I još malo fotki vezanih za moj prethodni post

Vampir - jedna od retkih, ako ne i jedina reč preuzeta iz srpskog jezika koja se koristi u celom svetu. Reč je o Petru Blagojeviću, koji je živeo krajem 17. i početkom 18. veka, u vreme kada je delom Srbije vladala Austrougarska. Zahvaljujući pedantnosti bečke administracije, postoje svedočanstva o događajima koji su tada preplašili Evropu. Naime, te 1725. posle smrti seljaka iz Kisiljeva Petra Blagojevića ljudi su masovno počeli da umiru. U osam dana posle njegove smrti umrlo je njih devetoro. Takođe, svi su govorili da ih je pre nego što su umrli posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći svoje opanke. Seljaci su stoga od austrijskog kapetana Frombalda zatražili da otvore Petrov kovčeg. U Frombaldovom izveštaju, koji se danas čuva u arhivi u Beču, stoji da je ono što su videli tada uplašilo sve prisutne. Telo Petra Blagojevića uopšte nije pokazivalo znake propadanja, a oko usta su mu bili tragovi sveže krvi. Telo je bilo probodeno kocem, a potom spaljeno. Nedugo posle toga bečke novine „Vineriše dijarijum“, danas poznate kao „Viner cajtung“, objavile su članak pod naslovom „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se reč vampir koristi širom planete i spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi i svetu. Posle Perine smrti austrijska vojna uprava poslala je komisiju da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li se razvila epidemija vampira. Otvarali su grobove ljudi za koje se pričalo da su se povampirili. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa koji su delovali živo, a od tada u selu postoji kletva: "Dabogda te Pera posetio!" ------------------------ Iako ne prvi, medijsku slavu je preuzeo i do dana današnjeg ostao najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović. U nedirnutom prirodnom bogatstvu šuma, planina i reka, smešteno je selo Zarožje, najveće selo od 33 sela opštine Bajina Bašta. U mračnom planinskom prolazu kod izvora reke Rogačice, nalazi se uska staza koja vodi pravo do prastare ali sada delimično obnovljene vodenice u kojoj je prema legendi, boravio najpoznatiji srpski vampir, Sava Savanović. Sava je bio imućan i cenjen trgovac stokom. Dugo se nije ženio, a onda se zaljubio u ćerku trgovca iz Valjeva. Međutim, njen otac nije dozvolio brak jer je Sava bio mnogo stariji od nje. Tada se promenio. Počeo je stalno da se svađa, pa su i ljudi počeli da ga izbegavaju. Bio je grub prema posluzi u kući i mlađem bratu Stanku, ali i njegovoj ženi i deci. Sava je onda doneo odluku da ubije nesuđenu suprugu. Iako je bila bogata, volela je da čuva ovce. Sava je uzeo pištolj i proveo je celu noć u kućici u dvorištu. Čekao je zoru da devojka krene na pašu s ovcama. Brat Stanko imao je loš predosećaj. Video ga je kako sprema kuburu za pojas i pratio ga. Sava je nakon pola sata hodanja naišao na devojku. Pitao ju je da li želi da ode s njim kući, a ona mu je odgovorila da ne sme od oca. Okrenula se na tren da pogleda ovce, a Sava je izvadio oružje i pucao joj u leđa. Stanko je iskočio iz grmlja na Savu i počeli su da se bore. Pastiri koji su bili u blizini, čuli su pucanj i dojurili, Stanko se presplašio i pobegao, a oni su mislili da je razbojnik. Jedan mu je pucao u leđa i na mestu ga ubio. Sava je, preplašen i znojav, nekako ustao i nožem napao pastira koji mu je ubio brata. Tada su drugi videli telo devojke i shvatili da su ubili pogrešnog. Okružili su Savu i počeli su da ga biju motkama. Seljani nisu hteli da ga sahrane na groblju jer je bio ubica, pa su ga pokopali blizu mesta gde je poginuo. Nakon tog događaja Sava Savanović je godinama davio vodeničare na Rogačici, ali niko nije znao da je on vampir, sve dok nije naišao Strahinja iz Ovčinje koji je sticajem okolnosti ostao prvi put da prenoći u vodenici. Uzeo je pušku, jedan poveći panj je prerušio da liči na čoveka i sakrio se u potkrovlje. Oko ponoći Sava je ušao u vodenicu i počeo da meša brašno i kada je ugledao panj prerušen u čoveka počeo da viče: "evo meni dobro večere". Sava je tada počeo da davi, ali je osetio da to nije živo biće, već nešto drugo. U tom trenutku, povampireni Sava izgovorio je čuvenu rečenicu u kojoj je zapravo priznao da je povampiren: "Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!" Meštani su se već ujutru okupili oko vodenice da vide da li je Strahinja preživeo. Narod je ugledao Strahinju i njegova prva rečenica je bila da je Sava Savanović povampiren. Odmah su krenuli u potragu za njegovim grobom. Tada su meštani otišli kod najstarije babe u selu koja im je rekla da njegov grob potraže u Krivoj jaruzi ispod "račvastog bresta". Tako je i bilo, našli su Savin grob i kada su ga otkopali videli su da na jedno oko gleda. Proboli su ga glogovim kocem, ali nisu uspeli kako treba da ga poprskaju svetom vodicom i iz njegovog tela izletela je "leptirica". Od tada Sava ne spava, sigurni su meštani. U priči o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću inspiraciju je pronašao i reditelj Đorđe Kadijević i to za prvi srpski horor film "Leptirica" (1973). Stanovnici Zarožja tvrde kako je leptirica zaista postojala i da je izletela iz Savinog tela kada su ga proboli kocem... ------------------------------ Malobrojan i goloruk, bez adekvatnog naoružanja (glogov kolac, beli luk, krst, sveta vodica...), krenuh da potražim Savinu vodenicu ne bi li iz prvog lica i nešto više saznao o tom ukletom mestu. Verovatno svima dobro poznati put #170 me je iz pravca Valjeva doveo do pumpe "MIF Petrol", koja je nepun kilometar udaljena od poznatog vidikovca "Kapija podrinja". Odmah tu kod pumpe stajem da bih upalio oflajn navigaciju na telefonu, jer kao što sam i pretpostavio, dole u rupi nema ama baš nikakvog signala ni mreže. Sama moja pojava i smer u kome sam zaustavio motor su privukli pažnju kako lokalcima koji su sedeli u bašti kafane preko puta, tako i svim prisutnima na pumpi. Definitivno su svi znali gde idem, jer baš sa tog mesta pod oštrim uglom nizbrdo kreće makadamski put koji vodi ka možda najpoznatijoj vodenici u Srbiji. Nakon nekih 1,5 - 2 Km korektnog makadama na moje iznenađenje kreće vijugavi asfaltni put koji vodi, odnosno prolazi pored same vodenice. Sa desne strane puta jedva se primećuje krov vodenice koja se nalazi u rupi, u samom klancu u kome je i pored sunčanog dana bilo poprilično mračno. Spustih se putem malo niže ka krivini i malom mostiću da bih okrenuo motor ka pravcu iz kojega sam i došao. Na samoj krivini primećijem spomenik "krajputaš" i setim se podatka pronađenog na internetu. Naime, spomenik je podignut policajcu koji je tu umro, meštani kažu izliv krvi u mozak iako zvanični podaci o smrti nikada nisu objavljeni... Kako god, vratih se desetak metara uzbrdo i tu se parkirah, jer odatle kreće uzana pešačka stazica koja vodi nizbrdo u klanac ka reci i vodenici. Spustivši se u rupu na prvu pomislih, stvarno sablasno mesto. Žive duše nema da prođe putem iznad, vodenica sama za sebe stoji u sred ničega, a jedini zvuk je zapravo žubor prelepe bistre vode koja teče i preliva se preko kamenja. Kako su minuti mog boravka proticali i kako sam se ja sve više šunjao po nepristupačnom okruženju, sve više mi se po glavi vrzmalo: kako je ovo u stvari jedno predivno mesto u prirodi! Došlo je vreme i za povratak. Kao što sam na početku napisao, kapija Podrinja je na minut vožnje od mesta na glavnom putu gde je skretanje za vodenicu. Zato odlučih da po ko zna koji put prvo odem do vidikovca i bacim pogled na lepotu koja se prostire ispred, pa onda lepim krivinama nazad za Valjevo i Beograd. Kao što na vrhu Rtnja nisam video vanzemaljce, kao što u pećini Sv. Save nisam uspeo rukom da napipam vodu u steni (znači da sam grešan), kao što su freske koje plaču uvek bile suve za mene, a u tunelu iz filma "Lepa sela lepo gore" nisam sreo Drekavca... očekivano, ni ovde nisam naišao na vampire. Ali ipak, to sam ja. Možda će neko drugi imati više "sreće".

Kapija Podrinja

Samo neke od poruka koje sam spomenuo u prethodnom postu.

"Lebac sutra nemojte poslati". Na današnji dan 1941. godine brojne poruke su žvrljane drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama, poleđinama koverata... Pisali su ih ljudi znajući da će to biti poslednji pozdrav koji nikada neće moći da izgovore voljenima. Pisala su ih i deca. Srbija obeležava Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i 79. godišnjicu masovnog streljanja civila, među njima i đaka i profesora, u kragujevačkim Šumaricama. Partizani i četnici su 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu. Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobode vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce. Prilikom povratka, na pola puta između Bara i Ljuljaka došlo je do sukoba sa četničkim i partizanskim jedinicama. Žrtava je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje. Izdata je naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog 50. Masakr je izvršen 19., 20. i 21. oktobra. Streljanja su prvo počela u selima koja su Nemci zvali "legla bandita". Posle toga je doneta odluka da se ubistva nastave i u Kragujevcu. Hapšenja i racije su vršena neselektivno i stanovništvo je na streljanja izvođeno u grupama. Postoje različiti podaci o broju ubijenih u zločinu. Kustos Staniša Brkić je u knjizi "Ime i broj" iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtvi streljanja u Kragujevcu. Nemci su upali u Gimnaziju i ostale škole, odakle su u toku nastave izveli profesore i đake. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, kao i četrdesetoro dece od 12 do 15 godina starosti među kojima je bilo i 15 dečaka čistača obuće. Prostor na kome je izvršeno streljanje 1953. pretvoren je u memorijalni park. Na ulazu je podingut monumentalni muzej "21. oktobar". Do sada je spomenicima umetnički oblikovano 10 humki, a među njima je i "Spomenik streljanim đacima i profesorima", koji je postao simbol kragujevačke tragedije. Ne zaboravimo ih.

O njemu se i govori

@symon - nažalost u pravu si, i to nije ništa novo kod nas. Zbog ove Korone kao i mnogi, vrtim se po Srbiji i često repriziram posete mnogim mestima na kojima sam već bio. Nisu svi, ali dobar deo lokaliteta je nažalost u sve lošijem i lošijem stanju. @Krmco - hvala i drago mi je da ti se dopadaju mesta koja obilazim i predstavljam. Biće toga još, a što se neke zajedničke vožnje tiče, što da ne @Deki Katana - hvala Deki. @bajker71 - hvala puno ali ipak, jedan je legendarni Dr. Jones. Mada... ipak imamo nešto zajedničko. ----------------------------------------------------------------- Mesto koje juče obiđoh je veoma malo poznato u javnosti. Osim na satelitskom snimku, nije ga bilo na Gugl mapi, odnosno nemoguće ga je bilo naći u pretrazi. Napisah nije ga bilo jer ga od sada ima! Upravo sam ubacio tačnu poziciju, dodao svoje fotografije koje ću i vama ovde predstaviti, Gugl je to prihvatio (odobrio)... i ko zna, možda će mesto biti posećenije, a ako ništa drugo biće ga lakše naći. Radi se o mostu usred ničega, o mostu na suvom koji se odavno više ne koristi. Na sajtu Turističke organizacije Kovina piše: “Most Marije Terezije” ili “most Eugena Savojskog” (kako ga meštani zovu) jedan je od najčudesnijih objekata u Srbiji. Zidan od opeke, danas most usred polja, na suvom, koji se odavno više ne koristi. Nekada je ispod mosta proticao manji rukavac reke Ponjavice. Iako ne postoje tačni istorijski podaci o tome ko ga je sagradio, ni kad ga je sagradio, vezuje se za doba vladavine Austrougarske monarhije, pa se pretpostavlja da je sagrađen početkom 18. veka. Značajne je arhitektonske, istorijske i spomeničke vrednosti. Trenutno je u proceduri zaštite, a jedini je očuvani objekat ovakvog tipa u Banatu i širem okruženju." Most iako usamljen usred ničega (sada) nije teško naći. Međutim, od asfalta do lokacije ima nekih 350m prvo makadama a zatim i zemljanog puta koji je očajan, naročito nakon padavina. Verovatno je situacija nešto bolja u sušnom periodu. Google Maps WWW.GOOGLE.COM Sehenswürdigkeit · Pločica

Ovo je jedna od tabli kod mene u kraju. Zna li neko, ima li ovo zaokruženo veze sa Okom sokolovim ili je neko drugo slikanje u pitanju?

Stanujem nekih 150m odatle pa često tu i prolazim. Kolega je konstantan

I još malo fotografija vezanih za moj prethodni post...

@Tumbe - hvala! @slave74 - hvala na podsetniku i ideji. Bio sam na tom mestu ali nažalost ne i ovaj put. Relativno kasno sam krenuo iz Beograda + sam imao u planu da obiđem par manastira. Međutim, neplanirano dugo sam ostao na Kablaru uživajući kako u okruženju tako i u pričama jednog naše starog, prekaljenog planinara koga zatekoh na samom vrhu. Čovek bukvalmo ima hiljade kilometara planinskih staza u nogama i imao je šta da kaže. -------------------------------------- Ako na forumu ima još ljudi poput mene koji vole da se zavuku svuda i obiđu sve i svašta, evo predloga za jednu lokaciju koja se nalazi nedaleko od Mađarske granice. Pošto sam obišao bukvalno sve zamkove u srbiji (pogotovo napuštene), red je da predstavim i onaj koji je (po meni) trenutno najsablasniji. Fernbahov dvorac u blizini Alekse Šantića, nadomak Sombora, nalazi se na spisku 67 dvoraca, koliko ih ima u Vojvodini, ali kao izuzetna građevina zastupljena je samo na papiru, jer su decenije nebrige sa ovog izuzetnog athitektonskog spomenika odavno izbrisale stari sjaj i patinu. Kao vlasnik izuzetne građevine vodi se Poljoprivredno preduzeće ”Aleksa Šantić”, u istoimenom mestu. Međutim, dvorac propada i prepušten je na milost i nemilost vandala. Nažalost, od svojevremeno velelepne palate ostale su samo zidine, a jedinstveni park, na više od deset hektara, zarastao je u šipražje. Naime, Fernbahov dvorac, ili kako ga još ovde zovu ”Baba Pusta”, podignut je 1906. godine. Dvorac je izgradio Karolj Fernbah, veliki bačkobodroški župan. U stilu bečke secesije dvorac je građen po projektu Ferenca Rajhela. Od nekadašnjeg sjaja prelepe građevine sa tornjem, čiju jedinstvenost upotpunjava široki park, u kome je svojevremeno kao prvo takvo drvo u Evropi, bio zasađen i Ginko, nije ostalo gotovo ništa. Iz dvorca su odneta vrata, prozori, pločice, radijatori, električne instalacije, cigle, mermerne ploče... a krov se urušio na nekoliko mesta. Na sredini prostranog hola zjapi rupa, s koje je neko skinuo veliki luster i verovatno ga dobro unovčio. Retke vrste drveća u parku, koji je zasađen tridesetak godina pre gradnje samog dvorca, posečeno je, a ono što je ostalo, zaraslo je u korov. Još početkom pedesetih godina minulog veka park je stavljen pod zaštitu države i tada je ustanovljeno da u parku ima 165 biljnih vrsta! U prizemlju dvorca nalazi se mala kapela. Uprkos tome što je veoma predano uništena, izgrebana, oguljena, razbijena itd, na zidovima se još uvek mogu videti slike nekih svetaca i anđela. Pronašao sam još jedan podatak ali me nemojte držati za reč jer je nezvaničan, a to je da je u dvorcu bilo instalirano prvo parno etažno (centralno) grejanje sa radijatorima u Srbiji. Veliki kotao ili rezevoar iz koga izlaze i ulaze metalne cevi sam zatekao u samov vrhu dvorca i može se videti na mojoj fotografiji. Dvorac je lako pronaći i do njega vodi betonski put koji je lošiji na momente ali mu je moguće prići bilo kojim motociklom ili autom. Zanimljivo je i to da kada stignete na odredište, odnosno na kraj puta - proširenje koje je ujedno i parking, i dalje ne možete videti dvorac. Bukvalno, kao da se nalazi u džungli a ne u sred atara, tako da poslednjih nekoliko desetina metara morate prepešačiti kroz gusto zelenilo. Dvorac Baba Pusta idealan je za lutanje prostranim odajama, pentranje stepenicama, zavlačenje u podrum, obilazak ogromnog parka-džungle... Iako napušten, razvaljen i sablastan, dvorac ipak i dalje pleni svojim izgledom. Nadam se da će moje fotografije uspeti bar malo da vam dočaraju ono što je napisano iznad, uživajte.

Kopam po raznim folderima i naleteh na fotografije koje napravih Jula 2018... MotoGP - Sachsenring, Nemačka