Fotografije vezane za prethodni post...

Jugoistočna Srbija se definitivno može pohvaliti raznim atrakcijama i prirodnim lepotama; među njima se nalazi i jedno veoma lepo prirodno lečilište - Zvonička banja. Ime je dobila po selu Zvonce u čijoj se blizini nalazi. Banja je smeštena u neposrednoj blizini granice sa Bugarskom, a u njenoj okolini se nalaze retke prirodne lepote poput zaštićene klisure reke Jerme, o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Tu je i veliki greben od titonskog krečnjaka Asenovo Kale (1032 m.n.v.), kao i krečnjački vrh Straža (1071 m.n.v.). S obzirom na namorsku visinu od 630 metara na kojoj se nalazi ovo prelepo prirodno lečilište, Zvonačka banja se ubraja u najviše banje naše zemlje. Zbog prelepe prirode koja je okružuje, pomenute visine i specifične ruže vetrova, vazduh u ovoj banji je izuzetno čist i svež. Sve ovo čini da je Zvonačka banja pored banjskog lečilišta i jedno klimatsko i vazdušno lečilište – jedan pravi, mali, prirodni, lekoviti raj. Poznato je da su lekoviti potencijali ovih prostora bili poznati čak i starim Rimljanima. U toku obnavljanja banje i čišćenja terena između 1903. i 1926. godine, pronađeni su ostaci bazena, podna keramika, ostaci jednog hrama, spomen ploča i metalni novac. Izvori tople, mineralne, lekovite vode u Zvonačkoj Bajnji izviru sa dubina od 550 metara i temperature su oko 28°C. Lekovita voda se koriti u terapijske svrhe, kako pijenjem tako i kupanjem, i koristi se u tretmanima mnogih bolesti kao što su: nervne bolesti, razni oblici reume, bolesti lokomotornog aparata, problemi sa kičmenim stubom, upalne promene na očima, problemi sa povišenim krvnim pritiskom, klimakterične tegobe i problemi sa perifernom cirkulacijom. Nakon izgradnje hotela "Mir" koji je zvanično otvoren 1987. godine, uvedena je i stalna medicinska služba, pa je pojedinih godina bilo i do 5000 posetilaca i 20000 noćenja. Ali... Uvek neko "ali" kvari priču. Hotel je privatizovan 2010. godine iz trećeg pokušaja, bez ikakvih uslova. Problem je i taj što je termalni izvor rudno bogatstvo države, a po zakonu o vodama ne može da bude privatno vlasništvo. Pa ipak, parcela na kojoj je izvor termalne vode na volšeban način je privatizovana. Novi vlasnik, preduzetnik iz Pirota je pod izgovorom rekonstrukcije, zapravo izvršio totalnu dekonstrukciju hotela "Mir" i takvo stanje je i danas. Negde pročitah da je hotel pre par godina ponovo promenio vlasnika, međutim ništa se nije promenilo. Hotel "Mir" sada podseća na scenografiju za neki horor film, pa nije ni čudo što ga lokalno stanovništvo zove "Srpski Černobil". Nekada velelepno zdanje sa unutrašnjim i spoljnim bazenima, danas je potpuno opustošeno. Banja je pusta, a lokalno stanovništvo najviše žali za gostima zbog kojih nisu ni morali da idu na pijacu, sve svoje proizvode bi prodali još na kućnom pragu. Ono što je fantastično i dalje je pogled iz ogoljenih apartmana na prelepo prirodno okruženje. Da li će u skorijoj budućnosti neko ponovo uživati u njima... ostaje da se vidi. Nastaviće se...

Hvala! Znam, svaki logo u principu "smeta" na fotografiji, meni bar. Ranije sam se potpisivao imenom i prezimenom, što jeste bilo diskretnije, ali sam u zavisnosti od pozadine često morao da menjam boju slova. Ovako, kada otvorim fotografiju da bih je smanjio (jer je prevelika u originalu), sa jednim klikom ubacim odabrani logo koji uopšte ne zavisi od pozadine. Osim toga, većina članova se loguje i učestvuje na forumu putem mobilnog telefona. Koliko god da je ekran telefona veliki, fotografije na njemu su ipak premale, a logo se skoro i ne primećuje u ćošku. Na monitoru je to već druga priča.

Hvala!

Fotografije vezane za prethodni post...

Svaki put kada bih zastao da naprvim fotografiju i kada bih prekidačem prekinuo rad brundavog boksera, iznenadio bih se. Ni nakon skidanja kacige, potkape i vađenja čepića iz ušiju, situacija se nije menjala. Prosto neverovatnu tišinu je remetio samo cvrkut ptica i naravno, žubor reke... nigde nikoga u blizini. Osim zvučne, nije izostala ni vizuelna čarolija. Visoke stene koje se vertikalno, gotovo preteći, uzdižu sa obe strane reke, samo na pojedinim mestima dozvoljavaju sučevim zracima da dopru do njihovog podnožja. Pomenute strme litice poput mađioničara u više navrata stvaraju i iluziju, kao da se na mestu do kojeg dopire moj pogled u potpunosti spajaju, stvarajući utisak da ne postoji izlaz iz ove klisure iskonske lepote. Mislim da je ovo jedino mesto u Srbiji koga možete opisati na ovaj način, a do kojeg možete doći i proći ga asfaltnim putem. Kanjon Jerme je samo deo doline istoimene reke čiji je celokupni tok dugačak 72 km. Reka Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, nedaleko od Vlasinskog jezera. Nakon 17 km toka kroz Srbiju, prelazi na teritoriju Bugarske u kojoj teče 27 km. Kod sela Petačani ponovo ulazi u Srbiju i svoj tok završava ulivanjem u Nišavu. Nakon povratka iz Bugarske u svom toku kroz Srbiju, Jerma je probila fantastičan kanjon kroz planinu Greben (1337 m.n.v.) i Vlašku planinu (1442 m.n.v.), u kome dominiraju dva impozantna klanca Odorovsko i Vlaško ždrelo, čije se strme stene uzdižu na visinu između 300 i 400 m, sa širinom od 10 do 30 m. Zanimljivo je da je sve do 1927. godine kanjon bio potpuno neprohodan, sve dok za potrebe rudnika kamenog uglja "Rakita" ("Jerma"), nije probijena železnička trasa uskog koloseka. Rudnik je zatvoren šezdesetih godina prišlog veka, a na postojećoj trasi je umesto pruge izgrađen asfaltni put. Do kanjona se najbrže stiže iz pravca Pirota preko Sukova, sa jene strane. I iz pravca Bele Palanke i Babušnice sa druge strane, gde je put poprilično loš. Sam put kroz kanjon je veoma izazovan, uzan, pogotovo ispred tunela gde se sužava u jednu traku. Čak i malobrojni vozači koji uopšte i znaju za ovaj prolaz, izbegavaju ovo mesto smatrajući da nije dovoljno bezbedno čak ni za pešake. Ako pitate mene, samo ću vam reći da mi je užasno krivo što vožnja kroz ovu lepotu ne traje duže. Sa nekolicinom zanimljivih kadrova ću pokušati da vam opišem i približim ovo mesto. Nekoga ću verovatno podsetiti na neke lepe trenutke... dok ću nekoga, nadam se, podstaći na razmišljanje i planiranje obilaska ovog kraja. Nataviće se...

Još jedan nedovoljno iskorišćeni dragulj naše istorije vekovima stoji ušuškan u prelepom prirodnom okruženju. Udaljen nekih dvanaest kilometara od auto-puta Niš-Sofija, u dolini reke Jerme, manastir Poganovo gotovo netaknut prkosi vremenu. Istoriografija nam otkriva da je manastir podignut 1395. godine, a živopisan je tek sto godina kasnije, tačnije 1499. Za bogati tematski živopis zaslužni su umetnici sa prostora severne Grčke. Hram posvećen Svetom Jovanu Bogoslovu je osnovao i podigao srpski plemić Konstantin Dejanović Dragaš, sestrić cara Dušana. Ktitor hrama je i Konstantinova kćerka Jelena Dragaš, koja je bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Manastir je završila nakon smrti oca, sada kao monahinja Hipomena. Uprkos činjenici sa kojom je naš narod (nažalost) i te kako upoznat, da su razni osvajači nadirući uništavali apsolutno sva kulturna i verska obeležja, manastir Poganovo je ostao vekovima takoreći neoštećen. Zbog svoje lokacije, pristupačnost manastiru je bila skoro pa nemoguća, tako da osvajači nisu ni znali za njegovo postojanje. Kanjon reke Jerme je bio u potpunosti neprohodan, sve dok se za potrebe rudnika kamenog uglja "Jerma" 1927. nije izgradila pruga uskog koloseka. Tek nakon zatvaranja rudnika, 70-ih godina prošlog veka je izgrađen asfaltni put. Uprkos svemu, tokom Prvog svetskog rata 1917. bugarski okupatori su uspeli da odnesu veliki deo manastirskih dragocenosti koje se sada nalaze u Sofiji, u crkvi Aleksandra Nevskog. Među odnetim dragocenostima se izdvajaju ikonostas i izuzetno vredna, čudotvorna dvostrana ikona. Na jednoj strani ikone su likovi Bogorodice i Sv. Jovana Blagoslova, a sa druge je predstavljen mozaik iz apside crkve Hrista Latomu u Solunu. Te dragocenosti se danas nalaze u Arheološkom muzeju u Sofiji. Ikona je bila poklon carice Jelene, žene Vizantijskog cara Manojla II Paleologa u znak sećanja na oca Konstantina Dejana. Danas, manastir pripada Eparhiji niškoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Iako nisam čuo da je po tome poznat, primetih i izuzetnu ponudu prirodnih proizvoda i melema. Uprkos činjenici da je zbog uzanog puta i izuzetno niskih tunela, velikim turističkim autobusima prilazak manastiru kroz kanjon težak ili nemoguć, poseta je u zadnjih nekoliko godina u stidljivom porastu. Zanimljivo je i to da su najbrojniji posetioci upravo oni čiji su preci i poharali ovaj manastir. Tokom leta, svakodnevno i po nekoliko autobusa sa bugarskim turistima posećuje ovu svetinju. Šta da vam kažem, ako ste u prolazu... svratite.

Kao što sam uradio na 11. strani ove teme, tako ću i ovde postaviti novu rekapitulaciju, ali ovaj put pet stranica (11-15). Strana 11 133. Rekapitulacija stranica 1-10 134. Staro Rajačko groblje – Rajac 135. Feliks Romuliana – Gamzigrad 136. Uspon na vrh “Šiljak” – planina Rtanj 137. Bovansko jezero – Bovan Strana 12 138. Šalinački lug - Šalinac 139. Dvorac Engelman – Svetićevo 140. Spomen česma “Crkvenac” – Mladenovac 141. Manastir Vraćevšnica – Vraćevšnica 142. Kuća kneza Miloša Obrenovića – Gornja Crnuća 143. Gombošev salaš – Bečej 144. Spomenik Bob Marlija – Banatski Sokolac 145. Dvorac Karačonji – Novo Mileševo 146. Muzej “Žeravica” – Novo Miloševo 147. Prva nafta u Srbiji – Jermenovci 148. Dva dvorca porodice Lazarević – Veliko Središte Strana 13 149. Oblast rimskih rudnika, brda šljake, rimski kastrum – Babe 150. Vila “Džervin” – Knjaževac 151. Gurgusovačka kula – Knjaževac 152. Stara čaršija, spomen-park, vidikovac – Knjaževac 153. Kamenička crkva (Crkva Uspenja Presvete Bogorodice) – Donja Kamenica 154. Jedini praistorijski crtež u Srbiji – okolina Gabrovnice 155. Napušteni rudnik uranijuma – Gabrovnica Strana 14 156. Vodopad Bigar – Kalna 157. Hotel “Staro zdanje”, fotografije – Aranđelovac 158. Karađorđev dom – Rača 159. Etno-kompleks “Petrovi dvori”, spomen česma, spomenik – Viševac 160. Mesto rođenja Karađorđa, kapela kralja Aleksandra I, crkva Sv. Georgija – Viševac 161. Mesto pogibije i mesto gde je bio sahranjen Karađorđe – Radovanjski lug 162. Manastir Koporin – Radovanje 163. Hotel Karađorđe – Jermenovci 164. Vodopad Bigar, fotografije - Kalna 165. Manastir Temska – Temska 166. Vodenica – lokacija “Bigar”, okolina sela Temska, (Stara planina) 167. Vodopad Bukovački do – okolina sela Temska, (Stara planina) 168. Vidikovac “Tumba” – u blizini HE “Temac”, (Stara planina) Strana 15 169. “Mrtvački most” – Topli do, (Stara planina) 170. Vidikovac “Kozji kamen” – Rsovci, (Stara planina) 171. Crkva Sv.Petra I Pavla – Rsovci, (Stara planina) 172. Vodopad “Tupavica” – Dojkinci, (Stara planina) 173. Jelovičko vrelo - Vrelo, (Stara planina) 174. Manastir Visočka Ržana – Visočka Ržana, (Stara planina) 175. “Slavinjsko grlo” ili “Rosomački lonci” – Slavinja, (Stara planina) 176. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice – Visočka Kamenica, (Stara planina) 177. Momčilov grad (Pirotska tvrđava) – Pirot 178. Manastir Sukovo – Sukovo

Zanimljiva priča vezana za Manastir Sukovo se tu i ne završava. U ovom manastiru se nalazi i freska koja ne prestaje da iznenađuje kako vernike, tako i znatiželjne posetioce. Radi se o fresci koja prikazuje sveca sa... životinjskom glavom! Reč je o Svetom Hristoforu koji je za vreme svog zemaljskog života bio izuzetno snažan i visok, a pripadao je drevnom plemenu... ljudoždera! Legenda kaže da su ga u jednom ratnom pohodu zarobili Rimljani kada su naišli naišli na ove neobične ljude. Završivši u Rimu, Hristofor se prvi put sreće sa hrišćanstvom koje prihvata, pokajavši se tada zbog svih svojih pređašnjih dela. Dekije, tadašnji rimski car poznat kao veliki progonitelj hrišćana, bio je fasciniran zastrašujućom građom i izgledom mladog Hristofora, i pozvao ga je da se pridruži rimskoj vojsci. Mladić je to odbio obrazloživši da ne želi da se priklanja paganskim verovanjima, i da se ponaša u suprotnosti sa učenjima Hrista. Nažalost, zarad svog uverenja Hristofor je platio glavom. Umro je u velikim mukama iskupivši se za sve iz prošlosti. Zbog svoje mučeničke smrti proglašen je za sveca. Ipak, činjenica da je nekada živeo život ljudoždera, verovatno je zaslužna za to što je u Sukovu Sveti Hristofor prikazan sa životinjskom glavom. To i dalje nije sve, u manastiru se krije još jedna misterija. Sukovo je dom Bogorodice sa Krilima! U hrišćanskoj ikonografiji postoje veoma striktna pravila ko može da se prikaže sa krilima. To su samo arhanđeli i Sveti Jovan Krstitelj kao onaj ko je najavio Isusov Dolazak. Zbog toga i jeste čudnovato što u ovom manastiru postoji freska Bogorodice sa krilima. Međutim, iznad Bogorodičine freske postoji bledi natpis koji možda bar malo rasvetljava ovu misteriju: "Da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri" Gledajući spolja, Sukovo definitivno nije manasir koji će vas "na prvu" ostaviti bez teksta. Sam izgled manastira i spoljašnjost crkve ničim ne ukazuju na pravu lepotu i istinsku vrednost ovog mesta. Međutim, nakon kraćeg obilaska i po ulasku u crkvu, stvar se menja 100%. Osim spomenutih čudesa, meni lično se svidelo i to što je pri izradi živopisa obilato korišćena i (moja omiljena) vizantijsko plava boja. Srbija... "mestašce" na raskršću puteva gde se živi već mnogo, mnogo vekova. Sa mnogim tajnama smo upoznati ili se tek sada srećemo, dok su mnoge druge još uvek neotkrivene i tek treba da budu rasvetljene. Neke od misterija čuvaju i mnogobrojni manastiri rasuti širom naše zemlje, naši biseri kulture i vekovni čuvari identiteta... Sukovo je samo jedan od njih.

O misterioznim i jedinstvenim freskama poput one na kojoj je Sveta Petka oslikana golih grudi ili one na kojoj je Isus predstavljen kao mlad, bucmast i ćelav... već sam pisao. A freska sveca koji je nekada bio ljudožder??? Ili Bogorodica sa krilima??? Ne, niste pogrešili, dobro ste pročitali. A kada sam saznao da tako nešto postoji kod nas... pretpostavljate. Put me je tako doveo u manastir koji se nalazi neposredno pored reke Jerme, udaljen nekih 16 km od Pirota. Manastir Eparhije Niške koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, u narodu poznatiji kao Sukovo, ni dan danas ne prestaje da intrigira čitav jug Srbije. Postoje podaci da se na ovom svetom mestu nalazio rimski hram, još pre pojave hrišćanstva. Takođe, postoji i mapa iz 1020. godine koja nepobitno svedoči da je na ovom mestu postojao grad Sukovo sa manastirom. Uprkos svemu, i dalje se ne zna ko je i kada tačno podigao svetinju. Ono što se sa sigurnošću može reći je to da je manastir više puta rušen, i da je živopisan 1606. godine. Prateći priču, dolazimo tako i u 19. vek. kada je turski Sali-beg bio vlasnik celog atara sela Sukova. Legenda kaže da je mali dečak, pastir Velja voleo da dolazi baš na begovo imanje i pušta ovce na ispašu. Jedne noći mu se u snu, kažu, ukazala Presveta Bogorodica i rekla mu da se baš na mestu na koje on voli da odlazi, na mestu današnjeg manastira, nalazi velika svetinja koju treba otkopati. Meštani Sukova uz pomoć sveštenika Jovana Mandića, započeše kopanje i pronađoše veoma staru ikonu i kandilo. Nažalost, Sali-begov sin Emin je prvi saznao za kopanje i nikako nije bio srećan zbog otkrića, pa je tako rešio da otera kopače i oskrnavi svetinju. Međutim, nešto ga je zaustavilo. Emin je počeo da bunca, dobio je napad i celo telo mu se oduzelo. Očajni otac je u pomoć pozvao pravoslavnog sveštenika, i nakon očitane molitve... dete je ozdravilo. U znak zahvalnosti za ozdravljenje svog sina Emina, Sali-beg je na temeljima veoma stare crkve, u periodu 1857. do 1859. podigao novu (današnju) manastirsku crkvu, dok je živopis u njoj je urađen 1869. godine. Da li je ova priča istinita ili ne, nikada nećemo saznati. Međutim, ono što se sa sigurnošću zna je to da se u priprati crkve, i danas nalaze dva groba. Jedan od sveštenika Jovana, a drugi od mladog Velje, kasnije monaha Venijamina. Nastaviće se...

Iako relativno mala po dimenzijama, Pirotska tvrđava (Kale) ili Momčilov grad, svakako zavređuje pažnju. Tvrđava je obnovljena 2018. godine, što mi je dalo dodatni povod da je nakon dužeg vremena ponovo posetim. Na osnovu srednjovekovne istorije Balkana, ali i prema viševekovnim narodnim predanjima, pirotski grad je podigao čuveni vojvoda Momčilo o kome se veoma malo zna. Momčilo je živeo u prvoj polovini 14. veka, učestvovao je u vizantijskim građanskim ratovima u kojima zbog svoga truda i zalaganja dobija visoko zvanje - titulu despota. Nažalost, njegovo despotovanje nije dugo trajalo jer je poginuo 1345. godine u opsadi grada Periteoriona. Istorijski međutim, još uvek nije razjašnjeno da li je sam Pirot podigao vojvoda Momčilo ili je to uradio knez Lazar tokom svoje vladavine tim krajem (1371—1389), usled bojazni da će doći do najezde Turaka. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386. povratio vojvoda Dimitrije Kobilić, što je po nekim istoričarima bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389. godine. Nakon kosovske bitke, Pirot je menjao svoje gospodare, povremeno je bio u posedu despota Stefana i despota Đurđa. Nakon pada Smedereva i kraha srpske despotovine u XV veku, trajno pada u Osmansko vlasništvo sve do konačnog oslobođenja od Turaka 1878. godine. Utvrđenje je bilo u vojnoj upotrebi sve do prve polovine 19. veka. Danas, Momčilov grad ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja, i ne samo na našim prostorima, već i šire, predstavlja veoma vredno svedočanstvo srednjeg veka kada je vojna ahritektura u pitanju. Pozdravljam sve što je učinjeno na obnovi ove tvrđave. Donji grad je pretvoren u lep park, dok su srednji i gornji grad potpuno obnovljeni i sređeni. Moguć je ulazak u kule sa čijih se vrhova može uživati u pogledu na okruženje, postavljena je i spoljna LED ambijentalna rasveta... Ipak, čini mi se da fali još malo angažovanja i rada, pa da turistima tvrđava zaista postane veoma privlačna. Pojedine prostorije i hodnici u koje se može ući su poprilično tamne i neosvetljene, da ne kažem nebezbedne. Osim toga, u svim prostorijama posetioci će zateći prazne (gole) zidove. Po mom mišljenju, daleko interesatnije bi bilo kada bi se u prostorijama ili na pomenutim zidovima nalazili neki eksponati, koji bi (recimo) prikazali način života u to vreme. Dok bi tvrđava bila pod opsadom, snabdevanje svežom vodom koja se nalazila van zidina nije bilo moguće. Tada je u tu svrhu korišćen bunar, koji se nalazi u podrumu jugozapadne kule. Ostaci originalnog bedema sa puškarnicama kojim je bio opasan donji grad. "Pirotsku tvrđavu", "Tvrđavu Kale" ili "Momčilov grad" zaista treba posetiti. I pored par (po meni) nedostataka koje sam naveo, utvrđenje se može svrstati u grupu onih koje su veoma dobro očuvane i restaurirane. Tvrđava je otvorena za posetioce svakog dana između 10:00h i 20:30h, ulaz je besplatan.

Srpski kovid sertifikat sada je priznat u EU, ali ne možete u sve zemlje ući sa SVAKOM VAKCINOM, a ovo je DETALJAN SPISAK PO DRŽAVAMA WWW.BLIC.RS Vest da je Evropska unija priznala digitalne kovid sertifikate koji se izdaju u Srbiji propraćena je sa oduševljenjem. Ipak, iako su mnogi shvatili da takva odluka znači i potpuno slobodno...

Verovali ili ne, sve što sam uspeo da saznam je da se radi o zapuštenom biseru iz 17. veka, da je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i da se nalazi negde pored Kameničke reke na Staroj planini. Za skrivenu malu kamenu crkvicu retko ko da je čuo. Znajući da bez asistencije na terenu neću imati nikakve šanse, put me je doveo do Staroplaninskog sela Visočka Kamenica. Prvi izazov je bio da nađem bilo koga ko živi ovde ili u blizini, sve je bilo pusto. U više navrata sam brundavim motorom prolazio polako pokraj malobrojnih kuća, pokušavajući da privučem nečiju pažnju ili izmamim nekog napolje - uzalud. Baš kada napustih selo, rešivši da nastavim dalje i da nekako pokušam da nađem bilo kakav prilaz reci, naiđoh na lokalca koji je gurao neki prastari bicikl. Započevši razgovor, čičica mi se požali na izduvanu gumu. Reče da je ispuštala po malo od kako je krenuo jutros iz kuće, ali eto, pri povratku ispustila je skroz. Izvadih kompresor iz kofera, naduvah čoveku gumu lišavajući ga tako dodatnog višekilometarskog pešačenja. Iako iznenađen, otkud to da ja iz Beograda završih tu, pa još znam i za crkvu... nije mi ostao dužan. On uz škripave zvuke rasklimatane bicikle ode niz put, a ja, takođe srećan i sa upravo dobijenim informacijama, produžih ka skrivenoj crkvici... Onome ko bude resio da poseti ovo malo kameno zdanje, od sada će biti mnogo lakše. Do sada crkva nije postojala na Gugl mapi, međutim "pinovao" sam lokaciju, poslao zahtev i Gugl je to odobrio. Dakle sada je Crkva Uspenja Presvete Bogorodice kod Visočke Kamenice vidljiva na Gugl mapi. Pošto je sada crkva vidljiva na mapi, navigacija će moći da vas odvede blizu nje. Kada se putem približite crkvici, potrebno je usporiti i potražiti stazu koja od asfaltnog puta vodi ka njoj (slika ispod). Odatle produžite peške, i za nekoliko minuta ćete biti kraj reke i crkve. Ovo bi bilo sve što je ostalo od crkvenog živopisa. Srećom, živopis je bio prekriven konzervatorskom mrežicom, pa je očigledno da neko ima neke planove za nju. Nažalost, pomenuta mrežica mi je smetala da detaljnije osmotrim i uslikam preostale freske. I na ostalim zidovima se mogu uočiti, doduše mali delovi (ostaci) obojenog maltera, što bi značilo da je verovatno ceo hram bio oslikan.

Na slici je original, i po ceni moguće da jeste jer se radi o mini-alatu koji košta 17$.