу!“рече милиционер. „Да,али не на земљу него на грану.Ви рекосте да не смем да спустим ногу на земљу,гране нисте помињали.Наређење је било недовољно прецизно.Да сам знао да се и грана важи,тркнуо бих доле да мало рашчистим прашуму пре вожње.“рекох шеретски. А они су почели да се смеју.Тада су сви волели такве шерете што поваздан на ситно подјебавају,недају на себе и дижу расположење.Очито сам им се свидео.Показао сам механичарско умеће,одличну возачку вештину и довитљивост,а притом сам био,као права жртва,мусав,дроњав и потпуно мокар од кише и зноја.Ма прави омладинац за узор,онај који се не повлачи пред проблемима већ их одмах ту,на лицу места,успешно решава.Жртве нису биле важне.И шта су још могли да траже од мене?Једино да им и попушим. „Добро,хајде сада,“рече сурови брка који од стомака сигурно неби видео где гази па ни пешке неби могао да савлада ону прашуму и вероватно би угинуо тамо ако га не би на време спасли,“даћу ти још једну шансу.“ “Шта овај лудак хоће од мене?Зар ће опет да ме тера да форсирам грање?“помислио сам. Али он издаде другу наредбу. „Вози у куг око мене.“ Знао сам за јадац.Матори лисац,мој инструктор,ме је припремио за ту превару. „Добро води рачуна,када кренеш да возиш око њега он ће само да командује:Уже кругове,брже кругове,уже кругове,брже кругове,уже кругове,брже кругове,све док на крају не будеш возио око њега на задњем точку и тада,наравно,забрљаш.“објашњавао ми је подлост за лако обарање кандидата па смо и то мало вежбали на часовима.Зато сам се одмах стуштио да витлам око њега као осица.Готово да сам му точковима прелазио прако службених“шимика“. „Ојс!“раздрао се он.“Шири кругови,спорији кругови!“ Ту сам већ јасно видео да сам победио и у овој дисциплини.Остало је још само да одем до раскрснице,погледам лево и десно,испред и иза себе,а то је морало сасвим јасно да се види,па да дам знак руком који ће подуже да траје да моја намера буде очита осталим учесницима у саобраћају,небили сваки возач и пешак до краја општине Стари град видео да намеравам да извршим радњу скретања.Тада мотоцикли нису имали мигавце па су се такве балетска егзибиције уредно захтевале од стране васпитно настројене милиције драге.Отом сам опет морао да погледам на све стране да се у међувремену није променила ситуација у саобраћају,и то онако,драмски,па тек онда да извршим полукружно окретање.После тога требало је да се вратим на почетну позицију али шалтујући прва па одмах друга брзина.То је већ за мене био мачији кашаљ.Одрадио сам све како треба,до најмањег детаља,вратио се на почетну позицију испред комисије,угасио мотор,дигао га на велики штендер и стао мирно поред њега баш онако како сам у Филмским новостима у биоњи“Славија“,видео да раде возачи БМВ-а из титове мото пратње.То је био добар узор и упалио је код пубова.Комисија је отишла да већа а инструктор је дошао до мене.Све је било на висини и по“ПС“-у па смо достојанствено чекали пресуду. „Шта мислите,јел ће да ме пусте?“гњавио сам дедицу. „Видећемо,“одговорио је,“ја сам више него задовољан.Лепо си то урадио.А за оно окретање,ја би ти дао три дозволе одједном.“ Уто је стигла и комисија.Главни брка мучитељ се нешто загонетно смешкао.Добро сам познавао тај шармантан,загонетни смешак.То је био један од оних када те навуку да будеш поштен човек и да лепо све признаш а они те награде за поштење тако што ти тај пут опросте прекршај и пусте те.Ти одеш срећан кући и пун симпатија за праведну и васпитно настројену народну милицију а после ти стигне од судије за прекршаје кићена пријава.И зато,подучен пређашњим искуствима,помислих: „Моша!Падох!“ А орган ми је пружио парче папира на коме је писало дали сам положио или не.А папирче је било онако мангупски савијено тако да се видело само да пише“положио“али се није видело шта је писало пре тога.То је био главни штос.Очарани кандидат би помислио да је положио и само што неби пишнуо у гаће од силне среће,а када би отворио папирче,кад тамо а оно показало би се и оно кобно“није“.Стрепећи,полако пружих руку небих ли узео животно важан папирић од кога је зависила моја даља мотоциклистичка судбина али несташни пуб измаче руку.То је већ било превише за мене.Дошло ми је да му завалим песницу у главу па да ме се сећа целога живота,али се суздржах и достојанствено истрпех зезање.Власт је то!Они могу да те подјебавају када им се дигне,и у најтежим тренутцима твог жвота а,ако само и писнеш,могу да те млате до миле воље.А ти,стоко,мораш да ћутиш,трпиш и стрепиш.Истини за вољу,умели су они и да буду далеко гори. “Шта мислиш“,упита ме несташко,“јеси ли положио?“ „Не знам али би волео да јесам.“одговорио сам. „Јеси“,рече пуб и даде ми руку,“било нам је задовољство да те пустимо.Вала си се намучио.Него,где си научио оне акробације?“ „Каклве акробације?“зачудих се ја. „Па оне док си окретао мотор у грању.“ „Нисам нигде,ово ми је било први пут.“ Окренуше се и одоше а мени паде камен са срца.Наравно,истог момента сам проверио истинитост његових речи.А на артичету је стварно,тврдим и недовољно исписаним рукописом,писало да сам постао озакоњени управљач моторних возила са једим трагом,те да сам добровољно прихватио сва права,а нарочито обавезе,које су из тога следиле.Отом сам се окренуо дедици инструктору.А, на моје чуђење,предамном је стајао сасвим други човек.У ствари,био је то исти онај чичица од раније али овај пут раздраган и насмејан.Није било ни трага од оног ћутљивог,надрнданог и досадног намћора.Тек тада сам схватио.Он је био стара гарда.Завршио је посао и тек тада се опустио и показао се у правом светлу.Честитао ми је и загрлио ме.Зачудила ме је толика блискост. „Браво момче,нека ти је са срећом!И да знаш,драго ми је што сам ти ја био инструктор!“рекао је. Отом је ваљало моторчиће одвести назад у ауто школу.Како смо сели на њих,опет је ударила киша.Зато смо брже боље стали и сели у првој кафани.Обоица смо пили пиво.Ваљало се,ради урока. „Јер вам и даље драго што сте били инструктор оваквој баксуштини као што сам ја?Искисли смо засве паре.“рекао сам. „Наравно да јесте!То једна киша не може да поквари.“одговорио је. Када је киша стала,платио сам пива мада се он отимао и хтео он да части,па смо,прво мусавом крпом а отом рукавима од кошуља,обрисали седишта покислих возила и милогузно их вратили у ауто школу. Тог лета сам,по први пут у животу,са важећом дозволом,мотоциклом путовао на море.За ту прилику сам чак и мотоцикл регистровао.Више нисам морао да бежим и сакривам се од мурије Али та дугогодишња навика ми је тешко излазила из рутине.После се ипак показало да све баш није било тако тешко али,мало по мало,и те сам се бриге решио.

ЛЕКАРСКИ САВЕТ Неко се једном пртиликом жалио да га муче бубрези и да у њима има камен или песак те да трпи болове а да од доктора,по обичају,нема вајде.А стари мајстори су знали како да излече мотоцикл али и возача као и његову душу. „Ја сам то лако решио.“казао је чика Воја Иванишевић.“Када ме стегне ја ударим по пиву.Отом седнем на Нортона па ожежи по што је лошијем путу могуће.Од вибрација избацим песак,решим се хемороида и сав шлајм искашљем.Тако се,у исто време,лечи и тело и душа“.

НОРТОН Са овим мотоциклом је почео мој прави бајкерски живот.Захваљујући њему упознао сам неке нове људе који су ме примили у своје друштво и тако ми омогућили да окренем потпуно нов лист у књизи мога живота.Почео сам да живим са људима које сам стварно волео и који су волели мене.Постао сам члан братства.Правог братства.По први пут у животу био сам са људима за које бих све дао.Са њима сам делио све а по највише вожњу и свињарије.Но,хајдемо редом. Хорекса сам се решио.Било ми је жао што се одвајам од верног“деде“али сам већ био заљубљен у други мотоцикл па је све олако прошло.Од новца добијеног за њега одмах сам купио Нортона.Наравно,морао сам дебело да додам пара,толико да је то просто болело,али сам се одавно спремао за тај гадни удар па сам успео да релативно безболно испливам.А мој нови мезимац је вредео сваку банку коју сам за њега дао.Нико није могао толико да ме изнервира,баци у очај или ме обаспе радошћу као он.Ускоро смо постали симбиоза и нисмо се више раздвајали.Дупе само што ми није срасло са његовим сицем.Како је Нортон још увек био у илегали а ја сам тешко подносио сваки тренутак одвојености од њега,закључио сам да је дошло крајње време да мог мезимца представим родитељима.То је био најрискантнији потез те сезоне.Мајка ме није бринула.Паметна жена је одмах схватила да је мотоцикл истина опасна справа али да у животу постоје и много опасније ствари тим пре када се радило о махнитом дериштету кога разбија пубертет.Зато је паметно закључила да ако се навадим на мотоцикле ипак може да ме контролише и да ми прати траг.Познавала је сву моју тадашњу сабраћу као и готово све њихове родитеље.Београд је тада био мали и сви смо се знали.Проблем је био у мом оцу и његовој усијаној глави.Жртва мотоциклизма и његово раније изговорено историско“не“по питању мог учешћа у мотоциклистичким догађањима се нису дали променити ни за милиметар(или цол с обзиром на мотоцикл који сам возио).Текст је био сажет и сасвим јасан а гласио је:“Ако доведеш мотор у кућу и ти и он летите напоље!“А,како смо сви добро знали,очева се није порицала.Код тата Преде није било врдања.А то је значило да сам морао да идем директно и отворено па куд пукло да пукло.Нека буде шта бити мора! И тако једног лепог,сунчаног,предвечерја утерао сам Нортона у двориште наше куће.Предходно сам позајмио руком шивене бисаге са ресицама ала“изи рајдерс“,које су биле мондиш у то доба,и ставио их на возило.Оденуо сам и кожну јакну коју сам управо купио по крајње популарној цени.Тако окићен поносно сам стао на бетон испред терасе у дворишту.Већ из саме моје позе се сасвим јасно могло видети да ме од мога брата мотора нико одвојити не може.Тако сам стајао и чекао даљи ток догађаја.А ћале је седео на тераси и мирно пио кафу.Без речи нас је гледао и одбијао димове Дрине без филтера.Драмска пауза је баш потрајала,или се то мени од зорта тако чинило.Трнци су ми клизили низ кичму и прве грашке зноја су ми се појавиле на челу.Ситуација је озбиљно мирисала на батине.Укратко,усрао сам се од страха.Али назад се није могло.На крају је глава породице проговорила.Глас му је био храпав,страшан,леден и немилосрдан.Као из неких мрачних,тајанствених дубина. „А шта ти је то?“запитао је тако страшно да сам се осетио некако малим,мајушним,скоро да ме није ни било.Видео сам да је све пропало и да ми ни Нортон не може помоћи.Зној је лио са мене а почео сам и да се повремено протресам.Страх ме је потпуно савладао али сам и даље тврдоглаво и поносно стајао на бедему мотоциклизма без намере да се повучем.Зачудо,моја воља да изгурам је постајала све јача и јача како су ствари бивале све горе и горе. „А шта ти је то?“ „Мотор.“промуцах. „Аха.А шта сам ти ја оно беше рекао за мотор?“ „Да,ако дотерам мотор у кућу,обојица летимо напоље.“ „И шта ћемо сада?“ „Ништа,дошао сам само по неке ствари,отом идем.“ И док ми се грло стезало а гласић постајао срамно пискав,чудио сам се својој храбрости.Мада нисам био тако лош ипак себи нисам деловао претерано мушки. „А где би ти то да одеш?“наставио је отац кога очито није ни мало дотакао мој напад храбрости. „Идем из куће,тако си наредио.“ Тек тада сам схватио како су моје речи ипак доспеле до њега.А то више ни мало није било тешко закључити јер је отац почео полако да се придиже из баштенске столице.Претрнуо сам.То је могло само једно да значи а то су били додатни часови из послушности и поштовања неприкословене родитељске воље.На моју срећу тада се умешала маман која је,из прикрајка,будно пратила развој догађаја.Вечити миротворац,исправитељ кривих дрина и уразумитељ усијаних мушких глава,ступио је на сцену.А сваки њен наступ је био ефективна позоришна представа.Главни циљ њеног драмског наступа био је само да отац не прекорачи ону границу када би му се смркло па би обично ступио у акцију.Да је до тога дошло,Бог га неби зауставио.А,онако слабачак,ударао је као Свети Илија.Поред тога,није баш могао да се похвали самоконтролом када би му прекипело.Да ствар буде још гора,и потомак је био исти отац.Истина,неби му пало на памет да дигне руку на оца па је овај био у великој предности јер је њему управо то и био циљ-да издевета безобразно дериште и научи га реду.Сирота Јелка је пред собом имала два овна на брвну.А добро је познавала обојицу.Са једним је живела а другог је родила.И како није било времена за губљење, јер је сукоб могао да испадне свакога тренутка,по провереном рецепту дрекнула је прво на мене: „Ти,мали,остављај прње ту где су и марш на спавање!Сутра ћемо расправљати о овоме!Марш у кревет!“ Тако рано нисам отишао на спавање још од како сам престао да будем Титов пионир.Једва дочекавши прилику,моментално сам заждио у кревет.И сав срећан што сам се провукао без батина,брже боље,покушавао да заспим.А Јелка је отом још дуго нешто преговарала са оцем.И мада се радило о мом опстанку,ништа нисам успео разговетно да чујем.Баш су пазили да до мојих знатижељних ушију не доспе било шта од тог разговора. И тако смо брат Нортон и ја ипак остали у кући Стевановића.Свестан колико ми је отац учинио и да је чак прешао преко своје речи,нисам могао да му останем дужан.Од тада па надаље,из петних жила сам се трудио да му у свему удовољим.Чак сам и те године за мало па био одличан у школи и владање ми се веома поправило.У то нико није могао да поверуја а нарочито не ја.Касније,на једну ствар никада нисам успео да га наговорим.Седао је самном у аутомобил али на мотоцикл никада. Убрзо после свечаног пријема Нортона у породицу Стевановић почеле су да се догађају и прве свињарије.Бајкерски живот је почео. Прво што сам увео у обичај било је да мотоциклом идем у школу.Јесте да је образовна установа била чак три ћошка од моје куће али то је била баш слатка вожњица.Обично бих паркирао Нортона на тротоару преко пута школе,на месту где сам могао да га видим из учионице.Отом бих га,цело време док је настава трајала,заљубљено гледао и дивио му се.На том месту се убрзо појавила и овећа бара од уља.То се Нортон својеуљно потписивао.Тадашњи енглески мотоцикли су били познати по томе што су се ваздан кварили и пуштали уље на све стране.Ни моје возило није било изузетак.Потписивао би се свуда где би стао.То сам називао“запишавање територије“,по обичају паса.Како је време одмицало ја сам све мање могао да се одвајам од њега.Стално ми је био на памети.Нисам могао ни да одолим а да се њиме не пувакам пред осталим друговима из одељења.О ћуранисању пред шмизлама и да не говорим.Зато сам га увек,док сам био у школи,паркирао на истом месту.А онда су се ствари стале убрзано мењати.Почела је“Нортонизација“.Пре него ли се тај мотоцикл појавио пред школом,велики одмор смо проводили у оближњој посластичарници коју смо од миља звали“код Лазе тровача“.Причало се да је тај надимак добивен тако што је цела смена ђака из Четрнесте београдске гимназије била потрована у тој посластичартници,али то су биле недоказане приче.Како год било,“Лаза тровач“је наставио да са успехом уваљује своје сплачине и помије млађаној дечурлији чији су стомаци могли и камење да варе па су Лазине рукотворине биле прождиране без последица.А када је Нортон отворио мото паркинг испред гимназије,ствари су се потпуно промениле.Више нисмо опседали сласту.То су само радиле девојчице и неколико ждераваца.Сада смо се,сви важни,мували око моје звери.То је довело до ланчане реакције па се на паркингу ускоро појавио и један Моне Гојон кога је негде ископао Сима Пандуровић.Није много времена од тада прошло а бројно стање се попунило и са једним Солексом.И, мада је то био бицикл са помоћним мотором,нисмо правили питање јер се радило о примарној акумулацији мотоцикала.А када смо још видели на слици у новинама како је изазовно и са чаробним ножицама у првом плану на истом таквом моторчету позирала тадашња француска лепотица Брижит Бардо,више нисмо правили питање због скромне категорије возила.Лепотица и моторче су доводили до бурних реакција у нашим младим умовима а,по некада,и телима.Снаге су биле убрзо ојачане и са једним Томосом т 12,жутим као канаринац.Тако нагли пораст бројног стања мотоцикала испред гимназије није могао да промакне оштром професорском оку.Затровани тада популарним америчким филмовима у којима су мотоциклисти били најстрашније оцрњени и приказани као шљам друштва огрезао у алкохолу,дрогама,разврату и криминалу,профани су одмах заседали и притом констатовали поражавајућу чињеницу да још поштено нестасала наивна и поводљива средњешколска младеж,понесена непријатељском пропагандом,полако али сигурно скреће са Титовог пута и нагиње ка империјалистичкој трулежи и декаденцији.А такво срамно и реакционарно владање се у ондашњем напредном самоуправном друштву никако није могло толерисати.Одмах су донесени закључци и предузети адекватни кораци.Сви смо позвани на рибање,ни мање ни више,него право па код директорке школе.Дисциплиновано смо одслушали тираду о томе како је то брука и срамота,како негативно утичемо на остале ђаке,како им дајемо лош и реакционаран пример и како то више не сме да се понови.Пресуда је донешена по кратком поступку,у име народа,и без нашег учешћа у одлучивању.Гласила је да се одмах и неодложно морамо ратосиљати тих ђавољих справа и вратити се бедном пешачком животу са ретким коришћењем градског превоза.Четрнеста београдска гимназија је пресудила:не одвратне империјалистичке справе и не кварење напредне комунистичке младежи!Тачка!У нормалним условима и да се радило о мени мање важној ствари,покорио би се ауторитету.У овој прилици ми то није падало ни на крај памети.Ако је мој отац могао да поднесе онолику жртву и да сроза свој ауторитет дозволивши ми да возим мотоцикл,шта ту има да се бечи и истерује неку глупаву правду,баба Веса,тадашња директорка гимназије?Осим тога,пљување по мом узорном возилу нисам дозвољавао ни много горим ликовима од реуматичне носате бабетине.На запрепашћење директорке,јавио сам се за реч и дрзнуо сам се да изнесем своје мишљење.То сам урадио сасвим мирно,достојанствено и бираним речима.У свом кратком експозеу изнео сам сасвим другачији поглед на ту ствар.Проблем је настао истога момента пошто се мој поглед потпуно разликовао од става директорке гимназије.Мој начин изражавања,речник и интонација гласа су јасно указивали на непоколебљивост у ставу,јаку аргументацију и на то да сам неповратно огрезао у империјалистичком начину размишљања те да за мене самокритике,лека и покајања извесно није било.А још када сам,као млади комуниста који признаје само пресуде својих бајкера,предложио да се се цела ствар изнесе на јавну дискусију где сам био спреман сада и одмах да браним и разјасним своје ставове пред ђацима,родитељима и наставним особљем,баба Веса се баш гадно зајапурила и бесно дрекнула: „Вуци се напоље!Сутра да су ти родитељи дошли у школу!Не смеш више да тераш тај мотор и тачка!Ако те још једаред само видим на њему,летиш из школе!“ Мало сам застао да се разгневљени бабац примири па сам сасвим мирно рекао: „Ако моји родитељи немају ништа против да возим мотоцикл не видим ни један разлог зашто би ви имали.У осталом,ја не возим мотоцикл по школи него по улици па не видим ни шта се то вас онда тиче.“ Мој бунтовничко прозападно империјалистички одговор је још само додатно потпалио надрнданог бабца па је запретила реална опасност да јој попусти крхко здравље и да не дочека пензију у коју је требала ускоро да оде.Толико се изнервирала да је постојала сасвим основана сумња да ће неки од делова њеног,ђацима уништеног организма,попустити и сасвим престати са радом.Сва зајапурена од беса,тресла се и знојила.Како није могла да ме ишиба,да ми чупа нокте и косу,да ме бичује па ни да ми лупа пацке,почела је хистерично да се дерња.Зној јој је размазивао тешку шминку по предратном моделу нанесену,а гнев јој је деформисао лице.У филозофској мирноћи јасно сам видео моје најуривање из школе и како ће се родитељи,а нарочито отац,томе баш јако радовати.А бабац се дерњао да се цела школа орила.Категорички ми је забрањивала да и само на њега седнем а камоли да возим мотоцикл јер сам тако давао веома лош пример осталим ђацима,рушио поштовање наставног кадра и тешко стечен углед школе а такође и брукао наше државно и друштвено уређење каквога,зна се,није било бољег и хуманијег нигде у свету.Толико је било добро да су му је једно ђаче и један мотоцикл представљали опасност.А то што су ту исту гимназију ђаци звали“Бастиљом“и гледали је као дечије мучилиште,није сматрано вредним помена.То су и онако биле потпуно неосноване и непроверене приче којекаквих ненародних елемената.А када сам безобразно питао,ако је то тако,зашто онда одмах не пострељају онолику мотоциклистичку пратњу која се ваздан прсила на до јуче есесовским БМВ-има испред нашег вољеног маршала,на пречац је донесена одлука и ја сам због недоличног владања за једног правилно усмереног омладинца,био најурен из школе.То је одлучено још пре него што су моји родитељи и сазнали да проблем уопште и постоји па нису ни били на разговору са директорком.А мени,наравно,није било ни на крај памети да прихватим наређење наставног кадра и манем се мотоцикала али нисам желео да још више компликујем и овако запетљану ситуацију.А како је одлука истом ту,на пречац,и била донета,а касније на наставничком већу само потврђена,то сам ја био најурен из директоркине канцеларије са све баба Весином ципелом у дупету.Од тог тренутка сам се примирио и тако је требало да се владам до обелодањивања одлуке о казни.Иако бесан и до сржи увређен ипак сам попустио.Више нисам долазио у школу мотоциклом.Наравно,и даље сам се,у срећи и весељу,возикао около али ван видокруга наставног кадра.Али школска озна све дозна!Шпијуни у нашим редовима и дупе увлакачи су већ истужакали да је моја промена била лажна и да је служила само да им замаже очи.Већ сам практично био избачен из школе и ствари нису могле у том тренутку горе да стоје.Пекла ме је та неправда и био сам бесан као рис.До јуче сам сматран примерним омладинцем,добрим ђаком и узорним спортистом а онда сам,одједаред,постао отпад друштва,класни непријатељ,лице кога се стидела цела школа.А када су ми саопштили да сам и званично неповратно најурен из школе,нисам могао да се уздржим па сам професорима одржао подужи протестни говор који је био на самој ивици безобразлука,то је још више учврстило њихову одлуку да ме,једном за свагда,скину са врата.Револуционарни елементи у развоју нису били пожељни у четрнестој београдској гимназији.А најгоре је тек следило.Морао сам да признам родитељима своју животну трагедију,да сам потпуно невин,постао беспризорни омладинац најурен из школе.Нисам часио часа и одмах сам им све лепо признао.У осталом,боље је било да одмах све признам него да прво чују до зла бога накићену варијанту необјективне професорске банде.Даљи редослед се већ знао.Ћале се истог момента надурио а његово намргођено лице ми није обећавало ништа доброга. „Знао сам шта ће да се догоди,“сиктао је кроз зубе,“ево,гајимо у кући пропалицу!“ „Ти ћути,тебе су најурили из свих београдских гимназија!“бесно је одговорила Јелка спремајући се да из тих стопа оде до школе и направи покољ.У њој се,у таквим приликама,редовно будио дечији Робин Худ. „Ја сам избациван из школе због ситних испада.“гунђао је отац. „Како да не,Само си се тукао и ниси хтео да носиш школску капу(то је у тата Предино време био злочин који се сурово кажњавао). Дискусија је ту прекинута јер је Јелка,жестоко бесна,одтутњала у школу на“разговор“са директорком.Познајући моју мајку,тај сусрет бих пре дефинисао као двобој.Преда је без речи отишао у собу и затворио врата за собом.То је значило да самном,пропалицом,не жели више никакав контакт.А ја сам остао да стрепим. Стигавши до гимназије Јелка је умарширала унутра,отишла право до директоркине канцеларије и са врата је напала.Њен и онако ненормално развијен апарат за торокање се овом приликом надражио до крајњих могућих граница.Баба Веса се,потпуно не припремљњена,нашла под тешком ватром.Нисам успео да сазнам детаље али није било никакве сумње да је моја мила мајчица упропастила директорку и друго наставно особље које је дошло у помоћ баба Веси.Њена легендарна језичина је излазила на крај и са много горим противницима.Не знам шта бих онда дао да сам некако могао да присуствујем том окршају.Сигуран сам да би ми тада срце било на месту.Фрке које је Јелка организовала увек су биле цењене и добро су се котирале.А без изузетака су биле гласне,оштре,занимљиве,и просто су мамиле да им се присуствује.Ђачки Робин Худ је напао на зборничку банду баба.То је био призор који никако није требало пропустити.Али остао сам ускраћен за ту пријатност.Резултат мировних преговора је био укор пред искључење из школе.Јелка је због тога беснела данима.Ја такође.Удруженим снагама смо спречавали оца да он оде на разговор због безбедности школског особља.Када је коначно прихватио истину да му је син недужан и да га,без икаквога разлога,тек онако,малтретирају,одлучио је да он оде то да реши.А како је драги татица тих дана био нешто мало нервозан због те непријатне ситуације,дали смо све од себе да га од тог наума одговоримо.То само зато што би нам татицу безобразне бабетине сигурно дебело изнервирале па би изгубио његову легендарну самоконтролу и онда би вероватно заглавио на робију а добар део наставног особља на интензивну негу.Мене је пекла нанесена неправда.Одрапили су ми казну ни кривом ни дужном па сам осећао како морам да се осветим јер је част била у питању.Када сам већ кажњен,хтео сам и да тачно знам зашто.А како ваљаног разлога није било и сви су се правили луди,то сам одлучио да им га дам. Сутра дан,када су сви ђаци већ били дисциплиновано поседали у клупе и настава је почела,утерао сам Нортона у школско двортиште,окренуо ауспухе ка учионицама и распалио по гасу.А тај мотоцикл је имао сасвим кратко,косо сечене,ауспухе наравно без пригушивача.То је у оно време био фазон.Надигла се паклена дрека.Прозори су се тресли а стакла само што им нису поиспадала из рамова.Због изненадног напада децибелима на школску зграду настава је била прекинута а ђаци су се начичкали на прозоре да посматрају догађање.Аплауз који сам притом добио,накнадно ме је потпалио.Беснео сам мотоциклом,дизао дреку и шкрипао по школском дворишту а напредна омладина је била просто одушевљена.Убрзо сам морао да заждим напоље из школског дворишта јер је запретила опасност да ме народна милиција затекне на делу.Сматрао сам како сам тако истерао барем мало правде и ако ни приближно не довољно спрам изречене казне.Осећао сам се предивно.Бунтовник у мени је ликовао.Следећих дана сам се правио луд и,као да се ништа није догодило,чекао да империја узврати ударац.Међутим,неочекивано јефтино сам прошао.Не само да ме нису најурили из школе него ме ништа нису ни питали по питању новонасталог испада.Само су покушали да оперу трагове Нортонових гума на бетону школског дворишта што им је само делимично успело па су црни трагови још дуго остали као подсетник на моје злодело.На поновне мировне преговоре је опет отишла Јелка.После клинча са профанима одлучено је да све остане како је и било до тада.Разлози за то су били вишеструки.Прво,и профанима је било јасно да су претерали.Отом,није им био потребан осветник за вратом а знали су да моја маштовитост лако може да се распламса и постане чест и реалан проблем.Међутим,најважнији узрок мог остављања на миру био је сасвим једноставан.Јелка је радила у Ортопедској болници на Бањици и сва сила школских реуматично-бангавих професорских бабетина,на челу са већ поменутом баба Весом,су се тамо лечиле.Јелка им се ту итекако налазила,водала их по разним докторима,најбољим стручњацима за бабље проблеме,омогућавала им да не чекају бескрајне редове и слала их у разне бање на реанимацију одакле су се оне враћале препорођене и пуне елана за ново мучење и малтретирање напредне комунистичке младежи.Зато су се лако договорили. После свега морао сам да се у школи понашам као бела рада.Провукао сам се као пас кроз росу и нисам смео ништа више да забрљам.Слично је прошао и други члан гимназиског бајкерског братства,Сима Пандуровић.Само што он није чекао расплет догађаја.Унук песника Симе Пандуровића није могао тек тако да напусти сцену.Породично оптерећен генетским наслеђем морао је све да истера са што већом помпом,а његово лично лудило терало га је још и даље.Зато се прво сам исписао из школе а отом је,слободан од последица,наставном особљу одржао ни мало пријатан говор са смислом пљувања.Отишао је у великом стилу остављајући их у шлајму до колена.Иако је променио школу,није променио и екипу.Наставили смо да се дружимо исто као и до тада и да се возикамо исто као и до тада,што је баш неизмерно зарадовало професорски кадар. А мотоциклистичка популација у крају је незадрживо расла.Појавили су се нови мотоцикли и нови симпатизери отпадничког начина живота.И народна милиција је већ почела да нас осматра.Локални пуб ћошкаш се све чешће виђао како шпијунира у крају.На срећу,баш су се трудили да буду неприметни па нас нису много ни давили.Поред мотоцикала и џудоа тада сам имао још једну велику љубав-псе.У породици Стевановић је бројно стање укућана представљао и џиновски шарпланинац коме је хипофиза полудела још у штенећем добу па је достигао огромне размере као и титулу“кућна мечка“.Ту је спадао и промењљив број мачкетина.Поред тога,и Вампир се рачунао у фамилију јер је више био код мене него у својој кући,а и он је имао такође псину,млађег брата мог пса.Тако су се и они рачунали у домаће.Две огромне псине су тако стално биле са нама.А бајкерски пси су морали да имају специјалну обуку.То што су показивали јасну намеру да поједу свакога ко би се усудио да само и приђе мотоциклу,није било довољно.Бајкерски пас је морао и да зна да се вози на мотоциклу.Дане сам провео учећи Коцета(тако се звала наша кућна мечка),да савлада вештину правилног учествовања у саобраћају и тако постане пуноправни члан мотоциклистичког братства.Псина ни мало није била одушевљена бајкерским животом.Једноставно,далеко се боље осећао док је трупкао својим дебалим ножурдама него док се гузио на уском Нортоновом седишту,а није му ни мало пријала ни дрека из ауспуха.Али,за газдину љубав пристајао је да сарађује па смо полако,корак по корак, савлађивали баријере.Полигон за вежбање је прво било двориште.Ту смо увежбавали пентарање на мотоцикл а,када смо то савладали,прешли смо на улицу испред куће,а на велику и нескривену радост комшилука.Нарочито су се радовала деца свих узраста.Све је то личило на увежбавање тачке у којој мечка вози бициклицу а показаном вештином смо засенили и саме извођаче у циркусу“Адрија“који је управо тада гостовао у нашем граду.Сасвим је мало фалило па да нам раздрагано грађанство баца сићу као циганима који би за први Мај,празник рада,улицом проводили мечку која игра.На крају обуке псина је,на мој позив,елегантно скакала на седиште иза мене,стављала ми шапурде на леђа и вожња је могла да почне.Све је било у најбољем реду док би се полагацке возикали.Али псина ни мало није била очарана брзином и ветром у длаци.Чим бих мало додао гаса наступао је,код публике омиљени део нашег наступа,и велика животиња би ђипила са мотоцикла.Са његових скромних осамдесетак кила би се гипко одразио са мотоцикла што је моментално доводило до мог трескања на земљу.Толико пута сам се тако олупао да сам већ био престао да бројим падове.На сву срећу,Нортон је био скроз гвоздени мотоцикл па су и тако стечена оштећења на њему била минимална.Други члан бајкерске екипе,брат мога пса,није показивао никакво интересовање за вожњу.Једноставно,ни мртав није хтео да се попне на мотоцикл а ми га,оноликог никако нисмо могли да подигнемо горе а да нам одмах не утекне.Притом би се ритао као бесан чим би схватио шта му спремамо.Далеко рађе је правио све врсте свињарија и прождирао незамисливе количине хране.Поред потпуне незаинтересованости Вампирове псине за бајкеризацију,постојао је и не савладив технички проблем-громадни љубимац никако није могао да се нагура на мајушно седиште Томоса аутоматика.А када би још и Вампир седео на истом,то је постајало технички сасвим неизводљиво.Поред тога претила је и опасност да се моторче једноставно распадне под псећом тежином.Та џукелетина је толико била особена да сам јој посветио целу причу.Тако смо живот проводили под девизом:“догс енд бајкерс онли.“Ту девизу смо много касније често користили и на мото сусретима. А онда се догодила ужасна ствар-Нортон се разболео.Вероватно да му није пријала српска клима и умеће српских мајстора.Показивао је сасвим чудне симтоме.Прво би радио на једном цилиндру све док се дебело не загреје а отом би некако спојио рад оба цилиндра при чему би обично ђипио као јарац и незадрживо јурнуо напред.Касније,током вожње му се дешавало да изнова занемоћа али га је то брзо пролазило.Проблем је био у томе што ја нисам био дорастао отклањању таквога квара а нисам ни знао никога ко би то могао да поправи.Шта сам друго могао да урадим до да се возикам са њим болесним све док се не појави неки спасилац који ће га излечити?А баш у то доба је међу београдским мотоциклистима завладала нова мода-бежање од народне милиције.То је од неопходне радње постао добар фазон.У почетку се бежало због не регистрованог возила,немања возачке дозволе,начињеног прекршаја или којег пива више а после нам се то допало тим пре што смо били бржи од комплетног возног парка милиције.А када је пубовима дојадило да их вучемо за нос,решили су да томе стану за врат па су покуповали нове Тријумфе тандербирде и нове Поршее.То су тада биле муње од возила.Ми смо се озбиљно забринули.Наша предност се одједном истопила.Сада је народна милиција имала далеко боље мотоцикле и аутомобиле од нас.Али брига је брзо прошла.Већ у првој недељи,невични вожњи таквих ала,милиционери су се ,сви од реда,изубијали.Полигон за ломатање и падање је,у главном,био Панчевачки мост.Како је он тада био готово празан,то је мурија из гнезда у улици 29 Новембра које је било близу моста,ишла тамо да се избесни.А возила су просто мамила да се са њима јурца па би их пубови тамо“оплели“што су игда могли.А онда се свима догађало исто.Понесени чарима вожње потпуно би заборавили да су енглези скроз наопаки људи,да возе погрешном страном пута па су им и команде на супротним странама од уобичајеног.Ако је Хорекс због исте ствари добио надимак“убица“,онда су Тријумфи били“супер убице“.Обично се догађало да се народни милиционер без икакве опреме,нада Панчевцем и да се залети као сивоња а онда,уместо да прешалтује у четврту брзину,нагло стисне кочницу.Тим очаравајућим потезом као створеним да се упражњава при јурцању,само би блокирао задњи точак па би се мотоцикл занео.Остатак се давао видети у ургентном центру.Поршеи су се мало дуже одржали у погону а,како су то били аутомобили намењени да их возе мајстори вожње, а мурији је у то доба зафаљевало Џемс Динова и Стив Мек Квинова,то су и њих убрзо олупали.И када су се изубијали и десетковали обновљени возни парк,надлежни су схватили да постоји нека разлика између енглеских и наших полицајаца(енглез је полисмен а наш је полу писмен)па су наше опет лепо вратили провереним вредностима јер за боље нису ни били.Опет су безбрижно јахали на спорим Јавама и тромим БМВ-има.А ми смо били пресрећни.Ем смо опет могли комотно да им бежимо,ем се осетно проредио број патрола по улицама.А најважније је било то што су Тријумфи,још онако олупани,дати на продају.Тако су се неки срећници дубоког џепа докопали за то време,врхунских мотоцикала.Касније су се и они олупавали или продавали те мотоцикле па смо се и ми бедници докопали по којег.Видевши каква је овде глад завладала за мотоциклима и држава се коначно досетила како би нешто могла и да уради по том питању па су се отвориле две фабрике мотоцикала.Претис је склапао НСУ-а намењеног плићим џеповима а Томос је почео да прави Томос-Нортоне намењене богатунима.И поред тога,мурија се више није опекла да купи себи“супер убице“.Но,о томе небих сада.Да наставим где сам стао.Вољено бежање се поново вратило у наш град.Бежао је свако,и ко је имао зашто и ко није.Када би некога повитлали,само би стављао ногу на регистарску таблицу (ако је уопште имао)и распалио по гасу.А када би успели да ухвате бегунца,пубови би,у главном,чисто васпитно деловали на њега-са пар шамара млохавом шаком и готово.Те шамарчине су,због честе употребе,добиле чак и службени назив.Звале су се“васпитаче“.Постојале су и„петокраке“,а оне су се изводиле знатно јаче и са раширеним прстима због већег васпитног дејства на посрнулог појединца.Пријаве су ретко писане и то у главном само када би неко баш направио дебело срање.Тада је народна милиција,као остало и грађанство,гајила неку вресту витешког кодекса па смо се међусобно ипак поштовали.Када би,рецимо,ухићеник допао раља народне милиције,упитан зашто је бежао,у главном би одговорио како се јако уплашио од страшних чика у плавом.А то је итекако годило лику и делу народног милиционера.Том приликом они би се осећали страшни,опасни и представници закона до те мере да су и сами постајали закон.Тако је све јефтино пролазило и сви су били задовољни.Сујета би обично поклекла пред рачуном.Свакако да је далеко било боље да отрпим шљагу од чика брке па да терам даље него да ми пише пријаву и ојади ме за брдо пара.А и гледали су нам кроз прсте јер смо им ипак били симпатични.Тада се ценио колективни дух,загриженост за нешто и вештина.А ми смо све то имали у великим количинама.Главно је било да нисмо реакционарни класни непријатељи,да не радимо против политичког система и да нисмо криминалци.А то се све уредно проверавало.Нико није смео да скрене са Титовог пута!А ми смо тада већ увелико ухватили залет и питање је било само у ком смеру ћемо наставити. Лепо пре подне.Лето је тек почело.На раскрсници код главне поште је управо било постављено чудо невиђено-смешна јајолика плехана кућица на бетонском постољу.То је био први семафор у Београду.Стајала је,свеже офарбана у бело,на сред раскрснице.Педантно су је купали свако јутро да не буде мусава и да не брука народну милицију која је такође,између свега осталог,тренирала и хигијену и то по наређењу.У њој је седео оштооки народни милиционер и пажљиво кроз прозорче осматрао саобраћајну ситуацију.Када би се возила накупила у довољном броју,он би прстом притиснуо једно од чак три дугмета чиме би променио светло на семафору.У међувремену је одбијао димове од цигарете и тресао пепео изван капсуле небили га ветар однео и тиме га ослободио чишћења унутрашњости јајета пре предаје смене.Много касније,ту смешну јајолику капсулу је заменио Јова Буљ,улични балетан и уметник у регулисању саобраћаја. Стајао сам на семафору.Црвено светло се било баш отегло.Мајстор у капсули је чекао да се накупе возила из супротног смера па да промени боју светла.Нагињао сам се тамо и вамо небих ли видео да дежурни у конзерви није заспао.У самом почетку обављања те компликоване радње регулисања саобраћаја са три дугмета,дешавало се,нарочито за летњих врућина,да се конзерва толико усија да онај несрећник унутра заспи.Грађанство би тада,пуно разумевања за тешке услове рада,нежно будило успавану лепотицу са брковима и саобраћај би се неометано настављао даље.За сваки случај,да га сан неби опет преварио,милиционер би тада заустављао саобраћај у свим правцима,излазио напоље из усијане конзерве,узео флашу са водом и умио се ту,на лицу места.Отом би се,окрепљен,поново запућивао у нове радне победе оваплођене у течном протоку саобраћаја. Мајстор је,овом приликом,био будан и концентрисан на задатак.Саобраћај се одвијао без застоја.Чекао је да се накупе возила па да дејствује.Нортон је пријатно вибрирао испод мене брбоћући дубоким тоновима.Два цилиндра,твин,имају специфичну вибрацију коју смо сви волели.Чини ми се да до дана данашњег нисам наишао на мотоцикл који има угођај вожње као тадашњи енглески твинови.То је био угођај који је правио навику.Вероватно да из тих разлога енглези нису ни пригушивали те вибрације.Зато су наша лица била чиста од митлесера,сатови су нам се кварили а пломбе су нам сваки час испадале.И тако је било све док се нису појавили јапанци и размазили публику па је ова почела да тражи длаку у јајету.Они,несрећници,нису схватили лековито дејство тих вибрација.Поред редовних замена пломби,чистог тена,редовне вибрационе масаже целог тела, избациван је и песак из бубрега,уништавани су хемороиди а о благотворном дејству вибрација на унутрашње органе нико није ни знао ништа.Поред тога,ти мотоцикли су толико били“мушки“и све је на њима било тврдо и тешко,па смо сви ми корисници истих,били у сјајној кондицији и јаки као бикови.Снагу и кондицију су осетно повећавала и честа гурања као туч тешких рикнутих возила.Ту и тамо сам морао да додам мало гаса да се звер не угаси али и да дреком мало раздрагам уши.Мотоцикл је имао обичај да,као и сви тадашњи енглески мотоцикли,покаже периодично ону душу пакосну коју су му уградили у фабрици тако што би повремено из чиста мира побрљао и угасио се.А онда би настало мучење возача на староенглески начин.Морао се обавити ритуал који смо сви мрзели из дна наших мрачних душа.Што брже би се морала затворити славина за гориво да неби пресисао.Тек то би био прави проблем.Отом је требало одгурати усијани мотоцикл на тротоар пазећи да се избегну опекотине.Следеће би на реду било да се возило дигне на велики штендер јер је на ћопавој ножици био готово неупаљив и само су искусни и увежбани несрећници знали како се то ради.Следећи неопходан потез је био скакање по курбли.Енглески мотоцикли су имали мајушне криве курбле а велику компресију.Те курбле су се наломиле ногу и наплавеле подколеница.Када мотоцикл није био добро наштелован,а најчешће су сви били лоше наштеловани због енглеског идиотског начина штеловања за које смо тек касније сазнали,после специјалног извођења скока на њих,умеле су муњевито да се врате назад притом немилосрдно млатећи по ногама.Готово сваки од возача енглеза је имао маснице по ногама.Лаког Свињу је курбла од Тријумфа успела да пребаци на другу страну мотоцикла.Сви енглези су се палили на штос који је,у главном,знао само власник.Да се небих млатио са курблањем и поновним паљењем,повремено бих по мало додавао гас.На то су ауспуси одговарали умилним брундањем.Изненада,постао сам свестан још једног добро познатог звука.“Чуф-чуф“се гласао БМВ 500 на коме је седео народни милицајац у пуној ратној опреми.На глави му је била натучена шапка са црвеном звездом на челу,униформа закопчана до грла а,на ногама,су му биле обавезне службене шимике.И наравно,ту је обавезно било и оно без чега се није могло добити радно место у милицији-бркови.Сав опасан милиционер је стајао поред мене и прострељавао ме леденим орловским погледом.После краће али зато баш напете драмске паузе,проговорио је гласом дубоким као море. „Дечко,имаш ли ти дозволу?“ „Немам.“ „А јел мотор регистрован?“ „Није.“ „А ти се тако возиш?“ „Возим се.“ „Како смеш тода ми кажеш?“ „Лепо,“рекох безобразно,“бржи сам.“ Отом сам убацио у прву брзину па сам кренуо у бег Таковском улицом на доле.Нисам се претерано бринуо.Нортон је био далеко бржи од службеног БМВ-а али баш у том тренутку мој мотоцикл поново поче да изводи своје бесне глисте.Опет стаде да прдуцка на једном цилиндру.Ситуацуја се тиме из корена променила.Сада је БМВ био бржи и,како је мој мотоцикл изненада занемоћао,почео је да ме стиже.Једини начин да се спасем био је да утекнем у Ташмајдански парк и да се надам да ћу тамо моћи негде да се завучем а да ме пуб не провали.Тако сам и урадио.Изломатао сам се иза цркве Светог Марка па поред руске цркве и кроз парк ка ресторану Последња шанса.Тик пре уласкау башту кафане Нортон изненада прво дрекну па проради како треба.Како је био у другој брзини и при пуном гасу то јурну као полудео.Пролетели смо као метак између гостију који су у кафанској башти опуштено уживали у топлом летњем преподневу,дижући притом паклену дреку.Просто је невероватна могућност сасвим изненадне гипкости код људи,нарочито када загусти.Такође,потпуно је невероватна цика и вриска коју до тада потпуно миран и тих свет може да продукује.Грађанство је поскакало и разбежало се ван домета полуделог мотоцикла притом се дерњајући и користећи у главном масне псовке.Како сам био потпуно изгубио контролу над возилом то смо само прозвиждали кроз крцату башту кафане и забили се у велики жбун који је растао преко пута сеизмолошког завода.Он нас је прогутао а мотоцикл се притом угасио.Били смо идеално камуфлирани.Милиционер који је стигао убрзо за нама налетео је на побеснело грађанство које га је без устезања,ни кривог ни дужног,засуло псовкама,а мало је фалило флашама и столицама,јер је морао да стане да некога неби згазио.Тако је изгубио драгоцено време и није успео да види где смо Нортон и ја нестали.Потпуно збуњен,милиционер је још једно пола сата вртео кругове не схватајући где смо могли да ишчезнемо.На крају је дигао руке и отишао.Дубоко у сигурности жбуна који нас је прогутао,нисам могао ни да се померим а камоли да избауљам напоље.А нисам могао ту ни да останем.Фото синтеза ми баш нешто није радила тих дана па живот у густом жбуњу није баш био за мене.Зато сам кренуо у борбу за ослобођење.Требало ми је јаче од пола сата да се искобељам напоље а Нортон је остао забијен у жбуње.Није било никакве шансе да га сам одатле извучем па сам зато скокнуо до лепог Баје који је становао ту одмах на булевару,преко пута ресторана Мадера.Циљ посете је био организовање акције спасавања мотоцикла заробљеног у раљама побеснелог жбуна.Када ме је видео онако крвавог,изгребаноги свог у крпама и ритама,прво што ме је Баја питао било је: „Јел ти то стижеш из Вијетнама?“ „Јок,са Таша.“одговорих. Отом сам му потанко описао цео догађај.Толико се смејао да сам се уплашио да не занемоћа па да после нема довољно снаге за акцију спасавања.Али Баја је био јака коњина.Позвали смо и појачање па смо Баја,Мацко,Гага и ја родили мечку док нисмо ослободили моторчину из жбуња које нас је бесно гребало и качило се зашта год је стигло.И на крају смо успели.Мотоцикл смо сакрили код Баје у авлији а ми смо отишли на пиво да се повратимо.Неко време после тога сам озбиљно проредио возикање по крају чисто да не чачкам мечку па да поново налетим на оног милиционера.Био сам потпуно сигуран да он баш неби био благонаклон према дрском клинцу који из чиста мира нестаје.

ПРВИ МОТОЦИКЛ У Децембру 1967 године сам напунио 14 година.Тог пролећа сам купио свој први мотоцикл.Био је то Хорекс 350 регина 4.За млађе мотоциклисте који не знају о чему се овде ради,то је било једно скроз гвоздено и као туч тешко маторо бректало које се вукло као црево,једва кочило и било опасно по живот.Али за мене је тада то било прекрасно возило из снова.Било је скоро ново,сасвим мало хабано,ма ни тридесета година му није била.Пређена километража није могла ни судски да се установи.Исти такви се и дан данас могу срести како и даље прпоћу путевима,и даље исто онако“скоро нови“,као да им време ништа не може,као да су прављени да трају за увек.Тај мотоцикл је код нас имао и историју.Направљен у послератно доба када су американци били забранили немцима да праве мотоцикле веће од 250 кубика,прошверцован је са целих 350 кубика,неприметно и без последица.Хорекс је одмах добио надимак“убица“зато што су мењач и кочница били обрнуто распоређени него код осталих мотоцикала тог времена.Зато су бројни корисници попадали и изгинули.Пре тога су исту ствар направили и енглези са Тријумфима и Нортонима као и италијани са Мото гуцијем.Хорекс је код нас био познат по томе што је један од главних уживалаца у њему био Александар,Лека,Ранковић. Мог“убицу“сам држао код друга у дворишту и само бих га по некада провозао што даље од куће,да ме отац случајно неби видео.Илегала је била неопходна јер је татица био апсолутно и непоколебљиво против мотоцикла а нарочито ако га вози његов син.Ту није било могућности низакакву дискусију.Такав чврст и карактеран став је био последица структуре његове личности.Када тата Преда каже да нешто не може то тако има да буде.Предина се не пориче!Не може и тачка!Поред карактерног става ту је био и један његов други став који се односио на мотоцикле и био директно повезан са његовим личним искуствима по том питању.У првом покушају вожње он и мотоцикл су завршили у кречани.Други пут се сцена одиграла у немачкој после рата.Тамо се тата Преда задесио у концентрационом логору.Преживео их је неколико.Преживео је и ослобођење од стране савезника,тачније речено,немилосрдно бомбардовање и гранатирање и немаца и логораша од стране ослободилаца.И када је,на крају,све то прошло,када су били ослобођени и опорављени па пуштени да се слободно крећу,ћале се беше запутио неком стазом ка ономе што је остало од немачког града,кад ли однекуд на њега нападе лудак на мотоциклу.Сусрет се одиграо на уској стази укопаној у земљу.И као што обично бива у таквим ситуацијама,ћале је ескивирао у лево баш када је и мотоциклиста скренуо у истом правцу.Ћале се бацио на десно али и овај скрете у десно.И тако,држ лево,држ десно,тресну он у ћалета па се сви заједно испреврташе и изубијаше.Али Преда је био направљен од старог српског материјала,чврстог и непобедивог.После судара,само мало су га болела леђа али му се шиљата шипка за заставицу забила у подлактицу.А како је она била зашрафљена за стамено предње крило од неког вероватно Циндапа,оцу није било друге до да отргне руку и тако из ње ишчупа забијену шипку.Да би зауставио крв која је шикљала из ране,превио је руку по свим правилима медицинске хигијене и стерилности,мусавом крпом коју је једину могао ту да нађе,па се отом запутио да убије идиота који је возио мотоцикл.Но,то ипак није урадио.Возач и Циндап су лежали изврнути у јарку.Мотоциклу није било ништа али је возач гадно награбусио.Сав је био исполоматан.А,ко нађавола,још се и радило о бившем логорашу из суседне бараке па је отац одустао од премлаћивања него је,као свака добра словенска душа,упртио будалу на леђа и однео га код доктора где су му установили гомилу повреда.Ћалету су само масну крпу заменили чистом и послали га напоље из пољске болнице.Он је зарастао и само су га касније,ту и тамо болуцкала леђа.Такав се и вратио кући.Тек много година касније,када је из неког разлога снимао нешто на рентгену,доктори су видели да је том приликом био сломио и два кичмена пршљена али да је то само зарасло.Мом ћалету стварно нико није могао ништа!А када такав човек каже“не!“,онда ту није било поговора и то је значило само не и ништа друго.Али његов синчић,мали петлић,се већ био озбиљно примио.Пошто је од оца наследио много сличности у карактеру,то је,за почетак,мотоцикл и поред забране био ту али у потпуној илегали.Поред тога,у то време је дечкић од својих четрнест година морао много да се намучи небили поштено дошао до новаца за куповину таквог узорног возила.А ја сам се вала био баш намучио да у оно бедно доба намлатим толике новце.Између осталог,и зато нисам хтео да се одрекнем тешко стеченог мотоцикла. Јездили смо поваздан тим Хорексом мој школски друг,а касније и кум,и ја.А када смо први пут озбиљно треснули и добрено се изубијали,ништа нисмо научили.Касније смо се усавршили па смо више падали него што смо се возили,али смо се мало по мало и дозивали к свести.На крају смо ипак схватили смо да Хорекс једноставно није био направљен за јурњаву.Његова несавладива гвоздена маса,очајне кочнице и још горе гуме,чемерно огибљење и никакво лежање били су нам огроман проблем.Успаљена дечурлија никако нису била возачи којима би то возило требало дати у руке.А онда се Хорекс покварио.Догурали смо га до куће и немоћно се вртели око њега.Комшија који је све те наше подухвате већ подуже гледао са терасе суседне зграде,сишао је доле,прчкао нешто око мотоцикла и овај је опет прорадио.Он је,наиме,некада и сам возио исти мотоцикл па га је знао у прсте.Матори зликовац му се очито толико пута покварио да је несрећни комшија већ знао све подлости мрског окупатора.Успут нам је набројао још доста тога што би на мотоциклу требало да се уради.Готово ништа га нисмо разумели али смо се својски трудили да попамтимо све што је рекао.Већ тада смо схватили да нам нема вожње без неопходних знања из механике.Одржавање и резервни делови се тада још нису помињали. Екипа се у крају полако стварала.Убрзо су се појавили прво један Томос т 12,па убрзо и једна Јава тотица.А онда се однекуд појавила и звер-Нортон 500 доминатор и то у“Манксовом“тркачком раму.Где год се појавио био је покривен балама жудбе које су нам потпуно неконтролисано лиле чим би га видели.Тада је сан свакога од нас био Харли.Сви смо најмање по сто пута гледали“Голе у седлу“а о“Дивљаку“са Марлоном Брандом и Ли Марвином у главним улогама и да не говоримо.Знали смо од речи до речи да поновимо неке од текстова из тих филмова.А како тада нису постојали ни телевизори а камоли рачунари,то смо се сити натрчали од биоскопа до биоскопа и од дома културе до дома културе небили по ко зна који пут поново гледали неки од тих филмова и тако утврђивали градиво.А Нортон је био главна звезда.Сан наших снова.британски расни тркач,двоцилиндрични твин.Власник му је био Бане Тарзан,сјајан лик,локални закон,витез улице.И дан данас када сретнем Банета,озарим се.Остао је исти онај стари Тарзан.Гибак у покрету,енергичан,добро држећи.Исти они бркови као у кинеског мандарина,иста косурдача везана у реп,сада само прошарана седим.Неоспорно и даље је опасан као и оних дана мангупирања.Са њиме сам се интензивно дружио једно време.Од тог човека витешке части усађене у јако тело уличног ратника много што шта сам научио.На телу које је носило надимак“Тарзан“морало је много да се ради.Бане је тренирао ко зна шта и ко зна где.Ја сам тренирао џудо.Да бих поједноставио ствари,према Банету сам се одмах поставио као ученик.То је била мудра одлука с обзиром да нисам могао да га пратим а камоли да му парирам а он се показао као сјајан вођа.У многе авантуре смо се заједно упућивали и поприлично“табаторских штосова“сам од њега покупио.А када се ономад Бане Тарзан појавио на Нортону,уз силну дреку и опчињавајућу појаву,ја сам занемео.Та сцена ми је изгледала као да се сам Бог поиграо са њиме и подарио му да у том тренутку изгледа као велики војсковођа на прекрасном коњу.Нортон ме је потпуно опчинио.Ока нисам могао да одвојим од њега.То је била љубав на први поглед.Јадан онај ко је није доживео!Бане ме је често возио на том Нортону.Витлали смо градом дижући паклену дреку и остављајући за собом снажан хормонски траг.У тим тренутцима јурњаве ми се чинило као да ниско летимо.Мој јадни Хорекс ми је тада изгледао као мртав коњ.Важна одлука је била донесена управо тих дана.Ја сам морао имати тог Нортона!Морао је бити мој!Одмах сам навалио да скупљам паре.Чекао сам и стрепео хоћу ли успети да намлатим довољно лове до оног судбоносног тренутка када Бане буде решио да га прода.А када се то и догодило,био сам спреман.Одмах сам га купио.Мојој срећи није било краја.Звер је коначно била моја! Бане није много полагао на законске прописе.То је значило да мотоцикл наравно није био регистрован.То се њега није тицало јер је био најбржи.Ја сам,истина,био блажи модел човека од њега али ни мени није падало на памет да одвојим брдо пара за прескупу регистрацију када сам могао да их далеко паметније утрошим,рецимо на гориво или плодоносно зезање.Осим тога,ни возачку дозволу нисам имао па сам сматрао регистрацију потпуно непотребном.Зато сам,да не будем сумњив народној милицији,исекао плех одговарајуће величине и на њему педантно прецртао неку арапску регистарску таблицу која је управо била изашла за спрдњу и зезање у“Мотораду“ који је,као и остали мотоциклистички часописи,по некада стизао до нас из богатог иностранства.Доносили су их оданде залуђеници као што су,рецимо,други доносили грамофонске плоче.И плоче и часописи су после кружили од руке до руке и били педантно студирани.Гомила њих чами дан данас у мом подруму.Не знам како ми није пало на памет да тиме само још додатно бодем очи народној милицији.Ни најмање нисам личио на млађаног арапагоса,са оном плавкастом косурдом,белим теном и циповском грађом пре сам могао да подсећам на неког викинга а они,као што је познато,ни мало не личе на арапагосе.Због тог свог брљивог потеза морао сам често да бежим од власти.Када сам се коначно досетио шта може да буде узрок појачане оперативне пажње народне милиције,скинуо сам оно шарено чудо са нацртаним кукама и веригама па сам наставио мирно да се даље возим као сав нормалан свет-са не регистрованим возилом,без возачке дозволе и без таблица.Тако смо се Нортон и ја здружили као рођена браћа.У ерупцији адреналина и тестостерона јурцао сам градом праћен силном риком из ауспуха.Успут сам се истински и дубоко примио.Ево,држи ме и дан данас и то са несмањеном жестином.Само што данас,сва срећа,не возим Нортона.Било је лепо као млађан возити енглеза.Сада више немам нерава за такво нешто.Шрафљење,гурање цркотине и ваљање испод возила више нису за моје године.Доста је било,и превише.Ма ни овим новим Тријумфима,које су прекопирали од јапанаца,ништа не верујем.Иако ме маме староенглеским дизајном и сном који смо сви сањали-енглески мотоцикл који се не квари-ипак ми ни на крај памети не пада да опет себи навалим беду на врат.Не интересују ме.Нека остану у успоменама где им је и место.Немам, никакву жељу да се уверим како то више нису они„стари Тријумфи“и да је сада све у најбољем реду.Коме су енглески мотоцикли крв пили,као мени,тај се више неће преварити да опет наседне.А тај Нортон ме је просто понео,опчинио и инфицирао.Убрзо сам упознао неке сасвим другачије људе.То су били несрећни власници“енглеза“.Ти заљубљеници у мучитеље пореклом из уједињеног краљевства су се удружили у борби за по неку вожњу без проблема.Међусобно су се дружили,помагали,подржавали и имали су најцрње руке у Београду.То су их њихови“енглези“заливали уљем и машчином.Мало им је било што су их кињили на најразноразније начине него су још и пишали уље на све стране.Потпуно не припремљен обрео сам се међу људима који су ваздан шрафили,који су знали све што са других возила пасује на енглеске мотоцикле и који су причали неке сасвим другачије приче од оних које сам до тада слушао у екипи.А у њима се опет појављивао Бане Тарзан.Он се,пре него ли сам ја постао поносни власник узорног возила иностране производње,са истим тим мотоциклом у пар наврата потркао са неким од“тријумфаша“и одувао их,чиме је доказао да је његов Нортон бржи од њихових Тријумфа.То је била бачена рукавица изазова.Иако је све то било другарски и сви су га због тога поштовали,ипак се радило о части па је двобој био отворен до даљњег.Тако се и од мене очекивало да прихватим реванш“тријумфаша“тим пре што су неки од поражених после те трке још нешто чачкали око мотоцикала и хтели су да поново одмере снаге са“брзим Манксом“.Ја баш нешто нисам био оран да прихватим изазов.Као млад и неискусан возач,нисам се сматрао способним да се упуштам у бесомучну јурњаву са много намазанијим од себе.А одбити изазов сматрало се великом срамотом.Нисам знао како да то изврдам а да не испаднем стрина.На крају је проблем решио сам Нортон.По стандардном обичају за тадашње енглеске мотоцикле,покварио се.Тачније речено,прво је почео да показује озбиљне знаке болести који су се константно појачавали па тркање није долазило у обзир.А када се дефинитивно покварио и испустио своју злочиначку енглеску душу,мене је оставио у ужасу јер нисам знао шта даље да урадим небили га повратио у живот и поставио назад на асфалт.А онда су ти исти људи,опасни противници,показали своје право лице часних моторџија па су,без устезања и било какве новчане надокнаде,напали на цркотину,констатовали квар,стали да шрафе и ускоро успели да угинулом Нортону опет удахну нов живот.Истини за вољу,то је било решење типа“држи воду док мајстори оду“али у то време се боље није могло.Ни њихови мотоцикли нису ништа боље пролазили.Неко време је та буџотина ваљано радила а онда је опет почела да попушта.Мотоцикл је радио ред ваљано,ред брљао.Али,када је радио како треба,то је био осећај!Готово непоновљив.Касније,када сам извозао све и свашта,схватио сам да ни на једном мотоциклу више нисам имао онакав величанствен осећај током вожње.То је била нека чудна хемија на коју сам се навукао и више ме ништа није могло одвојити од мотоцикла.Био сам реш!

МИСЛИМ ДА ЈЕ ТАКО ПОЧЕЛО Била је Недеља после подне,лењ дан.На Топчидерском брду мој теча,човек од моде и шмека,је стајао у хладу и причао са другаром.Ту сам био и ја,дете мало.Мотао сам се около и смртно досађивао.Тек сам почео да озбиљније откривам спољашњи свет и његов богати шарениш ме је неодољиво привлачио.Сву моју пажњу је окупирала малена Веспа која је,свеже умивена теткиним шампоном за косу и млаком водом,чаробно бљескала на сунцу.То лепо мало возиланце које је врцало италијанским шармом,се допадало женама и деци.А мој теча,наочит човек,је далеко више био заинтересован за ефекат који је веспица остављала на жене него на моју визију ње као прекрасне играчкице.А онда је дошао преломни тренутак у моме животу а да тога нисам ни био свестан.Теча је сео на моторче,упалио га,посадио ме иза себе,поновио ми инструкције за предстојећу вожњу па смо кренули у авантуру.Ветрић је одмах стао да се милује самном.И док смо весело прдуцкали зеленим Топчидером,моје дечије телашце је почело да упија те сасвим нове и потпуно непознате вибрације које су ми баш некако пријале.Њушио сам мирис изгорелог“Двотактола“.Сећам га се и дан данас.Од мириса изгорелог“Двотактола“лепше мирише само изгорели“Кастрол“.То је мирис који ћу доживотно памтити.И док су у веселом ритму поред нас промицали предели и зеленило кога је у то време у Топчидеру било много,у мени се нешто догодило,нешто што се речима описати не може.Мислим да је тако све и почело.Прпотање,упијање неких пријатних вибрација и парање мирисавог ваздуха покренуло је у мом дечијем телу неку хемиску реакцију коју протекле године нису избледеле већ су је,напротив,појачавале и обликовале.И дан данас,свако седање на мотоцикл ме усхити готово исто па као тај први пут када сам се сусрео са двоточкашем.И томе се сваки пут зарадујем. Интересантан историски детаљ:мала Пјађова веспица је направљена за ратом разорену Италију.Била је намењена масовном коришћењу.Требала је да буде јефтина,штедљива,окретна и италијански слатка.Точкићи су јој били од авиона јер их је после рата било јако много у резервама.Створио је по задатку инжињер који је конструисао хеликоптере и није волео мотоцикле.Одмах је ушла у шпиц моде у Италији али и у свету.На њој су позирале филмске звезде као Софија Лорен и наша лепотица Беба Лончар у филму“Љубав и мода“.Веспица је била изузетно фотогенична и имала је типичан италијански шмек.А мој теча,шмекер,није могао да избегне поседовање једног таквог красног возила,моторчета које су по најпре обожавале жене.То га је коштало развода са тетком. И тако сам се и ја инфицирао.

Autor Tvigi....puno ime i prezime poznato organima gonjenja. МОТОЦИКЛИСТИЧКЕ ПРИЧЕ Одавно се каним да напишем ову књигу,већ од када сам загазио у озбиљније године.Осећам се дужним да то урадим у част оних сјајних момака са којима сам провео живот на два точка.А они су то итекако заслужили.Многи од њих су већ сада постали легенде.А легенде у мотоцилизму кратко трају,обично само до идуће генерације док време немилосрдно протиче и брише прошлост.Велика би штета била све препустити забораву.Са друге стране,кога још данас занима,у доба вртоглавог узлета технике,како смо се ономад злопатили и ломатали са којекаквим кршевима на које нови бајкери неби ни сели?Данас су мотоцикли толико савршени да је садашњим момцима све то готово не схватљиво и граничи се са мазохистичном насладом.Данашњим мотоциклистима који треба само да седну на мотоцикл и оду где су наумили,тешко је објаснити како се некада свакодневно падало,како су се мотоцикли поправљали ту одмах на ливади поред пута,да се вожња настављала са кромпиром уместо кондензатора,како је свако носио по неколико комплета ланаца за задњи точак(јер су се,у недостатку оригиналних,користили ланци од комбајна) а спојнице су се носиле у десетинама,како су се гуме крпиле ту на лицу места и како се“дивљало“са невероватних чак 120 па и једва 130 километара на сат(јер се брже није могло)?Можда то некога још и интересује али само као део историје српског мотоциклизма.А онда се решење појавило само од себе.Нека подмладак сазна из прве руке шта су им родитељи и рођаци чинили,како су се владали на родном асфалту и како је свако од њих до краја гурао своју улогу коју је одабрао.Можда им се и омакне да поразмисле шта је то што је терало те момке да се тако злопате а да у томе уживају и упорно истрају?Можда ће негде у дубини наћи сасвим прост одговор-љубав.Прост али моћан одговор.Веза између мозга и тела мора да буде срце.Све праве ствари су једноставне.Од оних других,маторих који су све то претурили преко леђа,Богу хвала,још има живих,њима ће ово послужити да се свега протеклог подсете.Ваља се,за душу.Добра сећања су беле паре за црне дане.А сви ти преостали матори и дан данас упорно покушавају да врате барем нешто од оних старих,лепих,времена.А како она очито нису била тако лоша,да јесу неби имала толико присталица,сматрам да је сасвим оправдано да ја,као директан учесник,додам још по нешто сећањима и да многе лепе успомене покушам да сачувам од немилосрдног заборава.Ево,управо то и радим,макар то све звучало као запомагање реуматичног већа стараца а ја се осећао као мотоциклистичка Мир Јам.Соколи ме то што ме преостале“Паклене деде“здушно подржавају у идеји да неке од наших будалаштина овековечим на папиру макар остале само за нас.Али те деде се још не дају.Итекако знају да узврате,да потегну на далек пут,да се појуре са омладином и да их у пракси подуче о умећу вожње.Хајде,за пример,и даље важи игра“ухвати Спалета“.Па кога уједе гуја сам је крив.Олупаће се сигурно!А ономад,Мароканац седе на свог БМВ-а и,мада већ добрено зашао у године,и то оне када старе ране долазе на наплату а зглобови почињу озбиљно да боле,па са госпођом оде у Мароко.Тамо су се лепо провели и још лепше провозали,па се вратили кући.Тек да се зна.Мушка кобасица пута.Још увек то није ништа необично,и добро је да је тако.Свака част мајстори! А пре него ли започнем претурање по успоменама и стресањем са њих у протеклим временима нападале прашинчине,морам још нешто да урадим само да би догађаји које описујем лакше били схватљиви.Покушаћу,колико год то будем могао,да вам представим једно сасвим друго време у коме су и људи били потпуно другачији и имали су,у односу на данашње,потпуно различите преставе о томе како треба проживети живот.Говорили смо прилично другачије него данас,много више"српскије“.Цео свет је тада био потпуно другачији.Мотоциклизам је био један озбиљан сегмент живота у старој Југославији.Тада се то озбиљно схватало.Били смо као браћа са осталим мотоциклистима из целе Југе.Били смо млади,храбри и отресити.Испод одела смо трпали новине јер то је био једини расположиви начин да се угрејемо.Како сада,у доба обиља,објаснити некоме да нису постојале кациге нити кожне јакне(о кожним панталонама и да не говорим).То је било време сиромаштва када ничега није било.Ко се докопао пилотске кациге са војног отпада,тај је био даса.Једини начин да вам све то приближим је да напишем гомилу учињених глупости па ви сами просудите.Ко воли и ко се прими,надам се,уживаће.Ми смо у томе уживали.Свако од нас је имао свој лик,своје дело и своју животну улогу коју је терао до самога краја. Ово су приче мотоциклисте на прагу старости.Немају ама баш никакву поучну нити васпитну вредност.Будући да су настале у једном сасвим другом времену,носе и карактеристике тог времена.Ако вам засметају баналности,по нека псовка или смешан израз,сетите се да се онда тако говорило.Тада се велики страх одагнавао непрестаним понављањем псовки.Те забрањене речи су у тешким ситуацијама имале исцељујућу моћ.Тада је од свих језика на свету,српски језик једини имао четири степена компарације-„леп,лепши,најлепши,леп у пизду материну!“Псовке су налазиле и своје место како у срећним тренутцима,тако и у обичном животу.И како да то језичко благо изоставим а да не упропастим богат колорит тог времена?Ипак,пазићу шта пишем колико год будем могао а да не упропастим ондашњу животну мелодичност. У то доба мотоциклизам је био витешки.Био је начин живота са својим правилима,са својом чашћу и са својим поштењем.А ко ће данас уопште и да покуша да схвати како возикање мотоциклом може некоме да буде све у животу?А ми смо јурили у живот не марећи низашта.Алкохол је тада био у моди као оштенародни лек за све.Дрога је стигла далеко касније са трулог запада.Као братство,имали смо утврђен кодекс.Рецимо,у нашој земљи смо поштовали распоред па смо прво бранили своју личну част,отом част екипе,онда част краја,па следе част Београда и Србије.У иностранству је било другачије.Прво је,наравно,била лична част,отом част Југославије,Србије па Београда. И сви смо то поштовали јер је такав био задатак. У доба наше младости други светски рат је још тињао у нашим умовима.И поред свих забрана,казни и испирања мозгова,испод пепела је још било жара.Нисмо могли да издамо родитеље и заборавимо на жртве па нам се шваба рачунао у природне непријатеље.Говорило се,наравно у шали,да је много Срба умрло природном смрћу то јест да су их побили немци.Имали смо још непријатеља али су они били далеко мање важни.Зато смо живели спремајући се за рат а девизе којима су нас бомбардовали са свих страна оформљавале су наш дух а тиме и дела.Ево неких од њих:“сви смо одбрана“,“ништа нас не сме изненадити“,“непријатељ никада не спава“,“и зидови имају уши“,“сви за једног,један за све“и слично.“Ако желиш мир,спремај се за рат“.Ова изрека нас је пратила кроз живот.Знали смо да нас рат неће мимоићи.Није мимоишао до сада ни једну генерацију па зашто би нас поштедео?Зато смо се припремали,јер ко је знао када ће затребати,а затребаће сигурно.У школама смо учили теорију кроз предмете попут“Одбране и заштите“,учили да пуцамо из пушке м 48,борили се са првом помоћи рањенима,памтили како да се снађемо током напада мрског непријатеља а и припремали смо и сами себе.Већина је тренирала борилачке вештине и то са великим жаром.Понуда је тада била скромна.Могао се тренирати бокс и хрвање а источњачке борилачке вештине су се тек скромно пробијале.Стечена знања и вештине смо уредно проверавали на улици или у кафанама а по најређе на такмичењима.То су били признати полигони за проверу бојеве готовости омладинског кадра.У то доба се знао ред свуда па и у уличном владању.Све је било“на ферку“и поштовала су се правила.При посети туђем крају уредно смо се јављали локалној екипи,износили намере и дужину боравка.Малте не смо се понашали као да смо дипломатска мисија на високом нивоу.Поштовали смо се међусобно и у главном лепо дружили.Девојке су имале заштиту момака из краја.Тучњаве су се заказивале и предходно су се договарала правила којих су се сви држали.Када се распала јадна Југославија,знања која смо испекли на родном асфалту су нам добро дошла па се у новонасталој ситуацији нисмо понашали као муве без главе. Сурови комунизам је тада већ почео полако да се осипа али су везе којима је држао људе окованим још биле јаке.А ми смо тада урадили потпуно незамисливу ствар за то време-обезвредили смо политику.Тај обавезни саставни део живота сваког радног човека и сваког омладинца којим смо од малена напајани и због кога су се и губиле главе,нас једноставно није интересовао.А то је тада било равно злочину.Уместо политике одабрали смо да“живимо пуним плућима“и да се,колико год је то било у нашим моћима,боримо пре свега да испливамо из беде која је тада царевала.Са друге стране,поштовали смо родитеље и претке,због њих смо вредно учили,образовали се и својски трудили да постанемо“људи“,да будемо узорни омладинци,часни и поштени.Наши први окршаји са народном милицијом су почели када смо стасали па“чика бркама“у униформама није више падало на памет да наше будалаштине третирају као дечије несташлуке.На сву срећу,поштовали смо се међу собом па су ти сукоби били ниског интензитета.Није било ни трага оној мржњи и нетрпељивости која се могла видети у тадашњим махом америчким филмовима о злој полицији и још горим мотоциклистима.А са ЈНА је већ била озбиљнија борба.И ту смо се добро показали.Ретко ко из екипе је издувао свих 18 месеци обавезног војног рока и не знам коме је више лакнуло,дали нама када су нас најуривали из институције или њима када су нас се решавали.Грешка је била само у томе што су одмах,уместо да нас искористе, кренули да нас сломе,а то није пошло за руком ни много бољим и паметнијим од њих. Када смо стасали,кренули смо да откривамо свет.Тада смо схватили да је напољу много другачије него што су нам овде сервирали,па нам се допало да скитарамо по свету.Врло брзо нам је постало јасно да се поприлично разликујемо од доступног остатка света.Јесте да смо били бедни али смо зато били живахних умова,сналажљиви и куражни,способни за много што шта зашта кењкави житељи белог света већ одавно више нису били.Мало по мало схватили смо шта то значи бити Србин.А то је,по мерилима остатка света већ тада била озбиљна дијагноза.Били смо храбри и поносни,спремни да се дружимо али и да укрстимо песнице са било ким.Јахали смо по свету,ширили српску менталну инфекцију и сејали здраво српско семе где смо стигли. У овим причама ћете наићи на ситне пробоје не љубави,презрења па чак и мржње.Могао сам да их изоставим али тада бих само избледео боју тог времена,па сам решио да пишем баш онако како је и било.У осталом,зашто бих то крио када су касније сви показали своје право лице?Касније су се те,вештачки спутаване мржње,распламсале и направиле рат.На жалост,показало се да смо били у праву.Распаднута земља,хектолитри проливене крви и уништени животи су само то потврдили.Шарена лажа звана“братство и јединство“се трагично распала,наравно уз свесрдну помоћ спољних“пријатеља“.Лепо је говорила моја паметна мајка:“Запамти сине,нама са запада ни лепо време не долази!“А отац,који је много тога гадног претурио преко главе,само је достојанствено и филозофски ћутао.Он је знао далеко више него што је показивао.А запад је убрзо и показао своје право лице. Тако ови моји бајкери полако постају првоборци.Зато раздрагано пишем о њима,да не падну у заборав.Вожња,путовања,девојке, јуначење и изласци су биле ствари око којих се све вртело.Тада је све то имало много смисла и умело је да“понесе“.Сада се све некако одроњавило.Остала је само вожња као чаробна опчињеност духа,као стара тиха чежња.Тада смо уживали у својој срећи.Раздрагана чулна уживања,ти тренутци страсног поштовања тела,су нас носили готово без контроле.Занос је дозвољавао готово невероватне импровизације.Као и у уметности.У осталом,свака срећа је ремек дело.И најмања погрешка је искривљује,и најмање оклевање је мења.Моја срећа ни најмање није крива нити је оправдање за гомилу несмотрености које су могле скупо да ме коштају.Док сам делао у њеном смислу био сам мудар.Слушајући друге испадао сам будала.Ипак,чврсто верујем да човек може бити срећан до краја живота само мора бити много мудрији од мене.Мудрији и отворенијег ума.Далеко од тога да улепшавам своју пређашњу срећу.Напротив.Морам константно да се трудим да је не осиромашим.Протекло време је избледело и однело у заборав много тога.А ни оловка није у стању да верно пренесе емоцију.Речи нису достојне некдашњег жара.Чак и само сећање на моју тадашњу срећу сада уме да буде сувише јако за мене.Тако ретке и тако крхке,готово никада савршене,радости у једном људском животу полако добијају све већу и већу снагу да би на крају постале готово невероватне и претвориле се у мучитеља онога ко их је проживео.Зато,ово све није написано са напором,није шминкано и дотеривано.Само је покуљало из мене.Написано је за срце а не за уши. И као што се савестан радник исцрпљује у копирању неког уметничког ремек дела и ја сам упорно мучио своје сећање захтевајући од њега цепидлачну тачност у оживљавању догађаја из прошлости.То зато што наше сећање пропушта мршав остатак догађаја до нас,а то убија душу проживљеног.За то сам морао озбиљно запети.По најпре због себе јер сам требао поново све да проживљавам.То за мене.Отисак на папиру за вас. Игнорисање последица је главна карактеристика младости.Такав став треба одржати што дуже јер,када завладају страхови,све је пропало.Повремено се треба добро погледати у огледалу и видети дали је човек још увек жив,дали му очи још увек имају сјај или је изгубио себе.Живот треба стварно проживети а не возити се поред њега. Године које смо провели заједно иако су биле сналажење,борба и беспарица,биле су највећа срећа мог живота. Незаобилазна тема су и стари мајстори.Њих никако не могу да изоставим,нити могу,нити желим.Они су били за нас изузетно важне особе.Били су наши васпитачи,узори,други родитељи.Прави мајстори,мајстори механике,живота и васпитања.У то доба нови мотоцикли су били ужасно скупи и недоступни већини грађана а нарочито нама,младим успаљеницима без банке у џепу.Наша несрећа је била што смо стасавали у доба када је мотоцикл од возила за сиромахе одједном почео да прераста у шминку а то се озбиљно одразило на ценама.Оно чега смо могли да се докопамо била су прастара возила заостала из рата или њихово једва нешто млађе потомство.Зато није био редак случај да возило буде знатно старије од поносног власника.Са друге стране,мотоцикли су били технички логични,једноставни,поуздани и поправљиви.Једино су технолошки веома заостајали за данашњим справама.Скоро сваки квар је могао да се отклони али је зато возач морао да има солидно техничко знање.Тада је за пут до мора уз резервне делове ишао и обавезни механичарски занат.А то знање се негде морало стећи.Зато је свако од нас гледао да се пришљамчи некоме од старих мајстора небили нешто научио.Мајстори су имали своје шегрте тако да смо ми били више клуб обожавалаца спреман да помогне у свакој прилици од трчкања по пиво и цигарете па до до доношења бакалука њиховим женама.Нама су ти стари лисци били готово па као зен учитељи.Част је било висити код неког од њих,слушати мајстора и упијати сваки детаљ.Ту се паре нису помињале.Они су нам радо показивали како се шта поправља и упућивали нас у тајне вожње и механике.Саветовали су нас и васпитавали као да су нам били родитељи.Њихови савети су били драгоцени јер,како смо били дивљи и брљиви,не бих претерао када бих рекао да су наше главе у многоме зависиле од њихових савета.А када смо се упустили у мото трке они су нам били главни тренери.Са мајсторством учитеља успевали су да споје нашу клиначку успаљену хитрину и брљивост са њиховом спором искуственом сигурношћу.То су били прави преставници старе школе мотоциклизма.Примером су показивали како ваља радити.Иако већ времешни,и даље су возили трке и путовали мотоциклима а нас су обавезно драли на такмичењима.Умели су они да,у своје време,одувају и ондашње светске мотоциклистичке тркачке звезде.Недостатак добрих мотоцикала су надокнађивали умећем,срцем и лудом главом.Знали су они и да све поправе,направе,усаврше и смисле.Нерешиви проблеми нису постојали.Нико им ништа није могао.Зато су били наши идоли. И, док су се странци возили на новим прескупим мотоциклима,ми смо наше клепали по подрумима и гаражама па смо са тим бајатим ручним радовима често успевали и да будемо бољи од остатка света.Храбро смо се запућивали посвуда са мотоциклима на којима странци неби смели ни да окрену круг око кварта.А како нам је даље ишло,знамо.Док је свет напредовао ми смо пропадали.И опет смо успели да их стигнемо(макар у мотоциклизму).И то је ,у главном,заслуга оних старих часних маторих инаџија великог срца и великог знања који су успели да ишколују целу једну генерацију мотоциклиста која је успела да парира целом свету а да притом позавршава школе и да сви постану“људи“.Један од наших узора,чика Воја Иванишевић на пример,је био правник и виртуоз на клавиру а цео живот је провео радећи мотоцикле. Ваљало би рећи још коју реч која ће допринети правилном разумевању ових прича.Рећи још по коју реч о оној несрећној земљи Југославији,земљи у којој смо живели мислећи да је то ипак најбоље место за живот на овоме свету.Тада је све било другачије.Цео свет је био млад,раздраган и полетан.Као болесник који је коначно оздравио од дуге и тешке болести.А та болест је била крвави други светски рат.Све се разликовало од данашњих дана,све вредности,кодекси,погледи на живот,свет и будућност.Могло је да се купи само оно неопходно.Ишло се на добровољне радне акције,практиковале су се,за данашње време грабежа и отимачине,непојмљиве акције попут:“имаш кућу врати стан“,крв се добровољно давала на хектолитре,сматрало се чашћу одувати 18 месеци у Југословенској народној армији и тако постаи“човек“то јест,доказати тиме своју зрелост и мушкост,кола се нису крала већ“позајмљивала“и свако је свакоме прискакао у помоћ када је то затребало.Свашта се чудног и тешко разумљивог за данашње време а човекољубног тада догађало овде.Беда је царевала.Никаква опрема за вожњу мотоцикла није постојала.Кацига,рукавица,кожних јакни и одела није било.Ретки примерци“кожњака“настали су у кућној радиности као последица мукотрпног рада неке мајке која је имала“Сингерицу“,једину машину за шивење која је могла да се ухвати у коштац са кожом.Нашта су ти комбинезони личили тешко је и замислити а камоли описати.Кожне салонске рукавице су постајале озбиљни модни детаљи тако што би им се само одсекли делови прстију.На ногама смо носили војничке чизме које су,уз мање промене,наследиле цокуле.Јакне су биле“шоферке“,ружне и са дугмићима,намењене камионџијама и потпуно неприкладне за мотоцикл.Народна милиција је патролирала у обичним униформама,гологлави и са шимикама на ногама.Тек знатно касније су добили нека кожна оделца смешног кроја а на главе су им натукли комичне кациге које смо звали“шоткама“јер су стајале на врх главе па су органи више личили на Калимерове рођаке него на опасну службу.У тој сиротињи успели смо да изгурамо своје само зато што смо то волели.Немаштину смо надокнађивали љубављу,сналажљивошћу,знањем и заједничким запињањем свуда где је требало.И,на крају се показало,да су та времена била далеко срећнија од времена имаштине.Сада је све много лакше и доступније.Све до чега се лако дође мање се воли.Сада се мотоциклизам,као у осталом и сам живот,само упражњава,само се троши.Старих мајстора-учитеља више нема,а и да су присутни,чему би служили?Превазиђени су.Више нема никога да улије љубав и да подучи.Велелепни сервиси и електроника никога нису васпитали,стерилне просторије не садрже ни мало љубави.Ствар је убрзано почела да губи смисао,стихиски постављена ствар се отргла контроли и почела да добија дегенерисане облике а сам брат мотоцикл је постао странац и мрачна тајна.Недај Боже да негде стане.Возач више не може ништа да уради.Ливада поред пута не постаје сервис већ остаје оно што је и била,обична ливада.Само велики врач са брдом опреме може поново да улије живот умрлој справи.Возачи више не познају свој мотоцикл и не знају шта возе и шта возило може а шта не.Само поскидајте имена фабрика са њих и наћићете се у чуду комфекције-сви су мотоцикли потпуно исти.Са стрепњом посматрам куда ће то даље ићи и докле ће стићи.Да ускоро возач неће спавати на мотоциклу који сам негде вози? И дан данас срећем оне моје старе друмске ратнике.И ја сам један од њих.Седнемо у неку од преосталих кафана па станемо да,са радошћу,претурамо по успоменама.И сви ме соколе да овај“споменар“одштампам.Видим,још има за кога.Нарочито ме на то терају они други,они многобројнији-мртви.Ово је мој дуг њима.Вредело је проживети онакв јуначки живот са онаквим људима.Лепо је када човек може да се са радошћу врати у прошлост и види да она није испразно прошла,да је била богата,срећна,лепа,да је“има“ и да живот није узалуд проћердан.Тада је радост сећати се.Зато,кренимо у приче,и то од самога почетка,од првог седања на мотоцикл па надаље.Све ово је судбина која се неком догоди а неком не.Ево једног дела моје судбине.

Hvala Sale, opelo pocinje u 12h. Znaci treba biti ranaije da se izrazi saucesce porodici. Izvinjavam se ako sam bio konfuzan.

Sahrana ce biti u petak na groblju LESCE u 11.30h, opelo pocinje u 12h.

Izgubio se u Bermudskom trouglu...Šabac, Valjevo, Loznica