Još malo fotografija vezanih za moj prethodni post...

Ljubiteljima prirode kao i onima koji vole da puste korak na nekom lepom lokalitetu srdačno preporučujem da posete Zagajička brda koja zbog specifične vegetacije zovu i Banatska Toskana. Radi se od drevnim peščanim dinama sada prekrivenim stepskom vegetacijom koja izranjaju iz monotone nizije. Nalaze se na severoistočnom delu Deliblatske peščare i nemoguće ih je videti dok im se ne približite. Prilaz nije baš pristupačan motorizovanim posetiocima pa ih je to možda i sačuvalo i učinolo koliko toliko netaknutim. Najviša tačka u brdima je na visini od 256m i na njoj se nalazi zidani obelisk koji zapravo štiti tačku geodetskog premera koja se nalazi u njegevom podnožju i koja datira još iz vremena Austrougarske. Do Zagajičkih brda je moguće stići iz tri pravca: 1 - Preko Dolova, Mramorka do Šušare od koje ima još oko 5 Km do spomenika. 2 - Sa magistralnog puta Pančevo - Vršac u mestu Uljma skrenuti ka Beloj Crkvi a potom u mestu Izbište desno ka Šušari i dalje ka brdima... 3 - Ovam rutom sam ja išao: Beograd - Panćevo - Kovin - Grebenac do groblja kod koga prestaje asfaltni i počinje peščani put. Odatle ima oko 7 Km do spomenika... Običnim autom je skoro nemoguće doći do spomenika. Motociklom sa nešto većim klirensom ne bi trebao da bude problem tokom nekog sušnog perioda kada nema blata. Ni skroz suv pesak nije baš najsrećnija podloga jer je tada i najrastresitiji. Ceo rezervat je pod zaštitom države i u principu se ne dozvoljava motornim vozilima odlazak u brda, pogotovo ne vikendom kada ima baš puno posetilaca koji u privatnoj režiji ili u grupama sa vodičima pešače ka vrhu. Prisutan je i čuvar (šumar) radnik Srbijašuma koji u Ladi Nivi krstari rezervatom, što zbog pomenute zabrane, što zbog ljudi koji se pogube... Sve u svemu predivni predeli koje treba videti uživo.

Da ne otvaram posebnu temu, misim da će i ovde biti ok. Sve više viđam kolege sa kamerama na kacigama i motociklima, možda neko može i voljan je da pomogne za dobrobit svih učesnika u saobraćaju. Moj dobar prijatelj, koordinator za bezbednost dvotočkaša u sekretarijatu za saobraćaj i predsednik Asocijacije za Bezbednost Motociklista Vladimir Jevtić je započeo rad na istrazivanju najčešćih opasnih situacija u saobraćaju u kojima učestvuju motociklisti u Srbiji. Potrebna mu je pomoć a njegovu poruku ću preneti ovde: Moto društvo, potrebna mi je Vasa podrška U toku je rad na istraživanju najčešćih opasnih situacija u saobracaju, u kojima učestvuju motociklisti u Srbiji Da bi prikupili realne podatke, jako su mi značajni i snimci opasnih situacija sa GO Pro ili neke druge kamere sa kacige ili motocikla. Npr. "zamalo nezgode" u raskrsnici, oduzimanje prvenstva bez migavca, los kolovoz i sl. Želim da naglasim da će svi lični podaci i registarske oznake sa snimaka biti apsolutno zastićeni (bez lica i registarskih oznaka). Sve služi iskljucivo za edukaciju, uz saglasnost vlasnika snimka. Kontakt inbox, mail: vladimir.jevtic@abm.rs

Most na Adi - Beograd

Građani Srbije od sutra mogu da putuju u zemlje EU! WWW.BLIC.RS Lideri Evropske unije objavili su preporuku po kojoj će građani 14 zemalja od sutra moći slobodno putovati u države članice...

Kafana "Ko to tamo peva" - Knić

Nova pravila za ulaz u Grčku, obavezna popunjena elektronska prijava RS.N1INFO.COM Svi putnici koji od 1. jula ove godine ulaze u Grčku moraće da imaju popunjenu elektronsku prijavu najmanje 48 sati...

O putu #27 Valjevo - Loznica se uglavnom već sve zna, možda je jedan od najpoželjnijih u Srbiji kada je o "obaranju" motora reč. Prijatno okruženje (priroda), odličan asfalt, lepe krivine... Put #27 prolazi kroz Osečinu gde prošle subote u samom centru stajem pored lokalne kafane da se informišem o lokaciji koju želim da posetim a koje nema na mapama. - Izvini na pitanju a odakle si ti momčino? - Iz Beograda dolazim... - Svaka čast, imaš naše poštovanje. Ljudima gore će biti drago da te vide... - Hvala Vam puno zaista... - Evo na onom semaforu dole skreneš desno i put te vodi kroz naselje pa pored crkve koja ti je sa leve strane sve do velike trafo stanice koja je takođe sa leve strane. Odatle desno uzbrdo kreće makadamski put. Kada prođeš drugu grupu kuća nisi daleko, sa desne strane je... Nego ne znam 'oćeš li moći tim motorom gore? - Ne znam, nisam video put. Probaću pa šta Bog da, hvala još jednom i uzdravlje! - Živ bio momčino! Sve je bilo kao što mi u kafani i rekoše... makadam kao makadam i nije neki problem iako je na pojedinim mestima rastresit, uspon je nešto veći pa treba obratiti pažnju ako se ide teškim motorom. Sve u svemu ima negde oko 1,5 Km makadama uzbrdo. Na usponu stajem par puta da bih napravio koju fotku i proveo nekoliko trenutaka uživajući u pejzažu. Nastavivši, sa desne strane odmah pored seoskog puta ukazuje se mesto koje tražim. Obuzima me čudan osećaj, skidam opremu i prilazim grobu a na nadgrobnom spomeniku je pisalo: "VLADISAV PETROVIĆ EKON-OSEČINE OVDE SAHRANI SVOG KONJA ACKA, KOJI POSLUŽI SVOG GOSPOD ARA CEO BALKANSKI I EVROPSKI RAT I RATOV U KONJICI OD 1912 DO 1920 G. ŽIVI 24 G. MAJKO 26 MARTA 1925 G. SPOM POD. VLADISAV" Da, došao sam da obiđem grob jednog konja Acka koji je 1912. napustio štalu na porodičnom imanju Petrovića i sa svojim vlasnikom Vladisavom krenuo u Prvi Balkanski rat. Isteravši turke sa Balkana Vladisava i Acka je 1913. sačekao i Drugi Balkanski rat i bitke sa Bugarima. Nakon toga već prekaljeni ratnici Vladisav i konj Acko prolaze kroz pakao Prvog svetskog rata koji započinje 1914. Probijaju Solunski front i oslobađaju Srbiju od okupatora 1918. Potom ih kralj Aleksandar sa ostatkom naše vojske šalje da od potencijalnih napada Italije i Austrije brane novoosvojene teritorije Kraljevine Jugoslavije a koje su sada u sastavu današnje Slovenije i Hrvatske. Tek 1920. na insistiranje generala Vojvode Mišića Vladisav i konj Acko se sa našim ostalim iznurenim ratnicima vratiše kućama. Vladisav je voleo Acka više nego bilo kog člana porodice, nakon povratka kući Acko je bio osedlan samo još nekoliko puta. Vladisav nije dozvoljavao da Acko obavlja bilo kakve radove i sa njim bi išao samo u šetnju, na lokalne seoske vašare ili do komšija. Acko je bio izuzetno pametan konj. Kada bi neprijatelj pripucao ili kada bi čuo granatu, Acko se ne bi uplašio, propeo i zbacio svog gospodara već bi zalegao i štitio ga svojim telom. Iznurenu i potrošenu životinju su nakon silnih golgota engleski i francuski lekari u više navrata hteli da ubiju ali su naši ratnici plakali, nisu dali Acka i ostale konje, pa se kažu čak i oružije potezalo. Kada je Acko uginuo 1925. Vladisav je svom vernom drugu hteo da održi opelo i da ga sahrani na porodičnom groblju nedaleko od kuće, odmah do mesta gde će i sam biti sahranjen. Međutim tome se usprotivio lokalni pop sa kojim je Vladisav ušao i u sukob. Acka je Vladisav sahranio odmah pored seoskog puta na imanju Petrovića i digao mu spomenik. Vladisavu ipak nisu ispunili želju da bude sahranjen na istom mestu pored životinje već je sahranjen na porodičnom groblju. O Ackovom grobu i dan danas brine i vodi računa Vladisavov unuk koji i dalje živi nedaleko na istom porodičnom imanju. Kažu da su grob i spomenik jedinstveni ne samo u Srbiji, Evropi već čak i u svetu. Za priču sam čuo preko par medija pre nekoliko godina i nekako se provukla neprimećeno od strane javnosti. Mene je lično dotakla iz raznoraznih razloga kada sam i rešio da ću kad tad pronaći vremena i obići ovo mesto. Podelih ovo sa vama jer će se možda još kod nekoga pojaviti ista želja da skrene sa puta #27 i da obiđe Ackov grob. A što se Vladisava i Acka tiče... nadam se da su opet zajedno na nekom boljem i lepšem mestu. Kao i svim ostalim našim kroz kroz vekove palim herojima, VEČNA IM SLAVA I HVALA!

Most na Đurđevića tari.

Brankov most, Beograd.

Stari Savski most pre par večeri - Beograd