Tihovanje

[scuba 15 Napisano Avgust 15, 2009]

Sve je počelo u utorak kad nam je palo na pamet da odemo par dana (zapamtite ovo “par”) negde da iskuliramo. Čas posla smo se Tetkascuba i ja složili sa Gordanom i Rajkom za Vrnjačku Banju i u četvrtak smo već bili na putu. Gde bi gerijatrija drugo, nego u banju. Poznata ruta preko Mladenovca, Topole, Kragujevca, Kraljeva. Prva stanica, manastir Žiča. Nezaobilazno mesto na bilo kom putu koji ide dovoljno blizu Kraljeva. I to je naše prvo “tihovanje”.

.

.

.

.

.

.

Spokoj manastirske porte nam je spustio turažu na ler za celih 5 minuta. Ušli smo u crkvu Vaznesenja Hristovog i stali, udahnuli duboko i prepustili se svetom mestu da upravlja našim duhovnim bićem.

.

.

Odjednom je nestala vreva koju smo nosili od kuće, nestala je nervoza, a njihovo mesto su zauzeli spokoj, blagodat i trajanje ljudskog duha u svima nama. Zapalili smo sveće, i krenuli da razgledamo manastir. Iako smo mnogo puta do sad bili tu, svaki, pa i ovaj put, s mukom smo naterali sebe da izađemo iz manastirske porte i uđemo u tvrd, krut, surov i prilično bezdušan svet koji okružuje sveto mesto hrama Vaznesenja Hristovog.

.

.

.

.

.

Manastir Žiču je sazidao Stevan Prvovenčani, sin prvog Nemanje najverovatnije od 1190. do 1224.

.

.

Tačne podatke nemamo ali se na osnovu posrednih dokaza koje nam daju Domentijan i Teodosije, zaključuje da je građena između 1206. i 1217. kada je Sava, Rastko Nemanjić, otišao u Hilandar. Stevan Prvovenčani je počeo izgradnju kao veliki župan dok je njegov mlađi brat, Rastko, bio starešina Studenice. Nalazi se na pola sata hoda od centra Kraljeva i do njega se danas stiže potpuno urbanizovanom ulicom. Pored teče rečica Kruševica. Manstir se nalazi na prelepoj uzvisini u podnožju Velikog stola. Žiča  ima sedmora vrata. Prva su ka zapadu u veliku pripratu između kule i crkve. Druga dvoja vrata su ka jugu i severu. Sa desna i leva su po dvoja vrata, po jedna u veliku crkvu a druga iz obe male crkve ka zapadu i kuli. Sa obe strane iznutra stoji napisano šta se dešavalo u manastiru i čak, koje zakone je tu napisao Stevan Prvovenčani. Znamo da je najverovatnije Stevan Nemanjić baš tu krunisan krunom pape Honorija III 1217 ili 1218. i tako proglašen za Prvovenčanog.

 

.

 

.

.

.

Dosta istorije, imate Internet pa tražite i učite isto riju jer ćete samo tako spoznati ko smo i šta smo kao narod i nacija. Mi s mukom odlazimo i kidamo niti koje nas vuku ka ovom svetom i prelepom mestu na kome će svako naći blagodet i spokoj koji nam tako mnogo fale.

 

[scuba 15 Napisano Avgust 15, 2009]

Nastavljamo kratku vožnju do Vrnjačke Banje, sada vidno smireni i opušteni.  Ne lezi vraže, u banji nema mesta za spavanje za neke normalne pare a iz principa nismo hteli da damo 5,500 dinara po osobi za hotel Aleksandar, pa taman da nam je iz oka ispao. I tu na scenu stupa niko drugi nego naš drug i kolega sa BJB, Dark!

“Di si druže, šta ima kod tebe, eto mi dođosmo u banju i nemamo gde da spavamo”

“Kakav je to problem? Sedite i popijte kafu, sad ću ja.”

.

.

I tako, popismo kafu, prošetasmo promenadom, kad nas stiže Dark i reče da spavamo u jednoj kući za neke smešne pare uz veliko izvinjenje što ne može da nas ugosti u svojoj kući. Ni sad mi nije jasno što nam se čovek izvinjavao zbog toga, al ajde. I onako nismo imali nameru da ga maltretiramo i cimamo u njegovoj rođenoj kući i pravimo gužvu i pometnju njegovoj porodici. Usluga koju nam je učinio je sama po sebi dovoljna da kod nas ima smeštaj i garažu kad god dođe u Beograd. Omogućio nam je da udobno i ugodno provedemo prvu noć našeg tihovanja. Ujutru nas je i tako čekala soba u hotelu Promenada koju smo rezervisali iz Beograda ali je došlo do nesporazuma pa nas je Dark “premostio” do jutra.

.

 

.

.

Prvo jutro u Vrnjačkoj banji. Četiri duple domaće ka fe, dve sa šećerom, dve bez šećera. U banji se i danas zna red pa uz kafu obavezno služe ratluk ili kockice šećera i čašu hladne vode. Ima i feeeeensi kafića sa espresso kafom za one koji ne znaju kako se pije kafa. Bljak!

Prvi dan u banji. Četiri duple domaće kafe, dve sa šećerom i dve bez šećera. I opet ratluk i hladna voda.

.

.

.

.

Drugo veče u banji.

.

.

Četiri duple kafe... i tri velika piva. Točena, hladna. Pogodili ste, ceo dan smo proveli pijući kafu uz vrlo malo priče. Gledali smo lepe devojke, žene, momke i ljude. Ako neko nije do sad znao, mi, Srbi smo generalno vrlo lep narod, pravilnih crta i “tradicionalno” građenih žena. Ta lepota se potpuno uklapa u duhovnu lepotu koju ćemo postepeno upoznavati duž našeg putešestvija.

Te večeri smo otišli do Darka u njegovu kuću da sa njim i porodicom popijemo kafu i da se družimo. Zaista nam je bilo prijatno u njihovom društvu i pao je dogovor da organizujemo zajedničke vožnje kad se sklope kockice. Pravi domaćin i čovek od akcije, pohvalio se novom opremom i svojim novim Stromom. Baš lep, nov motor, negovan, mažen i pažen. Dopao mi se onako na prvi pogled i nešto se razmišljam, ako prodam BMW R65...

Pošto smo kulirali ceo dan jer nismo došli da pijemo i žderemo, prespavali smo još jednu mirnu noć koja nam je donela tako potreban, zdrav san.

Drugi dan u banji. Goč! Tačnije, skoro sam vrh Goča i jezero na Belom izvoru. Ako mislite da su uređena planinska jezera specijalitet zapadnih zemalja, varate se. Slike govore za sebe. Nema kupanja, pecanja, zagađivanja bilo koje vrste. Vodu iz jezera možete slobodno da pijete. Mi pili i nije nam ništa šta šta šta šta... ups!

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Posle Goča, kasni ručak i četiri duple kafe... Posle podne smo povadili mape, gps-ove i počeli dugo i temeljno planiranje sutrašnjeg puta.

“Ljudi, jel moramo sutra za Beograd?”

“Jok brate”.

“Odlično”.

“Tri točena i kiselu”.

.

.

.

.

Treći dan u banji. Nemam pojma šta je bilo. Kafe, tri piva,kuvano jelo... kuliranje ceo bogovetni dan.

.

.

.

 

[scuba 15 Napisano Avgust 15, 2009]

Četvrtog dana nas je uhvatio pundravac jer smo se naspavali, iskulirali i napunili baterije. Aj kad smo već ovde, greota da ne svratimo do Studenice. Plaćaj hotel i put pod noge. Sat vožnje i eto nas pred manastirom Studenica.

Ulazimo u motel preko puta da popijemo kafu i osvežimo se,

.

.

kad eto ti Rajko ustaje i ljubi se sa kumom njegovog brata. Čovek već godinama radi na restauraciji Studenice. Pogledam malo bolje, a na kolima iz kojih je izašao kum nalepnica ronioca sa puškom. “Ko je ovde gnjurac” pitam i poznati lik iz viđenja mi stisnu ruku. Razmenismo novosti iz gnjuračkog sveta i to beše potvrda da je svet mali i gde god se okreneš, neko je bajker ili gnjurac i nikad nisi bez prijatelja oko sebe. Čak sam u manastirskoj crkvi sreo i bivšeg kolegu iz Zavoda za udžbenike kog nisam video 15 godina.

.

.

.

Svo tihovanje prethodnih dana nas je potpuno pripremilo da s mirom uđemo u to sveto mesto i opet pustimo da blagodet vodi naša duhovna bića. Imam običaj da na takvim mestima dodirnem kamen, ljudskom rukom isklesan.

.

.

Ovaj kamen sotoji tu više od 820 godina. Verovatno ga je dodirivao i Rastko Nemanjić, monah Sava. Tu je bilo središte srpske države i duhovnosti. Naravno da su i ostali manastiri takođe središta naše istorije i duhovnog bića čiji smo mi potomci. Osam vekova crkva Presvete Bogorodice pruža utočište i utehu za stradanja mog naroda. Ko zna, možda je i neki moj praotac bio na istom ovom mestu i divio se arhitekturi kao što se danas ja divim. Sigurno se isto tako osećao i malim pred bogom u njegovom domu na zemlji i velikim kao deo naroda i nacije koja je sebi sazidala ovakvu lepotu i veličinu.

.

.

.

.

.

.

Okružen svecima, apostolima i ktitorima, Sveti Simeon Mirotočivi danas počiva u miru ispod freski koje živopišu život i uspenje Presvete Bogorodice u ovoj crkvi koja svojom lepotom i večinim trajanjem čuva duh naših predaka i prenosi ga na sledeće generacije. Levo od oltara počiva majka Rastka Nemanjića, Ana Nemanjić, u monaštvu imenom Anastazija.

Teško je današnjim jezikom i rečima opisati sva osećanja koja sve vreme naviru dok boravim u Studenici. Dom božji na zemlji, Studenica, je ogromna a u isto vreme  tako mila, draga i mami želju da se prosto strpa u džep i nosi svuda sa sobom. Obasjan suncem pred zalazak, beli mermer dobija mnoštvo nijansi i gubi se ovozemaljska težina kamena. Stevan Nemanja je dobro znao gde treba podići hram božji kad je stupio na prelepu zaravan iznad rečice Studenice po kojoj je manastir i dobio ime.

Tišina i mir ovog mesta nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

.

.

Tihi šum Studenice samo ponekad naruši saobraćaj ali se to lako istrpi jer su to uglavnom autobusi koji dovoze turiste na poklonjenje dragulju moje istorije i mog nacionalnog nasleđa.

.

.

.

.

Jesam pristrasan kad su u pitanj u naši manastiri i ne tražim ni od koga da mi oprosti zbog toga.

.

.

.

Studenica nas je primila u svoje okrilje i potpuno prećutno smo rešili da prespavamo u konaku.

.

.

.

Čistiji i uredniji hotel se retko viđa pa nam ni stroga manastirska pravila ne padoše nešto teško.

.

.

.

.

.

.

.

Za večeru, pastrmka i pohovani som. Tu ti Rajko i ja rešismo da se častimo manastirskim crnim vinom i za divno čudo, ni posle junačke količine nas nije bolela glava. Da li je u pitanju vino ili vazduh ili nešto treće, ne znam ali je mnogo dobro.

U 10 uveče se zatvaraju vrata konaka ali smo svi već odavno spavali u miru. Tek tu i tamo bi u daljini zalajalo neko kuče i nadjačalo zrikavce.

Jutro! Klepalo se oglasilo u 4 izjutra ali sam ga izgleda samo ja registrovao. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio sa snom tamo gde sam stao. U 6 sam se probudio čio i odmoran ali sam ipak dremnuo još malo, do 8. Kafa, još jedan obilazak manastira uz priču Sašinog kuma.

.

.

.

.

.

 

[scuba 15 Napisano Avgust 15, 2009]

I odavde se teško odlazi. Koreni su jaki i osećaj pripadnosti stalno govori “ovo je tvoja zemlja, ovo je tvoj duh, ostani i bitiši u njemu.”

Veseli i odmorni, već puni utisaka, žurimo ka Novom Pazaru gde vekovima stoje i čekaju poklonjenje Sopoćani, Petrova crkva, Đurđevi stupovi i Crna reka. Bez zastanka, poznatim putem stižemo do Sopoćana, bisera našeg freskog slikarstva i preteče zapadne renesanse. Duž puta nas je par puta pogodio pljusak ali kad smo stali pred Sopoćane, kiša je prestala i sunce nas je okupalo i ogrejalo kao što je već vekovima činilo sa monasima i hodočasnicima koji su dolazili da se dive ovom spomeniku.

.

.

.

.

.

Hvala bogu te se neko setio i sredio prilaz, zaštitio crkvu, sagradio konak i uveo moderno osvetljenje i obezbeđenje. Kad sam prvi put došao u Sopoćane pre 21 godinu, ničega od toga nije bilo. Gotovo srušena crkva, trošan konak sa jednom fazom struje i jednom česmom su delovali kao ranjena ptica kojoj nema ni pomoći ni spasa. Od pre 7-8 godina, Sopoćani opet sijaju starim sjajem i stoje večno na radost Gospoda.

.

.

.

.

.

.

Iako je sama crkva Svetog Trojstva uništena tokom austro-turskog rata 1689. Gospod nije dozvolio da freske propadnu od zuba vremena te i danas stoje u punom sjaju bez obzira što je crkva bila oko 200 godina bez krova. Uništavali su je Turci više puta, paljena nebrojeno puta, obnavljana dva puta 1920. i 1956. jer su partizani pucali po freskama, ali ništa od tako silnog uzaludnog truda nije bilo dovoljno da Sopoćani nestanu u zaboravu. Freske, možda i najlepše u našoj istoriji, blagodejstvuju i danas kao što je to bilo i 1260. kada je kralj Uroš Prvi stao na radost Gospodnju pred završenom i oslikanom crkvom.

Sa svojih izvornih 36 metara dugim brodom i oltarskom apsidom ispred koga je transept koji nosi kupolu, Sopoćani stoje unutar savršeno okruglog kružnog zida koji je nekada bio i tvrđava. U 14. veku je car Dušan Silni dozidao prednji deo današnje crkve, takozvanu pripratu nad kojom je donžon i zvonik.

Kažu da je italijanski slikar Đoto započeo eru Renesanse. To je tačno, osim što je crkva Svetog Trojstva u Sopoćanima oslikana u savršenom renesansnom maniru nekih 70 godina pre Đotovog rođenja. Znači da je Renesansa ipak rođena u Sopoćanima skoro ceo vek pre nego što se pojavila u Italiji. Meki likovi blagih crta lica u pastelnim bojama pričaju priče iz Biblije i srpske istorije u savršenoj perspektivi. Pre Sopoćana, perspektiva nije bila često viđana na slikama a i kad bi je bilo, delovala bi iskrivljeno, gotovo nevešto. I dan danas, umetnici iz celog sveta dolaze da se dive prvim renesansnim slikama u istoriji čovečanstva a Italijani plaču pred freskama, pretečama njihovog preobražaja u umetnosti slikarstva.

O Sopoćanima bih ovako mogao do preksutra. Treba ih videti i doživeti. Džabe je sva priča dok ne stanete pred taj dragulj i pogledate se oči u oči sa blagim licem Stevana Nemanjića, upokojene majke Uroša Prvog uz koga je njegova supruga Jelena Anžujska a na drugoj Presveta Bogorodica vodi Stevana Nemanju, Stevana Prvovenčanog i Uroša Prvog koji u ruci nosi maketu crkve.

Posle više od sat vremena priče sa starešinom manastira, jeromonahom Teoktistom, inače rodom iz bloka 70A, krećemo ka sledećem spomeniku autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, Petrovoj crkvi u Novom Pazaru.

.

.

Probijajući se kroz saobraćajnu gužvu u Novom Pazaru koja je ista kao u nekoj bliskoistočnoj zemlji, obilazimo pešake na sred ulice, ulične prodavce, magarce koji nose drva za pekare i pečenjare, bicikliste i kamione koji se kreću manje-više željenim smerom koji ne mora uvek biti i dozvoljeni smer. Posle novopazarske slavije, kružnog toka blizu ulaza u grad od strane Raške, i preko više ležećih pandura, stižemo do neuglednog puteljka koji nas dovodi pred Petrovu Crkvu odnosno crkvu svetih Apostola Petra i Pavla.

.

.

.

.

Pošto je bilo oko 4 sata po podne, u okolini crkve nema žive duše. Pokucao sam na vrata kućice pored crkve u kojoj poslednjih 57 godina živi čuvarica ključa od crkvenih vrata. Starica se nije mnogo promenila tokom godina. Sećam je se još od pre 21 godine kad sam prvi put kročio pred Petrovu crkvu. Jedina vidljiva razlika od tada do sad je u bašti. Svake godine, bašta je sve manja. Starica više nema snage da održava veliku baštu već se brine samo o okućnici i prostoru oko crkve. Kaže da ima pomoć mlađih koji kose travu i održavaju prastaro groblje ispred crkve gde na kamenim krstovima nema ni jedne godine iz 19. i 20. veka.

.

.

Čuvarica ključa je od skoro dobila celih 100 evra socijalne pomoći za posao koji obavlja već 57 godina.

.

.

Ogromnim ključem je otključala bravu koja besprekorno radi od 16. veka od kada je i drvo na vratima. Samo je metalna obloga novijeg datuma. Negde s kraja 18. veka.

.

.

To je potpuno vanvremensko mesto. Tu i prostorna dimenzija malo znači. Uvek pomislim koliko je krštenja i opela održano u toj skromnoj građevini bez i jednog pravog ugla ili simetrije. U jednoj polukružnoj niši ispod stuba stoji naslikani model krsta koji se može videti mnogo kasnije u Studenici.

.

.

.

To je veza u vremenu i prostoru i znak da srpski narod oduvek tu živi i slavi Gospoda.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Dok smo pričali sa čuvaricom ključa, u crkvu uđoše pet Francuskinja koje su potegle dobar put da bi videle Petrovu crkvu. Rado smo se vratili i pokazali im crkvu uz priču o istoriji tog mesta i Srba kao naroda. Moram priznati da veoma dobro vladaju podacima i ni jedno ime ili toponim im nije stran. Hvala bogu da se još neko u svetu interesuje za Srbiju kad se već mi ne interesujemo dovoljno. Zatim su se pojavile i monahinje iz manastira Končul i za tili čas je starica bila okružena mladim ljudima a celo mesto je oživelo okupano zlatnim popodnevnim suncem. Ostavili smo je da ćaska i krenuli prepuni utisaka do centra grada. Naše fizičko biće nas je podsetilo da ceo dan nismo ništa jeli.

Oko postanka Petrove postoje dva predanja. Po jednom ovu crkvu je sazidao apostol Tit, učenik apostola Pavla.Po drugoj legendi dukljanski kralj Belo Pavlimir posle pobede nad raškim županom Lutomirom sagradio je crkvu sredinom 9. veka i tada je osnovao eparhiju u Raški, i to je prva eparhija samostalnim srpskim župama.

.

.

.

Crkva svetih Apostola Petra i Pavla ili Petrova crkva iz 9. ili 10. veka kod Novog Pazara predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru Srbije i prvobitno je sedište raške episkopije. Sama crkva ima osnovu rotonde sa upisanim četvorolistom i potiče iz vizantijskog doba, dok freske iz njene unutrašnjosti potiču iz 9. 12. i 13. veka.Na njenom mestu se nalazio ranohrišćanski objekat koji je podignut u 7. veku na prostoru ilirskog kneževskog tuluma iz 5. veka p.n.e. čiji su ostaci otkriveni 1957.

Fizičko biće smo najeli mantijama sa mesom, vrelim, tek izvađenim iz peći na drva. Pošli smo za Beograd preporođeni i napunjenih baterija. Celim putem do kuće smo prepričavali događaje iako smo svo četvoro bili učesnici istih. Prosto nismo mogli da se odvojimo od puta i dogodovština koje su iza nas. Duhovna bića su nam mirna i spokojna i u slavu Gospoda stigosmo još i kafu da popijemo kod Rajka i Gordane iako smo ceo dan bili na nogama.

I tako, od par dana u Vrnjačkoj banji, gerijatrija ostade šest dana na putu po manastirima.

Dosta istorije, put pod noge pa vidite sami.

 

[scuba 15 Napisano Avgust 15, 2009]

Izvinjavam se svima koji su imali problem sa učitavanjem slika, trebalo je na vreme da mislim o tome. Sad će sve biti u redu i sve slike će biti učitane. Što je do mene,  urednika i tehnike, uradili smo. Nadam se da ćete uživati i da neće biti sličnih problema. Hvala na razumevanju.

[Arakis 5112 Napisano Avgust 16, 2009]

Sad čitam ovaj putopis i sećanja samo naviru...

 

Bilo nam je prelepo, Srbija je tako lepa zemlja a najbolje je kad je pretražuješ u društvu prijatelja.

[spdzlla 0 Napisano Avgust 16, 2009]

Predivan putopis.Zica je predivna.Kada sam video slike Zice i Vrnjacke Banje setio sam se ture od pre par godina.Slike su predivne.

[KIKA-Viktorija 33 Napisano Avgust 16, 2009]

i ja mislim da vam je bilo lepo, bar tako deluje po slikama sem ako nije foto montaza

pa zovite drugi put 

[JankoR 469 Napisano Avgust 16, 2009]

Hvala na putopisu i poz

[Gremlin 24 Napisano Avgust 16, 2009]

Sjajan putopis, iako sam ga ja vec video putem DVD-a...Odlican text, pravi mali podsetnik iz istorije...

 

Bravo za ekipu,

 

[bucko 103 Napisano Avgust 16, 2009]

Bravo ,pa na ovakvom tihovanju bi Vam pozavideo i dr Dabić  ,lepo nema šta.Ko prvi bude išao u Banju neka stavi na onu ogradu disk lok da vide ljudi da se i bajkeri vole

[Miroslav Gajic 149 Napisano Avgust 16, 2009]

 

 

BRAVO....

[Guest farbach Napisano Avgust 16, 2009]

BRAVO. To je putopis, a ne, vozili smo 100 km pa pojeli mrtvu svinju, pa jos 100 pa pojeli isto tako mrtvu jagu, a sve garnirano slikama prljavih tanjira. Ne odvija se svima zivot duz oralno-analne magistrale. Jos jednom bravo, ganut sam.

[Ninja66 2588 Napisano Avgust 16, 2009]

BRAVO. To je putopis, a ne, vozili smo 100 km pa pojeli mrtvu svinju, pa jos 100 pa pojeli isto tako mrtvu jagu, a sve garnirano slikama prljavih tanjira. Ne odvija se svima zivot duz oralno-analne magistrale. Jos jednom bravo, ganut sam.

:o

+ 1

[doktor 4608 Napisano Avgust 16, 2009]

Scubo, bravo! Kolevka srpske duhovnosti je lepa i uzbudljiva, a jos i voznja do tamo je odlicna. Ko bi odoleo! Jos samo da niste propustili da se javite kad ste vec bili u kraju...

[joska 63 Napisano Avgust 16, 2009]

Lepo putovanje,jos lepse opisano!

[forrest gump 14 Napisano Avgust 16, 2009]

alal vera

[Popsy 2907 Napisano Avgust 16, 2009]

Svaka cast... prelep putopis...

 

samo da pitam, jel ste ovako punili baterije :)

 

 

znaci ova slika je dobitna

[scuba 15 Napisano Avgust 16, 2009]

Tako smo proveravali temperaturu piva i punili baterije  ;D ;D ;D

[Arakis 5112 Napisano Avgust 17, 2009]

...sve što je iznad 14 stepeni vraćamo na zamenu ;D

[Smith 11 Napisano Avgust 18, 2009]

 

  Svaka cast na putopisu,neke delove puta sam kolima obisao na brzinu ne sagledavajuci

svu lepotu.Obavezna destinacija za sledecu godinu.

[deki59 141 Napisano Avgust 18, 2009]

Lepo planirana i sprovedena tura, mnogo lepih mesta ste posetili, ali u tom kraju ima jos mnogo, mnogo toga da se vidi i poseti.

 

Reportaza i slike odlicne

[zikaslika 136 Napisano Avgust 26, 2009]

Sve je lepo, svidelo mi se, i fotografije.. ali nedostaju motori (u slici i reci)! Ovako na pola citanja zapitah se dal sam zalutao na neki dobar turisticko istorijski sajt... Mada havla sto ste vase putovanje podelili sa nama! Pozdrav!

[guja011 167 Napisano Avgust 26, 2009]

izgleda da nije ni bilo motora  ;D

[stari roker 4008 Napisano Januar 8, 2010]

Prica je prelepa.Mislim da ce ovo biti jedna od tura koje cu voziti ove godine.Jedina mi je zamerka sto nema motora na fotkama.Ne bi cak ni to zamerio,da nije BMW u pitanju.