Lepo kaže da je prešlo 25 000 km. Sad će baš da piše i da je prešlo i 35 000 ili 40 000. A možda je to pre orošavanja?

E, za ovo govno mi treba klozet papir.

Amateru! Ja već mesec dana i ništa.

Primetio sam nešto zanimljivo… Za tri dana u Ulcinju, sa terasom savršenog pogleda na more i pučinu, na stari grad, na nebo - nešto mi je nedostajalo. Trećeg dana sam shvatio da nisam video nijednog galeba. Prazno nebo. Nebo bez ptica. Naravno, samo ja sam to primetio, ovi moji ne bi primetili ni leteći tenk, a kamo li da nešto nedostaje. Već sam pominjao kako ne volim da pravim planove unapred jer se obično izjalove. Isto tako ne volim da imam ograničenja, rokove, da mi se desi da nešto mnogo lepo moram da propustim, da bih stigao tamo gde je planirano, da moram da jurim, žurim… Zato sam rešio da svakog dana, negde popodne, predveče, tražim smeštaj po Albaniji. Imao sam maglovito plan a i plan b. Plan a je da tražim smeštaj svakog dana, da polako putujem niz obalu do Sarande gde ću da uhvatim trajekt za Krf. Da prelazim dnevno stotinjak kilometara i tako tri, četiri dana. Mana: mnogo vremena se gubi u pakovanju i traženju novog smeštaja. Plan b je da se lociram negde odakle ću moći da obiđem obalu, ali i planine. Krenuo sam a da još nisam bio siguran koji ću plan da primenim. Iz Ulcinja sam da bih prešao u Albaniju morao da opet idem prema Skadru, ali ne i da ulazim u grad već malo ispred da skrenem ka Draču. Usput mi se plan kristalizovao. Drač i Valona danas, malo da krenem niz obalu i da onda pogledam gde sam, koji je smeštaj na raspolaganju i da dalje smišljam šta ću i kako ću. Sve cene koje sam nalazio na Bookingu su mi uterale strah u kosti. Ko je pominjao da je Albanija jeftina? Nema ničeg ispod 60, 70 e za noć. Jeste to dvokrevetna soba, ko me šiša što sam sam, ali u Rumuniji sam imao izvrstan smeštaj za 30 e. Jeste more, ali, bre, Albanija ste. Čuo sam izjavu nekog njihovog turističkog radnika da se oni ugledaju na Italiju i da se cene formiraju prema cenama u Italiji. Ej, pa to je kao da porediš dupe i milihbrot. Nisam mu poverovao, a sad sam se uverio da čovek ne laže. Ni gorivo nije jeftino, uopšte. Čak je i skuplje nego kod nas. Ali, jednom se živi, idem, pa skratiću boravak. Kad sam ušao u Drač (veoma dobar put Skadar-Drač), dopao mi se, isto kao i Skadar. Dobro, malo su predgrađa onako, ali je grad, „urbano jezgro“ vrlo lepo. Opet, ima širine, široke ulice, bulevari, ukusno sređeni lokali. Tu sam obišao amfiteatar i popio prvu kafu. Vrućina je bila već velika iako je bilo tek 10 ujutru. I litar vode, naravno. Amfiteatar je zanimljiv, ne može da se uđe, ali se baš lepo vidi sa ulice. Tu je nekoliko kafića, veoma prijatno mesto za odmor. Sam afiteatar je sagradila Vizantija. Ta ulica izlazi na drugo obeležje Drača, Venecijansku kulu. Mleci su ovde imali svoje uporište i dominirali ovim delom Jadrana. Odmah pored, zapravo na sred kružnog toka je velika metalna skulptura Redona. Redon je u Ilirskoj mitologiji Neptun/Posejdon. Ne komentarišem, za sada. Odatle sam pored luke krenuo ka Valoni. Gužva, dve trake, vrućina, provlačim se sve u šesnest. Vidim, ispred mene, onako prema sredini trake, lepo je zatvara, pandurski auto. Kako im prilazim, pomera se da mi napravi prolaz. Klimnuh glavom zgodnoj uniformisanoj plavuši za volanom. Prema Valoni me je vodio odličan put, samo mi se nešto otegao, vrućina me ubi… Već nadomak Valone sam morao da stanem. Vidim i neki motor, albanskih tablica, stanem u prijatan kafić sa terasom. Tu sam upoznao Ina, mladog momka, to je onaj motor ispred, inače BMW F800S. Inače, ima i Harleja. Iz Tirane je, krenuo da se vozika. Često ide u Valonu i objasni mi da tamo stvarno nema šta mnogo da se vidi, grad običan, od nekih značajnijih stvari nema ničeg, velika je gužva po ulicama. Najbolje mi je da Valonu vidim iz vazduha, tj. da idem putem koji ide preko planine iznad i da izbijem opet na more. Onda niz obalu, pa dokle hoću. Slatko smo se ispričali, sjajn klinac, 25 godina ima. Mislim da je neki DJ. On ode put Tirane, ja onim puterm koji mi je on savetovao. Ne ujeda... Hm... Zaista mislim da nisam pogrešio. Put je prvo zavojit, izvrsnog kvaliteta, prekrasan pogled na more. Skoro kao da se leti. Valona izgleda lepo iz vazduha. Posle je malo dosadan i plaća se putarina. E, kad se prođe taj deo, ide se planinskim putem iznad mora. Nije baš kao Jadranka, ali je toliko lepo da sam se posle vraćao da se vozim. Ovo je pogled sa jednog od vidikovaca na Valonu. Morao sam i ja da se ubacim u kadar, da ne bude da sam sve samo sanjao. Stao sam u nekom mestu, ni sam ne znam kako se zove. Liči na crnogorske gradove, pretrpano uz obalu, sve novo, bez reda i smisla. Tu sam seo u neko kafanče, da nađem smeštaj za to veče. Već sam rešio da se ukotvim negde na dva, tri dana, i da mi to bude baza. Znači, smeštaj od tog mesta (mislim da je Himara) do Sarande. To bi mi bilo preko 400 km za taj dan. Nisam umoran, ali sam skuvan. Pojedoh u toj kafanici skaru, tj ćevape. Onaj ko je to nazvao roštiljem, ćevapima, nema pojma. Baš su bili loši. Suvi i bez karakterističnog ukusa. Ali sam ih pojeo. Litar kisele, skara (pet velikih ćevapa sa malo pomfrija i hleb-22 e). Glad čini svoje. U glavnom, cene koje sam nalazio na tom potezu su bile baš neodgovarajuće. Dva mlada konobara koji znaju engleski sasvim dovoljno, ubiše se da mi nađu neki smeštaj preko Bookinga. Preporučivali su mi i neke druge varijante, tipa da idem duboko u unutrašnjost, ali to baš nisam hteo. Preljubazni Šiptari. Osmeh – kad je reč o hrani i naručivanju, profesionalan, izveštačen. Kad pričamo o nečem drugom, o tome da mi pomognu, iskreni, pravi osmesi i poštovanje prema starijem čiki. Hm… ništa rogovi, očnjaci, jatagani. Na kraju sam uz njihovu pomoć našao u mestu Lukove apartmančić koji je na slikama izgledao sasvim pristojno za 55 e noć. Odmah sam rezervisao za dve noći. Dalje je vožnja već bila opuštenija, imam tridestak kilometara do smeštaja, oko pet je, važno mi je da me ne uhvati mrak. U nekom momentu sam shvatio da sam baš utanjio sa gorivom. Glupi pokazivač radi kako on misli da treba, posle sto kilometara je pokazivao da je ispod polovine, prazan je još odavno, a ja sam isključio mouzak i samo uživam u vožnji. Već je počeo malo strah da me hvata, naiđoh u nekom seocetu na pumpicu. Da vas ne čude deminutivi - radnja ima pet kvadrata, jedna točilica sa dva creva (benzin/dizel) i neki blago bruniran lik sa čudnom facom za ove krajeve. Filipinac u sred Albanije toči gorivo. Milina. Ovde se oženio, ženu je upoznao na nekom brodu, ona je odavde i tako. Teram dalje. Svašta se vidi pod kapom nebeskom. Preporučeno mi je da svakako obiđem Porto Palermo. Tog dana sam video gde je, ali je bilo prilično kasno, nešto posle četiri, da bih se zadržao. Rešio sam da se sutra vratim i temeljno ga pregledam. Putevi kroz Albaniju su bili najbolji na ovom putovanju. Vozio sam se magistralom uz more, po planinama, po unutrašnjosti… odlični putevi kojima sam prolazio, ali beše i smešnih situacija. Vozim magistralom, normalan put, kao Jadranka samo je manja gužva, kad ono, znak za semafor. Pomislim da je onaj prenosni zbog radova, kad iza krivine, kolona i u daljini neko seoce. Prođem između, da se nacrtam prvi, kad ono, trgić, starije kamene kuće, a između dve kuće prolaz širine kamiona i semafor. To je glavni i jedini put kroz to selo. Samo što ne prolazi kroz nečiju dnevnu sobu. Slatko sam se nasmejao. Malte ne mi se odmah upalilo zeleno pa nisam stigao da slikam. Sad mi je žao. Kada sam stigao u Lukovu, beše već skoro pola sedam. Smeštaj je u sred sela, u zgradici sa apartmanima. Klasika, na malom placu, diži što više, strme stepenice, ja na vrhu (treći nivo). Ajd, sad, bar je pogled na more prekrasan. Vidi se Krf, vidi se najviši vrh na Krfu – Pantokrator, tu se negde razdeljuju i mešaju Jadransko i Jonsko more. Soba mala, čista i prečista, sa pogledom na komšijski zid udaljen pola metra. Može rukom da se dohvati. Naravno, ima klimu. Ali je terasa na kojoj sam slatko sedeo zaista perfektna. Sama Lukova je jedno bezlično seoce, natrpano sklepanom arhitekturom, ima tri restorana/picerije dve prodavnice, poštu i benzinsku pumpu. Ima tri plaže u okolini. Jedna je na 12 kilometara, druga kao na četri, pet, treća isto kao tako nešto. A sve su baš nizbrdo. Provozao sam se do jedne plaže, mal ne izgiboh, počeo mrak, shvatam da od kupanja nema ništa. Nategnut razgovor sa čuvarom parkinga restorana na plaži. Ne da mi da ostavim motor dok se prošetam ako ne uđem i ne naručim nešto, jer, zaboga, oni skupo plaćaju zakup. U sedam uveče, pada mrak, nema žive duše. Idiot. Još jednom sam se kasnije svađao sa njim. Na putu do smeštaja sam kupio jedan hleb (bitan je), sir, neku šunkicu i mleko. Idealno da večeram i zaspim. Galebova i dalje nema. Nigde usput, nema ih ni ovde. Nebo je prazno, svetla se pale.

Dobar ti ovaj Zrenjanin

I bi ćorak...

Keva za takve stvari. Temu... Wobby house, u setu četiri, pet sa raznim kukicama na vrhu.

Izmršaveo, dušica mu u nosu...

Kako glupost, sitnica, umeju da iznerviraju i da zaustave posao na sate i dane. Javljaj kako napreduje.

Lepo kaže narod, ne diraj ako nije pokvareno. Probaj da zagreješ spojeve, ali onako, fest. Do crvenog usijanja, ako može a de se ne zapali motor. Ili, dole celu granu, od cilindra dalje. Skidaj sve te limove, plehove, delove koje možeš da dohvatiš oko auspuha. A na kraju, lisičarka, pa ga izvuci iz pet, šest komada. Posle, kod majstora na TiG. Mislim da ti je problem što je malo krenuo, a sad ne može da se vrati jer ne možeš da pogodiš ugao. Na 25 sec imam utisak da od onog nosića ne može dalje. Proveri da nije neki genije pecnuo na spoju. I obavezno, uzmi veći čekić.

Ja ulovio đoku. x2

Tež Tesla, sijalice iz Pančeva. Čak se i deo grada zove Tesla, po fabrici.

Sledeći dan je osvanuo tmuran, vetrovit. Kišica povremeno pada. Kupanje ništa, šetnja nepotrebna jer sam video sve što me zanima u Ulcinju. Da sedim u nekom kafiću… baš me i ne privlači. Familija se pakuje jer sutra putuju nazad, ja ću da krenem kad i oni ali u Albaniju. Razmišljam, želim tamo da vidim Skadar, Drač, Valonu, mesta koja su značajna za Srpsku vojsku i povlačenje preko Albanije. Smislim da iskoristim taj dan da obiđem Skadar, da bih kasnije imao više vremena za obalu. Pametno sam postupio. Ne mogu reći da sam laka srca odlučio da posetim Albaniju. Šta smo mi učili, šta smo o njoj znali, šta smo doživeli i preživeli… Sirotinja, zatucani plemenski sistem, surovi ljudi jer je i okruženje surovo, poštuju reč (besu), upropasti ih onaj Enver Hodža, zaostali u razvoju – kao država, nasilno pokrštavani Crnogorci i Srbi, mrak. Onda, počinju neki radoznali i hrabri ljudi da poslednjih pet, deset godina odlaze tamo i vraćaju se oduševljeni. Hm… Ljubaznost, turizam cveta, obala prekrasna, svuda dočekani raširenih ruku, pričaju i pišu. Hm… Jedan, drugi, deseti, dvadeseti. Niko jednu lošu reč nema. Vraćaju se tamo! A i jeftino je. Dobrooo… Idem i ja da vidim koliko su moje predrasude tačne ili nisu. Oprezno, Miloše, ne zaleći se, malo veži jezičinu i ne ispravljaj krive Drine (što i jeste najvažnije, ali i najteže). Prvi susret sa Albanijom je granični prelaz vrlo blizu Ulcinja. Sve sam spremio na dohvat ruke, pasoš, LK, dokumenta od motora. Zeleni karton (obavezan). Rukavice sam skinuo i zaglavio da bih brže dodavao dokumenta. Crnogorac me je belo pogledao i mahnuo rukom, ni kacigu nisam skinuo. Albanac mi još u prilasku maše da se ni ne zaustavljam… Kao da prelazim iz opštine u opštinu. Pravac Skadar. Skadar na Bojani, Zidanje Skadra, Gojkovica mlada, Rade neimar… Sve sam to učio u školi, žalili tužnu ljubu Gojkovu i dete njeno, mrzeli Mrnjavčeviće, pesma koja se ne zaboravlja. Došlo je vreme i da se to vidi. U Skadar se iz pravca CG ulazi preko jednog zagušenog mosta. Malo provlačenja, hopla, ja na kružnom toku. Panduri na motorima regulišu saobraćaj, ne mogu da verujem, neki kineski kao čoperi sa policijskim oznakama. Ha, Albanija. Nemaju ništa bolje. Pomalo se naslađujem, ni sam ne znam zašto. Pitam za Skadar, pokazaše mi, provukoh se. Vidim tamo neka braon tabla ali ne kopčam da je to put za tvrđavu, pičim pravo u jedan vrlo lep grad. Moderno deluje. Bulevari, po tri, četiri trake u smeru. Stanem i pitam nekog lika sa kombijem gde je tvrđava, gde je centar. Rukama, nogama, engleski, nemački, razumesmo se. Kaže (nekako) prati me. Odvede me u centar. Mahnu i ode. Čudan neki Šiptar, ne uklapa mi se u predrasude. Nađem neko zavučeno mesto da se parkiram, u samom centru. Odmah uđem u menjačnicu, evri u leke, ljudi ljubazni, normalni, nemaju rogove. Objasniše mi kuda da idem. Pođoh u šetnju. To je pešačka zona, sjajno sređena, gužva prihvatljiva, temperatura već malo teže prihvatljiva. Evo kako to izgleda… Baš mi se dopao Skadar. Od sada, obavezna destinacija, možda i na dan, dva. Čini mi se da ima dušu i da ga treba malo podrobnije upoznati. Nije natrpan i zagušen građevinama kao gradovi na obali. Ima širine, prostora, nisu se trudili da iskoriste svaki milimetar i sagrade neku nakaradu. Zanimljivost na koju mi je Igor skrenuo pažnju je Nacionalni muzej fotografije Marubi. Osnovan je 1856. godine, kao Foto studio Marubi, vlasnik i osnivač je bio italijan, Pijetro Marubi. Posetiti, svakako. U pešačkoj zoni je. Posle lepe šetnje sam seo na motor i krenuo na tvrđavu. Navigacija mi je odmagala, jer je nisam video kroz onu plastiku. Na jedvite jade nabodoh skretanje za tvrđavu Rozafa. Uf, velika je, lepa li je, strma li je. Usput sam malo učio o saobraćaju. Gde god vidiš prolaz, pun gas. Žmigavci… opcionalno, predviđaj. Kao u Beogradu. E, ali ovde kad vide motor, koče, puštaju, sklanjaju se. Čekanje na motoru? Šta je to? Šibaj samo. Između, levo, desno. Brzo sam se navikao na taj način vožnje i dopada mi se. Nisam imao nijednu opasnu situaciju za sve vreme u Albaniji. Drugo nešto mi je bilo neverovatno… poštovanje pasa. Matori, krupan džukac serbez ide preko celog kružnog toka, svi koče i strpljivo čekaju da dasa prođe. Nigde taj ne žuri. Nisam odmakao ni dva, tri kilometra, ista situacija. Matorko (opet) klaj klaj ide preko ulice, svi strpljivo čekaju da se on skloni. Divljaci ti Šiptari? Ne bih rekao. Do ovog ulaza vodi strmina, ali posle je prihvatljivo. Ovde je muzej. Kad sam ušao u njega, kustos me pogleda (a mojih je godina), ja sa jaknom i kacigom, crven u licu, znoj kaplje - šta kaplje curi i prska k'o fontana sa mene. Pita me hoću li da malo posedim, da uhvatim dah, da mi donese hladne vode? Hvala, ne treba, samo volim da izgledam kao da ću da se šlogiram. Tako se češljam. 3 e ulaznica, pored 5 za ulaz u tvrđavu. Vredi. Pogled odozgo na Bojanu je izvanredan. Tu je u muzeju ova čarobna skulptura koja opisuje legendu o zidanju Skadra. E, sad tu prvi put dolazimo do onog vezivanja jezika i ispravljanja krive Drine. Njihova verzija našeg mita. Tvrđava se zove Rozafa, po ženi jednog od trojice graditelja tvrđave, koja je pristala da bude živa zazidana da bi se udovoljilo vili. Ista priča, samo druga imena i druga nacija. Oni smatraju da su oni u pravu, mi verujemo u to da je naša verzija ispravna. Ajd, davno beše, mitologija je i jedno i drugo. A skulptura je zaista vredna da se malo duže posmatra. A opet, razmišljam, toliko smo slični i toliko imamo zajedničkog kroz istoriju, da zapravo i ne bi trebalo da me čudi što su mitovi identični. A ko je čuo od koga, i Bog je zaboravio. Mada, biće kasnije još ujedanja za jezik zbog vrlo skorije istorije, ali, sve u svoje vreme. Skulptura je toliko lepa da sam priseo i posmatrao je dobrih petnaestak minuta. Ma kako da ona zvala. Fino sam se nahodao. Malo uzbrdo, malo nizbrdo, ali preko tri sata šetnje, razgledanja. Sve čekam da vidim neke turske čadore dole u dolini kako opsedaju tvrđavu, da čujem zurle i talambase, a vidim samo novu, lepu džamiju. Na putu se gužva raščistila, vreme je suvo, vetar se smirio, polako se već po mraku vratih u Ulcinj. Sutra ćemo se rastajati, svako na svoju stranu. Izađoh sa Ukijem na još jedno pivo. Ujutru, neko će na sever, neko će na jug.

Prvi motor sam kupio '84 ili '85. Ne sećam se ni ja više. Pravac u saobraćaj, pet puta uzimao kao L tablicu za "samoobučavanje" da bih se vozikao koliko toliko bezbrižno. Jeftinije mi je bilo da se vozim neregistrovan i bez A kategorije i da platim jednu dve kazne godišnje. Sit se naputovao po Jugi, neki pandur kad vidi B samo vrati dozvolu, neki pita (ej, pita) da li smem da vozim i motor sa B, a tek ponekad dobijem i kaznu. Zato i smatram da je polaganje za A kad se ima B, C potpuno nepotrebno ako me u auto školi ne izdriluju da naučim da vozim. Ako mi samo utrape motor i puste u saobraćaj pre debelog drila na poligonu, malte ne obuke kao na ovim kursevima bezbedne vožnje, da tu nema gledanja kroz prste, ne vidim razlog da se uopšte polaže zvanična A. Naravno, mora da se polaže iz finansijskih razloga jer se danas kazne mnogo revnosnije naplaćuju, a što se samog znanja tiče, ta A kat ne vredi ni pišljivog boba. I zato me nervira kad neko grakće da je obavezno imati A, inače si kriminalac itd. Položio sam neke '95 ili tako nešto, kad je to ipak postalo jeftinije nego kazne. Poskupela braća, deda Avram uveo normalniji dinar. Koja god da je to bila godina.

Kad sam video neke snimke sa polaganja, bio sam siguran da ne bih položio. Ali, tu i jeste caka. Oni imaju ozbiljnu, preozbiljnu obuku, za razliku od nas, pa čak i ostatka sveta. A koliko sam video, i za auto je više nego ozbiljan praktičan test. Ni tu ne bih položio.

Koliko razumem, dozvoljavaju ali košta, zakomplikovano je i traži se ozbiljna spretnost i znanje vožnje. Ne može klinac od 20 godina da sedne na litru i skuca se negde.

Ulcinj je vrlo lep grad, pogotovu kad se gleda sa Pinješa (brdo iznad grada). Gradski muzej je omanji, ali je lepo sređen, ima šta da se vidi. Tvrđava spolja izgleda kao da će sad da pukne top i da odbrani grad od pirata, nekih osvajača ili da ćorkom pozdravi brod koji se vraća iz daleka. Međutim, kad se u tvrđavu uđe, tamo se nalazi nebrojeno kafića i restorana. Naravno, svi su najbolji, sa domaćom hranom, etno… Noću se odatle čuju čudni zvuci koje neki nazivaju muzikom. Na dva jezika, vrlo ravnopravno zastupljena. A muzika je na svakom jeziku odvratna. Gasi se tačno u 01:00. Bar nešto. Pogled iz sobe u kojoj sam bio smešten. Fantazija i danju i noću. U Ulcinj sam prvi put došao pre više godina, pošto neki iz familije tamo imaju kuću. Centar grada je, da kažemo, skoro i lep. Zanimljiviji je u svakom slučaju od od najvećeg broja turističkih mesta. Nema tu nekih lepih starih kuća, fasada, ali je nekako prijatno. Čim se zađe malo dalje, eto naguranih kuća jednih na drugoj, pogled iz dnevne sobe u komšijin klozet, dvorište napravljeno iznad septičke jame i ostali specijaliteti primorskog turizma. Dalmaciju ne pamtim kao takvu, do duše poslednji put sam bio ’88. na Korčuli, ali od Sutomora pa na dole je sada sve tako. Uveče, gužva, ne može da se šeta. Sve radnje imaju iste suvenire, robu manje više sličnu ili istu. Restorana i kafića zilion, pomešani ljudi, automobili i skuteri koji zuje više od komaraca. Odmor? Cene… lepe su cene. Za njih, ugostitelje. Pivo teško da ima ispod 3e, sokići su tu negde, kafa 2e. Klopa, baš lupaju po ušima, u restoranima. Burek i jogurt, skuplji nego kod nas. A loš burek. Dosta sam se vozio po zaleđu. Lepota. Ne znaš gde pre da gledaš. Ja sam se odlučio da ipak svoju pažnju usmerim na put. Putevi nisu loši, nisu ni ekstra dobri, ali mi je bilo zanimljivo da 90% automobilista poštuje ograničenje brzine. Od 50 km/h! Znam da oni tamo voze kao da su im đedovi puteve ostavili, pa mi je ovo bilo veliko iznenađenje. A put za normalnu vožnju, za oko 80. Svuda su im stavili baš niska ograničenja brzina. Samo se nadam da nema kamera. Što se tiče plaža, kupanja i sličnog… U centru je mala gradska plaža. To je više zaliv, tu se brčkaju oni koji moraju. Gužva, voda nije baš predviđena za toliki broj kupača. Dalje, postoji zaliv Valdanos, što je nekada bilo vojno odmaralište i uopšte nije bilo dostupno običnom plebsu. Sada je to otvoreno za sve, jedna pristojna marina, šetalište/kupalište uz obalu. Na jednom delu je slobodna plaža, parking je u pozadini, ali je šljunčana, kamenita plaža. Dalje ima raznih mola sa kojih može da se skoči u vodu i da se izađe preko merdevina. Ja imam strašno osetljiva stopala i na kamen i na uzane pragove, tako da sam kasnije kupio one penzionerske papuče za vodu, ali sam bar uzeo živahno fluo-žute. Na kraju, tu su, s druge strane Ulcinja, Velika plaža i Ada Bojana. Pesak, kao u Sahari. I podjednako vruć. O tome gde se sve zavlači, to ne vredi pisati, morate da doživite i pitate se, da li je to moguće. Romantičan izgled peščane plaže, simpatični lokalčići od drveta, suncobrani i ležaljke. Reklama za more. Samo da napomenem, na tim peščanim plažama da biste mogli da zaplivate, morate da gacate kroz pesak minimum trista metara od obale, ne bi li voda bila negde do pazuha. A onda se popnete na neku podvodnu dinu i opet ste u vodi do kolena. Jbg, romant’ka ima cenu. Da završim sa Ulcinjem, jer odatle, ne znam ni sam zašto, imam samo fotku sa Valdanosa. Otišli smo tamo na kupanje Uki i ja (Uki je Ljiljin bratanac, cipov od 18 godina), zbog kog sam ja vukao rezervnu kacigu iz BG. Bar su je oni vratili kolima. Koliko je bio srećan i važan što se vozi sa tečom, kacigu je nosio kao trofej kad se šetamo po centru. Dakle, tu sam se na ovom putovanju prvi put okupao u Jadranskom moru. Sutradan sam planirao da odem do Kotora. Nije blizu, ali vredi. Nisam nikad bio tamo, želim da vidim i Kotor i Risan i Rijeku Crnojevića… Krenem ja tako i stignem do izlaza iz Bara. Dalje je bilo takvo zagušenje da je nemoguće proći, čak ni motorom. Četiri široke, krcate trake se slivaju u magistralu koja ima po jednu traku po smeru. Genijalno rešenje. Svuda su gužve, zaista sam izgubio svaku želju da u turističkom špicu ikada opet odem na more. Izem ti morski vazduh pored auspuha šlepera. Dakle, tu preteram motor preko zelene razdelnice da bih se okrenuo nazad, nađem neki miran kafić i smišljam šta ću dalje. Imam prijatelja u Sutomoru, ali da bih stigao do tamo, moram da izađem iz Bara. Dva sata i tri kafe kasnije, rešim da probam. Otpada bilo šta dalje od Sutomora, bar da vidim Igora. Ionako je već prošlo jedan. Začudo, uspem da se isprovlačim, bezobrazluk sam podesio na max, ne postoje ni trotoari ni zelene površine, sečem, cepam i uspevam da se uguram u beskrajnu kolonu na tvoj dvosmernoj magistrali. Realno, to je Jadranka. U najgorem izdanju. Razvaljena, prljava, sa krelcima koji iskaču sa svih strana. Dobro, maločas sam i ja slično vozio. U povratku je već bila normalnija situacija. Igor mi je rekao da bi bio neoprostiv greh da prođem Bar a da se ne popnem u stari grad. Hvala mu. Ko je bio u tom kraju CG, a nije otišao u stari Bar, mnogo je propustio. Jako lepo i živahno sređen prilaz ka utvrđenom gradu, sami kafići, restorani, poslastičarnice i suvenirnice, ali nekako lepo deluje. Kad se uđe u stari grad, onda počinje ono u čemu uživam. Da se šetam po kamenu koji pamti mnogo više nego što mi možemo i da zamislimo, da posmatram i sanjarim o tome kako su ove ruševine pored lepo očuvanih ili ukusno renoviranih zgrada nekada izgledale, da prosto vidim ljude koji su tu nekada živeli, šetali se, trgovali, voleli se i mrzeli. Da ih osetim oko sebe, da se umešam među njih izmaštane i njihove srećne i nesrećne sudbine. Sedim na nekom od trgova i zamišljam ko je sve gledao u sahat kulu da bi video kasni li ili stiže na vreme da završi posao, da li će stići na vreme kući gde ga čeka porodica, da li… Sahat kula iz 14. veka, sagrađena na temeljima starije građevine. Carinarnica. Crkva posvećena sv. Jovanu, renovirana 1927. godine i bogataška vila. Crkva sv. Katarine iz 14. veka, sagrađena iznad jednog gradskog prolaza. Pogled na, recimo novi Bar, je lep ali sam grad i ono što se odavde od njega vidi nije baš fascinantno. U svakom slučaju, vredi i to pogledati. Tvrđava je lepa, restaurirana, ali više je konzervirana. Neuporedivo bolje, autentičnije, nego naše renovirane tvrđave gde imaš utisak da su majstori otišli baš jutros, a umesto ćerpića stavili metalne krovne pokrivke (Golubac). Fora – plaća se ulaz u tvrđavu, a onda je u tvrđavi lokalni muzej koji se, jel’te opet plaća. 2, 3, 5 evra, kako gde. To je svuda tako, u svim zemljama koje sam sada obišao. Svakako ga treba obići, na mene je ostavio lep utisak. Tu je i letnja scena, kažu da se na njoj odigravaju veoma kvalitetni programi, koncerti, predstave. Uvek me duboko dirne kad vidim koliko se život trudi da se pojavi i na najnevoravtnijim mestima. A mi ga tako olako shvatamo i traćimo na gluposti. Što reče Paja Vujisić, ovo drvo bih rado zagrlio, celivao i pomazio. Vetar je počeo da duva sve jače, neki nesimpatični oblaci da se navlače, požurio sam nazad u Ulcinj. Bio je već mrrak kad sam stigao kući. Sledeći dan je bio uzbudljiv, divan i početak susretanja sa predrasudama koje svi mi imamo, hteli to da priznamo ili ne. Ali, o tome u sledećem nastavku. Ne mogu da izbacim ove fotke, nešto zeza...

Elaboririraj... Osvežim u nekoliko sekundi pre osam i tapkam. Kad se automatski menja, tapkanje u toku. Na dugmetu piše Grab it, znači da moram da ga stisnem i pritisnem

A ja ubodoh prstom u...

Spremte se spremte... Uuuuups, ne,ne, ništa ,ništa, ništa...

Zanimljivo mi je kako to u svetu ispadne veličanstveno, zanimljivo, smisleno. A kad kod nas prave nešto ovako na BGH2O, deluje uglavnom kao običan kič. Bar da je vrhunski kič koji prelazi u kemp, pa da razumem ironiju.

Pa ovo je jeftino u odnosu na naše cene. Naravno, kad se uzmu u obzir njihove plate.

Za razliku od prethodnog (Potpuno nepotreban putopis) ovaj može pomoći bar nekome da se otisne van svog atara. Kada počinje putovanje? Onda kada se u vama rodi želja da uživo vidite nešto, da doživite to, ili kad fiksirate datum polaska i počnete pripreme, ili možda onda kad napravite prvi korak iz kuće ka svojoj destinaciji? Po meni, put počinje već od želje. Tada počinje i nekakvo planiranje, želja se pojačava, čitate i gledate fotografije tog mesta, a želja samo raste. To je bio moj početak ovog putovanja. Jednog kišnog oktobra krajem osamdesetih na sajmu knjiga u Beogradu kupio sam tek izašlu knjigu „Solunci govore“ i „Srpsku trilogiju“. Malo je reći da sam ih pročitao, progutao sam ih. I opet. A onda, još jednom… „Vreme smrti“ me je godinama ranije uvelo u taj herojski period. Ovo je bilo zaokruživanje tog perioda. Tada sam rešio da odem na Krf i poklonim se tim napaćenim dušama, neuništive volje i ljubavi prema domovini. Tu je, rekao bih, počelo moje putovanje. U mislim sam bio tamo, gledao fotografije iz perioda rata i sadašnjeg Vida i Krfa. Još je ostalo samo da fizički odem i zaista doživim sve to što se u meni godinama sakupljalo. Od tada, stalno su bili neki problemi. Na more nisam otišao od ’88. do 2020. godine. Nisam hteo da dozvolim sebi poniženje da čekam u redu za Šengensku vizu, CG mi se nije sviđala kao mesto za letovanje, posle sam imao preko glave privatnih problema koji nam (Ljilji i meni) nisu dozvoljavali da igde putujemo… Ne nasedajte na onu „ima vremena“. Vremena nema! Vreme je prebrzo, izmiče, zavarava nas, godine proleću (ne prolaze, lete) a da to ni ne primetimo. Verujte mi na reč. Grabite vreme! Sad i odmah. Ne ostavljajte za sledeću godinu, za povoljnije uslove, samo da se sredi… Ne, nikako. Od tog posla nema ništa. Želite nešto, smesta na ostvarenje sna. Samo je pitanje koliko žarko to želite. Odreknite se nečega što vam se čini sada jako važnim, jer ćete žaliti za onim što niste uradili, a mogli ste. Stvarajte uspomene, doživljaje, sve ono čega ćete se sećati kad prođe vreme za akcije i ostaje samo vreme za sećanja. Ako sećanje vaše ne bude ispunjeno lepim uspomenama i onim što ste doživeli kad je bilo vreme, dočekaće vas ozlojeđenost i najtužnija misao od svih: a mogao sam… Tada ste svesni da vam je život je u dobroj meri protraćen, bez obzira na kule i gradove koje imate. Kad dođe vreme da budete sami sa sobom, treba imati nešto u sebi što vas ispunjava radošću, srećom što ste to doživeli. Uvek sam se pitao, kako ljudi mogu da isplaniraju putovanje za sledeću godinu, onu tamo čak, kad se meni svaki plan koji zvuči krajnje realno, izjalovi ukoliko je za nešto dalje od nedelju-dve. Ja sam naučio da ne planiram ništa na duži rok. Nikada, ali nikada mi se takav plan nije ostvario. Zato svako putovanje planiram iznenada, kad mi se nešto učini zgodnim, nadovežem na početak neku sredinu, kraj samo ovlaš osmislim. Trudim se da uvek sve bude fleksibilno- dan, dva gore-dole. Tako je bilo i sada. Znam šta me zanima u nekom delu sveta, šta bih mogao da vidim, pa mi je dobro došao povod, letovanje familije u Ulcinju. Rešio sam da idem na put tri dana pre zamišljenog polaska, seo, osmislio šta bih mogao da vidim „na tu stranu“. Žabljak, SH20, Skadar, Drač, Valona, Krf. Ne volim da se vraćam istim putem, pa reših da vidim i jedan od gradova za koje znam da su neobično lepi, a to je Ohrid. Na putu ka Ohridu, samo malo sa strane, nalaze se Meteori. Kako da prođem pored svetske atrakcije, a da ne svratim? Ubačeno u planiranje. Sitnice poput zelenog kartona, osiguranja, nosača za mobilni… ima vremena, do četvrtka kad budem kretao, sve ću završiti. Da, da… Inače, zimus sam se ponovio. Pored moje verne Bedevije, CBR 1000F, u štalu je ušao i Šarac, V-Strom 1000, crno-beli. Sada je u pouzdanom stanju, bio je napušten nekoliko godina, kisnuo, zavejavan… tugica kad je došao. Mic po mic pretrešen, sređeno skoro sve što je trebalo, ostale su neke manje stvari da se dorade. Verujem da je pouzdan, sve sam pregledao, zamenio šta je bilo potrebno, nema razloga da stane. On mi više odgovara zbog položaja sedenja, manje greje vozača, lakši je, upravljiviji po uskim i zavojitim putevima. Ne odgovara mi baš visina, ali, nije strašno. Pripreme, naravno, ne teku prema planu. Kao što rekoh na početku, meni se ne isplati planiranje. Oko registracije i atesta za plin u kolima se situacija zakomplikovala, neke druge obaveze su iznenada iskrsle… Od svega sam rešio zeleni karton. Osiguranje ne uplaćujem, jer nisam siguran kad ću da krenem. Druge sitnice rešavam, ali usporeno. Ipak se spremam, ponedeljak (znači već četiri dana kasnim od zamišljenog) samo što nije. Još treba da odem do Beograda da uzmem neke stvari, to ću u nedelju. E, dođe i nedelja. Lepa, sunčana i bez vode. Crkla pumpa za bunar. Umesto pakovanja i sređivanja poslednjih detalja u Beogradu, ceo dan se mlatim oko pumpe i ne mogu joj ama baš ništa. Majstor koji je pravio elektroniku za upravljanje pumpom je umro, njegov sin se ne bavi time, ali će ipak dođi da pogleda. Došao je u osam uveče, ostao do jedanaest i petnaest, ali je bar završio posao. Divan čovek, pošten i trudi se. Elem, već sam shvatio da ja neću poći u ponedeljak, 18. avgusta. Krenuću u utorak (19.8.), definitivno Žabljak otpada, familija se već u subotu ujutru (22.8.) vraća za BG. U ponedeljak završavam sve što je preostalo, kod kineza kupujem zgodan (bar mi se tako učinilo) nosač za mobilni koji lepo amortizuje vibracije, ima futrolicu za telefon, prilično je vodotporan. Naravno, mora da se doradi kačenje, obezbedi se u slučaju da otpadne futrola itd. Ispao je skroz nepraktičan, o tome kasnije. Sve je završeno u ponedeljak, oko ponoći. Sviće utorak, spakovan na motor, već kod kuće preznojen, sedam na Šarca i krećemo mi oko devet. Plan za taj dan je da se preko Novog Pazara stigne do Berana, da tamo pređem u Albaniju, odvozam SH20 i stignem preko Skadra u Ulcinj. Sve to do mraka. Malo sutra. Prvo, kroz Srbiju mi se neprekidno nameštala neka gužva, šleperi koji prave kolone, krivine, nepregledno je za preticanje. Šarac i ja se tek upoznajemo, moram da pazim kako ga vozim. Nemam rutinu sa njim. Neprekidno sam na oprezu. U Pazaru uobičajen haos. Ćevapi kod Jonuza… dobri. Očekivao sam nešto super specijalno, a ono samo to. Dobri ćevapi. A i skuvan sam bio. Jakna mi je predebela za leto i gužve. Na izlazu iz Pazara radovi koji traju već mesecima, kažu. Totalni kolaps, ne bih mogao da se provučem ni da sam na Tomosiću. Posle više od sata čekanja, znojenja, prašinčine, izvukoh se zahvaljujući kamiondžiji koji me uputi na „prvu levo, pa preko zemljanog puta desno do ćuprije, onda preko i uključuješ se na ovaj put iza zastoja“. Tako je i bilo. Baš se mislim, da sam na Bedeviji koja žestoko greje u gužvama, verovatno bih dobio toplotni udar. Dobro je, sad samo po gasu. Ali, opet gužve, šleperi, kamioni, traktori, krivine. Usput, razmišaljam koji sam kreten... Bio sam u Pazaru, nisam kupio farmerke koje mi baš trebaju. Što kažu, setio se s voljom i na vreme. Tek oko pet sam prešao granicu i ušao u CG. Bilo mi je jasno da od SH20 nema ništa, neću da me tamo uhvati mrak. Pravac na more. Sad treba prepeglati CG popreko, pa smotati ka moru. Opet gužva, čak i kad nije, skoro svi voze po ograničenju od 50 km/h. Krivine, nebezbedno mi je da pretičem, svuda je puna linija. Sve u svemu, u Ulcinj sam stigao oko 10 uveče. Zastajao sam samo da pijem vode i da tankujem gorivo. GPS sa telefona... ajte molim vas. Da bi bio vodonepropusan, ima neku plastičnu foliju dobro zašivenu preko ekrana. Ništa ja tu ne vidim od obljeska. Baterija se posle celodnevnog maltretiranja ispraznila na 3%. Javio sam se familiji na ulazu u Ulcinj, sprovedoše me do kuće. Raspakovah se, žedan, gladan, iscrpljen, ali ne baš umoran. Crkoh, ali od vrućine. Telo mije bilo neuobičajeno odmorno za skoro 600 km koliko sam prešao tog dana. Znam da bi me na Bedeviji sve bolelo i da bi radio diklofenak. Ovako, još jedan plus za Šarca.

Bukvalno sam napravio letos isti put, samo u kontra smeru iz Beograda. I sa još nešto skretanja. Biće putopis, vrlo skoro.

Srbine moj... E, sad neću ni kako ja hoću!