Planinska Grčka – Grlom u jagode

[Bruno 68 2737 Napisano April 3]

Arta -Trikala je odlican put samo ga treba ibegavati vikendom jer je to omiljena destinacija lokalnim bajkerima. Na strani Trikale jos jedan prelepi kameni most.

[bane_ns 259 Napisano April 3]

4 hours ago, doktor said:

Ovaj putopis je, barem meni, pravo osveženje u moru već viđenih destinacija. Ove predele, barem deo njih, sam prošao, i stvarno su blago na dohvat ruke.

NP Pindos je poznat po tome što kanjon Vikos deli 2. mesto najdubljeg kanjona na svetu sa kanjonom Tare (na različitim mestima su različite informacije), ali pored toga, možda i zanimljivije je prisustvo većeg broja kamenih sela u planini koja su dosta rekonstruisana i izgledaju bajkovito, a Papingo je šlag na tortu na vrhu planine.

S druge strane, NP Džumerka sam prošao prošle godine i tek zagrebao ispod površine i naslutio šta se sve krije tamo. Krenuli smo iz Preveze (put Arta-Trikala), a vlasnik smeštaja, bajker, je rodom iz mesta Syrrako, u blizini Mparos pass-a, pa nam je skrenuo pažnju na taj region.

Jednostavno, centralna Grčka je region koji ima šta da ponudi i vredi na njega potrošiti vreme.

Drago mi je da ti se dopalo. Osim što je ostavilo jak utisak na mene, pišem ovde i da podelim iskustvo i malo skrenem pažnju na ove krajeve, jer mislim da to definitivno zaslužuju. Jako lepa destinacija, posebno u kasnu jasen (ili rano proleće). Vraćao sam se s curom u ove krajeve godinu posle i oboje smo se zaljubili u ovaj deo Grčke. Mislim da smo baš i prolazili kroz Syrrako (ima u blizini prelep vodopad i manastir Kipinas).

[bane_ns 259 Napisano April 3]

On 3/30/2025 at 9:26 PM, Bojan_Jgd said:

Kontinentani deo Grčke ima mnogo toga da ponudi. Super ide putopis.

Jedna sugestija. Neka mapa rute ne bi neka naodmet nakon svakog dana.

Evo i priblizne rute predhodna dva dana:

 

[bane_ns 259 Napisano Ponedeljak u 17:47]

ACT dan drugi - Hajmo u planine

Budim se koliko toliko rano i isto toliko odmorno. Bacam pogled kroz prozor. Jutro deluje prilično sivo. Hladan tuš za reset i silazim na doručak. Nervoznog čuvara od sinoć je zamenila jedna simpatična bakica. Dočekuje me s osmehom i punom trpezom. Kako sam uplatio najjeftiniji smestaj koji sam mogao da nadjem, činjenica da je doručak uključen u cenu mi je delovala malo neverovatno, pa sam nekako očekivao dva barena jaja i jeftinu salamu i instant kafu. Ali izgleda je danas karma na mojoj strani. Suvo meso, slanina, nekoliko vrsta sira, masline, domaći hleb. A bilo je i slatkiša. Osećam bakin pogled na sebi i shvatam da ću morati sve da probam. Nikakav problem. Ova slatka baka priča engleski skoro kao ja grčki, znači nikako. Ali uz pomoć telefona uspevam da se zahvalim na ovoj gozbi. Ono preslatko kuče od sinoć je njeno i ne pušta me da odem bez još jedne runde mažnje.

 

 

Pakujem stvari na motor. Vreme da se krene. Prognoza za danas: 35% asfalt, 65% offroad. Žmarci u stomaku se teže osete na pun stomak. Nisam se posebno pripremio za danas (standardno). Znam samo da je današnja deonica duga 200 kilometara i klasikovana kao teška, i da se završava u gradiću Karpenisi, koji bi trebalo da je lokalni planinski turistički centar. To je sve što znam.

Krećem. I dalje je sivo. Put prati obalu jezera. Četinari svuda oko mene. Iako apsolutno volim vožnju po asfaltu, spore krivine i serpentine kojih je ovde na pretek, nekako jedva čekam da ga se rešim i konačno osetim zemlju pod točkovima. Put vijuga uz jezero i na kratko zastajkujem na brani. Kupujem prvi suvenir, magnet za frižider. Napuštam jezero i silazim sa glavnog puta na uži i znatno lošiji asfaltni put koji vodi direkt na planinu. Krateri i stene na putu su redovne pojave i očekujem svakog trenutka da i ovo malo asfalta nestane.

 

 

 

 

 

Nisam mnogo vozio, i očekivanja su ispunjena. Konačno, makadam! TC na off, krećemo! Posle početnog uspona, koji je bio jači i na mestima u lošijem stanju, put postaje skoro pa upeglan, širok, i u dosta dobrom stanju. Idealno za zagrevanje. Nisam dugo vozio van asfalta, tako da će ovo super doći za dizanje samopouzdanja. Put se penje i prati ivicu planine. Procenio bih nadmorsku visinu na preko 1500 metara. Mislim da je to otprilike visina gde prestaju četinari. Sunce razbija jutarnje oblake. Nerealno lepi pejzaži se redjaju jedan za drugim. Na svakih sto metara novi, drugačiji. Zastajkujem svako malo fasciniran svakim. Durmitorski prsten i prevoj preko Zelengore su mi jedni od omiljenih puteva što se tiče lepote prirode i pejzaža. Ova deonica može lagano da se doda na tu listu.

 

 

 

 

 

 

 

Kako ovim tempom nikad neću stići, nalazim kompromisno rešenje i palim akcionu kameru. Iako spočetka lagan, ubrzavam tempo i uživam u vožnji ovog brzog makadamskog puta. Ulazim u ritam i pokušam da vozim što je brže moguće. Iako je put oivičen liticom s jedne strane, pažljiv odabir putanje mi pomaže da se osećam bezbedno. Prolazim najvišu tačku prevoja i započinjem spust. Serija serpentina van asfalta, praćenih inercijom motora koji se spušta niz padinu me čini vrlo nelagodnim. Izgleda da je vožnja uzbrdo lakša od nizbrdice. Samopouzdanje, kako je brzo došlo, tako je i otišlo. Isprva nisam bio siguran šta da radim. Da li da sedim ili da stojim? Kako kontrolišem brzinu uglavnom prednjom kočnicom (zadnja kočnica na stromu ne radi ni na asfaltu), imam osećaj da mi na nizbrdici jako malo fali da izgubim prednji točak prilikom skretanja u serpentinama. Posle nekog vremena (i prisećanja silnih odgledanih jutjub tutorijala) provaljujem da je mnogo bolje kada stojim, sa kukovima što više unazad ka zadnjem sedištu i kada motor obaram tako što bih prebacio težinu na nogostup sa unutrašnje strane krivine. Ponovo nalazim zonu komfora i uživanje se nastavlja. A kamera sve vreme radi. To je otprilike izgledalo ovako:
 

[slave74 6511 Napisano Ponedeljak u 19:07]

Put HN- Zvecara preko Orjena je takodje prelep. Prohodnost je za terenska vozila. Ne znas dal je kamen ili sneg. Borovi ogromni iz stena nikli. Treba proci, tesko je opisati.

[bane_ns 259 Napisano Ponedeljak u 20:37]

1 hour ago, slave74 said:

Put HN- Zvecara preko Orjena je takodje prelep. Prohodnost je za terenska vozila. Ne znas dal je kamen ili sneg. Borovi ogromni iz stena nikli. Treba proci, tesko je opisati.

Hvala na preporuci Planiram vec dugo neko planinarenje i kamp u tim krajevima. 

[bane_ns 259 Napisano Ponedeljak u 21:52]

Kako svo ovo stojanje malo prži mišiće u nogama (i dalje se adaptiram na vožnju stojeći), pravim kraću pauzu da se okrepim i slegnem utiske. Ova deonica (od jezera Plastira ka selu Agrafa) je nešto posebno i uživao sam svakom trenutku. Blizini provalije, vrhovima planina oko mene, ganjanju krivina van asfalta. I stvarno, najtoplija preporuka za ovu deonicu bez obrzira na tip motora i nivo veštine. Količina lepote po kilometru je neverovatna. Unapred se izvinjavam na velikoj količini fotografija.

 

 

 

 

 

Prilikom sledeće pauze za fotkanje upoznajem grupu kolega. Španci. Veća grupa. I oni voze ACT, samo u dobrom pravcu. Pitam ih kakav je put iz njihovog pravca. Kažu mi isto kao ova deonica. Kako mi deluje da je dosta rano (nije bilo), pravim pretpostavku da smo se sreli na polovini današnje deonice (iako sam to lako mogao da proverim na navigaciji) i stičem utisak da je današnja deonica kratka i laka. To mi daje utisak sigurnosti. Toliko, da kad se makadamska sekcija završila i put se spustio u selo Agrafa, kad sam video malu tavernu smeštenu međ stenama klisure, bez razmišljanja zaustavljam motor, i smeštam se u hlad kraj reke. Umesto planiranog karneksa, poručujem svežu pastrmku i grčku salatu. Lagano. Ispravljam grešku od juče i javljam se Viber ekipi za podršku. Nisam to spomenuo, ali dan ranije sam dobio ozbiljno ribanje. U svoj onoj frci sa zaboravljenim ruksakom i nadoknadom vremena, izignirisao sam pozive i nisam se javio do kasnih sati. Ortaci su već bili spremni da se pakuju za Grčku. Iako su oni “malo” pretrnuli, meni je bilo nekako toplo u srcu. Iako sam sam, nisam usamljen, moja braća su uz mene.

Po polasku, shvatam da je ova pauza možda trajala duže nego što je trebalo. Podne je uveliko prošlo (zapravo je prošlo tri). Kako sam na asfaltu, dajem po gasu ne bi li nadoknadio koji minut. Asfalt je nov, a put krivudav, baš po mom ukusu, uživanje na maksimumu. Posle nekog vremena bacam pogled na navigaciju i shvatam da sam odlutao sa rute. I to dobro. Izgleda sam se previše uživeo. Na trenutak sam se blago unervozio, još izgubljenih minuta, ali ako je druga polovina ista kao prva, nisam u nikakvom problemu. Ubrzo uvidjam da je i ta pretpostavka bila pogrešna. Po isključivanju sa asfalta, počinje uspon. Ali ovaj uspon je dosta oštriji nego uspon prethodne sekcije, a podloga mnogo rastresitija. Možda vožnja uzbrdo ipak i nije toliko lagana. Ne popuštam gas, stojim na nogostupima, gledam što dalje pažljivo birajući putanje i trudim se da pomažem motoru sa apsorbovanjem prepreka na putu. Dok pišem sve ovo deluje da znam šta radim ali da budem iskren, apsolutno sam se prepao i adrenalin me je itekako pukao.  Ali uspon traje li traje i u međuvremenu pejzaž se baš izmenio. Napustio sam kamenje, reku, klisuru i žbunje i sad sam ponovo u četinarima. Stajem pored jedne od litica kraj puta. Ne vidim kraj provalije. Nasuprot mene planinski masivi. Totalna iskonska divljina. U meni pomešani osećaji straha, strahopoštovanja i zaljubljenosti u ovo mesto.

 

 

 

 

Nastavljam dalje. Isprva, put prati obod planine i uglavnom je ravan sa prelepim pogledima i lepom podlogom, ali to se menja i nasuprot očekivanju, nastavlja da se penje i postaje pravi šumski put. Serpentine su sve teže i izazovnije, sa velikim vododerinama i krupnim rastresitim kamenjem na najgorim mestima. Govorim sebi “when in doubt, throttle it out”. Koliko god da sam uplašen, znam da je najgore što mogu sad da uradim je da sednem ili popustim gas. A bilo je situacija gde sam skoro potpuno ostao bez momentuma na izlazu iz serpentine, maltene balansirajući u mestu. Ali nekako sam prošao. Iskreno sam zapanjen koje sam deonice prošao bez pada. Ali nema vremena za refleksiju i tapšanje po ramenu, sledeći niz serpentina je već tu. Bez obzira samopouzdanje raste posle svake sledeće, i polako postajem opušteniji u ovim za mene novim i stresnim situacijama.

U mentalnoj pripremi za ovu avanturu, napravio sam dogovor sam sa sobom da kada naletim na prepreke koje deluju rizično, da ću stati i napraviti procenu. Medjutim, u praksi to baš nije uvek izvodljivo. Vožnja van asfalta i stajanje na jakom usponu nisu dobra opcija iz prostog razloga što izgubljeni momentum znači i veliki problem pri ponovnom polasku. Konkretno u ovim situacijama bolje je ostati na gasu, gledati što dalje i birati što bolju putanju, ali to zahteva veliki fokus, brze reakcije, veru u sebe i dobru kondiciju. I u mom slučaju i dosta sreće. Zato koristim sledeću ravniju deonicu za kratku pauzu kako bi se noge malo odkiselile. 

Posle nekog vremena, izlazim na trenutak iz šume i sada gledam potpuno nov venac planina i što je još bitnije, sunce je još relativno visoko. Ideja se radja. Kako bi bilo lepo baciti šator ovde negde. Proveravam mapu, ali ima još da se vozi do kraja današnje deonice tako da nastavljam dalje. 

 

[bane_ns 259 Napisano Četvrtak u 13:02]

Prolazim najvišu tačku prevoja i put postaje lakši za vožnju i prelazim lepu distancu za kratko vreme. Uskoro nailazim i na prve znake civilizacije (telefonski vod), a u glavi mi se još vrzma ideja o kampovanju. Merkam neko lepo mesto, ali proplanka ni na vidiku. Posle par minuta nailazim na sporedni put i u trenutku se isključujem. Instinkt, šesto čulo, il šta li je, nešto me odvuklo sa rute. Već posle desetak metara teren je dosta ravniji i ubrzo nailazim na livadu koja se pruža sa moje desne strane. Oivičena četinarima sa svih strana osim sa puta. Skrećem na livadu i pratim je do donjeg oboda gde je pogled najlepši i koliko toliko ravno. To je to.

 

 

Proverom na mapi, vidim da sam na svega pet, šest kilometara od asfalta i civilizacije, tako da će ovo malo skraćivanje današnje rute sutra biti lako nadoknadivo. Raspakujem kamp opremu i krećem u postavku šatora. Prelep, crveni zalazak sunca. Umoran, znojav i slomljen, ali srećan ko malo dete. Boli me svaki mišić, ali oduševljen sam svime što sam danas video, doživeo, a i preživeo. To su ti predeli koje sam video na filmu koji su me i privukli ovamo. Ali sada sam ja u glavnoj ulozi i mogu reći da su uživo još lepši. Nekako zasluženi ako znate na šta mislim. Hteo sam izazov i izlazak iz komfor zone. Apsolutno sam ga našao. Imam ostećaj da sam dosta toga i naučio. To je to, zbog ovoga sam došao. Kakav dan! Šta li tek sutra nosi? 

 

I ovo bi bio savršen kraj dana. Ali, noć je tek počela. Mrak je pao, pijem čaj i uživam u nebu punom zvezda. Pre nego što legnem i onesvestim se od umora, pokušavam da zabeležim trenutak fotografijom tako što pravim improvizovani štender za telefon od kamenja. I onda čujem zvuk automobila u daljini. Čudno. Zašto bi se neko vozio u ovoj divljini, pri tom još po mrklom mraku? Ovo je prilično zabačeno za neku noćnu “akciju”. Ali nema veze, šansa da će se i on isključiti sa glavnog puta u ovoj zabiti je prilično mala.

 

Zvuk motora je sve glasniji i glasniji, i zaprepašćeno gledam farove velikog crnog pikapa kako se spuštaju niz put. Na tren sam kao jelen pred farovima, a onda se saginjenjem i krijem ispod šatora. Ne znam zašto sam to uradio. Ali nema teoretske šanse da me nije ili nisu videli, jer je spoljnji deo šatora od reflektujućeg materijala. Ne znam koliko ih je i ne želim baš ni da saznam. Nekao sam, po ovom mraku u ovoj divljini osećao sam se ranjivo. Valjda mi je logika bila da ne znaju koliko nas je (loša logika pošto se lepo vidi jedan motor i šator). Džip je nastavio putem i prošao ispod livade. Drveće i razlika u visini mi je pravila zaklon ali prošao je na samo sedam, osam metara od mene i šatora. Zatim je usporio, stao, okrenuo se i prošao ponovo, vraćajući se odakle je došao. Ko god da je, video me je. Šta je tu je. Prošlo je. Zvuk vozila je sve udaljeniji. Ali to nije kraj. Par minuta kasnije čujem tri pucnja. Pa pauza. Pa četvrti (overa).

 

Prva pomisao. Lovokradice. Ali svejedno, ovako sam, u drugoj državi u totalnoj divljini, lagao bih ako bih rekao da me nije uhvatila prpa. Uzimam telefon, signal: jedna crta. Dobro je. Istog trenutka šaljem trenutnu lokaciju i ceo opis situacije na viber grupu. Branko, iskusan lovac mi kaže da ne brinem i da su u pitanju lovokradice, i da im nisam zanimljiv. U redu. Zvuči logično. Ali šta lovokradu? Nisam u potpunosti potisnuo sve one znakove sa vukovima, medvedima i divljim svinjama. S druge strane, šta mogu sad da uradim? Da se pakujem i spuštam po mraku? Nije pametno. Uradio sam sve što sam mogao. Zatvaram se u šator i ležem sa sekirom kraj sebe. Umor je nadvladao adrenalin i onesvešćujem se. 

 

Ali ni ovo nije kraj današnje priče. Znate onaj osećaj kada vas nešto naglo probudi iz dubokog sna? Trenutak totalne konfuzije dok srce lupa kao ludo. E, upravo ga doživljavam. Nešto mi dodiruje lice. Trgam se, palim svetlo i panično tražim sekiru. Jaka i čudna buka napolju. Ceo zid šatora se totalno uneo unutra, ka meni. Šta god da ga gura, razmišljam da ga udarim sekirom. Skamenjen, oklevam koji trenutak. Svaki deluje ko godina. Polako dolazim sebi i shvatam da taj zvuk (nekako pravilan i statičan) i to uvijanje šatora, da to nije nikakva zver il životinja, kako sam inicijalno pomislio, već ništa drugo nego (vrlo jak) vetar! Kakav antiklimaks, ali od svih mogućih opcija u mojoj glavi, ovo je verovatno najbolja. Medjutim, tih nekoliko sekundi totalne panike je nešto što ću dugo pamtiti.

 

Izlazim iz šatora da proverim situaciju. Iako je nebo i dalje bilo bez oblaka, buka je bila zaglušujuća. Cela šuma bukvalno zviždi i huče. Kampovao sam dosta, ali ovo nisam nikad doživeo. A postaje i vrlo hladno. Ne mogu da se vratim u san. Ne znam šta mi smeta više, buka ili hladnoća. Biće da je ovo drugo. Oblačim sve što imam ali ne vredi. Vetar prosto pumpa hladan vazduh u šator. U trenutku očaja, koristim praznu flašu da se olakšam i dobijam DIY termofor. Sve te epizode Ber Grilsa i preživljavanja u divljini su se isplatile. Konačno tonem u san i govorim sebi, samo nemoj piti.