Proveri da nemaš živu struju na njoj. Izoluj krajeve, za svaki slučaj. Da ne guraš motor, ako ne moraš.

Komšijska je bolja. Manji je ugao. (Trava je uvek zelenija...)

Šta mislite, da li bismo mogli da se organizujemo i skupimo tom detetu za kurs te škole programiranja? Najveća je šteta da neko želi znanje, a ne može do njega? @Darko Mihajlovic ima kontakt, saznamo koliko to košta, prosledimo novac učiteljici da ona uplati odgovarajući kurs i jedno dete ide stepenik naviše.

Voli Darko kad mu je dugačak... auspuh @Darko Mihajlovic I tvoj je ovakav, ako se ne varam?

@Jovan Ristic To sam i mislio. Zašto uvoznici kriju koliko su prodali? Sramota ih, uvezli nešto na crno, pa da se ne ofiraju, u čemu je štos sa njima? Da prikažu da bolje posluju nego što je istina?

A zna li se zašto kriju tu "poslovnu tajnu"?

Sjajno, kao i uvek. Samo napred, u nove pobede!

Ma, to je kranje opravdano i ispravno. Za bahata govna 0 tolerancije.

Da se razumemo... To kad neko svakodnevno postavlja prepreke jer mu se hoće da tu parkira je čist bezobrazluk. Ali, kad prolaziš nekom ulicom jednom u sto godina (pogotovu u centru grada gde je opšta ludnica za parking) i vidiš tako nešto, neljudski je odmah sklanjati. Nemaš pojma da li je tad pa ko zna kad ili svakodnevica. Lako možeš da napraviš nekom veći problem nego što je tvoje traženje parkinga još desetak minuta. Baš ta pomisao da ti živahno jebe što je neko zauzeo mesto je taj nedostatak empatije o kom pišem. Moje mišljenje.

To sa kantama i zauzimanjem mesta ne mora da bude bahatost. Vrlo često je i potreba. Naravno, ne ako je svakodnevno. Kako obezbediti mesto za selidbu, iznošenje nekih teških, kabastih stvari, istovar drva (do pre nekoliko godina se i moja tetka u centru Beograda grejala na drva)? *Mislim da vi koji to osuđujete "na mah" i redom imate manjak empatije i razumevanja. Sebično vidite da je zauzeto mesto, a ne pitate se koja je muka naterala nekog da ga tako zauzme. Ako je vaš odgovor da vas se ne tiče, vratite se na *.

Još i mesto za žurke, lagane popravke ispred ili unutra, da se skupi manje društvo na partiju priče. Savršeno!

Prc... Mislim, kamerica iz PRC.

Skup k'o krv. On mi je poslednja solucija. Hvala ti!

Kupujem hladnjak za vodu, Strom 1000 '04. godište (prva generacija). Miša, 064/1675-894 P.S. Uzmite u obzir da hladnjak nije bubreg.

Da nema neko na prodaju hladnjak za vodu za Stroma 1000 '04. godište? Ili znate nekog ko provereno dobro krpi hladnjake?

Gužva. Zakazuju kao za skener.

Lepo kaže da je prešlo 25 000 km. Sad će baš da piše i da je prešlo i 35 000 ili 40 000. A možda je to pre orošavanja?

E, za ovo govno mi treba klozet papir.

Amateru! Ja već mesec dana i ništa.

Primetio sam nešto zanimljivo… Za tri dana u Ulcinju, sa terasom savršenog pogleda na more i pučinu, na stari grad, na nebo - nešto mi je nedostajalo. Trećeg dana sam shvatio da nisam video nijednog galeba. Prazno nebo. Nebo bez ptica. Naravno, samo ja sam to primetio, ovi moji ne bi primetili ni leteći tenk, a kamo li da nešto nedostaje. Već sam pominjao kako ne volim da pravim planove unapred jer se obično izjalove. Isto tako ne volim da imam ograničenja, rokove, da mi se desi da nešto mnogo lepo moram da propustim, da bih stigao tamo gde je planirano, da moram da jurim, žurim… Zato sam rešio da svakog dana, negde popodne, predveče, tražim smeštaj po Albaniji. Imao sam maglovito plan a i plan b. Plan a je da tražim smeštaj svakog dana, da polako putujem niz obalu do Sarande gde ću da uhvatim trajekt za Krf. Da prelazim dnevno stotinjak kilometara i tako tri, četiri dana. Mana: mnogo vremena se gubi u pakovanju i traženju novog smeštaja. Plan b je da se lociram negde odakle ću moći da obiđem obalu, ali i planine. Krenuo sam a da još nisam bio siguran koji ću plan da primenim. Iz Ulcinja sam da bih prešao u Albaniju morao da opet idem prema Skadru, ali ne i da ulazim u grad već malo ispred da skrenem ka Draču. Usput mi se plan kristalizovao. Drač i Valona danas, malo da krenem niz obalu i da onda pogledam gde sam, koji je smeštaj na raspolaganju i da dalje smišljam šta ću i kako ću. Sve cene koje sam nalazio na Bookingu su mi uterale strah u kosti. Ko je pominjao da je Albanija jeftina? Nema ničeg ispod 60, 70 e za noć. Jeste to dvokrevetna soba, ko me šiša što sam sam, ali u Rumuniji sam imao izvrstan smeštaj za 30 e. Jeste more, ali, bre, Albanija ste. Čuo sam izjavu nekog njihovog turističkog radnika da se oni ugledaju na Italiju i da se cene formiraju prema cenama u Italiji. Ej, pa to je kao da porediš dupe i milihbrot. Nisam mu poverovao, a sad sam se uverio da čovek ne laže. Ni gorivo nije jeftino, uopšte. Čak je i skuplje nego kod nas. Ali, jednom se živi, idem, pa skratiću boravak. Kad sam ušao u Drač (veoma dobar put Skadar-Drač), dopao mi se, isto kao i Skadar. Dobro, malo su predgrađa onako, ali je grad, „urbano jezgro“ vrlo lepo. Opet, ima širine, široke ulice, bulevari, ukusno sređeni lokali. Tu sam obišao amfiteatar i popio prvu kafu. Vrućina je bila već velika iako je bilo tek 10 ujutru. I litar vode, naravno. Amfiteatar je zanimljiv, ne može da se uđe, ali se baš lepo vidi sa ulice. Tu je nekoliko kafića, veoma prijatno mesto za odmor. Sam afiteatar je sagradila Vizantija. Ta ulica izlazi na drugo obeležje Drača, Venecijansku kulu. Mleci su ovde imali svoje uporište i dominirali ovim delom Jadrana. Odmah pored, zapravo na sred kružnog toka je velika metalna skulptura Redona. Redon je u Ilirskoj mitologiji Neptun/Posejdon. Ne komentarišem, za sada. Odatle sam pored luke krenuo ka Valoni. Gužva, dve trake, vrućina, provlačim se sve u šesnest. Vidim, ispred mene, onako prema sredini trake, lepo je zatvara, pandurski auto. Kako im prilazim, pomera se da mi napravi prolaz. Klimnuh glavom zgodnoj uniformisanoj plavuši za volanom. Prema Valoni me je vodio odličan put, samo mi se nešto otegao, vrućina me ubi… Već nadomak Valone sam morao da stanem. Vidim i neki motor, albanskih tablica, stanem u prijatan kafić sa terasom. Tu sam upoznao Ina, mladog momka, to je onaj motor ispred, inače BMW F800S. Inače, ima i Harleja. Iz Tirane je, krenuo da se vozika. Često ide u Valonu i objasni mi da tamo stvarno nema šta mnogo da se vidi, grad običan, od nekih značajnijih stvari nema ničeg, velika je gužva po ulicama. Najbolje mi je da Valonu vidim iz vazduha, tj. da idem putem koji ide preko planine iznad i da izbijem opet na more. Onda niz obalu, pa dokle hoću. Slatko smo se ispričali, sjajn klinac, 25 godina ima. Mislim da je neki DJ. On ode put Tirane, ja onim puterm koji mi je on savetovao. Ne ujeda... Hm... Zaista mislim da nisam pogrešio. Put je prvo zavojit, izvrsnog kvaliteta, prekrasan pogled na more. Skoro kao da se leti. Valona izgleda lepo iz vazduha. Posle je malo dosadan i plaća se putarina. E, kad se prođe taj deo, ide se planinskim putem iznad mora. Nije baš kao Jadranka, ali je toliko lepo da sam se posle vraćao da se vozim. Ovo je pogled sa jednog od vidikovaca na Valonu. Morao sam i ja da se ubacim u kadar, da ne bude da sam sve samo sanjao. Stao sam u nekom mestu, ni sam ne znam kako se zove. Liči na crnogorske gradove, pretrpano uz obalu, sve novo, bez reda i smisla. Tu sam seo u neko kafanče, da nađem smeštaj za to veče. Već sam rešio da se ukotvim negde na dva, tri dana, i da mi to bude baza. Znači, smeštaj od tog mesta (mislim da je Himara) do Sarande. To bi mi bilo preko 400 km za taj dan. Nisam umoran, ali sam skuvan. Pojedoh u toj kafanici skaru, tj ćevape. Onaj ko je to nazvao roštiljem, ćevapima, nema pojma. Baš su bili loši. Suvi i bez karakterističnog ukusa. Ali sam ih pojeo. Litar kisele, skara (pet velikih ćevapa sa malo pomfrija i hleb-22 e). Glad čini svoje. U glavnom, cene koje sam nalazio na tom potezu su bile baš neodgovarajuće. Dva mlada konobara koji znaju engleski sasvim dovoljno, ubiše se da mi nađu neki smeštaj preko Bookinga. Preporučivali su mi i neke druge varijante, tipa da idem duboko u unutrašnjost, ali to baš nisam hteo. Preljubazni Šiptari. Osmeh – kad je reč o hrani i naručivanju, profesionalan, izveštačen. Kad pričamo o nečem drugom, o tome da mi pomognu, iskreni, pravi osmesi i poštovanje prema starijem čiki. Hm… ništa rogovi, očnjaci, jatagani. Na kraju sam uz njihovu pomoć našao u mestu Lukove apartmančić koji je na slikama izgledao sasvim pristojno za 55 e noć. Odmah sam rezervisao za dve noći. Dalje je vožnja već bila opuštenija, imam tridestak kilometara do smeštaja, oko pet je, važno mi je da me ne uhvati mrak. U nekom momentu sam shvatio da sam baš utanjio sa gorivom. Glupi pokazivač radi kako on misli da treba, posle sto kilometara je pokazivao da je ispod polovine, prazan je još odavno, a ja sam isključio mouzak i samo uživam u vožnji. Već je počeo malo strah da me hvata, naiđoh u nekom seocetu na pumpicu. Da vas ne čude deminutivi - radnja ima pet kvadrata, jedna točilica sa dva creva (benzin/dizel) i neki blago bruniran lik sa čudnom facom za ove krajeve. Filipinac u sred Albanije toči gorivo. Milina. Ovde se oženio, ženu je upoznao na nekom brodu, ona je odavde i tako. Teram dalje. Svašta se vidi pod kapom nebeskom. Preporučeno mi je da svakako obiđem Porto Palermo. Tog dana sam video gde je, ali je bilo prilično kasno, nešto posle četiri, da bih se zadržao. Rešio sam da se sutra vratim i temeljno ga pregledam. Putevi kroz Albaniju su bili najbolji na ovom putovanju. Vozio sam se magistralom uz more, po planinama, po unutrašnjosti… odlični putevi kojima sam prolazio, ali beše i smešnih situacija. Vozim magistralom, normalan put, kao Jadranka samo je manja gužva, kad ono, znak za semafor. Pomislim da je onaj prenosni zbog radova, kad iza krivine, kolona i u daljini neko seoce. Prođem između, da se nacrtam prvi, kad ono, trgić, starije kamene kuće, a između dve kuće prolaz širine kamiona i semafor. To je glavni i jedini put kroz to selo. Samo što ne prolazi kroz nečiju dnevnu sobu. Slatko sam se nasmejao. Malte ne mi se odmah upalilo zeleno pa nisam stigao da slikam. Sad mi je žao. Kada sam stigao u Lukovu, beše već skoro pola sedam. Smeštaj je u sred sela, u zgradici sa apartmanima. Klasika, na malom placu, diži što više, strme stepenice, ja na vrhu (treći nivo). Ajd, sad, bar je pogled na more prekrasan. Vidi se Krf, vidi se najviši vrh na Krfu – Pantokrator, tu se negde razdeljuju i mešaju Jadransko i Jonsko more. Soba mala, čista i prečista, sa pogledom na komšijski zid udaljen pola metra. Može rukom da se dohvati. Naravno, ima klimu. Ali je terasa na kojoj sam slatko sedeo zaista perfektna. Sama Lukova je jedno bezlično seoce, natrpano sklepanom arhitekturom, ima tri restorana/picerije dve prodavnice, poštu i benzinsku pumpu. Ima tri plaže u okolini. Jedna je na 12 kilometara, druga kao na četri, pet, treća isto kao tako nešto. A sve su baš nizbrdo. Provozao sam se do jedne plaže, mal ne izgiboh, počeo mrak, shvatam da od kupanja nema ništa. Nategnut razgovor sa čuvarom parkinga restorana na plaži. Ne da mi da ostavim motor dok se prošetam ako ne uđem i ne naručim nešto, jer, zaboga, oni skupo plaćaju zakup. U sedam uveče, pada mrak, nema žive duše. Idiot. Još jednom sam se kasnije svađao sa njim. Na putu do smeštaja sam kupio jedan hleb (bitan je), sir, neku šunkicu i mleko. Idealno da večeram i zaspim. Galebova i dalje nema. Nigde usput, nema ih ni ovde. Nebo je prazno, svetla se pale.

Dobar ti ovaj Zrenjanin

I bi ćorak...

Keva za takve stvari. Temu... Wobby house, u setu četiri, pet sa raznim kukicama na vrhu.

Izmršaveo, dušica mu u nosu...

Kako glupost, sitnica, umeju da iznerviraju i da zaustave posao na sate i dane. Javljaj kako napreduje.