Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

[yogibear 15477 Napisano Decembar 20, 2020]

@Satelis - evo, kad god ugrabim vremena piskaram i postavljam fotografije. Tek sada vidim koliko se toga nakupilo... ali, obećao sam. 

 

Takođe me čeka i putopis sa dvonedeljnih septembarskih putešestvija po Bugarskoj... koga sam takođe obećao. Kako stvari stoje, možda i početak slededeće sezone dočekam kuckajući.   

 

---------------------------------

 

Zvona male, skromne, rustične Karađorđeve crkve sa jednim od najlepših duboreznih ikonostasa, prva su koja su oglasila oslobođenje Srbije od viševekovnog turskog ropstva. Uz crkvu, Karađorđe je u podnožju Oplenca podigao čitav utvrđeni grad od koga su danas kao nemi svedoci postojanja ovog grada ostali kula sa konakom i crkveni zvonik.

 

Nekada utvrđeni grad opasan velikim pravougaonim kamenim zidinama i kulama, danas izgleda više kao jedno prostrano dvorište sa konakom i crkvom. Duh borbe, zamisao i želja naroda i njegovog vođe je ono što i danas čini ovaj grad jakim i moćnim. Stari beli kamen od koga je zidan, kao i trem oivčen lukovima daju posebnu čar i toplinu ovoj staroj građevini.

 

Sačuvani deo konaka danas pruža jedinstvenu mogućnost posetiocima da razgledaju predmete, dokumente, relikvije i slike iz života Karađorđa, u ambijentu u kome je Vožd živeo i radio. Posebnu dragocenost ovog prostora čini i čuveni Karađorđev top, koji je dobio ime po turskoj reči aberdar, što znači glasnik. Karađorđe ga je koristio kako bi obaveštavao narod o važnim događajima, a zanimjivost je da danas na topu nedostaje desna ručka, koja je odlomljena kako bi se od nje načinila kruna kojom je 1905.godine krunisan kralj Petar I u Sabornoj crkvi u Beogradu. 

 

Uz konak posebno mesto u Karađorđevom gradu, zauzima i crkva Presvete Bogorodice ili Karađorđeva crkva. Ova jednobrodna građevina, podignuta 1811. godine oličenje je umetnosti, duhovnosti i tradicionalnosti. Nakon što je ubijen, Karađorđe je krišom, na brzinu sahranjen u Radovanjskom Lugu kako Turci ne bi našli njegove posmrtne ostatke i iživljavali se nad njima. Nešto kasnije, prenet je u Bogorodičinu crkvu u Karađorđevom gradu u Topoli koju je sam podigao, da bi početkom 20. veka bio po treći put sahranjen u Crkvi Svetog Đorđa Pobedonosca na Oplenačkom bregu u Topoli koju je podigao njegov unuk kralj Petar Prvi.

 

Karađorđev konak i crkva jesu svojevrstan istorijski spomenik i dokaz burnih događaja u Topolskom kraju, ali i kulturna i društvena znamenitost koja svojom lepotom i skromnošću, kao kontrast veličanstvenoj Crkvi Sv. Đorđa,  zadivljuje i pleni posetioce Oplenca.

 

Dodao bih na kraju da je cena ulaznice za obilazak zadužbinskog kompleksa 500din. Sa njom je moguće ući u Crkvu Sv.Đorđa (mauzolej), u kuću kralja Petra, Karađorđev konak, Vinogradarevu kuću i Kraljevsku vinariju. Dakle, ne prodaju se posebno ulaznice za svaki objekat ponaosob već jedna karta pokriva sve. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 20, 2020]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 20, 2020]

Dok smo još u okolini Topole, da ne zaboravim...

 

Zadužbina despota Stefana Lazarevića, drevni hram posvećen Preobraženju Hristovom, u kome se krstio, venčao i pred Prvi srpski ustanak sa ustanicima pričestio vožd Karađorđe Petrović, i dalje izgleda veličanstveno iako napušten i oronuo propada usred šume. 

 

Crkva u Goroviču, zadužbina despota Stefana, jedna je od najstarijih u Šumadiji i jedna od najvećih iz tog doba. Predanje kaže da je despot 1396. godine pred Nikopoljsku bitku tu zanoćio sa vojskom. Usnio je, bar tako kaže predanje, san u kojem je bacio koplje preko glave. Obećao je da će, ako preživi, na mestu gde se koplje zabolo da podigne crkvu pokajnicu, u znak zahvalnosti i kajanja. Tako je i bilo. Crkva kroz istoriju nije rušena, pa su graditeljski radovi originalni. Na jednom mestu sam primetio jedino preostalo oslikano i izbledelo parče zida, koje sam i uslikao. To bi mogao biti dokaz da je hram verovatno bio živopisan. 

 

Na dovratnicima, u kamenu, uklesani su, davno, neopisivi prizori ratnika u borbi. Simboli i pečati države Nemanjića. Razni zapisi... Sve je to povezano polukružnim svodom u koji je uklesana vinova loza. Loza trajanja.

 

U 18. veku nekoliko puta je obnavljana, a konačno je napuštena 1860. godine. Priča se da je SPC digla ruke od ovog hrama jer se na njemu i dalje može videti mnoštvo paganskih simbola... 

 

Potpuna obnova i rekonstrukcija, koštala bi, kako procenjuju stručnjaci, više od milion evra. Ali novcem se nikako ne može platiti ono što gubi istorija. I ne samo istorija, već i ovovremene, i buduće generacije.

 

Mesto je zaista vredno posete a o njemu se malo zna. Za one koji budu zainteresovani, postavio sam mapu sa putanjom kroz Gorovič. Malo je zaguljeno naći jer Gugl ne može da vas dovede do same crkve, jer jednostavno nema unesene nikakve puteve i ulice kroz selo. Koordinate koje su na mapi sam uzeo ispred crkve gde sam i parkirao motor. Poslednjih nekoliko stotina metara do same crkve vodi makadamski put, pa oni koji su voljni da obiđu a ne žele da se bahću sa makadamom, mogu da ostave motor na završetku asfaltnog puta, nije daleko.  

 

 

 

Na ovom mestu se završava asfaltni put i uzbrdo kreće makadam.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 20, 2020]

I, još malo fotografija vezanih za prethodni post.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I jedan video napravljen na brzinu

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 20, 2020]

Beograd je u vreme vladavine sina kneza Lazara, viteza, putnika, ratnika i pesnika bio centar trgovine, diplomatije, zanatstva i umetnosti. Opčinjen Beogradom, „Najkrasnijim mestom od davnine“  obnovio je razrušeni grad posvetivši ga Bogorodici.

 

Kao i mnogi vladari i plemići tog doba, despot Stefan Lazarević je voleo da odlazi u lov u okolna sela. Okolina Kosmaja bila mu je jedna od omiljenih lokacija. Prilikom jednog takvog lova, 19. Jula 1427. godine despot Stefan je umro od posledica moždanog udara.

 

Smrt ovog strogog, ozbiljnog i prosvećenog vladara na neki način je u narodu predstavljena kao propast, kao Strašni sud, naročito posle  propasti despotovine i pada pod tursku upravu sa kojom se gubi i državni identitet srpske srednjovekovne države.

 

Na mestu upokojenja (smrti) omiljenog vladara, a u neposrednoj blizini crkve čiji je ktitor sam bio, postavljen je kameni beleg. Najbliži saradnici koji su u trenutku nesreće činili despotovu svitu, podigli su obelisk od venčačkog kamena, ispisujući poruke odanosti i poštovanja. U tim zapisima se kaže da je spomenik podigao vlastelin Đurađ Zubrović. Na čeonoj strani spomenika uklesan je epitaf uz koji je urezana i predstava Hristovog krsta na Golgoti, simbol stradalništva i mučeništva, kao i slabo vidljiva predstava jelena koja aludira na događaj u lovu. Natpisi na svim stranama spomenika svedoče o zahvalnosti, ljubavi i bolu zbog gubitka vladara: „Blagočastivi Gospodin Stefan, dobri gospodin...„ i „Predobri i mili i slatki gospodin despot, o gore tomu ko ga vide na ovom mestu mrtva“.

 

Epitaf na čeonoj strani jedan je od najlepših zapisa ove vrste:

 

„Car slave Isus Hristos NI KA. Ja Despot Stefan, sin svetoga kralja Lazara, i po njegovom predstavljeniju milošću Božijom bih gospodin svim Srbima, Podunavlju i Posavlju i česti Ugarske zemlje i bosanske još i Primoriju Zetskom. I u bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko se blagom Bogu svide godine 38. I tako dođe mi zapovest opšta od svih cara i Boga. Govoreći poslanik meni i anđeo „idi“. I tako duša moja od uboga razluči se tada na mestu zvanom Glavagodine 6935 indiktona 5, sunčanog kruga 19 i mesečeva 19. meseca julija, 19, dana“.

 

Spomenik despotu Stefanu se nalazi u Crkvinama, zaseoku sela Markovac nedaleko od Mladenovca, u porti crkve Svetog proroka Ilije. Spomenik od belog kamena je inače i najstariji javni spomenik na teritoriji Beograda.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[aca-pn 6324 Napisano Decembar 20, 2020]

Kako li sam samo propustio ovu temu ranije, fenomenalna je, samo tako nastavi. 

Ova tema je blago foruma i treba da stoji zakacena.

[el classico 6022 Napisano Decembar 20, 2020]

Želim se navezati na post br. 103

 

Ne mogu razumiti da nije pripoznata vrijednost ovog izuzetnog svijedoka nacionalne povijesti.

Neobjašnjivo.

 

 

Još se dobro drži, tribalo bi pod hitno zaštit ga od daljnjeg propadanja.

 

A i oni bilmez što je na desnom vratnom kamenu crnom bojom iscrtava ornament nije svijestan po čemu je mrčio....

 

 

 

 

Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

7 hours ago, aca-pn said:

Kako li sam samo propustio ovu temu ranije, fenomenalna je, samo tako nastavi. 

Ova tema je blago foruma i treba da stoji zakacena.

Drago mi se da ti se sviđa, ima toga još... Kada god budem mogao nastavljam sa pisanjem dok ne ispucam sva zanimljiva mesta na kojima sam bio, a koja mogu svojim fotografijama da dokumentujem.

 

@el classico - Nažalost, kao i za mnoge druge istorijke bisere koji propadaju, uvek se nailazi na isti odgovor: nema novca za obnovu. A što se pomenutih bilmeza tiče potpuno si u pravu. Deo istorije stoji i opstao je 600 godina, preživeo turke i svakojake druge osvajače... Dok sam obilazio hram i okolinu, gledao sam bukvalno gde gazim i stajem, da ne bih stao na neku nadgrobnu ploču, deo spomenika, na bilo šta iz tog vremena. Sve vreme me je pratio neki osećaj strahopoštovanja... i onda vidiš da je tu takođe bio i neki mamlaz, koji je pomislio da je sjajna ideja nekom bojom farbati ornamente!?  

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Iako smo u okolini Arandjelovca, Topole... napraviću mali "skok" i otići na severozapad Srbije da bih u nekoliko sledećih postova hronološki povezao neke događaje.

 

--------------

 

U Sarajevu je 28. juna 1914. godine izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Atentator je bio srpski student Gavrilo Princip. Atentat je doveo do Julske krize, u toku koje je Austrougarska izdala ultimatum Srbiji 23. jula, pod optužbom da je atentat organizovan u Beogradu. Austrougarska vlada je sastavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji, tako da je on na kraju odbačen. Rat Srbiji je objavljen 28. jula, a Beograd je bombardovan sledećeg dana. Ovim događajima je započeo Prvi svetski rat.

 

Malena i, u odnosu na svog protivnika, siromašna Srbija iznenadila je svet. Ostala je neporažena i nepokorena. Odbila je prvu austrougarsku ofanzivu. Pokazala je svom neprijatelju da neće biti lak plen. Mimo svih očekivanja Austrougara, na samom početku sukoba, očitala im je vojničku lekciju i dala im do znanja da njihova vojna kampanja neće biti obična kaznena šetnja kroz Srbiju. Herojskim podvigom u Cerskoj bici srpska vojska je izvojevala prvu savezničku pobedu u Velikom ratu.

 

Habzburška monarhija je doživela težak vojnički, moralni i politički poraz. On je dobrim delom uzrokovan podcenjivačkim odnosom prema srpskoj vojsci i srpskoj državi. Pripremajući se za ratni pohod austrougarska komanda je uzimala u obzir samo vojne i ekonomske parametre, koji su nesumljivo pokazivali koja je strana nadmoćna. U to vreme, po ekonomskoj snazi i tehničko-tehnološkom razvoju, Austrougarska monarhija spada u red vodećih zemalja u svetu. Ona broji preko 55 miliona stanovnika, s kapacitetom za mobilizaciju vojske od 5 miliona vojnika.

 

Nasuprot nje stoji nejaka Srbija, kojoj nije pružena šansa da se oporavi od Balkanskih ratova u kojima je izgubila 36.000 vojnika i imala oko 55.000 ranjenih, Srbija koja od približno 4,5 miliona stanovnika uspeva da na početku ratnih dešavanja u 1914-toj mobiliše 420.000 vojnika. Prevaga u oružanoj moći, naročito na strani artiljerije, još je izraženije na strani Austrougarske.

 

Međutim, srpski vojnici, prekaljeni borci, pobednici iz minulih ratova, naročito pripadnici 2. armije, predvođeni njenim komandantom, generalom Stepom Stepanovićem, velikim samopožrtvovanjem pobedonosno su završili veliku bitku na Ceru. Okončanjem Cerske bitke svi austrougarski vojnici su bili proterani sa teritorije Srbije. Cerska bitka se u istoriografiji pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

 

Bitka je bila deo prve austrougarske ofanzive na Srbiju i izbila je u noći 15. avgusta kada su delovi srpske Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarske izvidnice ulogorene na padinama Cerske planine. Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca.

 

Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Bežeći, potučena neprijateljska vojska iskalila je svoj bes nad nedužnim stanovništvom Mačve i Podrinja.

 

Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila. Bitka je bila bitka u susretu, manevarskog tipa, što znači da u toku bitke nisu korišćeni rovovi.

 

Zbog velikih zasluga u pobedi nad brojno nadmoćnijim neprijateljem general Stepa Stepanović je dobio čin vojvode.

 

U bici na Ceru srpska vojska je iz stroja izbacila preko 30.000 pripadnika austorougarske vojske, zarobila oko 5.000 neprijateljskih vojnika, zaplenila velike količine ratnog materijala, ali i sama podnela velike žrtve. Iz njenog stroja je izbačeno 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika.

 

5 zanimljivosti koje možda niste znali a vezane su za ovaj legendarni okršaj:

 

1. MARŠ NA DINU

 

Marš na Drinu, koračnica koju je u Valjevu napisao Stanislav Binički, a koja je posvećena pobedi srpske vojske nad austro-ugarskim trupama na Ceru, vojna je koračnica sa najvećim brojem verzija u rok muzici! Ova legendarna melodija, koje postala simbol hrabrosti Srba tokom Prvog svetskog rata, doživela je 17 rok verzija, od kojih je najpoznatija verzija grupe The Shadows, potom grupe Smak, Laibach...

 

 

Marš na Drinu svirali su svi, na svim meridijanima. Ova vojna koračnica je izvođena i u Ujedinjenim nacijama, a gotovo da je zaboravljen podatak da je na referendumu početkom devedesetih godina izabrana za himnu, ali to nikad nije postala.

 

U boj krenite junaci svi,
Kren'te i ne žal'te život svoj,
Cer nek vidi stroj, Cer nek čuje boj
A reka Drina,
Slavu, hrabrost, i junačku ruku oca, sina.

 

Poj, poj, Drino vodo hladna ti,
Pričaj, pamti kad su padali,
Pamti hrabri stroj,
koji je pun ognja silne snage,
proterao tuđina sa reke naše drage.

 

Poj, poj , Drino pričaj rodu mi,
Kako smo se hrabro borili,
Pevao je stroj, vojevo se boj kraj hladne vode,
Krv je tekla, krv je lila Drinom zbog slobode.

 

2. JEDINA BITKA KRALJEVINE NA FILMU  

 

Cerska bitka je jedina vojna operacija iz Prvog svetskog rata o kojoj je za vreme SFRJ napravljen igrani film, za razliku od partizanskih filmova u kojima je opisana svaka bitka, često nerealno. Istina, iako se rukovodi istoriografijom, Marš na Drinu nije toliko film o celom toku bitke, koliko o jednom delu prve Kombinovane divizije. 

 

U ovom filmu Živorada Žike Mitrovića koji je snimljen 1964, igrao je sam vrh jugoslovenskog glumišta, a film je teškom mukom prošao cenzorske makaze.

 

3. SUKOB ISTORIČARA OKO DATUMA POČETKA CERSKE BITKE

 

 Istoričari se i danas prepiru oko toga kada je zapravo počela Cerska bitka: 12. avgusta probojem austro-ugarskih trupa preko Drine i Save i osvajanjem Loznice i Šapca ili 15. avgusta - kada su srpske trupe nakon 20 sati usiljenog marša izvršile kontranapad, koji je pet dana kasnije završen totalnim rasulom u redovima Poćorekove vojske.

 

4. PREKRŠEN LANAC KOMANDE 

 

Ova bitka prva je u srpskoj istoriji u kojoj je prekršen lanac komandovanja: Vojvoda Radomir Putnik je čekao ishod austro-ugarskih operacija, a general Stepa Stepanović je shvatio važnost planine Cer i obrazovao Cersku udarnu grupu s kojom je samoinicijativno zauzeo kote Trojan i Kosanin grad. Zbog vojnih uspeha u Cerskoj bici, Stepa je kasnije unapređen u Vojvodu.

 

5. PRVI PORAZ VELIKE SILE OD MALE ZEMLJE

 

Vladavinu cara Franje Jozefa su do Cerske bitke pobeđivale samo Velike sile: Francuska i Pruska. Nakon pobede naših trupa, počele su da pristižu donacije za opremanje vojske, a pojedine italijanske partije su tražile od zvaničnog Rima da se uđe u rat, baš pozivajući se na uspehe Srba na Ceru.

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

Vozeći se okolinom Tekeriša, nailazim na malu crkvicu podignutu 1839. godine i posvećenu Svetom proroku Iliji. Crkva je podignuta kao crkva brvnara i kao takva je postojala do 1900. godine. Tada su uklonjene daske i na istoj drvenoj konstrukciji u tehnici šeper je obzidana ciglom. Današnji izgled sa fasadom od tesanog kamena je dobila 1989. godine. 

 

 

 

 

 

Spomen kosturnica na Ceru, visoka je 10 metara i u njenim temeljima se nalaze posmrtni ostaci palih ratnika. U sastav memorijalnog kompleksa Tekeriš spadaju još i spomen česma i muzejska postavka Cerske bitke. Ceo kompleks je zaštićen kao spomenik kulture od posebnog značaja za Srbiju.

 

VEČNA IM SLAVA I HVALA!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Nakon ostvarenja prve savezničke pobede u Velikom ratu, ugled srpske vojske je porastao. Uporedo sa rastom naklonosti i simpatija saveznika i neutralnih zemalja rastu i očekivanja od Srbije. Za prekopotrebni odmor i oporavak srpska vojska nije dobila priliku. Pred nju je postavljen novi izazov. Saveznici, među kojima prednjači Rusija, zahtevaju od srpske Vrhovne komande da odmah preduzme kontraofanzivu protiv Austrougara i nastavi gonjenje neprijatelja.

 

Ovaj zahtev je u potpunosti u skladu sa interesima saveznika. Zadatak srpske vojske je da preduzetom kontraofanzivom za sebe „veže“ deo austrougarskih vojnih snaga i samim tim onemogući njihovo prebacivanje sa Balkana u Galiciju. Mada je bila svesna da se od nje traži ispunjenje zadatka, za koji u tom trenutku ne raspolaže dovoljnom snagom i kapacitetom i koji je suprotan njenim interesima, srpska Vrhovna komanda je morala da udovolji zahtevima saveznika. Nevoljno, Generalštab pod komandom vojvode Radomira Putnika donosi odluku da početkom septembra preduzme ofanzivu: 1. armija, kojom komanduje vojvoda Petar Bojović, je dobila naredbu da preko reke Save krene u pravcu Srema.

 

Iako nadahnuta velikom pobedom na Ceru, podignutog borbenog morala, ofanziva srpske vojske nije dala željene rezultate. Uprkos velikim žrtvama, ostvarene su manje pobede koje nisu imale velikog strategijskog značaja. Ovaj put ispravno procenivši situaciju na terenu, zapovednik austrougarske Balkanske armije, Oskar Poćorek, kreće u kontraofanzivu. Naređuje svojoj 6. armiji da nastupa preko Bosne i Hercegovine, preko reke Drine, sa zadatkom da odseče, opkoli i uništi 1. srpsku armiju. Šesta austrougarska armija ostvaruje značajne uspehe. Treća srpska armija kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm biva potisnuta, što primorava srpsku Vrhovnu komandu da prekine svaku ofanzivu u Sremu. 1. srpska armija dobija naređenje da se hitno prebaci u Srbiju kako bi udarila u bok 6. austrougarskoj armiji i zaustavila njeno dalje napredovanje.

 

Austrougarska kontraofanziva je zaustavljena. 1. srpska armija uspeva da u svom kontraudaru potisne 6. austrougarsku armiju koja odlučuje da zauzme izuzetno važnu stratešku poziciju – pošumnjeni vis na planini Jagodnji. Usledila je najogorčenija bitka Prvog svetskog rata.

 

Bitka na Mačkovom kamenu se pamti kao najkrvavija i najdinamičnija bitka koju je srpska vojska vodila u svojoj istoriji. Na izuzetno nezgodnom i teško prohodnom terenu obe strane su pokazele veliku hrabrost i nepokolebljivost. Žestoke borbe sa naizmeničnim uzastopnim jurišima i borbama prsa u prsa trajale su danima, bez predaha. Ovo malo uzvišenje, svojevrsni plato smrti, u samo jednom danu je nekoliko puta prelazilo „iz ruke u ruku“ zaraćenih strana. Neobazirujući se na brojčanu nadmoć i drastičnu razliku u vatrenoj moći, srpski vojnici su s bajonetima i ručnim bombama jurišali, predvođeni svojim komandantima, na rovove i mitraljeska gnezda, osvajali ih i zatim žilavo branili. Nije bilo taktiziranja ni manevrisanja na zaravni od nekoliko stotina kvadratnih metara spržene i preorane artiljerijskom vatrom. Samo juriš za jurišem, čas srpski, čas austrougarski. Vojnici su mileli svako uz svoju stranu brda i sudarali se u gustoj magli doslovno gazeći po mrtvima. U tim ogorčenim borbama, ne komandujući "Napred!" već „Za mnom!“ poginulo je 115, a ranjeno 136 oficira srpske vojske. Upravo zbog velikog broja komandnog kadra kojeg je iz stroja izbacila bitka na Mačkovom kamenu ona se još naziva i Oficirska bitka.

 

Ovo krvavo finale bitke na Drini desetkovalo je obe zaraćene strane. Za odbranu otadžbine samo u ovoj borbi život je dalo 11.490 srpskih vojnika. U trenucima najogorčenijih borbi dnevno ih je ginulo čak 1.150. Neprijateljska strana je podnela još veće gubitke u ljudstvu. Iz stroja je izbačeno preko 18.000 vojnika austrougarske armije. Pošto se procenjuje da je broj vojnika pre bitke ukupno iznosio oko 60.000 može se zaključiti da je kraj bitke na Mačkovom kamenu dočekao tek svaki drugi njen učesnik, te se ona spravom smatra najkrvavijom bitkom Velikog rata.

 

Bitka na Mačkovom kamenu se zvanično završila pobedom Austrougra. Bila je to pirova pobeda. Srpska vojska nije dozvolila neprijatelju da za samo dva – tri dana ovlada Jagodnjom i Sokolskim planinama, već je 13 dana pružala herojski i nadljudski otpor. Totalno izmorena i desetkovana austrougarska vojska nije mogla da nastavi ofanzivu. Na srpsko – austrougarskom frontu nastalo je zatišje.

 

Spomen-kosturnica na Mačkovom kamenu je memorijalni spomenik kulture od izuzetnog značaja, koji se nalazi na koti 924 (Mačkov kamen), na planini Jagodnja, u kome su pohranjeni posmrtni ostaci poginulih ratnika iz Prvog svetskog rata. Sagrađena je 1929.  a u avgustu 1931. prenesene su kosti palih ratnika.

 

VEČNA IM SLAVA I HVALA!

 

Nastaviće se...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Ko se bude odlučio da poseti planinu Jagodnju i spomen-kosturnicu Mačkov kamen, o kojoj sam pisao u prethodnom postu, prava bi šteta bila da ne ode do vidikovca "Perunika" koji je udaljen nekih 950m. 

 

Vidikovac Perunika se nalazi na 917 m.n.v. i sa njega se pruža prelep pogled na reku Drinu i Bosnu. Od Mačkovog kamena do vidikovca vodi makadamski put na čijem je početku postavljen jasno vidljiv putokaz.

 

Nastaviće se... 

 

 

Kada se dođe do račvanja, treba ići desno.

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Nakon Mačkovog kamena i vidikovca Perunika, oni kojima makadam ne predstavlja problem, mogu da se provozaju do najvišeg vrha planine Jagodnje. 

 

"Košutnja stopa" se nalazi na 939 m.n.v. i na njenom samom vrhu je postavljen objekat nalik na omanji toranj koji ima ulogu repetitora. Nakon što je teško otećen za vreme NATO agresije 1999, repetitor je ponovo obnovljen. Oko objekta se nalazi ograda čija je kapija obično zaključana. Ukoliko je kapija i otključana, sa samog vrha se nažalost ne pruža spektakularan pogled jer je okružen šumom.

 

Ako se ipak nađete kraj repetitora, osim jedne lepe vožnje kroz šumu, moći ćete da na svoju listu posećenih mesta dodate i još jedan "osvojeni" planinski vrh. 

 

Nastaviće se...

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Nastavak prethodnih postova...

 

Zatišje je potrajalo više od mesec dana. Za to vreme austrougarske snage se popunjavaju ljudstvom i materijalom do pune ratne formacije. Na front dopremaju artiljeriju teškog kalibra. S druge strane, srpska vojska oskudeva u svemu.

 

Popuna u ljudsvtu je neznatna, jer rezerve prosto nema. Sve što može da nosi pušku već je u ratu. Vojska oskudeva u odeći, opremi i municiji. U rovovima vojnici stoje polugoli i bosi, neretko i gladni. Strogo se vodi računa o utrošku svakog artiljerijskog metka. Veliki napori srpske vlade i političara da se vojsci pribavi odeća, obuća, druga neophodna oprema i naročito artiljerijska municija ostaju bez rezultata. Saveznici dugo vagaju, ali molbe srpske vlada bivaju odbijene. Potpuno nespremna za pružanje ozbiljnijeg otpora na duži rok, srpska vojska će dočekati novembarsku austrougarsku ofanzivu.

 

Ponižen i osramoćen porazom koji je njegova vojska doživela na Ceru, Oskar Poćorek koristi priliku i apsolutnu nadmoć u ljudstvu i artiljerijskoj moći svojih jedinica i za samo desetak dana novembarske ofanzive uspeva da odbaci srpske snage na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Srbija je pred konačnim porazom, a austrougarske snage napreduju prema Valjevu.

 

Primoran na konstantno povlačenje uz borbu, pod snažnom artiljerijskom vatrom na koju sa srpske strane nije bilo odgovora, jer je nestalo municije, srpski vojnik je malaksao, fizički i moralno. Promrzli, bez municije, gladani i iscrpljeni, srpski vojnici su se povlačili po jedva prohodnim, raskaljenim putevima. Zajedno sa vojskom, često pomešani u istoj koloni sa vojnicima i zapregama sa brojnim ranjenicima, povlači se i civilno stanovništvo: žene, deca stari i iznemogli…

 

Ne želeći da doživi jezivu sudbinu svojih sunarodnika iz Šabca, Loznice, Osečine, Krupnja, srpska nejač beži pred razularenim vojnicima habzburške monarhije. U zbeg srpske izbeglice su povele i svoju stoku, jer neprijateljske jedinice iza sebe ostavljaju samo smrt i pustoš. Zločini koje su počinili austrougarski vojnici na okupiranoj teritoriji Srbije zgrozili su sav civilizovani svet. Ti monstruozni zločini nad civilima nisu bili izolovani i pojedinačni akti. Anton Holcer u svojoj knjizi „Dželatov smešak, nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914-1918“ navodi: „Nasilje nije bilo samo dozvoljeno ili odobreno. Naređeno je sa najvišeg mesta, iz vrhovne vojne komande u Beču. Kažnjavanje počinilaca izričito je zabranjeno“!

 

Kako u svojim „Ratnim dopisima iz Srbije 1914-1918“ svedoči Arčibald Rajs, Austrougarska je protiv male Srbije vodila istrebljivački rat. Narod je svoju sudbinu u potpunosti vezao za sudbinu svoje vojske. A srpska vojska je pred slomom. Njeni vojnici su očajni. Bez osnovnih sredstava za borbu, promrzli i gladni, suočeni sa sve izvesnijim porazom oni počinju da sumnjaju u sebe i u valjanost odluka koje donosi Vrhovna komanda i Vlada.

 

Prelomni trenutak bitke koja će uslediti bilo je postavljenje generala Živojina Mišića za komadanta 1. armije umesto bolesnog i ranjenog vojvode Petra Bojovića.

 

General Mišić je na čelo 1. armije, najzamorenije i najviše istrošene srpske armije, postavljen u kritičnom momentu, 14. novembra. Njegov zadatak je bio da uvede red i zaustavi dalje osipanje srpske vojske. Vrhovna komanda je smatrala da je on jedini koji to može da učini. Budući da je rodom bio iz ovih krajeva odlično je poznavao teren. Važnije od toga, poznavao je svog vojnika. Znao je kako srpski mentalitet funkcioniše i kakve sve poduhvate srpski vojnik može da izvede. Znao je da njegovi vojnici još nisu poraženi. Pokazalo se da će vera koju je general Mišić i dalje imao u svoju vojsku odlučujuće doprineti krajnjem ishodu bitke. Kolubarska bitka je počela 16. novembra 1914.

 

Zauzimanjem odbrambenih položaja na obalama nabujalih reka Kolubare i Ljiga srpska Vrhovna komanda je želela da iskoristi prirodne prepreke, zaustavi dalje prodiranje neprijatelja, odmori i popuni svoje jedinice, snabde ih hranom i municijom i zatim u povoljnom trenutku krene u kontraofanzivu. Međutim, komadant austrougarske Balkanske vojske, Oskar Poćorek, naredio je svojoj 5. i 6. armiji da produže napad radi zauzimanja visova na desnoj obali Kolubare. 

 

Uvođenje dodatnih austrougarskih snaga drastično pogoršava situaciju u kojoj se nalazi 1. srpska armija. Njene tri divizije sada napada šest austrougarskih divizija. Ispravno zaključujući da bi nastavak povlačenja sa položaja na položaj pod stalnom borbom bila fatalna greška, jer vojnici zbog konstantnog prelazka iz odstupnog marša u odbranu ne bi dobili priliku da se odmore i oporave, general Živojin Mišić 26. novembra samoinicijativno donosi odluku o dodatnom povlačenju i skraćivanju fronta.

 

Tek pošto je izdao naređenje svojim komandantima, general Mišić telefonira Vrhovnoj komandi i obaveštava je o svojoj odluci. Telefonski razgovor između Vrhovne komande i generala Mišića bio je dug, težak i mučan. Povlačenje 1. armije čak pred Gornji Milanovac, iako bi doprinelo neophodnom skraćenju fronta, poremetilo bi operacijski front ostalih armija i povrh toga učinilo odbranu Beograda nemogućom. Srpska prestonica bi morala biti napuštena, što bi po mišljenju Vrhovne komande veoma negativno utacilo na već poljuljano samopouzdanje srpske vojske i ugled same zemlje. General Mišić je ostao pri svojoj odluci po cenu da bude smenjen, i vojvoda Putnik odobrava dodatno povlačenje 1. armije.

 

Srpska vojska nove položaje zauzima 29. i 30. novembra. Samo dva dana bez direktnih okršaja sa neprijateljem bila su dovoljna da se raspoloženje među srpskim vojnicima vidno popravi. Samopouzdanje se vraća, a moral raste. Poseta i obilazak prvih borbenih redova kralja Petra dodatno je okrepila i osnažila duh srpskih vojnika.

 

Stižu i dugoočekivane vesti. Napori srpske Vlade da se vojsci pribavi artiljerijska municija na kraju daju rezultate. Francuska je konačno pristala da Srbiji proda 20.000 granata za topove Šnajder – Krezo  kalibra 75mm. Tu municiju, od svojih rezervi, Srbiji isporučuje Grčka, kojoj će Francuska ovu količinu kasnije nadoknaditi. Međutim, prispela municija je namenjena drugom tipu Šnajderovog topa. Čaure granata duže su za 2,5 mm, pa je svaka granata morala da bude rastavljena, čaura na strugu skraćena na odgovarajuću meru, ponovo sklopljena, pa tek onda poslata na front. Bez ogromnog požrtvovanja i danonoćnog rada svih u srpskoj železnici i Vojno - tehničkom zavodu u Kragujevcu ova složena operacija ne bi bila uspešno izvedena. Na front, pored municije, 1. srpskoj armiji stiže i neočekivano pojačanje.

 

Znajući da su prethodne bitke desetkovale komandni kadar, Vrhovna komanda donosi izuzetno rizičnu odluku – na front, kao pojačanje 1. armiji šalje nedoškolovane oficire, „skopsku đačku četu“, 1.300 kaplara.

 

Nakon samo dva meseca obuke u vojnoj školi u Skoplju, s činovima dodeljenim pre vremena, Srbija u odsudnu borbu šalje svoju celokupnu intelektualnu omladinu. Đaci i studenti, sa domaćih i evropskih prestižnih škola i fakulteta, koji su se odazvali otadžbini i koji su po ubrzanom postupku bili podučavani ratnim veštinama i komandovanju manjim jedinicama, nisu sebe smatrali žrtvama. Svesno su zauzeli svoje mesto na braniku otadžbine. Njihova pojava u prvim borbenim redovima dodatno je podigla moral srpskoj vojsci. U rovovima, rame uz rame, prekaljeni ratnici i ponos i budućnost naroda, spremno su čekali naredbu da napadnu neprijatelja.

 

S druge strane, u neprijateljskoj pozadini raspoloženje i moral slabe. Neočekivano dug i žilav otpor srpske vojske proredio je njihove redove. U njihovim jedinicama je takođe primetan nedostatak oficirskog kadra. Loša infrastruktura onemogućuje redovno snabdevanje, a vremenske prilike karakteristične za poznu jesen samo pogoršavaju situaciju. Gladna i umorna vojska dodatno se iscrpljuje zahtevnim manevrima prebacivanja trupa na beogradski pravac koji je, nakon zauzimanja srpske prestonice, naredio Oskar Poćorek.

 

Dok su se srpske snage pripremale za kontranapad, austrougarska komanda je slavila osvajanje srpske prestonice i za 2. decembar pripremala svečanu paradu povodom ulaska u Beograd. Evropske telegrafske agencije već su imale pripremljene vesti o konačnom slomu srpske vojske. U Beču i Budimpešti se organizuju turistički obilasci zauzetog Beograda. Mrski neprijatlj je na kolenima, a njegova vojska je potpuno uništena.

 

Trećeg decembra, tačno u 3 časa ujutro, počela je snažna artiljerijska priprema srpske vojske, a u 7 časova i velika ofanziva 1. armije. Austrougari su potpuno iznenađeni napadom srpskih snaga. Naviknuti da neprijatelj štedi municiju, dodatno ih je prenerazila silina kojom je po njima „tukla“ srpska artiljerija. Ostvarivši veliko strategijsko iznenađenje, srpska Vrhovna komanda je stekla preimućstvo od presudnog značaja za konačan ishod Kolubarske bitke. Istog dana u 10 časova vojvoda Stepa Stepanović daje naređenje 2. armiji da krene u napad, a u 13 časova isto naređenje 3. armiji izdaje general Pavle Jurišić Šturm.

 

Siloviti pešadijski juriš koji je izvela 1. armija je u potpunosti razbio austrougarsku odbranu. Neprijatelj je slomnjen i nateran na povlačenje. 1. armija nastavlja sa napredovanjem. Neprijatelj se povlači u haosu i ostavlja veliku količinu ratnog materijala. Nastavivši gonjenje neprijatelja u pravcu Mionice, 1. armija unosi pravu paniku u redove i 15. austrougarskog korpusa i primorava ga na bekstvo sa fronta.

 

Velike pobede 1. armije se prenose i na ostale srpske armije. Postepeno napreduju i 2. i 3. armija. Srpske snage osvajaju Maljen. Posle teških borbi i uz velike gubitke zauzimaju Kosmaj. 8. decembra oslobađaju Valjevo. Napredovanje 1. armije je nezaustavljivo i primorava neprijatelja na neuredno povlačenje prema Šapcu, Loznici i Peckoj.

 

Austrougarska 6. armija je potučena, a ono što je od nje preostalo prebacuje se u Srem. Prizori izgladnelih i iscrpljenih vojnika koji lutaju bez cilja, ostavljenih teških ranjenika, napuštene kolone topova zaglibljenih u blatu, prevrnutih kola, pobijenih konja, odbačenih pušaka i razbacane municije najbolje svedoče o težini poraza koji su pretrpele neprijateljske snage. Do 12. decembra u Zapadnoj Srbiji više nema austrougarskih vojnika.

 

Verujući da još ima mogućnosti za preokret, Poćorek naređuje preostalim jedinicama 5. armije da kod Ralje brane prilaz Beogradu. Očekujući takav potez neprijatelja, vojvoda Putnik težište napada srpskih snaga upravo usmerava ka Beogradu, nedozvoljavajući Austrougarima da se konsoliduju i organizuju odbranu. 

 

Neprijateljske snage se nalaze u kritičnoj situaciji. Uvidevši da je dalja odbrana Beograda isključena, Oskar Poćorek naređuje definitivno povlačenje svojim jedinicama. Pod okriljem noći ostaci austrougarske 5. armije, preko Save, napuštaju Beograd. Iz straha da će srpska vojska nastaviti svoj pohod, Austrougari za sobom dižu u vazduh svoje pontone i most na reci Savi. 15. decembra Vrhovna komanda je mogla da konstatuje da na teritoriji Srbije, osim ratnih zarobljenika, nema više nijednog neprijateljskog vojnika.

 

Kolubarskoj bici s pravom pripadaju najsvetlije strane srpske istorije. Jedna od najvećih vojnih pobeda izvojevana je zahvaljujući nadljudskoj izdržljivosti, ogromnom požrtvovanju i besprimerenoj hrabrosti srpskih vojnika i oficira. Polugoli i bosi, izgladneli, iscrpljeni i slabo naoružani, ostvarili su pravo vojničko čudo – pobedili su u svemu daleko nadmoćnijeg neprijatelja.

 

Najzaslužniji za ostvarenje ovog vojničkog čuda je general Živojin Mišić. On je zbog časa iz vojne strategije koji je održao neprijatelju i nemerljivog ličnog doprinosa pobedi srpske vojske u Kolubarskoj bici dobio čin vojvode.

 

Odjek velike pobede ostavrene u Kolubarskoj bici je bio ogroman. Malenoj Srbiji su sa svih strana stizale čestitke što je ostala nepokorena i uspela da zada težak udarac Habzburškoj monarhiji. Udarac od kojeg se ona nikad nije oporavila. Zahvaljujući pobedi srpske vojske, Bugarska je odložila ulazak u rat na strani Centralnih sila. Takođe, pobeda srpskih snaga je doprinela odluci Italije da uđe u rat na strani Antante.

 

Nastaviće se...

 

[mick 3098 Napisano Decembar 21, 2020]

@yogibear iskreno toliku vrednost celom forumu donosiš da ne znam kako bih to opisao. Ako ikad odlučiš da ponovo posetiš ta mesta a da pri tom povedeš i dodatnu družinu ja se prijavljujem...bilo kad i bilo gde!

 

I samo bih se nadovezao na ovu priču...naime pradeda moje supruge je jedan od nosilaca Albanske spomenice. Baka moje supruge je čuvala sva njegova odlikovanja i literaturu koja je išla uz to. Inače čovek je živeo u mestu Varna ispod Cera... u poslednjim velikim poplavama 20014 godine kuća u kojoj su bila odlikovanja i sve vezano za prelazak Albanije i svim bitkama u kojima je deka učestvovao odneto je u samo par sati...

Sad se razmišljam da eventualno pronađem nekog ko radi replike tih odlikovanja kako bih napravio kući postavku istih. Takođe moj deda je slično odradio u Drugom Svetskom ratu...nisam ni znao da su njegova odlikovanja sa kojima sam se igrao kao dete, sahranjena zajedno sa njim. Baš mi je žao zbog toga...imam želju da mi te velike i značajne istorijske stvari budu na najviđenijem mestu u kući. 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Pobeda u Kolubarskoj bici je plaćena velikim ljudskim žrtvama. Ukupno je iz stroja izbačeno 153.373 vojnika, 2.110 oficira i 8.074 podoficira. Oko 37m³ posmrtnih ostataka vojnika palih u Kolubarskoj bici pohranjeno je u Lazarevcu, u kripti crkve Sv. Dimitrija. Na pločama u kripti su nazivi svih pukova srpske vojske i njihovih komandanata.

 

Izgradnja je tekla relativno sporo jer lokalni meštani nikako nisu mogli da se pomire sa činjenicom da su kao nigde drugde u svetu, u istoj kripti pohranjene i kosti poginulih neprijateljskih vojnika.

 

Međutim, ta činjenica ih je spasila za vreme Drugog svetskog rata. Nemački okupator čuvši da su u kripti pohranjeni i austrougarski vojnici, poštedeo je Lazarevčane od zloglasne naredbe o streljanju sto za jednoga.

 

Kripta u Lazarevcu je uz Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu najmonumentalniji memorijal koji je podignut na prostorima nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, što joj daje poseban značaj.

 

VEČNA IM SLAVA I HVALA!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 21, 2020]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[mali_veseljak 1252 Napisano Decembar 21, 2020]

Mogu da ti kazem samo jedno....pocni da pises knjigu. Veoma sam ozbiljan.

[yogibear 15477 Napisano Decembar 23, 2020]

@mali_veseljak - uhhh, pa i ovo jedva postižem.    

 

----------------------------

 

Zapadna Srbija je izuzetno bogato područje kako istorijski tako i kulturno, a istovremeno pleni prirodom u čijem je središtu jezero Rovni nadomak Valjeva, koje zbog "misterioznog" objekta zbunjuje kako turiste tako i lokalce.

 

 

Veštačko jezero Rovni nalazi se između sela Stubo i Rovni na 15 kilometara od Valjeva i nastalo je pregrađivanjem reke Jablanice i izgradnjom brane koja je izazvala buru reakcija u javnosti, budući da je zbog njene izgradnje bilo potrebno potopiti Crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Tubraviću poznatu kao Valjevska Gračanica iz XV veka.

 

 

Svi koji su posetili ovaj predeo nakon izgradnje brane ostali su zapanjeni količinom vode i misterioznim objektom koji izgleda kao "rupa u jezeru" kada je nivo vode visok, ili kao "pečurka" kada je nivo vode nizak. Radi se o levku ili odlivku (kolektoru) koji služi za odlivanje vode usled visokog vodostaja i regulaciju nivoa na taj način. Ja nažalost nikada nisam imao sreće da zateknem visok vodostaj. Kada god bih svratio, kolektor je štrčao iznad vode kao na slici.

 

 

Ipak, radi se o projektu od izuzetnog značaja budući da zahvaljujući izgradnji brane je obezbeđeno snadbevanje vodom gradova Valjeva, Lazarevca, Uba i okolnih mesta, kao i obezbeđenje od poplave. Ovaj projekat je građen u nekoliko faza počevši od 1989. i predstavlja jedan od najvažnijih vodovodnih projekata.

 

Iako je SPC dala saglasnost za potapanje crkve, iako se sagradila nova koja je uveliko u službi, vernici oko sajta “Istinoljublje”, koje predvodi raščinjeni i jedno vreme ekskomunicirani monah Dragan Davidović, međutim, ne mire se sa tim. Svake subote održavaju protesnu šetnju "Za spas Gračanice" centralnim Beogradskim ulicama.

 

----------------------

 

Nedaleko od brane, mnogima još nepoznat i neotkriven, vidikovac "Velika ili Lazareva stena" sada je definitivno postao još atraktivniji. Možda hrabro sa moje strane, ali po lepoti, ja bih ga svrstao među najlepše vidikovce Srbije.

 

Sa svega nekoliko kvadratnih metara stene, pruža se fantastičan pogled na tirkizno, vijugavo jezero Rovni i na prelepu prirodu koje ga okružuje. Fotografije i moje pisanje taj prizor jednostavno ne mogu dovoljno da opišu, na vidikovac treba doći i doživeti ga uživo. Od asfaltnog puta, mesta gde treba ostaviti motore, potrebno je preći još oko 1,4 Km pešice makadamskom stazom. Nije fizički zahtevno i preporučujem svima.

 

Napomenuo bih da ćete na makadamskoj stazi naići na dva neobeležena račvanja. Na prvom, od moguće dve opcije - držite levo. Na drugom, od moguće tri opcije - takođe držite krajnje levo i nastavite. Prvo će vam se sa leve strane ukazati mali delić jezera, a zatim ćete naići na ugaženo zemljano brdašce sa leve strane. Popnite se i spremite se za "spektakl". 

 

Skrenuo bih pažnju da je vidikovac zapravo stena koja nije obezbeđena ni na koji način, i vi se zapravo nalazite na litici.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 24, 2020]

Nakon jezera Rovni, Lazareve stene i prelepog vidikovca, ostajemo u Valjevu... 

 

 

Umesto da Petnička pećina bude stecište turista i speleologa iz celog sveta , ona je Valjevu samo jedna od... pećina, obična geografska lokacija.

 

Ipak ova pećina po svojim odlikama daleko je iznad pećina i sličnih lokaliteta u Srbiji , ali i Evropi. Izbor pećine za lokalitet na kojem je sniljeno finale serije "Outpost" (predstraža) bila je posle dugo vremena prilika da se o ovom, pre svega arheološkom, lokalitetu nešto i progovori.

 

Neke od karakteristka i razloga zbog kojih bi Petnička pećina mogla biti prava turistička atrakcija je najpre činjenica da su ovde živeli ljudi pre 6.000 godina, ovo je jedina pećina u kojoj postoje sačuvane ogrebotine pećinskog medveda, jezero duboko osam metara u jednoj od dvorana, ostaci posuđa i razno oruđe koje su u lovu na životinje koristili stanovnici pećine i dalje se stalno pronalaze.

 

U samoj pećini, pak, otkriveno je ognjište, kosti pećinskog medveda, hijene i srndaća, ali i delovi vojničke opreme i kocke za igru iz perioda Rimljana, te ostaci srednjovekovnih zbegova lokalnog stanovništva. 

 

Najzanimljiviji i najatraktivniji deo pećine nalaze se u najvećoj, Koncertnoj dvorani na čijoj su tavanici vremenom nastala dva otvora, kroz koje se probijaju sunčevi zraci i osvetljavaju pećinu. Ti otvori su takozvani „vigledi“, nastali rastom pećine u visinu i smanjenjem debljine tavanice.  Ukupna dužina pećine je skoro 600 metara, a površina je oko 3.400 kvadrata, od kojih na Koncertnu dvoranu otapada 1.000 kvadrata.

 

Cela pećina se deli na 11 celina: Banjska dvorana, Koncertna dvorana, Visoka dvorana, Ždrelo, Medveđa dvorana, Kanal sa Ambisom, Laktasti kanal, Levi i Desni izvorišni kanal, Aždajina dvorana i Kanal podzemne Banje. U Aždajinoj dvorani nalazi se jezero koje je duboko oko 8 metara. Dvorana je dobila ime po legendi – ovde se navodno, u jezeru, nalazi Aždaja, koja mrda repom i izaziva pojavu mehurića na površini.

 

Prvi pokušaj da se pećina uredi je bio 1990. Drugi 2017. kada je postavljeno par tabli i kada je asfaltiran put do same lokacije, a kako je najavljeno trebalo je da bude omogućeno i kretanje pećinom. Poslove je vodila radna grupa posebno oformljena za tu namenu... 

 

Od svega navedenog na kraju nije bio ništa, a da je tako može se uveriti svako ko odluči da poseti ovo mesto. Nemar i zapuštenost su vidljivi na svakom koraku. Na sveopštu radost slepih miševa, kao i živuljki koje nisam uspeo da vidim (samo čujem), u pećini ne postoji nikakvo osvetljenje. Na aždaju nisam naleteo, ali zato kod ulaza (ili izlaza) na gornjoj galeriji videh ostatke logorske vatre i nekolicinu razbacanih plastičnih pivskih flaša...

 

Obišao sam je celu, tačnije sve delove koje običan posetilac bez ikakve opreme može da obiđe i vidi. Ukoliko se neko odluči da je poseti i obiđe, neka ozbiljno razmisli o nekoj pristojnoj baterijskoj lampi, dok će mu mobilni telefon sa punom baterijom biti u džepu.

 

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 24, 2020]

Nedaleko od Petničke pečine nalazi se i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice koja predstavlja ne samo religijsko, već i važno kulturno istorijsko dobro. Zdanje je veoma staro, a o vremenu nastanka postoje različite informacije. Prvi pomen o tom objektu, nalaze se u u Petničkom psaltiru iz 1488.godine.

 

Smatra se da je tada to bio manastir, u kome je bila manastirska škola, gde su se pepisivale bogoslužbene knjige. Najstarija rukopisna knjiga u Zapadnoj Srbiji je Petnički Psaltir, prepisana rukom manastirskog đaka Nikole. 

 

U crkvi se čuvaju carske dveri rađene 1839. rad Georgija Bakalovića, čiji je doprinos oslobađanju crkvenog slikarstva od prevlasti zografa izuzetno značajan.

 

Po predanju u crkvi se nalazi i ruka Sv. Apostola Luke. Kako piše u letopisu petničke crkve, molitvu traže i zdravi i bolesni osobito na Veliku Gospojinu 28. avgusta, kada je i slava hrama, kada se kako se kaže u tom dokumentu svetinja otvara iz svoje škrinjice.

 

U svakom slučaju, petnička crkva predstavlja značajan primer sakralne arhitekture valjevskog kraja.

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 24, 2020]

Smešten u ataru živopisnog valjevskog sela Lelić, u kome se nalazi istoimeni manastir, manastir Ćelije kod Valjeva se smatra "Duhovnom prestonicom srpskog naroda".

 

Istorija manastira nas vodi u 13. vek, mada se ni danas ne može sa sigurnošću tvrditi ko je osnovao manastir Ćelije kod Valjeva i kada. Postoje dva narodna predanja… Prema prvom, ktitor manastira je bio srpski kralj Dragutin, a sam manastir Ćelije je podignut u periodu od 1276. do 1282. godine. No, po drugom predanju, manastir Ćelije kod Valjeva je podignut u doba vladavine srpskog despota Stefana Lazarevića, krajem 14. i početkom 15. veka, ali se ne zna tačno ko je bio njegov ktitor.

 

Ovaj, nekada muški manastir je ostao prvobitno upamćen po hrabrim monasima koji su učestvovali u buni protiv turskog zuluma. Te je baš zbog toga, krajem 18. veka jedan od najrđavijih paša po imenu Bušatlija, zapalio manastir Ćelije kod Valjeva, mada tom priliko nije poštedeo ni ostale manastire ovog kraja Srbije.

Već dve godine nakon toga je manastir obnovljen. Ali, tokom Prvog srpskog ustanka je u ovom manastiru bila smeštena privremena bolnica za ustanike, pa je turska vojska već 1810. godine ponovo zapalila manastir Ćelije.

 

Srećom, već sledeće godine je manastir obnovljen, a dozidano mu je i kube i priprata.

Tokom svoje vladavine, srpski knjaz Miloš Obrenović je dao da se osnuje Osnovna škola pri manastiru Ćelije, koja je bila među prvima kojima je tadašnja Srbija mogla da se pohvali.

 

Godine 1837. manastir Ćelije kod Valjeva biva pretvoren u parohijsku crkvu i tako ostaje sve do 1928. godine. Te godine Sveti Arhijerejski Sinod Srpske ravoslavne crkve donosi odluku da se manastir Ćelije kod Valjeva pretvori u ženski manastir.

 

Kao Spomenik kulture od velikog značaja, manastir Ćelije kod Valjeva se nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa sedištem u Valjevu.

 

Istorija manastira Ćelije kod Valjeva beleži i vrlo aktivnu ulogu koju su monahinje uzele tokom ratnih sukoba 90 – ih godina, kada su pomogle mnogima kojima je pomoć bila potrebna. Uz ikonopisačku delatnost kojom se bave monahinje, manastir Ćelije kod Valjeva je poznat i po izdavačkoj delatnosti, koja datira od 1970. godine.

 

Lokacija manastira Ćelije kod Valjeva se smatra gotovo bajkovitom. Smešten na levoj obali živopisne rečice Gradac, manastir Ćelije se nalazi na nešto više od 5 kilometara od Valjeva. Do njega vodi krivudavi put kroz šumu koji je na pojedinim mestima toliko uzan, da je mimoilaženje dva vozila nemoguće.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[djolji 1272 Napisano Decembar 25, 2020]

Na svega 100-200m od manastira nalazi se izletište i plaža na reci Gradac, omiljeno mesto valjevčana, pa je vikendom u letnjim mesecima taj uski put zakrčen parkiranim vozilima, ali za nas bajkere to nije problem.

[yogibear 15477 Napisano Decembar 25, 2020]

@djolji - da, odličan podsetnik. Gradac pamtim kao ledenu reku za koju kažu da je jedna od najčistijih u Srbiji. Nekada davno sam prepešačio njen kanjon koji je prohodan celom dužinom (oko 20Km), ali na pojedinim mestima reka mora i da se pregazi, otuda i znam da je ledena.  

 

--------------------------------

 

O putu #27 Valjevo - Loznica se uglavnom već sve zna, možda je jedan od najpoželjnijih u Srbiji kada je o "obaranju" motora reč. Prijatno okruženje (priroda), odličan asfalt, lepe krivine... Put #27 prolazi kroz Osečinu gde jedne junske subote stadoh u samom centru pored lokalne kafane, da se informišem o lokaciji koju želim da posetim, a koje nema na mapama.

 

Grupa starijih lokalaca sedela je u bašti odmeravajući moje iznenadno prisustvo. Moja pojava i pitanje koje je usledilo, zainteresovalo je sve prisutne, pa i konobaricu koja je na trenutak zastala noseći ajncer pun žestine...

 

- Izvini na pitanju, a odakle si ti momčino?

- Iz Beograda dolazim...

- Svaka čast, imaš naše poštovanje. Ljudima gore će biti drago da te vide... 

- Hvala Vam puno, zaista.

- Evo, na onom semaforu dole skreneš desno i put te vodi kroz naselje, pa pored crkve koja ti je sa leve strane, pa sve do velike trafo stanice koja je takođe sa leve strane. Odatle desno uzbrdo kreće makadamski put. Kada prođeš drugu grupu kuća, nisi daleko, sa desne strane je... Nego, ne znam 'oćeš li moći tim motorom gore?

- Ne znam, nisam video put. Probaću pa šta Bog da, hvala još jednom i uzdravlje!

- Živ bio momčino! 

 

Sve je bilo kao što mi u kafani i rekoše... makadam kao makadam i nije neki problem iako je na pojedinim mestima rastresit a uspon je nešto veći, pa treba obratiti pažnju ako se ide teškim motorom.

 

Sve u svemu, ima negde oko 1,5 Km makadama uzbrdo. Na usponu stajem par puta da bih napravio koju fotku i proveo nekoliko trenutaka uživajući u pejzažu. Nastavivši, sa desne strane odmah pored seoskog puta ukazuje se mesto koje tražim. 

 

Obuzima me čudan osećaj, skidam opremu i prilazim grobu na čijem nadgrobnom spomeniku je pisalo:

 

VLADISAV PETROVIĆ

EKON-OSEČINE

OVDE SAHRANI SVOG

KONJA ACKA, KOJI

POSLUŽI SVOG GOSPOD

ARA CEO BALKANSKI I

EVROPSKI RAT I RATOV

U KONJICI OD 1912 DO

1920 G. ŽIVI 24 G. MAJKO

26 MARTA 1925 G. SPOM

POD. VLADISAV

 

Da, došao sam da obiđem grob jedne plemenite životinje, grob jednog konja Acka koji je 1912. napustio štalu na porodičnom imanju Petrovića i sa svojim vlasnikom Vladisavom krenuo u Prvi Balkanski rat. Sa njim je u rat, sa kobilom Ticom, pošao i rođeni brat Radoje. Isteravši turke sa Balkana, Vladisava i Acka je 1913. sačekao i Drugi Balkanski rat i bitke sa Bugarima. Nakon toga, sada već kao prekaljeni ratnici, prolaze kroz pakao Prvog svetskog rata koji započinje 1914. Probijaju Solunski front i oslobađaju Srbiju od okupatora 1918. Potom ih kralj Aleksandar sa ostatkom naše vojske, šalje da od potencijalnih napada Italije i Austrije brane novoosvojene teritorije Kraljevine Jugoslavije, a koje su sada u sastavu današnje Slovenije i Hrvatske. Tek se 1920. na insistiranje vojvode Mišića, Vladisav i konj Acko, kao i njegov brat Radoje sa kobilom Ticom, sa ostalim našim iznurenim ratnicima vratiše kućama.

 

Vladisav je voleo Acka više nego bilo kog člana porodice, nakon povratka kući Acko je bio osedlan samo još nekoliko puta. Vladisav nije dozvoljavao da Acko obavlja bilo kakve radove i sa njim bi išao samo u šetnju, na lokalne seoske vašare ili do komšija. Acko je bio izuzetno pametan konj. Kada bi neprijatelj pripucao ili kada bi čuo granatu, Acko se ne bi uplašio, propeo i zbacio svog gospodara, već bi zalegao i štitio ga svojim telom. Iznurenu i potrošenu životinju su nakon silnih golgota engleski i francuski lekari u više navrata hteli da ubiju, ali su naši ratnici plakali, nisu dali Acka i ostale konje, pa se kažu, čak i oružje potezalo.

 

Kobila Tica je nažalost nesrećno završila. Jednog dana za vreme ispaše na porodičnom imanju, bik je kažu, trgao rogovima, i na mestu je usmrtio.

 

Kada je Acko uginuo 1925. Vladisav je svom vernom drugu i saborcu hteo da održi opelo i da ga sahrani na porodičnom groblju nedaleko od kuće, odmah do mesta gde će uz brata i sam biti sahranjen. Međutim, tome se usprotivio lokalni pop sa kojim je Vladisav ušao i u sukob. Acka je Vladisav sahranio odmah pored seoskog puta na imanju Petrovića i digao mu spomenik. Kažu da je Vladisav iskopan grob skroz obložio daskama, a Acka umotao u svilenu ćebad. Vladisavu ipak nisu ispunili želju da bude sahranjen na istom mestu pored životinje, već je sahranjen na porodičnom groblju. O Ackovom grobu i dan danas brine i vodi računa Vladisavov unuk Ranko Petrović, koji i dalje živi nedaleko na istom porodičnom imanju. Priča se da su grob i spomenik jedinstveni ne samo u Srbiji, Evropi, već čak i u svetu, kao priča o velikoj ljubavi čoveka i konja, koja ni posle jednog veka ne može da se izbriše. 

 

Za priču koja se nekako neprimećeno provukla u javnosti, čuo sam pre nekoliko godina. Mene je lično dotakla iz raznoraznih razloga, kada sam i rešio da ću kad tad pronaći vremena i obići ovo mesto.

 

Podelih ovo sa vama jer će se možda još kod nekoga pojaviti ista želja, da skrene sa puta #27 i da obiđe Ackov grob.

 

A što se Vladisava i Acka, njegovog brata Radoja i Tice tiče... nadam se da su opet zajedno, na nekom boljem i lepšem mestu. Kao i svim ostalim našim, kroz kroz vekove palim herojima:

 

VEČNA IM SLAVA I HVALA! 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15477 Napisano Decembar 25, 2020]

Pavle je bio iz Goločela, a Đula iz Mrovske.

 

Njihovi očevi, Jovan i Filip, imali su samo po jedno dete. Najveće gazde dva susedna sela nadmetale su se u bogatstvu i prkosili jedan drugom u tome ko ima više, a ko je bolji i uticajniji, ko ima bolje konje, a ko volove i bolju zemlju, bolje zgrade i imanje. Rodila se zavist koja je prerasla u mržnju iako se nikada posvađali nisu. A kako to obično biva, iz mržnje se rodila i ljubav.

 

Pavle i Đula su se slučajno upoznali i velika ljubav je trajala sve dok roditelji nisu saznali. Tada je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

 

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Pavle je došao u zakazano vreme, ali je Đula kasnila. Dok je čekao, napao ga je i rastrgao čopor gladnih vukova. Đula je zatekla samo njegovu ruku koju je prepoznala, i od tuge je izdahnula. Roditelji su pronašli Đulu smrznutu kraj drveta, sa Pavlovom rukom u naručju.

 

Shvativši da su Pavle i Đula životom platili njihovu mržnju i netrpeljivost, Đulini i Pavlovi roditelji su jedni drugima pružili ruku pomirenja. Na mestu njihovih susreta podigli su spomenik – Ašikov grob, kao obeležje ljubavi svoje dece.

 

Kao u romantičarskim spevovima, gde ljubav i smrt uvek idu zajedno, i njihova ljubav ostala je da živi večno, a Ašikov grob u selu Mrovska kod Šapca, mesto njihovih ljubavnih sastanaka i nesrećnog stradanja, zauvek da svedoči o ljudskoj taštini, dovoljno velikoj da izbriše dva mlada života.

 

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave već gotovo dva veka privlači putnike namernike, zaljubljene parove i turiste. To je kameni beleg sa urezanim krstom sa jedne i šakom desne ruke sa druge strane, bez slova i brojeva, postavljen u znak sećanja na veliku i tragičnu ljubav Pavla i Đule.

 

Na inicijativu meštana okolnih sela, izgrađen je spomen-kompleks, postavljen pored starog kamenog belega. Njega čini raspolućeno srce, kao simbol prekinute ljubavi i otvorena knjiga na čijim stranicama je ispisano:

 

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja.”