Motorciklisičke priče

[MIHO 604 Napisano pre 4 sati]

Autor Tvigi....puno ime i prezime poznato organima gonjenja.

 

МОТОЦИКЛИСТИЧКЕ ПРИЧЕ

Одавно се каним да напишем ову књигу,већ од када сам загазио у озбиљније године.Осећам се дужним да то урадим у част оних сјајних момака са којима сам провео живот на два точка.А они су то итекако заслужили.Многи од њих су већ сада постали легенде.А легенде у мотоцилизму кратко трају,обично само до идуће генерације док време немилосрдно протиче и брише прошлост.Велика би штета била све препустити забораву.Са друге стране,кога још данас занима,у доба вртоглавог узлета технике,како смо се ономад злопатили и ломатали са којекаквим кршевима на које нови бајкери неби ни сели?Данас су мотоцикли толико савршени да је садашњим момцима све то готово не схватљиво и граничи се са мазохистичном насладом.Данашњим мотоциклистима који треба само да седну на мотоцикл и оду где су наумили,тешко је објаснити како се некада свакодневно падало,како су се мотоцикли поправљали ту одмах на ливади поред пута,да се вожња настављала са кромпиром уместо кондензатора,како је свако носио по неколико комплета ланаца за задњи точак(јер су се,у недостатку оригиналних,користили ланци од комбајна) а спојнице су се носиле у десетинама,како су се гуме крпиле ту на лицу места и како се“дивљало“са невероватних чак 120 па и једва 130 километара на сат(јер се брже није могло)?Можда то некога још и интересује али само као део историје српског мотоциклизма.А онда се решење појавило само од себе.Нека подмладак сазна из прве руке шта су им родитељи и рођаци чинили,како су се владали на родном асфалту и како је свако од њих до краја гурао своју улогу коју је одабрао.Можда им се и омакне да поразмисле шта је то што је терало те момке да се тако злопате а да у томе уживају и упорно истрају?Можда ће негде у дубини наћи сасвим прост одговор-љубав.Прост али моћан одговор.Веза између мозга и тела мора да буде срце.Све праве ствари су једноставне.Од оних других,маторих који су све то претурили преко леђа,Богу хвала,још има живих,њима ће ово послужити да се свега протеклог подсете.Ваља се,за душу.Добра сећања су беле паре за црне дане.А сви ти преостали матори и дан данас упорно покушавају да врате барем нешто од оних старих,лепих,времена.А како она очито нису била тако лоша,да јесу неби имала толико присталица,сматрам да је сасвим оправдано да ја,као директан учесник,додам још по нешто сећањима и да многе лепе успомене покушам да сачувам од немилосрдног заборава.Ево,управо то и радим,макар то све звучало као запомагање реуматичног већа стараца а ја се осећао као мотоциклистичка Мир Јам.Соколи ме то што ме преостале“Паклене деде“здушно подржавају у идеји да неке од наших будалаштина овековечим на папиру макар остале само за нас.Али те деде се још не дају.Итекако знају да узврате,да потегну на далек пут,да се појуре са омладином и да их у пракси подуче о умећу вожње.Хајде,за пример,и даље важи игра“ухвати Спалета“.Па кога уједе гуја сам је крив.Олупаће се сигурно!А ономад,Мароканац седе на свог БМВ-а и,мада већ добрено зашао у године,и то оне када старе ране долазе на наплату а зглобови почињу озбиљно да боле,па са госпођом оде у Мароко.Тамо су се лепо провели и још лепше провозали,па се вратили кући.Тек да се зна.Мушка кобасица пута.Још увек то није ништа необично,и добро је да је тако.Свака част мајстори!
А пре него ли започнем претурање по успоменама и стресањем са њих у протеклим временима нападале прашинчине,морам још нешто да урадим само да би догађаји које описујем лакше били схватљиви.Покушаћу,колико год то будем могао,да вам представим једно сасвим друго време у коме су и људи били потпуно другачији и имали су,у односу на данашње,потпуно различите преставе о томе како треба проживети живот.Говорили смо прилично другачије него данас,много више"српскије“.Цео свет је тада био потпуно другачији.Мотоциклизам је био један озбиљан сегмент живота у старој Југославији.Тада се то озбиљно схватало.Били смо као браћа са осталим мотоциклистима из целе Југе.Били смо млади,храбри и отресити.Испод одела смо трпали новине јер то је био једини расположиви начин да се угрејемо.Како сада,у доба обиља,објаснити некоме да нису постојале кациге нити кожне јакне(о кожним панталонама и да не говорим).То је било време сиромаштва када ничега није било.Ко се докопао пилотске кациге са војног отпада,тај је био даса.Једини начин да вам све то приближим је да напишем гомилу учињених глупости па ви сами просудите.Ко воли и ко се прими,надам се,уживаће.Ми смо у томе уживали.Свако од нас је имао свој лик,своје дело и своју животну улогу коју је терао до самога краја.
Ово су приче мотоциклисте на прагу старости.Немају ама баш никакву поучну нити васпитну вредност.Будући да су настале у једном сасвим другом времену,носе и карактеристике тог времена.Ако вам засметају баналности,по нека псовка или смешан израз,сетите се да се онда тако говорило.Тада се велики страх одагнавао непрестаним понављањем псовки.Те забрањене речи су у тешким ситуацијама имале исцељујућу моћ.Тада је од свих језика на свету,српски језик једини имао четири степена компарације-„леп,лепши,најлепши,леп у пизду материну!“Псовке су налазиле и своје место како у срећним тренутцима,тако и у обичном животу.И како да то језичко благо изоставим а да не упропастим богат колорит тог времена?Ипак,пазићу шта пишем колико год будем могао а да не упропастим ондашњу животну мелодичност.
У то доба мотоциклизам је био витешки.Био је начин живота са својим правилима,са својом чашћу и са својим поштењем.А ко ће данас уопште и да покуша да схвати како возикање мотоциклом може некоме да буде све у животу?А ми смо јурили у живот не марећи низашта.Алкохол је тада био у моди као оштенародни лек за све.Дрога је стигла далеко касније са трулог запада.Као братство,имали смо утврђен кодекс.Рецимо,у нашој земљи смо поштовали распоред па смо прво бранили своју личну част,отом част екипе,онда част краја,па следе част Београда и Србије.У иностранству је било другачије.Прво је,наравно,била лична част,отом част Југославије,Србије па Београда. И сви смо то поштовали јер је такав био задатак.
У доба наше младости други светски рат је још тињао у нашим умовима.И поред свих забрана,казни и испирања мозгова,испод пепела је још било жара.Нисмо могли да издамо родитеље и заборавимо на жртве па нам се шваба рачунао у природне непријатеље.Говорило се,наравно у шали,да је много Срба умрло природном смрћу то јест да су их побили немци.Имали смо још непријатеља али су они били далеко мање важни.Зато смо живели спремајући се за рат а девизе којима су нас бомбардовали са свих страна оформљавале су наш дух а тиме и дела.Ево неких од њих:“сви смо одбрана“,“ништа нас не сме изненадити“,“непријатељ никада не спава“,“и зидови имају уши“,“сви за једног,један за све“и слично.“Ако желиш мир,спремај се за рат“.Ова изрека нас је пратила кроз живот.Знали смо да нас рат неће мимоићи.Није мимоишао до сада ни једну генерацију па зашто би нас поштедео?Зато смо се припремали,јер ко је знао када ће затребати,а затребаће сигурно.У школама смо учили теорију кроз предмете попут“Одбране и заштите“,учили да пуцамо из пушке м 48,борили се са првом помоћи рањенима,памтили како да се снађемо током напада мрског непријатеља а и припремали смо и сами себе.Већина је тренирала борилачке вештине и то са великим жаром.Понуда је тада била скромна.Могао се тренирати бокс и хрвање а источњачке борилачке вештине су се тек скромно пробијале.Стечена знања и вештине смо уредно проверавали на улици или у кафанама а по најређе на такмичењима.То су били признати полигони за проверу бојеве готовости омладинског кадра.У то доба се знао ред свуда па и у уличном владању.Све је било“на ферку“и поштовала су се правила.При посети туђем крају уредно смо се јављали локалној екипи,износили намере и дужину боравка.Малте не смо се понашали као да смо дипломатска  мисија на високом нивоу.Поштовали смо се међусобно и у главном лепо дружили.Девојке су имале заштиту момака из краја.Тучњаве су се заказивале и предходно су се договарала правила којих су се сви држали.Када се распала јадна Југославија,знања која смо испекли на родном асфалту су нам добро дошла па се у новонасталој ситуацији нисмо понашали као муве без главе.
Сурови комунизам је тада већ почео полако да се осипа али су везе којима је држао људе окованим још биле јаке.А ми смо тада урадили потпуно незамисливу ствар за то време-обезвредили смо политику.Тај обавезни саставни део живота сваког радног човека и сваког омладинца којим смо од малена напајани и због кога су се и губиле главе,нас једноставно није интересовао.А то је тада било равно злочину.Уместо политике одабрали смо да“живимо пуним плућима“и да се,колико год је то било у нашим моћима,боримо пре свега да испливамо из беде која је тада царевала.Са друге стране,поштовали смо родитеље и претке,због њих смо вредно учили,образовали се и својски трудили да постанемо“људи“,да будемо узорни омладинци,часни и поштени.Наши први окршаји са народном милицијом су почели када смо стасали па“чика бркама“у униформама није више падало на памет да наше будалаштине третирају као дечије несташлуке.На сву срећу,поштовали смо се међу собом па су ти сукоби били ниског интензитета.Није било ни трага оној мржњи и нетрпељивости која се могла видети у тадашњим махом америчким филмовима о злој полицији и још горим мотоциклистима.А са ЈНА је већ била озбиљнија борба.И ту смо се добро показали.Ретко ко из екипе је издувао свих 18 месеци обавезног војног рока и не знам коме је више лакнуло,дали нама када су нас најуривали из институције или њима када су нас се решавали.Грешка је била само у томе што су одмах,уместо да нас искористе, кренули да нас сломе,а то није пошло за руком ни много бољим и паметнијим од њих.
Када смо стасали,кренули смо да откривамо свет.Тада смо схватили да је напољу много другачије него што су нам овде сервирали,па нам се допало да скитарамо по свету.Врло брзо нам је постало јасно да се поприлично разликујемо од  доступног остатка света.Јесте да смо били бедни али смо зато били живахних умова,сналажљиви и куражни,способни за много што шта зашта кењкави житељи белог света већ одавно више нису били.Мало по мало схватили смо шта то значи бити Србин.А то је,по мерилима остатка света већ тада била озбиљна дијагноза.Били смо храбри и поносни,спремни да се дружимо али и да укрстимо песнице са било ким.Јахали смо по свету,ширили српску менталну инфекцију и сејали здраво српско семе где смо стигли.
У овим причама ћете наићи на ситне пробоје не љубави,презрења па чак и мржње.Могао сам да их изоставим али тада бих само избледео боју тог времена,па сам решио да пишем баш онако како је и било.У осталом,зашто бих то крио када су касније сви показали своје право лице?Касније су се те,вештачки спутаване мржње,распламсале и направиле рат.На жалост,показало се да смо били у праву.Распаднута земља,хектолитри проливене крви и уништени животи су само то  потврдили.Шарена лажа звана“братство и јединство“се трагично распала,наравно уз свесрдну помоћ спољних“пријатеља“.Лепо је говорила моја паметна мајка:“Запамти сине,нама са запада ни лепо време не долази!“А отац,који је много тога гадног претурио преко главе,само је достојанствено и филозофски ћутао.Он је знао далеко више него што је показивао.А запад је убрзо и показао своје право лице.
Тако ови моји бајкери полако постају првоборци.Зато раздрагано пишем о њима,да не падну у заборав.Вожња,путовања,девојке,                                                                                                                                                                                                        јуначење и изласци су биле ствари око којих се све вртело.Тада је све то имало много смисла и умело је да“понесе“.Сада се све некако одроњавило.Остала је само вожња као чаробна опчињеност духа,као стара тиха чежња.Тада смо уживали у својој срећи.Раздрагана чулна уживања,ти тренутци страсног поштовања тела,су нас носили готово без контроле.Занос је дозвољавао готово невероватне импровизације.Као и у уметности.У осталом,свака срећа је ремек дело.И најмања погрешка је искривљује,и најмање оклевање је мења.Моја срећа ни најмање није крива нити је оправдање за гомилу несмотрености које су могле скупо да ме коштају.Док сам делао у њеном смислу био сам мудар.Слушајући друге испадао сам будала.Ипак,чврсто верујем да човек може бити срећан до краја живота само мора бити много мудрији од мене.Мудрији и отворенијег ума.Далеко од тога да улепшавам своју пређашњу срећу.Напротив.Морам константно да се трудим да је не осиромашим.Протекло време је избледело и однело у заборав много тога.А ни оловка није у стању да верно пренесе емоцију.Речи нису достојне некдашњег жара.Чак и само сећање на моју тадашњу срећу сада уме да буде сувише јако за мене.Тако ретке и тако крхке,готово никада савршене,радости у једном људском животу полако добијају све већу и већу снагу да би на крају постале готово невероватне и претвориле се у мучитеља онога ко их је проживео.Зато,ово све није написано са напором,није шминкано и дотеривано.Само је покуљало из мене.Написано је за срце а не за уши.
И као што се савестан радник исцрпљује у копирању неког уметничког ремек дела и ја сам упорно мучио своје сећање захтевајући од њега цепидлачну тачност у оживљавању догађаја из прошлости.То зато што наше сећање пропушта мршав остатак догађаја до нас,а то убија душу проживљеног.За то сам морао озбиљно запети.По најпре због себе јер сам требао поново све да проживљавам.То за мене.Отисак на папиру за вас.
Игнорисање последица је главна карактеристика младости.Такав став треба одржати што дуже јер,када завладају страхови,све је пропало.Повремено се треба добро погледати у огледалу и видети дали је човек још увек жив,дали му очи још увек имају сјај или је изгубио себе.Живот треба стварно проживети а не возити се поред њега.
Године које смо провели заједно иако су биле сналажење,борба и беспарица,биле су највећа срећа мог живота.
Незаобилазна тема су и стари мајстори.Њих никако не могу да изоставим,нити могу,нити желим.Они су били за нас изузетно важне особе.Били су наши васпитачи,узори,други родитељи.Прави мајстори,мајстори механике,живота и васпитања.У то доба нови мотоцикли су били ужасно скупи и недоступни већини грађана а нарочито нама,младим успаљеницима без банке у џепу.Наша несрећа је била што смо стасавали у доба када је мотоцикл од возила за сиромахе одједном почео да  прераста у шминку а то се озбиљно одразило на ценама.Оно чега смо могли да се докопамо била су прастара возила заостала из рата или њихово једва нешто млађе потомство.Зато није био редак случај да возило буде знатно старије од поносног власника.Са друге стране,мотоцикли су били технички логични,једноставни,поуздани и поправљиви.Једино су технолошки веома заостајали за данашњим справама.Скоро сваки квар је могао да се отклони али је зато возач морао да има солидно техничко знање.Тада је за пут до мора уз резервне делове ишао и обавезни механичарски занат.А то знање се негде морало стећи.Зато је свако од нас гледао да се пришљамчи некоме од старих мајстора небили нешто научио.Мајстори су имали своје шегрте тако да смо ми били више клуб обожавалаца спреман да помогне у свакој прилици од трчкања по пиво и цигарете па до до доношења бакалука њиховим женама.Нама су ти стари лисци били готово па као зен учитељи.Част је било висити код неког од њих,слушати мајстора и упијати сваки детаљ.Ту се паре нису помињале.Они су нам радо показивали како се шта поправља и упућивали нас у тајне вожње и механике.Саветовали су нас и васпитавали као да су нам били родитељи.Њихови савети су били драгоцени јер,како смо били дивљи и брљиви,не бих претерао када бих рекао да су наше главе у многоме зависиле од њихових савета.А када смо се упустили у мото трке они су нам били главни тренери.Са мајсторством учитеља успевали су да споје нашу клиначку успаљену хитрину и брљивост са њиховом спором искуственом сигурношћу.То су били прави преставници старе школе мотоциклизма.Примером су показивали како ваља радити.Иако већ времешни,и даље су возили трке и путовали мотоциклима а нас су обавезно драли на такмичењима.Умели су они да,у своје време,одувају и ондашње светске мотоциклистичке тркачке звезде.Недостатак добрих мотоцикала су надокнађивали умећем,срцем и лудом главом.Знали су они и да све поправе,направе,усаврше и смисле.Нерешиви проблеми нису постојали.Нико им ништа није могао.Зато су били наши идоли.
И, док су се странци возили на новим прескупим мотоциклима,ми смо наше клепали по подрумима и гаражама па смо са тим бајатим ручним радовима често успевали и да будемо бољи од остатка света.Храбро смо се запућивали посвуда са мотоциклима на којима странци неби смели ни да окрену круг око кварта.А како нам је даље ишло,знамо.Док је свет напредовао ми смо пропадали.И опет смо успели да их стигнемо(макар у мотоциклизму).И то је ,у главном,заслуга оних старих часних маторих инаџија великог срца и великог знања који су успели да ишколују целу једну генерацију мотоциклиста која је успела да парира целом свету а да притом  позавршава  школе и да сви постану“људи“.Један од наших узора,чика Воја Иванишевић на пример,је био правник и виртуоз на клавиру а цео живот је провео радећи мотоцикле.
Ваљало би рећи још коју реч која ће допринети правилном разумевању ових прича.Рећи још по коју реч о оној несрећној земљи Југославији,земљи у којој смо живели мислећи да је то ипак најбоље место за живот на овоме свету.Тада је све било другачије.Цео свет је био млад,раздраган и полетан.Као болесник који је коначно оздравио од дуге и тешке болести.А та болест је била крвави други светски рат.Све се разликовало од данашњих дана,све вредности,кодекси,погледи на живот,свет и будућност.Могло је да се купи само оно неопходно.Ишло се на добровољне радне акције,практиковале су се,за данашње време грабежа и отимачине,непојмљиве акције попут:“имаш кућу врати стан“,крв се добровољно давала на хектолитре,сматрало се чашћу одувати 18 месеци у Југословенској народној армији и тако постаи“човек“то јест,доказати тиме своју зрелост и мушкост,кола се нису крала већ“позајмљивала“и свако је свакоме прискакао у помоћ када је то затребало.Свашта се чудног и тешко разумљивог за данашње време а човекољубног тада  догађало овде.Беда је царевала.Никаква опрема за вожњу мотоцикла није постојала.Кацига,рукавица,кожних јакни и одела није било.Ретки примерци“кожњака“настали су у кућној радиности као последица мукотрпног рада неке мајке која је имала“Сингерицу“,једину машину за шивење која је могла да се ухвати у коштац са кожом.Нашта су ти комбинезони личили тешко је и замислити а камоли описати.Кожне салонске рукавице су постајале озбиљни модни детаљи тако што би им се само одсекли делови прстију.На ногама смо носили војничке чизме које су,уз мање промене,наследиле цокуле.Јакне су биле“шоферке“,ружне и са дугмићима,намењене камионџијама и потпуно неприкладне за мотоцикл.Народна милиција је патролирала у обичним униформама,гологлави и са шимикама на ногама.Тек знатно касније су добили нека кожна оделца смешног кроја а на главе су им натукли комичне кациге које смо звали“шоткама“јер су стајале на врх главе па су органи више личили на Калимерове рођаке него на опасну службу.У тој сиротињи успели смо да изгурамо своје само зато што смо то волели.Немаштину смо надокнађивали          љубављу,сналажљивошћу,знањем и заједничким запињањем свуда где је требало.И,на крају се показало,да су та времена била далеко срећнија од времена имаштине.Сада је све много лакше и доступније.Све до чега се лако дође мање се воли.Сада се мотоциклизам,као у осталом и сам живот,само упражњава,само се троши.Старих мајстора-учитеља више нема,а и да су присутни,чему би служили?Превазиђени су.Више нема никога да улије љубав и да подучи.Велелепни сервиси и електроника никога нису васпитали,стерилне просторије не садрже ни мало љубави.Ствар је убрзано почела да губи смисао,стихиски постављена ствар се отргла контроли и почела да добија дегенерисане облике а сам брат мотоцикл је постао странац и мрачна тајна.Недај Боже да негде стане.Возач више не може ништа да уради.Ливада поред пута не постаје сервис већ остаје оно што је и била,обична ливада.Само велики врач са брдом опреме може поново да улије живот умрлој справи.Возачи више не познају свој мотоцикл и не знају шта возе и шта возило може а шта не.Само поскидајте имена фабрика са њих и наћићете се у чуду комфекције-сви су мотоцикли потпуно исти.Са стрепњом посматрам куда ће то даље ићи и докле ће стићи.Да ускоро возач неће спавати на мотоциклу који сам негде вози?
И дан данас срећем оне моје старе друмске ратнике.И ја сам један од њих.Седнемо у неку од преосталих кафана па станемо да,са радошћу,претурамо по успоменама.И сви ме соколе да овај“споменар“одштампам.Видим,још има за кога.Нарочито ме на то терају они други,они многобројнији-мртви.Ово је мој дуг њима.Вредело је проживети онакв јуначки живот са онаквим људима.Лепо је  када човек може да се са радошћу врати у прошлост и види да она није испразно прошла,да је била богата,срећна,лепа,да је“има“ и да живот није узалуд проћердан.Тада је радост сећати се.Зато,кренимо у приче,и то од самога почетка,од првог седања на мотоцикл па надаље.Све ово је судбина која се неком догоди а неком не.Ево једног дела моје судбине.

[MIHO 604 Napisano pre 4 sati]

МИСЛИМ ДА ЈЕ ТАКО ПОЧЕЛО
Била је Недеља после подне,лењ дан.На Топчидерском брду мој теча,човек од моде и шмека,је стајао у хладу и причао са другаром.Ту сам био и ја,дете мало.Мотао сам се около и смртно досађивао.Тек сам почео да озбиљније откривам спољашњи свет и његов богати шарениш ме је неодољиво привлачио.Сву моју пажњу је окупирала малена Веспа која је,свеже умивена теткиним шампоном за косу и млаком водом,чаробно бљескала на сунцу.То лепо мало возиланце које је врцало италијанским шармом,се допадало женама и деци.А мој теча,наочит човек,је далеко више био заинтересован за ефекат који је веспица остављала на жене него на моју визију ње као прекрасне играчкице.А онда је дошао преломни тренутак у моме животу а да тога нисам ни био свестан.Теча је сео на моторче,упалио га,посадио ме иза себе,поновио ми инструкције за предстојећу вожњу па смо кренули у авантуру.Ветрић је одмах стао да се милује самном.И док смо весело прдуцкали зеленим Топчидером,моје дечије телашце је почело да упија те сасвим нове и потпуно непознате вибрације које су ми баш некако пријале.Њушио сам мирис изгорелог“Двотактола“.Сећам га се и дан данас.Од мириса изгорелог“Двотактола“лепше мирише само изгорели“Кастрол“.То је мирис који ћу доживотно памтити.И док су у веселом ритму поред нас промицали предели и зеленило кога је у то време у Топчидеру било много,у мени се нешто догодило,нешто што се речима описати не може.Мислим да је тако све и почело.Прпотање,упијање неких пријатних вибрација и парање  мирисавог ваздуха покренуло је у мом дечијем телу неку хемиску реакцију коју протекле године нису избледеле већ су је,напротив,појачавале и обликовале.И дан данас,свако седање на мотоцикл ме усхити готово исто па као тај први пут када сам се сусрео са двоточкашем.И томе се сваки пут зарадујем.
Интересантан историски детаљ:мала Пјађова веспица је направљена за ратом разорену Италију.Била је намењена масовном коришћењу.Требала је да буде јефтина,штедљива,окретна и италијански слатка.Точкићи су јој били од авиона јер их је после рата  било јако много у резервама.Створио је по задатку инжињер који је конструисао хеликоптере и није волео мотоцикле.Одмах је ушла у шпиц моде у Италији али и у свету.На њој су позирале филмске звезде као Софија Лорен и наша лепотица Беба Лончар у филму“Љубав и мода“.Веспица је била изузетно фотогенична и имала је типичан италијански шмек.А мој теча,шмекер,није могао да избегне поседовање једног таквог красног возила,моторчета које су по најпре обожавале жене.То га је коштало развода са тетком.
И тако сам се и ја инфицирао.

[MIHO 604 Napisano pre 4 sati]

ПРВИ МОТОЦИКЛ
У Децембру 1967 године сам напунио 14 година.Тог пролећа сам купио свој први мотоцикл.Био је то Хорекс 350 регина 4.За млађе мотоциклисте који не знају о чему се овде ради,то је било једно скроз гвоздено и као туч тешко маторо бректало које се вукло као црево,једва кочило и било опасно по живот.Али за мене је тада то било прекрасно возило из снова.Било је скоро ново,сасвим мало хабано,ма ни тридесета година му није била.Пређена километража није могла ни судски да се установи.Исти такви се и дан данас могу срести како и даље прпоћу путевима,и даље исто онако“скоро нови“,као да им време ништа не може,као да су прављени да трају за увек.Тај мотоцикл је код нас имао и историју.Направљен у послератно доба када су американци били забранили немцима да праве мотоцикле веће од 250 кубика,прошверцован је са целих 350 кубика,неприметно и без последица.Хорекс је одмах добио надимак“убица“зато што су мењач и кочница били обрнуто распоређени него код осталих мотоцикала тог времена.Зато су бројни корисници попадали и изгинули.Пре тога су исту ствар направили и енглези са Тријумфима и Нортонима као и италијани са Мото гуцијем.Хорекс је код нас био познат по томе што је један од главних уживалаца у њему био Александар,Лека,Ранковић.
Мог“убицу“сам држао код друга у дворишту и само бих га по некада провозао што даље од куће,да ме отац случајно неби видео.Илегала је била неопходна јер је татица био апсолутно и непоколебљиво против мотоцикла а нарочито ако га вози његов син.Ту није било могућности низакакву дискусију.Такав чврст и карактеран став је био последица структуре његове личности.Када тата Преда каже да нешто не може то тако има да буде.Предина се не пориче!Не може и тачка!Поред карактерног става ту је био и један његов други став који се односио на мотоцикле и био директно повезан са његовим личним искуствима по том питању.У првом покушају вожње он и мотоцикл су завршили у кречани.Други пут се сцена одиграла у немачкој после рата.Тамо се тата Преда задесио у концентрационом логору.Преживео их је неколико.Преживео је и ослобођење од стране савезника,тачније речено,немилосрдно бомбардовање и гранатирање и немаца и логораша од стране ослободилаца.И када је,на крају,све то прошло,када су били ослобођени и опорављени па пуштени да се слободно крећу,ћале се беше запутио неком стазом ка ономе што је остало од немачког града,кад ли однекуд на њега нападе лудак на мотоциклу.Сусрет се одиграо на уској стази укопаној у земљу.И као што обично бива у таквим ситуацијама,ћале је ескивирао у лево баш када је и мотоциклиста скренуо у истом правцу.Ћале се бацио на десно али и овај скрете у десно.И тако,држ лево,држ десно,тресну он у ћалета па се сви заједно испреврташе и изубијаше.Али Преда је био направљен од старог српског материјала,чврстог и непобедивог.После судара,само мало су га болела леђа али му се шиљата шипка за заставицу забила у подлактицу.А како је она била зашрафљена за стамено предње крило од неког вероватно Циндапа,оцу није било друге до да отргне руку и тако из ње ишчупа забијену шипку.Да би зауставио крв која је шикљала из ране,превио је руку по свим правилима медицинске хигијене и стерилности,мусавом крпом коју је једину могао ту да нађе,па се отом запутио да убије идиота који је возио мотоцикл.Но,то ипак није урадио.Возач и Циндап су лежали изврнути у јарку.Мотоциклу није било ништа али је возач гадно награбусио.Сав је био исполоматан.А,ко нађавола,још се и радило о бившем логорашу из суседне бараке па је отац одустао од премлаћивања него је,као свака добра словенска душа,упртио будалу на леђа и однео га код доктора где су му установили гомилу повреда.Ћалету су само масну крпу заменили чистом и послали га напоље из пољске болнице.Он је зарастао и само су га касније,ту и тамо болуцкала леђа.Такав се и вратио кући.Тек много година касније,када је из неког разлога снимао нешто на рентгену,доктори су видели да је том приликом био сломио и два кичмена пршљена али да је то само зарасло.Мом ћалету стварно нико није могао ништа!А када такав човек каже“не!“,онда ту није било поговора и то је значило само не и ништа друго.Али његов синчић,мали петлић,се већ био озбиљно примио.Пошто је од оца наследио много сличности у карактеру,то је,за почетак,мотоцикл и поред забране био ту али у потпуној илегали.Поред тога,у то време је дечкић од својих четрнест година морао много да се намучи небили поштено дошао до новаца за куповину таквог узорног возила.А ја сам се вала био баш намучио да у оно бедно доба намлатим толике новце.Између осталог,и зато нисам хтео да се одрекнем тешко стеченог мотоцикла.
Јездили смо поваздан тим Хорексом мој школски  друг,а касније и кум,и ја.А када смо први пут озбиљно треснули и добрено се изубијали,ништа нисмо научили.Касније смо се усавршили па смо више падали него што смо се возили,али смо се мало по мало и дозивали к свести.На крају смо ипак схватили смо да Хорекс једноставно није био направљен за јурњаву.Његова несавладива гвоздена маса,очајне кочнице и још горе гуме,чемерно огибљење и никакво лежање били су нам огроман проблем.Успаљена дечурлија никако нису била возачи којима би то возило требало дати у руке.А онда се Хорекс покварио.Догурали смо га до куће и немоћно се вртели око њега.Комшија који је све те наше подухвате већ подуже гледао са терасе суседне зграде,сишао је доле,прчкао нешто око мотоцикла и овај је опет прорадио.Он је,наиме,некада и сам возио исти мотоцикл па га је знао у прсте.Матори зликовац му се очито толико пута покварио да је несрећни комшија већ знао све подлости мрског окупатора.Успут нам је набројао још доста тога што би на мотоциклу требало да се уради.Готово ништа га нисмо разумели али смо се својски трудили да попамтимо све што је рекао.Већ тада смо схватили да нам нема вожње без неопходних знања из механике.Одржавање и резервни делови се тада још нису помињали.
Екипа се у крају полако стварала.Убрзо су се појавили прво један Томос т 12,па убрзо и једна Јава тотица.А онда се однекуд појавила и звер-Нортон 500 доминатор и то у“Манксовом“тркачком раму.Где год се појавио био је покривен балама жудбе које су нам потпуно неконтролисано лиле чим би га видели.Тада је сан свакога од нас био Харли.Сви смо најмање по сто пута гледали“Голе у седлу“а о“Дивљаку“са Марлоном Брандом и Ли Марвином у главним улогама и да не говоримо.Знали смо од речи до речи да поновимо неке од текстова из тих филмова.А како тада нису постојали ни телевизори а камоли рачунари,то смо се сити натрчали од биоскопа до биоскопа и од дома културе до дома културе небили по ко зна који пут поново гледали неки од тих филмова и тако утврђивали градиво.А Нортон је био главна звезда.Сан наших снова.британски расни тркач,двоцилиндрични твин.Власник му је био Бане Тарзан,сјајан лик,локални закон,витез улице.И дан данас када сретнем Банета,озарим се.Остао је исти онај стари Тарзан.Гибак у покрету,енергичан,добро држећи.Исти они бркови као у кинеског мандарина,иста косурдача везана у реп,сада само прошарана седим.Неоспорно и даље је опасан као и оних дана мангупирања.Са њиме сам се интензивно дружио једно време.Од тог човека витешке части усађене у јако тело уличног ратника много што шта сам научио.На телу које је носило надимак“Тарзан“морало је много да се ради.Бане је тренирао ко зна шта и ко зна где.Ја сам тренирао џудо.Да бих поједноставио ствари,према Банету сам се одмах поставио као ученик.То је била мудра одлука с обзиром да нисам могао да га пратим а камоли да му парирам а он се показао као сјајан вођа.У многе авантуре смо се заједно упућивали и поприлично“табаторских штосова“сам од њега покупио.А када се ономад Бане Тарзан појавио на Нортону,уз силну дреку и опчињавајућу појаву,ја сам занемео.Та сцена ми је изгледала као да се сам Бог поиграо са њиме и подарио му да у том тренутку изгледа као велики војсковођа на прекрасном коњу.Нортон ме је потпуно опчинио.Ока нисам могао да одвојим од њега.То је била љубав на први поглед.Јадан онај ко је није доживео!Бане ме је често возио на том Нортону.Витлали смо градом дижући паклену дреку и остављајући за собом снажан хормонски траг.У тим тренутцима јурњаве ми се чинило као да ниско летимо.Мој јадни Хорекс ми је тада изгледао као мртав коњ.Важна одлука је била донесена управо тих дана.Ја сам морао имати тог Нортона!Морао је бити мој!Одмах сам навалио да скупљам паре.Чекао сам и стрепео хоћу ли успети да намлатим довољно лове до оног судбоносног тренутка када Бане буде решио да га прода.А када се то и догодило,био сам спреман.Одмах сам га купио.Мојој срећи није било краја.Звер је коначно била моја!
Бане није много полагао на законске прописе.То је значило да мотоцикл наравно није био регистрован.То се њега није тицало јер је био најбржи.Ја сам,истина,био блажи модел човека од њега али ни мени није падало на памет да одвојим брдо пара за прескупу регистрацију када сам  могао да их далеко паметније утрошим,рецимо на гориво или плодоносно зезање.Осим тога,ни возачку дозволу нисам имао па сам сматрао регистрацију потпуно непотребном.Зато сам,да не будем сумњив народној милицији,исекао плех одговарајуће величине и на њему педантно прецртао неку арапску регистарску таблицу која је управо била изашла за спрдњу и зезање у“Мотораду“ који је,као и остали мотоциклистички часописи,по некада стизао до нас из богатог иностранства.Доносили су их оданде залуђеници као што су,рецимо,други доносили  грамофонске плоче.И плоче и часописи су после кружили од руке до руке и били педантно студирани.Гомила њих чами дан данас у мом подруму.Не знам како ми није пало на памет да тиме само још додатно бодем очи народној милицији.Ни најмање нисам личио на млађаног арапагоса,са оном плавкастом косурдом,белим теном и циповском грађом пре сам могао да подсећам на неког викинга а они,као што је познато,ни мало не личе на арапагосе.Због тог свог брљивог потеза морао сам често да бежим од власти.Када сам се коначно досетио шта може да буде узрок појачане оперативне пажње народне милиције,скинуо сам оно шарено чудо са нацртаним кукама и веригама па сам наставио мирно да се даље возим као сав нормалан свет-са не регистрованим возилом,без возачке дозволе и без таблица.Тако смо се Нортон и ја здружили као рођена браћа.У ерупцији адреналина и тестостерона јурцао сам градом праћен силном риком из ауспуха.Успут сам се истински и дубоко примио.Ево,држи ме и дан данас и то са несмањеном жестином.Само што данас,сва срећа,не возим Нортона.Било је лепо као млађан возити енглеза.Сада више немам нерава за такво нешто.Шрафљење,гурање цркотине и ваљање испод возила више нису за моје године.Доста је било,и превише.Ма ни овим новим Тријумфима,које су прекопирали од  јапанаца,ништа не верујем.Иако ме маме староенглеским дизајном и сном који смо сви сањали-енглески мотоцикл који се не квари-ипак ми ни на крај памети не пада да опет себи навалим беду на врат.Не интересују ме.Нека остану у успоменама где им је и место.Немам, никакву жељу да се уверим како то више нису они„стари Тријумфи“и да је сада све у најбољем реду.Коме су енглески мотоцикли крв пили,као мени,тај се више неће преварити да опет наседне.А тај Нортон ме је просто понео,опчинио и инфицирао.Убрзо сам упознао неке сасвим другачије људе.То су били несрећни власници“енглеза“.Ти заљубљеници у мучитеље пореклом из уједињеног краљевства су се удружили у борби за по неку вожњу без проблема.Међусобно су се дружили,помагали,подржавали и имали су најцрње руке у Београду.То су их њихови“енглези“заливали уљем и машчином.Мало им је било што су их кињили на најразноразније начине него су још и пишали уље на све стране.Потпуно не припремљен обрео сам се међу људима који су ваздан шрафили,који су знали све што са других возила пасује на енглеске мотоцикле и који су причали неке сасвим другачије приче од оних које сам до тада слушао у екипи.А у њима се опет појављивао Бане Тарзан.Он се,пре него ли сам ја постао поносни власник узорног возила иностране производње,са истим тим мотоциклом у пар наврата потркао са неким од“тријумфаша“и одувао их,чиме је доказао да је његов Нортон бржи од њихових Тријумфа.То је била бачена рукавица изазова.Иако је све то било другарски и сви су га због тога поштовали,ипак се радило о части па је двобој био отворен до даљњег.Тако се и од мене очекивало да прихватим реванш“тријумфаша“тим пре што су неки од поражених после те  трке још нешто чачкали око мотоцикала и хтели су да поново одмере снаге са“брзим Манксом“.Ја баш нешто нисам био оран да прихватим изазов.Као млад и неискусан возач,нисам се сматрао способним да се упуштам у бесомучну јурњаву са много намазанијим од себе.А одбити изазов сматрало се великом срамотом.Нисам знао како да то изврдам а да не испаднем стрина.На крају је проблем решио сам Нортон.По стандардном обичају за тадашње енглеске мотоцикле,покварио се.Тачније речено,прво је почео да показује озбиљне знаке болести који су се константно појачавали па тркање није долазило у обзир.А када се дефинитивно покварио и испустио своју злочиначку енглеску душу,мене је оставио у ужасу јер нисам знао шта даље да урадим небили га повратио у живот и поставио назад на асфалт.А онда су ти исти људи,опасни противници,показали своје право лице часних моторџија па су,без устезања и било какве новчане надокнаде,напали на цркотину,констатовали квар,стали да шрафе и ускоро успели да угинулом Нортону опет удахну нов живот.Истини за вољу,то је било решење типа“држи воду док мајстори оду“али у то време се боље није могло.Ни њихови мотоцикли нису ништа боље пролазили.Неко време је та буџотина ваљано радила а онда је опет почела да попушта.Мотоцикл је радио ред ваљано,ред брљао.Али,када је радио како треба,то је био осећај!Готово непоновљив.Касније,када сам извозао све и свашта,схватио сам да ни на једном мотоциклу више нисам имао онакав величанствен осећај током вожње.То је била нека чудна хемија на коју сам се навукао и више ме ништа није могло одвојити од мотоцикла.Био сам реш!