I deo КАЖИ ОВОМ БАТИ ПА-ПА,ОДЕ ОН У ЈНА Црни облаци зле судбине и лоша карма надвили су се надамном.Брисао сам док је било могуће а онда сам лоциран од стране војних власти.Бежања више није било.Дошло је време да се одужи дуг отаџбини и радном народу а ја сам тако требао да притом постанем“човек“.Дошло време да се иде у“Јна“.Сви моји из екипе су то већ одробијали и остао сам само ја.Врдања више није било.Локални шпијун из краја је видео да сам се вратио са мора па је то одмах,педантно шпијунски,да тичица не утекне поново,дојавио надлежном органу.Већ сутра дан ми је путем курира стигла плава коверта са позивом.Али нисам ни ја био мали.Опет сам ескивирао.Морао сам да одрадим месец дана терена као летњу праксу небих ли тако испунио услов за упис у пету годину студија и коначно привео факултет крају.Зато сам,брже боље,збрисао на неку планинчину изнад Пирота да јурим овце и краве.Тамо,у нашем ветеринарском кампу те године су са успехом излечени поред остале стоке и неколико војних паса као и два војника.На тој локацији сам био сигуран.Ни са појачаном оперативном пажњом неби ме ни Кгб нашао у оној вукојебини. Тек што сам се вратио из дивљине кад ето ти одмах позива.Озна све дозна.И овај пут већ сутра дан и то у рано пре подне.Експресно,војнички ефективно.Шта ћу,запутио сам се у војни одсек.На сву срећу,тамо више није било онога дрчног патуљастог друга војног референта,оног што је ономад баш био запео да ми отме моју Јаву за војне потребе.Да је он био тамо вероватно бих се огребао за Албанску границу или неко друго фино место баш по мери човека.Овога пута је ту био неки нови намргођени тип.Ваљда су сви бирани по истом калупу.Никада нисам схватио зашто су сви војни референти морали да буду безобразни,дрски и надурени као да су Божији заменици(или Титови јер је за такве важило наређење да Бога нема)на земљи пуној шљама и олоша који треба мучити и малтретирати а,у ствари,су само били обични службеничићи који би се први разбежали да случајно неко пукне папирном кесом или,не дај Боже,нечим озбиљнијим.Но,морао сам да се избоксујем са новом страшном величином.Врдања није било. Меч је почео.Закуцао сам на отворена врата канцеларије.Друг страшни се окрете у покретној столици,значајно и надасве мрко ме погледа,поћута мало са смислом утеривања страха у кости па се огласи гласом огорченог старијег водника: „Аха!“рече нови страшни тип,“Ево наше побегуље!“ „Јел ви то на мене мислите?“запитах баш зачуђано. „На тебе,наравно.А на кога бих другог?Јел видиш ти још некога у овој канцеларији?“ „Видим.“ „Кога то?“ „Па има вас доста ту.Од кога да почнем?“ „Али ти си један.“ „Тачно.Значи ли то да треба да гледам сам у себе?“ „Ето видиш.“ „Не видим ништа.Јел ово час медитације?Ако не треба медитативно да гледам сам у себе дајте ми неко огледало,сам себе не видим.Него,друже војни референту,шта вам то значи побегуља?Јел то Српски језик?“ „То је онај који бежи.“ „То је увредљиво.Зашто ми се обраћате у женском роду?Ако сам ја побегуља ви сте војна референткиња.А и не бежим,нарочито не од жена,референткиња.Зашто би и од кога бежао?“ „Не буди безобразан!“ „Порадите мало на граматици и правопису ако хоћете да вас неко исправно разуме.Ајде сада ми лепо поново преведите мени сасвим непознати термин побегуља.“ „Не изводи,бежао си од војне обавезе.“ „Ја бежао?!Нисам.“ „Јеси.“ „Нисам кад кажем.Да сам бежао никада ме небисте ухватили.Напротив,сам сам дошао мечки на рупу.“ „Ма немој,а коме смо ми слали онолике позиве?“ „Џабе сте их слали када ја нисам био код куће већ на путу.“ „И тако цело лето?“ „Цело лето.“ „Ала ти дуго летујеш!“ „Шта ћу,има се,може се.Прво на море па на терен.“ „Какав терен?“ „Ето необавештеног службеника!Слабо вас је упутио у мој случај онај матори жбир из мог комшилука.Време је да дрндавог деду замените за млађег,овај је већ почео озбиљно да сенили.“ И објасних му како сам морао да одрадим летњу праксу и да ту није било врдања,једва сам и то нашао. „Ваљда је војска важнија од те праксе?“запита ме војни референт и притом ми посла један значајан,оштар испитивачки поглед.Предпоставио сам да је то био први покушај покоравања.Вероватно сам требао да оборим поглед и да скрушено признам како ми је служба у славној Јна најважнија ствар у животу,да сам спреман да се,после савршене обуке,бацим на одбрану домовине па да за њу и живот дам ако треба али да се,за почетак,прво послушно предам у немилосрдне раље војног референта без икакве шансе за врдање.Толико за почетак.Шта би после уследило,видео бих. „Није.“одговорио сам мртав хладан. „Како?!“запањио се референт сурови. „Лепо.У даљем животу ћу се бавити ветеринарским а не војним занатом.Живећу од ветерине.Војска ме сигурно неће хранити.“ „Војска је број један.То је част и обавеза.“ „Наравно,само што је мени број један моје занимање.И оно је част и обавеза чак на дужи рок од војске.Осим тога терен небих могао да надокнадим да сам га пропустио а војска неће побећи.“ „Како војска неће побећи?“ „Лепо,ево јурите ме ко смрт бабу.Не морам да ништа надокнађујем,сами ме јурите.“ „И уловили смо те!“ „Нисте ме уловили,сам сам дошао.“ „Пошто смо те уловили,ти сада оде у војску.Ето!Зато ево бирај у који ћеш род и где ћеш.“ „А шта имам на понуди?“ „Затебе имамо,инжињерија Куманово,пешадија,опет нека забит,веза при артиљерији Дуго село.“ „Зар вам се не чини малкице паметније да идем у санитет?То ми је струка.То знам да радим.“ „Ти идеш где ја кажем!“ „Добро,али желим да будем користан.Далеко сам кориснији свима ако радим оно што знам.“ „Шта ти бринеш туђу бригу?Нема санитета,има само ово што сам ти набројао.“ „Оштро,војнички,нема шта!А можда и не претерано паметно,али ко мари.Да се случајно другови војници неби нашли погођеним што их лечи ветеринар?“ Инжињерију сам одписао одмах.Копање ми се смучило још док сам учествовао у изградњи викенд бункера Титове јајаре од кариолога.Пешадија ми такође није одговарала.Наваљао сам се по прашини,мотоциклима хвала,па ми је само остала веза и Дуго село. „А где вам је то Дуго село?“ „Код Загреба.“ „Колико од Загреба?“ „Двадесет и нешто километара.“ „Купљено!“ „Шта ти то значи?“ „Ма то се тако каже.“ „Немо ти мени да се мангупираш!“ „Да драга.“ Пошто је почео да румени у лицу,што је значило да сам опет претерао и да референт сурови почиње да се љути,окренуо сам се и изашао напоље пре следећег нервног напада војног ђате.Напољу је пријатно сијало благо јесење сунце.Враћао сам се кући ногу пред ногу са туробним осећајем да се живот опет мења и да долазе“седам мршавих крава“то јест да сам награбусио.Војска је тада била мучилиште које је трајало годину и по дана.Пожалио сам што је изумро срењевековни обичај вешања гласника несреће па се војни жбир из краја провукао. Војно наличје сам морао да постанем већ за неки дан.То је било баш брзо.Предпоставио сам да се радило о томе да је мој светао лик будућег војника одавао толико поверења надлежним службама да су гледали што пре да ме,убрзаном процедуром,спакују да им опет не утекнем.Једва сам успео да организујем испраћај.Он је морао да траје бар неколико дана.Кад Џо иде у војску то има да се памти!После неколико дана крша и лома и то је било готово.Попила се годишња производња Бип-овог пива а остале алкохоле нисам ни бројао.Гости су ждрали као да су из глади утекли па је фамилија била осуђена да дуго после знаменитог догађаја буде на хлебу и масти.Пас се за тих пар дана угојио као свиња пошто је немилосрдно рекетирао госте.Верни другови су ми на зиду шок собе написаки мало измењен латински цитат.Само су га прилагодили постојећој ситуацији.Натпис је гласио:“Иди,види па се врати!“И био је преведен са латинског на Српски језик.Свиња ме је тешио: „Не брини мајсторе,колико те познајем,брзо ће да те најуре због недисциплине.Ако то не упали,провозај неко камионче као ја и паркирај га у кућу.То проверено ради.“ Најтеже ми је било што сам морао да напустим родни дом,верне другове,вољено псето и мој град и што сам продао мотоцикл а други нисам купио да ме барем верно чека док се не вратим.У Јна сам одлазио у статусу бедног пешака коме војска треба да обезбеђује превоз.Плашио сам се да ћу током боравка у институцији строшити све паре из штека па да нећу моћи,када се вратим,да купим неко пристојно возило.На сву срећу,то се није догодило.Свиња је био у праву.У војсци сам остао чак целих деветнест дана па нисам стигао ни да окрњим штек.За казну сам војну обуку морао да прођем много касније и под сасвим другим условима.

НОВО МЕСТО Било нам је већ дозлогрдило да стално седимо у Шанси.Досадили смо и Богу и келнерима.Обично смо,а по најчешће викендима,добијали неодољиву жељу да одемо негде даље а и да се успут поштено провозамо.Никако нисмо успевали да нађемо довољно добро место на које би чешће ишли а да баш није Богу иза леђа. Једнога дана сам се обрео,срећа као посетилац,на“Ф одељењу“.Оно се налазило под дно Авале.Лудара у шуми!Тамо сам био у посети момку који је легао здрав а пробудио се луд као звонце.Сломило га је младалачко лудило.Тамо ми се много допало.Лудара је била стара лепа велика кућа која је више личила на планинарски дом него на медицинску установу.Одавали су је само решетке на прозорима и масивна врата са неколико брава.Око куће је био велики травњак иза кога је почињала шума.На травњаку су биле неправилно постављене клупе и столови од масивног дрвета баш онакви какви се могу наћи у природи током шетње кроз шуму.Птице,природа,лахор и обиље мириса су ме очарали.Као да сам дошао у планински хотел а не у лудару.Екипа слободњака је била сјајна и махом се састојала од ђанкија који су се скидали са гудре и по ког безопасног звонцета.Свуда се мувала гомила здравствено врло сумњивих риба које су биле јако дружељубиве.Баксузи су били у притвору.Тај опуштени догађај који је више личио на пикник него на посету лудари,ми се јако допао па сам решио да покушам нешто што би разбило свакодневну монотонију – да идући пут доведем и екипу.Када сам у Шанси изнео предлог сви су глат одбили у страху да их тамо не задрже.А мени се по глави стално муваше све оне силне рибице па навалих да рекламирам место као да је хотел на мору са алавим шмизлама на изволте а не здравствена установа затвореног типа.Тако својом слаткоречљивошћу успех да их убедим па се за викенд,у време посете спустисмо низ путић у рај за лудане.Тамо је наш долазак изазвао огромну пажњу.Окупирали смо сто подаље од осталих,на самој ивици шуме и послали делегацију у Пиносаву по пиво.Наш полуђеник умало није од среће пишнуо у гаће када нас је видео у гомили.Мало по мало,почели су да нам се придружују болесници и то по најпре они које нико није посетио.Магична моћ пива ни овај пут није изневерила.Наравно да су се и девојке придружиле па је све постало течно и раздрагано.По завршетку посете смо покупили ђубре које смо направили али и оно што је остало од других и побацали у канте,опростили се са новоупознатим друштвом и отишли.Тим хигијеничарским актом смо купили поверење доктора који су вирили кроз прозоре и нису се појављивали.Следећег викенда смо опет дошли.Били смо дочекани са радошћу,као стари другари.Болесници су склепали неке сендвиче и танке колаче не баш претерано финог укуса а ми смо проширили донесену понуду са више пива,нешто сокова и разног пецива које смо покуповали у сеоској пекари да би остало вруће.Масан бурек је био главни адут.Број приспелих у друштво се видно повећао.То се претворило у једно лепо пријатељско дружење.Код трећег доласка сусрет је добио још на квалитету.Сада смо се већ знали а и довукли смо и месину,чварке,сир и врућ хлеб.То је сломило и лабаву одбрану службених лица па су нам се придружили,шатро због обезбеђења,по који доктор а и болничари,то јест силеџије у белим униформама.Ако се сигурност огледала у локању и прождирању хране онда су ти момци били врхунски обучени стручњаци.Али убрзо се појавио проблем и то са докторима.Наиме,наш лудан је добио терапију и послат је на кућно лудовање са препоруком да што чешће баца руку на себе,а ми више нисмо имали оправдање да долазимо.Проблем се решио сам од себе јер су баш доктори инсистирали да долазимо што чешће можемо јер смо“корисно деловали на пацијенте.“Та дефиниција нам није објашњена али то нисмо ни тражили јер смо добили дозволу да долазимо кад год хоћемо.На крају је испало да смо били потребнији докторима него пацијентима.Опустили су се када смо им објаснили да нисмо криминално настројени,да се нико од нас не дрогира и да у екипи има и студената као и поштене интелигенције.Тако је профункционисала екипа у врло чудном саставу.На ливади се распустила шаролика банда,алкохол и ждериво су урадили своје.Била је то јака екипа која је изгледала као прави велеградски подземни шљам.Све сами бајкери,наркоси и по који питоми лудак.На сву срећу,није се знало ко је луђи дали доктори или пацијенти.Први је поклекао млади мршави доктор који се опио као свиња па су га његови пацијенти нежно однели да одспава.Пре него што је клонуо одао нам је тајну добродошлице за нас.И њему и особљу је већ било дојадило да им пацијенти беже у град(такјо су крштавали селендру Бели поток),да тамо лочу и праве срања па да их заједно са муријом витлају около и доводе назад у лудару.Тако је особље имало пуне руке посла.Овако су им сви били на гомили,нико није бежао јер је провод био добар,а ако би неко нешто згрешио забрањивали су му викенд дружења са нама.Тако смо почели све чешће да долазимо.Клуб љубитеља се проширио са још неколико доктора а и докторки,фрћкавих косица и великих сиса.Снагатори су већ били на ивици да приступе екипи а фрћкаве докторке су се мазно привијале уз нас док смо их при повратку возили кућама.У саму зграду нисмо улазили,осећали смо се јако непријатно када би јој се само и приближили.Из ње је зрачила нека гадна енергија коју смо сви осећали и избегавали је.У осталом,напољу нам је било сасвим добро па није постојала потреба за високо ризичан улазак у зграду.Шорати се могло и у шумарку. После извесног времена ствар је почела да се офуцава.Неки добри ликови су отпуштени јер су“оздравили“то јест послати су кућама да лудују на домаћем терену,а новопридошли се нису баш уклапали.Ваљда им је требало времена да се прилагоде или је лековима требало времена да профункционишу.Све је некако постало изанђало и на ивици досаде.Први случај трипера окончао је забаву.Било је добро док је трајало. Имали смо још један сличан пројекат али ближи и медецински далеко безбеднији.Не сећам се на који начин али успели смо да пенетрирамо у радну акцију.Тамо су вредни и самосвесни Титови омладинци за џабе копали земљу,вадили камење и све то утоваривали у Фапове њушкаше који су товар односили у напознатом правцу.Све се то радило неби ли на том месту касније изникло неко велелепно здање.Тиме су утирали пут у бољу будућност.Ишли смо и ми са њима Титовим путем у бољу будућност мада мотоцикл није могао да замени ашов,лопату,пијук и колица,алатке прочишћене у огњу револуције.Обично би се појављивали тек с вечери када би рад био окончан и на реду је био одмор и разонода.Тада би акцијаши упалили логорску ватру и певали акцијашке песме праћене гитаром или хармоником.То је неодољиво подсећало на посело али ми нисмо правили питање.Битлси,Стонси или Џими Хендрикс сигурно неби пристали да свирају на радној акцији па смо„гутали шта нам се сервира“.Наш шпијун се инфилтрирао у акцијашке редове и тамо се напричао бајки о благодетима бајкерског живота а скромни сељачићи су га слушали отворених уста.Нарочито су га слушале сељанчице.Ми прво нисмо хтели да идемо тамо.Нисмо видели сврху боравка на пољопривредном добру у време земљаних радова али је чаробна дефиниција увек палила па се то и овај пут догодило.Дефиниција је била:“чета пичака“.Када смо се коначно појавили примљени смо као да смо стигли са друге планете.Румене и једре другарице сељанчице су се просто утркивале да нам угоде,дали зато што смо у сенкама логорске ватре изгледали баш као прави отпадници од друштва,дивљаци и пробисвети или што су неке од њих ту уочиле шансу да се докопају велеграда,то и није било важно.Како год било,провод је константно добијао на квалитету.Руководиоци акције,сви до задњег ждероње и пијанци,који су нас званично млако толерисали а незванично оберучке прихватили,морали су да намлате још политичких поена за своју акцију.Поред културно-уметничког живота са смислом прикладних рецитација о“Титу, партији,омладини и акцији“,одређених певанија и цупкања у колцету морала се испоштовати кобна ставка“Спортске активности“.У здравом телу је морао бити и здрав омладински дух,или што би се рекло у ветерини:“у здравом телу здраво и теле.“Пошто су те активности носиле солидан број поена морале су се оформити такозване“спортске чете“које би биле послате на акцијашку олимпијаду која се одржавала у спортском центру на„Голфу“.А када су ћате схватиле како им драгоцени поени нестају на очиглед јер су њихови акцијаши само знали да пикају лопту и играју зуце и крајцарице,настала је трагедија.Времена за обуку није било па је очај овладао партиским дупеувлакачима.Преостале три радне акције на територији града сигурно ће имати јачи спортски кадар макар он био проверен у револуцији и макар им за екипу трчало дете палог борца.Ствар смо извадили ми.Предложили смо да се маскирамо у акцијаше и припомогнемо у спотским активностима.И мада то није било по партиској линији,бодови су били дражи од партиских смерница и омогућавали су напредак у дупеувлакатељству па су узели идеју у разматрање.Током састанка радноакциске партиске ћелије одлучили су да прихвате идеју,по најпре зато што никоме од осталих неби пао на памет такав безобразлук са смислом инфилтрирања непознатих и непроверених елемената у акцијашке редове,па су се сматрали безбедним.Умало нас нису најурили када смо предложили нове дисциплине:“бацање лопате у даљ“,“скок са ашовом“и“трке радничких колица“али су нам опростили тај несташлук због општег добра и крцања политичких поена.Тако смо се маскирали у акцијаше и свако је добио своје чланове и екипно спортско име по неком од омладинских ударника или народних хероја.Смислили смо у којим дисциплинама ћемо наступати и кренули да од сељана правимо спортисте.Обука је била експресна и трајала је чак пар дана.Када је освануо такмичарски дан оставили смо мотоцикле на месту радне акције да о њима брину народни чувари а ми смо се потрпали са све руководећим кадром и навијачима у аутобус и отишли до сц“Голф клуба“.Ја сам са поносом извео своју џудо екипу.Наиме,тешком муком сам неколико сељана научио да се спотичу и да трапаво подметну дупе за неко бацање али сам одабрао сивоње па је снага прикривала трапавост.На велику радост публике,сви смо уместо кимона били обучени у плаве радничке мантиле великог броја а уместо појасева смо користили каишеве од панталона.Тако опремљени баш смо изгледали као прави опасни самураји.И тако смо ми први кренули са коришћењем плавих кимона што су тек далеко касније остали џудисти дрпили од нас.Ја сам наступао још у боксу и у пливању.Свиња је водио карате екипу.Та група је била најсмешнија секција.Као да их је,трапавце,тренирао сам инспектор Клузо.Ништа нису успели да науче ем да пуштају борбене покличе и да се комично ритају.И они су били у плавим кимонима као да су наступали за народну милицију.Вампир је преузео шах секцију а Пеја је водио стрелце.Једва смо га убедили да не понесе оружје од куће већ да пуца из ваздушне пушке што је он сматрао за срамно понижење и замлаћивање за малу децу.Да неби било сумњиво јер смо имали највећи број пријављених спортских грана а и било је опасно јер смо скретали са линије политичке препоруке да не упражњавамо спортове пореклом са трулог запада а Џудо и карате су већ били озбиљно сумњиви јер су припадали погрешној страни у протеклом рату,остале активности смо оставили оригиналним извођачима.Лопту су пикали све сами акцијаши,одбојку и кошарку такође.Рукометаши су били озбиљни фаворити јер их је водио један активни рукометаш у Сурдуличкој лизи. На такмичењу смо сјајно прошли.Џудисти су узели сва прва места у свим категоријама.Каратисти такође.То вероватно зато што ни једна друга екипа није имала за то пријављене такмичаре а многи од њих за те спортове никада нису ни чули.Тако смо се само прошетали и избегли бруку.У пливању сам узео прво место у дисциплини“препливавање базена слободним стилом“јер за друге дисциплине није било пријављених па се нису ни одржале.То ми ни мало није било тешко јер су остали пливали“керећи“.И боксери су одлично прошли.Неколико њих се млатило и сви су победили.А вођа екипе,Франко,је активно тренирао бокс па је нокаутирао противника већ на самом почетку прве рунде.Ја сам прошао без противника у мојој категорији.Шахисти су такође разбили јер им нико није изашао на мегдан.Чупаво је било у фудбалу и стрељаштву.У лоптању је све било у реду док није избила туча па су прекинули утакмицу.Стрелци су све испромашивали и једино је капитен Пеја осветлао образ.У„кокошарци“,како смо звали кошарку,су нас налупали а рукометаши су узели одлично треће од четири места.Све у свему,били смо најбољи од свих,дупеувлакачи су покупили брдо поена па су зато организовали пијанку уз логорску ватру и прикладне револуционарне песмице.Тако се завршила наша радноакциска авантура које смо се после,када су се утисци наталожили,врло радо сећали.Да се и нама омакне да будемо друштвено корисни.

Stvarni učesnik događaja....

ВЕНЕЦИЈА Ужелео сам се хајцања по свету јер сам у тој омиљеној дисциплини присилно направио овећу паузу и у главном сам се возикао по домаћем терену.Разлог за то је био сасвим оправдан.Код нас је свакога дана бивало све горе и горе.Очито,спремало се оно најгоре.Јасно се видело да се време када више нећемо моћи нигде да мрднемо убрзано приближавало.До душе,неки ће увек моћи да ладе јаја по беломе свету али како је кренуло,ја нећу бити међу њима.Зато реших да скокнемо преко док се још може,док ми главе нису дошле девалвације,привредне реформе,инфлације,реформе школства и слични државни марифетлуци за упропаштавање широких народних маса.Надао сам се да ће чаробна лепота древнога града Венеције макар на кратко одагнати сиве облаке што су се,полако али сигурно,константно надвијали над наше јадне животиће и упорно нам убијали животну радост и полет.Сања је имала готово идентичан поглед на све то једино што су у њеним мислима приде и чаробно сјајиле и шарене крпице,ципелице и шминка који су нам,зачудо,још увек били новчано доступни.А све је изгледало тако лако изводљиво да просто нисмо могли да одолимо.Као некада,стрпао сам паре у џеп,проверио уље у мотору,ниво антифриза и притисак у гумама,натронтао се и отишао правац по девојку.Ма има да путујемо као голупчићи,без журбе и јурњаве.Возићу како ми се вози и уживати.У осталом,ко зна када ћу поново моћи такво нешто да изведем.Времена су се убрзано мењала,наравно на горе,па бар овом пригодом да се науживам што игда више будем могао.Макар да навучем што више џебане за црне дане. Коначно смо кренули.Прво на бензинску пумпу.А тамо моша-бензин преко ноћи дебело поскупео.Срећа те мотоцикл нема велики резервоар па мање боли при танковању а змија чуварпарица у џепним дубинама мање бесни.Преживели смо и то. Весело тутњимо путем.Моторче течно гута километре а ја уживам.На путу је гужва иако сезона још званично није ни почела.Ипак осетно мање лудака и самоубица учествује у саобраћају.Успут правимо паузе у главном у кафанама где констатујемо да је и кафа поскупела.Нашој срећи просто нема краја.Очито су се и туристички радници вредно спремали за предстојећу одирућу туристичку сезону.Следећи напад болова је уследио поново на бензинској пумпи.Прерачунавам колико Дебели троши горива.Опа,није баш штедљив као до сада.Који ли му је ђаво?По томе закључујем да је опет стари трик у питању-гориво није само поскупело него је и додатно крштено водом.Настављамо даље.Дижем руке од рачунице.И овако ништа не могу да урадим па ми таква мозгања само кваре расположење.Поново радим на опуштању и уживању.Међутим,нешто ми не иде баш лако.А и како би када живим у земљи лопова и хоштаплера?Ма добро је док и овако могу. Пут врви од рупа и грба.Надлежни ваљда чекају да почне сезона па да стану да поправљају усрани асфалт.То вероватно небили што више мучили несрећне стране и домаће туристе и убеђивали их да своје новце потроше на другој страни,у некој нормалнијој земљи где се путеви поправљају на време,поштено се раде и где цене не скачу током ноћи.Домаћи су у то већ одавно били убеђени.Ево,на пример ми,хрлили смо да оставимо паре у Италији.Интересантно,али пиво није поскупело.То вероватно небили омамљена и заглупљена маса лакше гутала нова дебела поскупљења и магарчења од стране државе.Ручамо у пристојној кафани поред пута.Сабијамо скромне оброке за дебеле паре.Као да смо јели код друмских разбојника.Келнер се снисходљиво смеши дајући нам рачун.Очито није сигуран дали ћемо платити или ћемо га избости виљушкама.Но нас тресе путна грозница па остављамо келнера у животу и настављамо даље.Дочуо сам да је и у Италији све поскупело.То ме је баш обрадовало.Није да само ми у Југи пливамо леђно у говнима,то се полако разлива и по свету.Разлика је само у дубини говностаја.Ноћимо код пријатеља у Ровињу.Несрећни Гилац се ономад заљубио у домороткињу па се по глупавом српском обичају одмах њоме и оженио.Сада живи у Ровињу и одплаћује ту будалаштину са дебелом каматом.Камата је толика да уместо да останемо код њих по плану дан-два,настављамо пут већ сутра дан.Никако нам се не остаје у кућном рату.Очито,то преноћиште неће још дуго остати у функцији. Возикамо се поред мора и уживамо.Близина мора ме увек усхити. На граници хаос.Гомиле шверцера шибају тамо и овамо.Кесетине и торбе“крмаче“су неизбежан декор сваког путника.Безобразно заобилазим редину и стајемо први.Поносно стојимо на бедему шверца и преваре и налазимо се очи у очи са мрским непријатељем то јест са цариницима.Лако нас пропуштају.Мотоцикл им није интересантан.Имају много занимљивијих жртви.Нас ће да дочекају при повратку. Путујемо кроз“белу Италију“.Циљ нам је Венеција.Ужелео сам се лепоте,прекрасних детаља,мириса устајалог мора,шарениша радњи и веселих италијанчића.Унапред уживам.Стрепим само од хорде туриста који обично као реке мрава преплављују тај град. Стигли смо у луку.Сада треба да наставимо бродом.Остављамо мотоцикл на приватном паркингу.Оковао сам га ланцима и катанцима тик поред чувареве кућице.Знам кога ћу да убијем ако му нешто буде фалило.То зна и чувар,бар судећи по његовом киселом изразу лица.Седамо у бродић и крећемо у авантуру.Кратко бродимо и пристајемо.Стигли смо.Ово није град,ово је лудница!Да Бог сачува!Гужва као у аутобусу градског саобраћаја.Не зна се ни ко пије ни ко плаћа.Туристички водичи као овце спроводе групе туриста притом тупећи нешто на разноразним језицима.Високо носе табле и заставице да им се стока не погуби.Само што електричну ограду нису разапели.Послушни туристи штрапацирају у организованим колонама и непрекидно сликају све што им падне под објектив.Штектање фото апарата се ори са свих страна.Јапанска група убедљиво води.Свако има барем по пет фото апарата.И то је скроман број.Зато се онако мајушни повијају под тежином апарата па изгледају још мањи.Ми се опредељујемо за појединачно повлачење по уличицама.И ми имамо фото апарате али скромно,свако само по један.За утеху,на мом“Никону“се мењају објективи.Сања носи само свог“Идиота“.Разгледање града прекидамо јер су нам ноге отпале.Седамо у кафану да се опоравимо.Мало касније обрћемо још један туристички круг.И сликамо као да смо јапанци.Биће да је то нека инфекција.Коначно се завршава туристички обилазак.Вала смо се нашпартали и насликали,ноге су нам отпале.Али вредело је.Сели смо у кафану на риви и спремали се за ужас.То се Сања се оштрила за шопинг а ја сам већ почео у напред да се нервирам.Тераписки сам купио“Мотоциклисимо“небих ли амортизовао наилазећу трагедију,то јест да бистрим новину док она буде обигравала по радњама.Ни на крај памети ми није падало да јој правим друштво у тој идиотској акцији.Срећа те је то био неки јубиларни број па је и онако дебео часопис био још дебљи.Сања је нестала.Пре него ли сам заронио у новине видео сам Лабрадора како лежи у сенци трафике и дахће од врућине као да је парна локомотива.Овековечио сам ту симпатичну сцену на фото папиру па се посветио проучавању часописа.Сања се убрзо вратила.На мој ужас то није био срећан случај брзог краја куповине већ се радило само о првој тури ослобађања од терета.Седео сам окружен торбама и кесама.Само је још мало фалило па да будем затрпан њима.А и бићу,сигурно,чим се Сања поново врати на истовар.Жив срам ме је појео што у кафани правим вашар и лом.Али правио сам се тоша.И тако сам некако гурао.Врућинштина је попустила.Са мора је почело да пири.Постало је пријатно.А током целога дана је било као у паклу.Лабрадор је живнуо,мало се придигао,лапнуо воду из чиније поред њега,окренуо се на другу страну и наставио да спава.Ето што ти је културан европски пас.Она моја швапска џукела,очито не цивилизована и лоше васпитана,би већ сигурно направила неко срање.Ако ништа више,лабрадор му сигурно неби промакао. Умирем од досаде.Ону моју грбу је и Бог заборавио.Ко ме је терао да пристанем на ово мучење?А Сања решила да накупује као да је циганка.Један мали црни пас који као да је баш тога тренутка изашао из фризерског салона,сав модерно унакажен,са на нулу остриганом длаком на целом телу,а само му је остављена пуфна на врху репа и грива око врата,се појавио однекуд.Личио је на закржљалог лава са косопасицом.Нисам успео да препознам расу.Лако је било могуће да су преваранти Италијани само неку локалну џукелу маскирали у фино псето.Тај мали наказни псић је,мртав ладан,дигао ногу и запишао ми кесе.То му је било мало него ми је захватио и чизму.Широко,домаћински,нема шта.Мајку му венецијанску,где да ми запиша онолике кесе!Да нисам у Венецији најурио би га.Овако сам морао,по европски,да прећутим и правим се луд.А скот лупежски ме гледао онако безобразно као да зна да сам странац и да му не смем ништа.И све као да би опет да ми овери кесе.Вртео се около и тражио нову мету.То је за мене било превише.Нека је сто пута ошишан на господски,ма нека је и пас венецијанског дужда,вала ми неће поново пишати по кесама.Зато се придигох,пљеснух му чизмом тик испред њушке и просиктах:“Мрш џукело у пизду материну!Бежи да те сада не ишутирам!“Отом сам сео и чекао да ме карабињери ухапсе због нехуманог односа према кућним мезимцима.А џукела ме је са сигурне удаљености,само презриво погледала и одмах,жабарски храбро,одступила.Очито,био је згрожен мојом балканском некултуром али и убеђен да ће се у супротном огребати за обећану узвратну услугу па је одскакутао даље све вртећи пуфном на репу.Пизда талијанска.Пожалио сам што ми главоња није био ту,тек да га поучи лепом запишавању туђе територије.Е то би била права показна вежба из демократије на српски начин.Прегледао сам шта се налазило у запишаним кесама па сам,поучен дотадашњим искуствима,одлучио да ништа не предузимам до повратка референта за набавке и непотребно арчење пара то јест Сање.А када је стигла нова тура препуних кеса остао сам забезекнут.До тога тренутка нисам имао прилике да чујем њен репертоар псовки па нисам ни сањао да онако једна фина девојка може да врца онолико масних кочијашица и то у незадрживом млазу и да је у стању да се онолико нехумано односи према домаћим животињама(„Јеси ли га барем ишутирао,јебем ли му мајку италијанску?!“).После салве погрда стала је да са гађењем вади ствари из смрдљивих запишаних кеса. Искористи сваку прилику.Учитељ борилаштва. Како нас је тек чекала озбиљна борба са царином,током размишљања о предстојећем малтретирању,на памет ми је пала једна корисна мисао.Зато нисам дао Сањи да баци запишане кесе.И поред дуготрајног и здравствено-хигијенски потпуно оправданог предавања о штетности моје забране,остао сам непоколебљив у ставу што ми је донело ново бацање и епитет свиње од човека.А како се и даље нисам дао уразумити то је дигла руке од штрокољубца.Чантрање се наставило и касније током повратка бродом и сво време трајања пакла,то јест током препакивања накупованих прња и њиховог трпања на несрећни мотоцикл.Беснела је када сам ћутке темељно запишане кесе напунио са неколико неупадљивих крпа и стрпао их у топ кејс.Али ја сам и даље чврсто и неопозиво стајао на бедему смрдежа без шанси да одустанем.Да је мање брбљала могао бих да дођем до речи и објасним јој шта сам наумио.Овако сам је оставио у бесном незнању какву сам то опет свињарију смислио.Тако су смрдљиве кесе остале на врху ствари натрпаних у добро задихтованом топ кејсу.Тек када смо стигли на царину и били изложени немилосрдном нападу цариника,схватила је мој подли наум.Не знам чиме се хранила и какву је воду пила она мондиш фифика али јој је пишањак смрдео као бојни отров.А када је цариник отворио топ кејс запахнуо га је гадан смрдеж пореклом од италијанске пишаћке која је дуже време провела у безваздушном простору топ кејса усијаног од сунца па се вужд концентрисао до степена потпуног неиздржа.Запањено је бленуо у нас не знајући шта да ради. У вашем коферу за веш,налази се један леш. „Слободно нападајте,није унутра никаква сатрулела цркотина и нисмо то ми запишали него једна отмена италијанска фифика.“рекао сам му са скромним смешком на уснама тек да омражено службено лице види да ми је драго што мора да се бори са смрдежом.По његовом изразу лица предпоставио сам да мисли како превозимо леш који се због врућинштине мало узвиждао.Вероватно је мисло да је ресто лешине распоређено у остатку пртљага.Зато је,захваљујући смраду који је штипао за очи,скратио обавезну мучитељску царинску процедуру па смо се и те бриге убрзо решили.На првом паркингу смо стали,отворили кофер да се луфтира,повадили смо ствари,оставили их да се проветре до степена носне издржљивости а смрдљиве кесе смо бацили у ђубре(мада сам ја сматрао да смо требали да их спалимо и тако нешкодљиво уништимо).Пре него што смо наставили пут добио сам један врео пољубчић због показане маштовитости а вероватно и због гриже савести моје сапутнице која ме је онако немилосрдно нагрдила током паковања.А биће и да је ту кумовала и дебела уштеда у новцу за царину коју због смрдежа нисмо платили.

КОД ПСИХИЈАТРА Тек када је добро припремљена гомила доктора сва у белом дошла у моју гимназију и важним и достојанственим кораком који је одзвањао школским ходником,ушла у учионицу у организованој колони,сазнао сам да имам сексуалних проблема.До тог момента такво нешто никоме од нас није падало на памет.У свом потпуном незнању мислили смо да само новац,школа и родитељи загорчаваху наш млађани живот а да га секс само оплемењује.Али,учене главе су нас очас посла у томе разувериле.Објаснили су нам како нам се полако ближи излазак из пубертета,како неки,као ја на пример,никада из њега изаћи неће,како моментално живимо у стању хормонског шока а да тога нисмо ни свесни и да неједнака и промењљива мешавина тестостерона,допамина и адреналина доводи до свих наших проблема почевши од секса па до уклапања у наше напредно социјалистичко друштво а коме треба да припаднемо као вредни и узорни чланови а не као непоуздане хистеричне дркаџије.На то смо се ми видно зачудили.Веома нас је заинтересовало то научно-здравствено питање.Понадали смо се да ће нас,у оквиру сексуалне обуке,организовано водити на практичну наставу или нам бар поделити ђачке бонове за„Пицин парк“али смо се преварили.Од сексуално-друштвене наставе добили смо само вербалну поуку.То нас је баш разочарало и тада смо посумњали у искреност и праведност нашег политичког система.Сматрали смо да је срамота да остављају неуку младеж да се сами сналазе по тако важним питањима као што је скидање мрака и остале припадајуће радње.На речима је свако могао бити јунак а за праксу смо остали ускраћени,као и обично.Црвени су само обећавали и ништа више.Али ауторитет науке се није смео доводити у питање,нарочито не од стране недораслих балаваца који још нису били свесни своје несвести.Доктори су нам солили памет два везана школска часа без одмора.Опчинили су нас њихови блиставо бели мантили,титуле извезене на горњим џепићима црвеним словима,стетоскопи обавијени око врата,баш као да ће одмах ту да нас и прегледају,те гомиле хемиских оловака које су нехајно вириле из џепића.Упорно смо покушавали да схватимо шта се од сексуалног апарата да преслушати стетоскопом али нас је било срамота да постављамно глупа питања па смо то прећутали.Наше плаве школске униформе одмах су нас доводиле у нижи положај ранга теткица и баба сера.При том нам ни у једном џепу скромне школске униформе нису биле хемиске оловке да га ките,красе и дају нам важност.Ми смо били сасвим неважни.Доктори су паметовали а ми смо се стидели и нисмо се дрзнули да учествујемо у ученој дискусији таквог типа.Наш сексуални живот смо рађе задржавали за себе.Укратко,били смо добри,дисциплиновани и пажљиво смо слушали сваку реч.То је значило да је ствар већ тада пропала и,када се свела на обичан школсаки час током кога се блене кроз прозор и једва чека да звони,а када се то и догодило доктори су покупили материјале и отишли.Али одлазећи учени доктори су рекли једну ствар која се моментално усекла у моје памћење.А то беше да су нам врата саветовалишта за недораслу омладину коју хормони терају на погрешан пут,болест и у брзу пропаст,увек отворена од осам до шеснест часова,то јест,у радно време.А ако се тамо појавимо стручњаци ће дати баш све од себе да нас изведу на прави пут па да постанемо корисни чланови наше самоуправне заједнице а не да постанемо жртве распусног живота,дркаџије и јебачи пресретачи које ваздан вреба болест и брза пропаст духа и тела.Одмах сам се јавио за реч што су ми они љубазно и дали. „Ми,знате,идемо по сменама у школу.То значи једне недеље пре а друге после подне.Ви радите само до шеснест часова.Значи да једне недеље не можемо да дођемо а да оне недеље када то можемо нећемо успети да се припремимо за наставу па ћемо подобијати кечеве.Испада да уопште не можемо да дођемо.Како то да решимо?“ „Како то?“брецну се доктор у важно затресе хемиским оловкама.“Па дођите пре подне.“ „То може само ако ће посета вама трајати кратко.Ако морамо да чекамо а и док ми стигнемо и вратимо се ем ћемо да закаснимо у школу ем ћемо још и кечеве да подобијамо.А добре оцене су главни услов наших родитеља.Баш њих брига за наше сексуалне и остале проблеме.“ Већ од малих ногу сам умео“стручно“да се изражавам,као да сам знао да ћу једнога дана и ја бити доктор.Да сам био паметан већ тада бих почео да скупљам хемиске оловке.Стетоскопа имам пуну амбуланту.Могу да се гађам са њима. „Ништа ви не брините.Само слободно дођите,ми ћемо вам оправдати тај дан.“рече главни док.Одмах је у мојим очима порастао у Док Холидеја.Јесте да није имао пиштоље али је имао друго убојито оружје,хемиску оловку која пише оправдања.Ето што ти је наука,одмах је рекао баш оно што сам хтео да чујем.То је био прави доктор,познавалац људске душе.Ма све је знао још пре него што сам и зинуо.Е таквом ћу да дам да пртља по мојим хормонима узрокованим проблемима.Ко зна,ако будем добар и темељит можда се и огребем за практичну наставу. „Човјек је наше највеће богатство.“рекао је друг Стари.А доктори су наше друго по реду благо.Они су мајстори за поправку посрнулог првог највећег богатства то јест људског бића.И увек су спремни да помогну, од осам до шеснест часова,у за то предвиђеном месту(са или без заказивања).Мимо тога можда али уз дебелу доплату. Када је сасвим сазрело време за важну посету ја се обучем пристојно и скромно,ученички,обријем оне две длаке у три реда,повежем косу у реп па се запутим пут саветовалишта за ђаке и омладинце.Тамо стигнем очас.Уђем унутра и на шалтеру се представим као омладинац са емотивно-сексуалним проблемима па се и позовем на обећање здравствено неопходне помоћи дато током надасве интересантног и корисног предавања у школи.Они ме лепо примише,узеше ми податке,отворише картон и послаше ме у чекаоницу да џоњам испред белих врата.Нигде није било живе душе.Очито да саветовања нису баш била популарна и посећена.Народ се рађе лечио локањем универзалног лека-алкохола.За супер лек кокаин тада нико није ни чуо.Стајао сам потпуно сам у ходнику и размишљао о неопростиво неодговорном односу омладине према самоме себи.Зар сам у целом овом велеграду само ја имао животне проблеме?Сироти неодговорници,ни слутили нису шта себи чине не чинећи ништа.Тамна и психолошки лоша будућност их је чекала.Ако ништа више,сексуални проблеми ће свакако уништити њихов радни елан,учинак и миран сан.Алкохол није лош али здравље је ипак на првом месту. Из размишљања ме трже медицинска сестра.Повела ме је до других врата,код другог стручњака.Пошто пацијената ментола по обичају није било,доктор је искористио ту згодну прилику и нестао нетрагом.Та игра нестајања без трага и гласа била је омиљена у тадашњим самоуправним јединицама и сви су је се радни људи радо играли.Пошто нико није могао ни да предпостави где је доктор нестао и дали ће се уопште више и појављивати на радном месту,очас је организовано да ме прими неко други ко је,зачудо,по лепом дану још био у установи а,невероватно,још је и показивао жељу да ради.Биће да је некоме таквом баш био потребан доктор умолог а не мени.Тик пре него што сам крочио у просторију где је доктор седео у полу мраку,приметио сам да на вратима пише да је дотични психијатар а ја сам кренуо код психолога.То ме је забринуло. „Опа бато,биће да сам награбусио,“помислио сам,“ускоро ћу бити у раљама Сигмунда Фројда или чика Јунга а код таквог нема тајни.Тај чита људе и иза затворених врата и одмах ће да ме провали.“ Сестра је изашла из амбуланте и рекла ми да уђем унутра.Скрушено закуцах на врата. „Напред.“зачуо се глас узнутра,глас ауторитативан,не претерано дубок,баш по мери.Па нисам дошао код Чангаловића.Одмах се видело да је у питању био врстан стучњак и особа од поверења.Ушао сам у ординацију.Потрудио сам се да изгледам што збуњеније и упалило је.Налазио сам се у обичној соби са столом и неколико столица.Нигде нисам видео обавезно канабе на ком сам требао да се као болесник излежавам и опуштам.Ваљда су га избацили да уморни радни људи неби заспали током терапије или су и наши болесници били тврдог кова и од доброг материјала па нису морали да се ваљају по канабету већ су се опуштали мушки,на ногама,као у кафани за шанком.На зиду је била обавезна маршалова слика на којој се смијуљио вероватно верујући у брзо оздрављење радних људи.У нашем напредном социјалистичком друштву чак су и лудани имали озбиљну шансу да оздраве и ваљано унапређују своју домовину.Ваљда се у кафанама вољени маршал ваздан мрштио због васпитног дејства на пијанце.За столом је седео релативно млад човек са ћелом која му је већ добрено начела теме.Још мало па је требао да пређе на„трамбулину“(то је стање фризуре када се пусти коса позади па када довољно нарасте пребаци се маскирно напред преко ћеле).Зато је имао бркове и брадицу па је представљао прави психијатриски модел“Фројд 2000“.Ма био је баш упечатљив. „Седи,хоћеш сок?“рече. „Сок,може,што да не?“ Пијуцкао сам Фрукталов сок од брескве а лично сам био убеђен да би пиво било тераписки далеко корисније и да би ми развезало језик.Али мене још увек нико ништа није питао јер сам био обичан пацијент који је дошао на терапију а не на пиво. „Шта те мучи момче?“питао ме је ћелавац и одмеравао ме од главе до пете важно вртећи палцима угодно заваљен у фотељи.А његов поглед,продоран,просто ме је пржио.Одмах се видело да је стручњак,душочатац.Видео сам да му се нешто код мене није баш уклапало.Иако сам се баш потрудио да се маскирам у природног и смотаног омладинца,ипак се на мени сасвим лепо видело да то баш и нисам то.Неке ствари се не могу сакрити.Очи су огледало душе.Зар да трепћем као млада и обарам поглед?Ма ко га јебе,може само да ме избаци напоље.Ципов са гривом везаном у реп није баш деловао као неко ко је несналажљив и несигуран у спољноме свету.Али у томе је баш драж.Изглед често вара и баш такви,маскирани,су обично и жила скривених проблема.Баш такви вуку најгоре трауме из младости.Ево,на пример ја.Оштро докторско око ме је просто скенирало а ја сам се и даље правио наиван. „Никако са родитељима да пронађем заједнички језик.“рекох.То ми је деловало да ће да прође јер већ сам поглед на мој имиџ је подразумевао неслагање са родитељима.Зато сам секс оставио за други део реченице. „А и са девојкама ми нешто запиње.“постиђено додадох. Док сам тако трабуњао све време сам гледао у врх носа стрепећи да не почне да ми расте као Пинокију.Међутим,на сву срећу,промена на мирисном органу није било,па сам,осокољен,наставио даље.Разговор је почео све лакше да тече.Признао сам да се не чудим родитељима и њиховом незадовољству јер им дете проводи време у велеградском циркусу са свим условима за брзу пропаст у тамним ноћима.Али,шта да радим када сам то ја?Добар сам ђак и добар спортиста,поштен сам и одговоран али волим да ландарам ноћу па то ти је.Све радим да задовољим родитеље и зато очекујем да ми више верују и да ме мање спутавају.А они само што ме у манастир неби послали.И то неки Богу иза леђа,ради сваке сигурности,да првом приликом не утекнем назад. „Ви,као психолог,вероватно сасвим исправно разумете шта желим да кажем.“рекох. Погодио сам га у неку професионалну жицу.Мало се трзнуо па је рекао: „Нисам ја психолог,ја сам психијатар.“ „Ја сам онда погрешио.Требало је да ме прими психолог.Да дођем ја неки други пут?“ „Не,психолог је одсутан па ћу га ја заменити.“ „Добро али,ако смем да питам,у чему је разлика између психолога и психијатра?“ „Велика!“обрусио је као да сам га ујео питањем.“Психијатар је много више од психолога.“рече он набусито. „Стварно извините,ја сам дошао код нижег по чину,код психолога,и небих желео да трошим ваше драгоцено време са мојим животним глупостима и безвредним ситницама.“ „Нема везе,ја ћу ти помоћи.“ „Хвала вам“(оно пресветли сам прећутао).“Срећа моја што сам налетео на особу која уопште није сујетна,“помислих али,наравно,не рекох. Отом смо мало ћаскали,онако опуштено и невезано.Занимало га је све о мени,малте не до броја ципела.Пар пута ме је провалио да неке ствари прећуткујем и тиме утврдио код мене свој статус стручног психочатца.А ја сам бирао речи да случајно не открије да се бенавим и да ми помоћ у ствари није потребна те да је циљ моје посете сасвим другачији.Успео сам да га заинтересујем,нарочито за моје борбене животне поставке и прежвакано оно мало што сам тада знао о зен-будизму.Џудо му се није допао.Тврдио је да борилачки спортови буде притајену агресивност.За узврат сам му објашњавао основна правила џудоа кја су,у ствари,миротворачка и филозофска,ма један другачији поглед и начин живота и да је највећа победа победити без борбе.Није баш разумео“попусти да би победио“али се сложио са“међусобном сарадњом и поверењем.“То му је звучало некако комунистички.Али како сам ја хватао залет у објашњавању филозофије џудоа а то га очито ни мало није занимало,пресекао је нагло даљу причу. „Зашто носиш ту косурдачу?“упитао је изненада. „Ха ћелавче,завидиш ми и хоћеш да ме притераш у ћошак као бунтовника.Да можеш и ти би носио косу до земље.Хоћеш пелцер?“умало ми не излете.Прогутах кнедлу па одговорих. „ Томи је у опису радног места.“ „ Како то мислиш?“Видно се заинтересовао. „Прво,јапански самураји су носили кике као и наши средњевековни ратници.То је било чисто практична ствар-кика је изузетно тврда и отпорна па је мач не може пресећи.“ „А ти се мачујеш?“ „Не али поштујем традицију.“ „Мани се традиције и одсецања глава ово није 1389-а година,Зашто стварно носиш ту косурдачу?“ „Ја,као омладинац мотоциклиста,морам по пс-у(правило службе)да будем брадоња и чупавац.Пошто немам неку браду,тежиште сам пребацио на чупавост.То се ваљда зове“компензација“.У осталом,што сам чупавији то више осећам“ветар у коси“. „Молим?“ „Ветар у коси је дефиниција која треба да ослика осећај слободе,осећај радости у покрету и ужитак при вожњи мотоциклом(што ти несрећниче осетити не можеш јер си бос по глави али укључи машту и сети се док си још био млад и косат па покушај да себи дочараш тај диван осећај.Ветар у ћели баш неће ићи).“Ово последње сам ,наравно,помислио у себи.Ма сав сам био лукав и обазрив.Прави будистички ратник.Смирено сам чекао своју идеалну прилику да ижицкам оправдање за школу. Заинтересовао сам га.Дали што о теми коју сам потегао није знао ништа или због мог предходног предавања о џудоу и зен будизму а по најпре зато што ни Фројд ни Јунг нигде нису помињали џудо и мотоцикле а о њима нису знали ама баш ништа.Један чупави клинац је модерном доктору широких погледа на свет и напредну медицинску науку,отворио један потпуно нов сегмент живота о коме је требало размислити и психолошки га обрадити,а с обзиром да је све учесталија појава у нашем модерном друштву и да се не ради о хемиској навлаци него о чисто механичкој ствари која ствара зависност код корисника на бази чистог природног задовољства,љубави,адреналина,допамина а и тестостерон је добродошао.Наравно,то је био мотоциклизам.А наука је тврдила да је таква навлака,чисто механичког типа,немогућа.Вероватно зато што се нико до тада није навукао на аутобус градског саобраћаја или на камион па зашто би онда на мотоцикл?То му је било изузетно интересантно и већ је видео себе поносног како на неком семинару у беломе свету отвара ново поглавље психијатрије.Зависност од механичке справе!Још потпуно непознат феномен у медицини.Зато је запео да сазна што више о задатој теми,тим пре што је та пошаст стизала у галопирајућем ритму са трулог запада и могло се очекивати да и овде засигурно нађе плодно тле те почне и брзо да буја.У осталом,ни братска Русија није могла да се одупре тој западњачкој најезди мада је постојала основана сумња да се ради о типичној животној трулежи,симболу распадања и падања у ситно буржоаско блато.За тровање младежи и разарање здравог ткива нашег напредног друштва морало се бити спреман.Тако се упецао.И пребацили смо се на мој терен па сам могао да се просеравам до миле воље,што сам у залету раздрагано и прихватио.Претресли смо море тема са мотоциклистичким садржајем,заборавили смо на неслагање са родитељима а секс је некако природно ишао уз мотоциклизам.Рецимо,запањио се на моју теорију да ако вам не да ону ствар слободно можете да је оставите ту где је па нека се даље сама сналази за повратак кући.То је за њега било зверски,нехумано и недолично као акт једнога омладинца као и наравно свих самоуправљача.А ја сам се вадио како то уистину и јесте империјалистички трик који разара здраво ткиво односа између полова али се већ зацарио и код нас па се не треба правити луд,као да се ништа не догађа.Тему нечовечног односа према слабијем полу смо џентлменски заобишли да се неби запетљавали у бескрајне дубине мушко женских односа.Како сам у главном ја држао банку то сам се повремено заносио и давао машти на вољу,тек да разбијем монотонију.Негде сам у озбиљном штиву прочитао да тако и треба да буде.Психијатар има улогу контејнера у који пацијент треба да истовари сво своје унутрашње ђубре и црнило па да му лакне.Као када се исцеди бубуљичетина.Сматрао сам да се и глупости као и зајебанције такође могу истоваривати с обзиром да су и оне за ђубре па сам само товарио.А маштовитости ми никада није зафаљевало па сам се баш размахао.Али мој душочатац није био обичан неутрални контејнер.Полако се преобраћао у присташу мотоциклизма.Биће да је по нешто схватао и попамтио неке детаље за свој будући успех у струци.А када смо се дотакли путовања мотоциклом,скитарања у потпуној слободи без обавеза,спавања под ведрим небом,мириса и звукова који буде у природи и слично,баш се заинтересовао и покушавао да проживи оно што сам ја причао.Зато сам се баш потрудио да мало окитим све то и да свему дам опипљиву душу.А њему је то некако звучало као пасторала и подсећало га је вероватно на родни крај.Ма за мало да постанем стручни консултант.А сво то време сам стрепео.Можда то он води своју игру а ја се у заносу понашам као да сам му прва будала која трабуња којешта.Уто сам и приметио интересантну књигу на столу.Будући већ тада књигољуб,нисам могао да одолим изазову.А и то ми је давало прилику да променим клизаву тему. „Каква је ово књижица?Могу ли да је погледам?“ „То су Рошархови тестови.Погледај слободно.“ Гледао сам у брљотине на папиру и ћутао.Полако сам окретао листове.Мада сам знао за ту књигу ово је био први пут да сам је држао у рукама. „Врло интересантна књижица“казао сам правећи се да не знам чему је намењена.“А чему служи?“ „Служи за анализу асоцијација.“ „Или,што би се српски рекло?“правио сам се Тоша,али заинтересовани Тоша. „Ајде да ти покажем.“рече. У том моменту осетио сам како од балавца постајем експеримент.Ако се овде добро провучем можда ћу моћи чешће да навраћам па ће оправдања само да пљуште.Од бонова за Пицин парк сам дигао руке јер је већ постало савим очито да од тог посла нема ништа.У овој терапији се очито упражњавала само теорија. Он узе књигу и насумице је отвори. „На шта те подсећа ова шара?Шта си прво помислио,или још боље,шта си прво видео на свом менталном екрану када си је погледао?“ „Помислио са на мотоцикл.“ „Не везуј се за претходну причу.Нека ти асоцијација буде слободна.“ „На мотоцикл.“ „На мотоцикл?“зачуди се. „Да ,на мотоцикл.“ „Не може.“ „Како то не може?“ „Мора да те асоцира на нешто друго.Мотоцикл те само блокира.“ “Нашта,на пример?“ „Мора да асоцира тебе а не мене.“ „Али мене асоцира само на мотоцикл.“ „Ма хјаде поново,не може мотоцикл,да ти не објашњавам.“ „Све може а мотоцикл не.Како то?Зашто мотоцикл не може?“ „Није предвиђено.“ „Врдаш,врдаш,не знаш ништа о мотоциклима па би да ескивираш тему.“мислио сам се ја. „Мораш да видиш нешто друго,нешто из дубине твоје психе.У осталом,где ти овде видиш мотоцикл?То си измислио.“ „Измислио?!Ево га.Ево точкови,ево рам,ево резервоар.Истина,мало је футуристички али да не цепидлачимо.“ „Ајде другу слику.“ „Ајде да се цењкамо.“ „Не изводи.“ „Да видимо шта сада видиш?“ „Опет мотоцикл.“ Како му се то очито није допало испричао сам му виц када је Босанац код психијатра и овај га дави као он сада мене.На крају виц се завршава са:“махо ти не махо ја поваздан на пичку мислим“.Тако и ја са мотоциклом.То је превео на неки свој неразумљиви психолошки термин па смо наставили даље.У главном,схватио је,па је даља прича била о мотоциклима. „Добро,хајде да видимо шта теби значи мотоцикл?“ „Радост,слободу и песму.“ „Шта?“ „Кад возим радујем се и слободан сам па певам од среће.Испод кациге ме нико не чује па могу да се дерњам и фалширам до миле воље.“ „Ето видиш.“ „Шта видим?Радост и слобода се не могу видети,то су имагинарни појмови.“ „“Не лупетај,на шта те још асоцира?“ „На путовање.“ „Ето видиш,коначно смо до нечега стигли.Полако идемо ка суштини.Ти би да путујеш и да се ослободиш стега,да ти буде пријатно,да се радујеш.Песма је јак симбол.Она потиче из твојих архетипских психолошких дубина којих највероватније ниси ни свесан.Очито би да побегнеш од нечега.Твоја„Анима“би да се нечега ослободи и питање је од чега би ти побегао.То је главно питање.“ „Провали ме човек.“,помислих,“Зна да бежим од школе.Вала наука ти је чудо.То жив човек зајебати не може.Не бежим ниодчега.Само би радо путовао мотоциклом.То бих увек радио а не могу.Ваљда ми се зато привиђају далеки пути.А можда доле има и риба.“ „Где доле?“ „На мору.“ „Каквом сада мору?“ „Па када путујем мотором увек би најрађе путовао на море.“ „Аха.“рече и значајно се почешка по самој ивици ћелице где му је било остало нешто мало коврџавог паперја.„Море је бег,даљина,тајна,неизвесност.Дакле,морам открити одакле потиче та жеља за бегом.“ „А да консилтујемо сановник?“нисам издржао.“Ма какав бег,ја небих да бежим ја бих да путујем.А и ко је луд од рибе бежати?“ „Какве сада рибе?“ „Оне из“махао ти не махао“,сећате се?Од девојака.У сленгу се девојке зову рибама.“ „Аха!Ту смо.Сексуалност!Окрени,обрни она увек исплива.Фројд је ипак био у праву.“ „Јашта него сексуалност.Нећу ваљда да их млатим?Мада ни то по некада није лоше ипак имам паменија посла са њима.“ „Да ти не бежиш од сексуалности?“ „Ја!?Јел вама добро?Какви бежим,хрлим ка и само молим Бога да ми не умакну.Зато и волим море,тамо се оне распојасају.Па не мислите ваљда да на море идем да пробам нову маску и пераја?Него,да заменимо ми места?Чини ми се да ви имате далеко више проблема од мене.“ „Шта кажеш?“дрекну он. „Ма нек иде живот,доста смо се замлаћивали.Признаћу па шта буде.“помислих.“Мени не фали ништа.Овде сам дошао само због писменог задатка из матема тике.Треба ми оправдање.“ Напуштао сам саветовалиште за посрнулу омладину меким и лаганим ходом са све докторовом ципелом у дупету,али и са неопходним оправдањем и то за два дана,да не буде сумњиво. Ма психоанализа је чудо!Умало да се навучем!

МАЛЕ МЕРДЕВИНЕ Кренуо лепи Баја мотоциклом из Шансе пут куће,и таман да изађе из Ташмајданског парка где је наравно непрописно био паркиран испред кафане када из жбуња искочи млади милиционер ћошкаш који је имао пик на њега и сматрао је за своју свету дужност да лови Бају па га ухвати и то на делу.Ето радости!И док га је дрндао наиђе Лоле.Гледао мало шта се догађало,отом приђе па ће да каже: „Друже,ајде што је био непрописно паркиран,него тај је и пио.“ „Јеси ли пио?“ „Јесам.“каже Баја. „Нема ни возачку дозволу.“опет ће Лоле. „Имаш ли возачку?“ „Немам.“каже поштени Баја. „Нема он ни саобраћајну дозволу.“опет ће Лоле. „Имаш ли саобраћајну? „Немам.“ „Ни мотор му није регистрован.“ „Јел возило регистровано?“ „Није.“ Бајин зачуђени поглед упућен Лолету који је до тада значио:“Шта ти је будало?“полако се мењао под надолазећим бесом.Сада се већ могао превести као:“Лоле покојан си.“Али Лоле није одустајао. „Нема ни прву помоћ.“ „А прва помоћ?“ „Немам.“ „Нема ни резервни алат и прибор.“ „Имаш?“ „Немам.“ „А нема ни мале мердевине.“ „Имаш ли...А шта ћему мале мердевине?“ „Па да му се скинеш с курца!“ То рече па утече.Бесни милиционер се,наравно,надао за Лолетом што је искористио вешти Баја,упалио мотоцикл и утекао.И овај пут је Баја остао неухваћен као и брзоноги Лоле.

СТРУЧНА ПОМОЋ Двојица оштрих и хитрих из екипе уприличили су себи,као и обично за њих,темељно ваљање по земљи.То су,наравно,учинили у заједници са својим мотоциклима током беспоштедне друмске борбе са аутомобилом.Српски речено,исударали су се,истрескали као дулеци,и исполоматали не штедећи на преломима,повредама,напрснућима,убојима и одеротинама.Успут су и зналачки уништили возни парк.Мотоцикли су се још некако и провукли али је несрећни противнички аутомобил сигурно омастио пресу на неком отпаду.То је била једна од њима добро знаних показних вежби под називом:“Шта мајстори раду кад се уливаду“. Обојица су лежала у болници,у истој соби на ортопедији.На њима је било више гипса него одеће.У време посета обилазили су их у главном бајкери јер се родбина иначе задужена за посете,сокиће и воће баш није најбоље сналазила са распуштеном бандом посетилаца па су убрзо и престали да долазе.Остали пацијенти су се за то време нагледали и наслушали свега и свачега па су се поделили у две непомирљиве групе:бајкољубе и бајкомрзе.Док су они лежали у болници,а то је потрајало,примећен је чудан и потпуно не објашњив медицински феномен-нагли пораст убрзаних излечења.Болесници су,ничим изазвано,нагло оздрављивали и,наврат-нанос,бежали својим сигурним кућама.Тако је поново доказан стари наук да ако пацијент хоће да живи,медицина је немоћна.То је вероватно било последица нагле промене консталације планета и промена космичких зрачења.Друго објашњење не видим.Хорде лудака који су опседали ортопедско одељење болнице сигурно са тим догађајима нису имали никакве везе.Истина да је ортопедија тада више личила на мото сервис који добро ради него на болничку установу али то никоме није сметало.Бар је тако изгледало јер су сви били слатки и баш фини.Међу том стално надирућом екипом сам,наравно,био и ја.Никакав проблем није био да се нађу исполоматани умлаћеници.Требало је само отићи до клиничког центра и пронаћи место где стоји гомила мотоцикала.Када би се отом ушло у зграду само је требало ићи у правцу највеће дреке и ларме и неби било промашаја.Ако се неким чудом промаши место излежавања исполоматаних,сви у болници су знали да вас упуте где треба. Током једне од посета прегледао сам болничке листе обешене о рамове кревета и на њима није писала никаква терапија. „Добијате ли ви овде икакве лекове?“упитао сам их. „Не“,одговорише“,само пиво и пљуге али то морамо сами да купујемо јер социјално не покрива те трошкове.Раније смо добијали лекове против болова а сада нам више ни то не дају.Кажу да не смеју да се користе заједно са пивом па смо ми одабрали пиво.Тако се само излежавамо овде док не зарастемо.“ „Бог рану лечи а доктор је превија.“Тако каже пословица.Ја,као добар православац,нисам ни покушао да се мешам у божија посла,само сам хтео мало да помогнем и убрзам зарастање небили ове будале отишле из болнице пре него ли их директно пребаце на робију.За такво нешто сам био сасвим оспособљен.Имао сам богата искуства из моје ветеринарске праксе,џудоа и мотоциклизма.До душе ја сам радио псе и мачке а овога пута је требало лечити два велика говеда али је принцип био исти.Зато сам се храбро упустио у авантуру.А добри Бог се сигурно није љутио што болесним помажем да брже оздраве а осталим у болници да што пре скину беду са врата и да се у миру лече. „Господо бајкери,мумије моје,хоћете ли да дозволите да вас ја мало полечим?“упитао сам их. Обојица су одмах пристали али под условом да им не ускраћујем пиво што су сви доктори до тада радили а ови се,наравно,нису тога придржавали.Није им било први пут да их ја лечим а и већ им је било додијало да се излежавају у установи док напољу све пршти од зезања.Што се тицало разлике у пацијентима,мојим и докторским,то није био проблем јер се нису сматрали ништа бољим од паса а мачкетинама нису могли ни да присмрде.Два исполоматана дебела млохавца сигурно није красила мачеча гипкост и окретност.Пресудно је било то што је сезона немилосрдно пролазила а они су жарко желели да што пре крену да поправљају умлаћене кршине.При следећој посети,док су други доносили пиво,воће,пљуге и храну,ја сам донео лековиту понду:керећи калцијум,ад капи,ц витамин,и једну мултивитаминску комбинацију појачану са мојим тајним леком.Ту комбинацију сам био лично смислио и истестирао на гомили кљакаваца у својој пракси,исполоматаних на џудоу и мотоциклиста који су имали поверења у мене.То је радило сјајно,није имало штетне последице и,што је било најважније,слагало се са пивом па су момци по први пут у животу били дисциплиновани пацијенти (јер је терапија била компатибилна са пивом) и уредно су пили лекове па су убрзо показали шампионске резултате у зарастању коштане масе.Отом су,не часећи часа,стали да даве докторе да им направе контролне рентгенске снимке.Ови то наравно нису хтели да раде јер су сматрали да је прерано и да зарастање толиких прелома треба далеко више времена.Ови су зато навалили још јаче да гњаве докторе па су потегли и тајно оружје,то јест,стали су на ноге и мало весело ходали пред запањеним ортопедима.То им није било тешко јер их је попијено пиво ваздан терало до клозета па су се разгазили.На крају,доктори су ипак попустили и то по највише зато да скину давеже са врата.Резултати снимања су показали фасцинантан напредак у срастању костију.Далеко су брже срастали него остали пацијенти.Доктори су се мало чудили али томе нису придавали неку нарочиту пажњу.Једном,током визите,доктор који је имао ту несрећу да му ове две замлате буду пацијенти,приметио је на њиховим болесничким сточићима потпуно непознате лекове.Узео их је и погледао. „А шта вам је ово?“ „Па лекови доцо.“ „То видим,него нисам вам ја то преписао.Какви су вам то лекови?“ „Керећи.“ „Одакле вам то?“ „Донео нам наш лични доктор.“ „Ваш доктор?Ја сам ваш доктор!“ „Наш прави доктор-наш друг ветеринар.“ „Ветеринар?“ „Наравно,ми смо и онако две џукеле и само што још не дижемо ногу док шорамо али и то ћемо ускоро поправити.“ А доктор је узео препарате и стао да заинтересовано чита упутства.Отом их је запиткивао колико чега узимају и како им је. „Шта сада радите докторе?“питала су ова двојица очекујући да ће да их по обичају изриба. „Ништа“,одговори доктор,“само се питам како то мени није пало на памет.“ „Шта то?“ „Па једна оваква терапија.“ „Што,јер не ваља?“ „Ваља,итекако ваља.“ „Не брините доцо,и нама много што шта није падало на памет што је тај лудак смислио.Али,ево видите,састави нас!“

ЛИК МАЈКЕ Јесте да се о лику и делу мајке тако баш не говори од стране њеног сина,али мила мамица је повремено имала баш светле тренутке.Неке сте већ прочитали.Ево још једног,тек да употпуним слику. Те вечери сам се потпуно неоправдано,сасвим неочекивано и мимо обичаја вратио знатно раније кући.Не сећам се шта је био узрок тог мог срамног владања.Било је негде око двадесет и три часа.Ко нађавола,још сам и заборавио да понесем кључеве од капије.Зато сам звонио.Мила мамица је изашла на прозор. „Изволите,кога тражите?“запитала ме је. „Мама шта ти је?Па ја сам.“ „Ко сте ви млади господине?“ „Мама то сам ја,твој син Зоран!“ „Мој син не долази кући пре три сата изјутра.“одговори маман и мртва ладна затвори прозор. Мало сам сачекао да је прође али се она више није појављивала на прозору.Зато сам,да бих ушао у топли дом Стевановића,морао да прескачем капију.Ко ме је направио још сам и добар испао.

Divan putopis. Jedan od onih koji te tera da počneš da praviš plan za neka svoja putovanja. Četiri puta sam putovao Beograd - Moskva 2014 - 2015. Na prvom putovanju sam na granici Letonije i Rusije proveo 10-12 sati i bio spreman da odustanem i vratim se za Beograd. Naišao sam na ženu carinika koja me saditički parkirala sa strane i uzela sva dokumenta....i do kraja svoje smene držala na prelazu. Kad je završila smenu jedan od carinika mi se izvinio i sve završio za 5 minuta. Posle sam uvek išao preko Belorusije i to na jedan mali prelaz blizu Bresta. Sve uvek bilo završeno za 45-60 minuta.

ОКУПАЦИЈА КАШТЕЛА СТАРОГ Не могу сада да се сетим ко је то био,много година је од тада прошло.У главном, неко од наших је летовао је у Каштел старом код Сплита.Тамо му се ваљда посрећио добар провод па је хтео да га понови а и нас остале мало да почасти њиме.Неуморно је агитовао да сви,чопоративно,одемо тамо тако да смо на крају дигли руке и пристали.И онако нисмо имали бољи план.У данашње време би са таквом кампањом,без премца,однео титулу“туристички промотер године“.У оно време је био“досада“.Главна предност Каштел старог била је солидна количина на све алавих холанђанки које су тамо излагале своја заносна тела топлом медитеранском сунцу па је све било“на изволте“.Договор је пао.Био је чврст,бајкерски,братски.Сложно смо навалили да се спремамо за море.По добром Српском обичају све се радило у пет до дванест.Дорађивали су се мотори,јуриле паре,и сналазило се за оно беде од опреме што се наћи могло.На сам дан поласка ситуација је за оно време била невероватна.Лично сам бројао.Екипа се састојала од двадесет мотоцикала,четири аутомобила и једног комбија бугарина који је служио да се у њега натрпају алат,делови а и по који крндељ ако рикне.Истини за вољу,нису сви од присутних пошли на пут.Неки су само дошли да нас испрате па је бројно стање екипе било нешто мање од набројаног.И кренули смо.По,у то доба невероватном броју возила,представљали смо силу која би,да је била наоружана,мирне душе могла да крене на Берлин.То је више личило на путујући циркус него на организовану екипу.После само два ипо дана пута и поприлично успутних шрафљења,срећно смо стигли на одредиште.Лепо смо се сместили у кампу и попадали од умора.Путеви су тада били такви да смо били цркнути као да смо са олимпијаде дошли а не из Београда.После дизања шатора показало се да је камп већ и за нас био мали па смо морали баш да се стиснемо.Од тог момента нико више није могао да се завуче у њега.Није било места.То није било летовање,то је била окупација тог месташцета.Таман смо се мало одморили од друмских борби и опустили се кад ето ти прве посете на званичном нивоу-локалне милиције.А ко би други?Гнездо им је било у следећем каштелу и састав људства је бројао чак четири органа јавног реда и мира.Сви сложно су се потрпали у плавог Фићу на чијим вратима је писало латиницом“Милиција“,и дошли да провере вест која се прочула у околини а гласила је да је у камп Каштела старог стигла нека непозната банда моторџија те да ствар треба одмах испитати јер се радило о сумњивим лицима склоним ексцесима а можда и криминалним радњама.А када су вредни и одговорни органи видели гомилу лудака који су се већ опустили и стали да уживају у благодетима морског провода,моментално је нестала нетрагом њихова полициска надобудност и склоност ка употреби силе па су постали фини и мањи од маковог зрна.Ми смо их лепо примили,као да нису мурија,и погостили их пивим и вином.Нису се усудили да одбију.Ваљда су то биле лепо васпитане чике које нису хтеле да нас увреде.Пијуцкали су пићанце и,онако узпут и упо гласа нешто мрморили како не желе проблеме и како морамо лепо да се владамо.Дали смо све од себе да их убедимо како и ми то исто желимо,како смо ми у ствари златна деца,како смо на распусту и како нам проблеми нису ни на крај памети.Ако се случајно догоди да неко скрене са правилног пута ми ћемо га одмах спречити и изложити озбиљној другарској критици све док се не покаје.Уколико опет посрне,послаћемо га за казну кући за Београд.Мало је фалило да сво то трабуњање потврдимо са часном Титовом пионирском речју,али смо од тога одустали јер смо били увелико прерасли пионирско доба а то би и било превише.Наравно да нам нису поверовали али су прећутали.Прво,нису хтели да имају никаква посла са нама а,друго,преко вредности као што су име и дело друга Тита,другарска критика,покајање и самокритика као и устрајавање на титовом путу,ни народна милиција,макар била и латинична,није смела тек тако да пређе.Јасно им је било да их зајебавамо и да од тог посла нема ништа али су морали да се понашају по политичком протоколу односа према светињама комунистичког друштва јер су баш они били задужени за њихову одбрану и ширење(у главном с помоћу пендрека).Лакнуло им је када су одступили са положаја,поседали гојни у јадног Фићу који је притом клецнуо и одтандркали низ пут.Са четири трбушаста дебељка несрећни аутомобилчић се једва вукао и готово драо бранике о земљу.Његових нејаких 750 кубика су били премало за четворочлану банду ждераваца очито одличног апетита и доброг варења.Касније су се милиционери ту и тамо појављивали тек колико да,са сигурне раздаљине,мало меркају ситуацију на терену па би се,ужаснути,брзо купили и одлазили.А ми смо се ослобођени гњаватора одали уживањима.Одмах смо се спајтали са неком екипом холанђана несуздрживо алавих на алкохол па се то малено и досадно месташце претворило у рај за мотоциклисте.Све нам је било при руци,милиције није било ни од корова а малобројни домородци су прво нестали а потом полако почели да се друже са нама.Тадашња уобичајена шема качења са домородцима је моментално отпала као могућност јер се све окренуло наопако.По први пут смо ми били бројнији од њих и тако је испало да смо,у ствари,ми домородци.Тако је завладао стабилан мир на терену па смо могли мирно да се посветимо зајебавању,пијанчењу,возикању и скитарању около.То стање се звало расуло.Није се знало ни ко пије ни ко плаћа.У свако доба дана и ноћи неко је ударнички терао зезање па кад би га издале мушке снаге и упропашћени отишао да одспава,акција се настављала са новим,освеженим,организаторима.А када би се упропашћеник одморио и повратио у живот,само би наставио као да и није одсуствовао са терена.А од свог зезења плажа је најмање била у употреби.Укратко,цео Каштел је био под нашом опсадом а ми смо се сјајно проводили.У близини је било још неколико сличних каштела.Тако смо у једном од њих Свиња и ја,током редовне дневно осматрачке патроле по питању пичног стања,а то је био једини артикал који нам је зафаљевао,открили рудник напуштених холанђанки које су се досађивале и радо прихватиле наше ћуранисање.Како је у екипи већ завладала по напредну младеж опасна болест“Безпичоза“то је наше откриће са великом радошћу прихваћено,баш као добар и ефикасан лек.Одмах је успостављена редовна мотоциклистичка линија између та два месташца.Холандске алаве снаге су унеле нов полет у екипу.Нова енергија је довела до експлозије раздраганости.Лечили смо се да је све прштало.У општој гунгули која је настала спавао је где је ко стигао.До мотоцикала се због нагужваности често није могло ни доћи а камоли их истерати на пут.Тако би узимали први који је био при руци и возикали се.Владала је баш тешка гужва.А прво збуњене холанђанке су се убрзо свикле па су се осећале као рибе у води.Свиња је баш тада направио срамну грешку и до ушију се зацопао у једног холандског вртигуза.После му је то прешло у навику.Тиме нас је касније малтретирао дуги низ година.Некако му се није дало са њом у почетку.Ритмови и укуси су им се разликовали.Судар култура се одвијао Свињи на штету.Згодно холандско рибче би увек далеко рађе пијанчило са разузданом бандом него што би одговарало на његове љубавне насртаје.Томе се није било чудити јер је добро зезање које смо ми терали за те пиргаве рибице било нешто сасвим ново и очаравајуће па је и правило навику,по највише зато што је пиће било за њих као за госте џабе а тај обичај се мењао само у ретким ситуацијама када би они сами решили да се по том питању испрсе.По њиховом,секс је био уобичајена техничка вежба за коју је увек касније било времена.Сироти Свиња се распадао од жудбе и хормонских напада.Плавушица је далеко боље подносила делимичну апсциненцију.Поред тога,Свињу је мучио још један чисто технички недостатак.Наиме,вероватно због утренираности,холанђанка је показивала осетно већу одпорност на алкохолне деривате од њега.Тако би му увек пропадала класична шема“опи па заскочи.“Тако су се њих двоје углавном мртвопијани по земљи ваљали а Свиња је притом још и болно запомагао.Успут је он и лингвиста постао.Трабуњао је нешто потпуно неразумљиво што је,по њему,требало да представља лепо холандско језико.Нико га ништа није разумео а,по најмање,холанђанка.Њу је свињин холандски силно веселио.Када би Свињче добило напад ораторства,у главном са циљем сексуалног мамљења,она би се упишала од смеха.Зато је често доводила још неку од холанђанки да слушају свињине беседе,да притом лочу и циче од смеха.Али млади очас посла нађу зједнички језик.Свиња се,истина,мало намучио али му је на крају успело.Вештим маневром и појачаном дозом алкохола,успео је да намами страну држављанку у оближњи боров шумарак а са јасним наумом.Неочекивано брзо су се вратили.Забринули смо се да дуготрајна борба са тешком болести“Беспичозом цхр.“није довела до тога да нам се свињче,у одсудном тренутку,гадно обрукао и постао зеком.Он је био бесан као рис а она се само смијуљила.Одмах су потегли за помоћним лековитим средством,то јест пивом,па је Свиња браћи мотоциклистима изнео своју швалерску тугу преголему.Када је пронашао одговарајуће скровито место,прострли су ћебенце па се у жару на њега бацили.И баш када је требало да буде шта треба да буде,ствар је ненадано пропала.Испоставило се да су ћебенце прострли преко великог ароматичног говнета па се даље од смрдежа није могло ни дисати а камоли радити нешто друго.Вужд је био толики да је за очи штипао и у неиздрж се претворио.Под притиском неуспеле аромо терапије су морали да дигну руке од лепо замишљене миле им акције па су се вратили у камп не обављеног посла.То вече су се,од очаја,упропастили алкохолом на игранци у јединој кафани у кампу у којој је тада свирала млада и не афирмисана група Зелена јабука.Касније је она постала знатно познатије Бело дугме.Захваљујући пиву и босанском року,пијано лице је то вече ипак добило споловило од своје холанђанке у једном од шатора на територији сигурној од просерица.На поправном је показао задовољављавајуће резултате.А наше свињче је било чудно живинче.Поникао из скромне радничке самоуправљачке породице решио је да полечи комплексе те да мало буде“господин.“То је у преводу значило да му се допала холандска метода лечења тешке болести“Беспичозе“и да је наумио да своју странкињу одведе у хотел који се налазио у следећем каштелу,па да тамо темељније поради на задовољствима њеног вртигузја или,што би прости Свиња рекао,да јебе ко човек.За ту прилику се баш потрудио.Сутра дан је опрао мотоцикл и издвојио га са стране да се случајно неком неби омакло да га одвезе.Притом је направио кардиналну грешку и закатанчио га ланчугом.То нас је све баш погодило.Сви смо знали за његов швалерски наум и нико му неби ни такао возило.А то што га је закључао указивало је на неповерење спрам остатка братства,што је било незамисливо и морало се моментално санкционисати за пример осталима.Најпростија решења су увек и нај ефикаснија.Тако је говорио учитељ борилаштва.То је важило и за уразумљивање посрнулог члана.Тоша и ја смо смислили практичан део поуке.Само смо поред његовог катанца ставили још један-наш.И,тек ради побољшања визуелног ефекта,на седиште мотоцикла исцедили смо нешто пене за бријање.Када је сутра дан поранио,раздраган,обријан и намирисан,Свиња је поносно пришао свом свеже окупаном БМВ-у.Није била шала.Свиња иде на парење а ми остали бедници можемо само да му завидимо и бацамо руке на себе.Поносно је ходио ка возилу,уздигнуте главе и правог тела попут карактерног лика једног од седам секретара СКОЈ-а.А тада је угледао ужас.Нервни напад са трајним последицама на већ пољуљану психу је била блага дијагноза за оно што је несрећни Свиња извео у нападу очаја и беса.Ваљао се око мотора,пенио,праскао,претио,ногатао се.Ми нисмо реаговали.Само смо мирно и без речи посматрали шоу и баш се трудили да не праснемо у смех.На крају се сироти Свиња сломио и дигао руке од господског наскока па је отишао у кафану да се барем опије као његов тотем-свиња.И док је утапао очај у пиву ми смо откључали мотор,обрисали са седишта пасту за бријање па смо отишли до кафане да наговоримо очајника да ипак оде у штету.Како неће маца сланину,није се ни он дао све док није полокао пар пива на наш рачун а отом је ненадано живнуо и ускоро се обрео на путу ка суседном каштелу где га је чекала успаљена холанђанка.Васпитно-поправна метода је добро деловала.Свиња је добро научио лекцију.За почетак,никада више није изводио бесне глисте са закључавањем мотоцикла.Све је било заједничко осим паса и девојака.То је било правило.У кафани су се све паре вадиле на сто па се тек онда наручивало.Никада се није гледало колико ко има новца.И паре су биле заједничке.То им је била велика мана па су се зачуђујуће брзо трошиле.Тако је било и овај пут. То летовање ми је остало у најлепшем сећању.Мотоцикли,рибе,сјајна екипа лудака и све то још на мору.Па шта ми је више требало? Како је време протицало ми смо у каштелу преузели улогу домаћина.Домородци се нису противили,а и да јесу неби им много вредело.Но,њима се баш допало зезање екипе стасале на Београдском асфалту са свим условима за брзу смрт у велеградским ноћима.Они једноставно нису имали довољно маште за ваљану акцију.За то је требало проћи Београдску школу.Ускоро се прочуло да се тамо неки лудаци баш добро зезају па су нам полако и гости почели да пристижу.А ко би дошао тај би се навукао па је постајао стални гост.У оној досадној пустоши ми смо били једино освежење.То умало није довело до штрајка народне милиције која није могла да прати толике флуктуације грађанства због малобројности и неопремљености,али ми нисмо попуштали.Све се,на крају претворило у даноноћно оргијање без краја и конца.Одомаћио се израз у околини:“идемо код оних где јебе луд збуњеног.“Повремено би се појавили и народни милиционери у хитроме Фићи али би само стајали подаље по страни и у чуду бленули неверујући својим очима и не знајући шта да раде.Зато неби урадили ништа или би се покадкад привалили на по које пићанце и отом отишли са очитом жељом да се никада више не врате.Али дијалектички материјализам је немилосрдно функционисао.Ко бесомучно троши паре брзо остаје без њих.Ту научну чињеницу потврдили би и сами научни велеумови попут В.И.Лењина,Маркса,Енгелса,Тита и лепог Баје.Та зла коб није мимоишла ни нас.Убрзано се приближавало време гадне беспарице.Покренули смо резервне механизме.Прва група,код које је таква акција имала икаквог смисла,послала је пут кућа срцепарајуће поруке типа:“Драги родитељи,ако желите да вам се дете врати кући,пошаљите коју кинту на пост рестант.“Нај успешније у таквим акцијама биле су наше девојке.На несрећу њих је било мало јер су преовлађивали швалери самци.Већ тада већина нас није носила пиво у Минхен.Остали се баш нису прославили у просјачењу.Неки родитељи би радо послали паре само да се антихристи уопште и не враћају,тек да им,јадним,мало лакне.Ми,вештији на језику,смо около причали тужне приче како се ближи кобни час растанка јер смо остали без жуте банке,а тако би се радо још мало прозезали са добром екипом.Истини за вољу,многима се није испуштао добар провод који смо ми осмишљавали и форсирали.Знали су да чим скандал мајсторима виде леђа,месташце ће опет да утоне у досаду и монотонију да би се убрзо претворило у оно што стварно и јесте било а то је синдикално одмаралиште.Са друге стране,поред организационих способности ми смо увек били широке руке.Нисмо питали ко је наш а ко није.Чак смо и мурију чашћавали.Зато нам је образ био чист.Ако су хтели још мало да се ваљано прозезају морали су и они да убију змију што им чува новце и да се маше за џеп.За дивно чудо,гости су се показали ваљаним и дораслим ситуацији па смо,на туђ рачун,још мало продужили летовање.А онда је дошло до неизбежног.Остали смо само са парама за гориво и по које пиво уз пут.Више није било никакве шансе за још коју финансиску ињекцију.Шта смо могли да урадимо до да се лепо опростимо са свима,спакујемо нашу цигањску чергу и храбро кренемо на неизвесно путовање пут кућа. Опет смо два дана таљигали назад.Због невероватног просека брзине морали смо да преспавамо на ливади поред пута.Нико око тога никада није правио питање па је тако било и овај пут.Зачудо,провукли смо се са минималном количином кварова.То нам је увукло црва сумње па смо стрепели од неког великог малера.На сву срећу,ништа се страшно није догодило.Ако Свиња тресне,то није било страшно,то је било уобучајено.Увек када вих се враћао са пута назад у Београд био бих пресрећан.Волео сам повратак у родни град.Волим то и сада.Он би ми увек притом приредио нешто лепо,за дочек.Као по команди,после сваког летовања или путовања у Београду су се догађали луди проводи.Као да се морски штимунг са мојим повратком преселио у град.Тако је било и овај пут.Наша кафана Последња шанса је опет оживела и постала центар света.Догодовштине са мора су се поново проживљавале кроз“утврђивање градива“и ловачке приче.Та красна сећања су нас грејала током целе надолазеће ледене зиме.Мада је екипа била довољно домишљата да и током зиме организује довољно будалаштина за памћење,ипак су летња сећања била најбољи лек против зимске депресије.А свему томе је и Београд додавао своју познату чаробну енергију.

ЛЕПА БРЕНА Свиња дошао у Шансу,сео за сто и позвао келнера Меху. „Изволите госн Свињо.“ „Дај ми једну косовску тучу.“(Тако је звао“Косовско црно“). „Немамо.Нестало.Имамо само“Лепу Брену.“(Такође црно вино само нов производ). „Јеси ли ти полудео?Ја сам дошао овде да пијем а не да јебем!“одговори му Свиња.

Istorija motocikla Triumph Trident T150 i njegovih nastupa na čuvenoj trci Isle of Man TT (Tourist Trophy) predstavlja jedno od najuzbudljivijih poglavlja u istoriji britanskog moto-sporta. Uprkos finansijskim problemima fabrike BSA-Triumph, ovaj trocilindrični motocikl postigao je apsolutnu dominaciju na ostrvu Man. Evo ključnih trenutaka i istorijata T150 Tridenta na TT trkama: 1. Nastanak i ulazak u trkački svijet Triumph Trident T150 je predstavljen 1968. godine sa rednim trocilindričnim motorom zapremine 740 cm³, kreiranim kao odgovor na potrebe američkog i svjetskog tržišta. Inženjeri Doug Hele i Bert Hopwood dizajnirali su ga s izuzetnim voznim osobinama, što se brzo pokazalo idealnim za dugačke, opasne i brze drumske trke poput Isle of Man TT-a. 2. Zlatna era: Pet uzastopnih pobjeda (1971–1975) Trident je ostvario istorijski podvig – pobjeđivao je na Isle of Man Production TT trkama pet godina zaredom (od 1971. do 1975. godine). Konkurencija u vidu japanskih proizvođača bila je žestoka, ali je britanska trocilindrična mašina imala vrhunski balans i snagu. 1971: Rej Pikrel (Ray Pickrell) donosi prvu veliku pobjedu Tridentu u klasi produkcijskih motora na Man TT-u, vozeći mašinu pripremljenu od strane fabrike. 1972: Pikrel ponovo trijumfuje, obarajući rekorde staze i potvrđujući superiornost T150 modela. 3. Legenda o "Slippery Sam-u" (Registracija OLX731M) Najslavniji Trident u istoriji TT trka nosio je nadimak "Slippery Sam" (Klizavi Sem). Ovaj motocikl je dobio ime po tome što je tokom jedne od trka 1970-ih imao problem sa curenjem ulja koje je prštalo po vozaču. "Slippery Sam" je ušao u legendu jer je bio dio tima koji je osvajao Isle of Man Production TT trke od 1971. do 1975. godine, pri čemu je vozač Mick Grant 1975. godine zabilježio posljednju pobjedu za ovaj specifični motocikl u toj seriji. 4. Značaj trkačkog uspjeha Uspjesi na Isle of Man TT-u bili su spas za imidž Triumph-a u trenutku kada se kompanija suočavala sa teškom finansijskom krizom i najezdom pouzdanijih japanskih motocikala (poput Hondine četvorocilindrične CB750). Dok je na tržištu uličnih motora Trident polako gubio trku sa konkurencijom, na stazi TT-a dokazao je da je neprikosnoven u klasi serijskih motora visokih performansi.

BOGATI UNUTRAŠNJI ŽIVOT ENGLESKOG LORDA Tvigi se u svojoj priči nije mnogo bavio tehničkim detaljima nekih motorcikala o kojima piše u svojim sećanjima. Triumph T150 trident o kome se piše imao je interesantnu priču i pre nego što je Tvigiju zagorčao život. Taj TRIDENT T150 nije bio seriski već je bio doradjen u radionici Bepi Kollieker. Motorcikl je uvezao Lubarda i prodao seljačetu iz Požerevca koje je ubilo boga u Englezu. Tvigi ga kupuje u gajbicama i kofama i sastavlja 2 godine. Sledeći vlasnik je bio Ljuba sin koji se u sreći i veselju vozikao širom Juge bez problema i zapleta sledećih 10 tak godina. Kada je motor pokazao znake ozbiljne bolesti i zamora prodao ga je Baji iz Zrenjanina (nije Baja iz restorana 27). Motorcikl je sada u Zrenjaninu. Triumph T150 Trident „Koelliker Spec“: Kada britanska snaga sretne italijanski stil Kada se sedamdesetih godina prošlog veka na italijanskim drumovima pojavio Triumph T150 Trident, on je već sam po sebi bio zver sa tri cilindra i prepoznatljivim, sirovim britanskim karakterom. Međutim, za tržište Apenina, zvanični uvoznik Bepi Koelliker i lokalni majstori shvatili su da fabrički primerci ne zadovoljavaju apetite zahtevnih italijanskih vozača. Tako su nastale posebne, ulično-sportske prerade koje su spajale najbolje iz dva sveta: sirovu snagu britanskog motora i vrhunsku italijansku ciklistiku. Evo pregleda ključnih modifikacija koje su ove drumske mašine činile posebnim: 1. Prednji trap i oslanjanje (Marzocchi i dva diska) Fabričko oslanjanje ranih T150 modela često je kritikovano zbog prevelike mekoće i uvijanja pri oštrijoj vožnji. Marzocchi viljuška: Standardna viljuška je zamenjena robusnom Marzocchi teleskopskom viljuškom (obično prečnika 38mm). Donela je drastično veću krutost prednjeg kraja, bolju stabilnost u brzim krivinama i preciznije upravljanje. Dvostruki kočioni disk: Umesto fabričkih doboša ili slabijih jednodiskih sistema, ovi motocikli su dobijali sistem sa dva prednja diska (često uz Lockheed ili Scarab klešta). Ovo je obezbeđivalo zaustavnu moć dostojnu moćnog trocilindraša. 2. Točkovi i smanjenje mase (Borrani felne) Borrani H-profile točkovi: Umesto teških fabričkih čeličnih felni, ugrađivane su čuvene italijanske Borrani aluminijumske felne sa žicama (često Serie Record). One su značajno smanjile takozvanu neoslanjanu masu (unsprung weight), što je motoru dalo daleko bolji odziv u naglim promenama pravca i ulasku u krivine. 3. Ergonomija i estetika (Cafe Racer stil) Italijani su uvek diktirali trendove u dizajnu, pa su drumske Koelliker verzije vizuelno odisale trkačkim duhom: Sportski upravljač: Umesto visokih kormana, ugrađivani su niži polu-upravljači (clip-ons) ili sportski niski kormani, koji su vozača stavljali u blago nagnut, napadački položaj. Estetski detalji: Često su krasile i unikatne linije rezervoara, sportska sedišta sa repom i minimalistički blatobrani koji su naglašavali vitku, agresivnu siluetu. 4. Izduvni sistem i zvuk 3-into-3 izduv: Prepoznatljive tri hromirane cevi koje su se pružale sa obe strane motocikla nisu služile samo šminki. One su imale optimizovan protok gasova, a zvuk koji je ovaj trocilindrični agregat ispuštao kroz njih bio je dubok, reski urlik – prepoznatljiv na kilometar udaljenosti. Zaključak Ovakve modifikacije nisu pravljene radi pukog šminkanja, već iz čiste mehaničke potrebe da se teška i snažna britanska mašina prilagodi zahtevnim italijanskim magistralama i temperamentu vozača. Danas, primerci koji u sebi nose ovu kombinaciju (Marzocchi viljuška, dva diska i Borrani točkovi) predstavljaju prave svetske raritete i sveti gral za kolekcionare klasičnih motora. Evo Tvigijevog tridenta....orginalne fotografije

КРАТКА Вртели смо се по Минхену већ скоро сат времена.Изгубили смо се.Више нисмо знали ни шта ћемо ни куда ћемо.Паркирали смо мотоцикле и покушали да се споразумемо са немцима.Били су фини али џаба,лоше нам је ишло.Уто је наишао један обичан човек. „Здраво буразеру у туђини“,казах ја,“помагај ако Бога знаш.“ И ту се ми слатко испричасмо и малте не изљубисмо.Он нама на чистом српском језику објасни како да стигнемо у“Бандитен штрасе“и још нам све то и нацрта на папирчету да се не загубимо.Поздравили смо се као браћа рођена па он оде. „Јели“,питао ме је другар са којим сам путовао том приликом,“како си знао да је наш?“ „Једноставно“,одговорих,“видео сам му тетоважу Јна на руци.“ Отом смо наставили пут смејући се.

ДОЈЧЕ ВЕШ МАШИНЕН После једва педесетак година вредног котрљања српским још мало па глатким друмовима,лагери у предњем точку Рајковог ВМВ-а испустише племениту душу и самлеше своје куглице у прах.Прах,праху.Да ствар буде још гора екипа се спремала да тих дана крене на пут.Рајко је по природи био мурдар и све је радио у задњи час.Тако је и дочекао да пред сам пут мора да јури делове којих за тај модел заостао од мрске окупаторске војске,није било ни у антикварницама.Ко нађавола,нико није ни знао од чега су пасовали лагери.На крају се,преко воље,запутисмо код маторог преваранта Рекалића који је имао везу у војном отпаду и све БМВ-е који су се раздуживали у војци и полицији он је куповао и после продавао као делове по ценама као да су од злата.Међусобно се баш нисмо волели јер смо били екипа која је увек налазила начина да га заобиђе и не купује код њега а и радо смо помагали и другима па смо тако,по његовом виђењу ствари,успели много пара да му избијемо из џепа.Ма тај као да је био рођени брат Титовог кардиолога.Али,овога пута нисмо имали излаза.Морали смо да му дођемо на зицер.Нас неколико отпорнијих на провокације оставили смо мотоцикле на улици и ушли у двориште.Лагере није имао али је зато сав био надрндан и безобразан као да смо дошли да крадемо.Таман када смо кренули да одемо кад се улицом проломи паклена ларма.То је био стигао чика Воја Иванишевић на свом Нортону 750 командо.Стари мајстор на мотоциклу из снова.Био у пролету па свратио,тек онако.Поздравили смо се са пуно поштовања према старом мајстору и учитељу а њему би мило што се мотоциклистичка омладина тако лепо и пристојно влада. „О Зоки,шта ћеш ти овде?Па ти не возиш БМВ-а?Ти оно беше возиш Тријумфа?“ “Ма не,јуримо нешто за овог петстотињака.“ „А шта вам треба?“ „Лагери за предњи точак.Нигде их нема.“ „Зар их нема овај овде?“ „Или нема или неда.А и баш га брига да их тражи.“ „Нећете их ни наћи.“прогуњђао је зли чича продавац који је такође чуо Нортонову дреку па изашао да се јави чика Воји. „Ајде бре баксузе,што мучиш ту децу?Е јајаро једна,дај деци лагере.“рече чика Воја. „Немам.“ „А где могу да нађу одговарајуће?“ „Не знам.“ „Добро,ако ти нећеш ја ћу да им помогнем.“ Приђе нам близу таман толико да циција није могла разговатно да чује шта смо причали,па нам рече: „Идите децо у представништво Горења и купите лагере од веш машине.То вам је добар немачки лагер а иста је мера као БМВ-ова. „Стварно?“згранусмо се ми. „Стварно,ако немате радапцигер свратите до мене,даћу вам.“ „Имамо,најлепше хвала чика Војо.“ „Ништа децо,и да знате,добри су то лагери.Има да се навозате са њима.“ Домаћин се прво надурио а отом се претворио у уво јер очито да ни он није знао за податак.Стуштили смо се до Горења и купили лагере.Знали смо да ће јајара успети да измољака доброг чика Воју да му ода тајну па ће онда да купи све лагере који постоје на залихама.Зато смо само пустили глас код осталих буџатора о новом открићу.А захваљујући веш машини Рајко је те године ишао са нама на море,слатко се навозао и направио гомилу срања по обичају. PS.VOJIN IVANIŠEVIĆ Rođen, 22.03.1906. u Beogradu Jedan od najboljih motociklista u Beogradu. Među prvima pokrenuo inicijative za osnivanje moto-kluba u Beogradu, te pravljenje trkačke staze. 1928 godine postiže prvu pobedu na trkama na Avali, vozeći motocikl marke Sarolea. Poslednju trku vozio je kao osamdesetogodišnjak na stazi Košutnjak. Umro je, 04.05.1990. u Beogradu...

САКСИЈА Овакав надимак могао је да добије само човек специфичне телесне грађе.Саки је био симпатичан дебељко грађен баш као наопако окренута саксија.Али спољни изглед није код њега био битан,њега су красиле унутрашње вредности.Саки је био толико талентован за буџење да је ушао у легенду.Грумф из стрипа о Алану Форду је наивно детешце у односу на нашег Саксију.При томе,Грумф је измишљен лик а Саки је прави да прављи бити не може.Барем је сто и кусур кила праве живе ваге тежи од стрипског јунака.Не постоји механички склоп који би рикнуо а да Саксија не може да га набуџи.Колико би то после потрајало,то није важно.Нећемо сада о неважним ситницама.Постојале су основане сумње да је такав због потпуно необичних геолошких зрачења испод куће у којој је живео.То смо потврдили тиме што су још неки мало ментално нестабилнији станари из исте зграде показивали врло сличне симптоме.Проверили смо у геолошком заводу,испод те куће сигурно није било старо индијанско гробље или неки пагански храм а о евентуалним баченим чинима нисмо имали могућности да се обавестимо па смо дигли руке од даљег истраживања и прихватили постојеће стање такво какво је било.Но,о томе нешто касније. Једном давно код Мише јеврејина се појавила потпуно зарђала алнасер-динама пореклом од неке бајате Приме коју је Јеврејин негде испросјачио,наравно за џабе.Сви смо покушавали али нико није успео да растави то чудо небили га поправили.Ко све није безуспешно нападао на ту несрећну алнасер-динаму.На крају,поновио се случај Харлијеве пумпе за уље и Тријумфовог зупчења па је свако ко би дошао добијао ту творевину да се игра и покуша да је раскомада.И никоме то није пошло за чекићем.Саксија је наишао последњи.Веома се заинтересовао за случај.Узео је скаламерију у једну а чекић у другу руку,мало разматрао проблем па само чвокнуо чекићем зарђало чудо и оно се само распало.Због тога га конзилијум побеснелих буџатора умало није убио.Дугачак је списак његових буџаторских подухвата а још дужи пројеката који су се,истини за вољу,врло брзо распадали или остали не направљени.За почетак задржаћу се мало на његовом маестралном подухвату.Саксија је чврсто решио да направи Мамута.Пошто је одувек желео да има мотоцикл који је сам направио и да не зависи ниодкога већ да може све сам да поправи и направи,Мамут је био прави избор.За омладину,“Минч мамут“је био једна огромна моторчина са погонским агрегатом од аутомобила НСУ ттс-а кога је у то доба правила нека приватна немачка фирма у најбољем швапском маниру.А то је значило да је све било рогобатно,огромно и предимензионисано.У то је стављен и повелики мотор из аутомобила за трке.Тако се добило једно огромно чудовиште које је пре личило на летећи камион него на мотоцикл.Наравно,такво нешто су возили само ретки лудаци.А краљу лудака је и то било мало па је решио још и сам да га направи!Пошто до тада у његове буџаторске успехе није спадало ни једно прављење Минч мамута,Саксија је сматрао да је сазрело право време и за то.Место настајања будућег чуда технике био је његов подрум.Као и све велике фирме,радове је започео скромно и у малом подрумском простору.Тако је и Харли почео у шупи али је напредовао и ширио производњу и просторије а Саки је,мало по мало,узурпирао комшиске подруме све док,на крају,није загосподарио читавим подрумским простором.За разлику од Харлија Саки није ширио производњу већ је само довлачио васколику фурду.То је сматрао примарним концентрисањем неопходног материјала.Ко год би се од комшилука бунио због илегалног освајања подземне територије,Саки би му уприличио посету до јуче његовог подрума а сада отпада који,да би га искрчио и поново направио у подрумске просторије,несрећни власник би морао да организује барем шесту личку.Саксији,наравно,није падало на памет да раскрчује драгоцену фурду већ је,напротив,уредно довлачио па је комшилук на крају добровољно капитулирао и дигао руке.То су преломили преко компензација.Саки им је,за узврат,поправљао аутомобиле и разне друге ствари а ови су били довољно у умној патњи нестасали да Сакијевом руком поправљана возила и разне друге ствари још и користе у саобраћају а и шире.Притом су у тим скаламеријама још и децу и псе возили.Неуми се легу код Сакија на брегу.Зачудо,нико није погинуо,обогаљио се,није избио велики пожар нити разорна детонација па су радови и надаље текли сасвим логичним током.Саксија је прво обијао прагове отпада све док није пронашао хаварисаног НСУ-а од кога је узео мотор.Успут је,наравно,на отпадима нашао и сву силу корисних ствари које је,педантно и у више наврата већ у зависности од богате понуде отпада,довукао у подрум.На крају се толико фурде навукло да су градитељи,када се говорило о евентуалном рушењу зграде у којој је био подрум,рекли да толику фурду неће ни износити већ ће само да је залију бетоном и тако искористе као арматуру која ће,сигурно,истрпети евентуални земљотрес било које јачине а,највероватније,и сам атомски напад.После су заборавили на рушење,враг ће га знати зашто,и више се никада нису појавили.Вероватно су нањушили невероватно кармичко оптерећење те куће па су утекли на време.Да су,недај Боже,ту дигли неку солитерчину лудаци би се накотили у небројеној количини и то би постало неуништиво легло заразе.А велики конструктор је прво морао да уради генералну на самом погонском агрегату.То се отегло јер се дебели слатко наиграо буџатора.Када је мотор био готов почео је да прави рам.Већ тада се сасвим јасно видело да ће та справа,уколико икада буде вожена,бити опасна по живот и тешка као тенк.У поређењу са Саксијом Грумф је био претерано педантан,несклон правом буџењу,лош иноватор и прилично слаб познавалац мрачних тајни механике.Саки ту није штедео.Правио је рам да може да издржи тенк т 38(а врло вероватно и т80) ако буде преко њега прелазио.Вероватно поучен искуством вечито падајућег и ваздан сударајућег обезбеђивао се у напред.Први модел рама је одбачен још пре коначног завршетка радова јер је имао толико цеви и флахова да сам агрегат никако није могао да се натрпа унутра.Поред тога више је потсећао на кавез за велике птице или мајмуне средње величине него на рам од мотоцикла.Сходно томе,и тежина му је била адекватна па је само овећа и врло јака група грађана,сва у зноју,могла да га пренесе са једног места на друго.И то само на јако кратким релацијама.Други модел рама је био нешто лакши али зато знатно компликованији.Посвуда по њему били су тумори разних величина.То се Саксија учио да вари.Са другим моделом рама остварио је емотивну везу и није хтео да одустане од њега ни када је већ било јасно да је промашио све и да неће моћи ну свећицу да промени ако прво не извади мотор из рама а за то му је требало само неколико недаља тешког рада.Цела та спрдња је трајала годинама а за сво то време се возио својом верном Јавом која је,на необјашњив начин,још била у комаду.Зграда у којој је живео и буџио наш Саксија очито је имала нека чудна геолошка зрачења јер,као што смо већ закључили,тешко да је могла да буде подигнута на старом индијанском гробљу или на месту неког разрушеног паганског храма.Инфекција буџаторства се незадрживо ширила међу станарима.Вероватно се ту и зачела идеја да и Срби имају талента али свет је био плитке памети па наши такмичари нису пуштани у дуеле са тупавим странцима што је продужило трајање ове цивилизације.Први се Саксији придружио комшија конструктор пловних објеката.Неоткривени геније је смислио да направи чамац који ће бити толико лак да ће просто летети водом а отпор ће му бити толики да га готово неће ни бити.Прво је од шпер плоче тестерицом за“Ото“(опште техничко образовање) исекао костур чамца.Онда је све то педантно спојио“Дрвофиксом“и направио оплату од станиола са паковања јогурта и киселог млека.Било је ту,да не грешим душу,и нормално пакованог станиола али је он ретко коришћен јер се није уклапао у општи,супер спортски,изглед будућег пловила.Зато је коришћен у главном за унутрашњу декорацију скаламерије.Данима је занесени комшија копао по ђубрету и довлачио тамо нађени станиол који је отом педантно обликовао и спајао на неки сасвим непознати начин.Саксија,као добар комшија и конструкторски сапатник му је такође скупљао станиол само што он није тако темељно рио по ђубрету.Због Саксије смо га и ми сакупљали.Иако је пројекат био исувише једноставан,ипак је Саки пристао да комшији буде главни технички консултант.Зато је вероватно конструктор новог типа брзих пловила Србије преживео поринуће свог брзопловног чеда.А пре поринућа другог по реду подрумског пројекта,појавио се још један ингениозни конструктор.Овај је правио летилицу.Замисао је била да агрегат од Томоса 15сл покреће велику елису и то све да се носи на леђима са качењем на грбу као да се радило о руксаку.То је већ била озбиљна конструкција за коју се Саки веома темељно заинтересовао и смишљао најразноразнија техничка решења.Буџатори су радили пуном паром.Ми смо их обилазили и пратили како ствари теку а своје учешће смо ограничавали на надопуну драгоцене фурде,појединачне идеје и корисне савете.Први је завршио пројекат градитељ брзог пловног објекта.Цела екипа је присуствовала свечаном поринућу пловила.“Сребрна стрела“је Шкодом 120л однесена на Савско језеро.Тамо је скинута са крова аутомобила али није о њу разбијен шампањац због основане сумње да би могао тешко да оштети нежну оплату пловнога објекта а да се притом флаша сигурно не разбије,већ је само исполивана пивом.Отом је пројекат потопљен у воду.Онога тренутка када је конструктор поносно крочио у њега,преломио се на половини,преклопио попут кљуна џиновске птице и прогутао свога творца,па су заједно потонули.Испливао је само конструктор. Летећи објекат није ни тестиран.Пројекат је присилно прекинут.Када се други високоумни конструктор испентрао на кров и спремао да полети у небеске висине,дошли су му жена и деца и убеђивали га да их не направи удовицом са сирочићима.Жена му је приде и обећала да ће се,ако погине,развести од њега што је овог јако погодило као домаћина,човека и конструктора.Како су наглас нарицали његови ближњи,очинско срце је попустило а очинска љубав победила па је,за добробит људских бића,пројекат напуштен.За сваку сигурност летеће чудо је демонтирано а Саксија је добио Томосов агрегат на поклон.Опасност да Саки шизне и крене стопама браће Рајт није долазила у обзир као могућност јер је нејаки Томос једва вукао његову дебелу телесину по земљи а камоли по небу.На земљи се управљач моторног возила још и могао помагати гуркајући се дебелим ножицама а у ваздуху гурка није радила.Осим тога,у случају летећег дебељка,и комшилук би био против јер ако би пројекат по обичају заказао и Саки се уместо полета стрмекнуо са крова зграде,онако мечкаст би могао озбиљно да оштети неко од паркираних возила па је и о томе ваљало размишљати на време. Колико знам Мамут ни до данашњег дана није завршен.Једном,на неком путовању,срели смо правог Мамута и правог изворног идиота који је возио то тенкче на два точка.Није било никакве шансе да немца спасемо од Саксије.Навалио је на власника Мамута као смрт на бабу.Сва срећа те је и швабо био манијакалан тип са очитом дијагнозом,па су њих двојица сатима причали и измењивали искуства о прављењу борних кола на два точка.Поред тога Саксија је прецртавао у блокче“Липа мил“(на коцкице ради прецизнијег представљања односа нацртаног у простору)поједине детаље које је уочио на возилу и који су му били од непроцењиве важности за даље буџење.Тек када се добро намучио,предложио сам му да исте сликамо.На крају смо морали на силу да га отргнемо од Мамута и припадајућег швабе јер је постојала опасност да те две душе постану толико блиске да се на крају и узму те да надаље живе у срећном буџаторском браку.Када смо одлазили Саксија је махао немцу као прави домаћи издајник а и немац је махао њему. Списак Сакијевих буџатопских подухвата је подугачак али небих даље о томе јер би се радило о тексту за буџаторе специјалисте па би за разумевање штива била неопходна додатна стручна спрема.Зато би се само кратко осврнуо на још један подухват јер је исти тако изгледао да је изазивао велико интересовање грађанства.Већ сам помињао екипни аутобус Там пионир.На њега је Саки,ваљда први у свету,монтирао климу.Тако је на крову аутобуса поносно стајао велики стари фрижидер који су сви јако заинтересовано гледали не схватајући чему служи,а неки су се и крстили не могавши чудом да се начуде конструкторском полету и маштовитости креатора.На Сакијеву велику жалост пројекат је убрзо демонтиран да неби отпао и убио некога нарочито при високо ризичном наглом кочењу.То нам дуго није опростио.Упорно је тврдио како је фрижидер савршено осигуран од отпадања али му нико није веровао.А како су неверне томе радиле и на техничком прегледу,то је присилно пристао на болну демонтажу свог пионирског подухвата. PS. Čudnih podzemnih voda je kod nas bilo širom Srbije....

ДОБРО ОРГАНИЗОВАНА БАНДА СА НОВОГ БЕОГРАДА Сезона је управо прошла.Досадне јесење кише су разједале наше добро расположење и претиле гадном зимом.Времешна возила су јуначки изгурала сезону али су скоро сва била зрела за реанимацију.Такве акције су спадале у зимске радости полетне омладине.Мотоциклисти,у немогућности вожње по зими,под„зимским радостима“су подразумевали ваљање по мемљивим подрумчинама и шрафљење угинулих крндеља.А тада нам се посрећило.Родитељи двојице браће,сталних чланова екипе,су имали викендицу на мору.Како су управо те године постали пензионери,одлучили су да се поштено одморе не толико од дугогодишњег вредног и самопрегорног рада,већ да се ратосиљају на неодређено време,и што је дуже било могуће,лудих синова и поврате животну енергију коју су им ова двојица идиота скоро сасвим потрошила.Нама је то легло као шамар на око.Добили смо на слободно располагање велики празан стан у војном солитеру на Новом Београду.То је значило да имамо савршену базу за ту зиму,стално место за глуварење и журке и,што је најважније,одлично,суво и топло место где смо могли сви заједно да радимо око мотоцикала и припремамо их за следећу сезону.На општи ужас станара официрског солитера,који је више личио на касарну него на стамбени објекат и у коме су владали војни ред и дисциплина,једно петнестак мотоцикала је лифтом у више наврата однето на тринести спрат.Већ то умало да није довело до револуције.Лифт“Давид Пајић“је одржавао кућни савет који се баш трудио да исти лепо изгледа и да другови официри уживају док им диже дебела тела на жељене спратове.Зато је у кабини имао огледало које је огледатеље правило знатно тањим него што су били као и слике разних предела што осунчаних,што под снегом,а редовно је брискан по стриктном распореду хигијеничарског дежурства у згради.Титове слике није било зато да неко неби помислио да вољеног маршала може да воза горе-доле ко год хоће.Лифт се није смео оптерећивати због штедње.“Паја Давић“се баш није одликовао трајношћу и квалитетом па је лифт морао да се пазти и штеди.Уколико би рикнуо,до поправке се ваљало начекати,па би барем половина дебелгузана из солитера заглавила по болницама због изненадних абнормалних напора при форсирању безбројних степеница.Зато је брзом акцијом увежбаних и добро организованих станара,солитерска војна обавештајна служба(„Свос“)одмах сазнала за илегалну акцију која се одиграла,сазнала је и у који стан су мотоцикли унети и исти је одмах стављен под присмотру.Кућни генералштаб,маскиран у кућни савет,моментално је ступио у акцију.Хитлер је успевао да их изненади(а од тада више„ништа нас није смело изнеадити!“)и затекне неспремне,моторџије неће!Уво на вратима је замењивало шпијунске“бубице“,војне другарице супруге су активирале“радијо Милеву“и сви су будно пратили сваки корак и познатих и непознатих који су се мотали по инкриминисаном стамбеном простору.На велику жалост шпијунско-осматрачке службе,важно шпијунско оружје,кључаонице,су се показале безкорисне.У војни солитер су уграђена нова чуда наше напредне индустрије“Елзет браве“које су се истина теже обијале али се кроз њих током процеса вирења није могла видети ни бела мачка.То је озбиљно умањивало обавештајне податке.Али у стану узетом у обраду осим гласног рокенрола и повремене дреке ништа се сумњиво није могло чути.Поред тога,ништа се ни интересантно није догађало.Само је циркулација сумњивих лица била осетно повећана.То није обесхрабрило добро увежбане станаре.Напротив.Изазов је додатно распалио њихову жељу за акцијом запарложену током мирнодопских услова.У том солитеру су становали носиоци високих чинова у ЈНА,а они су се добро разумели у свој посао.Није то била војна боранија!То су били људи који су спавали међу зидовима који имају уши,поваздан се носили са биолошким феноменом,а то је непријатељ који никада не спава,и који нису веровали да постоји бољи ауто од Москвича а командовао им је ботанички феномен јединствен у целоме свету,бела љубичица од нула кома једну тону.Таквим људима је све било сумњиво и претило је да пољуља вредности антифашистичке борбе и комунистичког система.Они су мислили и живели на свој начин.Због лепог васпитања и осећаја велике и недодирљиве моћи,дозвољавали су себи да,без стида и срама,забадају носеве где год им се прохте и то још сматрају сасвим исправним и оправданим.У осталом,сви смо знали да“Озна све дозна“,па смо морали да трпимо ту шпијунажу.Нас лично ни мало нису занимали ти“балкански шпијуни“.Ми смо терали своје и није нас било брига шта се мува по тим шупљим главама.Они нас нису занимали али ми њих итекако јесмо.Како и неби када се,о ужаса,ту пред њиховим очима и на њиховој слободној територији ствара илегална империјалистичка организација заснована по западном узору и која поштује вредности трулог капитализма и то,да ствар буде јиш гора,још и витлају ту неким моторима а добро се зна да се тиме баве само барабе,дезертери и пробисвети.Притом стварају и велику буку којом покушавају да скрену пажњу радних људи на себе и тако повећају број својих присталица.А то је дебело потсећало на Цију и сличне непријатељске службе.Зато су се организовали по свим препорученим партиским смерницама.Поваздан су звирили,распитивали се около и забадали носеве у све ушта су могли.Солитерска илегална ћелија је радила пуном паром на сакупљању оперативних података.Без пардона су долазили директно на врата да провере шта се то унутра догађа и то“у име свих станара солитера“.Сматрали су да је њихово право да улазе у станове и њушкају по њима.Видно су се изненадили што њихови чинови нису палили код нас.А и како би палили кад их ми нисмо знали а приде нисмо показивали ни најмању намеру да се са њима на лицу места и упознајемо.Бунили су се због буке.Од три до пет после поднева се спавало и тада ни мува није смела да се чује.После тв дневника,у осам навече се још који сат толерисало шуњање на прстима по солитеру а отом се ишло на спавање па је само друг лифт имао ту привилегију да диже буку.Није се смело ни гласно разговарати а камоли звецкати алатом при раду око мотоцикла.Такође су протествовали због свега и свачега.Највећа и никада смирујућа дрека се надигла када су схватили да није поштована наредба о поштеди лифта и топлом мајчинском односу према њему већ да је јадни“Давид Пајић“био изложен неоправданом и надасве штетном преоптерећењу током не дозвољене,илегалне и тајне акције уношења мотоцикала на тринести спрат.Такав безобразлук,неовлаштено прекорачење команди и небрига о друштвеној имовини захтевали су неодложну акцију.Зато су почели да нас спопадају по ходницима и у другу лифту.Како су мотоцикли већ били унети и на тој локацији је требало да остану до пролећа то уопште нисмо обраћали пажњу на нападе.Лако смо их скидали са врата провидним дезиформацијама.На пример,ја сам био заскочен на самом уласку у лифт. „Ко си ти и шта тражиш у овоме солитеру?“дрчно ме је запитао трбати брка опасно се испрсивши при том. „Ко пита?“одговорих. „Мајор Грховац.“ „Која је ваша функција мајоре Граховац?“ “Ја сам војно лице...“ Не питам вас то.Која је ваша функција у овој згради?“ „Ја наступам у име кућног савета.“ „ Не питам вас то.Слушате ли ви мене мајоре Граховац?Питам вас која је ваша функција у овој згради?“ „Ко си ти балавче да мене пропитујеш?“ „Ја сам курир Мирко(Славко пази мајор!).Овде сам на тајном задатку.Треба да се нађем са куриром Славком небили изменили тајну пошту(види едицију:“Партизански курири Мирко и Славко“у издању“Дечијих новина“из Горњег Милановца).Зато одступи друже Граховче и не ометај курира на задатку.Мрски окупатор то може да искористи.Сваки тренутак је важан.Нема времена за губљење.“ Стајао је забезекнуто и бленуо у мене.Није могао да поверује да је будући регрут толико безобразан и да га вуче за нос. „Ти то мене зајебаваш?“просиктао је. „Браво друже Граховац,пуно вам је требало али сте се ипак досетили.Наравно да вас зајебавам.Шта те заболе ко сам и куда идем?Гледај бре своја посла.“ Уто је стигао и лифт.Мало сам погурао друга мајора да бих могао да ућем у лифт,затворио врата и отишао пут тринестог спрата остављајући маторог морона да се чудом чуди шта га снађе.Још једна анегдота ће ближе објаснити какав профил људи је ту живео.Добар део је био из шесте личке са зарозаним женетинама и дроњавим потомством које је са муком склапало просто проширену реченицу.Један дечко је добио на поклон пса,прелепо штене Немачког овчара.Око тога се надигла дрека јер је кер за двориште и ланац а не за војни солитер.Некако су то прогутали јер солитер није имао двориште.Једнога дана исти момак је враћао пса из шетње кадли му се на улазу у солитер препречи станар.Наравно,официр ЈНА. „Где си ти пошао сас ту џукелу?“запита дечка.Није баш да се драо али је добрено подигао глас.То небили сав прштао од ауторитета. „Идем кући.“одговори овај. „Е не може!“ „Чика тај и тај,шта вам је?Како не могу кући?“ „Не може њемачки пас у војни солитер!“ Ту се момку смучило па је нахранио чика тог и тог говнима,одгурао га са врата и отишао са псом кући.Шта је после било нисмо сазнали због неоправданог пропуста наше шпијунске салужбе која је имала сексуалне проблеме,тј.болео их је ђока за важна догађања у солитеру па нису ни сакупљали драгоцене информације. Борбу са војним наклатама на себе су преузела браћа.У осталом и они су били чланови њиховог клуба војних параноика ниског и-ку.Прво су им запушили уста рачуном.Један мотоцикл је рецимо тежак као два одрасла човека(ето што ти је сељак,мора да дрпи на мери макар се и о мотоциклу радило).Значи,нисмо прелазили пожељну носивост чиме друг лифт није оштећен нити је његова трајност доведена у питање.Како то нису прихватили и наставили су да се буне тврдећи да лифт није намењен дизању моторизације на тринести спрат,обећали смо да ћемо се при првој селидби организовати и држати константну стражу испред лифта па нека онда лепо на леђима носе низ и уз степенице фрижидере,ормане,замрзиваче и остало.Остали су запрепашћени.Нису могли да поверују да је такав безобразлук могућ од цивила и то још будућих регрута а још на туђој и окупираној територији.Да су могли да се дочепају наших података сви би се моментално огребали за службу у ЈНА и то на елитном месту-Албанској граници,и у још елитнијим родовима.Пропустили би они нас кроз шаке још ту,на њиховој територији али је постојала сасвим основана сумња да ћемо се бранити а то би у пракси значило да би се огребали за дебеле батине.То је бар било тактички-оперативно сасвим јасно.На крају смо дигли руке од будала и препустили браћи да се са њима прогањају.То су им биле комшије а и били су од исте сорте.Како врана врани очи не вади,нисмо стрепели од сукоба.Браћа су знала како са ким треба да се опходе.Тако је,на наше чуђење,неко увођен у стан и гошћен а неко са све ципелом у дупету најурен са прага.А када је сумња у нечасне радње у стану на тринестом спрату достигла врхунац а трачеви фантастичне размере,свима је постало јасно да тако више не може и да се одмах нешто озбиљно предузети мора.Пошто нама ни на крај памети није падало да предузимамо било шта а нарочито не да по наређењу које је издао кућни савет напустимо положај,то се једнога дана делегација станара из војног солитера,са све униформама на себи,запутила право до станице народне милиције задужене за ред и мир на Новом Београду.Тамо су друговима народним милицајцима потанко објаснили шта су открили проницљиви,добро обучени и самосвесни станари.Ни мање ни више,провалили су илегалну базу опасне разбојничке банде која је лукаво свила своје лоповско гнездо у срцу војног солитера где су били најсигурнији јер никоме живом неби пало и на крај памети да је разбојничка база у војно-стамбеном објекту,па су тамо преправљали крадене мотоцикле са намером даље илегалне продаје и стицања прљавог новца а и ко зна шта су све још радили незаконито.Да су пили и пушили то се поуздано знало.Народна милиција,наравно,одмах поверова стручном кадру народне армије.Па како и неби,колеге су,иста су школа а и коефицијенти интелигенције су им ту негде.Зато милиција,не буде лења па већ сутра дан бане на гајбу и то тачно по достављеним информативним податцима,у време када смо сви били на окупу.Одмах се видело да је акција била сасвим случајна и неприпремљена и да ниодкога из солитера нису добили никаква обавештења.Ето,банули тек онако,по полициском инстингту.А цео солитер се ту нашао сасвим случајно као спонтано окупљена радознала група грађана.Упад у сумњиву локацију одиграо се тако што су органи звонили а неко им је отворио,а отом се,мртав ладан као да је дошао млекаџија,окренуо и раздрао: „Хеј грбавче,тражи те мурија!“ „Уведи их,сада ћу ја само да обришем дупе!“уследио је одговор. Грбавац је,наиме,баш у том тренутку празнио дебело црево.Видевши да је фактор изненађења пропао и да је наша контра обавештајна служба ваљано урадила задатак,то јест да смо знали да стижу и да смо их чекали,ма само што им кафу нисмо ставили да је не пију хладну,ушли су у објекат као сав нормалан свет.Одмах су темељно изњушкали целу гајбу.Нашли су свашта.Десетак раскомаданих мотоцикала,неколико још увек целих,до пола попијену гајбу“Бип“овог пива,брдо алата,седам пакли цигарета разних марки и разне потрошености,доста прљавог веша и брдо мусавих судова.Нашли би они још много што шта али су ту дигли руке јер је било очито да је даљи претрес потпуно бесмислен.И тако је почело светско срање које су направили себи,нама и,по највише станарима. Док су њушкали по стану нађоше пуну чинију саобраћајних дозвола. „Аха!“раздра се пуб,“А шта је ово?“ „Саобраћајне дозволе.“мирно одговорисмо. Још увек нисмо схватали озбиљност ситуације нити то да смо третирани као озбиљни и окорели криминалци.Ми смо мислили да су нас станари тужакали и да ће мурија да мало проњушка па,када ништа не нађу,да оду одакле су и дошли. „А шта ће оне овде?“ „Ту их држимо све на гомили да се не погубе.“ Милиционер поче да узима дозволе и трпа их у кесу. „ Шта радите то?“питах ја. “Шта те брига?“безобразно одговори пуб. „Како шта ме брига?Зашто ми узимате саобраћајну дозволу од регистрованог мотоцикла и то је возило још на моје име?“ „Зато што је то доказни материјал.“ „Какав доказни материјал?Зашта су ти докази?Хоћете и моторе да носите?“упита Тоша.“Хоћете да вам их запакујемо или ћете овако,у кесама?“ „Немој ти да си безобразан.“обруси орган. „Ја безобразан а ти ми на моје очи крадеш мотор!Сада ћу да зовем мурију!“ И ту сада настаде препирка и паметовање.Како су милициске замлате понеле све осим признаница за одузете ствари,а и видели су да су испушили јер је све било регуларно то се муриски препад завршио наређењем да сутра сви лепо и чопоративно одемо до станице на информативни разговор.Отом милиција напусти положај остављајући разочаране станаре јер је све прошло олако,без акције и људских жртава.Неудача(ћорак)!Видели су и они да ту нешто није у реду али су још увек веровали колегама из војне обавештајне.Нема везе,мислили су,стиснуће они нас па ћемо пропевати. Права игранка је почела тек сутра дан.Ми смо се лепо упристојили па правац мурија.Сви фини и дотерани.Ко нормалан иде у мурију да се тамо прси?Наступили смо као да смо екскурзија из Пачева у разгледању станице народне милиције.Ишли смо у колони по двоје.Само што се за руке нисмо држали.Пионирске мараме и ђачке књижице нисмо понели.То би вероватно било превише.И луд би видео да се зајебавамо.Неки сав опасан бркати пуб нас све прими у канцеларију.Била је прилична гужва и није било довољно столица па је већина нас подупирала зид.Сви смо једва чекали да циркус почне.Ја сам стајао испод географске карте СФРЈ која је тада још била цела.По наређењу опасног,сви повадисмо саобраћајне дозволе из кесе у прилогу, и стависмо их на сто.Са зида нас је мрко гледао маршал Тито.Пуб се надува и направи на још опаснијег,па ће опако рећи: „А шта је ово?“ „Које?“питао сам ја. Нисам знао нашта је мислио пошто је одсутно гледао кроз прозор доле у реку. „Ово овде.“ При том је,не окрећући главу,показивао на брдо дозвола побацаних по столу. „Саобраћајне дозволе.“ „А какве су то дозволе?“ „Од мотоцикала.“ „Од којих мотоцикала?“ „Од наших мотоцикала.“ „Јел овоме добро?“питао сам се.“Шта пита глупости које и сам већ зна?Ма то мора да је нека пандурска заврзлама али,шта ћу,власт је то па морам да радим како каже.“ Неискусан у пубовском послу,нисам схватао да је то део редовне процедуре изнуривања изгредника. А где су вам ти мотоцикли?“настављао је опасни брка. „У Булевару Лењина,тамо где сте били.“ „На тринестом спрату?“ „Да.“ „Имате петнест мотора на тринестом спрату?“ „Да.“ „Шта раде толики мотори на тринестом спрату?“ „Поправљају се.“ „Јел то нека радионица тамо?“ „Није. „А шта је онда?“ „Приватан стан.“ „Јел ти то мене зајебаваш?“грмну опасни тако ненадано да сам одскочио у назад.А отом сам се досетио да је то све режиран циркус за препадање али и да лако може да буде увертира за лековито батинање.Зато сам се смирио и вратио свој ритам. „Не.“одговорих мирно. „Причај онда.“режао је он. „Хоћу,“рекох ја“,мада нисам баш сигуран да знам шта желите да знате.“ „Све.“ „Добро.Почнимо од мотоцикала.Мој мотоцикл је регуларан,уредно регистрован на моје име.Имам важеће дозволе,и возачку и саобраћајну.Мотоцикл поправљам код друга у стану са осталим момцима.То радимо зато што је стан велики па можемо да сви будемо заједно и да се помажемо.И остали мотоцикли су регуларни.Родитељи су о свему уредно обавештени и немају ништа против.Шта би још желели да знате?“ Опасни се баш био намргодио.Устао је и шеткао се кроз просторију.Мало су му притом сметали нагурани чланови екипе па је и жељени ефекат због скученог оперативног простора био танак али је ипак успео да покаже сву своју опасност као и то да се тешко уздржава да нас све не испребија и отом,као банду лопова вредних свакога презира,осуди прво на мучење док све лепо не признамо а онда на стрељање три пута дневно за пример осталима.За почетак свог зликовачког мучења,нама није дао да пушимо.Ми смо били пуни разумевања мада смо сви били пушачи.Да смо сви запалили пљуге убрзо се неби видели од димчине.Зато смо ћутали и трпели кризу која се помаљала са сваким новим стресом.А сурови се и даље,као усран голуб,вртео по скученом простору очито смишљајући нове страхоте за нас неподобне. „Шта хоћу од вас?А?“мрмљао је себи у браду. Ту је направио драмску паузу.Опет је замишљено гледао у реку.У себи сам разматрао проблем милиционера филозофа.Прва могућност је била да гледа у реку јер га њен тихи устаљени ток смирује па може да се опусти и изконтролише па да нас,бедне лопове,посрнуле личности још у развоју и срамоту за наш самоуправни систем,не побије и тако учини добро дело.Друга,далеко вероватнија могућност,била је да је гледао у реку и вероватно размишљао како да нас подави у њој без сведока. „Хоћу да одмах признате шта сте крали!“раздра се. Очито му је командант Сава Ковачевић био узор.То се видело и по томе што је видно био исфрустриран јер је Саво својом гласином заталасао целу Зеленгору а овај несрећник ни лустер са две сијаличице од шездесет вати ни померио није.Стрина. „Нисмо крали ништа.Ми нисмо лопови!Ми смо узорни омладинци који само воле и порављају своје мотоцикле.Уместо да нас похвалите што учествујемо у акцији“техника народу“коју је сам Друг Тито препоручио за правилно усмеравање и развијање омладине,ви нас овде набеђујете да смо лопови!“ Иако сам осетио да сам се опасно приближио моменту када ће суровом да дојади што га један клинац вуче за нос па ће почети да дели шамарчине,лик младог Корчагина је био превише јак у мени.Био сам на бедему техничког развоја наше домовине и морао сам да се искењам до краја макар ме и ишамарао. „Нас су до сада хвалили што смо проникли дубоко у сложену технику,што поштујемо смернице друга Тита и што смо накупили толико знања да се упуштамо у борбу са компликованим моторним возилима иностране производње и у тој борби побеђујемо.Пробајте ви да поправите мотоцикл.А ми,још мало,па ћемо и тенк моћи да поправимо.А ви нас,ни криве ни дужне,стрпасте у лопове.Јел можда треба специјална дозвола за поправљање мотоцикала у стану?“ Иако сам очекивао да ће мој патриотско-механичарски говор бити прекинут шамарчином,а зачудо није,ипак сам решио да прекинем даље излагање по свим питањима.Инстингтом омладинца који се служио мозгом а и који је познавао рад ретких сивих ћелијица у милициском мозгу,осетих да сам се врло приближио граници када речи бивају замењене далеко ефикаснијим методама то јест батинама.И он и ја смо знали да се просеравам али и да сам у праву.Помињање маршаловог имена целој ствари је давало озбиљност али је и компликовало.Само је било питање дали ћу умети на време да се зауставим или ћу се занети и претерати што би довело до већ поменуте друге васпитне методе,оне што је из раја изашла.На срећу,на време сам укочио.Па нисам ја џабе у своје време био пионирски руководилац.Ту сам изоштрио своје ораторске способности.То ми је сада помогло да се зауставим у задњем тренутку.А и морао сам,по сваку цену,да спречим да неко други из екипе узме реч јер би нас тада засигурно изубијали. „Јел тако?“просикта сурови. „Јесте.“храбро и непоколебљиво одговорих ја. „Е сада ћете лепо сви да ми дате писмене изјаве и да набројите све што сте крали.Јер јасно?Иначе сте најебали!Јасно?“ „Јасно.“одговорисмо ми,па прионусмо да пишемо изјаве. Поделили су нам свима по“Тоз“ову хемиску оловку и папира по избору.По унапред припремљеном договору сви написасмо исте изјаве. „Ја,омладинац тај и тај,од родитеља тих и тих,са станом ту и ту,неправедно оптужен за крађу,лоповлук и нанаошење материјалне и моралне штете грађанима наше социјалистичке федеративне републике Југославије,при чистој свести и без принуде,признајем да сам свој уредно регистрован мотоцикл марке те и те,регистарски број тај и тај,уз помоћ другова однео на тринести спрат зграде у улици Булевар Лењина број тај и тај,са намером да тамо,уз помоћ другова,отклоним квар настао на возилу услед коришћења истог у сезони те и те године.Свечано се заклињем да ништа украо нисам и да сам неправедно оптужен.“У потпису:омладинац тај и тај. С обзиром да се радило правом озбиљном документу,иако су се неки од нас противили,избацили смо предлог да напишемо како је једино што смо крали деци крали кокице а бабама зубне протезе.То би свакако било превише па би се вероватно огребали и за батине.И овако смо се провукли без табања јер је брку страшног мрзело да чита гомилу изјава већ их је само тутнуо у фијоку.Тако нам је после тога дозвољено да се разиђемо у групицама од по један. Али,не лези враже,ствари су тек почеле да се запетљавају.Понесени успехом заједничке акције војске и милиције у урбаним условима,неко од војних лица је објавио у сутрашњој“Политици“,главним гласилом за целу Југу,како је здруженим снагама војске и милиције разоткривена и разбијена добро организована банда крадљиваца мотоцикала са Новог Београда.Још,ко нађавола,ту се упецао и неки инспектор који је то и потврдио.Он нам је био кум за јавност,то јест он је смислио наше разбојничко име.То се изродило у невероватан циркус.Сматрајући да није потребно и да не треба да их низашта секирамо,родитеље нисмо још били укључили у игранку.Забављали смо се сами.Прво смо уредно сваки час позивани на рапорт што сами,што у групицама.После смо се одомаћили па смо навраћали у станицу пред путовања и пред празнике да се другови органи не брину ако се не одазовемо позиву јер смо оправдано отсутни.На крају смо ишли када би нам пало на памет.У мурију смо ишли као у исповедаоницу.Ако смо намеравали било где да мрднемо морали смо прво да се јавимо.То је било подношљиво док је била зима.Али када је отоплило и када смо постали мобилни цела ствар се окренула на спрдњу.За нову годину смо дошли да пријавимо групни одлазак на дочек у викендицу у Гроцкој са непознатим трајањем а и да им пожелимо срећан рад и боље резултате у новој години.Наравно,ногом у дупе су нас избацили из мурије.Касније,кад год би нам било досадно отишли би у мурију да се разонодимо.Шатро,биће сумњиво,дуго нисмо били.Стварно не знам како су нас трпели.Претпостављали смо да солитерска Озна није хтела да призна пораз па су јахали несрећне пубове који су зато морали да нас трпе а и сигурно су сазнали да су и друг и другарица,родитељи браће,војна лица са високим чиновима па није баш упутно било потезати непопуларне методе истраге.Међу необавештеним родитељима се тада налазио и легандарни партизан Милољуб Крџић,кога ћу обрадити у једној од следећих прича.Тек са тим лудаком нико није хтео да се качи. Целу ту спрдњу је прекинуо“АФЖ“.Другарице мајке,које су све време у илегали пратиле ту акцију не знајући дали су им деца посрнула и одала се криминалу или не,закључиле су да им се смучило што им деца више времена проводе у милицији него у школи па су одлучиле да ступе у заједничку акцију и истерају ствар на чистац.Једнога јутра група мајки,све торокуша до торокуше,не најављено бануше у,до тог тренутка,мирну полициску станицу.Бануле су са јасним задатком да спасавају децу и породичну част.Наравно,ми смо одавно пре те акције све признали милим мамицама а како нисмо били криви ни по којој основи а били смо домишљата младеж,то смо се одмах досетили како да минирамо народну милицију која је очито баш наумила да нас дави барем до пензије.Мурија нам је била крива за све па и за то што је неко због константног стреса попустио у школи,што је Свиња поново почео да лоче а Сима се нагојио као мече јер му је због секирације ненормално скочио апетит.Мајкама смо лепо признали да нисмо цвећке али да нисмо ни лопови ни криминалци.Па исте те мотоцикле би иначе шрафили код мене и у још пар употребљивих подрумчина да нисмо пронашли бољи,већи,топлији и,што је најважније,здравији смештај.А и мотори су се далеко лакше уносили и износили лифтом него кроз подрумске сломиврате.Ту је главну улогу играо онај леп лифт са огледалом које утањује и сликама симпатичних пејзажа.А милиција је ваљда том приликом наумила да нас јаше све док не признамо да смо сами себи украли моторе.Мајке су ипак мало сачекале,да не пренагле,а када им је све постало јасно кренуле су у акцију.Бесне другарице мајке су умарширале до пред бркину канцеларију.Када је промолио брк из собе имао је шта да види-ходник је био пун наелектрисаних жена.Ноћна мора за сиротог мушкарца.Био је затечен бројем накострешених другарица мајки спремних за напад.Његова позната суровост се распала у парам парчад.Чак се није трудио ни да буде опасан.Као да је нањушио шта га чека. „Шта је то са нашом децом?Јесу ли нешто урадили против законито?“сиктале су. „Туц,муц,овај,то је правило службе.“вадио се пуб. „Ма јесу ли они направили нешто или нису?“ „Нису,они су само осумњичени.“ „Осумњичени,зашта?“ „Сумњиви су да муте са моторима.А и порекло мотора је сумњиво.“ „Порекло мотора сумњиво?А то што смо им их ми купили,јер то за истрагу нема везе или смо сада и ми на листи сумњивих па ћете и нас сваки час да повлачите по станици?Него,друже инспекторе,пошто су деца више у милицији него у школи,или их лепо запослите да буду и они милиционери или нам пуштајте децу на миру.“ „Не може то тако.“промуца брка,сад већ обичан човек. „Итекако може“,распали Јелка,“и ми се мало у то разумемо.Сада ћеш друже да видиш како се то решава.“ При том устаде и пошто се разговор одраслих преселио у канцеларију да деца не слушају,отвори врата.Ми узмакосмо да нас не провале да смо прислушкивали. „Улазите унутра!“дрекну. Ми послушно уђосмо,ко пачићи мали.У канцеларији је владала гужва као у аутобусу градског саобраћајног. „Ви магарци,јер сте опет нешто забрљали?“ „Нисмо тетка Јелка.“ „А шта ћете онда овде сво ово време?“ „То би ими волели да знамо.Ми само слушамо наређења.Већ смо комплетну станицу научили напамет.“ А онда је пуб направио кобну грешку.Негде у дубини његовог мозгића оформила се мисао да је он власт и да нико други не може да води главну реч на његовом радном месту осим њега.Ту га уједе гуја па крете на тврдо.Тиме је можда могао да заплаши нас,децу малу,али никако и другарице мајке.А од свих њих најмање је уплашљива била моја мајка.Да ствар по органа буде још гора,управо је она преузела банку.Мамица је умела и да се пошиба ако треба.То зато што би то задовољство увек гледала да преотме оцу који је ударао као Свети Илија а лако је губио контролу.Маман је претурила Хитлера преко главе а неће притупавог брку.А остале другарице мајке,све змија до змије,кадар искаљен у револуцији,спремно су чекале акцију.Када им се несрећни брка обратио оштро,муриски: „Ма доста бре жене!Шта мислите,ко сте ви?“ Настала је таква дрека да је малтер отпадао са плафона а кара таван озбиљно претио да се обруши доле на присутне.Старо здање милициске станице се орило женским драњем у глас.Пуб се обезнанио.Од његове опакости није остало ништа.О себи је у том моменту чуо такве ствари да сигурно ни сањао није да ће се неко усудити у лице да му саспе а баш то му се и догађало.Сигуран сам да је озбиљно разматрао идеју да потегне службени пиштољ и све женетине побије ту на лицу места,али то није смео а ни муниције није имао довољно.Нисам баш био сигуран да му наши очеви неби отом пријатељски стисли руку и,у пролазу му дошапнули: „Хвала мајсторе,спасао си ме!Јел да оставим коју кинту,макар за потрошену муницију?“ Али очеви су,по обичају,држани по страни,што даље од срања.Тамо где је требало да се дерња,свађа и подбада,ишле су жене.Очеви су били за озбиљна дејства.А жене су се биле баш распалиле после бркиног испада.Када је грдна дрека достигла максимум,Јелка је,једним продорним,оперским тоном,командовала тишину.То су са олакшањем прихватили и наши и њихови. „Станите жене,да видимо о чему се ради.Па нису ни ови људи луди.Безобразни и прости јесу али луди нису.“ За добробит тишине и мирољубиве коегзистенције брка је прогутао ову пакост без реакције.То му је био најпаметнији потез тог дана.Кокошији хор је тешком муком одржавао дисциплину ћутања али су биле сложне.Тако се догодила до тада готово немогућа животна ситуација-мајке су занемеле!Наравно,то није било случајно.Оне су до танчина познавале технику заједничког дејства.То су биле жене које су се углавном добро познавале и дружиле.Добро су знале скоро сву дечурлију која су готово била,од малих ногу,заједничка.Па наравно да је Јелка добро познавала Вампира.Моји и његови родитељи су се дружили још пре наших рођења,истога дана смо Вампир и ја рођени,само сам ја окаснио два месеца,то смо обавили у истој болници,ишли смо у исто забавиште и обданиште,у исту основну школу,у исти разред и био је више код нас него у својој кући.Другарице мајке су калиле своје родитељство и заједничку акцију на нашим пређашњим срањима па,како их је било у изобиљу,баш добро су овладале тим умећем.А сада су ћутале и чекале прилику за нов напад. „Шта су наша деца у ствари урадила?“запитала је Јелка која је на себе преузела улогу водитељке. „Нису ништа,само су сумњиви.“одговори сурови. „Шта сте рекли?Само су сумњиви?А ви их овде дрндате месецима.А зашто?“ „Па сумњиви су.“ „Па докле ће да вам буду сумњиви?До пензије?“ И тако је поново почело.Јелка је увек била чврст борац за правду,нарочито ако се радило о дечијој правди.Притом је имала и ненормално развијен апарат за торокање а њено високо образовање и речитост чинили су је веома незгодним противником.И мада је милициска станица била простор вредан поштовања и клизав терен за расправу,изазов је био јачи од ње.Ако не може да ухвати на дреку,може нешто друго да уради.Није се много премишљала.Устала је и,мртва хладна,узела саобраћајне дозволе,па их пред забезекнутим пубом,поделила власницима.Отом се окренула брки„тхе страшном“и скресала му у брк: „Ми сада одосмо а ви видите штаћете.Деца треба да посећују школу а не милициску станицу.Ако имате нешто да додате обратите се другарици Спасић у писаној форми.Она је адвокат и радо ће прихватити овај предмет.“ Отом се све мајке дисциплиновано окретоше и одоше.Задња која је напуштала канцеларију гадно залупи врата тако да се кара таван само чудом није опучио на забезекнутог брку суровог.И ником ништа. Убрзо се све заборавило.А када је мурија одустала и станари војног солитера дигли руке,нестало је напетости и постало је досадно.Тако је пропала“Добро организована банда са Новог Београда“.Али контра офанзива са смислом освете није.Дуго година после тога станари су плаћали цех.Мучили смо их на све могуће начине а храбри официри су ћутали.Да је у другу лифту била Титова слика сигурно би му доцртали познати модел бркова.Тек да се официрчине немоћно ждеру.Мислим да је војним наличјима најтеже било што су имали непријатељске илегалце у самом епи центру,у њиховој бази,у војном солитеру а ништа им нису могли.А и“Москвичи“и“Запорошци“су им били незаштићени на паркингу испред солитера,а ту је наша вештина„уваљивања пушки“далеко превазилазила њихове умне и физичке могућности.Вала су се наплаћали штете нанесене током војно-полициске акције напада на“Добро организовану банду са Новог Београда“.

КАЗНА Зиме су тада биле дуге,хладне и са пуно снега.Радни људи су се у главном грејали на дрва и угаљ.Централно грејање је било тек у развоју.А тада се појавио тип грејног тела које је убрзо постало хит-„нафтара.“Смешна једноставна креација која је трошила лож-уље.Јеврејски настројено грађанство је исто то гориво трпало у возила на дизел јер је тако вожња била скоро па џабе.А онда су наишле кризе и поскупљења горива.Једна,друга,трећа криза и лож уље више није било јефтино.Полако је почело и да нестаје са пумпи.Ускоро су људи почели да се масовно ратосиљавају нафтара.А скоро свако домаћинство је имало макар по једну.Те кризе и поскупљења успешно је преживео само непобедиви шпорет“Смедеревац“који се,у срећи и весељу,ево пуши и дан данас. Стојан је,до душе,био из друге екипе мотоциклиста али је догађај вредан помена.По природи набусит и неконтролисан у избору речи,замерио се једном момку из његове екипе.То није био сукоб високог интензитета па је захтевао само поуку и опомену,тек да Стојан мало дисциплинује своју језичину.Момак је баш био маштовит и смислио је добар штос.Тада су се сви огласи давали у Политици и Вечерњим новостима.Политика је за такве акције била број један.Специјализованих гласила за огласе није било. Једнога дана освану у новинама у рубрици огласи овакав текст:“Продајем Јаву 350,врло брзу,или мењам за неколико нафта пећи“.Уз то је ишло и име,презиме и адреса несрећног Стојана.Убрзо му на врата навалише најразноразнији људи вуцарајући нафтаре на све могуће начине.Стојан се нашао у чуду.Никако није могао да схвати шта се догађа и зашто га нападају људи са нафта пећима.Убрзо је изгубио нерве и почео да се свађа са придошлицама.И овом приликом његова језичина га је опет увалила у проблем.Када се све завршило,цела улица је била затрпана нафта пећима.Највише њих је било набацано око Стојанове капије.Није могло у кућу да се уђе.Људи који су довлачили нафтаре побацали су их около када су схватили да од посла нема ништа.Приде Стојанов безобразлук их је мотивисао да пећи не вуку назад кућама јер и овако никоме нису требале.Стојан је дуго хистерисао.Прво,намучио се небили се решио гомиле пећи а,друго,никако није могао да схвати ко му је монтирао игранку.Зато се дерњао и претио.Како ништа није научио ускоро је уследила следећа поука.Овога пута је улица била затрпана стакленим флашама и срчом до колена.Комшилук је изгубио нерве па су се у срање умешале и надлежне службе,Стојан се бацао и пенио али је починилац остао у дубокој илегали. Штосови се више нису понављали па предпостављам да је Стојану ипак нешто дошло из дупета у главу. КАЗНА Зиме су тада биле дуге,хладне и са пуно снега.Радни људи су се у главном грејали на дрва и угаљ.Централно грејање је било тек у развоју.А тада се појавио тип грејног тела које је убрзо постало хит-„нафтара.“Смешна једноставна креација која је трошила лож-уље.Јеврејски настројено грађанство је исто то гориво трпало у возила на дизел јер је тако вожња била скоро па џабе.А онда су наишле кризе и поскупљења горива.Једна,друга,трећа криза и лож уље више није било јефтино.Полако је почело и да нестаје са пумпи.Ускоро су људи почели да се масовно ратосиљавају нафтара.А скоро свако домаћинство је имало макар по једну.Те кризе и поскупљења успешно је преживео само непобедиви шпорет“Смедеревац“који се,у срећи и весељу,ево пуши и дан данас. Стојан је,до душе,био из друге екипе мотоциклиста али је догађај вредан помена.По природи набусит и неконтролисан у избору речи,замерио се једном момку из његове екипе.То није био сукоб високог интензитета па је захтевао само поуку и опомену,тек да Стојан мало дисциплинује своју језичину.Момак је баш био маштовит и смислио је добар штос.Тада су се сви огласи давали у Политици и Вечерњим новостима.Политика је за такве акције била број један.Специјализованих гласила за огласе није било. Једнога дана освану у новинама у рубрици огласи овакав текст:“Продајем Јаву 350,врло брзу,или мењам за неколико нафта пећи“.Уз то је ишло и име,презиме и адреса несрећног Стојана.Убрзо му на врата навалише најразноразнији људи вуцарајући нафтаре на све могуће начине.Стојан се нашао у чуду.Никако није могао да схвати шта се догађа и зашто га нападају људи са нафта пећима.Убрзо је изгубио нерве и почео да се свађа са придошлицама.И овом приликом његова језичина га је опет увалила у проблем.Када се све завршило,цела улица је била затрпана нафта пећима.Највише њих је било набацано око Стојанове капије.Није могло у кућу да се уђе.Људи који су довлачили нафтаре побацали су их около када су схватили да од посла нема ништа.Приде Стојанов безобразлук их је мотивисао да пећи не вуку назад кућама јер и овако никоме нису требале.Стојан је дуго хистерисао.Прво,намучио се небили се решио гомиле пећи а,друго,никако није могао да схвати ко му је монтирао игранку.Зато се дерњао и претио.Како ништа није научио ускоро је уследила следећа поука.Овога пута је улица била затрпана стакленим флашама и срчом до колена.Комшилук је изгубио нерве па су се у срање умешале и надлежне службе,Стојан се бацао и пенио али је починилац остао у дубокој илегали. Штосови се више нису понављали па предпостављам да је Стојану ипак нешто дошло из дупета у главу.

БОКА Последња шанса се током дугог низа година активног коришћења била већ офуцала.Више ту није долазила добра екипа као некада.Почели су да се однекуд појављују неки уморни људи депресивни када се опију.У такву средину су и девојке престале да долазе па је место које је некада прштало од зезања и акције постало некако тужно и депресивно.Иако смо ми и даље давали све од себе да јој повратимо стари сјај,Шанса је полако пропадала.Ипак,после толико година проведених у њој баш нам је било тешко да је напустимо.Тако смо и даље навраћали али све ређе и ређе.Ситуација је притом била све суморнија и суморнија.Зато смо,циц по миц,дефинитивно прешли у Боку.У њој је било живота и акције.Томе је увелике доприносила и локација кафане у самом центру града.У рекордном року смо се баш блиско здружили са особљем и старим гостима да би се,на крају,понашали као да је објекат наше приватно власништво.Плаћали бисмо када смо имали.Када нисмо радила је црта.Главна фаца је био келнер Драган,припрост,хром човек из Лештана.Због његовог дружељубивог понашања,добре душе и поверења које нам је указивао,заволели смо га.Тако га је сваке вечери,пошто би због нас остао дуже и изгубио задњи аутобус за његову селендру,неко од нас било колима било мотоциклом враћао кући.Тако је Драги постао познат у своје село па су га поштовала сва четворица лештанских бајкера.А Лештани,село мало,се очас навикло на брујање мотоцикала.Покадкад би нам Драганова жена скувала кафу када бисмо га довели кући у зло доба.И никада се није ни намрштила на нас када би касно у ноћ доводили кући киднапованог келнера.Чак су нас и на славу звали. Када се Бока кречила ми смо помагали.Активно смо учествовали и у постављању изложбе слика у кафанском простору.Слике је нацртао стари гост,саликар и пијанац.Изложба је била једна од најпосећенијих у граду.Свако ко би ушао у кафану по било којој основи био је посетилац.После њега,следећи је поставио и изложбу карикатура и графика.Ми смо направили изложбу фотографија са мотопциклистичком тематиком.На тротоару испред кафане свакодневно је текла изложба мотоцикала.И она је итекако добро била посећена.Након свега тога Бока је добила и неку награду за“најуметничкији угоститељски објекат“.Келнер Драги је цветао а промет се осетно повећао.На зидовима кафане је била стално постављена изложба разгледница из целог света.Ко год би се затекао негде у белом свету,послао би разгледницу на адресу кафане а Драги је сваку од њих педантно качио на зид.Тако смо имали и зидне новине.Колико год да је била гужва у кафани,наш сто би нас чекао празан.Тако је Драги исказивао поштовање и захвалност што смо препородили његову кафану.Драги је био добар и захвалан друг.Неизбежни пропалитети су по некада навраћали али се нису примали.Прво,ми смо имали сва ексклузивна права на све типове срања и нисмо волели да нам се било ко меша у посао.Друго,сваки инцидентни лик би се брзо повлачио чим би схватио да против себе нема појединца већ комплетну поставу кафане са све службеним особљем.Заједничко зезање и међусобна толертанција је од свих нас који смо ту редовно висили,створило нешто као“проширену породицу“.Појављивали су се и нови људи а,Богу хвала,навалиле су и нове девојке.И исто као некада из Шансе полазили смо на путовања само овај пут из Боке.Ту су склопљене многе успешне везе,као и везе које су се окончале катастрофом,то јест браком.Ту смо,без икаквог стида,довлачили разне странце које би обавезно понела атмосвера па би одлазили очарани и после слали разгледнице из белога света. А Драги би их качио на зид као да су туристичке зидне новине.Једном приликом Драги изнесе сву силу неотпакованих воћних сокова.Препали смо се да није наумио да нам уведе прохибицију.Наш вапај мирно је одговорио. „Ма не бринте се децо,идем да их бацим,истекао им је рок.“ А онда су се појавили урбанисти.Та стока лоповска и примитивна уништила је све што је ваљало у овоме граду и све што је имало душу.Као да им је било мало места на Новом Београду и у Земуну где су до миле воље могли да ређају своје стамбене лего коцкице и праве стакларе,те станолике конзерве,они су напали на стара и вредна здања и,знајући да тако нешто лепо нису били у стању да направе,уништили су срце града и убили живот у њему.Кафане које су имале душу и свој лични живот,претворили су у кафиће без ичега и клубове за одабране.А тамо су одлазили само ретки,у умној патњи нестасали.Мудрост представља благо и она се даје онима којима је богатство сувишно.Људи су покушавали на све начине да одбране места као што су биле“Бока“,“Три листа дувана“,“Млава“,“Чубурска липа“ и многа друга,бранећи тако своју младост,свој протекли живот и боју једног лепог времена коју су алави примитивци активно брисали.На крају су својим телима бранили багерима да се приближе и руше.Али,како шут са рогатим нема шта да тражи,тако су одговорни морони све то порушили,обрисали нам пола живота низашта и отворили врата тоталном примитивизму који сада влада.Нека им је на част.Њихова деца ће живети у таквом свету и бити таква кавом су их они направили.То ће ваљда бити добра освета,али онај стари дух и културу више нико неће моћи да поврати.Трагедија је била у томе што смо се тек решили комунистичке простоте када су навалили ови нови,још гори и још тупавији.И више усхићени гости неће поново долазити овамо већ ће се они,као непожељна и понижена банда,вуцарати по негостољубивом белом свету па се враћати назад као да нигде нису ни били.А такав свет није онај у коме би ми желели да живимо.И ми смо нашу Боку успешно бранили.Били смо мало јачи па се одбрана отегла на неколико година да би је на крају ипак срушили.Јебо их воз који их је донео.Нама,незадовољним грађанима који смо то још из својих џепова морали и да платимо преко пореза и других државних одирања,није преостало ништа до да преузмемо освету у своје руке и изштанглирамо целу ту екипу рушитеља и правитеља грађевинских чудовишта,и да их тако спречимо да овом граду и нама,његовим житељима,не праве више штету а и да се увек сете шта су нам урадили рушећи Боку и многе друге сличне старе зграде.Немилосрдно су уништили нашу Боку,ишчупали су је као кваран зуб,притом уништавајући најлепше делове наших протеклих живота.Ипак,нисмо им поломили ручице које само штету наносе већ смо дигли руке.Били смо преслаби за такву борбу.Мурија је била на страни агресора па смо морали да се повучемо.Сада на месту Боке стоји нека одвратна модерна зградурина без душе и без лепоте,зградурина којој је наум био само да што више заради новца,остало је потпуно неважно.А новац служи да би био потрошен.Како га неко троши,такав му је и живот.Стицање богатства за многе није значило крај беде него само промену њене врсте(Епикур).Но,то спада у домен размишљања и филозофије а то су дисциплине које су такође убивене па о њима не вреди ни говорити.Поред места где је некада била наша Бока више не пролазим.Нисам ни обратио пажњу шта су тамо подигли и дали има нека кафана на том месту.Не интересује ме.Ја тамо сигурно отићи нећу.Знао сам оригинал,пребедна замена ме не интересује.Од мене ни банке видети неће.Ни Шанса није боље прошла.Њу,до душе,нису срушили и то само зато што јој локација није интересантна за подизање неког солитера,али су зато од ње направили посластичарницу.Каква брука!Та кафана је споменик младости моје генерације.Сви они оштри момци,борци,скандал мајстори и весељаци постали су посластичари!До душе,тако су и народни хероји постали будале.Да су само то упропастили,небих ни реч рекао.Али када бих направио списак шта су грамзиви паметњаковићи све уништили од свега онога што смо волели,у чему смо уживали и шта смо крвљу бранили,вероватно бисмо,као лемури,сви извршили ритуално самоубиство дављењем на ушћу двају река испод Авале.Овако,док нас још има,остајемо као незгодни сведоци и борци против лажи и преваре.Па докле можемо.

СИМА ВИДЕО Кад год би неко из екипе хтео да каже да је нешто сигурно лаж,рекао би“Сима видо“.Та реченица је ушла у анале екипе и живи још и дан данас. Ова прича има везе са мотоциклима утолико што је Сима био члан екипе и наш дежурни лажов.Његов психолошки профил је био врло занимљив.Наиме,Барон Минхаузен се наспрам господина С.Пандуровића дојмио попут недораслог дјечарца.За ову прилику Сима је чврсто наумио да нас убеди да је све изречено истина,истина и само истина,тако му Пинокијо помогао,као и да се све изречено догађало баш онако како нам је он то испричао.Па,ево,проверите и сами. Из посве неважних разлога за ову причу Сима је ту ноћ преспавао код Паука у Шест каплара.Устао је рано,као пекар,небили уживао у летњем јутру,поветарцу са реке и умилном цвркуту птичица које до тада још није загушила бука саобраћаја.Попио је обавезну јутарњу дуплу слатку кафу па,пошто је живнуо,запутио се у пријатну шетњу у рано јутро.Јутро је толико било лепо да,мимо обичаја,није узео такси.На путу ка кући лагано је,ногу пред ногу,корачао преко Бранковог моста и удисао мирисан ваздух док га је по дебелим руменим образима миловао пријатан лахор са реке. Уто му је у сусрет наишао човек.Симину пажњу је привукао јер му је баш нешто био чудан.Мада је још био далеко,он га је меркао испод ока.А човек скиде ранац,из њега извади прво конопац па један део веза за ограду моста а други себи око врата чвором за вешање који је већ раније направио.Отом извади канту са бензином,исполива се са истим па одмах ту и попи отров.Попе се одлучно на ограду моста,извади из џепа„Зипо“упаљач и запали се,отом извади пиштољ,скочи пут реке,и опали себи у главу.Човек је очито хтео да буде сасвим сигуран да ће умрети.А шта се отом догодило?Метак из пиштоља промаши главу али погоди канап и пресече га,човек паде у воду,угаси се и притом се напи загађене Савске воде па исповраћа отров.Отом исплива на обалу као да ништа није било па оде пут куће псујући и остављајући руксак и канту на мосту. Ако је и од Симе,много је.И од тада,свако ко је хтео да посредно каже да лаже рекао би“Сима видо“и сви смо знали о чему се ради.Ово неби прошло ни у стрипу Алан форд.Према томе,све што господин С.Пандуровић буде рекао слободно поверујте а отом ставите магарећу капу и весело њачите.

ПРОЈЕКАТ 250 Одједном ,Београд су преплавили мотоцикли.Било их је свуда,на сваком ћошку и у свакој улици.И сви су били потпуно исти.Чеси се баш нису у то доба исказивали као маштовити фарбари.Све у истој боји и готово,па ко воли нек изволи.У комунизму сви смо били исти па су и мотоцикли били униформисани.Инвазија наранџастих и зелених моторчића је изгледала као бактериска инфекција.Као да су се сами множили и излазили на сунце.Радило се о великом контигенту мотоцикала Јава од 250 и 175 кубика.Ти ендуро моторчићи су стигли у Балканију,тадашњег увозника и заступника Шкоде,Јаве и ЧЗ-а,као велики контигент који је стигао из Канаде.Оданде је враћен јер су канадске пицајзле нашле неке пропусте у фабрикацији тих моторчића и,на нашу велику радост и задовољство,наши су се нашли браћи Чесима па су откупили цео контигент.А Чеси баш нису,као што су то обично практиковали,штедели и мурдарили на тим моторчићима.Ваљда зато што су ишли на размажени запад баш су се потрудили и порадили на квалитету што их иначе није баш красило.Ставили су„Лукасову“струју(баш су нашли коју ће,ако је нешто зајебавало и кварило се на енглеским мотоциклима то је управо била баш та електрика),предња виљушка је била верна копија врхунске италијанске“Мацоки“виљушке,направили су чак и релативно добре гуме.Тада смо,по први пут,видели да и Барум уме да направи добре гуме.Ма око свега су се потрудили.Просто да човек не поверује.Очито је прорадила радничка самосвест и спознаја да се на западу не може уваљивати васколика фурда коју,одмах по куповини,власници морају да дорађују ако уопште имају намеру да се возе.То је палило само код браће руса који су били и највећи купац тих мотоцикала.Када је пропао СССР и руси нису купили свој редован годишњи контигент од неколико милиона Јава,фабрика је пропала.Сам агрегат је био поштено направљен и,зачудо,није се кварио.То рушење светлих традиција фабрике Јава никако нисмо могли лако да прихватимо и ваздан смо стрепели.Кога Тријумфи и Јаве изуједају и Бмв-а се плаши.Али моторчићи су радили као сат.Предпоставили смо да се то догодило невероватним напором и залагањем радних људи и вероватно под претњом стрељањем буду ли мурдарили као на осталим моделима.И тако су и Чеси успели да направе пристојан моторчић који се није кварио,ишао готово исто као конкуренција па чак и пристојно изгледао.То је био смирен и за туристичку вожњу припремљен модел такмичарског крос мотоцикла који се веома добро показао на тркама.Али највећа предност тог мотоцикла била је цена.Коштали су толико мало да је свако од нас одмах купио барем по једну.Комплетан огроман контигент је отишао за пар дана.Чак ни запослени у Балканији нису успели да се на време снађу небили,по обичају,мували и после дрпљено препродавали по популарним ценама.Цела екипа је одмах,још у првој тури,покуповала та возила.Када су моторцикли скоро планули,пукао је глас па су навалили мотоциклисти из целе Југославије у Београд небили успели да купе преостала возила.Тада сам схватио у каквој лудој земљи живим.Нигде у свету ни дан данас нећете видети да педесетак људи дисциплиновано стоји у реду испред радње небили купили мотоцикл.Ред за мотоцикле се могао видети само у Србији,нигде више.Ма само што још и семенке нису грицкали да прекрате џоњање.Ја сам се радовао јер сам у томе видео стање свести нације.Млад и полетан свет,стари и уморни,велики и мали,сви витлају мотоциклима.Баш лепо!То је била земља која је обећавала и у којој сам желео да живим.Бар тако је тада изгледала. Тада сам видео још једну ретку сцену,мада не упечатљиву као предходна.Појединци су куповали и по десетак комада.Који то човек сада,а камоли онда,а да није дилер,купује по десетак мотоцикала одједаред? Е па један таклав је дошао са жутим ФАП-ом носоњом и у њега натрпао десет Јава.Рекао нам је да купује за цело село па да се неби цимали довози их све одједаред.Луда земља у којој је све било могуће па и да људи“на лопате“купују мотоцикле. Та Јава је испала баш један фини моторчић.Чеси су,паметно,оно што нису сами умели да ваљано направе узели од других који су то боље знали.Мотор су сами направили,струју су узели од енглеза а вешање прекопирали од тада водеће фирме у том домену,италијанског“Мацокија“.Тако су направили фино возило.Специјална драж возила је била што је прављено за падање.Зато је на њему све било од метала.Моторчић је био невероватно отпоран на падање.Трескали смо са њима,устајали и одлазили као да ништа није било.Једина озбиљна мана су му биле кочнице.Како су потицале са такмичарског модела,нису баш биле неке.У опште,слабост свих Јава су биле кочнице.Али,с обзиром на каква смо возила ми до тада навикли,ови моторчићи су били сјајни.По први пут смо могли равноправно да се појуримо са јапанском конкуренцијом.При заустављању смо и даље били у озбиљном заостатку. Град се напунио Ендурама.Зврчале су и јурцале на све стране,само што их жене на пијацу нису возиле.Наравно,нико их још није био регистровао али то раздраганом грађанству није ни мало сметало да се посвуда возикају,и по асфалту,и по терну,и по ливадама,и по плажама,и по улицама,и по ауто путевима.Ма милина једна.Убрзо смо схватили шта имамо па смо их регистовали и посвуда се размилели са њима.Ендуре су ишле на море,у иностранство а по локалу их је било безброј.И све то као да их Јава није правила,то јест,без кварова.У рекордном року смо дојадили народној милицији.Успут,ни поштари нису заостајали у бројности па је Београд подсећао на мравињак у коме су мрави пржили жуте,зелене или наранџасте мотоцикле.Народна милиција је добила наређење да тој пошасти стане за врат.И тако је почело велико зезање.Почели су да нас јуре и хапсе.А мала хитра Јава би очас посла умакла великом и тромом Бмв-у.Чак су забележени случајеви да су Јаве на руке преношене преко ланца у другу траку ауто пута што са ВМВ-ом није било могуће.По целом граду су се догађале комичне сцене.И не знајући,милиција би појурила једног а ухватила некога сасвим другога.Како су сви мотоцикли били исти тако су милиционери јурили по четворо,петоро различитих људи а да то нису ни знали.Завитлавали смо се да милицију предајемо једни другима као штафету.А органи би у главном ухватили неког клинца или средњовечног човека који није сматрао прекршајем ако синовљев још не регистровани мотоцикл мало провоза по крају.Ми смо били искусни бежачи а још са овим живахним и брзим моторчићима били смо неухватљњиви.Убрзо смо схватили да смо потценили справу и да је тај моторчић био врло озбиљан па смо са њим успевали да пратимо и далеко боље мотоцикле.За зајебанцију по мору није било бољег возила.Верале су се као јарци,излазиле свуда,шибале по песку и блату,клизале се по трави а на асфалту су биле врло добре.Чак смо их и по снегу возили.За оно време то је био баш поштено направљен моторчић. Прошла је прва сезона.Мотори су и даље били нови и у одличном стању.До душе,ту и тамо чикнути и одрани али све је радило као првог дана.Чак је и Вампирова Ендура још била у возном стању!Ми смо се нашли у чуду јер је до тада такво нешто било немогуће.Навикли да сваке зиме подрумаримо и ђаво нам није дао мира а,са друге стране,није нам се дирало ново и исправно.Једино се нисмо могли одупрети пориву да забодемо нос у мотор.То смо и урадили.Успут смо откили да унутра постоји и трећи преливни канал који није био отворен па смо га,наравно,отворили.Исполирали смо и остале преливне канале,ставили неке тада познате итралијанске карике за такмичарски модел и ишчепркали нешто мало пригушивача из припадајућег блиндираног ауспуха,тек да мотор може лакше да дише.На пролеће као да смо сели на сасвим друге мотоцикле.Наше Ендуре су далеко боље ишле и охохо мање зврчале.И опет смо се,у срећи и весељу,целе сезоне возикали са њима.У јесен,пред сам крај сезоне,појавило се у часопису“Мотоциклисимо“који је неко довукао из Италије,тест Јамахе 500 која је победила те године на светском првенству у мото тркама.А у чланку на пуно страна била је сва сила текста,слика,пресека,техничких објашњења,графикона,слика растурене машине,теорије и искустава возача.Отом су уследила предавања о ауспусима са свом силом графикона,црвеним стрелицама,са одабиром ауспуха према конфигурацијама стаза,са тачним мерама конуса и праваца,и свашта још интересантног.Ми смо гледали просто неверујући.Све је било исто као код наших Ендура само помножено са два јер је такмичарска Јамаха имала два цилиндра.Одмах смо отворили један мотор и све премерили.Све је било исто као код половине такмичарске Јамахе.Бинго!На првом опијању донесосмо одлуку о почетку нашег плодоносног зимског подрумарења.Решили смо да наше чешке курве частимо једним добрим српским буџењем.Ускоро је и захладнело па је и акција започела.Ми смо већ били одавно разрадили детаље плана па смо навалили да шрафимо пуни жудбе,полета и ентузијазма.Буџатори су изгарали у нама. Мотоцикли су се радили код мене у подруму.Мало је било тесно али снашли смо се тако што смо раскрчили нешто од ту накупљене драгоцене фурде па су се три мотора радила комотно.Овога пута смо решили да не будемо скромни већ да предстојеће подрумарске сезоне урадимо што је више могуће то јест да направимо свако свој лични пројект на бази Јаве 250 ендуро.Прво смо напали на агрегате.Разбушили смо преливе по јамахиним мерама,направили им“крилца“,направили флатер вентиле,исполирари канале до најфиније глаткоће.У Италији смо купили по наруџбини код Максима ди Бонија специјалне клипове,карике и„Мотоплатово“електронско паљење.По клиповима смо забушили много малих рупица да вуку уље и хладе цилиндар и однекуд из белог света довукли смо“Голден лоџ“свећице које су биле специјалне и неусмртиве.Красило их је то што су варнице бацале у круг.“Мотоциклисимо“је уредно стајао у оодруму и био више студиран него Статус савеза комуниста Југославије.Свако мало је неко забадао нос у њега неби ли открио још по нешто.После агрегата напали смо на естетику.Ја сам у предњи точак ушнирао далеко већу и ефикаснију кочницу од другог мотоцикла,и прелепио мекане облоге па је мотоцикл солидно кочио.Ставио сам јапански“Микуни“карбуратор и позади Мишелинову туристичку гуму.Осталу гомилу ситница које су урађене нећу ни спомињати јер их има још подоста па бих угњавио. Направили смо три прототипа по укусу власника.Пауков је био као пресликани такмичарски мотоцикл са пиштаљком за бесомучно јурцање,највећим дизнама у карбуратору и најкраћим преносом.Тошин је био мало блажа варијанта али је и даље остао врло убојит.Ја сам себи направио брзу спортску варијанту са којом сам могао и да витлам али и да комотно путујем.Ја волим да путујем мотоциклом а да при томе могу и да јурцам али да путујем на такмичарском мотоциклу,е толики мазохиста већ нисам био.Зато сам одабрао најдужи пренос па је мотор фино и течно убрзавао.Сви смо ставили неке опаке швапске шрафове да држе мотор јер је Вампиру,на моје очи,агрегат од вибрација испао из рама јер су се носачи одшрафили због туњавих чешких шрафова.Ставили смо и дифузоре као и жичане филтере за ваздух намењене тркачким моделима. На пролеће смо изнели мотоцикле и ставили их на улицу на“посматрање“.Ту смо желели да их видимо на отвореном а и да уочимо још неки евентуални пропуст.Највеће визуелне разлике су биле у одабраном дизајну.Унутра,у агрегату,су све биле исте јер нисмо могли да се уздржимо од буџења.Пауков мотоцикл је цео био офарбан у дречеће црвено.Све што се могло офарбати било је офарбано па је све вриштало„спорт црвеном“бојом.Био је то Пауков тркач.Паук је мурдар и уништитељ возила.Естетика се код њега сатојала од скидања свега што је по његовим мерилима било непотребно а то је значило да је чудо што и агрегат није извадио(а исти се убрзо и сам извадио из рама).Ипак,мотоцикл је деловао допадљиво и веома агресивно.Одмах се видело да припада некоме са помраченим умом.Тошин мотоцикл је био мат црн.Све је било мат црно,само што фар није офарбао у ту боју.Имао је раван волан као на„стрит фајтеру“.Како ни Тоша није много полагао на естетику то је и његов мотоцикл изгледао врло борбено.Морам признати да је то било мојих руку дело.Када сам радио на естетици свог возила паралелно сам радио и на његовом јер говедо неби ништа прстом такло пошто њему то уопште није било важно и није схватао зашто му пицаним моторче када ће и овако у рекордном року да га усере падајући и ваљајући се по земљи.Плашио се да ћу му тражити и да га по некада и опере али ја ипак нисам био толико суров.Тако сам успео да му направим правог уличног борца,без сувишних детаља али зато врло допадљивог.А Тошина машина је била само мало мање набуџена од Паукове. Трећи мотоцикл,мој,је био прелеп.Плав са староенглеском црвеном шаром на резервоару која га ге некако издужила и баш улепшала.Имао је прекрасна крила са неког италијанског шмекерског кроса и са бочним касетама необичног облика које су имале бело место предвиђено за такмичарски број.Напред сам ставио леп,никлован Лукасов фар и мигавце исте твртке,на волану су биле сјајно смишљене заштите за руке,ручке и ретровизори са неког јапанца.На предњем точку се истицао импозантни добош.Позади је баш лепо легла шира„Мишелинка“за туристичку вожњу.Никловани задњи амортизери са Хонде су некако визуелно спустили задњи део мотоцикла па је он добио неку нову,витку линију и изгледао је као да се пропиње,као да је у скоку.Све на машини је било мат црно и то се прекрасно уклопило са осталом бојом.Сам агрегат је био исто набуџен као предходна два али сам га мало умирио тек да може и нормално да се вози.Ауспух је направљен и прилагођен најбољем раду на средњем режиму вожње а“Микуни“је био закон јер мотоцикл је ишао баш како сам желео а није трошио гомилу горива као са предходна два истестирана карбуратора.Ишао је брзо а није се понашао као побеснели бик кога је било тешко јахати.Нешто ме је током подрумарења ухватило па сам нарочиту пажњу посветио детаљима.Понашао сам се као најгора пицајзла и по неколико пута мењао направљено.Зато,док је мотоцикл стајао напољу на отвореном и изгледао као да је тог момента изашао из фабрике,уживао сам откривајући гомиле својих естетских детаља који су просто боли очи и од скромне чехиње направили изузетно лепо и оку мило возило.Тада се тако леп и оку мио мотоцикл ретко виђао. Екипа се била скупила на разгледање.Естетски смо сви прошли.Сада је требало видети шта смо са машинама направили.Ту су требали да се покажу јунаци.Једно је часопис а друго пракса.Сви остали су једва чекали да виде резултате па да одлуче хоће ли и они следеће зиме да чачкају око својих мотоцикала или не и дали су,по обичају,вредни буџатори опет нешто засрали па ће се целе сезоне патити око крндеља.А увек се све исто догађало.Паук ће да направи мотор а остало га се не тиче.Аљкав је,забораван и склон буџењу.Све што уради склепа па му брзо и пукне.Зато и када направи мотор то је као да га је припремио за генералну.Тоша је педантан у механици а за острало има јако мало нерава.Зато му сам агрегат ради као сат а остало све успут отпада.Из тог разлога сам све остало морао ја да му радим а он се отимао па ме чак и зезао да сам болесна пицајзла.А ја сам само добро научио током непрестане борбе са крндељима шта све може да ми загорчава живот па сам се само упињао да и њему и себи што педантније урадим што више ствари могу.У главном смо путовали заједно па све оно што би њему загорчавало успут живот,загорчавало би и мени као ту присутном.Мој мотоцикл је стварно био леп а надао сам се да ће и машина бити иста таква.За почетак,када смо их упалили само је мој мотоцикл радио на леру. Први који губи стрпљење увек је Паук.У ствари,он и не може да га изгуби јер га уопште нема.Хистерик са извесним и све чешћим прекидима у стабилности електричних активности унутар скромне мождане масе,скочио је на“црвено чудовиште“и покушао да га упали за прву пролећну вожњу.Ми смо се сви тресли очекујући даљи расплет догађаја.Паук је скакао по курбли све док се није презнојио а мотоцикл није хтео ни да чује да упали.На крају је грбавац изгубио оно мало нерава што је имао па је дигао руке од курблања и стао да се,у балама,баца по земљи и по обичају хистерише.Покушао сам да га умирим и полако приведем к свести и нормалној менталној функцији али код лудака то и дан данас тешко иде.Нежно сам му говорио на само мусаво уво све пазећи да још не распалим његову хистерију јер би тада изгубио потпуно контролу и неби знао шта ради а ни ја шта да радим са њим.То баш и није био прави тренутак за наплату старих рачуна али је веома лако могао то да постане. „Ало ,лудаче,зашто се бацаш?Направио си тркачки мотоцикл и очекујеш да ти упали на курблу и то хладан.Па где си видео да на тркама мајстори курблају?Гурају а не курблају.Значи,све је под контролом,треба само да те гурнемо.Хајде устај са земље и седај на мотор.Гурнућемо те и упалиће.“ Он се напросто озарио.Нова нада је потекла њиме.Како се само глупоглав тога није сетио?Отом је скочио на ноге танане,пауколике,па се припео на моторче.После неопходних радњи за паљење навалили смо да га гурамо.Задњи точак је стално шлајфовао и тек када смо готово поцркали,мотоцикл одједном дрекну,упали,пропе се,па он и Паук у борби за живот,уз невероватну дреку и димчину,одлетеше низ улицу.Једва успевши да обузда мотоцикл Паук се врати до нас па одврну гас небили нас импресионирао,а звер ђипи и као луда јурну напред.То погоди грбавца у жицу па настави да јурца.Витлао је крајем као луд.Нисмо га видели али смо сво време чули прави звук двотактног тркачког мотоцикла.Када се вратио Грбавац је био избезумљен,рашчупан и раздрљен а наочаре су му једва стајале на врх носа и само што нису спале.А колику је носину имао,наочаре су се напутовале јадне.Ипак,захваљујући носатости успео је да сачува видно поље. „Ово је баш оно што сам хтео!“рече пресрећни Паук,“мотор иде као метак!“ Мало смо се озбиљно зачудили.Носатом баксузу ни једно возило није ваљало па,ако је он био задовољан мотоциклом,онда би га требало отети од њега и сачувати за покољења.Отом је на ред дошао Тоша са својом„Црном замбом“(види виц са црначким поглавицом и узвиком„замба“!).Улични борац је пристао да упали тек када му је потпуно био затворен ваздух на карбуратору.Пошто је упалио моторчић се скроз добро показао.Био је баш по Тошином укусу-седи па витлај,бесни,вози како хоћеш и где хоћеш а,ако треснеш,није важно,и не види се много а и нема шта да се полупа,све је и онако већ скинуто.Мотор је опасно ишао и,морам признати,и онако упрошћен је допадљиво изгледао,био је право борбено возило.А онда је ред дошао на мене.“Здравка“је за барем пет класа шила конкуренцију у лепоти.Италијанска шминка је улепшала,отворила у струку и од ње направила праву пицнуту сињорину.Због великог предњег крила,високог волана,лепе боје,напуцаних касета и промењене силуете,изгледала је витка и већа од предходна два мотоцикла.Цео мотоцикл је изгледао некако грациозан и борбен у исто време.Када би Тоша и ја паркирали мотоцикле један поред другог,они би изгледали као да су их правиле две потпуно различите фирме.Разликовање је додатно било отежано тиме што моторчићи нису имали никакве ознаке припадности одређеном произвођачу.Прво паљење је обављено по протоколу-прво насисај три пута па пали.Упалила је из прве.Изненађење ме је чекало тек на пробној вожњи.Мотоцикл је ишао одлично,имао је солидне залихе снаге и,захваљујући најдужем преносу,није био хистеричан као његове две сестре а и лепо се чуо из ауспуха.Био сам поносан на оно што сам својим рукама направио.Касније,када сам је разрадио,схватио сам колика је милина била возити тај моторчић.Течно је ишао,лепо убрзавао,лако ишао у обртаје,имао добру максималну брзину,добро кочио и лежао а свуда је привлачио пажњу својом лепотом.Мени више није требало.После прве вожње кренули смо на ауто пут.Тамо су она два психа хтели да виде колико им брзо иду мотоцикли.У залуд сам их опомињао да возила треба разрадити.Понешени живахношћу мотоцикала на све су заборавили,па су само хтели да прже.Паук никада ништа није разрађивао јер за такво нешто није имао нерава.Он је одмах одјурио ауто путем.Тоша се мало нећкао па се и он надао за њиме.Ја сам дисциплиновано возио у оквиру разраде.Било је сасвим довољно времена касније за установљавање возних карактеристика возила.Договор је био да,ако се разиђемо,као да је постојала могућност да нећемо,нађемо исред Пауковог солитера на Новом Београду.Одатле смо требали да идемо на ушће да се пувамо.Паук је прозвиждао поред мене као метак.Тошин мотоцикл се понашао као теријер,режао је и по мало зврчао.Очито му се ишло у акцију.А моја Здравка је мирно прела и чекала својих пет минута.Подивљали мотоцикл у борби са махнитим Грбавцем је убрзо нестао из видокруга.Ускоро је и Тоша добио напад па се и он надао за Грбавцем.У пролазу сам чуо како мотор пишти.То је био прави савршен рад двотакта.Остао сам сам на путу.Мотоцикл је очас посла одлазио у обртаје па сам морао да се контролишем.Притом је и у разради већ био врло брз.Радовао сам се помисли какав ли ће тек бити када разрада буде окончана. У целој причи постојала је само једна мала зачкољица.Ми нисмо водили рачуна о једној неважној ситници као што је била скромна разлика у квалитету материјала обичне сиротињске Јаве и тркачке Јамахе.Пауков пројекат се држао добро али врло кратко.Ишао је као сам ђаво али је у рекордном року умро.Испред пауковог солитера се угасио и нико више није могао да га упали.Притом му је успут пола делова отпало од страховитих вибрација.Међу отпалим деловима је био шалт хебл,ножна кочница,ћопава ножица и курбла а и сам агрегат је био врло близу.Штендер није ни имао.Они су неповратно изгубљени на ауто путу током вожње.Отом је и сам краљ хистерика,Паук,рекао да је мотор толико хистеричан да се не може возити и да притом,током вожње,сам себе раставља.После тога га је однео горе код себе у стан на тринестом спрату солитера,да га доведе у нормалније стање небили се ипак мало и возио те сезоне и небили поново обрадовао несрећне родитеље свињећи свуда по кући током рада на лешини.Тошин пројекат је био,за њега,пун погодак.Тоша је такође био хистерик,до душе знатно мањи од грбавца,па су се он и његов нервозни мотоцикл баш лепо слагали.Њих двојица су витлали и падали па устајали као да ништа није било и витлали из почетка.Али су њих двојица стигли и на море па су и тамо наставили ударничке акције.Али,пред крај сезоне,моторчић је већ почео да се кваруцка.Вала шта му је Тоша радио добро да је и толико издржао.Ја сам најбоље прошао.Возио сам леп и брз мотоцикл са којим сам могао скоро све да урадим.Задња туристичка гума и добри амортизери побољшали су лежање,смањили вибрације и омогућили да вожња буде пријатна.Путовао сам са тим мотоциклом на све стране.Агрегат је имао довољно снаге и без напрезања је ишао 150 километара на сат.То ми је било најважније јер ми коначно током претицања није зафаљевало снаге па нисам морао да,као на дотадашњим кршевима,пажљиво прорчунавам свако претицање. Једне ноћи смо се затекли у пивници комплекса“Зелена лагуна“где смо иначе били редован инвентар.Седели смо са неким швабом који је такође био мотоциклиста.Када се завршило вече изашли смо испред хотела.Тада сам видео да је шваба возио један од мојих омиљених мотоцикала,Јамаху хс 650.У оно доба то је био мотоцикл ипо.И док сам ја пиљио у његов мотоцикл он је гледао у мој. „А шта је ово?'“питао је збуњено. “Јава.“одговорио сам поносно. „Ово Јава?Немогуће.Никада нисам видео овако лепу Јаву.“ А ја сам растао као квасац.За то време немац је загледао мотоцикл и све се нешто ишђчуђавао. „А како иде мотор?“заинтересовано је питао. „Врло лепо.Само сам ставио дугачак пренос да могу да путујем са њом а не да возим родео.Када ми се бесни ја само променим пренос.“одговорио сам поносно,баш као прави херој комунистичког буџења. „Јел могу да пробам?“ Обично сам у таквим ситуацијама одговарао са не,али сам претпоставио да ћу,ако му дам,и ја да се огребем за круг Јамахом,за чим ми је баш било зинуло дупе. „Ајде пробај.Само да је прво мало загрејемо.“ Упалих му мотоцикл и,док се грејао,објасних како се пали јер је било сасвим за очекивати да ће му се гасити.За то време шваба је слушао како мотор ради,а курва чешка је све онако изазовно крештуцкала при малом додавању гаса као да га заводи.Када се мотоцикл угрејао шваба седе и глатко оде.Здравка га је слушала али се видело да је навикао на велику и робусну Јамаху па му се овај мали темпераментни вртигуз по мало отимао из руку и повремено се малкице пропињао када би непажљиво додао гас.Притом је из ауспуха почела да пушта своју заводљиву песму која је мамила на арчење.Шваба се брзо вратио.Стао је и угасио мотоцикл. „Исувише сам ја пијан да возим ово.Него,хајде да се ми лепо договоримо овако:да се нађемо сутра ујутру па ти узми Јамаху а ја ћу Јаву и да се возимо цео дан.Увече се налазимо овде да вратимо један другоме мотоцикле.“ Ја сам ,наравно,одмах пристао.Такво задовољство се није пропуштало.И тако ту паде договор.Сутра дан се лепо нађосмо на договореном месту.Сипали смо пуне резервоаре бензина и изменили документа и савете за вожњу.Мада је шваба био далеко искуснији него што сам у први мах помислио,ипак сам му дао поприлично савета јер је Здравка ипак била полутакмичарски мотоцикл са својим богатим унутрашњим животом.Дао сам му и папирић на коме је писало како се прави мешавина уља и бензина уколико буде досипао гориво.Чисто пувања ради предходно сам ставио средњи пренос.Једва сам се уздржао да не ставим најкраћи али сам од те идеје дигао руке јер нисам хтео да се швабо самоубије и омлати ми моторче.Отом смо изменили возила и отишли свако на своју страну.Свиња и ја смо отишли прво до шатора по јакне и кациге па одмах правац на дуг пут.Уживали смо на великом и јаком мотоциклу који је тада био један од наших возила из снова.Успут сам одшрафио сајлу од километар сата чисто да шваба не преживи шок ако погледа колико смо километара прешли.Смењивали смо се гипко у вожњи као да смо возили“24 часа Ле мана“.Узпут смо се занели па смо отишли толико далеко да смо при повратку морали баш добрено да јурцамо небили стигли на време да раздужимо возило.Пред самом Зеленом лагуном сам стао на кратко тек да вратим километар сајлу.А када смо се нашли и када сам видео нашта личи мој мотор,нисам могао да верујем.Моја плава лепотица је била толико блатњава да јој се боја није видела.Прегледом сам установио да,на срећу,других повреда није било.Поштено говорећи,допадала ми се и овако мусава,као са фронта да је дошла,а и даље је била елегантна и заводљива.Права партизанка Мара.Било ми је све јасно.Шваба је отерао мотор негде на терен и тамо се избеснео са њим.И он је био очаран. „Волео бих да је само мало јача.“рекао је шваба. „Волео бих и ја али сам ставио најдужи пренос јер са кратким се вози стално на задњем точку а ја ипак путујем са њом.Да сам знао шта намераваш променио би ти пренос.“Шваба наравно није бројао зубе на ланчаницима па је моја ситна превара сјајно упалила. Када се будем вратио кући купићу једну овакву Јаву.Много ми се допала.“ „Нећеш моћи.“ „Зашто?“ „Зато што их нема.“ „Како их нема?“ „Лепо,нема их.Хајдемо у пивницу да ти све лепо објасним.“ И одосмо.Тамо му лепо,уз пиво,објасних да је она моја сирота мусавица производ упорног и плодоносног подрумарења,рада и срећног склопа околности па се,као таква,није могла купити у радњи.Здравка је настала у мом подруму где је на подрумским вратима писало:“Свеусер рејсинг тим“,ооур:“Јавопиц“.Терминологија хероја комунистичког рада је шваби била потпуно страна јер је поникао на труломе западу али је схватио да је мотоцикл руком прављен.Код њих су се подрумари попут нас сматрали лудацима и према њима се односило са пуним поштовањем.Зато се швабо почео тако односити према нама што се очитовало и у невероватној ствари као што је повремено самоиницијативно наручивање и плаћање пива.Веома се дивио и Свињи не схватајући како се уопште усудио да путује са Тријумфом.Овај се ту нашао увређеним па је напао да гуши швабу са пуним устима хвале за“Триџу“.Ту су мало дискутовали о енглеској школи механике а онда га је Свиња ујео за срце рекавши му како је његова Јамаха била до душе успела копија енглеског двоцилиндричног твина,па како је то било истина,закопали су ратно-механичарску секиру и наставили да лочу а тему су успут негде затурили. Шваба је сутра дан уредно одвезао мотоцикл негде на прање у хотелу и још га је намазао неком помадом за очување излаштених површина.Мотор је блистао као када је изашао из подрума па нисам морао да га перем до краја сезоне.Ђубре је само отпадало са њега.А са швабом смо цело то лето имали плодоносне контакте у главном увече у пивници а,да не грешим душу,и у некој заједничкој вожњи.

RIP MK Beograd

БОГАТИ УНУТРАШЊИ ЖИВОТ ЕНГЛЕСКОГ ЛОРДА Тријумфа трајдента сам купио у Пожаревцу од једног веселог сељачета,спакованог у две веш корпе и у гомилу кеса.Био је то храбар и веома несмотрен потез са моје стране.Наравно,мотоцикл је успут био и дебело пролупао.Лукасова декоративна лампа за притисак уља се уредно палила предходном власнику чим би упалио возило.Промућурно сељаче је убрзо приметило тај чудан феномен.Када је мотоцикл отишао у туру лампица би се угасила.Вероватно је млађани неум помислио да мотоцикл ради на принципу бурета и да“забрекне“на температури па је мазао несрећно возило да му се лампица неби палила.Он је сам себе декларисао као опаког друмског тркача па је измислио нову тактику којом се поносно хвалио пред нама све питајући се зашто смо се зачуђено згледали и нисмо ни мало били усхићени том сувом генијалношћу.Наиме,сваки дан је излазио на ауто пут где је вребао пролазеће мотоциклисте и чикао их да се тркају.Наравно,људима који су путовали на одмор у Грчку или Турску,није ни на крај памети падало да јурцају за будалом по ауто путу већ су мирно настављали пут све чудећи се идиоту.Због неуспеха своје брилијантне идеје херој ауто пута је био дубоко депримиран.Остали мотоцикли у Пожаревцу му нису били конкуренција,бар тако је тврдио.А онда Тријумф више није могао да издржи пожаревачки начин неге и лечења па је пукао.Забринуто сељаче је довело правог доктора за такве случајеве-мајстора за мото култиваторе.Овај га је растурио архаичним алатом-секиром и чекићем,констатовао да раскомадана справа превазилази његова механичарска знања,рекао му да закаже скенер,магнет,лечење и негу у Енглеској,окренуо се и отишао.Тако је Тријумф завршио један део у земуници у ћошку дворишта,а други у трошној шупи склоној самоурушавању.Док смо утоваривали зарђале делове у аутомобил чули смо и поучну причу о томе како се сељаче уопште докопало тог јадног мотоцикла.Како је усрао возило легенду то смо већ и сами знали.Прочитао је у“Политикиним“огласима да се у Београду продаје тај Тријумф.Тадашњи власник му је био Драган Лубарда.Отишао је да види мотоцикл и одмах се заљубио у њега.То је било баш чудно с обзиром да је то био предзадњи модел који је та фабрика направила пре него што је пропала и био је планиран да је извуче из краха што,на велику срећу мотоциклиста,није успео.То је био модел“Т 150“.После њега су убрзо направили и„Т 160“који је имао дизајнерске промене,закошене цилиндре,алнасер и мало је био јачи од предходног модела.То су били,за оно време,сјајни мотоцикли који су ушли у легенду али нису успели да спасу фабрику која је пропала и тиме спасла беде многе мотоциклисте на свету.Луца је био пицајзла па је улаштио мотоцикл да је изгледао као да је управо из радње изашао.Никловани делови су просто бљештали а возило је било покривено поњавом меког додира да по њему неби падала прашина.Ма као да се радило о музејском експонату.Таквом изгледу је било јако тешко одупрети се нарочито за сељанина који ни сам тако чист није био од рођења.Наиме,Лубарда је далеко чешће прао мотоцикл него што се сељаче купало.Вратио се у родни Пожаревац и одмах напопастио оца да му да новце за нову животну будалаштину.Овај,наравно,није хтео ни да чује.Да је у питању био трактор,вероватно би размислио.Мотоцикл није долазио у обзир тим пре што Тријумф није био јефтин.Луца је увек држао солидне цене.Убеђивали су се они тако али таја беше тврда срца и недаде паре.И тако су пролазили дани где нико од укућана није могао да схвати да им дете пати.А онда,једнога дана се одиграла оваква сцена.Очајно сељаче је пролазило авлијом за собом вукући неколико метара дебелог канапа.Отац га виде па га упита: „А куде си се ти запутио сас ту вренгију?“ „Идем се бесим Тајо.“одговорио је напаћени. „Шта да радиш?“ „Да се бесим о орај.“ „И,јебем те луда,а што да се бесиш?“ „Зато што нећеш да ми купиш моторче.“ Видео сироти родитељ да је ствар озбиљна и да је ђаво однео шалу,па,да би спасао свог малоумног сина једица(куд га и направи луда),нападе на сламарицу.И већ сутра дан ето ти Тријумфа како се цакли у авлији.А млађано сељаче,свеже излечено од патње и депресије,одмах се надало да витла по Пожаревцу тек да сви попуцају од зависти а и девоке да га виде.Море,тај је надигао највећу дреку првом згодном приликом то јест када је био вашар у селу поред Пожаревца.Надјачао је чак и дреку циганског бенда.И пржио је немилосрдно несрећно возило све док га није усмртио.Тек од нас је чуо да по некада треба проверити ниво уља у агрегату.Ма мајстор прави,власник за пример.На сличан начин и по истој пожаревачкој логици је касније породица Милошевић усрала ову земљу.А и ми смо испали будале.Уместо да смо врхунски пожаревачки кадар послали у енглеску да их,када им већ тако добро иде,потпуно усеру ми смо их задржали овде па ем су нас упропастили ем су енглезима продужили боравак на овој планети што је заиста велика штета. Мотоцикл смо довезли колима до Београда бесни као рисеви због уништавања тако вредног комада.Мало је фалило да се вратимо и да сељаче прво добро пребијемо а отом и обесимо о исти онај орах испод кога је прошли пут избегао да омасти уже а требало је,чисто да се такви идиоти више не коте.Јадног и тотално усраног Тријумфа смо снели у мој подрум.Илегална подземна болница за рањене мотоцикле поново је радила!Ту је мотрцикл на лечењу провео јаче од две године. Терапија је почела већ сутра дан и то по фабричком распореду.Прво су разврстани делови небили видели шта фали и у каквом су стању,шта је за лечење а шта за бацање.Уиграним каналима из Енглеске су стигли радионичка књига и радионички каталог делова све са фабричким упутствима за рад и бројевима сваког па и најмањег дела.То је,у оно време,било право благо.Те драгоцене књиге су сада у радној библиотеци мајстор Спалета,човека који је једини заслужио да их има.Поклонио сам му их када сам продао Тријумфа и којом приликом сам одлучио да енглески мотоцикл више у моју кућу ући неће.После свих мучења дошло ми је да направим журку и магиски ритуал за неповраћај када је фабрика пропала.То нисам урадио па су се баксузи опоравили. Све смо темељно прегледали,опрали и премерили.Крајњи захључак уводног дела је био поражавајући.Сељака је стварно требало обесити а отом и стрељати да случајно не преживи.Агрегат је био до те мере уништен да је нај паметније било купити све ново.Од машине су остали само картери и радилица.Остало се морало купити у далекој Енглеској.Намеравао сам да купим цео нов агрегат али је то,због административних зачкољица,било немогуће,па се морало пљунути у шаке.И тако је почело дугогодишње малтретирање подлог англосаксонског типа. Некако сам успео да се докопам адресе извесног Ричарда Хекера,дилера Тријумфа,Все,Нортона,Ариела,Ајса и још неколико енглеских фирми мотоцикала.Срочио сам лепо писмо нарочито пазећи на то да писмо зрачи пристојношћу и ентузијазмом.Чак сам га и однео код професионалног преводиоца да се небих брукао због граматичких грешака.Написао сам како ми треба нешто мало делова,још мало па комплетан мотоцикл,па се ето интересујем за сарадњу.За почетак бих га замолио за ценовник нових и половних делова са подужег списка који сам приложио јер би то требало да буде прва наруџбина.Све то сам послао најбрже могуће тј.авионом,и отом се стао трести од нестрпљења све очекујући одговор.А њега ниодкуда.И тако данима.Видно изнервиран,напишем поново писмо у коме изнова напоменем да имам велику наруџбину која поприлично кошта и да сматрам да је најосновнији ред и са ове и са оне стране канала,да ми барем одговори.Овај пут,да не мисли да сам врана,подужем списку додам и каталошке бројеве делова.Одговора опет није било.Дигао бих ја руке од будале али другог излаза није било.Зато одем до мог старог доброг друга Кувара(то му је надимак а не занимање),који ми је и дао адресу тог енглеског говњивка,да видим дали је Ричард Хекер само безобразан,да нема дијагнозу или да није испустио своју злу енглеску душу. „А да“,рече Кувар,“и ја сам имао сличне проблеме са њим.Енглез је то.Сада ћемо ми то да решимо.“ Па се окрете и оде да копа по соби.На једвите јаде пронађе лист папира са заглављем горепоменутог безобразника. „Само му напиши поруџбину на овом папиру и све ће да буде у реду.“ „Јели Куки,јел си ти већ сарађивао са њиме?“ „Јесам.“ „Јел и тада показивао симптоме или га то само периодично вата при промени времена или промени атмосверског притиска?“ „То им је неки енглески фазон.Знаш да они увек воле да изводе неке бесне глисте.Не брини,биће све у реду.“смиривао ме је Куки. „Добро,већ сам хтео да му пошаљем бомбу поштом и то без заглавља.“одговорих. Све лепо и уредно поново препишем на папирче са Ричардовим заглављем и пошаљем поштом што је хитније могуће.Желео сам да радим мотоцикл а не да се дописујем са енглеском замлатом.И ускоро,ето мени одговора.Да човек не поверује!Све ми лепо написано,цене и нових и половних делова,чак и срдачан поздрав.Опет сам отишао код Кувара.Уз пиво смо продискутовали енглеску замлату.Ипак,требало је сарађивати са њим па ако би наставио тако да се бенави то неби ваљало а Енглеска је далеко,не може човек да скокне и очас га уразуми провереним методама. „Јел он тако одбија муштерије или шта?“питао сам Кувара. „Немам поима.“одговори он“.Вероватно му је то неки фактор сигурности.“ „Како да не!Па они су водећи фактор несигурности у мотоциклистичком свету.Боље да мало пораде на квалитету возила и сви би били сигурнији,и они и ми.“ Опет сам срочио писмо.Наручио сам гомилу делова и бацио се на организацију уплаћивања пара.У оно време када ништа није могло,уплатити паре неком странцу захтевало је озбиљну гимнастику.Лакше бих Кувара послао на месец него енглезу уплатио паре.Запео сам и на крају изгурао ствар.Да не причам каква је то сексуална гимнастика била.И,за само пар недеља,после озбиљног тешкоклиза,наступила је про енглеска коначница-стигао ми је пакет тежак као туч.Ја сам се сав узвртео,Рад око мотоцикла је коначно могао да почне!Снео сам га у подрум и бојажљиво распаковао.Разгледао сам шта ми је Ричард,хоштаплерско срце,послао.Гледао сам и нисам могао да верујем.Пола наручене робе и поред послатих каталошких бројева је било погрешно.Мало је фалило да привремено дигнем руке од рада на возилу и да се посветим томе како да енглезу стварно пошаљем бомбу поштом.Некако сам се смирио и прегурао кризу па сам спаковао све погрешно послато и одаслао назад за Лондон.Успут сам послао и пропратно писмо у коме сам га питао дали је он стварно дилер Тријумфа или се лажно представља јер такву грешку неби направили ни у нашој“Црвеној застави“која је и тада била позната по примењеном мурдарлуку.Напоменуо сам да ми уопште није тешко да сваки део по на особ сликам и да му пошаљем фото албум када већ сериски бројеви не помажу.То све у гневу пошаљем а после останем да срепим дали ће ми се уопште више јавити.Међутим,убрзо је стигао нов пакет овога пута са деловима које сам тражио и уз писамце да се грешка прокрала тако што се лице задужено за паковање опило и свима послало погрешне делове.Због грешке поштарина је ишла на његов рачун.Дуго нисам могао да се опоравим од толике великодушности.Код следеће наруџбине напоменуо сам да неби било лоше да,због реномеа фирме,пре паковања обави алко тест радницима а и да,за сваки случај,одржи макар кратко али свакако поучно предавање о штетности алкохолизма и наркоманије у радних људи. Током те зиме сам много наручивао.Притом смо се и лепо дописивали.Његов радник као да је био свињин рођени брат.Надобијао сам се погрешних делова.Неке сам враћао,неке овде продао а неке изпоклањао„Тријумфашима“.Зато се рад око мотоцикла сваким даном све више продужавао.Успут смо се и дописивали јер се њему допао мој начин подјебавања а и ја сам се опустио видевши са каквим говедом имам посла па га нисам штедео по питању чантрања те смо тако успоставили чак и неку врсту пријатељства.Исказао је жељу да се упознамо.Одговорио сам му да је далеко боље да то не урадимо јер нећу моћи да одговарам за своје поступке и да можда њега нећу убити али његовог пакинг мајстора хоћу сигурно.И то голим рукама,да се сладим.Зато нека не инсистира јер је овако безбеднији.Када ми је стигла последња пошиљка,написао сам му да сам одувек мислио да су енглези уштогљени,самозаљубљени,хладни и суздржани,то јест,смртно досадни.Али временом сам увидео да и за њих има наде јер су брљиви,неодговорни и склони опијању готово исто као и ми са том разликом што се ми не фолирамо.То му се баш било допало па је текст показао својој екипи у пабу и сви су се слатко смејали,вероватно зато што су били добро подмазани па би се смејали и да им је однео и оних пар стотина погрешних делова које смо до тада размењивали поштом.А ја нисам имао намеру да их насмејавам већ да их критикујем,али тако је испало.Вешти су ти енглези,све преокрену у своју корист.Показали су сјајан осећај за бизнис и имали су визију будућности.Тако не да су профитирали на мени него су ме и дефинитивно убедили да више немам никаква посла ни са енглезима ни са енглеским возилима.Због добрих штосова за увесељавање пијаних империјалиста а вероватно и због показаног невероватног стрпљења,добио сам неколико“презента“-пар привезака,хемиску оловку са одштампаним именом фирме Р.Хекера,пар проспеката за Тријумфа трајдента који се тада већ увелико није производио и још пар неважних глупости.То ме је дубоко гануло.Боље да ми није послао ништа.За узврат сам му,путем курира,послао флашу ракишчине,опет дело мајстор Боре,маде ин Калакача,тада већ од наших врхунских алко експерата оцењену као“брза смрт јетре.“То је било интернационално оружје вишеструко проверено на терену.У прилогу сам му написао како сам очаран поклонима и да није морао да те драгоцености одваја деци од уста да би их послао мени.И тај штос му се баш допао.Опет су се он и његови пријатељи слатко смејали у пабу.Ипак сам морао још нешто ситно да наручим иако сам мислио да сам ту беду скинуо са врата.И,зачудо,добио сам све баш како сам и наручио а добио сам и пар ситних али важних детаља из машине и то на поклон.Помислио сам да сам некако ипак успео да омекшам цицијашко енглеско срце али преварио сам се.Уз пакет сам добио и наруџбеницу за још борине“брзе смрти јетре“.Е у том грму је чучао зец.У одговору сам написао да се бринем за његово ментално здравље и да ме занима дали је радник задужен за погрешно паковање завршио свој програм одвикавања од алкохола,пошто се догодило оно што се годинама у назад није догодило а то је да нисам добио погрешне делове.А за алко нариџбеницу сам му послао празан лист хартије са руком нацртаним мојим заглављем које сам,наравно,сам смислио.Схватио је поруку и вратио ми исти тај папир на коме је писало да наручује још ракије.Прво сам био наумио да одем до радње,да тамо купим најобичнију брљу“Чика брка“и да му то пошаљем са образложењем да се радник задужен за слање брље у спољни свет опио и погрешно упаковао пошиљку али сам од тога дигао руке јер се указала добра прилика за слање то јест,неко је ишао за Лондон па је Ричард обрадован са пластичном кантицом од пет литара Борине мученице.Путни трошкови су ишли на мој рачун.Из Енглеске ми је ускоро стигло и писмо подршке за следеће такве подухвате. Све има свој крај па,хвала Богу,и наручивање делова од енглеза.А то је значило да је Трајдент скоро готов а да су моја успешна пословања са уједињеним краљевством дефинитивно окончана.Енглез ми је написао како на рачуну код њега имам пар фунти вишка и дали желим да ми их врати или да ми пошаље још нешто за мотоцикл у тој вредности.Одговорио сам му да смо лепо сарађивали,да ми је сарадња са њиме истина донела много нервирања али и далеко више лепих тренутака и зато желим да за тај силан новац попије пар пива са екипом.Да могу,извео бих га на пиће,а како нисам у могућности да то урадим нека иде сам,не бринем се,није мали снаћиће се.Такође и немам ништа против да тај новац стави деци на штедну књижицу па да се новци коте до плаћања школарине кад одрасту.Нека сам одабере.И то му се јако допало. Тријумфа смо радили по фабричком протоколу и све је урађено како је писало.Ништа нисам штедео и зато се догодило чудо.Јаче од двадесет година после моје генералне“Триџа“је и даље радио као сат и нико га није напао шрафцигером у међувремену.То знам јер се мотоцикл поново вратио у Београд и налазио се код Љубе сина.Смо су га префарбали и наравно све усрали.Да нисам својим очима гледао мислио бих да је то немогуће.Вероватно да је нови власник био срећковић или се уопште није возио. А како ни једно моје склапање не може да прође без проблема,није ни ово.Када је дошло до зупчења мотора,настала је драма.Током свог живота тај јадни мотоцикл је отваран ко зна колико пута и свако је притом на зупчанике за развод ударао своје репере.Ту више нико није могао да се снађе.И опет се поновила иста прича као са Харлијем.Долазили су разни познаваоци и нико га није добро узупчио.Када сам већ помишљао да одем по Ричарда Хекера и да га доведем у мој подрум,наишао је Мацко,момак из екипе,и очас посла средио ствар.Знао сам да је Мацко добар механичар али да је геније то нисам знао.И док су се остали прсили како су мајсторчине,Мацко је,како то обично бива,ћутао и радио.И тако је,Мацку хвала,мој Тријумф био на друму.А ја сам био пресрећан.Догодило се оно што сам годинама желео а црне слутње су нестале као руком однешене.Енглези као да су хтели да што више муче јадне мотоциклисте и убеде их да никако не купују њихова возила.Колико сам само пута пребацивао Хитлеру што,за време другог рата,барем Ковентри није потпуно сравнио са земљом,да се бар ми после не малтретирамо са енглеским возилима.Иако потпуно нов,мој Трајдент је одмах показао да је енглез.Тада сам то дефинисао да има богат унутрашњи живот.Мало,мало па га је хватало неко његово енглеско лудило.Рецимо,мотоцикл је савршено радио и ишао као луд а онда би одједном одлучио да ни по коју цену неће да пређе осамдесет километара на сат.Ма шта му све нисам радио,само још што му свећу у цркви нисам упалио,и ништа није помогло.Тако би се вукао као црево док неби сам одлучио да је доста било и онда би опет био онај стари,брзи Триџа.И нико није могао да му доака.То ме је невероватно нервирало.Рецимо,једном приликом на мору,прескочим неки пекарски Тамић и станем да витлам по кривинама праћен величанственом риком из ауспуха.Енглези су се увек особено гласали.Обарао са мотоцикл,додавао и одузимао гас а срце ми је било“на месту“.Пекари су се,наравно,примили па су се надали замном али нису могли ни да ми присмрде.А онда,одједном,Трујумфу прорадише његове енглеске бубе мучилице па се узјогунио и ни за живу главу није хтео да иде преко славних осам банки.И шта сам могао да урадим до да прдуцкам путем рођеним за витлање?Уто ме је стигао па и претекао Тамић пун пекара који су мрдуцкали ручицама и смејали се.А ја сам се фолирао да после јурцања уживам у пензионерској вожњи.Највише сам мрзео што сам увек тачно морао да знам где иде екипа,за сваки случај да,ако мотоцикл опет добије напад својих бесних глиста,могу да се довучем до зборног места. Тек што сам скратио једно згодно рипче и намеравао да се још мало ћуранишем око ње,екипа је одлучила да се иде у једно суседно приморско место.То беше идеална прилика да се мало пувам пред рибицом.Поседали смо на мотоцикле и,као распуштена банда,надали се низ магистралу.Како смо добро мазали,моје ново девојче се припијало уз мене а њене груди су ми угодно гњечиле леђа.Ишли смо прилично брзо и јуначки слагали мотоцикле по кривинама.Мислим да је цео циркус,као и обично,предводио небаждарени Тоша који је увек волео да подивља из чиста мира и тако повуче и остале.Одједном мој енглез доби свој напад.Сви одоше а ми остадосмо да се вучемо као црево. „Шта је било?Што си успорио?Јер све у реду?Сви одоше!“запиткивало је девојче. „Нека злато,ми ћемо мало да уживамо у романтичној вожњици.“одговорих.Мислим да ми је то прошло мада је било очито да мала није баш била пресрећна због моје одлуке.А када су Тријумфу прошле енглеске мучибубе,вала сам му наплатио ту бруку.А имао је он још начина за уништавање нервног система возача.Енглези су ту показивали велику маштовитост.Дођем са њим у кафану.До тог момента је све радило беспрекорно.Екипа се извалила по столицама,пијуцка пиво и ужива на сунцу.А онда им,по обичају,проради црв у дупету.Ишли би негде на друго место,по најпре да се провозају а после видећемо.Устадосмо и кретосмо.Сви попалише мотоцикле а мој Тријумф ни мртав неће да упали.Сачекам десетак минута и све опет буде у најбољем реду.Е то ме је излуђивало.Копао бих ја по њему да упецам квар али за то прво морам да се вратим кући.А да би се вратио кући морам да сачекам да мотоцикл проради.Када проради квар је неналазљив јер све ради како треба.Једно време су нас звали“још једно пиво“јер су се,у главном,тако испуњавале паузе док се Тријумф дурио.Шта све нисам радио и кога све нисам давио да се решим тог малтретирања.Овај пут ни Мацко није могао да му доака.Чак сам писао и Ричарду од Тријумфовог срца,пожалио му се,тражио пријатељски савет и питао да нису можда неке Мерлинове или Морганине враџбине закачиле делове које ми је послао.Одговорио ми је типично енглески-да фабрика понекад погреши и да неким мотоциклима више душе него што је то уобичајено.Када сам питао како то да немачки мотоцикли увек имају исто душе и да стално раде,одговорио је да немачки мотоцикли уопште немају душу.На ту филозофску мисао одговорио сам му да енглеске душе могу само да нам пуше али сам одустао од слања тог исправног одговора чисто да се не надури.Тако утешен наставио сам да се злопатим.Како год било,продао сам га а те бубе нисам успео да му истерам из мотора.Са каснијим власницима нисам контактирао па зато и не знам дали је и њима приређивао исте или савим друге свињарије.А неке јесте сигурно.Такав је то напендек био. То вам је као са девојком.Хтео сам тог Тријумфа да задржим за увек а никако нисам могао.Морао сам да га продам ако сам мислио да наставим даље да се возим.А нисам могао да поднесем да га неко други ака.Обожавао сам тај мотоцикл и стално сам се трудио да победим љубомору.А то сам могао само ако све заборавим.То,као што видите,нисам успео.Сећам се сваког детаља чак и рецимо,свећица“Шампион н 9 у“,познатих по томе да возачу успут свако мало ваде маст.Са друге стране,када сам га се решио,лакнуло ми је.Са њим сам утврдио одлуку да никада више себи не приредим гадно срање звано енглески мотоцил. Када је рикнула зенер диода буџатори су рекли: Ништа зато,може да се набуџи од Кеца.То сам и урадио.Кечева диода је рикнула одмах чим сам упалио мотоцикл.Истина,могла је да се набуџи али не и да ради.И опет сам имао проблем око кога сам морао да лупам главу.Мотоцикл је до душе радио и са рикнулом зенер диодом али ми се акумулатор надувавао као фудбалска лопта и претио експлозијом,На срећу,мој тадашњи најбољи друг Тоша се управо био запослио у“Омни ауту“који је заступао„Лукас“код нас.Испретурао је гомилу микрофилмова све док није пронашао возило које има исту зенер диоду.Тако је моја нова диода стигла у оквиру наруџбина фирме“Омни ауто“.Сва срећа па нисам морао опет да се борим са Ричардом,сто му мајки... Сви енглески мотоцикли су се потписивали на месту где су стајали.То је био сладак назив за пишање уља на све стране.Вечито шаљиви енглези су говорили да је то намерно урађено да би се често проверавало уље у машини.А овом мом скоту је мало било што се потписивао уљем где год да је стао него се потписао и на мојој новој девојци.Тек што смо се упознали.Један од првих наших излазака је требала да буде пријатна вожња до града у летње предвечерје,а наставак је већ зависио од намера екипе.Баш нешто пре тог времена енглези су увели нов штос.Да би повећали визуелну гузатост мотоцикла,јер су им купци замерали уско дупе и танушне задње гуме,подигли су ауспухе на горе и мало их раскречили.Уз мало дебље гуме мотоцикл је стварно изгледао гузатији и допадљивији.Притом су ауспуси били направљени од танког једнослојног плеха па су се толико грејали да су се усијавали и непажљивима су умели да направе опекотине најмање трећег степена.Дошао сам на Баново брдо по моју нову девојку.Већ на први поглед видео проблем.Мотоциклу невична оденула се у сукњицу.Имала је лепе ноге али нисам желео да ми успут“слики“.Обазриво сам је питао били скокнула назад до куће и пресвукла се.Нисам наишао на разумевање.Очито сам недовољно пратио модне трендове.Попустио сам.Па не морам баш на првом састанку да терам мак на конац.Само сам је,пре него ли се попела на мотоцикл,опоменуо и то без задње намере: „Када се пењеш или силазиш са мотоцикла добро рашири ноге.“ А она је била баш једна фина девојка,из добре куће и лепо васпитана па ме је потпуно погрешно схватила.Намргодила се и осула паљбу. „Како те није срамота?Ти мени да ширим ноге!Нашта то личи?Ниси ми деловао као простачина али сам се очито преварила!“ Покушао сам да јој објасним да су моје намере биле часне,здравствено оправдане,и да сам хтео нешто сасвим друго да кажем али се она занела у одбрани девојачке части па ме није ни слушала. „Добро“,мислио сам у себи,“овај модел алапаче мора да учи у пракси,ту од приче вајде нема.“ Некако сам сузбио у себи порив да је истог момента најурим кући па нека се тамо дерња на пса.Седосмо на мотор и одосмо до града.А тамо,на екипном зборном месту званом“Буџак“је већ цела екипа чекала да стигнемо и да се запутимо даље у провод.Попео сам мотоцикл на тротоар и стао да чекам тај акт трапавог силажења дамице са мотоцикла па да га подигнем на штендер.Уто се заорио страшан врисак а одмах затим још један. „Е то сам хтео да ти објасним.Зато сам ти рекао да рашириш ноге.“рекох. А ево шта се догодило.Да се неби при силаску брукала и сликила по екипи,склизнула је усконого са мотоцикла.Наравно,врео ауспух јој је спржио лист на десној нози.Вриснула је од бола и рефлексно пребацила тежину на другу ногу да би спасла ону већ печену.А тамо је вребао други врели ауспух.Тако је спржен и други лист.Енглески подло. „Шта сада да радим?“завапила је кроз сузе. „Ништа“,покушао сам да је утешим,“хајде да то сада намажемо сапуном а после да купимо Шаљићев мелем.Не брини,свако од нас се барем сто пута опекао.Са овом терапијом брзо прође а и не буде ожиљка.“ То је умирило али,када се вратила кући,родитељи су направили драму,потегли пријатеље лекаре који су данима малтретирали сиротицу па су,од свих нас опечених,само њој остали ожиљци.На срећу а и моје чуђење,то је није отерало од мене.Ипак сам на крају успео да је натерам да се мане ћорава посла са докторима и да крене са провереном терапијом ако јој је лепота ногу мила.Тако је,Шаљићу хвала,спасена ножна лепота а нас двоје смо се касније сити напутовали и навозали мотоциклима.

Za nekog je Kant filozof a nekima se tako otvara prozor. Iz te razlike nastaju sve druge razlike. Noga PAMETNOG motorcikliste nije kročila ta tri dana na Kalemegdan.