DAN 10 – POSLEDNJI DAN U ZELENOGRADSKU POSLEDNJI DAN NA BALTIČKOM MORU Deseti dan odlučio sam da maksimalno iskoristim za odmor. Posle svih prethodnih vožnji, obilazaka i kilometara, motor je tog dana ostao parkiran, a ja sam praktično ceo dan proveo na plaži. Temperatura vazduha bila je svega oko 19 stepeni, ali voda je bila fenomenalna. Baltičko more nije baš ono što čovek zamišlja kada pomisli na klasično letovanje, ali meni je tog dana potpuno odgovaralo. Poseban doživljaj bili su talasi. Duvao je jak vetar i more je bilo toliko uzburkano da sam gledao ogromne talase kakve do tada nikada nisam video uživo. Upravo zbog takvih uslova na plaži je bilo mnogo surfera koji su čekali talase i vozili ih jedan za drugim. Bio je to potpuno drugačiji poslednji dan u Rusiji od svega što sam do tada radio – bez granica, navigacije, dugih deonica i traženja puteva. Samo more, vetar i odmor. PAKOVANJE ZA POVRATAK Predveče sam se vratio u smeštaj i počeo da spremam stvari za sutrašnji polazak. Posle deset dana u Kalinjingradskoj oblasti trebalo je ponovo sve vratiti u Rhinowalk torbe, proveriti opremu, motor i pripremiti se za ozbiljan povratak prema Srbiji. Prvo sledeće noćenje već sam imao rezervisano u Poljskoj, u smeštaju Ośrodek Wypoczynkowy Halin, ali pre toga me je čekala rusko-litvanska granica i prelazak preko Černiševskoje–Kybartai. Poslednje veče u Zelenogradsku prošlo je mirno. Posle više dana tokom kojih mi je to mesto postalo neka vrsta privremenog doma, bilo je pomalo neobično znati da sutradan ponovo kreće pakovanje kilometara. DAN 11 – ZELENOGRADSK → LITVANIJA → POLJSKA PETROVNA ME ISPRAĆA KAO ROĐENOG SINA Jutro je bilo vedro i svežije, praktično idealno za vožnju u moto-opremi. Posle vrućina kroz koje sam prošao na putu prema Rusiji, ovakva temperatura bila je pravo osveženje. Spakovao sam stvari, pričvrstio Rhinowalk torbe na Triumph i bio spreman za polazak. Tada me je ispratila moja domaćica, starija gospođa koju sam tokom boravka oslovljavao sa Petrovna. Posle svih dana koje sam proveo kod nje, ispratila me je gotovo kao da joj odlazi rođeni sin. Pre nego što sam krenuo, prekrstila me je tri puta i poželela srećan put. Bio je to jedan od onih malih trenutaka sa putovanja koji ostanu mnogo duže u sećanju od nekih turističkih znamenitosti. Upalio sam Triumph, izašao iz dvorišta i krenuo preko gotovo čitave Kalinjingradske oblasti prema litvanskoj granici. PREKO CELE KALINJINGRADSKE OBLASTI Put prema granici bio je fenomenalan. Duge ravne deonice, asfalt gladak gotovo kao pista, malo saobraćaja i konstantno dobra podloga. Posle prvog utiska koji sam imao pri ulasku u Rusiju kroz sela i granični pojas, ovaj deo oblasti izgledao je potpuno drugačije. Uz put su se često pojavljivali saobraćajni znakovi koji upozoravaju na losove. Kada čovek vidi koliko su šume guste i koliko kilometara prolazi kroz prirodu, vrlo brzo shvati da ta upozorenja nisu tu bez razloga. BMW M3, RUSKI TEHNO I DORUČAK PORED PUTA Otprilike 60 kilometara pre granice stao sam na parking pored jedne pekare da doručkujem. Na parkingu pored mene bila su dva muškarca, jedan mlađi i jedan stariji, verovatno otac i sin. I oni su doručkovali pored svog automobila – BMW-a M3 iz devedesetih. Iz automobila je treštala ruska tehno muzika. Cela scena mi je bila toliko karakteristična za putovanje da sam samo sedeo, doručkovao i posmatrao. Stari M3, dva Rusa pored njega, ruski tehno na parkingu negde usred Kalinjingradske oblasti i moj Triumph sa srpskim tablicama nekoliko metara dalje. Završio sam doručak i nastavio prema granici. POSLEDNJE SIPANJE GORIVA U RUSIJI Nekih 30 kilometara pre granice odlučio sam da još jednom napunim rezervoar. Ponovo nije bilo nikakvih redova niti problema sa gorivom. Jedina stvar na koju sam se već navikao jeste ruski sistem na pumpama – ne možeš samo da staneš, uzmeš pištolj i počneš da sipaš. Morao sam prvo da odem do radnice i kažem joj da uključi točilicu, a tek onda se vratim do motora i sipam. Cena benzina od 95 oktana bila je oko 70 rubalja po litru, što je u tom trenutku, kada se preračuna, bilo otprilike 85 dinara za litar. Posle cena goriva kroz ostatak Evrope, svaki odlazak na pumpu u Rusiji delovao je gotovo nestvarno jeftino. POSLEDNJI RUSKI GRANIČNI PRELAZ Kada sam stigao na prelaz Černiševskoje–Kybartai, na samom objektu graničnog prelaza radnici su popravljali ili postavljali natpis na krovu. Čim su videli motocikl i srpske tablice, pitali su me da li stvarno dolazim iz Srbije. Kada sam potvrdio, opet ono poznato iznenađenje koje me je pratilo kroz dobar deo puta. Nastavili su svoj posao, a ja sam krenuo prema kontroli. Predao sam pasoš i dokumenta. Dokument za privremeni uvoz motocikla, koji sam dobio prilikom ulaska u Rusiju, očekivao sam da će zadržati pri izlasku. Međutim, vratili su mi ga i ostao je kod mene. MLADE GRANIČARKE U SOVJETSKIM UNIFORMAMA Na ruskoj kontroli bile su dve mlade graničarke. Bile su veoma mlade i lepe, ali ono što mi je ponovo bilo fascinantno jeste način na koji su bile obučene – uniforme su izgledale kao da su izašle iz nekog starog sovjetskog filma. Taj kontrast je bio neverovatan: mlade devojke, savremeni granični prelaz i oprema, a na njima uniforme koje su mi vizuelno delovale potpuno komunistički. Tražile su mi da otvorim prtljag. Pregled je bio dosta površan – nisu vadile sve stvari niti pravile detaljan pretres kakav sam imao pri ulasku preko Poljske. Jedan deo kontrole bio je i zahtev da otključam i podignem sedište motocikla, kako bi pogledale prostor ispod njega. Sve je proteklo korektno i bez nepotrebnog zadržavanja. Kada sam završio sa ruskom stranom, krenuo sam nekoliko desetina metara dalje prema Litvaniji. LITVANCI – MEĐU NAJLJUBAZNIJIM GRANIČARIMA NA PUTU Na litvanskoj strani potpuno drugačija atmosfera. Granični policajci bili su veoma ljubazni i iskreno iznenađeni kada su shvatili da sam motorom došao čak iz Srbije, proveo dane u Kalinjingradskoj oblasti i sada se vraćam nazad. Rekli su mi da se ne sećaju da je neko iz Srbije tuda prolazio motociklom. Pregledali su prtljag samo okvirno, bez vađenja stvari i bez detaljnog pretresanja. Još jedna zanimljiva stvar: ponovo engleski nije bio jezik komunikacije. Ljudi sa kojima sam razgovarao na litvanskoj strani govorili su tečno ruski, pa smo se nekako sporazumevali na toj kombinaciji njihovog ruskog i mog vrlo ograničenog znanja jezika. Litvanci su mi, zajedno sa Mađarima, ostali kao najljubazniji graničari na koje sam naišao tokom celog putovanja. RUSKE TABLICE U LITVANIJI Na prelazu mi je zapalo za oko još nešto. Video sam dosta ruskih državljana i vozila sa ruskim registarskim oznakama koja su prelazila prema Litvaniji. To mi je bilo zanimljivo jer sam pre puta u medijima često nailazio na informacije o ograničenjima za automobile sa ruskim tablicama u Evropskoj uniji. Ne ulazim u pravni status svakog od tih vozila niti eventualne izuzetke – samo navodim ono što sam svojim očima video na tom prelazu. LITVANSKA CARINA – „IDEM KUĆI“ Posle granične policije došao sam do litvanske carine. Carinik me je pitao samo: „Kuda ideš?“ Odgovorio sam da se vraćam kući, u Srbiju. To je praktično bilo sve. Nije tražio da vadim prtljag, nije pretresao motor niti torbe. Samo me je pustio dalje. Rampa se podigla i nekoliko trenutaka kasnije našao sam se u litvanskom mestu Kybartai. Kompletan prelazak ruske i litvanske strane trajao je manje od sat vremena. PRVA PAUZA U LITVANIJI Posle nekoliko kilometara vožnje stao sam pored jednog obližnjeg jezera. Napravio sam nekoliko fotografija, malo se odmorio i tek tada sam imao osećaj da je ruski deo putovanja definitivno završen. Litvanija me je od prvih kilometara veoma prijatno iznenadila. Zelena, uredna, odlični putevi i veoma prijatan krajolik. Posle deset dana u Rusiji bila je to još jedna promena atmosfere, ali na potpuno drugačiji način nego kada sam ulazio u Kalinjingradsku oblast. TRAKTOR OD 60 KM/H Jedna scena iz Litvanije posebno mi je ostala u sećanju. Ispred mene se pojavio veliki traktor sa prikolicom. Po brzini kojom se kretao, preko 60 km/h, bio sam uveren da ispred mene ide neki kamion koji vuče prikolicu. Tek kada sam krenuo u preticanje i došao pored njega shvatio sam: Traktor. Ne znam kakve traktore Litvanci koriste, ali očigledno ih prave i za autoput. POLJSKA GRANICA I KONTROLA VOZILA Posle vožnje kroz Litvaniju približavao sam se Poljskoj. Negde na autoputu, blizu granice, sav saobraćaj počeo je da se preusmerava u jednu traku. Prva pomisao bila mi je: Opet radovi na putu. Međutim, kako sam se približavao, shvatio sam da radova nema. Poljska policija je organizovala kontrolu i izdvajala kamione, kombije i pojedine automobile koje su želeli dodatno da provere. Mene na motociklu sa srpskim tablicama samo su propustili dalje. Moj utisak bio je da se radi o kontroli povezanoj sa bezbednošću granice i mogućim ilegalnim prelascima ljudi. To mi je ostavilo veoma pozitivan utisak – vidi se da zemlja ozbiljno kontroliše šta ulazi preko njene granice. SMEŠTAJ USRED ZIMZELENE ŠUME Posle još nekoliko stotina kilometara stigao sam do smeštaja koji sam rezervisao. Halin je cini mi se mesto da se zvalo. Nalazio se oko sedam-osam kilometara od autoputa, usred zimzelene šume. Već sam bio umoran i poslednjih nekoliko kilometara kroz šumu samo sam čekao da ugledam objekat. Dočekao me je domaćin sa kojim praktično nisam imao zajednički jezik. On poljski, ja srpski. Ali dva slovenska jezika, malo mimike, pokazivanje rukama i poneka reč koju obojica razumemo bili su sasvim dovoljni. Smestio me je u apartman. HOTEL KAO IZ TITOVOG VREMENA Objekat je izgledao kao stari hotel još iz komunističkog perioda. Tapete na zidovima, nameštaj i cela atmosfera podsećali su me na nešto što bi kod nas moglo da se vidi u hotelu iz Titovog vremena. Međutim, najvažnije – sve je bilo uredno i čisto. Soba čista, kupatilo takođe, krevet dobar, a u apartmanu sam mogao da se poslužim čajem i kafom. Kafu nisam pio. Mnogo važnija stvar bila je: Wi-Fi je radio odlično. Za 30€ sasvim korektno. Posle dana na putu ponovo sam mogao normalno da budem u komunikaciji sa ostatkom sveta, pregledam poruke, pogledam rutu za sutra i odmorim glavu od navigacije i granica. DVA POLJSKA BAJKERA Kod smeštaja su bila još dva poljska motociklista. Jedan je vozio malu Hondu od 125 kubika, po izgledu nešto poput modernije verzije Monkeyja – najverovatnije Honda MSX125 Grom. Drugi je imao ozbiljno turističko oružje – Yamahu FJR1300. Malo smo popričali, koliko nam je kombinacija jezika dozvoljavala. Standardni bajkerski razgovor – motori, ruta, odakle dolaziš i gde ideš. Posle svega što se tog dana dogodilo, nije mi trebalo mnogo da počnem da tonem u san. Rusija je ostala iza mene. Ispred mene su bili Poljska, Slovačka, Mađarska i još mnogo kilometara do Beograda. Ali za taj dan bilo je dovoljno. Triumph parkiran, stvari u sobi, Wi-Fi radi i krevet čeka. Sutradan nastavljam prema jugu. Dan 10: Zelenogradsk – odmor na Baltičkom moru | 19°C | veliki talasi i poslednji dan u Rusiji Dan 11: Zelenogradsk → Černiševskoje–Kybartai → Litvanija → Poljska → Ośrodek Wypoczynkowy Halin | početak povratka prema Srbiji

Deveti dan sam zamislio nešto mirnije — bez velikih kilometraža i bez nekog posebnog plana osim da obiđem nekoliko zanimljivih mesta u Kalinjingradu. Prva stanica trebalo je da bude muzej posvećen masoneriji, koji se nalazi u okviru starog pruskog utvrđenja na adresi Ulica Dzeržinskog 31, odnosno u kompleksu bastiona Pregel. I sam bastion je vrlo zanimljivo mesto. Građen je između 1851. i 1862. godine, po projektu arhitekte Štrausa, kao deo drugog odbrambenog prstena tadašnjeg Kenigsberga. Zatvarao je istočni deo Haberberškog fronta i štitio prilaze gradu sa strane reke Pregel. Kako je vojna tehnologija brzo napredovala, već početkom XX veka izgubio je prvobitni značaj. Oko 1910. veliki deo spoljašnjih fortifikacija je uklonjen, a ostao je uglavnom redujt, odnosno unutrašnji, najčvršći deo utvrđenja. Do kraja Drugog svetskog rata korišćen je kao skladište municije, a posle rata je, između ostalog, služio i kao skladišni prostor. Danas je zaštićeni spomenik fortifikacione arhitekture. U istom kompleksu danas se nalazi i Muzej masonske lože, na adresama koje se u različitim izvorima vode kao Dzeržinskog 31V/31G. Muzej se bavi istorijom masonerije u nekadašnjem Kenigsbergu, gde je još u XVIII veku delovalo nekoliko uticajnih loža. Jedna od poznatijih bila je loža „Tri krune“, osnovana 1738. godine. Posete muzeju funkcionišu uz prethodnu najavu, što sam ja, naravno, saznao tek kada sam se pojavio na vratima. Parkirao sam Triumph ispred i otišao da pitam da li mogu da uđem. Odgovor je bio da tog dana nema individualnih poseta — obilazak se organizuje grupno i potrebno je prijaviti se nekoliko dana unapred. Dobro. Propao plan broj jedan. Vraćam se prema motoru i razmišljam kuda dalje. Ali kao što mi se već nekoliko puta dogodilo tokom ovog putovanja — motocikli i bajkeri kao da me sami pronađu. Dok sam okretao Triumph, primetio sam jednog momka kako gleda u mene, zatim u motor, a onda posebno u srpske registarske tablice. „Сербия?“ Potvrdim mu. Pita me na ruskom: „Došli ste kod kolega bajkera?“ Kažem mu da nisam, da sam došao zbog masonskog muzeja, ali da sam upravo saznao da danas ne mogu da ga posetim. On me pogleda i kaže otprilike: „Mislio sam da ste došli kod Noćnih vukova.“ Podignem pogled prema vrhu utvrđenja i tada vidim čoveka u kožnom bajkerskom prsluku kako na jarbolu skida staru, pohabanu zastavu i postavlja novu. Spustim pogled prema unutrašnjosti bastiona, kroz kapiju — i tek tada primetim veliki natpis „Ночные Волки“ iznad vrata i nekoliko čopera parkiranih unutra. Nisam mogao da verujem. Opet sam potpuno slučajno naleteo na motocikle. Samo što ovog puta nisu bili bilo kakvi bajkeri, već kalinjingradski ogranak Noćnih vukova. I tu sebi kažem: Ovo ne mogu da propustim. Inače, nije slučajnost što su baš tu. Kalinjingradski ogranak Noćnih vukova koristi bastion Pregel još od 2015. godine, kada im je objekat dat na korišćenje. Tada su najavljivali sređivanje zapuštenog utvrđenja, prostor za motocikliste i različite društvene i kulturne sadržaje. Ugasim Triumph i uđem. Već u predsoblju nekoliko čopera. Pokucam na sledeća vrata i uđem unutra. Za velikim stolom nalazi se krupan muškarac, rekao bih u kasnim četrdesetim. U istoj prostoriji mali dečak sedi na kauču ispred televizora i jede picu. U sredini veliki sto za sastanke, a na njegovom čelu dve velike, upadljivo izdvojene stolice. Meni je odmah palo na pamet da jedna pripada predsedniku lokalnog ogranka, a druga možda gostujućem rukovodstvu kluba ili predsedniku Noćnih vukova kada dođe u posetu. Međutim, za to nisam našao pouzdan javni izvor, pa to ostavljam samo kao svoj utisak — ne bih izmišljao neko zvanično značenje koje možda ne postoji. Čovek se predstavio kao Viktor. Po načinu na koji se ponašao i po samom prostoru pretpostavio sam da je jedan od vodećih ljudi lokalnog ogranka, možda i predsednik, ali ga nisam direktno pitao za funkciju. Kažem mu svoje ime i da sam došao motorom iz Srbije. Tu se prvi put videlo pravo iznenađenje. Čovek me gleda nekoliko trenutaka, pa me potpuno prijateljski ponudi picom. Zahvalim se i kažem da ću uskoro do restorana pa ne bih sada jeo. Onda ponudi kafu. Kafu inače uopšte ne pijem. Ali postoje situacije kada čovek shvati da kafu jednostavno ne može da odbije. Sednem. Kroz razgovor saznajem da je Viktor godinama radio kao električar na jednom francuskom prekookeanskom brodu. Dok pričamo, otvaraju se vrata i ulazi čovek koga sam malopre video na vrhu bastiona kako menja zastavu. Viktor mu kaže da sam došao čak iz Srbije. Reakcija — još veće oduševljenje. Pruža mi ruku i predstavlja se, ako me sećanje dobro služi, kao Pavel. Po svemu mi je delovao kao neko ko je takođe ozbiljnije uključen u rad kluba. Sedimo još malo, pričamo o motorima i putovanju, napravimo nekoliko zajedničkih fotografija. Kažem im da mi je sledeća stanica Kantov muzej. Viktor mi onda kaže da, pre muzeja, obavezno odem do Ribljeg sela i tamo pojedem ribu. Poslušao sam ga. Riblje selo Od bastiona krenem prema centru grada i području uz reku Pregel. Ono što sam do tada nazivao „ribljom ulicom“ zapravo je poznato kao Riblje selo – Рыбная деревня. To je savremen turistički kvart uz reku, građen od 2006. godine u stilu koji pokušava da prizove arhitekturu starog Kenigsberga — fasade u nemačkom istorijskom stilu, fenjeri, klupe, šetalište i nekoliko restorana uz vodu. Nalazi se odmah pored Kantovog ostrva, do kojeg se prelazi preko Mednog mosta. Problem je bio gde parkirati. Gužva ogromna. Vidim parking možda dvadesetak metara dalje, ali između mene i njega šetalište i prilično visok ivičnjak. Pogledam Triumph. Rally motor. Pa čemu onda služi? Pređem preko šetališta, popnem se preko ivičnjaka i lagano ubacim motor na parking. Riblje selo je izgledalo fenomenalno. Restoran do restorana, ispred svakog meni sa cenama. Naravno, uđem u najjeftiniji. Sednem i pitam konobara šta preporučuje. Kaže: „Судак.“ Sudak? Nemam pojma šta je. Naručim. Pre toga uzmem i njihovu riblju čorbu. Pošto živim na levoj obali Dunava u Beogradu i volim našu riblju čorbu, dozvoljavam sebi da kažem da sam za ocenjivanje riblje čorbe poprilično zahtevan. Stiže ruska. Ukusna jeste, ali nije ni približno našoj dunavskoj ribljoj čorbi. Drugačija boja, drugačija struktura i u njoj dva veća komada različite ribe. Jedan je bio losos, a drugi mi je ukusom veoma ličio na smuđa. Dok jedem, čovek za susednim stolom primeti da sam iz Srbije i kaže mi na ruskom nešto što me je nasmejalo: „Nije loša čorba, ali sam u Beogradu jeo najbolju riblju čorbu u životu.“ Eto. Nisam ni morao ja da im objašnjavam. A onda stiže njihov specijalitet. I shvatam šta je sudak. Smuđ. Zapravo nema razlike između „našeg smuđa“ i ruskog sudaka — to je ista vrsta ribe, Sander lucioperca, samo je „судак“ ruski naziv za smuđa. Bio je odlično spremljen, preliven nekom marinadom ili sosom. Meni lično je ta slatkastost malo kvarila čist ukus ribe, jer sam navikao na naš način pripreme smuđa, gde je ukus same ribe više u prvom planu. Ali svejedno: 9/10. Čorba, smuđ i dva bezalkoholna piva izašli su me nešto manje od 20 evra. Sasvim korektno za jedno od najturističkijih mesta u centru Kalinjingrada. Kantovo ostrvo i muzej Sit i zadovoljan, ostavljam Triumph i prelazim prema Kantovom ostrvu, odnosno nekadašnjem Kneiphofu. U centru ostrva stoji Kalinjingradska katedrala, građevina čiji koreni sežu u XIV vek i jedan od glavnih simbola grada. Uz njen severni zid nalazi se grobnica Imanuela Kanta, koji je 1804. godine sahranjen upravo ovde. Današnji memorijalni portik podignut je 1924. godine. U tornju katedrale nalazi se Muzej Imanuela Kanta, otvoren 1998. godine. Muzej je raspoređen na više nivoa i nije posvećen samo filozofu, nego i istoriji samog Kenigsberga. Na prvom delu postavke upoznaje se istorija ostrva Kneiphof, zatim sledi rekonstruisana Valenrodtska biblioteka, zbirke starih pečata, medalja, novca i drugih predmeta, dok je gornji deo posvećen Kantovom životu, njegovom okruženju i radu. Među eksponatima se nalazi i kopija njegove posmrtne maske, a muzej čuva i stara, uključujući priživotna izdanja njegovih dela. Sam muzej mi je bio zanimljiv upravo zato što kroz Kanta zapravo upoznaješ još jedan sloj grada. Kalinjingrad je danas Rusija, ali dok prolaziš tim prostorijama, gledaš stare mape, knjige i istoriju Kneiphofa, stalno ti se vraća činjenica da je ovo vekovima bio potpuno drugačiji grad — Kenigsberg. Obišao sam postavku, prošetao katedralom i, naravno, nisam izašao bez nekoliko suvenira. Kada sam kasnije razmišljao o tom danu, shvatio sam koliko se ponovo završio potpuno drugačije nego što sam planirao. Krenuo sam da vidim masonski muzej. Muzej nisam video. Umesto toga završio sam na kafi sa Noćnim vukovima u pruskom bastionu, dobio preporuku za ručak, jeo smuđa u Ribljem selu, slušao Rusa kako hvali beogradsku riblju čorbu i završio dan kod Kanta. Na ovom putovanju sam već počeo da prihvatam jedno pravilo: Kad god nemam plan ili mi neki plan propadne — negde se pojavi motocikl. A za sada me to pravilo nije razočaralo. Dan 9: Zelenogradsk → Kalinjingrad → Bastion Pregel / masonski muzej → slučajni susret sa Noćnim vukovima → Riblje selo → Kantovo ostrvo i Muzej Imanuela Kanta → povratak.

Dan 8 – Povratak u Muzej Svetskog okeana: „Vitjaz“ i „Kosmonaut Viktor Pacajev“ Osmi dan sam odlučio da se vratim u Muzej Svetskog okeana u Kalinjingradu. Prilikom prethodne posete nisam uspeo da obiđem sve što sam želeo, pa sam ovog puta krenuo ranije. Glavni cilj bila su dva broda koja su mi ostala za obilazak – naučno-istraživački brod „Vitjaz“ i mnogo neobičniji „Kosmonaut Viktor Pacajev“. Kupio sam karte za oba i prvo krenuo na „Vitjaz“. „Vitjaz“ – brod koji je istraživao najdublje delove okeana „Vitjaz“ nije samo još jedan stari brod pretvoren u muzej. On je praktično brod od kojeg je počeo današnji Muzej Svetskog okeana i jedan od najvažnijih istraživačkih brodova sovjetske okeanografije. Njegova priča je zanimljiva i pre nego što je postao sovjetski brod. Izgrađen je u Nemačkoj, a posle Drugog svetskog rata pripao je Sovjetskom Savezu kao deo reparacija. Sovjeti su ga zatim tokom nekoliko godina preuredili u ozbiljan naučno-istraživački brod. Dobio je laboratorije, naučnu biblioteku, prostor za čuvanje uzoraka, okeanografska vitla i drugu opremu za istraživanje mora. Pod zastavom Akademije nauka SSSR-a krenuo je u svoju prvu naučnu ekspediciju 1949. godine. Ono što je „Vitjaz“ napravio tokom narednih decenija zvuči impresivno čak i po današnjim standardima. Obavio je 65 naučnih ekspedicija, prešao oko 800.000 nautičkih milja i izvršio gotovo 8.000 naučnih merenja i istraživačkih stanica. Na njegovim ekspedicijama sarađivali su naučnici iz dvadesetak država. Sa „Vitjaza“ su sovjetski istraživači 1957. izmerili dubinu od 11.022 metra u Marijanskom rovu, tada prihvaćenu kao najveću dubinu Svetskog okeana. Njegove ekspedicije pokazivale su i da život postoji čak i u ekstremnim dubinama za koje se nekada pretpostavljalo da su praktično mrtve. Tokom njegove istraživačke karijere na osnovu prikupljenog materijala opisano je više od hiljadu novih vrsta morskih organizama. Kada je njegova naučna karijera završena, odlučeno je da brod bude sačuvan. Godine 1994. dovučen je do današnjeg veza u centru Kalinjingrada i upravo je od njega praktično nastao Muzej Svetskog okeana kakav danas postoji. Kada danas hodaš njegovim hodnicima, možeš da vidiš kako su naučnici i mornari zaista živeli i radili tokom tih dugih ekspedicija. Kabine, laboratorije, instrumenti, mašinski prostori, palube – mnogo toga je sačuvano tako da brod ne deluje kao obična prazna muzejska školjka. A onda se meni dogodilo nešto što je već počelo da liči na pravilo ovog putovanja. Došao sam da gledam brod – a motocikl je pronašao mene. Među eksponatima ponovo nailazim na stari sovjetski Irbit sa bokser agregatom. Pređeš hiljade kilometara Triumphom da gledaš okeanografski brod, a negde u njegovoj utrobi opet te sačeka sovjetski bokser. Izgleda da od motocikala nisam mogao da pobegnem čak ni kada sam pokušavao da se bavim okeanografijom. Ipak, koliko god mi je „Vitjaz“ bio zanimljiv, pravi razlog zbog kojeg sam se tog dana ponovo vratio u muzej čekao me je nekoliko desetina metara dalje. „Kosmonaut Viktor Pacajev“ – brod koji je razgovarao sa svemirom „Kosmonaut Viktor Pacajev“ spolja možda ne ostavlja utisak klasično lepog broda. Njegov izgled određuju ogromne antene, kupole, radarska i komunikaciona oprema. Ali kada saznaš čemu je služio, počneš potpuno drugačije da ga posmatraš. To je bio deo sovjetske morske kosmičke flote. U vreme kada satelitska komunikaciona infrastruktura nije bila ono što je danas, postojala je jednostavna geografska prepreka: svemirska letelica tokom orbite veliki deo vremena prolazi iznad okeana, daleko od kopnenih sovjetskih stanica. Ako želiš neprekidnije da pratiš letelicu, primaš telemetriju, šalješ komande i razgovaraš sa kosmonautima, moraš svoje stanice da pomeriš tamo gde nema kopna. Sovjetsko rešenje bilo je genijalno jednostavno – staviti kontrolne i komunikacione stanice na brodove i poslati ih na okean. „Kosmonaut Viktor Pacajev“ bio je jedan od njih. Brod je dug 121,5 metara, širok 16,7 metara, deplasmana oko 6.360 tona, sa motorom od 5.200 KS i maksimalnom brzinom oko 14,7 čvorova. Pored posade od oko 60 ljudi, mogao je da primi čak 77 članova naučnog osoblja. Od 1978. bio je deo sovjetskog komandno-mernog kompleksa. Njegov posao bio je kontrola i upravljanje letovima satelita i međuplanetarnih sondi, prijem i obrada telemetrijskih podataka i komunikacija sa kosmonautima. Bio je, praktično, plutajući deo kontrole leta usred okeana. Neverovatno je da njegova priča nije završila sa SSSR-om – brod je sve do 2017. korišćen i za komunikaciju sa Međunarodnom svemirskom stanicom. Danas je, prema samom muzeju, jedini brod kosmičke komunikacije na svetu sa muzejskom postavkom na palubi. Na ovaj brod se ne ulazi tek tako Za razliku od „Vitjaza“ i podmornice B-413, gde kupiš kartu za određeni termin i zatim uglavnom samostalno razgledaš, na „Viktora Pacajeva“ procedura je bila potpuno drugačija. Na brod se moglo ući isključivo organizovano, sa vodičem, u grupama do 15 ljudi. Muzej i zvanično ograničava grupu na najviše petnaest posetilaca, a tokom dana postoji samo nekoliko termina. Zato sam ovog puta i došao ranije. Snimanje na delovima obilaska nije bilo dozvoljeno. Ja sam, priznajem, tu zabranu ponegde prekršio. Kada bi vodič završio priču o prostoriji i grupa krenula dalje, namerno bih ostajao poslednji, sačekao nekoliko sekundi da svi izađu i napravio kratak snimak. Znao sam da verovatno više nikada neću imati priliku da budem na ovakvom brodu i jednostavno nisam odoleo. Odelo sa oznakom SSSR Već jedna od prvih prostorija ostavila mi je snažan utisak. Tu se nalazilo pravo kosmonautsko odelo, sa prepoznatljivim oznakama СССР na ćirilici. Gledaš takve stvari čitav život na televiziji, dokumentarcima i starim snimcima, a onda odjednom stoje metar ispred tebe. Kada je vodič završio objašnjenje i grupa krenula dalje, ponovo sam ostao poslednji. I nisam mogao da odolim. Dodirnuo sam ga. Znam, muzejski eksponati se ne diraju. Ali u tom trenutku radoznalost je pobedila. Na sekund sam stavio ruku na odelo koje pripada eri kada je odlazak u svemir još izgledao kao nešto između nauke, ludosti i naučne fantastike. A upravo je ime broda vodilo ka jednoj od najmračnijih priča te ere. Ko je bio Viktor Pacajev Brod nosi ime Viktora Ivanoviča Pacajeva, sovjetskog kosmonauta povezanog sa Kalinjingradom i člana posade misije Sojuz 11. Pacajev, Georgij Dobrovoljski i Vladislav Volkov 1971. postali su prva ljudska posada koja je boravila na prvoj svemirskoj stanici u istoriji – Saljutu 1. Misija je uspela. Povratak nije. Tokom spuštanja Sojuza 11, nakon odvajanja modula, prerano se otvorio ventil koji je trebalo da izjednači pritisak tek mnogo kasnije tokom spuštanja. Kapsula je počela veoma brzo da gubi vazduh. Problem koji danas zvuči gotovo neverovatno jeste što trojica kosmonauta nisu nosila skafandere pod pritiskom. Tadašnji Sojuz bio je toliko skučen da tri člana posade u takvim odelima jednostavno nisu mogla da stanu. Kada je kapsula sletela 30. juna 1971. i spasilačka ekipa otvorila otvor, sva trojica su bila mrtva. Pokušaji reanimacije nisu uspeli. Istraga je utvrdila da je nagla dekompresija kabine izložila posadu gotovo vakuumu. Tragedija je promenila sovjetski svemirski program. Posle Sojuza 11 Sovjeti su zahtevali da posade tokom kritičnih faza leta, uključujući povratak, nose zaštitna odela pod pritiskom. Sojuz je privremeno preuređen za samo dva kosmonauta kako bi za njih i odela bilo dovoljno prostora, a kasnije je razvijen sistem koji je ponovo omogućio tročlanu posadu. Iz te lekcije nastao je i Sokol-K, prethodnik porodice odela koja se decenijama koriste u Sojuzu. Nije baš precizno reći da je posle toga „svuda u svetu uvedena obaveza“ nošenja odela – različiti svemirski programi imaju sopstvena pravila – ali je Sojuz 11 postao jedna od ključnih lekcija svetske astronautike o zaštiti posade od iznenadne dekompresije. NASA ga i danas navodi upravo u tom kontekstu. „Dali su život za nauku“ Upravo dok nam je vodič objašnjavao smrt posade Sojuza 11 dogodila se jedna mala scena koja mi je ostala gotovo podjednako u sećanju kao pojedini eksponati. U grupi je bio jedan mlađi momak, rekao bih srednjoškolac. Slušao je priču i u jednom trenutku rekao nešto u smislu da su kosmonauti dali svoj život za nauku. Meni je to zvučalo kao njegovo lično, možda malo nespretno, ali sasvim razumljivo viđenje tragedije. Vodič to, međutim, nije tako doživeo. Odmah mu je odgovorio da jednom mladom čoveku ne priliči da tako govori o herojima. Momku se odgovor očigledno nije dopao. Malo je negodovao, zatim se demonstrativno okrenuo i otišao prema drugim eksponatima. Cela scena mi je bila veoma zanimljiva. Vodič je očigledno bio čovek koji je neverovatno uživljen u svoj posao. Znao je ogroman broj detalja, govorio sa autoritetom i videlo se da za njega ovo nisu samo metal, instrumenti i stari predmeti. Ali meni je povremeno delovao i kao da ne vodi samo muzejsku turu, već pokušava da održava neku vrstu starog sovjetskog autoriteta nad grupom. Na trenutke sam imao osećaj kao da sam se zajedno sa brodom vratio nekoliko decenija unazad. Ne znam kakva su njegova lična politička uverenja i ne bih mogao da tvrdim da je zaista komunista – ali meni je njegov nastup tako delovao: vrlo zaštitnički prema sovjetskoj prošlosti, gotovo ceremonijalan kada govori o kosmonautima i veoma osetljiv kada neko iz grupe tu priču protumači drugačije. A upravo je to obilazak činilo još zanimljivijim. Ambulanta u kojoj jedan lekar mora da bude sve Jedan od delova broda koji mi je posebno ostao u sećanju bila je ambulanta, odnosno prostor za medicinske intervencije. Kada je brod nedeljama ili mesecima daleko od kopna, nema „odvešćemo ga u bolnicu“. Brodски lekar mora da rešava ono što se dogodi. U praksi to znači da isti čovek mora da bude lekar opšte prakse, urgentni lekar, hirurg kada je potrebno, zubar kada nekoga zaboli zub, a dobrim delom i psiholog ljudima koji dugo žive zatvoreni na brodu. Dok sam gledao taj prostor, odmah sam se setio čuvene priče o sovjetskom lekaru Leonidu Rogozovu na Antarktiku, koji je 1961. oboleo od akutne upale slepog creva u stanici bez drugog lekara i na kraju sam sebi operisao slepo crevo. Kada si daleko od civilizacije, medicina prestaje da bude samo specijalizacija. Moraš da znaš da uradiš ono što situacija zahteva. Komandni most i brod koji je slušao svemir Još veći utisak ostavio mi je komandni most, a posebno komunikacioni prostori. Tu konačno počneš da shvataš čemu su služile one ogromne antene i kuglaste konstrukcije koje spolja daju brodu tako neobičan izgled. Sa tog broda su praćene letelice koje su hiljadama kilometara iznad Zemlje. Primani su telemetrijski podaci, obrađivane informacije, slane komande i održavana veza sa kosmonautima. Muzejska postavka danas uključuje komandni punkt sa kojeg su vođene komunikacione sesije, laboratorije, sistem jedinstvenog vremena „Kiparis“ i samu komandnu kabinu. Posebno je zanimljiva prostorija za komunikaciju. Danas iz džepa izvadimo telefon i preko pola planete za nekoliko sekundi uspostavimo video-poziv. Na ovom brodu vidiš koliko je nekada opreme, ljudi i tehnike bilo potrebno da bi se održala pouzdana veza sa nekoliko ljudi koji kruže oko Zemlje. A onda izađeš na palubu i pogledaš ogromne antene i radome – one velike „kugle“ na brodu – i cela priča dobije potpuno drugačiju dimenziju. Brod je plovio okeanom tražeći najbolju poziciju sa koje će uhvatiti signal sa svemirske letelice. To je nešto što nijedna fotografija spolja ne može potpuno da prenese. Brod koji me je zadržao duže nego što sam planirao Od dva broda koja sam tog dana obišao, „Vitjaz“ je možda istorijski impresivniji po broju ekspedicija, otkrićima i putovanjima. Ali „Kosmonaut Viktor Pacajev“ na mene je ostavio snažniji lični utisak. Možda zato što je sve na njemu toliko specifično. Nije ratni brod. Nije klasičan istraživački brod. Nije ni svemirski centar. A zapravo je pomalo od svega toga. Plutajuća laboratorija puna elektronike, antena i ljudi čiji je posao bio da sa sred okeana razgovaraju sa svemirom. Tu su i kosmonautsko odelo sa oznakom СССР, priča o Pacajevu i Sojuzu 11, medicinski deo, komandni most, komunikaciona oprema, ogromne antene – ali i vodič koji sa takvim žarom brani uspomenu na sovjetske kosmonaute da uspe da uđe u raspravu sa srednjoškolcem. A ja? Ja sam uglavnom išao poslednji. Sačekam da vodič završi priču. Sačekam da petnaest ljudi izađe iz prostorije. Pogledam da li je hodnik prazan. Izvadim telefon. Snimim nekoliko sekundi. I trčim za grupom. Nisam mogao drugačije. Jer sam znao da ću se sa ovog putovanja vratiti sa hiljadama kilometara na motoru i stotinama fotografija, ali da je vrlo mala verovatnoća da ću ponovo stajati u utrobi poslednjeg sačuvanog broda jedne gotovo zaboravljene flote koja je nekada plovila okeanima – da bi razgovarala sa ljudima u svemiru. Dan 8. Vitjaz-Kosmonaut Viktor Pacajev-kosmičko odelo-motocikl na brodu

Dan 6 i 7 – Zelenogradsk bez motora: Baltik, plaža i grad mačaka Posle nekoliko dana provedenih na motoru i obilaska Kalinjingradske oblasti, šesti i sedmi dan rešio sam da malo promenim tempo. Triumph je mogao da odmori, a ja sam ta dva dana ostavio za plažu, šetnju po Zelenogradsku, muzeje, hranu i jednostavno uživanje na Baltičkom moru. Vreme je za mene bilo gotovo idealno. Oko 20°C, bez one nesnosne vrućine koja me je pratila tokom prvog dana puta, mada je sa Baltika duvao prilično jak vetar. More je bilo nemirno, sa ogromnim talasima, što je celoj obali davalo potpuno drugačiji karakter od letovališta na koja smo navikli na Jadranu ili u Grčkoj. Zelenogradsk ima dugačku peščanu plažu koja se praktično nastavlja duž čitave obale, tako da nije neophodno biti smešten u samom centru da biste bili blizu mora. Od mog smeštaja u Malinovki do plaže bilo je svega nekih 300–400 metara. Grad u kojem su mačke svuda Tek kada Zelenogradsk obilazite peške shvatite koliko je grad ozbiljno prihvatio mačku kao svoj zaštitni znak. Mačke su bukvalno svuda. Na fasadama su murali sa mačkama, na ogradama motivi mačaka, na raznim ukrasima po gradu ponovo mačke. Čak su i pojedini stubići koji sprečavaju nepropisno parkiranje ukrašeni motivima mačaka. Grad ima skulpture, grafite, mozaike, pa čak i šahtove sa mačjim motivima. Zvanični turistički centar Zelenogradska upravo ovu „mačju“ temu navodi kao jednu od karakteristika grada. U početku deluje pomalo neobično, a posle nekoliko sati shvatiš da je upravo to deo šarma Zelenogradska. I naravno, ako postoji grad koji je toliko opsednut mačkama, mora da postoji i Muzej mačaka. Murarium – Muzej mačaka u starom vodotornju Od muzeja koje sam obišao, najveći utisak na mene ostavio je Murarium, i to možda više zbog same zgrade nego zbog kolekcije. Kada sam ga prvi put video, nisam ni bio siguran šta je ta građevina nekada predstavljala. Ličila mi je na nekakav stari toranj ili svetionik. Ispostavilo se da je u pitanju stari vodotoranj nekadašnjeg nemačkog Kranca, kako se Zelenogradsk zvao pre nego što je postao deo Sovjetskog Saveza. Toranj je izgrađen 1904–1905. godine, visok je oko 40 metara i nekada je bio deo gradskog sistema vodosnabdevanja. Posle rata pokušavali su ponovo da ga stave u funkciju, ali bez uspeha, a vremenom je objekat propadao i bio proglašen nebezbednim. Temeljno je rekonstruisan između 2006. i 2012. godine, a 2012. u njemu je otvoren Murarium. Danas se unutra nalazi više od 4.500 predmeta posvećenih mačkama – figurice, slike, igračke, ukrasi i najrazličitiji predmeti prikupljani iz raznih delova sveta. Kolekcija je počela još 1985. godine kao privatna zbirka. Posebno je zanimljivo što se na oko 24 metra visine, tamo gde se nekada nalazio rezervoar za vodu, sada nalazi kružna osmatračnica sa koje se pruža pogled na Zelenogradsk i Baltičko more. Tako da ono što sam u prvi mah smatrao možda nekakvim starim svetionikom zapravo predstavlja jedan od najboljih primera kako je stara nemačka infrastruktura dobila potpuno novu namenu. I očigledno je upravo Murarium imao veliki uticaj na to da Zelenogradsk vremenom izgradi čitav identitet „grada mačaka“. Muzej anđela i stare lutke Obišao sam i Domik Angelov – Kuću anđela, mali i prilično neobičan muzej posvećen umetničkim predstavama anđela. Nalazi se u ulici Pogranichnaya i zapravo je privatna umetnička kolekcija u kojoj su anđeli predstavljeni kroz figure, lutke, slike i različite materijale. Nije veliki muzej u klasičnom smislu, više je jedno od onih neobičnih mesta na koja naiđete dok peške istražujete grad. Takođe se u njemu naliazi lutka godine 1997 koja je bila u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Treći koji sam posetio bio je Muzej starih igračaka i lutaka, privatna kolekcija Natalije Safonove. Tu već imate potpuno drugačiju atmosferu – stare drvene, voštane, porcelanske i mehaničke lutke, igračke, vojnike, železnice i druge predmete iz detinjstva, a eksponati obuhvataju period otprilike od 1800. do 1970. godine. Zanimljivo je koliko Zelenogradsk, iako nije veliki grad, ima ovakvih malih privatnih i tematskih muzeja. Ne morate čak ni posebno da pravite plan – šetate centrom i stalno nailazite na nešto novo. Centar Zelenogradska i Baltičko more Sam centar je veoma prijatan za šetnju. Stara arhitektura nekadašnjeg Kranca, sređene fasade, restorani, prodavnice, mačji motivi na svakom koraku i onda nekoliko minuta dalje – more. Uz plažu se proteže dugo šetalište i tu grad posebno oživi predveče. Nailazio sam na ulične muzičare, ali i razne druge izvođače i ljude koji pokazuju svoje veštine prolaznicima. Možete samo da hodate uz more, stanete da poslušate nekoga, nastavite dalje, sednete na piće ili nešto pojedete. Na obali se nalazi i veliki panoramski točak „Oko Baltika“, sa kojeg se vidi istorijski deo Zelenogradska, more i u daljini Kuršska kosa. Grad je pun prodavnica marcipana, suvenira i restorana. Oseća se nemačko/prusko nasleđe tog kraja, ali je sve pomešano sa današnjom ruskom kulturom i na kraju dobijete prilično neobičnu kombinaciju. Konačno hrana koja mi je poznata Jedno od mesta na koje sam odlazio bio je restoran u stilu Oktoberfesta sa istim nazivom, sa nemačkom kuhinjom. Posle eksperimentisanja sa različitom hranom, ovde sam konačno pronašao nešto prilično blisko našoj kuhinji – meso, rebarca, ogromne kolenice i konkretne porcije uz dobro točeno pivo. Za otprilike 15–25 evra, u zavisnosti od toga šta naručite, može sasvim pristojno da se jede. Naravno, ako uzmete ogromnu kolenicu i nekoliko piva, račun ide prema gornjoj granici. Ja sam uz večeru popio tri crna točena piva i konačno imao osećaj da jedem nešto što je dosta blisko hrani na koju sam navikao kod kuće. Pored nemačke kuhinje, probao sam i nekoliko restorana sa domaćom hranom. Od svega mi je posebno ostalo u sećanju jedno jelo sa jelenskim mesom. To je jedna od onih stvari koje verovatno ne bih ni naručio kod kuće, ali kada već pređeš nekoliko hiljada kilometara, red je da probaš ono što se tamo jede. Taksi – praktično i jeftino Pošto sam bio smešten u Malinovki, na periferiji Zelenogradska, kada nisam želeo da idem motorom koristio sam taksi. Od Malinovke do centra ima nekih 3–4 kilometra, a vožnja me je uglavnom izlazila oko 300–400 rubalja. Sve sam naručivao preko Yandex aplikacije. Izabereš gde si, gde ideš, vidiš cenu i automobil dođe po tebe. Za nekoliko evra praktično nema razloga da se oblačim u moto-opremu, pomeram motor i posle razmišljam gde ću da ga ostavim samo da bih otišao na večeru ili popio pivo. Internet – jedna od većih muka na putovanju Internet i komunikacija su bili posebna priča. Aplikacije koje inače svakodnevno koristimo nisu mi funkcionisale normalno. Imao sam problema sa Viberom, WhatsAppom, Telegramom, Instagramom, Facebook Messengerom i YouTubeom. Rusi sa kojima sam pričao uglavnom su takva ograničenja zaobilazili pomoću različitih VPN aplikacija i servera. Njima je to očigledno bilo nešto sasvim normalno – uključe VPN i nastave dalje. Ja, međutim, nisam uspeo da napravim kombinaciju koja bi mi pouzdano radila, pogotovo na iPhoneu. Paradoksalno, jedino preko čega sam uspevao normalno da održavam komunikaciju bio je TikTok chat. Tako sam se našao u situaciji da sam hiljadama kilometara od Srbije, u Rusiji na obali Baltika, a aplikacija koju bih poslednju izabrao kao osnovno sredstvo komunikacije postala je praktično jedina koja mi pouzdano radi. Posle svih kilometara prethodnih dana, ta dva dana bez ozbiljne vožnje baš su mi bila potrebna. Oko 20 stepeni, jak baltički vetar, ogromni talasi, plaža, muzeji, restorani, crno pivo i lagana šetnja Zelenogradskom. A ono što mi je možda najviše ostalo u sećanju jeste koliko se moj prvi utisak o Rusiji promenio. Samo nekoliko dana ranije ušao sam kroz staru gvozdenu graničnu kapiju, prošao pored zaraslih objekata, UAZ-a i razbijenih seoskih puteva. Sada sam sedeo na uređenom baltičkom šetalištu, okružen starom pruskom arhitekturom, restoranima, turistima i mačkama na bukvalno svakom ćošku. Dan 6 i 7: Zelenogradsk | Baltik | oko 20°C | bez kilometraže – Triumph na odmoru, a konačno i ja.

Dan 5 – Kalinjingrad: B-413, Muzej Svetskog okeana i Bunker generala Laša Peti dan putovanja odlučio sam da ostavim motociklističke kilometre malo po strani i posvetim ga istoriji Kalinjingrada. Iz Zelenogradska sam se Triumphom odvezao do Kalinjingrada, a glavni cilj tog dana bio je Muzej Svetskog okeana. Ispostaviće se da ću upravo tamo videti jedan od eksponata koji je na mene ostavio možda i najveći utisak tokom celog putovanja — sovjetsku podmornicu B-413. Muzej Svetskog okeana sam po sebi nije klasičan muzej smešten u jednoj zgradi. Čitav kompleks proteže se uz obalu Pregolje, a deo njegove zbirke čine pravi brodovi i vojna tehnika. Tu su B-413, istraživački brod Vitjaz, brod kosmičke veze Kosmonaut Viktor Pacajev i hidroavion Be-12. B-413 je danas jedina muzejska podmornica projekta 641 u Rusiji koja se i dalje nalazi na vodi. B-413 – podmornica iz Hladnog rata Spolja B-413 izgleda impresivno, ali tek kada sam ušao u nju shvatio sam šta zapravo gledam. To nije replika niti filmska scenografija. To je prava sovjetska borbena dizel-električna podmornica Projekta 641, NATO oznake Foxtrot, sagrađena u Lenjingradu 1968. godine. Porinuta je 7. oktobra, a 25. decembra 1968. uvedena u službu. Početkom 1969. pridružila se Severnoj floti. Dugačka je 91,3 metra, široka 8,5 metara, sa gazom od oko pet metara. Površinski deplasman iznosio joj je 1.945 tona, a podvodni 2.472 tone. Mogla je da postigne oko 16,8 čvorova na površini i 16 čvorova pod vodom. Radna dubina bila joj je 250 metara, a krajnja 400 metara. Autonomija je dostizala 90 dana, a pri ekonomičnoj površinskoj brzini od osam čvorova navodi se domet od čak 30.000 nautičkih milja. Posadu je činilo 80 ljudi – 13 oficira, 11 zastavnika, 16 podoficira i 40 mornara. I svih tih 80 ljudi trebalo je da živi i radi unutar onoga kroz šta sam sada prolazio. Šest cevi ispred mene U prvi odeljak ulazi se kroz prednji otvor i gotovo odmah se dolazi do jednog od najupečatljivijih prizora — šest ogromnih torpednih cevi kalibra 533 mm. B-413 ih nije imala samo šest. Imala je još četiri krmene, ukupno deset torpednih aparata. Mogla je da ponese 22 torpeda, odnosno u minskoj konfiguraciji 22 mine i 12 torpeda. Kada podatak „22 torpeda“ pročitaš na internetu, to je samo broj. Kada stojiš nekoliko centimetara od šest torpednih cevi i vidiš koliko prostora zauzimaju, priča dobija potpuno drugo značenje. Prolazeći dalje kroz uske prolaze, kabine oficira, komandne prostorije, hidroakustičke uređaje, ventile, cevi, električne instalacije i mašinske odeljke, sve manje sam imao osećaj da obilazim muzej. Počeo sam da zamišljam 80 ljudi zatvorenih u ovom metalnom cilindru nedeljama i mesecima, bez dnevnog svetla, okruženih mašinama, gorivom, baterijama i torpedima. A onda sam pročitao gde je ova konkretna podmornica zapravo bila. Tajno u Meksičkom zalivu Priča koja me je potpuno zapanjila dogodila se već tokom prvog velikog pohoda B-413 1969. godine. Od 14. juna do 23. septembra bila je na moru 102 dana, u okviru velike sovjetske grupe brodova iz Severne, Baltičke i Crnomorske flote. Posetila je Havanu na Kubi, a zatim se dogodilo nešto što savršeno opisuje atmosferu Hladnog rata. B-413 i druga sovjetska podmornica tajno su prošle kroz Floridski moreuz i ušle u Meksički zaliv. Prema istorijskim opisima tog pohoda, dizel-električne podmornice uvedene su prikriveno, koristeći sovjetske površinske brodove kao zaklon — jedna ispod krstarice, druga ispod broda-baze. Sovjetska grupa pojavila se u području koje je američka mornarica koristila za borbenu obuku, što je izazvalo veliku pažnju američkih medija. Treba zamisliti godinu: 1969. Hladni rat je u punom jeku. Kuba je samo nekoliko godina ranije bila centar raketne krize koja je svet dovela veoma blizu nuklearnog rata. A sovjetska podmornica u kojoj sada stojim uspela je da se pojavi praktično pred američkim pragom, u Meksičkom zalivu. Posle Kube B-413 nastavila je do Konakrija u Gvineji. I to je bio samo početak njene karijere. 392 dana bez promene posade Godine 1970. učestvovala je u velikim sovjetskim pomorskim manevrima „Okean-70“, a bila je uključena i u potragu nakon nesreće sovjetske nuklearne podmornice K-8. Iste godine ponovo je stigla do Kube, ovog puta do Sjenfuegosa. Od decembra 1971. do juna 1972. provela je 197 dana na pohodu u Sredozemnom moru. Ali njen najneverovatniji pohod počeo je 12. septembra 1973. B-413 se vratila tek 8. oktobra 1974. 392 dana bez zamene posade. Više od godinu dana. Tokom tog pohoda nalazila se u Sredozemnom moru, a samo nekoliko dana nakon prolaska kroz Gibraltar počeo je Jomkipurski rat 1973., tako da je sovjetska podmornica tokom sukoba obavljala borbenu službu u Sredozemlju. Dok sam prolazio kroz njene odeljke, upravo mi je taj podatak bio možda najteži za shvatiti. Ja sam posle nekoliko stotina kilometara na motoru srećan kada skinem kacigu i legnem u normalan krevet. Ovde je osamdeset ljudi delilo isti metalni prostor mesecima. Uski ležajevi. Ventili iznad glave. Cevi svuda oko tebe. Miris metala. Mašinski odeljci. Torpeda nekoliko metara dalje. I tako 392 dana. Kakav je osećaj biti unutra B-413 je sačuvana tako da unutrašnjost i veliki deo originalne opreme ostavljaju veoma autentičan utisak. Muzej navodi da su prilikom pretvaranja u eksponat maksimalno sačuvani spoljni oblik, unutrašnje prostorije, glavni i pomoćni mehanizmi, instrumenti i naoružanje. Zbog toga nisam imao osećaj da gledam podmornicu kroz staklo. Bio sam u njoj. Provlačio sam se kroz iste okrugle vodonepropusne prolaze kroz koje se nekada provlačila njena posada. Stajao sam ispred torpednih cevi. Gledao komandne uređaje, kabine i kilometre cevi, ventila i instalacija. Tek unutra dobiješ osećaj koliko je podmornica istovremeno ogromna spolja i neverovatno tesna iznutra. I upravo zato mi je priča o Meksičkom zalivu toliko ostala u glavi. Stojiš unutar tog istog čeličnog trupa i pokušavaš da zamisliš da je pre više od pola veka, u jeku Hladnog rata, plovio skriven ispod površine nedaleko od američke obale. Odjednom istorija više nije tekst na tabli. Za mene koji sam i sam u toj profesiji to je bilo nesto neverovatno. Možeš bukvalno da je dodirneš. B-413 je kasnije služila i na Baltiku. Iz aktivnog sastava mornarice povučena je 1999, pripremljena za muzej u kalinjingradskom brodogradilištu Jantar, a 2000. predata Muzeju Svetskog okeana. Triumph i B-413 – plan koji nije prošao Naravno, čim sam video podmornicu, odmah mi je kroz glavu prošla jedna ideja: Triumph ispred B-413. To bi verovatno bila jedna od najboljih fotografija sa čitavog puta. Pokušao sam da pitam da li mogu motociklom da priđem dovoljno blizu podmornici samo da napravim nekoliko kadrova. Odgovor je bio – ne može. Tako da sam morao da se zadovoljim najbližim parking mestom do kojeg sam mogao legalno da dođem. Motor sam parkirao otprilike 30–40 metara od podmornice i odatle pokušao da uhvatim najbolje moguće kadrove. Nije baš fotografija koju sam imao u glavi, ali B-413 je ipak završila u pozadini iza Triumpha. Be-12 – još jedan komad Hladnog rata Pored podmornice nalazi se još jedna mašina koju je teško ignorisati – sovjetski Berijev Be-12, odnosno „Čajka“. To je pravi amfibijski protivpodmornički avion, konstruisan da može da operiše i sa klasične piste i sa vode. Prepoznatljiv je po visoko postavljenom krilu, motorima iznad trupa i karakterističnom repu, a razvijen je prvenstveno za otkrivanje i borbu protiv neprijateljskih podmornica. Muzej ga i danas vodi kao poseban eksponat svog Vojno-pomorskog centra, koji se može obilaziti u okviru organizovanih termina. Za mene je imao još jednu prednost — za razliku od podmornice, ovde sam uspeo da namestim Triumpha tako da zajedno sa Be-12 uhvatim odlične kadrove. Motor kojim sam upravo došao iz Srbije i sovjetski protivpodmornički hidroavion iz perioda Hladnog rata u istom kadru. Nisam mogao mnogo da se bunim. Kosmonaut Viktor Pacajev i Vitjaz – moraću ponovo Na obali su stajala još dva broda koja sam posebno želeo da obiđem. Prvi je Kosmonaut Viktor Pacajev – nekadašnji sovjetski brod za praćenje i komunikaciju sa svemirskim letelicama. Muzej ga danas navodi kao jedini brod kosmičke komunikacije na svetu sa muzejskom postavkom na palubi, a svojevremeno je imao oko 50 prijemnih i predajnih antena za vezu sa kosmičkim aparatima. Drugi je Vitjaz, čuveni sovjetski naučno-istraživački brod i brod od kojeg je praktično počeo razvoj samog Muzeja Svetskog okeana. Problem je bio što su ulaznice bile ograničene i tog dana nisam uspeo da dobijem termin ni za Pacajeva ni za Vitjaza. Sledeći slobodan termin koji sam uspeo da uhvatim bio je za dva dana. Nema veze. Imao sam vremena. Vratiću se. Bunker generala Ota Laša Nakon pomorskog muzeja odlazim na potpuno drugačiju stranu istorije Kalinjingrada. U samom centru grada nalazi se mesto koje spolja nije naročito spektakularno, ali je istorijski možda jedno od najvažnijih sačuvanih mesta nekadašnjeg Kenigsberga – Bunker generala Ota Laša. Sagrađen je početkom 1945. godine, od januara do marta, kao komandno mesto poslednjeg nemačkog vojnog komandanta Kenigsberga, generala Ota Laša, i njegovog štaba. Bunker se nalazi oko sedam metara ispod zemlje. Dug je 42, širok 15 metara i ima 21 prostoriju. Imao je sopstvenu električnu instalaciju, komunikacije, vodovod, kanalizaciju i ventilaciju – praktično podzemni komandni centar napravljen da nastavi da funkcioniše dok se iznad njega grad raspada. A upravo se to u aprilu 1945. i događalo. Sovjetska ofanziva na Kenigsberg počela je 6. aprila 1945. Posle četiri dana teških borbi sovjetske snage probile su nemačku odbranu i stigle do centra grada. U ovom bunkeru odvijali su se poslednji pregovori. Dana 9. aprila 1945., kada je dalji otpor praktično izgubio smisao, general Laš prihvatio je kapitulaciju garnizona Kenigsberga. Zbog te odluke Hitler ga je u odsustvu osudio na smrt, zajedno sa njegovom porodicom. Laš je završio u sovjetskom zarobljeništvu i tek 1955. dobio dozvolu da ode u Nemačku. Danas se u dve prostorije bunkera nalaze rekonstruisani kabineti generala Laša i načelnika štaba nemačkog garnizona, dok ostatak postavke kroz dokumente, fotografije i diorame prikazuje borbe za Kenigsberg i kapitulaciju. Muzej je otvoren još 1968. godine. Propaganda iz 1945. Jedan deo postavke mi je posebno privukao pažnju. U jednoj prostoriji nalazio se sovjetski propagandni materijal iz 1945. godine, uključujući plakate iz tog perioda. Na velikom LCD ekranu puštan je i istorijski propagandni filmski materijal. I tu sam zatekao prizor koji mi je bio istovremeno zanimljiv i pomalo bizaran. Odrasli su dovodili decu i zajedno sa njima gledali taj materijal. Meni je to izgledalo kao da, osamdeset godina kasnije, gledam kako od njih polako prave male komuniste. Naravno, svako će muzej i način na koji je istorija predstavljena doživeti drugačije, ali to je bio moj utisak dok sam stajao tamo: originalni plakati i sovjetska ratna propaganda iz 1945. na zidovima, isti narativ na velikom ekranu, a ispred njega roditelji sa decom. U svakom slučaju, sam bunker vredi posetiti bez obzira na to kako neko gleda na njegovu današnju postavku. Činjenica da hodaš kroz prostorije iz kojih je komandovana poslednja odbrana Kenigsberga i u kojima je doneta odluka o kapitulaciji grada daje mestu težinu koju obična muzejska zgrada teško može da ima. Kant – deset metara iza mene Kada sam došao do bunkera, parkirao sam Triumph u neposrednoj blizini. Skinuo sam kacigu, okrenuo se – i tek tada shvatio šta se nalazi možda desetak metara iza mene. Univerzitet koji nosi ime Emanuela Kanta. To je jedan od onih trenutaka koji najbolje opisuju Kalinjingrad. U toku samo jednog dana pređeš put od sovjetske podmornice koja je tokom Hladnog rata tajno ušla u Meksički zaliv, preko protivpodmorničkog hidroaviona i broda koji je komunicirao sa svemirskim letelicama, do nemačkog komandnog bunkera iz kojeg je 1945. kapitulirao Kenigsberg – a onda se okreneš i naiđeš na ime Emanuel Kant. Pruska, Nemačka, Drugi svetski rat, Sovjetski Savez i današnja Rusija ovde nisu odvojena poglavlja istorije. U Kalinjingradu su često bukvalno jedni preko puta drugih. A meni je od svega tog dana ipak u glavi ostala B-413. Kada sam se kasnije vraćao prema Zelenogradsku, nisam razmišljao toliko o njenim brojkama, dubini zarona ili broju torpeda. Razmišljao sam o onih 80 ljudi, o 392 dana jednog pohoda i o činjenici da sam nekoliko sati ranije svojim rukama dodirivao unutrašnjost podmornice koja se 1969. skrivala ispod površine Meksičkog zaliva usred Hladnog rata. Takve stvari su bile jedan od razloga zbog kojih sam uopšte krenuo na ovaj put. Dan 5: Zelenogradsk → Kalinjingrad → Muzej Svetskog okeana → B-413 → Be-12 → Bunker generala Laša → Zelenogradsk

Dan 4 – Kuršska kosa: dine, bunker, alarm i muzej koji nisam očekivao Četvrti dan odlučio sam da posvetim mestu koje sam svakako želeo da obiđem dok sam u Zelenogradsku – Kuršskoj kosi, uskom pojasu kopna između Baltičkog mora i Kuršskog zaliva koji se proteže sve do Litvanije. Ujutru palim Triumpha, prvo svraćam do obližnje pumpe da natočim gorivo i krećem iz Malinovke preko Zelenogradska prema nacionalnom parku. Već na izlasku iz Zelenogradska nailazim na kolonu vozila. U prvi mah sam pomislio da je neka obična gužva, ali ubrzo shvatam da je to zapravo ulaz u nacionalni park i naplatna rampa. Kupujem ulaznicu, koja je, koliko se sećam, koštala negde 500–600 rubalja, i ulazim na Kuršsku kosu. Motorom kroz nacionalni park Odmah nakon ulaska počinje jedan od lepših delova vožnje. Put kroz park je odličan, okolo šuma, a sa obe strane praktično ste zarobljeni između vode, peščanih dina i prirode. Za motor je prava uživancija. Duž puta postoje uređena mesta na kojima može da se skrene i parkira motor, a zatim peške nastavi prema dinama i moru. Na većim parkinzima ima hrane, pića i raznih turističkih sadržaja, mada su mi cene delovale prilično visoke u odnosu na ono što sam do tada plaćao u Kalinjingradskoj oblasti. Vozim dalje praktično sve do kraja ruskog dela kose, prema granici sa Litvanijom. A tamo sam imao jedan sasvim drugi cilj. Bunker na dini Znao sam da se na jednoj od dina nalazi stari nemački vojni objekat/bunker sa pogledom prema moru i plaži. Na fotografijama me je čitava scena podsećala na nemačka utvrđenja sa Atlantika kakva se vide u ratnim filmovima poput Spašavanja redova Rajana. Imao sam veliku želju da se popnem do njega i pogledam Baltičko more iz te perspektive. Dolazim do prilaza – šuma, put, rampa i tabla. Na tabli velikim slovima: ВНИМАНИЕ! Odnosno – PAŽNJA! Koliko sam uspeo da razumem ostatak teksta, pristup je bio predviđen sa vodičem, u okviru organizovane odnosno grupne posete. Gledam oko sebe. Šuma. Rampa. Tabla. Nikoga nema. A bunker gore. Želja je ipak bila jača od razuma. Ostavljam motor i prelazim preko rampe. Krećem uzbrdo prema bunkeru, ubeđujući sebe da samo idem da pogledam i da se vratim. Napravio sam deo puta kada odjednom – PIIIIIIIII! Negde među drvećem uključuje se alarm. I to ne nekakav diskretan zvuk, nego ozbiljno pištanje koje vrlo jasno poručuje da neko zna da se tu nalaziš. U tom trenutku je moja istorijska ekspedicija završena. Uhvatim šturu. Nazad nizbrdo, na motor, palim Triumph i odlazim. Bunker će ipak morati da sačeka neku organizovanu ekskurziju. Motocikli uvek pronađu bajkere Vraćam se nekih dva-tri kilometra nazad i nailazim na mnogo življe mesto. Veliki parking, autobusi, automobili, dosta turista, prodavnice, restorani i razni turistički objekti. I onda mi pogled privuče jedna tabla: Muzej. Parkiram Triumph i krenem da vidim kakav se to muzej nalazi usred nacionalnog parka. Ulazim unutra i – gle čuda. Usred Kuršske kose nalazim kolekciju starih sovjetskih i istočnoevropskih motocikala. Od svih stvari koje sam očekivao da pronađem tog dana, ovo sigurno nije bila jedna od njih. Stari sovjetski bokseri, motocikli iz vremena SSSR-a, policijske odnosno milicijske verzije, češkoslovačke Jave, razni drugi primerci, a uz njih neverovatna kolekcija od preko hiljadu minijaturnih modela motocikala. Mogao sam da prođem pored tog mesta a da uopšte ne znam šta se unutra nalazi. I tu mi se ponovo potvrdilo nešto što mi se više puta dešavalo tokom ovog putovanja: Motocikli nekako uvek pronađu bajkere. Naravno, ovakvo mesto nije moglo da prođe bez fotografija. Telefon u ruke, nekoliko slika, video-snimci kolekcije, detalji starih motora, minijature… Planirana kratka pauza pretvorila se u ozbiljno razgledanje. Na vrhu dine Posle muzeja nastavljam prema jednoj od velikih dina. Do vrha vodi uređena drvena staza sa ogradom, a što se više penješ, pejzaž postaje sve otvoreniji. Na vrhu – nagrada. Fenomenalan pogled na Baltičko more, dine i čitavu Kuršsku kosu. Posle celog dana provedenog na motoru kroz šumu, pokušaja osvajanja bunkera, alarma i potpuno slučajnog pronalaska moto-muzeja, stajati na vrhu dine i gledati Baltik bio je jedan od onih trenutaka zbog kojih se ovakva putovanja i prave. Riba, škampi i točeni kvas A posle svega toga – glad. U blizini nalazim neku vrstu ribljeg fast-food restorana i naručujem porciju ribica za koje sam prvo pomislio da su nešto poput naših girica. Međutim, nisu bile baš girice. Bile su nešto duže, mesnatije i mnogo sočnije, a uz njih sam uzeo i škampe, koji su bili još bolji. Sve to, naravno, treba nečim zaliti. Umesto piva – točeni kvas. I to bukvalno kvas koji se iz točilice sipa direktno u flašu. Riba, škampi i hladan kvas na Baltičkom moru – sasvim pristojan ručak za jedan dan na motoru. Lisica za kraj Posle toga ponovo sedam na Triumph i krećem nazad prema Zelenogradsku, odnosno Malinovki, gde sam bio smešten. Od mog smeštaja do tog dela Kuršske kose bilo je otprilike 50 kilometara u jednom pravcu, tako da sam i tog dana imao sasvim dovoljno vožnje. A Kuršska kosa mi je za kraj ostavila još jedan mali prizor. Pored puta – lisica. Stoji sasvim mirno uz ivicu šume i posmatra saobraćaj kao da nešto čeka. Posle nekog vremena provedenog u parku postane jasno da je divljač ovde mnogo bliža putu i ljudima nego što smo navikli. Nastavljam prema Malinovki dok dan polako prolazi. Krenuo sam tog jutra da vidim Kuršsku kosu i nemački bunker, a vratio se sa pričom o alarmu u šumi, slučajno pronađenom muzeju sovjetskih motocikala, hiljadama minijaturnih modela, Baltičkom moru, dinama, ribi, kvasu i lisici pored puta. Bunker nisam video. Ali sam zato pronašao nešto što kao motociklista nisam ni znao da tražim. Dan 4: Malinovka → Zelenogradsk → Kuršska kosa → prema litvanskoj granici → Malinovka | ~100 km

Početak avgusta, Stelvio je tada voziti po toj guzvi katastrofa, a Kapadokia u ovo doba pretopla, rešio sam da putujem na sever i nisam se pokajao. Klima idealna za vozače čim se uđe u Poljsku, a more je bilo predivno.

Dan 3 – Prvi pravi dan u Zelenogradsku Posle prethodna dva dana i ozbiljne kilometraže, treći dan je konačno bio namenjen odmoru. Bez alarma u cik zore, bez pakovanja motora, granica, autoputeva i jurnjave za sledećim odredištem. Triumph je mogao da odmara, a ja sam prvi put od polaska imao ceo dan bez plana da napravim nekoliko stotina kilometara. Jutro je počelo doručkom koji je bio uključen u cenu smeštaja. Petrovna mi je spremila nešto što je najviše ličilo na naš sutlijaš, samo što je ukus istovremeno bio i slan i sladak. Pokušavao sam da joj objasnim da pitam imaju li cimet, ali moj ruski tog jutra očigledno još nije bio na potrebnom nivou i od cimeta nije bilo ništa. Uz to je poslužila i nešto što bih najlakše opisao kao domaću „picu-hlebaru“ – jednostavno, domaćinski i sasvim dovoljno da čovek napuni baterije posle prethodna dva dana. Nakon doručka pravac plaža, koja je od mog smeštaja bila udaljena svega 300–400 metara. Prvi susret sa baltičkom obalom Zelenogradska ostavio je neverovatan utisak. Ogromna, široka peščana plaža koja se pruža praktično unedogled. Kada pogledaš levo ili desno, imaš osećaj da joj nema kraja. Potpuno drugačiji prizor od obale na koju smo navikli na Jadranu. Temperatura je tog dana bila oko 22–23°C. Pomalo prohladno za avgust i kupanje – nešto poput onih dana u Crnoj Gori kada usred leta naiđe hladna morska struja i odjednom voda više nije baš toliko privlačna. Baltičko more svakako nije Jadran, ali je sunce, uprkos relativno niskoj temperaturi vazduha, pržilo poprilično jako. Uzeo sam ležaljku i suncobran, što me je koštalo oko 1.000 rubalja, i narednih nekoliko sati proveo praktično ne radeći ništa. Malo kupanja, malo sunčanja i konačno odmor posle puta od Srbije do Baltika. Tek tada sam zapravo imao vremena da shvatim gde sam stigao. Planiranje narednih dana Posle nekoliko sati na plaži vratio sam se u smeštaj. Ostatak dana odlučio sam da iskoristim za ono što sam, izgleda, ponovo trebalo da uradim još kod kuće – detaljno planiranje ruta i sređivanje mapa. Ispred mene je bilo još sedam-osam dana za obilazak Kalinjingradske oblasti i tek tada sam počeo ozbiljnije da istražujem šta sve želim da vidim. Prvo što mi je odmah zapalo za oko bila je Kuršska kosa – uski pojas kopna koji se kilometrima pruža između Baltičkog mora i Kuršskog zaliva. Nacionalni park, dine, šume, dugačke peščane plaže i ostaci nemačke vojne infrastrukture bili su dovoljan razlog da ga odmah stavim visoko na listu. Posebno su mi bili zanimljivi stari nemački bunkeri uz obalu. Fotografije betonskih vojnih objekata iznad ogromnih peščanih plaža odmah su me asocirale na prizore sa atlantske obale i nemačka utvrđenja iz Drugog svetskog rata. Kalinjingrad je, s druge strane, nudio potpuno drugačiju priču. Na spisku se našao Muzej svetskog okeana sa pravom podmornicom, brodovima i ogromnim sovjetskim brodom za praćenje i komunikaciju sa svemirskim programom. Zatim muzeji, ostaci nemačkog Kenigsberga, bunkeri iz Drugog svetskog rata i velika katedrala na Kantovom ostrvu. Tu je, naravno, i Emanuel Kant. Iako Nemac i čovek koji je živeo u tadašnjem Kenigsbergu mnogo pre nego što je grad postao sovjetski, a zatim ruski Kalinjingrad, njegovo nasleđe je i danas jedan od simbola grada. Univerzitet nosi njegovo ime, a njegov grob nalazi se uz katedralu. Na listu sam dodao i deo grada uz reku sa restoranima i rekonstruisanom arhitekturom, nemački bunker u samom Kalinjingradu, muzeje i još dosta mesta koja sam tek počinjao da otkrivam. Van Kalinjingrada čekao me je Svetlogorsk, još jedan grad na baltičkoj obali sa jakim nemačkim nasleđem. A onda sam shvatio da čak ni Zelenogradsk, u kojem sam smešten, nije samo mesto za plažu. Muzej mačaka, muzej lutaka, muzej anđela, veliki panoramski točak sa kojeg se vidi grad i Baltičko more, stare kuće i arhitektura nekadašnjeg nemačkog Cranza – odjednom sam imao mnogo više stvari na spisku nego dana na raspolaganju. Grad sa dva identiteta Upravo je nemačka arhitektura bila jedna od stvari koje su mi od prvog dolaska u Zelenogradsk najviše privlačile pažnju. Današnji Zelenogradsk je pre 1945. bio nemački Cranz, dok je Kalinjingrad bio Kenigsberg, jedan od najvažnijih gradova Istočne Pruske. Završetak Drugog svetskog rata potpuno je promenio sudbinu čitavog ovog prostora. Crvena armija zauzela je Kenigsberg u aprilu 1945. nakon teških borbi, a severni deo Istočne Pruske posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Nemačko stanovništvo je u narednim godinama uglavnom otišlo ili bilo proterano, grad je naseljen stanovništvom iz različitih delova Sovjetskog Saveza, a Kenigsberg je 1946. dobio novo ime – Kalinjingrad. Postoje brojne priče o tome koliko je odlazak nemačkog stanovništva pred napredovanjem Crvene armije bio nagao – o napuštenim kućama i svakodnevnim stvarima ostavljenim iza ljudi koji su bežali pred frontom. Takve priče dodatno pojačavaju neobičan osećaj kada danas prolaziš ulicama i između sovjetskih zgrada ugledaš staru nemačku vilu koja je tu stajala mnogo pre nego što je iko taj grad nazivao Kalinjingradom. Upravo taj spoj mi je postajao sve zanimljiviji: nemačka Istočna Pruska, sovjetsko nasleđe i današnja Rusija na jednom relativno malom prostoru. Treći dan zato nije doneo mnogo kilometara na motoru, ali je poslužio nečemu što mi je posle prva dva dana bilo mnogo potrebnije – odmoru i pravljenju plana. Nekoliko sati na ogromnoj baltičkoj plaži, Petrovnin neobični slatko-slani „sutlijaš“, pokušaj pronalaska cimeta i popodne provedeno nad mapama. Triumph je tog dana uglavnom odmarao. Ali za naredne dane lista je već bila puna. Kuršska kosa, Kalinjingrad, nemački bunkeri, podmornica, brodovi, Kant, Svetlogorsk, muzeji i sve ono na šta ću tek slučajno naleteti usput. Pravo istraživanje Kalinjingradske oblasti tek je počinjalo. Dan 3: Zelenogradsk | Plaža, Baltičko more i planiranje narednih ruta | 22–23°C

Početak avgusta, Stelvio je tada voziti po toj guzvi katastrofa, a Kapadokia u ovo doba pretopla, rešio sam da putujem na sever i nisam se pokajao. Klima idealna za vozače čim se uđe u Poljsku, a more je bilo predivno.

Dan 2 – Bravantice → Gdanjsk → ruska granica → Kalinjingrad → Zelenogradsk Drugi dan počeo je mnogo pre izlaska sunca. Ustao sam rano, napolju je još bio mrak, spremio i natovario Triumpha i krenuo iz Bravantica prema severu. Ispred mene je bila Poljska, Gdanjsk, ruska granica i, ako sve prođe kako treba, konačno Kalinjingradska oblast. Za razliku od prethodnog dana, kada sam se borio sa temperaturama do 38 stepeni, ovog jutra sve je bilo mirnije. Prazniji putevi, rano jutro i onaj dobar osećaj kada znaš da se svakim kilometrom približavaš delu putovanja zbog kojeg si praktično i krenuo. Negde pred Gdanjskom stajem na benzinskoj pumpi i tamo srećem par na Ducati DesertX-u — inače jednom od mojih omiljenih motocikala. Naravno da je pao kratak razgovor o motorima i putovanju, a zatim svako nastavlja svojim putem. Nisam ni slutio da će mi ubrzo posle toga jedna moja greška prilično zakomplikovati ostatak dana. Gdanjsk – i kraj navigacije Negde oko Gdanjska shvatam da sam napravio početničku grešku: nisam ažurirao offline mape. Kako sam se približavao ruskoj granici, ostao sam bez mobilnog interneta, a zajedno sa njim praktično i bez navigacije. Od tog trenutka telefon mi više nije bio od velike koristi. Preostalo je ono staromodno rešenje – čitati putokaze. Danas zvuči banalno, ali kada si hiljadama kilometara od kuće, ideš prema ruskoj granici, ne govoriš jezik i znaš da ćeš uskoro potpuno ostati bez interneta, navigacija odjednom postane mnogo važnija nego što čovek misli. Pre granice sam imao još jednu brigu – gorivo. U medijima sam pre puta čitao dosta priča o nestašicama benzina u Rusiji, pa nisam želeo da rizikujem. Zato sam u jednom poljskom mestu pred Mamonovom napunio rezervoar do vrha. Usput sam prošao i pored velike poljske kasarne, pune vojske i oklopnih vozila, među kojima su se mogli videti i tenkovi. U kombinaciji sa činjenicom da ideš prema ruskoj granici, prizor te vrlo brzo podseti da ovo ipak nije sasvim obična turistička ruta kroz Evropu. Mamonovo II – promena plana Prvobitno sam planirao da u Rusiju uđem preko prelaza Grzechotki–Mamonovo II. Međutim, kada sam stigao, saznao sam da se čeka više od šest sati. Razgovarao sam sa nekim Rusima koji su mi savetovali da ne gubim vreme, već da pokušam preko Bezledy–Bagrationovska, gde je, po njihovom iskustvu, manja gužva i gde se motociklom prolazi znatno brže. Odlučujem da ih poslušam. Tu se pojavljuje mali problem: da bih promenio pravac, morao sam ponovo da se vratim pored poljske službenice. Njoj se očigledno nije dopalo što se vraćam putem kojim sam došao i počela je da negoduje. Ja sam se, najjednostavnije rečeno, napravio da ne razumem baš najbolje šta je problem i da nisam znao da to ne bi trebalo tako da se radi. Prošlo je. Okrećem Triumph i krećem prema alternativnom prelazu. Bezledy–Bagrationovsk – kao da je vreme stalo Dolazak na Bezledy–Bagrationovsk bio je trenutak kada sam prvi put zaista imao osećaj da napuštam svet kroz koji sam do tada putovao. Na poljskoj strani detaljno su mi pregledali prtljag. Isto me je čekalo i kod Rusa. Ali najveći utisak nije ostavila sama kontrola, već izgled ruskog graničnog prelaza i atmosfera na njemu. Imao sam osećaj kao da je vreme negde stalo. Objekti, ogromne metalne kapije, bodljikava žica, način na koji sve izgleda, pa čak i uniforme pojedinih službenika – sve me je vizuelno podsećalo na nešto što bih očekivao da vidim na starim snimcima iz sovjetskog perioda. Za motor sam morao da popunim putničku carinsku deklaraciju za privremeni uvoz vozila. Formular je bio na ruskom, a carinici su u prvi mah čak očekivali da sam ga unapred skinuo sa interneta, odštampao i već popunio. Naravno, nisam. Dok sedim i pokušavam da završim papirologiju, pored mene stoji jedan stariji ruski vojnik, rekao bih po godinama i držanju neki narednički tip, a pored njega službeni pas. Ne znam ko je od njih dvojice izgledao manje zainteresovano za činjenicu da se nalazi tu. Vojnik je gledao negde u daljinu kao da odbrojava minute do kraja smene, a pas je imao izraz kao da bi najradije dao otkaz zajedno sa njim. Nisam mogao da odlučim kome je više dosta svega – njemu ili psu. Kada sam konačno završio deklaraciju, pregled i ostalu proceduru, došao je trenutak ulaska. I tada scena koju ću verovatno zauvek pamtiti. Jedna starija službenica u uniformi prilazi ogromnoj gvozdenoj kapiji sa bodljikavom žicom na vrhu. Sa nje skida veliki katanac i debeo lanac, otključava je i počinje ručno da je otvara. Prizor kao iz nekog starog filma o Sovjetskom Savezu. Dok prolazim motorom, ona mi kaže: „До свидания.“ Odgovaram isto: „До свидания.“ Kapija iza mene ostaje, a ja sam konačno – u Rusiji. Kompletna procedura na Bagrationovsku trajala mi je oko sat i po, što je u poređenju sa šest i više sati koliko bih čekao na Mamonovu bila odlična odluka. OSAGO – bar na papiru Odmah nakon granice počinjem da primećujem male objekte pored puta sa natpisima ОСАГО – mesta na kojima bi trebalo da može da se kupi rusko osiguranje za vozilo. Problem je bio što su objekti izgledali kao da osiguranje nisu prodali godinama. Zarasli u travu i korov, zapušteni i zatvoreni. Nijedan koji sam video nije radio. OSAGO na kraju nisam ni kupio. Na samoj granici mi ga niko nije tražio kao uslov za ulazak u zemlju. To, naravno, ne znači da osiguranje nije potrebno za vožnju niti bih nekome savetovao da ga nema – samo prenosim šta se meni dogodilo. Prva ruska pumpa Kilometar ili dva nakon granice nailazim na benzinsku pumpu. I – ima benzina. Posle svega što sam čitao pre puta o nestašicama goriva, gotovo sam se iznenadio što pumpa normalno radi. Još veće iznenađenje bila je cena – gorivo je bilo oko 70 rubalja po litru, višestruko jeftinije nego ono koje sam neposredno pre granice sipao u Poljskoj. Ali sama pumpa bila je priča za sebe. Prvi utisak: benzinska pumpa iz filma „Pogrešno skretanje“. Samo što iza pulta nije sedeo onaj štrokavi deda iz filma, nego jedna starija gospođa. A meni je u tom trenutku benzin bio najmanji problem. Trebao mi je internet. Pitam gospođu da li imaju Wi-Fi. Nemaju. I baš tada na pumpu dolazi nešto što je scenu učinilo kompletnom – stari UAZ kombi, poput onog iz Maše i Medveda, samo u stanju u kojem bi ozbiljno obradovao nekog limara. Iz njega izlazi mlađi Rus u radnom kombinezonu, kapa na glavi, nekoliko zuba manje i, po mom utisku, pomalo pripit. Pitam njega može li možda da mi pusti internet sa telefona, samo toliko da učitam mapu. Kaže: Nema internet. Gledajući celu situaciju, nisam bio potpuno siguran ni da ima pametni telefon. Dakle, stojim negde odmah iza ruske granice, bez navigacije, bez interneta, na pumpi koja izgleda kao filmska lokacija, pored mene UAZ i čovek koji mi nikako ne može pomoći. Ostaje samo jedno rešenje: Kreni putem, pa gde izađeš. Put za – negde Nastavljam kroz prvo selo. Put – kaldrma, rupe, zakrpe i još rupa. U tom trenutku sam bio veoma zahvalan što sam do Rusije došao ADV motociklom. Triumph je takvu podlogu progutao bez mnogo drame. Nastavljam napamet. Nema Google Mapsa. Nema online navigacije. Samo put i nada da idem makar približno u dobrom smeru. Posle nekog vremena dolazim do raskrsnice. I onda ugledam tablu: КАЛИНИНГРАД Mislim da se dugo nisam toliko obradovao jednom putokazu. Hvala Bogu – ipak idem gde treba. Prvi susret sa Kalinjingradom Kako sam se približavao Kalinjingradu, pejzaž je počeo da se menja. Ona prva slika zapuštenih sela i graničnog područja polako je nestajala. Na jednom semaforu pored mene staje Rus na Royal Enfieldu, klasičnom retro naked motociklu. Pogleda moje tablice. „Serbia?“ Kada sam mu potvrdio da sam došao motorom iz Srbije, videlo se da je iskreno iznenađen. Zatim gleda šta vozim. Triumph. Kaže mi da mu je želja da jednog dana kupi Triumpha – pretpostavljam neki model u njegovom retro fazonu, poput Bonnevillea. A onda još jedno iznenađenje: čovek tečno govori engleski. Posle granice i prvih sela, gde sam već počeo da se mirim sa tim da će mi ruke i moj „savršeni ruski“ biti glavno sredstvo komunikacije, nisam očekivao da ću na prvom semaforu u Kalinjingradu voditi normalan razgovor na engleskom sa drugim motociklistom. Devojka iz cvećare i spas u poslednjem trenutku Ali navigaciju i dalje nisam imao. Kako sam prilazio centru Kalinjingrada, ugledam benzinsku pumpu, parking i pored njih cvećaru. Stanem ispred i na telefonu primetim Wi-Fi mrežu koja nosi naziv te cvećare. To je to. Ulazim unutra. Za pultom radi jedna vrlo ljubazna mlada devojka. Na svom „savršenom ruskom“ pitam je može li da mi kaže šifru za Wi-Fi. Kaže: „Nemamo Wi-Fi.“ Pokazujem joj telefon. „Ali postoji mreža sa imenom vaše cvećare.“ Ona pogleda i kaže da stvarno ne zna šifru. Već sam pomislio da se nastavlja moja ruska avantura bez navigacije, kada mi ona sama predlaže rešenje – pustiće mi hotspot sa svog telefona. Konačno internet. Povezujem telefon, učitavam mape i unosim svoje pravo odredište – Zelenogradsk, još pedesetak kilometara dalje. Tek tada sam mogao malo da odahnem. Vožnja kroz Kalinjingrad Sam saobraćaj kroz Kalinjingrad bio mi je prilično neobičan. Moj prvi utisak bio je da se dobar deo vožnje zasniva na tome da svako svakome pomalo oduzima prvenstvo – i svi kao da su se pomirili sa tim sistemom. Ali postoji zanimljiv kontrast: ograničenja brzine uglavnom se poštuju. Posebno mi je trebalo malo vremena da se naviknem na semafore. Na većim raskrsnicama, kada skrećete, nije dovoljno samo da vidite glavno zeleno svetlo i krenete. Postoji dodatna zelena strelica/sekcija za skretanje i treba sačekati da ona dozvoli manevar. Nije svuda organizovano kao na velikim beogradskim raskrsnicama sa zasebnim kompletnim semaforom za određeni smer, pa prvih nekoliko raskrsnica traži malo više pažnje. Kalinjingrad je grad od oko pola miliona stanovnika i saobraćaj je bio prilično gust, ali kada sam konačno izašao iz grada i uhvatio put prema Zelenogradsku, usledilo je novo iznenađenje. Najbolji putevi na dotadašnjem putovanju Izlazim na autoput prema Zelenogradsku i očekujem otprilike ono što sam video neposredno posle granice. Umesto toga – odličan put. Zapravo, moj utisak je bio da su to bili najbolji putevi na koje sam naišao tokom dotadašnjeg dela putovanja. Ograničenje oko 110 km/h, većina vozača ga se drži, asfalt odličan i posle celog dana lutanja konačno možeš samo da voziš. Već je počelo da se smrkava. Što sam se više približavao Kalinjingradu, Zelenogradsku i Baltičkom moru, sve više sam primećivao još jednu stvar: slika Rusije koju sam video neposredno iza granice potpuno se menjala. Prva sela, zapušteni objekti i stari putevi ostavljali su jedan utisak. A onda, približavanjem obali, sve je izgledalo sređenije, novije i bogatije. Na pojedinim mestima čak bogatije nego delovi zemalja kroz koje sam prethodna dva dana prolazio. Zelenogradsk – kao da sam ponovo prešao granicu Kada sam konačno ušao u Zelenogradsk, doživeo sam možda najveći vizuelni kontrast tog dana. Posle granice, UAZ-a, kaldrme, zaraslih OSAGO kućica i sela kroz koja sam prošao, odjednom arhitektura zbog nemačkog/pruskog nasleđa ostavlja utisak kao da sam ušao u neki nemački baltički gradić, a ne u mesto koje se nalazi u Rusiji. Stižem do smeštaja na periferiji grada. Dočekuje me starija gospođa, domaćica, koja mi kaže da je oslovljavam sa Petrovna. Veoma ljubazna žena, a u njenom govoru sam povremeno primećivao i reči koje su mi zvučale ukrajinski. Objekat je imao oko osam apartmana, veliko dvorište sa dosta prostora za parkiranje, nekoliko letnjikovaca, pa čak i rusku saunu. Triumph konačno parkiram u dvorištu. Skidam Rhinowalk torbe, koje imaju sistem kačenja veoma sličan Lone Rideru, unosim stvari u apartman i posle čitavog dana konačno skidam moto-opremu. Smeštaj me je koštao približno 300 evra za osam noći, odnosno manje od 40 evra po noći. Bio sam na periferiji Zelenogradska, ali mi je plaža bila svega 300–400 metara udaljena. U samom centru grada smeštaj je znatno skuplji. U zavisnosti od lokacije i kvaliteta apartmana, ono što sam gledao išlo je otprilike od 70 pa čak do 200 evra za noć. A pošto se peščana plaža proteže praktično duž čitavog tog dela obale, meni nije predstavljalo nikakav problem što nisam smešten u centru. Ruski „Garavi sokak“ za kraj dana Raspakujem stvari, istuširam se i konačno legnem. Palim televizor. Na jednom kanalu idu muzički spotovi. I onda na ekranu – čovek sa brčićima i slamnatim šeširom, peva neku rusku pesmu. Gledam ga nekoliko sekundi i pomislim: Pa ovo je ruski Garavi sokak. Posle ranog polaska iz Češke, Poljske, izgubljene navigacije, dve ruske granice odnosno dva pokušaja prelaska, sovjetske kapije, nezainteresovanog vojnika i još nezainteresovanijeg psa, UAZ-a sa pumpe, kaldrme, slučajnog putokaza za Kalinjingrad, Royal Enfielda na semaforu i devojke iz cvećare koja mi je praktično spasila navigaciju – ruski Garavi sokak bio je sasvim prikladan završetak dana. Motor je bio bezbedno parkiran, stvari raspakovane, Baltičko more nekoliko minuta peške od mene, a ispred mene više dana bez potrebe da jurim stotine kilometara prema sledećem smeštaju. Stigao sam u Zelenogradsk. Sutradan je konačno moglo da počne pravo upoznavanje sa Kalinjingradskom oblašću. Dan 2: Bravantice → Poljska → Gdanjsk → Mamonovo II → Bezledy/Bagrationovsk → Kalinjingrad → Zelenogradsk | Češka → Poljska → Rusija

Dan 1 – Beograd → Horgoš → Mađarska → Slovačka → Bravantice, Češka Posle dosta planiranja, proveravanja ruta, granica, dokumentacije i svega što danas prati jedno putovanje motorom prema Rusiji, konačno je došao i dan polaska. Motor natovaren, koferi puni, oprema na meni i pravac sever. Krajnji cilj bio je još veoma daleko, ali za prvi dan plan je već bio ozbiljan – stići do Bravantica u Češkoj, gde sam imao rezervisano prvo noćenje. Prvu ozbiljniju pauzu napravio sam još u Srbiji, pred Horgošem. Gorivo, malo razgibavanja i poslednja provera motora i prtljaga pre izlaska iz zemlje. Tu sam sreo i dva para motociklista, dva muško-ženska para, takođe natovarena za put. Njihov plan bio je mnogo opušteniji – Slovačka, Češka, Austrija, pa dalje gde ih put nanese. Kada su me pitali gde sam se ja uputio i čuli „Kalinjingrad, sam“, reakcija je bila otprilike ona koju sam kasnije dobijao još mnogo puta na ovom putovanju. Bili su prilično zapanjeni odlukom da se u trenutnoj situaciji sam motorom zaputim toliko daleko, sve do Rusije. Malo bajkerskog razgovora pred granicom, svako na svoju stranu i put se nastavlja. Horgoš i ulazak u Mađarsku Na Horgošu sam prošao prilično dobro, a za motocikliste postoji jedna veoma korisna stvar koju vredi znati. Motorom je dozvoljeno proći pored kolone vozila i doći do početka reda kod pasoške kontrole. Tako je bilo i na srpskoj i na mađarskoj strani. Dođe se motorom do prvog vozila, stane sa strane kod kućice, siđe sa motocikla i dokumenta se predaju peške. Nema potrebe da na motoru stojite kilometrima u koloni zajedno sa automobilima. To na velikoj vrućini i u punoj moto-opremi pravi ogromnu razliku. Mađarski graničari bili su veoma korektni i nije bilo nepotrebnog komplikovanja. Taj utisak mi je ostao do kraja puta – uz Litvance, Mađari su bili među najljubaznijim graničarima na koje sam naišao. Odmah po ulasku u Mađarsku treba voditi računa i o vinjeti za autoput. Za motocikl mi je vinjeta koštala oko 12 evra i praktično je obavezna stvar ako se nastavlja mađarskim autoputevima, što je na ovakvoj tranzitnoj turi najlogičnija opcija. Mađarska – vrućina, šleperi i radovi Očekivao sam da će Mađarska biti jedan od jednostavnijih i dosadnijih tranzitnih delova prvog dana – sedneš na autoput i samo nižeš kilometre. U praksi je bilo potpuno drugačije. Gotovo kroz čitavu Mađarsku autoputevi su bili prepuni šlepera. Hiljade i hiljade kamiona, praktično nepregledna kolona u desnoj traci kojoj se ne vidi kraj. Prođeš desetine kilometara, a prizor ostaje isti – šleper za šleperom. Na to su se nadovezali i brojni radovi na putu. Na više mesta saobraćaj je preusmeravan i sužavan na jednu traku, što je pravilo dodatne gužve i usporavanja. Za nekoga ko tog dana planira preko 850 kilometara, svako takvo usporavanje počinje da se oseća. A najveći protivnik prvog dana ipak nije bila gužva, već vrućina. Displej na motoru mi je sve do Češke pokazivao temperaturu koja je išla i do 38°C. Kada se na to dodaju moto-jakna, pantalone, čizme, rukavice i kaciga, nekoliko stotina kilometara počinje ozbiljno da iscrpljuje. Vetar na motoru daje lažan osećaj da se telo hladi, a zapravo posle nekoliko sati tek shvatiš koliko si tečnosti izgubio. Posle Mađarske nastavio sam preko Slovačke prema Češkoj. Kilometri su se nizali, ali kako je dan odmicao, umor i dehidracija su postajali sve primetniji. Prvo češko pivo – ali bezalkoholno Kada sam već ušao u Češku, prolazeći kroz jedno manje selo, u samom centru ugledao sam pivnicu. U tom trenutku već poprilično dehidriran od vrućine i celodnevne vožnje, nisam mnogo razmišljao. Skrenuo sam, parkirao motor i seo da napravim pauzu. Biti u Češkoj, a ne probati češko pivo, nekako nije dolazilo u obzir. Međutim, pošto me je čekao nastavak vožnje, alkohol naravno nije bio opcija, pa sam naručio bezalkoholno pivo. Prvo je praktično nestalo odmah, pa je ubrzo stiglo i drugo. Moram priznati da sam se iznenadio – bilo je toliko dobro i pitko da mi je u tom trenutku prijalo više nego mnoga naša prava točena piva. A prijatno iznenađenje bila je i cena: dva piva nešto više od tri evra. Posle dva hladna piva, malo odmora i preko potrebnog rashlađivanja, ponovo na motor. Pravo upoznavanje sa češkim pivom ipak je moralo da sačeka trenutak kada motor bude definitivno parkiran za taj dan. Bravantice – moto bar, bajkerski gulaš i konačno pravo pivo Pred kraj dana, nakon više od 850 kilometara vožnje, konačno stižem u Bravantice. Za prvo noćenje izabrao sam mesto koje se savršeno uklopilo u karakter cele ture – moto bar sa smeštajem. Posle gotovo celog dana na temperaturama koje su išle do 38°C, gužvi, šlepera, radova na putevima i više od 850 kilometara u moto-opremi, trenutak kada sam parkirao motor i skinuo kacigu bio je možda najbolji deo dana. I smeštaj me je prijatno iznenadio. Za oko 40 evra dobio sam apartman sa dva kreveta, što mi je za takvo mesto i uslove bilo sasvim korektno. Motor je parkiran. Ključ sklonjen. Za taj dan više nema vožnje. A to je značilo da konačno može i pravo češko pivo. Za večeru sam naručio specijalitet kuće – bajkerski gulaš, a uz njega prvu kriglu točenog. Jedna je povukla drugu, druga treću, i posle tri krigle češkog točenog piva postalo mi je potpuno jasno zašto Česi toliko drže do njega. Posle više od 850 kilometara, celodnevne vrućine i naporne vožnje, uz dobar gulaš i motor parkiran ispred, teško da je moglo bolje da legne. Bajkerski gulaš i tri točena piva izašli su me ukupno oko 20 evra. Kada se tome doda približno 40 evra za apartman sa dva kreveta, za oko 60 evra imao sam smeštaj, ozbiljnu večeru i tri piva. Za prvo noćenje na ovakvom putovanju – više nego korektno. Tako se završio prvi dan. Više od 850 kilometara, temperatura do 38°C, nepregledne kolone šlepera kroz Mađarsku, radovi na autoputu, četiri države i praktično ceo dan u moto-opremi. Bio sam umoran, ali Triumph je radio bez problema, granicu sam prošao lako i prvi veliki deo puta bio je iza mene. Ono što je do tog jutra bilo samo planiranje, gledanje mapa i računanje kilometara sada je konačno postalo stvarnost. Sutradan je sledio nastavak prema severu – Poljska, Gdanjsk i Baltičko more. A Rusija je bila sve bliže. Dan 1: Beograd → Mađarska → Slovačka → Bravantice | 850+ km | do 38°C

U prilogu ostavljam fotografije carinske deklaracije za privremeni uvoz motocikla, da oni koji planiraju isti put mogu unapred da vide kako formular izgleda. Zanimljivo je da su na ruskoj carini, kada sam stigao, u prvi mah očekivali da sam obrazac već preuzeo sa interneta, odštampao i popunio unapred. Ja to nisam znao, pa sam ga dobio i popunjavao na samom prelazu, što mi je oduzelo dobar deo vremena. Zbog toga bih preporučio svakome ko ide svojim motorom da pre puta proveri aktuelnu verziju obrasca i, ukoliko je moguće, preuzme ga i popuni unapred, jer tako može značajno da ubrza proceduru na granici.

Zašto sam se iz Rusije vraćao preko Litvanije, a ne preko Poljske Pre puta sam se oko prelaska granice raspitivao i direktno kod Ambasade Republike Srbije u Varšavi, jer mi je bilo važno da znam kakva je trenutna situacija za državljane Srbije koji putuju u Kalinjingradsku oblast. Iz ambasade su mi odgovorili da, što se tiče izlaska iz Poljske i ulaska u Rusiju sa srpskim pasošem, ne bi trebalo da bude problema. Međutim, upozorili su me da situacija može biti drugačija prilikom povratka iz Rusije direktno u Poljsku. Prema informacijama koje sam dobio od naše ambasade, državljanin Srbije u tom slučaju može imati problema prilikom pokušaja ulaska u Poljsku. Rečeno mi je da, ukoliko planiram da se iz Kalinjingradske oblasti vraćam direktno preko Poljske, nekoliko dana pre povratka kontaktiram Ambasadu Srbije u Varšavi i javim im preko kog graničnog prelaza planiram da uđem u Poljsku. Ambasada tada može da pošalje dopis tom graničnom prelazu kojim objašnjava situaciju i, kako su mi rekli, uz takav dopis putnike uglavnom propuste. Međutim, veoma bitna stvar koju su mi takođe naglasili jeste da ni taj dopis ambasade nije garancija da će poljska granična policija dozvoliti ulazak. Konačna odluka je i dalje na poljskim graničnim organima. Upravo zbog te neizvesnosti nisam želeo da rizikujem da se posle celog puta pojavim na rusko-poljskoj granici i eventualno budem vraćen. Zato sam povratnu rutu napravio preko Litvanije. Iz Kalinjingradske oblasti izašao sam preko prelaza Černiševskoje–Kybartai, a to se u mom slučaju pokazalo kao odlična odluka. Na ruskoj strani su mi tražili da otvorim prtljag. Radile su uglavnom mlađe graničarke, a jedan graničar je rukom površno proverio sadržaj torbi, bez detaljnog vađenja stvari. Tražili su mi i da otključam i podignem sedište motocikla, kako bi pogledali prostor ispod njega. Kontrola je bila znatno jednostavnija od one koju sam imao prilikom ulaska preko Poljske. Zanimljivo je da mi prilikom izlaska nisu uzeli primerak carinske deklaracije za privremeni uvoz motocikla koji sam dobio pri ulasku. Dokument je nakon završene procedure ostao kod mene. Na litvanskoj strani potpuno drugačija atmosfera. Graničari su bili izuzetno ljubazni i iznenađeni kada su videli srpske tablice i čuli da sam motorom došao iz Srbije do Kalinjingradske oblasti i da se sada vraćam nazad. Rekli su mi čak da se ne sećaju da je neko iz Srbije tuda prolazio motociklom. Litvanska granična policija je samo površno pogledala otvorene torbe, dok me je carina propustila bez pregleda prtljaga. Ljudi sa kojima sam imao kontakt govorili su i ruski, tako da je komunikacija bila jednostavna. Kompletan prelazak ruske i litvanske strane trajao je manje od sat vremena. Od svih graničara na koje sam do sada nailazio na putovanjima, Litvanci su mi, uz Mađare, ostavili možda najbolji utisak — veoma ljubazni, korektni i više zainteresovani za to odakle dolazim i kakav sam put napravio nego za bilo kakvo nepotrebno komplikovanje. Važna napomena: ovo oko mogućeg povratka direktno iz Rusije u Poljsku prenosim onako kako je meni lično objasnila Ambasada Srbije u Varšavi pred ovo putovanje. Propisi i praksa na spoljnim granicama EU mogu da se promene, pa bih svakome ko planira isti put preporučio da neposredno pred polazak ponovo kontaktira ambasadu i proveri trenutno stanje. Kompletan putopis ću napisati naknadno, čim sredim fotografije, snimke i utiske sa puta. U njemu ću detaljnije opisati celu rutu Beograd–Kalinjingrad–Zelenogradsk–Beograd, oko 5.200 km za 14 dana, put kroz države kroz koje sam prolazio, boravak u Zelenogradsku, vožnje po Kalinjingradskoj oblasti i Kuršskoj kosi, puteve, gorivo, smeštaj, cene, ljude i sve zanimljive situacije koje su se usput dešavale. Za sada sam želeo prvenstveno da ostavim sveže informacije o granicama i proceduri ulaska i izlaska iz Rusije, jer je upravo to meni bilo najteže da pronađem pre polaska i verujem da će koristiti svakome ko razmišlja o sličnoj turi.

Iz Poljske sam prvobitno krenuo na prelaz Grzechotki–Mamonovo II, preko kojeg sam planirao da uđem u Kalinjingradsku oblast. Međutim, kada sam stigao tamo, situacija nije izgledala obećavajuće. Čekanje je bilo preko šest sati. Tu sam pričao sa nekim Rusima koji su mi savetovali da ne čekam, nego da odem na drugi prelaz, Bezledy–Bagrationovsk. Rekli su mi da je tamo obično manja gužva i da se motorom dosta brže prolazi. Poslušao sam ih, okrenuo motor i otišao na Bagrationovsk. U mom slučaju pokazalo se kao odlična odluka — od dolaska na prelaz do završetka kompletne procedure i ulaska u Rusiju trebalo mi je oko sat i po vremena. Kontrola, međutim, nije bila površna. Na poljskoj strani su mi detaljno pregledali prtljag, a slično je bilo i kada sam došao do ruske kontrole. Otvarao sam torbe i prtljag na motoru, tako da je pametno spakovati stvari tako da možete relativno lako da dođete do svega. Na ruskoj strani sam morao da završim i carinsku proceduru za motor. Dobio sam da popunim putničku carinsku deklaraciju – „Пассажирская таможенная декларация“, koja se koristi za privremeni uvoz stranog vozila. Ruska carina za privremeno uvezena vozila za ličnu upotrebu zaista koristi ovu deklaraciju, tako da papir koji sam dobio nije nikakva posebnost Kalinjingrada već deo carinske procedure. U formular sam unosio svoje podatke i podatke o motoru — marku i model, registarsku oznaku, VIN, kubikažu i ostalo što se traži. Formular je na ruskom i upravo mi je njegovo popunjavanje uzelo dobar deo vremena. Kada je sve završeno, carina ga je overila i dobio sam svoj primerak. Taj papir treba dobro sačuvati, jer predstavlja dokumentaciju vezanu za privremeni uvoz vozila. Ruska carina navodi da se putnička carinska deklaracija koristi i za evidenciju privremenog uvoza. Što se komunikacije tiče, na ovom prelazu mi engleski nije mnogo pomogao. Sa ljudima sa kojima sam ja imao kontakt bilo je teško sporazumeti se na engleskom, a kada na to dodate formular na ruskom, procedura ide malo sporije. Ipak, uz malo strpljenja sve sam završio bez nekih većih problema. OSAGO nisam kupovao. Na granici mi ga niko nije tražio kao uslov da sa motorom uđem u Rusiju i normalno sam završio carinsku proceduru bez njega. To ipak ne bih shvatio kao preporuku da se vozi bez ruskog osiguranja niti kao tvrdnju da ono zakonski nije potrebno za vožnju. Ja samo prenosim šta se meni konkretno dogodilo na granici. Drugim rečima: nisam imao OSAGO i na ulasku mi ga nisu tražili. Tako je moj ulazak praktično izgledao ovako: Mamonovo II → čekanje 6+ sati → savet Rusa da probam drugi prelaz → okretanje i vožnja do Bezledy–Bagrationovska → detaljan pregled prtljaga sa poljske i ruske strane → popunjavanje carinske deklaracije za motor → ulazak u Rusiju. Ukupno na Bagrationovsku: oko sat i po vremena. Naravno, ovo je moje iskustvo tog konkretnog dana. Ne znači da će Bagrationovsk uvek biti brži niti da će kontrola svakome izgledati isto. Ali ako neko ide motorom, vredi znati da postoji alternativa Mamonovu i proveriti stanje na oba prelaza pre nego što se pomirite sa višesatnim čekanjem.

Kalinjingrad motorom 2026 – informacije sa puta Pošto trenutno nema mnogo svežih informacija iz prve ruke o odlasku motorom u Rusiju, odnosno Kalinjingradsku oblast, rešio sam da napišem svoje iskustvo dok mi je još sve sveže. Upravo sam se vratio sa puta Beograd – Kalinjingrad – Zelenogradsk – Beograd, oko 5.200 km za 14 dana. U Zelenogradsku sam proveo sedam dana, a motorom sam obilazio Kalinjingradsku oblast i Kuršsku kosu. S obzirom na trenutnu situaciju i rat u Ukrajini, dosta stvari koje se mogu pronaći na internetu je zastarelo, kontradiktorno ili jednostavno netačno. Pre puta sam i sam imao problem da dođem do pouzdanih informacija, naročito oko granice, dokumenata, osiguranja za motor, plaćanja i ulaska iz EU u Rusiju. Zato ovo ne pišem kao turistički vodič, već kao sveže iskustvo motocikliste koji je upravo prošao celu proceduru. U Rusiju sam ušao iz Poljske preko prelaza Bezledy–Bagrationovsk, a izašao prema Litvaniji. Napisaću šta su mi stvarno tražili na granici, koliko je trajao prelazak, koja dokumenta su bila potrebna, kako sam rešio osiguranje za motor, gorivo, novac i kartice, kakvi su putevi i policija, kao i kakva je situacija generalno za nekoga ko dolazi sa srpskim tablicama. Ako neko planira sličan put, slobodno pitajte. Gledaću da odgovorim na osnovu onoga što sam lično prošao, a tamo gde nešto nije sigurno ili se propisi mogu promeniti, naglasiću da se proveri pre polaska.