GILFača

Po svećicama se vidi da je motor baš lepo radio i da su karburatori bili dobri. Što je zarđalo odozgo - očisti se.

Uzeo bih ga, ne bih trepn'o. Skakao bih od sreće k'o mlad jelen. Ali, ima tu puno posla, dosta para i mnogo, mnogo ljubavi da bi se došlo do odličnog stanja. Najveće je pitanje, zašto je ostavljen da čami? Ispravan ili ne?

Još stegni pritiskivač

Ne znam za konkretan aparat, ali bi trebalo da je konstrukciono isti: točkić sa usekom bi trebalo da ima dve širine useka, tako da se točkić okrene za 180 stepeni i time se promeni kanal za širinu žice. Nekad aparati dolaze sa još jednim točkićem sa različitim usekom. Prvo to pogledaj. Drugo, na pogonu treba postoji "pritiskivač", zapravo, šraf koji svojim okretanjem povećava/smanjuje pritisak točkića na žicu, te se time sprečava proklizavanje i deformacija žice.

Ima kod kineza fleksibilna hvataljka sa tri kandžice. Mnogo prostije od skidanja rezervoara. Inače, ništa ne smeta i da ostane.

Ovo ne vredi platiti više od 500e. Zašto? Jer u njega treba uložiti još podosta, plus puno radnih sati. Potencijalni i sigurni problemi jer je em stajao tri godine, em jer je u delovima: -pošto je u delovima je, ne zna se kako radi motor (molitva može da pomogne, a i ne mora) -kočnice zapekle ili ne, gumice verovatno moraju da se menjaju (60e) -lanac i lančanici, od stajanja vrv zapekao lanac (150e ili više) -viljuška, semerinzi i ulje (40e) -čišćenje i sređivanje karburatora (ne znam cenu, nije jeftino) -električna instalacija, pitanje je u kakvom je stanju -normalni delovi za servis - ulje, filter, filt vazduha, plus ACC, plus gume... leleeeee bez guma još 150-200e -farbanje Dok se to sve uradi, mnogo vremena treba. Naučio sam da svaki proračun za ovakve stvari u finansijama na kraju ispada puta dva, u vremenu puta tri, četiri. Kad se uzima motor u delovima, makar i krupnim, sigurno će nešto da fali. Pitaj boga da li je nešto prosto ili nešto baš za njega, skupo/jeftino. A još su tu gomile sitnica, sitničica. Ko voli ovako nešto da radi, definitivno je mazohista

Boldor je 900. Ovu su zvali "mali Boldor". Pošto su praktično istog izgleda, primio se naziv za obe. A nisu. I obe su sjajni motori. Malo prekomplikovani zbog puno lanaca u sebi, ali su upravo ono što ja smatram pravim japanskim motorom. To, Kawa Z, Suze GS...UJM.

@ronny Lepa čokoladna boja. Može i malo tamnije. Nije previše goriva, sigurno. Kod cvaje je duplo opasno da ne dobija dovoljno goriva: zbog podmazivanja i zbog previsoke temperature ako je posna smeša. Ja bih čak podigao iglicu za jedan podeok, pa video kako ide i kakva je svećica. Nisam siguran da li je (pretpostavljam) F65 prava svećica za njega. Proveri.

Nisam to znao- hvala!

Imaš kontakt sprej, baš za elektroniku. WD je malo jak i elektroničari ga nikako ne preporučuju za takve stvari. Ni bravari za brave, ali je to druga priča.

Nema dileme. Semafor je posle raskrsnice (skretanja), zaustavna je za skretanje u levo, za pravo je nema. Ova zaustavna je za propuštanja vozila iz suprotnog smera kad im je zeleno.

Zavisi od vazduha u gumama. Možda je i tačno merio.

Budeš sam. Nije navala, uvek sam bio sam u sobi.

Dodatak Smeštaj u Kladovu, Petar Šejnjanović apartmani, 063/7457-645 Bajkerima naplaćuje po krevetu, a ne celu sobu. Za 2 400 din, dve noći u veoma čistom, opremljenom apartmanu. Dvorište, jedino što nema gde da se skloni motor u slučaju kiše. Bio sam ponovo pre neki dan u Kladovu. Istim putam. Dopunio bih pisanije da u restranu "Jorgovan" u Golupcu klopa nije baš za preporuku. Pogled, muzika, izuzetno učtivo i simpatično osoblje, sve je to za preporuku, osim klope. Ali vredi svratiti i uživati.

Četvrtak, 24.07.2025. Ranom zorom oko 10 sati, krenuo sam u obilazak Kladova, pa u vožnju. Obišao sam Muzej Kladova. Vrlo je lep, zanimljiv. Oni su živeli u ovim krajevima u praistoriji, kad su Rimljani bili daleka, vrlo daleka budućnost. Svetla? Valjda. Pretežno su eksponati iz rimskog perioda. Vredi pogledati, svakako. Merkurčić. Odatle, na rashlađivanje. Popio sam prvo pola litre boze, pa onda u drugoj poslastičarnici još tri deci. Prva boza je bolja. Ona tamo gde uzimam i sladoled, preko puta Dangube. Hteo sam da vidim kako izgleda nastavak Dunavke do Brze Palanke. Ne izgleda nikako. Ide kroz neka mala mesta koja nisu nimalo zanimljiva, reka se vidi samo tu i tamo. Put je sačuvaj bože, baš je loš (ipak nije toliko loš kao onaj prema Miroču). U nekoliko sela se uvode neke cevi, pa je još i raskopano. Sve u svemu, promašaj, ali i novo iskustvo. Bar sad znam da tuda više ne idem. Jedino je u Brzoj Palanci lepa plaža na kojoj sam nešto gricnuo (Ljiljinu proju) i popio već mlak jogurt. Odvratan je bio. Inače, od Kladova do Brze Palanke nema nijedne prodavnice. Tek u Palanci sam našao jednu, a glasine kruže da postoji i druga, negde u mestu. To i nije bitno, bitno je da je magistrala od Kladova do Negotina i Zaječara fantastična za vožnju.U nju sam se uključio iz Palanke. Sam sam kriv što sam krenuo pored reke umesto da se gospodski vozim po ravnom asfaltu. Izbor daljeg puta mi nije bio problem. Morao sam da obiđem dragog prijatelja u Negotinu, Zokija (znate ga kao @Ribolovac na forumu). Nismo se videli dosta godina, ali nastavljamo druženje kao da smo se sinoć rastali. Tu dobijam smernice za najlepše puteve preko Miroča. Negotin – Jasenica – Štubik – Plavna –Rudna glava – Majdanpek – Golubac. Pošto Bedevija nije baš za ne-asfaltne puteve, nisam zalazio u šumicu, već sam se držao savršenog puta. Zaista je obavezno da, ako se nađete tamo negde, provozate po ovim putevima. Perfektni su. Ima i serpentina, ima dugih brzih otvorenih krivina, ima sjajnog krivinarenja (najviše). Da živim tamo, sve bi pare spljisk’o na benzin i vozikanje tamo-amo. Posebna priča su mirisi. Mirisi planine gde na svakih deset minuta prođe neki auto. Stajao sam svaki čas, dozivao posestrimu vilu Marka Kraljevića, uživao u tom prazniku za sva čula. Ptičice, pogled, miris, dodir vetrića. Prosto sam osećao i ukus lekovitog bilja po kome je Miroč poznat. Toliko su mirisi bili snažni da sam počeo da ih osećam kao ukus. E, sad… malo sam se preračunao sa gorivom. Bedevijin pokazivač lepo laže i znam ja da imam dovoljno da stignem u Majdanpek, ipak nisam hiljadu posto siguran. Oko Negotina je bilo deset pumpi i ja, magarac, prođem svaku i mislim se, ima vremena. E, nema ga. U planini uspeva drveće, bilje, životinjice, ali ne i pumpe. Na Rudnoj glavi sam se okrenuo i spustio u Milanovac. Računam, znam da ima put za Majdanpek i Miroč sa magistrale pre Milanovca (ka Golupcu). Taman da se natankujem i da napravim krug. Prvo, jedva je stalo 12 litara. Imao sam za još sto i više kilometara bez trzanja. Drugo, kad sam skrenuo tim „glavnim“ putem za Majdanpek… kad se nisam šlogir’o. Takav put nisam video nikada. Bukvalno je sastavljen od zakrpa. Kao ono ćebe od zakrpa. Upotrebljen je sav građevinski materijal koji se ikada koristio za izgradnju puteva, a čini mi se da su dodali i neke materijale kojima nije namena građevinske prirode. Zaista neverovatna zakrpa na zakrpinu zakrpu, preko zakrpe od Trajana naovamo. Piše ograničenje 60 a ja ne mogu i ne smem brže od 30. Zaustavih neki auto, kaže mladić da je takav ceo put, ali je samo još 25 kilometara… Mani me se. Okret, izdržah tih četiri, pet kilometara povratka na Dunavku. Stao sam dole da pregledam Bedeviju, toliko smo se tresli da mi nije bilo svejedno. Dakle, taj put u svojim putovanjima precrtajte ili krenite ozbiljnim hard enduro motorom. Vozikanje, kafica, stajem gde mi se sviđa. Nemam obaveza, nemam ništa zacrtano, samo sam stalno žedan i skuvan. Sloboda u pravom moto smislu. I svakom drugom, rekao bih. Za to treba živeti, neopterećeno, bez prisile. Moram! Ne moraš ti ništa. Kaži ne obavezama, maltretiranju okoline koja od tebe nešto očekuje. Posveti se malo sebi, rastereti se. Ne zadaj nikakve ciljeve nego uživaj upravo u tom, baš tom trenutku i u tome što imaš. Da vidiš kako život može da bude i sladak. Kad ne moram danas da uradim to i to i to, kad ne moram da stignem do odredišta do toliko sati, da pređem tu deonicu, da žurim, da se nerviram. Već je bilo posle četiri, razmišljao sam da li da idem još uz Dunav pa bržom vožnjom da se vraćam pre mraka ili da krenem nizvodno i da uživajući idem ka Kladovu. Nizvodno je uvek lakše. Opet dva sata lagane vožnje do Kladova. Bez dugih zaustavljanja, samo vožnja, pa malo zastanem da bolje pogledam stvarno plavi Dunav. Milina. A guzica malo boli, nije Bedevija previše udobna. Ne mari, volim je baš ovakvu. Debelu, vrelu i neudobnu. Pričam sa njom, kao sa konjem. Objašnjavam joj gde smo krenuli, kuda ćemo. Ona samo rže i ide. Prava bedevija, još je i bela. Fotogenična je. Kladovo, smeštaj, klima na 22 stepena. Zaspah. Odspavah dva sata. Povratio sam se od vrućine, ogladneo sam. Centar je odmah tu, odlična pljeska i šopska za ispod hiljadu dinara. Sladoled, naravno. Dve kugle. Petak, 25.07.2025. Došao je dan za povratak. Ne žurim, imam vremena do uveče. Prvo sam obišao renoviranu tvrđavu Fetislam. Baš je lepo, Mali grad nije previše renoviran ni menjan, za razliku od Velikog grada koji ima vrlo malo veze sa onim što je ranije bilo. Letnja pozornica iza Malog grada koja je otvorena ka Dunavu, a zaista se i koristi. Nalazi se na mestu Vodene kapije. Veliki grad. Poljana, dve kamene kuće (lepe ali ne baš tačne replike) i „vizitorski“ centar od stakla na mestu gde je bila džamija. Zanimljiva postavka lutaka obučenih u nošnje iz tog kraja i iz turskog vremena. Jedna lutka seljaka je pala, biće da joj se od vrućine slošilo. U lagumu malog grada su lutke iz turskog perioda. Stoje uspravno. Odatle polako nazad, ka domu mom. Planirao sam da se vratim istim putem, preko Homolja, pa na Veliku Planu. Slatko sam vozio ka Golupcu, gde sam zastao u veoma lepom restoranu sa sjajnom uzvišenom terasom (Jorgovan). Dunav širok kao more. Kafica, sokić i litar obične vode. Vode i vode. Moram da napišem koliko sam uživao u pogledu i muzici. Osoblje je biralo savršenu muziku. Arsen, Jadranka, Mišo, kao da sam stvarno na moru, u nekom drugom vremenu. Tako mi se nije išlo da sam sedeo još pola sata, samo da bih bio baš tu, a u mislima u nekom drugom svetu. Lepšem? Boljem? Možda i nije, ali svakako je drugačiji. Meni bliži. No, sve ima kraj, pa i uživanje. Pokrenuh se nevoljno sa terase, nezasitno prođoh ponovo pored Tumane, pa na Kučevo, ponovo kroz veličanstvene (i viličanstvene) šume, Petrovac i tada se posle nekoliko pogrešnih skretanja, nađoh na putu ka Požarevcu. Fino su oni zamislili onu brzu saobraćajnicu, sve je to lepo i krasno, ali onom idiotu koji je za uključenje na auto-put odredio trasu obilaznice, užu da uža ne može biti, sa asfaltom ravnom onom ka Miroču, protočnošću seoskog puta a slivaju se stotine (hiljade) automobila, kamiona, šlepera, sa dva ležeća pandura da dodatno uspore saobraćaj, e tom idiotu bih oduzeo dozvolu za rad, poslao bih ga da kopa kanale pod strogim nadzorom nekog sa korbačem. I dalje je ta obilaznica aktivna, bio sam (ovaj put namerno jer sam zaboravio na ovu glupost) pre nekoliko dana. Auto put i s prvim mrakom, kućica i ženica moja. Sve u svemu, jasno vam je da sam se proveo sjajno. Rasterećeno, smanjio svoju turažu i skovao „pakleni plan“ za sledeće putovanje. Praktično dve trećine troška mi je bilo gorivo, prešao sam preko 600 km, nikakvih problema nisam imao ni sa drugim vozačima (zapanjujuće) a ni sa Bedevijom (uobičajeno). Zaključio sam da mi je zaista potreban GPS, ma koliko se ja jarcao da ga neću. Ajd, kad zalutam malo to čak i volim, ali me nervira da zastajkujem svaki čas u nepoznatom gradu i dovikujem se sa ljudima kuda da idem. Toliko o ovom putovanju. Čiča-miča i gotova priča!

Dobrodošao!

@godovic HJC is 16. Za kvalitet nisam siguran da vidim neku razliku. Postave su mi slične, viziri lepo rade. Sad, razlike sam primetio u kopčanju, HJC ima kopču koja se lakše zaključava, ali se LS2 lakše otkopčava. Zatim, HJC ima onaj kao gumiran sloj pa je on počeo da se skida na mestu gde se podiže vizira, ali tek posle nekoliko godina, dok je LS2 podložniji oštećenju farbe. Naime, pojavljuju mi se neke ogrebotinice na farbi, za koje sam siguran da ih nisam napravio (udarcem, grebanjem). LS2 uprkos složenom mehanizmu flip-back još uvek ne krcka na zglobovima. Deluje vrlo čvrsto. Dakle, LS2 utisci: vrlo sam zadovoljan. Prešao sam sa njom još oko 5 000 km od prethodnog pisanja. Ono što sam naveo u prvom postu kao potencijalne mane, ostaje. Gumenu zaštitu kopče sam ostavio kod kuće. Nisam se navikao na podizanje vizira, jesam na sunčane naočare. Udobnost je perfektna, osim što bi provetravanje moglo biti bolje. Eto.

Samo jednu fotku imam.

Ovo i nije klasičan putopis, ali pošto je tekst duži i sama vožnja nije bila jednodnevna, hajde da je stavim ovde, a ne pod Kraće vožnje. Kad motor uterate u crveno, dolazi do čudnih pojava. Bregaste se vrte ali ventili ne stignu da reaguju kako treba. Mašina se trudi, forsira, opruge ne stižu da odrade svoj posao, hoće i da se otkine glava ventila… Sve u svemu, karambol u najavi. Ajde, svi mi ponekad motor uteramo u crveno, kratko, sekund, dva. Ali ako ga držite neprekidno u crvenom - sranje u najavi. I ta najava se uvek i ostvari. Utorak, 22.07.2025. Elem, uđoh ja u crveno. U glavi. Vrtim, samo što ne prezupčim. Čisto sumnjam da bi generalna kod mene vredela, stara sam mašina, bolje je uzeti nešto novije. A ipak, treba pomaziti to što se ima. Vidi moja Ljilja da sam u crvenom, sedimo na ručku za 30 godina braka (crkvenog, mrtvenog je pola godine više) i ubedi me - ni sam ne znam kako, da me spakuje i da ujutru sednem na motor i odem da se izduvam. Gde god hoću, koliko god hoću. Eh, te žene… umeju da te uteraju u crveno, ali umeju i da dodaju aditive da se lakše vrtimo i da malo smanjimo obrtaje. A umeju i da sipaju pesak u ulje. Hm, to je druga tema. Sloboda. Tri dana, toliko sam zacrtao iz nekih desetih razloga. Volim Dunavsku magistralu, idem tamo. Ako „oni“ imaju Jadranku, mi imamo Dunavku. Vozikaću se gore-dole, obići ću malo Homolje i Miroč, videću prijatelja u Negotinu, uživaću, disaću i vozikati se. Bacaću pare u dim iz auspuha, samo da bih se vozikao. Besmisleno? Ne, već smešno jeftino za radost i smirenje koje dobijam. Sreda 23.07.2025. I tako, spakuje mene Ljilja i krenem. Oko 11 pre podne, lagano. Želim da tog dana stignem u Kladovo, tamo postavim bazu i ostanem dve noći. Da se sit izvozam, nauživam, u praktično besciljnom špartanju Dunavskom magistralom i njenim zaleđem. Lepota. Očekuje me kilometraža, ljudi koje ću susresti, doživljaji koji će se desiti. Tako i bi. Kao svako moje putovanje i ovo počinje time što zalutam. Umesto da skrenem za Požarevac i unapred iznerviran onim radovima, pravcima, prašinom i vrućinom, ’ladno prošišam skretanje i shvatim da ne mogu ništa da uradim, nego da skrenem kod Velike Plane. Sjajna greška! Možda podsvesna. Kako je divno voziti se izvrsnim drumom prema Petrovcu na Mlavi, pa onda prema Kučevu i manastiru Tumane. Tu se izbija na Golubac, tačno na početak predivne Dunavke. Šume Homolja, savršen asfalt, krivine koje vozaču ne daju da se uspava, nego da stalno bude na oprezu ili da mu se otvore i da ošine po gasu… Savršenstvo kombinacija, dešavanja i prekrasne prirode. Akcija! Malo iza Petrovca, obišao sam manastir Vitovnicu. Skrajnuta, mirna, tiha. Lepa. Freske zanimljive. Divan mladić koji tamo poslužuje, kako me je video da sam ušao, na sto u senci na kom je već bio bokal vode i paket plastičnih čaša, izneo je posluženje - korpicu sa žu-žuom i korpicu sa pitom sa višnjama. Doček i srdačnost kakvu nisam dugo doživeo. Mana… On samo zna da je manastir iz XIII veka i da ga je podigao kralj Stefan Milutin. Ništa više. Mislim se, mlad je, fini je, naučiće. Manastir je malo ustranu od glavnog puta i prolazi se kroz selo gde je odlična česma sa hladnom vodom. Merak. Nastavih dalje, Kučevo, pa dalje prema Golupcu. Put me vodi pored manastira Tumane. Toliko se priča o njemu, zanima me da ga uživo vidim i osetim. Put je stvarno fantastičan, pešice da se prolazi i uživa. Asfalt perfektan. Prizori se smenjuju kao na televiziji. Manastir Tumane. Ajd, da kažem… Meni se ne sviđa. Ne deluje manastirski, nego kao velika predstava, kulisa - moderna, našminkana današnjom estetikom. Nema ni trunku bogougodnosti, skromnosti, pa ni duhovnosti. Okrečeno i izmalterisano, kamen se ne vidi. Belo, šljašti. Konaci, kao kad sam prvi put došao na Kop, osamdesetih. Lepo i prelepo za hotel, ali u manastir se, meni, nikako ne uklapa. Ni traga onoj smirenosti, tihovanju, osećaju izdvojenosti, miru i uzvišenosti koju sam očekivao. Pop preko razglasa poziva „stado“ da se okupe ispod nekog trema na molitvu, ovamo deca ciče, vrište, prodaju se „manastirski proizvodi“ na drvenim tezgama kao na vašaru na Tresijama. Istovaruju se kutije iz kombija koji su u dvorištu manastira. Prodavnica ogromna, samo sam pogledom tražio korpe da se u njih trpa roba. I stvarno su tu. Lepe, kao pletene. Turizam i trgovina, a ne religija, uzvišenost, bogobojažljivost, smirenost. Bar sam ja to tako video. Nešto mi muka pripade, pa odoh. I onda, Ona. Lepotica. Dunavka. Golubac, milioniti put slična fotografija. Šta da vam pričam. Ko je bio, zna je. Ko nije bio, neće biti pametniji od mog pisanja. Nek mrdne dupe (pardon, točkove) i neka je izvoza. Dole, gore, od sredine prema kraju ili početku, pa opet. Vozite i umočite ruku u Dunav. Kao surfer. Divite se i vodi i stenju. I širini reke i njenoj upornosti da se probije kroz kamen. Poželite da i sami imate bar hiljaditi deo te odlučnosti da probijete i savladate stenu pred sobom. A da pritom ostanete tako lepi kao što je Dunav. Homolje i Miroč planina nadziru taj put, tu i tamo bacaju svoju senku i dodaju čar putovanju. Jer, rekao je neko mnogo pametniji od mene, nije svrha putovanja samo u tome da se stigne na cilj, nego u samom putu. U slobodi. U skretanju sa puta, gubljenju i nalaženju nečeg mnogo lepšeg, često i važnijeg od samog cilja. Ako imate sreće, srešćete i nekog drugog, zaboravljenog sebe. Samo vozite… tamo negde. Ovo groblje brodova je ostavilo jak utisak na mene. Prolaznoh, svrha, priča... Vozim, kuvam se, sunce prži odozgo, Bedevija greje odozdo, bari me. Jakna je odavno zakačena za kofer. Nema veze, sve je to deo putovanja. Vozim četrdeset na sat. Topim se od sreće, uživanja, lepote i vrućine. Kako me stigne neko vozilo, sklonim se i mahnem mu da me prođe. Primećujem da stalno imam kez na licu, a i zabrinuh se kad sam primetio da se naglas smejem. Od Golupca do Milanovca mi je trebalo preko četiri sata. Svraćam u veličanstveni muzej Lepenski vir. U kafanici na ulazu koja ima izvanredan pogled na Dunav, pokušavam da se malo povratim od vrućine. Kafa, litar obične vode, umivanje, još vode… Ko nije svraćao u muzej, svakako treba da ga obiđe. Od ulaza/parkinga do samog muzeja ima nekoliko stotina metara šetnje kroz gustu šumicu sa drvećem i ostalim zelenišem iz ovog kraja. Lepo su ih označili. Usput su postavljene savremenije kuće iz tog kraja, prenete sa originalnih lokacija. Posebno mi se sviđa ova treća. Šetnja mi je baš prijala, pogotovu što sam imao najslađeg mogućeg vodiča. Kad me taj nije polomio… samo se petlja oko nogu i legne ispred da ga mazim. Jedva sam održao ravnotežu nekoliko puta, a da ga ne nagazim. Šećerlemica koja nije baš tako fotogenična. Mnogo je lepši uživo. Samim muzejom možemo da se ponosimo. Predivno je sređen, čist, prostran. Rashlađen. Za 600 din, koliko je karta, zaista ima šta da se vidi. I čuje. Prvo se pušta petnaestominutni film iz 1965. kada je otkriven lokalitet Lepenski vir. Pošto mnogo volim stare dokumentarce, meni se baš dopao. Možete ga pogledati i kod kuće. Obratite pažnju na prateću muziku, savršeno oslikava vreme i stil kada je pravljen dokumentarac, kao i na način režiranja. Onda, glavna postavka artefakta koji su tu pronađeni. Ovo je samo nekoliko. Potom, virtuelna tura za kompom kroz naselje kako se pretpostavlja da je izgledalo. Hm, to je na nivou starih igrica. Treba ga osvežiti. U prodavnici suvenira, koji su uglavnom bezobrazno skupi i zaposleni su toga svesni, radilo je jedno mnogo simpatično, ljubazno devojče. Ispričasmo se ona i ja dobrih petnaestak minuta. Zbog tolike cene suvenira, počeli su zaposleni da se obučavaju da ih sami prave. Time će se spustiti cene, biće pristupačniji i lakše će se širiti glas o ovom neverovatnom mestu. Najveći deo muzeja je ostatak (oko polovine) pronađenog naselja. Naravno, to je preneto sa originalne lokacije koja je potopljena prilikom izgradnje brane. Originalna lokacija je bila oko sto metara nizvodno i trideset metara niže. Svaki kamičak su preneli, vratili na pozicije kako su pronađeni. Trud vredan svakog poštovanja. Sa druge strane muzeja, napolju, nalaze se replike koliba u kojima su živeli naši preci. Pri izlasku sam popričao sa Draganom, kustosom muzeja. Sjajan lik. I sa njim sam se zadržao petnest, dvadeset minuta, mnogo sam saznao o neolitskom čoveku i Virskom naselju. Zanimljivost koja mi je pala u oči… Na osnovu lobanje jednog od stanovnika, urađena je forenzička rekonstrukcija lica. Kad sam je video, pomislio sam da je moja fotka iz mlađih dana. Ma, tripujem ja, udarila me vrućina. Bradonja k’o i ja, pa mi se čini. U priči sa Draganom o tome kako su izgledali, on reče da jako ličim na „original“. Super, ne tripujem. Čak smo i iste visine, 172 cm. Ja sam bio 171 cm u vreme kad je to bilo bitno. Evo, pogledajte g. Lepenca. Mene znate Svratite, popričajte sa tim divnim ljudima, naučite mnogo o prošlosti i uživajte u svemu tome. Polako nastavih ka Milanovcu, tu se natankovah, stalo je samo 10 l, a prešao sam 260 km. Odlično. Već beše pokasno, negde oko šest. Imam još šezdesetak kilometra do Kladova, tamo imam odličan smeštaj u centru grada. Kod g. Pere sam odseo i kad sam se prošle godine vraćao iz Rumunije, tako da znam da je u centru grada, čisto je, klimatizovano (vrlo važno na današnje vreme), srdačni domaćini, ima dvorište za motore, policijska stanica na kraju ulice… Ajd pa kradi sad. Smeštaj za bajkere je 1200 din. Savršeno. Kad sam se raspakovao, vidim da je stigao BMW 1200 RT. Motorčina. Vozač otišao do grada. Kasnije, dok sam sedeo i hladio se, stiže bradonja mojih godina. Željko iz Zemuna. Sjajan lik. Sedeli smo tu i pričali bar dva sata, a onda sam morao da idem i ja da jedem nešto. Doručkovao sam u Petrovcu, oko podneva. Već je deset uveče, stomak traži svoje. Krenusmo zajedno, da bismo nastavili razgovor. Milina kako smo se odmah lepo našli i sjajno ispričali o svemu i svačemu. Imamo i neke zajedničke prijatelje, pa dok smo i njih prorešetali… Jedan od razloga zašto volim da putujem je zato što se upoznaju zaista zanimljivi i kvalitetni ljudi. Kladovo by night. Živahno, vrlo. Rumunski se čuje na sve strane, dosta sveta sa dečurlijicom, opušteno se sedi u njihovoj Skadarliji. Mladež se švrćka, slave rođendane po kafićima, veselo je. Malo večerah kod Dangube, sećam se odličnih škembića od prošle godine. I dalje su odlični. I dve kugle perfektnog sladoleda u poslastičarnici preko ulice. Kugla 100 din, a veličine je kao tri kugle u Beogradu. Sreća, sreća radost. Uživancija. Jutro nije promenilo sve. Nastavak sutra.

A još je i nesposoban da se parkira.

Mi bili pre neki dan. A što je mućkalica u Zamku, za medalju! I pljeska je odlična, ali mućkalica... ne sećam se kad sam jeo tako dobru.

Sjajan snimak. Čestitam!

https://www.imdb.com/title/tt0135007/?ref_=fn_all_ttl_1

Pljuje i zbog toga što materijal nije očišćen "do belog". Fino ga očisti brusilicom sa šmirglom, mnogo manje će da pljucka.