@Гоша Zapravo, dao si mi ovde lep šlagvort da sa vama, dragim saborcima, podelim nekoliko misli o jednoj važnoj moto-turing temi: solo ili u grupi? To me ljudi često pitaju, uglavnom očekujući neki jasan odgovor: šta je bolje? E, pa... nema ga. Vozio sam dosta i solo i u grupi i, što sam više kilometara napravio, sve sam uvereniji da su to zapravo dva prilično različita načina putovanja. Kod grupne vožnje meni je najvažnije da se od samog početka usklade očekivanja. Kuda se ide, šta želimo da vidimo, koliko vozimo, kojim tempom, koliko spontanosti ima, kako donosimo odluke... Što su te stvari jasnije dogovorene na početku, manje je prostora za ono čuveno: „Pa ja sam mislio...“ Jer u grupi, osim što voziš motor, moraš da vodiš računa i o atmosferi. A ljudi su različiti, kao i njihovi pragovi tolerancije, navike i želje. Nekome je promena plana avantura, drugome je razlog da mu se podigne pritisak. I ako se tu ne napravi dobar balans, vrlo lako se od zajedničkog putovanja napravi zajedničko nerviranje. Solo je potpuno druga priča. Tu ti je, realno, dovoljan neki osnovni okvir: kuda otprilike ideš, gde želiš da stigneš i koliko vremena imaš. Sve ostalo može da se menja u hodu. Ako ti se nešto dopadne, staneš. Ako ti se ne dopadne, produžiš. Ako ti lokalac preporuči neko mesto za koje nikad nisi čuo, odeš da vidiš. Ako ti se sutra ne vozi 400 km, napraviš 180. Ako ti se vozi do mraka, voziš. I možda je baš to najveća prednost solo putovanja: mnogo si otvoreniji prema onome što ti se dešava usput. Više komuniciraš sa ljudima, više primećuješ okolinu i mnogo lakše prilagođavaš plan stvarnom životu, a ne obrnuto. Ali, naravno, ni solo nije neka bajka bez mana. Nemaš s kim da podeliš dobar trenutak, da se nasmeješ nekoj gluposti, da popričaš uz pivo na kraju dana ili da zajedno psujete navigaciju kad vas po ko zna koji put pošalje nekim kozjim putem. Zato mi je sve manje zanimljivo pitanje šta je bolje. Mnogo mi je zanimljivije šta ti u tom trenutku treba od putovanja. Grupa donosi društvo, zajedničku priču i onu posebnu energiju kada se više motora kotrlja istim putem. Solo donosi slobodu, spontanost i mogućnost da svakog jutra praktično ponovo odlučiš kakav će ti biti dan. Oba sam vozio mnogo. Oba volim. Oba imaju svoje čari, ali i svoje očigledne mane. Kao i obično u životu, nije baš sve crno-belo. Nekad čovek mora da napravi kompromis, a nekad je najbolji kompromis da uopšte ne pravi kompromis. A ova poslednja tura? Ona je bila solo. I iskreno, da nije bila solo, u ovoj formi verovatno ne bi ni bila moguća

@Гоша Hvala! Da, sve si u pravu

Odličan! Hvala puno!

@max80 Neko danas vozi 150 kubika, a sutra GS aždaju. Neko danas putuje mnogo, sutra manje. Neko ima više vremena i mogućnosti, neko manje. Neko uloži mnogo truda da svoje iskustvo podeli sa drugima, neko manje. Ali mislim da je od svega toga mnogo važnije ono što čoveka pokreće. Želja da vozi, da putuje, da upozna nešto novo, doživi nepoznato, a onda sve to podeli sa drugima i, dok piše, ponovo proživi deo tog sjajnog iskustva. Neki ljudi jednostavno jesu u toj priči, a neki nisu. Ti jesi, i bravo za to! Mislim da se lepota života upravo i sastoji od tih malih, filigranskih trenutaka koje usput doživimo, zapamtimo i podelimo sa drugima.

Top, bravo!

@max80 Hvala druže! Uživaćeš.

Moto putopis #7. Balkanska kružna moto tura: Od Svetog Ilije, preko Prokletija, do Tjentišta. Ruta: Beograd -> Toplica -> Raška -> Sandžak -> Vasojevići -> Prokletije u Albaniji SH20 -> crnogorska obala -> istočna Bosna -> Zapadna Srbija. (1330 km, 9 dana, 500 EUR, avgust 2026.) Prvi deo putopisa: Toplica ispod Malog Jastrepca, i Raška do Novog Pazara, 430 km Drugi deo: Moto staza Raških karavana, Novi Pazar do Berana i Viničke, 110 km Treći deo: Limska moto džada, od Berana i Vinicke, ispod Plava pa preko Gusinja do vrata kanjona SH20, 60 km Četvrti deo: Najzad... Prokletije, Malesia i SH20! 111 km Peti deo: Crnogorsko primorje usred sezone, kakva moto turing greška! 190 km Poslednji. šesti deo: Tjentište, jedno, jedino... The Last Chapter. 80 km Prolog. Utabana staza nazad kući prepuna moto lepota. 350 km Dugujem nekoliko putopisa. Od ruskog do marokanskog, sve je tu negde, rađa se, piše se, slaže se, ali još nije za objavu. Biće svega, obećavam. Ako ne pre, onda naredne zime sve završavam. U međuvremenu, evo jedne sasvim sveže priče, sa upravo završene vožnje po našem Balkanu, sama se porodila i prohodala. Albanski SH20 zove! Pravac jug nov(i)om moto tra(n)som. Naime, najzad su se stekli uslovi da vozim SH20 u Albaniji, znači, pravac jug! Ali ovaj put na jug drugačije nego obično. Nema Niš – Skoplje - Grčka, već sasvim druga priča. Dugo čekam da vozim SH20. Ukratko: to je jedan od najlepših visokih moto puteva na Balkanu. Krivine koje teku, planinski pejzaži, divljina i osećaj potpune slobode. Put koji se ne vozi, nego doživljava. Tako su mi rekli. Kako se sve ovo poklopilo pred početak avgusta, reših da spojim sa posetom mom, odnosno tatinom selu ispod Malog Jastrepca. Tamo se 2. avgusta tradicionalno obeležava Sveti Ilija. Iz najmlađih dana imam divne uspomene, ali nisam bio na ovoj slavi nekoliko decenija. Evo prilike da još jednom odem kod dragih ljudi, na lepo okupljanje. Šarac II je spreman ko zapeta puška. Znači, pravac Toplica na Svetog Iliju, pa posle na jug! Idemooo... Prvi deo: Toplica ispod Malog Jastrepca, i Raška do Novog Pazara, 430 km https://maps.app.goo.gl/RTBJxDAvEcbJhETd6 Ovoga puta vozim na jug ne preko Niša, već preko Čačka, Kraljeva i Kruševca, da overimo nove deonice Moravskog koridora, pa preko Malog Jastrepca pravo u srce prelepe Toplice. Vožnja je bila top, iako nakon prevoja Malog Jastrepca, na području opštine Aleksinac, asfalt još nije završen, pa ima nekoliko kilometara tucanika. A Kruševac i Prokuplje i dalje bez direktne asfaltne veze, da ne veruješ! Miloš Veliki prošao fenomenalno, a iznenadilo me je što se novi autoput za Kraljevo nastavlja bez silaska. Samo, nema pumpi na toj novoj deonici, kao što ih ranije nije bilo ni na Milošu. Džada je odlična, a prolazak kroz Kraljevo lagan i bez mnogo cimanja. Nakon nekoliko desetina kilometara opet novi deo koridora koji vodi sve do niškog autoputa. Silazak sa autoputa na rutu iz Kruševca ka Prokuplju bio je nešto sasvim novo za mene. Put vodi kroz nekoliko sela, a pred skretanjem za Ribarsku Banju, srećno nailazim na drumsku kafanu Bata Zokija, kafanu Odmor, Veliki Šiljegovac. Joj... Domaći paradajz, sveže debele krmenadle i mladi luk. Kao u „Ko to tamo peva“. Iskonska gurmanska priča. Tu sam se mentalno pripremio za napad na Mali Jastrebac. Do sela Vukanje, sa kruševačke strane, sve regularno. Međutim, nizbrdo ka Prokuplju počinje lošiji put, ali priroda spektakularna. Ukazuju se vidici na prebogati atar koji vizuelno može da parira Toskani. Lepota da čoveku nije jasno kako ovako bogat kraj kontinuirano rađa emigrante. Toplica je mnogo više od moje dedovine. To je jedna od najstarijih naseljenih oblasti u Srbiji. Još u rimsko vreme ovuda je prolazio važan put Naissus – Lissus (današnja Leža na albanskoj obali), koji je povezivao Niš sa Jadranom. Danas Toplica deluje mirno i pomalo zaboravljeno, ali upravo to joj daje posebnu draž za vožnju: široke doline, malo saobraćaja i osećaj da si skrenuo sa glavnih tokova istorije, a zapravo si na njima. U jednom momentu gubim te lepe vidike jer silazim sa regionalnog puta na lokalni, kako bih stigao do našeg sela Arbanasce. Ovoga puta dolazim iz potpuno novog pravca, ne iz Merošine, prestonice čuvene Oblačinske višnje, već preko brda iz Vukanja. Upadam i na deo seoskog puta pod sitnom rizlom, na deonici od Klisurice ka Devči. Malo off-road vožnje, mada za malo da zovem brata da dođe po mene traktorom i prikolicom. Ima bata sve. Ma avantura! Stižem i zatičem vredne domaćine koji se pripremaju za sutrašnje goste. Biće i domaćih i Beograđana sa sve taze zetom, plus prijatelji. Srdačno okupljanje i druženje povodom Svetog Ilije. Poselo na tremu, šljiva i priče do beskraja. . A tek odojče, edomaći paradajz (ohridska sorta paprikara) i sir sa unikatnom lokalnom majom, te šumski vrganj iz tegle... pa nema to nigde. . Puno dragih lica, a stigli smo da i na njen rođendan obiđemo i pokojnu dragu tetku i zapalimo po sveću. Na odlasku od brata dobijam njegov sok od višnje koji nam je ušao u DNK, a teči obećavam da, ako dobaci do stote, a brzo će, dovodim trubače. . Hvala im što postoje. Drugo selo nemam. . Koristim priliku da ka jugu, oko Kopaonika, vozim meni novi pravac preko Blaca. Ovde je rodbina mog dobrog prijatelja koji je sada u Velikoj Britaniji. Dobar, ravan put, usijano sunce i duboki vidici. Usput obilazim jedno gazdinstvo u okolini Blaca i degustiram proizvode, milina! . Vredan narod koji zlato proizvodi. Tu se prvi put usudim da, nakon hvaljenja subvencijama, pitam da li mora da se bude član i da li se procenat vraća. Odrečnost me je obradovala. Idem dalje ka Kopaoniku. Pre nego što je postao ski-centar, Kopaonik je bio poznat kao Srebrna planina, zbog rudnika srebra još u srednjem veku.Ovde su dolazili i dubrovački trgovci, a ceo kraj bio je privredno srce tadašnje Srbije. Danas, leti, Kopaonik je raj za motore: hladniji vazduh, miris borovine i putevi koji vijugaju bez zimske gužve. Ako voliš kombinaciju krivina i visine, ovo su „mini Alpi Balkana“. Umesto okolo, preko Jošaničke Banje i po ravnom, penjem se iz Brusa na Brzeće i preko Kopa se spuštam u Rašku. Uspon je bio posebno lep, dobar put, krivine i ona najzelenija balkanska zelena. Međutim, na vrhu katastrofa od solitera i reklama „traži se investitor“. Tokom celog spusta ka Raškoj vetriо sam to razočaranje. Dole na raskrsnici: Desno Kraljevo i Beograd. Levo moj pravac za Novi Pazar. Uočavam restoran Grill, taman. Sedam, cepam domaćinski ručak i upoznajem lokalne bajkere koji prave novi put Zrenjanin–Beograd, pa nemaju vremena za vožnju. Ubrzo nastavljam ka Novom Pazaru, za koji sam mislio da je mnogo dalje. Činilo mi se kao da su Raška i Pazar spojeni. Lep deo ture. Posle ide nastavak preko Pazara i dalje na jug, trasom srednjovekovnih trgovaca. Drugi deo: Moto staza Raških karavana, Novi Pazar do Berana i Viničke, 110 km https://maps.app.goo.gl/MrqDUD1cAsfZRAz86 Ovaj putni pravac između Novog Pazara i Berana vekovima je bio najvažnija veza između srednjovekovne Raške i oblasti Zete i Duklje. Baš ovuda su prolazili karavani koji su povezivali unutrašnjost Balkana sa primorjem, prenoseći raznu robu. . U Novom Pazaru sam napravio pauzu. Iako imam nekoliko dragih kolega i prijatelja u njemu, nisam ih kontaktirao jer je radni dan, a Pazarci lafčine pa sve ostave zbog gosta, a to nisam hteo po cenu neizbežne ljutnje. .. Novi Pazar je jedan od najzanimljivijih gradova na Balkanu jer se u njemu prepliću srednjovekovna srpska istorija i osmansko nasleđe, te vibrantna savremena zajednica Bošnjaka. Nekada važna raskrsnica trgovačkih i karavanskih puteva između Raške, Kosova, Bosne i Crne Gore, danas je poznat po živopisnoj Staroj čaršiji, Altun Alem džamiji, ostacima tvrđave i izuzetnoj gastronomskoj ponudi: od čuvenih pazarskih ćevapa i mantija do tradicionalnih slatkiša i neizbežne baklave. Tokom mog tumaranja gradom usvojila su me tri lokalna bajkera iz čijih se gostoljubivih ruku nemilo, ali jedva, izvukoh jer sam morao dalje. Od Novog Pazara do Ribarića nastavljam putem E761, mada bi me regionalni put 203 do Tutina popeo na Pešter u debelu ladovinu, ali to tajming nije dozvolio jer sam se previše švrćkao po Toplici. Kod Ribarića ostavljam levo za Kosovsku Mitrovicu, a idem desno ka Rožajama, putem 22, ka GP Dračenovac/Rožaje, i dalje E65/M5 ka Beranama. Ne nađoh baklave koje sam hteo u Pazaru pa sam kratko bio ljut, dok nije ubrzo počela da mi prija ladovina vožnje i prepuštanje ovoj super moto ruti. Danas je ovo izuzetno zanimljiva moto džada sa predivnom prirodom i odličnim modernim asfaltom, koja spaja istoriju, prirodu i uživanje u vožnji. Iz Novog Pazara prema Tutinu put počinje mirnije, kroz blage krivine i pitomiji pejzaž. Deonica prema Rožajama modernim drumom vodi kroz planinski ambijent. Kod Rožaja prolazi se nedaleko od izvorišta reke Ibar, ulazi među šume i prevoje, krivine postaju zanimljivije, a vožnja dobija wow faktor. To nije ruta sa spektakularnim alpskim serpentinama, već sa onim balkanskim osećajem... malo divlja, malo surova, ali sa top asfaltom i vrlo malo saobraćaja. Posebne su te dobre balkanske rute i džade, a ima ih. Ovo nije sporedni faktor. Naime, u Rumuniji su to skroz sredili, svuda odličan asfalt, čak i na isključivo turističkim pravcima. Otuda su postali top moto destinacija, i mi izgleda idemo u tom smeru. Naime, od nekadašnjeg izbegavanja, odnosno obavezne pažnje vozača na rupe u asfaltu, kao skoro u Moldaviji i ranije u Jermeniji, sada sve češće i na Balkanu može da se opušteno vozi i fokusira na uživanje u okolini i vožnji. Taj faktor asfalta je mnogo važan. Ladovinu po vrelom avgustovskom danu našao sam u restoranu, preko puta čuvenog motela Ibarski Biser, odmah nakon skretanja desno ka Rožaju. Uočavam da je ovo prekogranično mesto za primopredaju sitne tehničke robe koja je jeftinija u Srbiji. Ima i motorista. Na GP je bilo desetak automobila koje sam preleteo. CG carinik me pita da li idem na Ilindenski vašar u Gusinje, ispod Plava, gde peva Dragana Mirković. Rekoh: ako treba, idem, samo puštaj da dam gas i uteknem vrelini dok stojiš u punoj moto opremi na 40 stepeni. Od Rožaja prema Beranama ide savremena trasa koja prati prirodni pravac kroz dolinu Lima. Ide tunel za tunelom, krivina za krivinom, ali ima i dužih i protočnijih krivina. Za motocikl je ovo idealno, uživanje u pejzažu i sjajna vožnja. Ko voli deo stare Dubrovačke magistrale od Višegrada do Foče, voleo bi i ovu deonicu, iz iste balkanske moto kuhinje: uz reku, pa čas levo, čas desno, pa tunel, pa kanjon, i u krug, ma... top, top! Meni je ovaj pravac fenomenalno otkrovenje: dobar asfalt, malo saobraćaja, fantastičan reljef, raznovrstan pejzaž i osećaj pravog otkrivanja sada i ovog dela Balkana. Dalje nastavljam ka jugu i SH20 kroz zemlju časnih Vasojevića i plavskih lepota, gde me u Vinickoj čekaju domaćini, od Arsa Zečevića. Treći deo: Limska moto džada, od Berana i Vinicke, ispod Plava pa preko Gusinja do vrata kanjona SH20, 60 km https://maps.app.goo.gl/Annsu7HyZZBrk8a8A Ako je prethodna etapa bila prijatno otkrovenje, ova naredna bila je čisto zadivljenje lepotama istočne Crne Gore. Ovaj kraj ima nešto što se danas sve ređe nalazi, neverovatnu prirodu, mir, prostor i ljude koji još uvek žive u ritmu koji nije podređen žurbi. Fantastična letnja klima, prirodna hladovina tokom vrelih balkanskih leta, planinski vazduh, ruralni turizam i ona posebna letnja svežina gde se noću pokrivaš ćebetom, a jutro počinje kafom na tremu u dukserici. I naravno, divni ljudi! Put iz Berana vodi me dolinom Lima, prema jednom od najlepših krajeva severoistočne Crne Gore. Domaćini su me sačekali u Vinickoj, u ataru ponosnih Vasojevića. I to ne bilo koji domaćini. Ugostili su me potomci časnog Arsa Zečevića, koji su me primili onako kako se nekada primao putnik namernik. Otvorili su mi vrata svog doma, okruženog prirodom i svim blagodetima domaćinske bašte. Sve ono što danas mnogi traže kroz turističke ponude ovde je jednostavno deo svakodnevnog života, zelenilo, mir, domaća hrana i osećaj da si stigao među svoje. Na levoj obali Lima, tamo gde se planinski lanac Komova završava Crvenom Stijenom, nalazi se selo Vinicka. Selo je smešteno u ravnici, uz Viničku rijeku, delom na blagim stranama planine, a delom na terasi iznad doline Lima. Stari zapisi o ovom kraju opisuju Vinicku kao tipično vasojevićko selo, sa plodnom zemljom, vodom, pašnjacima i snažnom vezom ljudi sa svojim poreklom. Nekada su na Viničkoj rijeci radile vodenice i valjanice, a reka je bila osnova svakodnevnog života. Jedna od preostalih oteta je od zaborava i spašena od zuba vremena zahvaljujući mojim domaćinima. Stanovnici Viničke su najvećim delom poreklom od Vasojevića, a među starim rodovima nalaze se i naši Zečevići, te Saičići, Mališići i Ćeranići. Ovaj kraj je zavičaj i znamenitog viteza, brigadira crnogorske narodne vojske Aleksandra Leksa Saičića. Vasojević čije je ime ostalo zapisano daleko van granica ovog kraja. Saičić je ostao upamćen po legendarnom dvoboju tokom Rusko-japanskog rata 1905. godine, kada se, prema istorijskim zapisima, borio protiv japanskog samuraja i u dvoboju pobedio. Njegova sablja, simbol tog događaja, danas se nalazi u Vojnom muzeju u Moskvi. Još jedna velika priča iz malog sela kraj Lima. . A meni je ostalo posebno zadovoljstvo da ovaj kraj ne upoznam samo kroz istoriju i pejzaže, već kroz gostoprimstvo potomaka Arsa Zečevića. Nastavak vožnje prema Plavu, uz Lim, bio je prava plovidba kroz zelenilo. Put prati tok Lima, saobraćaja gotovo da nema, a motor prolazi kroz jedan od najmirnijih i najlepših delova Crne Gore. Sa jedne strane reka, sa druge planine, a između njih asfaltna traka koja kao da je napravljena za bajk. Prolazeći kroz Murino morao sam da stanem i prošetam. Ovo mesto nosi tešku uspomenu iz 1999. godine, kada su tokom NATO bombardovanja stradali civili, među njima i troje dece. Tragedija koja je duboko ostala urezana u svest lokalnih ljudi. . Posle kratke šetnje, kao što to često biva u ovim krajevima, usledio je poziv na kafu. Lokalni momci nisu dozvolili da ja častim. Probala se i domaća šljivovica od požegače, pravi specijalitet. . Nekako sam se izvukao, iako mi je bilo jako prijatno, i nastavio dalje. Ispod Plava potpuno druga slika. Lim i priobalje ovde pokazuje svoju letnju stranu. Kamperi, gosti koji se kupaju i sunčaju, ljudi koji uživaju pored vode, prava mala planinska rivijera. Vrlo primamljivo! Nije more, ali ima ono što mnogima danas više vredi: čist vazduh, hladna voda, planine i mir, ogroman potencijal za ruralni turizam. Nastavljam prema Gusinju i graničnom prelazu Grnčar–Vermosh (Bashkimi). Vašar i Draganu Mirković sam promašio. Već se oseća da se približava nešto posebno. Planine postaju sve dominantnije, doline se sužavaju, a Prokletije najavljuju ono što dolazi. Na drumu gotovo nikoga nema. Samo nekoliko motociklista iz Evrope koji, kao i ja, imaju isti cilj. Sunce prži, kontrola na izlazu iz Crne Gore ide sporije nego što bih voleo, ali nema nervoze. Na ovakvoj moto turi vreme nije najvažnije. Čekam da mi albanski carinici vrate dokumenta, tj. ličnu kartu, saobraćajnu dozvolu i zeleni karton. Još samo nekoliko kilometara. Ispred mene je Albanija. Region Kelmendi u srcu Prokletija i čuvena SH20. Četvrti deo: Najzad... Prokletije, Malesia i SH20! 111 km https://maps.app.goo.gl/BP3eyddh1rm7GCcq5 Ulazim sa severa iz Crne Gore, sa najjužnije tačke crnomorskog sliva, i već posle nekoliko minuta imam osećaj da sam ušao u neki drugi svet prirode. Ovo je čest osećaj nakon pleska državnih granica koje su nacrtane po prirodnim. Ispred mene su Prokletije, a SH20 počinje da prati dolinu reke Cijevne, ovde poznate kao Cem. Prvi kilometri kroz prelaznu deonicu flore pružili su prijatnu i opuštenu vožnju, kroz tunel zelenog rastinja sa pozadinskim pogledima na kamene planine. Međutim, nakon tog početnog opuštanja, put počinje da pokazuje svoj pravi karakter. Ovo više nije samo lep planinski put. Ovo je staza koja svako malo tera na tehničku vožnju koja traži koncentraciju svakog sekunda, ali zauzvrat nagrađuje svakim novim pogledom. . Ubrzo nakon ulaska u albansku Malesiju, posle prelaska drvenog mosta, ukazuje se lep brzak pored puta. Voda, ono malo ove sušne godine, probija se preko kamenja, a oko njega su se okupili nekolicina turista. Prizor je baš onakav kakav sam očekivao od SH20. . Ipak, prvih nekoliko stotina metara lošijeg puta malo me je zbunilo. Posle toliko iščekivanja, prvo pitanje koje mi prolazi kroz glavu bilo je: da li je moguće da je cela ova čuvena moto ruta ovakva? Srećom, nije. Vrlo brzo pojavljuje se odličan asfalt i ostaje takav praktično do kraja. Tog dana, tik posle podneva, sunce je visoko iznad mene. Svetlost pada pod oštrim uglom na stene kanjona, pa svaka litica, svaki usek i svaka senka dolaze još više do izražaja. Teško će to ove, ili bilo koje druge, fotografije dočarati. Svestan toga, određene deonice vozim polako, koliko god mogu da upijem lepote koje se volšebno ukazuju oko mene. . Asfalt je odličan, širok taman koliko treba, a bankina ima više nego što nema. Ali ono zbog čega se ovde dolazi su krivine i visine. Dugačke, tečne, pa onda odjednom oštrije i tehničke. Kao da je ovaj put pravljen baš za motoriste. Uhvatim ritam, pa ga menjam, pa ponovo nalazim onaj pravi osećaj vožnje. Nema dosadnih pravaca, nema trenutka kada samo sediš i čekaš da kilometri prođu. Između razuđenih sela Tamare i Selce put se penje uz litice kanjona Cema. Pogled često beži preko ivice puta dole prema reci koja se provlači kroz stenovite useke. Ove godine je suša uzela svoj danak, pa je više bilo kamenja nego vode, ali kanjon je i dalje ostao divlji i impresivan. Negde na polovini deonice pravim pauzu, u restoranu Selca Cem, pozicioniranom na jednoj litici iznad puta, iznad reke. Terasa gleda pravo u kanjon, a ispod mene je prirodno kupalište na reci Cem gde ljudi traže spas od letnje vrućine. Motor ostavljam u hladu, skidam kacigu i sedam na nekoliko minuta. U tom trenutku najviše mi prija najobičnija stvar, hladna voda i malo mira. . Tu zatičem grupu turista sa Korčule. I oni su, kao i ja, potpuno oduševljeni ovim krajem. Pričamo malo o putovanjima i prirodi koju su pronašli ovde, daleko od velikih turističkih ruta. Lep osećaj kada vidiš da nisi jedini koji prepoznaje ovakva mesta. Inače, stojim na ivici kanjona i gledam u bioskop: prelepa planinska oblast Malesije. Stanovništvo je retko naseljeno, sa selima od nekoliko desetina do par stotina ljudi. Većinu čine etnički Albanci, Gegi, uz manje zajednice Crnogoraca, Srba i Bošnjaka na crnogorskoj strani. Prisutni su i muslimani i katolici, često u okviru istih zajednica. Karakteristična je i dugotrajna emigracija, kao i u ostatku Balkana. Kao i preko granice, kultura je oblikovana planinskim životom, tradicijom i jakim osećajem gostoprimstva i časti. Ekonomija se oslanja na stočarstvo, malu poljoprivredu i dijasporu. Turizam raste, ali podaci govore da region i dalje ostaje nerazvijen. Dalje, prolazim kroz Selce i prema Lepushë, a zatim dolazi uspon ka prevoju Qafa e Bordolecit, na oko 1300 metara nadmorske visine. To je jedan od onih delova puta gde često uhvatiš sebe kako usporavaš, ne zato što moraš, nego zato što ne želiš da pogled prođe prebrzo. . Otvaraju se pogledi prema vrhovima Prokletija. Oštri grebeni izgledaju gotovo nepristupačno, a zelene livade oko Lepushë smenjuju se sa tamnim senkama planinskih padina. Sunce i oblaci igraju svoju igru po planinama, a SH20 samo nastavlja da vijuga kroz taj neverovatni pejzaž. Saobraćaja gotovo da nema. Tek poneki lokalac ili strani motorista. Nema gužve, nema nervoze. Samo motor, put i planine. Sela kroz koja prolazim, Tamara, Selce i Lepushë, deluju mirno i uspavano. Ljudi sede ispred kuća, mahnu kada prođem. Nema žurbe, nema tenzije. Sve ide nekim svojim sporijim ritmom. Zatim dolazi najžešća deonica serpentina, Leqet e Hotit, sa izlaskom na vrh i istoimenim vidikovcem, gde te čeka i zasluženo osveženje. Ovo je turbo liga njeguških i transfagaraških serpentina. Kombinacija tehničke preciznosti i čistog adrenalina stvara naboj koji je teško opisati rečima. Ukratko, ludilo! Kako se spuštam dalje prema jugu, preko Han i Hotita i prema Kopliku, polako izlazim iz planinskog sveta. Pejzaž se polako menja. Ono surovo, kamenito lice Prokletija počinje da popušta pred zelenijim predelima Kelmenda. Krivine postaju blaže, doline šire, a vazduh topliji. Prokletije ostaju iza mene, a ispred se otvara ravnica prema Skadru. Na kraju napuštam SH20 sa osećajem da sam prošao kroz jedan od najautentičnijih i najuzbudljivijih moto džada Balkana. Iza mene ostaje Malesija koju sam zatekao negde između tradicionalnog Balkana i novog vremena koje donosi turizam. A sama SH20 bila je savršena kombinacija tehničke i scenografske vožnje, bezbroj serpentina, dramatične klisure, duboke doline i pogledi koji se dugo pamte. I onda dolazi taj trenutak. Tabla pored puta. Desno Podgorica. Levo Skadar i Tirana. Do tog mesta sam znao tačno šta hoću. Ruta je bila jasna i svaki kilometar imao svoje mesto u planu. q SH20 je ispunio sve ono zbog čega sam je toliko dugo čekao. Imao sam iza sebe kanjon Cema, Prokletije, neverovatne krivine i onu vrstu vožnje zbog koje sedneš na motor. A sada stojim ispred znaka i prvi put nemam potpuno jasan odgovor. Levo me vuče nastavak albanske priče. Mogu dalje kroz brdska sela, kroz manje poznate krajeve Albanije, pa možda prema Makedoniji i Mavrovu. Desno je Crna Gora. Ulcinj, more i poznatiji pravac. Nalazim malo hlada pored puta i odlučujem da ne žurim sa odlukom. Skidam kacigu, sedam i iz kofera vadim nešto što u tom trenutku vredi više od bilo kog restorana. Veliki, domaći sendvič koji su mi Zečevići, odnosno Nelka spremila za put, srce. Dok jedem u toj hladovini, gledam motor, put i znak ispred sebe. Pomislio sam: prvo da se najedem, pa ću valjda pametnije odlučiti. Posle pauze biram desno. I tu sam se, iskreno, prevario. Peti deo: Crnogorsko primorje usred sezone, kakva moto turing greška! 190 km https://maps.app.goo.gl/y5B3dDNZjVp1bTCj8 Ulazak u Crnu Goru doneo je potpuno drugačiju atmosferu od svega što sam tog dana imao na SH20. Posle praznih planinskih puteva, kanjona i divlje prirode, dočekali su me gužva, kolone, vrućina i asfalt koji isijava. Turistička mesta redom izgledala su mi kao betonske užarene peći. Ono što tražim na motoru, prostor, prirodu i osećaj slobode, izgubilo se u letnjoj vrevi. Zato od tog dela nema pravog putopisa. Neke deonice se jednostavno samo pređu. Iako od obale neće biti pravog putopisa, ipak moram da vas upoznam sa jednom osobom. Naime, celu obalu sam izvozao u jednom danu, bez želje da negde što sam posetio i ostanem par noći. Dok sam stigao do Tivta, već je bila prošla ponoć. Smeštaja na izvol’te jok. A da cimam bližnje u sitne sate, nisam hteo. Inače, na letnjim moto turama po Balkanu desni kofer mi je uvek pun kamp opreme. U fulu. Tako da sada brzo donosim odluku: spavanje na plaži. Uz svežinu, mirise i zvukove mora, šta ćeš bolje? U potrazi za mestom gde mogu da se raširim i prenoćim, prošao sam celu rivu, pa nastavio prema tivatskoj marini. Prošao i nju, stigao do poslednjeg reda vila, pa i do poslednje od njih. Tu prestaje i staza i rasveta. Dalje su samo rastinje i more. Tu sam se raspremio, postavio svoj mini-kamp na plaži i odspavao. Oko šest budim se top naspavan, mada sam tokom noći par puta morao da dodajem pokrivanje. Posle umivanja i doručka na plaži počinjem da se pakujem. I tada se iz žbunja pojavljuje gorštačka figura. Čika Boško. Gledam ja njega, gleda on mene. Mislim se: „Na njegovom sam, šta li je sad ovo?“ „Dobro jutro“, kažem. „Dobro jutro“, ljubazno odgovara on. Izvinim se što sam se uvalio, a on kaže: „Ma jok, ništa.“ Objašnjavam mu situaciju, a on me još ukorava što ga nisam našao u žbunju da mi pomogne oko spavanja. Ispostavlja se da je to njegov plac pored mora. Godinama, kaže, odbija investitore i razne ponude za gradnju. A on, naturista. On i njegova koza. Ispričasmo se siti, kao da se znamo sto godina. Pred polazak, čika Boško mi još daje pola litre tek pomuzenog kozjeg mleka. Dodam gas i odlazim, misleći: Još ima nade za sve nas. Fotki nema. Iz očiglednog razloga. Poštovanje za čika Boška. Suma sumarum, za razliku od većeg dela obale kroz koji sam prošao, Tivat mi je delovao drugačije. Uređen, živ, ali nekako prijatan. Mesto gde bih zaista mogao da zamislim da se zaustavim na nekoliko dana. Tokom jutra pravim pauzu pred nastavak ture i nalazim se sa kumovima na kafi. Posle celog jučerašnjeg dana vožnje, vrućine i promenjenog plana, taj susret mi dođe kao mali predah. Nekoliko rečenica sa ljudima koji su ti bliski, kafa i trenutak da malo usporiš. Ali put još nije gotov. Od Tivta nastavljam prema Lepetanima, trajektu preko Boke, pa ponovo sedam na motor i nastavljam prema unutrašnjosti. Sledi Hercegovina. Iako sam očekivao osveženje, ni tu me odmah nije dočekala prava hladovina. Put pored Bilećkog jezera bio je tek nešto manje surov nego obala. Sunce i dalje prži, kamen oko puta vraća toplotu, a kilometri se sporije nižu. Medjutim, Hercegovina ima svoju posebnu lepotu. Ogolele planine, kamen, široki prostori i mir koji se oseća čak i kroz letnju vrelinu. Ali tog dana vrućina je još uvek bila glavni gospodar puta. Pravo olakšanje dolazi tek kada sam se približio Tjentištu. Zapravo, ulazak u kanjon Sutjeske potpuno menja atmosferu. Šuma, hladovina, vazduh i osećaj da sam ponovo u prirodi koju sam tražio od početka puta. Posle vrele obale i hercegovačkog kamena, Tjentište dolazi kao nagrada. Tek tada ponovo osećam ono zbog čega vozim motor. Mir. Prirodu. Ladovinu. Mirisi. Prostor. Tamo počinje poslednje poglavlje ove letnje balkanske moto ture. Poslednji, šesti deo: Tjentište, jedno, jedino... The Last Chapter. 80 km https://maps.app.goo.gl/8DMFtU97XECY2sF26 Mučeći se sa vrućinom i kroz Hercegovinu, zaglavio sam na granici na GP Vraćenovići, gde smo u redu zajedno „crnčili“ sa motoristima iz Hrvatske, Snježanom i Nikolom. Tu smo se i upoznali, razmenili par reči i već na licu mesta dogovorili da čim pre negde stanemo da skupa predahnemo i razmenimo koju. Čak nam je i ljubazni carinik dobacio preporuku gde da svratimo. Posle prelaska granice i nekoliko kilometara spuštanja ka Bilećkom jezeru, otvara se ona čarobna vista na jezero. U tom trenutku javi se potpuno nerealna želja da odmah negde skrenem i brčnem se, ali plan je već bio napravljen. Sletosmo u restoran Vlahinja i tu napravismo pauzu kako treba. Terasa sa pogledom na jezero briše i vrućinu i nervozu sa granice, pa se uz piće i priču vrlo brzo sve vratilo na svoje mesto. Tu sam malo došao sebi, ali i dobrano ručao, pre nego što sam nastavio dalje ka Tjentištu. Preostale kilometre sam bukvalno brojao jedan po jedan, a kod Neškovića u Gacku sam ipak morao još jednom da stanem i popijem kafu. Ubrzo stižem pred Tjentište. Posle vreline crnogorske obale i hercegovačkog kamena, Tjentište mi je došlo kao melem. Čim sam ušao u kanjon Sutjeske, na Tjentiše, kroz Dolinu Heroja, sve se promenilo. Šuma, hladovina, planinski vazduh i onaj poseban vajb koji čoveka natera da povuče ručnu. . A imao sam i još jedan razlog da stanem. Od nezgodnog spavanja u Tivtu boleo me je ligament desne šake, baš one kojom držim gas. Posle toliko kilometara, ruka je već ozbiljno tražila odmor. . Plan je bio jednostavan. Kafa, možda jedno noćenje i sutra dalje. Srećom, izabrao sam Kamp Sutjeska porodice Savić. I to gotovo sasvim slučajno. Presudilo je nešto potpuno banalno. Polakomio sam se na bazen i opciju hlađenja telesne i mentalne temperature. . Nisam ni slutio da ću upravo ovde pronaći spoj ambijenta, mira, ljudi i domaćinske atmosfere zbog kojeg ću potpuno promeniti plan. Mala, ali čista i uredna soba sa kupatilom, pristupačna cena, celodnevni boravak napolju, čas pod tremom, čas pored bazena, a malo i u dubokoj hladovini šume. . Domaćinska hrana, ukusna i obilna, od junećih ćevapa do čorbastog pasulja i domaćih kolača sa Vanjinom divnom kremastom ledenom kafom. Čak je i česmovača bila preukusna. . A onda i gulaš od lokalne junetine spremljen za oko 500 francuskih motorista koji su u kamp stigli u koloni od čak 350 Peugeota 205. Da, dobro ste pročitali. Pet stotina Francuza, 350 Peugeota 205 i svi gladni. Mladi gazda Marko, njegov tata Vidoje i konobarica Vanja potrudili su se da mi dozvole da promenim film, pa sam od gosta vrlo brzo postao nešto između lokalca, domaćina i, po potrebi, ad hoc prevodioca. Malo pričam, malo prevodim, malo pomažem, malo glumim da znam šta radim. I tako sam, umesto da samo odmorim ruku i nastavim dalje, počeo da živim neki potpuno drugi ritam. Ovog puta nisam imao potrebu da ponovo obilazim ono što sam na Tjentištu već mnogo puta ranije obišao. Spomenik Bitke na Sutjesci, muzej, kanjon i obronke već dobro poznajem. Sada mi je bilo zanimljivije da iz svoje kamperske baze posmatram druge kako otkrivaju ovaj kraj. Gledam ih kako ujutru odlaze prema Magliću, Zelengori, Volujku i Perućici, pa se uveče vraćaju umorni i puni utisaka. A ja snimam svoj Insta360 video blog, malo radim, razgovaram sa ljudima i uživam u nekoj sasvim drugačijoj vrsti boravka u Sutjesci. Nisam ovog puta bio turista koji juri da nešto vidi, nego čovek koji je nekoliko dana jednostavno tu. A onda i potpuno neočekivana uloga pomoćnog domaćina, kada sam učestvovao u služenju 500 obroka francuskim mladima koji su na proputovanju kroz čak 22 zemlje, u konvoju Pežoa 205. Ma, međunarodna misija! Rutina gostiju u kampu bila je prilično jasna. Većina stranaca bi prespavala, doručkovala i sačekala da jutarnja hladnoća malo popusti, pa pravac u brda. Jedni prema jezerima i visovima Zelengore, drugi prema Magliću i Volujku, treći prema Perućici. Tamo bi proveli ceo dan u šetnji, hajkingu i istraživanju, a onda se spustili taman na vreme za večeru, pre nego što vukovi i medvedi stignu da ih evidentiraju kao lokalnu faunu. Delovali su mi nekako skromniji i manje zahtevni od naših turista prolaznika koji često očekuju skoro hotelski standard. Ovi ljudi su zadovoljni jednostavnim lokalnim jelima, retko se bune i mnogo više su fokusirani na prirodu, kretanje i rekreaciju nego na komfor. Valjda zato ovakva mesta i biraju. Inače, flora oko Tjentišta je posebna priča, iznova zanimljiva i lepa. Nije to samo ona velika planinska scenografija koju vidiš na fotografijama. Ovde je šuma svuda oko tebe, bukva, grab, javor i četinari, između njih paprat, šiblje i visoka trava, a sve zajedno pravi onu gustu, zelenu masu kroz koju jedva probija sunce. Osetiš miris šume, smole i zemlje, čuješ povremeno ptice i Sutjesku koja huči i buči. A onda su tu i lokalni karakteri koji oplemenjuju svako mesto na svoj način. Od mudrijaša i šereta do pravih opštinskih kafkijansko-nušićevskih likova. I shvatiš da se ovde čak i odlazak u prodavnicu pretvara u mali igrokaz. U apartmanima Košuta nalazi se, čini mi se, jedina lokalna prodavnica. Odeš po nešto što ti treba, obaviš pazar i pomisliš da je priča završena. Nije. Sledi obavezni poziv na kafu u ladovini, a onda počinju da se skupljaju likovi. Lekar iz Mostara, doktor iz Foče, inženjer puteva iz Rusije koji radi na novom putu prema Foči, prevejana gazdarica marketa i njen muž, čovek koji izgleda kao da bi mogao da radi bez prestanka do duboko u noć. I onda krenu priče. Od toga kako se danas živi u Beogradu, pa do toga ko je i kako privatizovao koji deo ovog kraja, ko je šta obećao, ko je šta uradio, a ko nije. Onda se priča prebaci na novi put iz Foče, zemljište, stare dogovore, državnu imovinu, proteste, sarajevsku televiziju koja traži skandal i razne lokalne sporove. Jedna tema povuče drugu, druga treću i odjednom više ni sam ne znaš gde je priča počela. Za ovo bi trebalo imati hroničara, zapisničara i bar jednog lokalnog istoričara. Jer svaka rečenica ima svoj podtekst i zahteva lokalno poznavanje ko je ko, ko je s kim i ko je šta nekada radio. Bez tog konteksta pola priče zvuči potpuno nejasno. Sa njim, sve odjednom dobije neku svoju unutrašnju logiku. Kao da postoji još jedan jezik koji se ovde govori, a nije ni srpski ni bosanski. Jezik lokalnih odnosa. I naravno, kad se već sedi u ladovini, nije moglo da prođe bez provodadžisanja. Pojavila se u dolini jedna mlada, naočita konobarica, a potencijalnih mladoženja, što obrazovanih, što dobrostojećih, odjednom koliko hoćeš. Eh, nema više Banjalučanki! I tako običan odlazak po hleb, kafu ili nešto iz prodavnice postane dvosatni društveni događaj. Ma pravi lokalni show program. A među gostima i prolaznicima bilo je svakakvih zanimljivih ljudi. Dalmatinci koji su u bežaniji od vreve i vrućine samo svratili na putu ka raftingu na Tari, pa simpatična Italijanka Kristina, prirodnjakinja koja stručno obilazi Perućicu, beleži i evidentira vrste flore. Svako sa svojom pričom, svojim razlogom i svojim putem. U međuvremenu, Tjentište jeste hladovina, ali ne ona kakvu pamtimo iz nekih drugih godina. Ove godine je i ovde toplije nego inače. Ipak, u poređenju sa obalom ili gradom, ovo je pravi spas. Noću se pokrivam ćebetom, ujutru navlačim duks i čekam do kasnog popodneva da se voda u bazenu ponovo ugreje. A onda počinje brčkanjac koji potraje sve do večernjih sati. I tako dan za danom. Šetnja, hladovina, bazen, druženje, malo kuckanja i rada, pa opet bazen. Divna rutina u brdima i pravi odmor usred moto putovanja. I tako se ono planirano jedno noćenje pretvorilo u pet lepih dana. Motor je ostao u hladu, ruka se odmarala, a ja sam potpuno usporio. I shvatio da ponekad najbolji deo putovanja počne baš onda kada prestaneš da žuriš ili planiraš. Tjentište mi je tako, sasvim neplanirano, postalo odličan R&R stop. Ne kafa. Ne jedno noćenje. Nego pet dana odmora, druženja, rada i potpunog reseta u zelenilu Sutjeske, pod Maglićem, Volujkom i Perućicom. Penjanje ostavljam za neki drugi put. I zanimljivo, tek kada sam malo duže ostao, shvatio sam da Tjentište nije ni približno napušteno mesto kakvim ga možda neko zamišlja. Ja sam ovde došao u jednom trenutku, a sada vidim da pristižu i drugi domaći gosti. Neko na vikend, neko na odmor, neko u prolazu, neko zbog planina, reke ili prašume. Mesto živi, samo na svoj miran način. A čini se da će do Tjentišta uskoro biti još lakše stići. Gradi se novi brži put od Foče prema Tjentištu, koji će dodatno skratiti i olakšati dolazak iz pravca Beograda. Sa druge strane, pravac prema jugu, preko Gacka i Bileće ka Trebinju i Dubrovniku, već je dobar i brz. Tako Tjentište polako prestaje da bude samo mesto kroz koje se prolazi i sve više postaje destinacija za sebe. Ma, meni ovo bila promena filma. Fala, Tjentište! 40 godina traje naša ljubav. Još malo, pa gas za Beograd i kancelariju. P.S. Ovaj putopis napisao sam zahvaljujući gostoprimstvu Savića i ekipe iz Moto kampa Sutjeska na Tjentištu. Prolog. Utabana staza nazad kući prepuna moto lepota. 350 km https://maps.app.goo.gl/p35ybntD5L7VT9G27 Moto putopise pišem da podelim utiske sa moto tura, pre svega o mestima, ljudima i deonicama koje su meni nove. Kada ponovo vozim neku staru, već poznatu rutu, o njoj uglavnom ne pišem. Ali ovaj povratak kući je druga priča. Putem su me čekale neke zaista odlične deonice koje vredi pomenuti, posebno zbog čitalaca koji ih možda ne poznaju. Zato ću ih i ovde pokriti, ukratko opisati i podeliti moje glavne utiske. Prvo nas čeka šumsko-brdska vožnja od Tjentišta prema Foči, nekih 30-ak kilometara do same Foče, odnosno do raskrsnice na kojoj se levo odvaja put za Sarajevo, a desno za Goražde i Višegrad, pa dalje prema Srbiji, Tari i Zlatiboru, a zatim na sever ka Beogradu. To je ta nekadašnja dubrovačka magistrala. Asfalt je ovde nešto lošiji, ali to nikako ne kvari uživanje u vožnji. Put prolazi kroz šumu i brda, sa dovoljno krivina i promena ritma da vožnja bude baš ono što od ovakve deonice očekujem. Nema spektakularnog asfalta, nema jurnjave, samo prijatna, mirna i vrlo lepa moto vožnja kroz prirodu. Nakon Foče ide Goražde, a tamo, za neke možda pravo iznenađenje! Predivan restoran Bosanka usred grada, tik uz most i iznad Drine. Najzad... analog kahva u fildžanu! Merak! Ništa aparat za kapućino, nego lepo lokalna Bosanka. Drina se dole, već poprilično okopnela od letnjih vrućina, jedva probija, dok se ljudi u njoj brčkaju, a na novonastaloj adi, usred reke, cepaju odbojku. Ma super! Goražde Ovog vikenda je ovde bio i čuveni moto skup, pa su se sjatili motoristi iz celog regiona. Zato bi kafu na terasi, sa pogledom na Drinu, bilo grehota preskočiti. A usput, obavezno upoznaš nekog kolegu motoristu, razmeni se koja priča, prokomentariše ruta, motori, put... . Na obodu Goražda prošao sam pored Ustikoline i najstarije džamije u BiH, Turhan Emin-begove džamije iz XV veka. Zatrpana kućama i većinski obnovljena, bez prethodnog znanja namernika ova bogomolja danas uopšte ne odaje koliko je stara i kakvu istoriju nosi. Unutra se, nažalost, ni ovoga puta nije moglo. Nigde žive duše. Samo stanem, pogledam i nastavim dalje, sa onim osećajem da si prošao pored nečega velikog, a da većina putnika toga nije ni svesna. Nastavljam mojom omiljenom moto trasom, bolje rečeno moto transom, putem M5 od raskrsnice kod Ustiprače ka Užicu. Tunel za tunelom, a kod Međeđe lepim mostom preko Drine. Dole zelena masa planinske vode vijuga zajedno sa tobom. Obožavam ovu deonicu podno Rzava, nekadašnje glavne magistrale Beograd–Dubrovnik. Ovo je i trasa nekadašnje uskotračne železnice koja je povezivala Sarajevo i Užice. Odatle nam danas Šarganska osmica i sve ostalo što je ostalo od te pruge. Hvala Žuto-crnima, i što nisu stigli da nam iskrče šumu kao što jesu sa BiH strane! Ova i ruta Djerdapske klisure su mi urezane u drumski DNK još od malih nogu, odnosno od kasnih sedamdesetih, kada su tata i mama tuda turirali žutom Škodom 110, a ja blejao kroz prozor i upijao krajolike, misleći da je ceo svet isto toliko lep. U Višegradu ovog puta samo gorivo i tranzit. Ali tu su, naravno, kulise Andrić Grada, tufahija pored mosta i ona prelepa bašta hotela Višegrad, sa pogledom pravo na veličanstveni Kameni most Mehmed paše Sokolovića. Gas uzbrdo iz Višegrada, pa pred granicu, GP Kotroman, kafa u ladovini. A ljudi na sve strane. Buljuk turista, vraćaju se sa mora, idu na rafting, pa neka ekskurzija iz Istanbula... svega ima. A između njih, naravno, razni lokalni likovi, manje ili više interesantni. Nastavljam dalje, prelećem kolonu automobila, kao i rampu sa haračlijama na ulazu u nacionalni park. Prolazim ispod Kustinog divnog Mećavnika, ali ovog puta ne svraćam na najbolji sok od višnje na svetu. . Ne svraćam ni na predivnu Šargansku osmicu podno čarobne Mokre Gore, za koju je poslednjih godina sve teže naći kartu. Samo prolazim skretanje za predivnu Taru, Kremnus i Tarabiće i nastavljam dalje ka Zlatiboru i Užicu. . Pre ulaska na zlatiborsku-crnogorsku magistralu, kod Mačkata, prolazim kroz predivno selo legendarnog imena Šljivovica, sada već u ataru Zlatibora, gde ima nekoliko sjajnih kafana poput Kod Bebana. Nakon toga ide nadole ka Užicu, a onda policija i slikanje! Izvukoh se nekako iz zlatiborske i užičke gužve i gas niz Sevojno, preko pune linije. Kriv sam, priznajem. Kada ono, policajac na motoru me zaustavi! Sleteh u hladovinu, raskomotih se i čekam da mi priđe... Kad on prilazi i kaže da se slikamo. Kakav kralj! Od ispred Požege, umesto da nastavim novom deonicom autoputa Miloš Veliki ka Čačku i dalje za Beograd, odnosno Kraljevo, odlučujem se za staru magistralu kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. Fenomenalna odluka! Put je sada prava turistička džada, gotovo bez saobraćaja, a vožnja kroz ovaj divni geografski kraj zapadne Srbije potpuno opuštajuća. Krivine kroz klisuru, Zapadna Morava uz put, stene, zelenilo... ma milina za vožnju. Baš ona stara magistrala kakvu volim, nema mnogo jurnjave, nema nervoze, samo motor, put i krajolik. Od Čačka se ipak penjem na Miloš Veliki, ali ne idem sve do Beograda. Kod Ljiga silazim i nastavljam Ibarskom magistralom ka Sremčici, kod mojih, gde me čeka i garaža za Šarca. I taj poslednji deo puta ume da bude pravo uživanje, posebno kada se Ibarska magistrala isprazni kao sada i ostane samo put pred tobom. A onda, još jedna završna stanica. Pre Lipovačke završavam putovanje ručkom kod Kaleta u Stepojevcu, na najnovijem gastronomskom hitu stare Ibarske magistrale. Posle svega, samo jedno… Uzdravlje! @Copyright, Mladen Momčilović, 2026

@salem baš mi je drago. Želim sretan put i sve najbolje!

Ima li neko višak SW Motech PRO tank torbu koju bi da proda, molim poruku. Hvala!

biće za par nedelja

Hvala što si podelio ove priče sa nama.

imali neko znanja i zelje da pomogne...kako da dodam mape za maroko na moj garmin zumo xt?

Ma nije problem što je Dunlop, nego što je zastarela Dunlop guma sa kojom ništa ne smeš sem pravo po suvom. Recimo, Mutant je odlična. Prosto uvaljuju stare gume sa novim motorima, bruka.

Uzeo sam je u Delti NBG – crvena, sa dosta dodatne opreme. Bio je popust i na cenu i na opremu. Tokom zime sam prebacio većinu stvari sa starog motora. Za sada – sve top. I dalje, međutim, jurim drugi daljinski za Honda alarm, čekam aplikaciju za navigaciju i treba da naručim Veridian elektronski tempomat. Motor me je stvarno oduševio: znatno bolje kočenje bolja zaštita od vetra odličan TFT ekran mnogo lepši prednji kraj izuzetno gladak menjač OEM dodatna oprema je generalno vrhunskog kvaliteta. Možda su grejači ručica malo slabija tačka, ali: nosač top-case-a podesivi vizir komfor sedište — sve to realno vredi svake pare. Jedina zamerka je što se sa Hondom i dalje cimam oko daljinca i aplikacije za navigaciju – to baš kvari utisak. I da – Trailmax gume su veliko razočaranje. Nisam očekivao da će Japanci tu toliko štedeti, praktično odmah sam morao da razmišljam o zameni. Ali dobro…

HITNA SITUACIJA! Imamo uplaćen avans od 292 €, 20 posto od pune karte, za dve trajekt karte iz Đenove za Maroko za 1. maj. Do narednog utorka potrebno je doplatiti 1170 jura do pune cene, koja iznosi 731 jura po osobi sa motorom. Situacija sa ratom i gorivom se dodatno komplikuje, odnosno postoji realna bojazan da do 1. maja cena goriva ode i do 4 € po litru ili da ga bude teško naći. Pitanje je šta uraditi: da li sada doplatiti do punog iznosa ili odustati i izgubiti avans od 292 jura, 146 svaki? Zanimaju me vaša razmišljanja , šta biste vi uradili na našem mestu?