Planinska Grčka – Grlom u jagode

[Bruno 68 2740 Napisano April 3]

Arta -Trikala je odlican put samo ga treba ibegavati vikendom jer je to omiljena destinacija lokalnim bajkerima. Na strani Trikale jos jedan prelepi kameni most.

[bane_ns 362 Napisano April 3]

4 hours ago, doktor said:

Ovaj putopis je, barem meni, pravo osveženje u moru već viđenih destinacija. Ove predele, barem deo njih, sam prošao, i stvarno su blago na dohvat ruke.

NP Pindos je poznat po tome što kanjon Vikos deli 2. mesto najdubljeg kanjona na svetu sa kanjonom Tare (na različitim mestima su različite informacije), ali pored toga, možda i zanimljivije je prisustvo većeg broja kamenih sela u planini koja su dosta rekonstruisana i izgledaju bajkovito, a Papingo je šlag na tortu na vrhu planine.

S druge strane, NP Džumerka sam prošao prošle godine i tek zagrebao ispod površine i naslutio šta se sve krije tamo. Krenuli smo iz Preveze (put Arta-Trikala), a vlasnik smeštaja, bajker, je rodom iz mesta Syrrako, u blizini Mparos pass-a, pa nam je skrenuo pažnju na taj region.

Jednostavno, centralna Grčka je region koji ima šta da ponudi i vredi na njega potrošiti vreme.

Drago mi je da ti se dopalo. Osim što je ostavilo jak utisak na mene, pišem ovde i da podelim iskustvo i malo skrenem pažnju na ove krajeve, jer mislim da to definitivno zaslužuju. Jako lepa destinacija, posebno u kasnu jasen (ili rano proleće). Vraćao sam se s curom u ove krajeve godinu posle i oboje smo se zaljubili u ovaj deo Grčke. Mislim da smo baš i prolazili kroz Syrrako (ima u blizini prelep vodopad i manastir Kipinas).

[bane_ns 362 Napisano April 3]

On 3/30/2025 at 9:26 PM, Bojan_Jgd said:

Kontinentani deo Grčke ima mnogo toga da ponudi. Super ide putopis.

Jedna sugestija. Neka mapa rute ne bi neka naodmet nakon svakog dana.

Evo i priblizne rute predhodna dva dana:

 

[bane_ns 362 Napisano April 7]

ACT dan drugi - Hajmo u planine

Budim se koliko toliko rano i isto toliko odmorno. Bacam pogled kroz prozor. Jutro deluje prilično sivo. Hladan tuš za reset i silazim na doručak. Nervoznog čuvara od sinoć je zamenila jedna simpatična bakica. Dočekuje me s osmehom i punom trpezom. Kako sam uplatio najjeftiniji smestaj koji sam mogao da nadjem, činjenica da je doručak uključen u cenu mi je delovala malo neverovatno, pa sam nekako očekivao dva barena jaja i jeftinu salamu i instant kafu. Ali izgleda je danas karma na mojoj strani. Suvo meso, slanina, nekoliko vrsta sira, masline, domaći hleb. A bilo je i slatkiša. Osećam bakin pogled na sebi i shvatam da ću morati sve da probam. Nikakav problem. Ova slatka baka priča engleski skoro kao ja grčki, znači nikako. Ali uz pomoć telefona uspevam da se zahvalim na ovoj gozbi. Ono preslatko kuče od sinoć je njeno i ne pušta me da odem bez još jedne runde mažnje.

 

 

Pakujem stvari na motor. Vreme da se krene. Prognoza za danas: 35% asfalt, 65% offroad. Žmarci u stomaku se teže osete na pun stomak. Nisam se posebno pripremio za danas (standardno). Znam samo da je današnja deonica duga 200 kilometara i klasikovana kao teška, i da se završava u gradiću Karpenisi, koji bi trebalo da je lokalni planinski turistički centar. To je sve što znam.

Krećem. I dalje je sivo. Put prati obalu jezera. Četinari svuda oko mene. Iako apsolutno volim vožnju po asfaltu, spore krivine i serpentine kojih je ovde na pretek, nekako jedva čekam da ga se rešim i konačno osetim zemlju pod točkovima. Put vijuga uz jezero i na kratko zastajkujem na brani. Kupujem prvi suvenir, magnet za frižider. Napuštam jezero i silazim sa glavnog puta na uži i znatno lošiji asfaltni put koji vodi direkt na planinu. Krateri i stene na putu su redovne pojave i očekujem svakog trenutka da i ovo malo asfalta nestane.

 

 

 

 

 

Nisam mnogo vozio, i očekivanja su ispunjena. Konačno, makadam! TC na off, krećemo! Posle početnog uspona, koji je bio jači i na mestima u lošijem stanju, put postaje skoro pa upeglan, širok, i u dosta dobrom stanju. Idealno za zagrevanje. Nisam dugo vozio van asfalta, tako da će ovo super doći za dizanje samopouzdanja. Put se penje i prati ivicu planine. Procenio bih nadmorsku visinu na preko 1500 metara. Mislim da je to otprilike visina gde prestaju četinari. Sunce razbija jutarnje oblake. Nerealno lepi pejzaži se redjaju jedan za drugim. Na svakih sto metara novi, drugačiji. Zastajkujem svako malo fasciniran svakim. Durmitorski prsten i prevoj preko Zelengore su mi jedni od omiljenih puteva što se tiče lepote prirode i pejzaža. Ova deonica može lagano da se doda na tu listu.

 

 

 

 

 

 

 

Kako ovim tempom nikad neću stići, nalazim kompromisno rešenje i palim akcionu kameru. Iako spočetka lagan, ubrzavam tempo i uživam u vožnji ovog brzog makadamskog puta. Ulazim u ritam i pokušam da vozim što je brže moguće. Iako je put oivičen liticom s jedne strane, pažljiv odabir putanje mi pomaže da se osećam bezbedno. Prolazim najvišu tačku prevoja i započinjem spust. Serija serpentina van asfalta, praćenih inercijom motora koji se spušta niz padinu me čini vrlo nelagodnim. Izgleda da je vožnja uzbrdo lakša od nizbrdice. Samopouzdanje, kako je brzo došlo, tako je i otišlo. Isprva nisam bio siguran šta da radim. Da li da sedim ili da stojim? Kako kontrolišem brzinu uglavnom prednjom kočnicom (zadnja kočnica na stromu ne radi ni na asfaltu), imam osećaj da mi na nizbrdici jako malo fali da izgubim prednji točak prilikom skretanja u serpentinama. Posle nekog vremena (i prisećanja silnih odgledanih jutjub tutorijala) provaljujem da je mnogo bolje kada stojim, sa kukovima što više unazad ka zadnjem sedištu i kada motor obaram tako što bih prebacio težinu na nogostup sa unutrašnje strane krivine. Ponovo nalazim zonu komfora i uživanje se nastavlja. A kamera sve vreme radi. To je otprilike izgledalo ovako:
 

[slave74 6659 Napisano April 7]

Put HN- Zvecara preko Orjena je takodje prelep. Prohodnost je za terenska vozila. Ne znas dal je kamen ili sneg. Borovi ogromni iz stena nikli. Treba proci, tesko je opisati.

[bane_ns 362 Napisano April 7]

1 hour ago, slave74 said:

Put HN- Zvecara preko Orjena je takodje prelep. Prohodnost je za terenska vozila. Ne znas dal je kamen ili sneg. Borovi ogromni iz stena nikli. Treba proci, tesko je opisati.

Hvala na preporuci Planiram vec dugo neko planinarenje i kamp u tim krajevima. 

[bane_ns 362 Napisano April 7]

Kako svo ovo stojanje malo prži mišiće u nogama (i dalje se adaptiram na vožnju stojeći), pravim kraću pauzu da se okrepim i slegnem utiske. Ova deonica (od jezera Plastira ka selu Agrafa) je nešto posebno i uživao sam svakom trenutku. Blizini provalije, vrhovima planina oko mene, ganjanju krivina van asfalta. I stvarno, najtoplija preporuka za ovu deonicu bez obrzira na tip motora i nivo veštine. Količina lepote po kilometru je neverovatna. Unapred se izvinjavam na velikoj količini fotografija.

 

 

 

 

 

Prilikom sledeće pauze za fotkanje upoznajem grupu kolega. Španci. Veća grupa. I oni voze ACT, samo u dobrom pravcu. Pitam ih kakav je put iz njihovog pravca. Kažu mi isto kao ova deonica. Kako mi deluje da je dosta rano (nije bilo), pravim pretpostavku da smo se sreli na polovini današnje deonice (iako sam to lako mogao da proverim na navigaciji) i stičem utisak da je današnja deonica kratka i laka. To mi daje utisak sigurnosti. Toliko, da kad se makadamska sekcija završila i put se spustio u selo Agrafa, kad sam video malu tavernu smeštenu međ stenama klisure, bez razmišljanja zaustavljam motor, i smeštam se u hlad kraj reke. Umesto planiranog karneksa, poručujem svežu pastrmku i grčku salatu. Lagano. Ispravljam grešku od juče i javljam se Viber ekipi za podršku. Nisam to spomenuo, ali dan ranije sam dobio ozbiljno ribanje. U svoj onoj frci sa zaboravljenim ruksakom i nadoknadom vremena, izignirisao sam pozive i nisam se javio do kasnih sati. Ortaci su već bili spremni da se pakuju za Grčku. Iako su oni “malo” pretrnuli, meni je bilo nekako toplo u srcu. Iako sam sam, nisam usamljen, moja braća su uz mene.

Po polasku, shvatam da je ova pauza možda trajala duže nego što je trebalo. Podne je uveliko prošlo (zapravo je prošlo tri). Kako sam na asfaltu, dajem po gasu ne bi li nadoknadio koji minut. Asfalt je nov, a put krivudav, baš po mom ukusu, uživanje na maksimumu. Posle nekog vremena bacam pogled na navigaciju i shvatam da sam odlutao sa rute. I to dobro. Izgleda sam se previše uživeo. Na trenutak sam se blago unervozio, još izgubljenih minuta, ali ako je druga polovina ista kao prva, nisam u nikakvom problemu. Ubrzo uvidjam da je i ta pretpostavka bila pogrešna. Po isključivanju sa asfalta, počinje uspon. Ali ovaj uspon je dosta oštriji nego uspon prethodne sekcije, a podloga mnogo rastresitija. Možda vožnja uzbrdo ipak i nije toliko lagana. Ne popuštam gas, stojim na nogostupima, gledam što dalje pažljivo birajući putanje i trudim se da pomažem motoru sa apsorbovanjem prepreka na putu. Dok pišem sve ovo deluje da znam šta radim ali da budem iskren, apsolutno sam se prepao i adrenalin me je itekako pukao.  Ali uspon traje li traje i u međuvremenu pejzaž se baš izmenio. Napustio sam kamenje, reku, klisuru i žbunje i sad sam ponovo u četinarima. Stajem pored jedne od litica kraj puta. Ne vidim kraj provalije. Nasuprot mene planinski masivi. Totalna iskonska divljina. U meni pomešani osećaji straha, strahopoštovanja i zaljubljenosti u ovo mesto.

 

 

 

 

Nastavljam dalje. Isprva, put prati obod planine i uglavnom je ravan sa prelepim pogledima i lepom podlogom, ali to se menja i nasuprot očekivanju, nastavlja da se penje i postaje pravi šumski put. Serpentine su sve teže i izazovnije, sa velikim vododerinama i krupnim rastresitim kamenjem na najgorim mestima. Govorim sebi “when in doubt, throttle it out”. Koliko god da sam uplašen, znam da je najgore što mogu sad da uradim je da sednem ili popustim gas. A bilo je situacija gde sam skoro potpuno ostao bez momentuma na izlazu iz serpentine, maltene balansirajući u mestu. Ali nekako sam prošao. Iskreno sam zapanjen koje sam deonice prošao bez pada. Ali nema vremena za refleksiju i tapšanje po ramenu, sledeći niz serpentina je već tu. Bez obzira samopouzdanje raste posle svake sledeće, i polako postajem opušteniji u ovim za mene novim i stresnim situacijama.

U mentalnoj pripremi za ovu avanturu, napravio sam dogovor sam sa sobom da kada naletim na prepreke koje deluju rizično, da ću stati i napraviti procenu. Medjutim, u praksi to baš nije uvek izvodljivo. Vožnja van asfalta i stajanje na jakom usponu nisu dobra opcija iz prostog razloga što izgubljeni momentum znači i veliki problem pri ponovnom polasku. Konkretno u ovim situacijama bolje je ostati na gasu, gledati što dalje i birati što bolju putanju, ali to zahteva veliki fokus, brze reakcije, veru u sebe i dobru kondiciju. I u mom slučaju i dosta sreće. Zato koristim sledeću ravniju deonicu za kratku pauzu kako bi se noge malo odkiselile. 

Posle nekog vremena, izlazim na trenutak iz šume i sada gledam potpuno nov venac planina i što je još bitnije, sunce je još relativno visoko. Ideja se radja. Kako bi bilo lepo baciti šator ovde negde. Proveravam mapu, ali ima još da se vozi do kraja današnje deonice tako da nastavljam dalje. 

 

[bane_ns 362 Napisano April 10]

Prolazim najvišu tačku prevoja i put postaje lakši za vožnju i prelazim lepu distancu za kratko vreme. Uskoro nailazim i na prve znake civilizacije (telefonski vod), a u glavi mi se još vrzma ideja o kampovanju. Merkam neko lepo mesto, ali proplanka ni na vidiku. Posle par minuta nailazim na sporedni put i u trenutku se isključujem. Instinkt, šesto čulo, il šta li je, nešto me odvuklo sa rute. Već posle desetak metara teren je dosta ravniji i ubrzo nailazim na livadu koja se pruža sa moje desne strane. Oivičena četinarima sa svih strana osim sa puta. Skrećem na livadu i pratim je do donjeg oboda gde je pogled najlepši i koliko toliko ravno. To je to.

 

 

Proverom na mapi, vidim da sam na svega pet, šest kilometara od asfalta i civilizacije, tako da će ovo malo skraćivanje današnje rute sutra biti lako nadoknadivo. Raspakujem kamp opremu i krećem u postavku šatora. Prelep, crveni zalazak sunca. Umoran, znojav i slomljen, ali srećan ko malo dete. Boli me svaki mišić, ali oduševljen sam svime što sam danas video, doživeo, a i preživeo. To su ti predeli koje sam video na filmu koji su me i privukli ovamo. Ali sada sam ja u glavnoj ulozi i mogu reći da su uživo još lepši. Nekako zasluženi ako znate na šta mislim. Hteo sam izazov i izlazak iz komfor zone. Apsolutno sam ga našao. Imam ostećaj da sam dosta toga i naučio. To je to, zbog ovoga sam došao. Kakav dan! Šta li tek sutra nosi? 

 

I ovo bi bio savršen kraj dana. Ali, noć je tek počela. Mrak je pao, pijem čaj i uživam u nebu punom zvezda. Pre nego što legnem i onesvestim se od umora, pokušavam da zabeležim trenutak fotografijom tako što pravim improvizovani štender za telefon od kamenja. I onda čujem zvuk automobila u daljini. Čudno. Zašto bi se neko vozio u ovoj divljini, pri tom još po mrklom mraku? Ovo je prilično zabačeno za neku noćnu “akciju”. Ali nema veze, šansa da će se i on isključiti sa glavnog puta u ovoj zabiti je prilično mala.

 

Zvuk motora je sve glasniji i glasniji, i zaprepašćeno gledam farove velikog crnog pikapa kako se spuštaju niz put. Na tren sam kao jelen pred farovima, a onda se saginjenjem i krijem ispod šatora. Ne znam zašto sam to uradio. Ali nema teoretske šanse da me nije ili nisu videli, jer je spoljnji deo šatora od reflektujućeg materijala. Ne znam koliko ih je i ne želim baš ni da saznam. Nekao sam, po ovom mraku u ovoj divljini osećao sam se ranjivo. Valjda mi je logika bila da ne znaju koliko nas je (loša logika pošto se lepo vidi jedan motor i šator). Džip je nastavio putem i prošao ispod livade. Drveće i razlika u visini mi je pravila zaklon ali prošao je na samo sedam, osam metara od mene i šatora. Zatim je usporio, stao, okrenuo se i prošao ponovo, vraćajući se odakle je došao. Ko god da je, video me je. Šta je tu je. Prošlo je. Zvuk vozila je sve udaljeniji. Ali to nije kraj. Par minuta kasnije čujem tri pucnja. Pa pauza. Pa četvrti (overa).

 

Prva pomisao. Lovokradice. Ali svejedno, ovako sam, u drugoj državi u totalnoj divljini, lagao bih ako bih rekao da me nije uhvatila prpa. Uzimam telefon, signal: jedna crta. Dobro je. Istog trenutka šaljem trenutnu lokaciju i ceo opis situacije na viber grupu. Branko, iskusan lovac mi kaže da ne brinem i da su u pitanju lovokradice, i da im nisam zanimljiv. U redu. Zvuči logično. Ali šta lovokradu? Nisam u potpunosti potisnuo sve one znakove sa vukovima, medvedima i divljim svinjama. S druge strane, šta mogu sad da uradim? Da se pakujem i spuštam po mraku? Nije pametno. Uradio sam sve što sam mogao. Zatvaram se u šator i ležem sa sekirom kraj sebe. Umor je nadvladao adrenalin i onesvešćujem se. 

 

Ali ni ovo nije kraj današnje priče. Znate onaj osećaj kada vas nešto naglo probudi iz dubokog sna? Trenutak totalne konfuzije dok srce lupa kao ludo. E, upravo ga doživljavam. Nešto mi dodiruje lice. Trgam se, palim svetlo i panično tražim sekiru. Jaka i čudna buka napolju. Ceo zid šatora se totalno uneo unutra, ka meni. Šta god da ga gura, razmišljam da ga udarim sekirom. Skamenjen, oklevam koji trenutak. Svaki deluje ko godina. Polako dolazim sebi i shvatam da taj zvuk (nekako pravilan i statičan) i to uvijanje šatora, da to nije nikakva zver il životinja, kako sam inicijalno pomislio, već ništa drugo nego (vrlo jak) vetar! Kakav antiklimaks, ali od svih mogućih opcija u mojoj glavi, ovo je verovatno najbolja. Medjutim, tih nekoliko sekundi totalne panike je nešto što ću dugo pamtiti.

 

Izlazim iz šatora da proverim situaciju. Iako je nebo i dalje bilo bez oblaka, buka je bila zaglušujuća. Cela šuma bukvalno zviždi i huče. Kampovao sam dosta, ali ovo nisam nikad doživeo. A postaje i vrlo hladno. Ne mogu da se vratim u san. Ne znam šta mi smeta više, buka ili hladnoća. Biće da je ovo drugo. Oblačim sve što imam ali ne vredi. Vetar prosto pumpa hladan vazduh u šator. U trenutku očaja, koristim praznu flašu da se olakšam i dobijam DIY termofor. Sve te epizode Ber Grilsa i preživljavanja u divljini su se isplatile. Konačno tonem u san i govorim sebi, samo nemoj piti. 

[bane_ns 362 Napisano April 19 (promenjeno)]

ACT dan treći - Na muci se poznaju...
Budim se s jakom glavoboljom, smrznut i totalno slomljen. Prokleti vetar i dalje duva, ali malo slabijim intenzitetom. Moral u kanalu. Ne osećam se dobro. Ozbiljno razmišljam da odem u prvi bolji hotel. Topla soba, udoban krevet, naspavam se ko čovek, izbanjam, napunim baterije. Ali ova misao mi malo zvuči kao bela zastava. Ajde prvo kafu i lek da popijem. Palim gorionik. Ne može na prazan stomak, pa stavljam i karneksov pasulj sa kobasicom. Kombinacija tople kafe, klope i kafetina me donekle vraća u život. Glavobolja popušta. I dalje se lomim šta mi je činiti. Današnji dan je klasifikovan kao težak, ali je deonica duga samo 150 kilometara + ovo malo što sam skratio juče.

Hajde da se malo zagrejem. Razgibavanje. Serija sklekova. Pa čučnjeva. Pa sprint po livadi. To je to, sad sam ko’ nov. Kad bi se lagali. Ali krv struji telom i osećam se koliko toliko spremnim za vožnju. Odluka pada, nastavljam dalje, nema odustajanja. Gledam na sat, pola jedanaest. Moraću da požurim. Instant pakovanje i gas. 

 

 

 

Spust do asfalta je prošao lagano i izašao sam na brz magistralni put. Kao i juče, jedva čekam da se rešim asfalta. Osim serije serpentina pred Karpenisi, put je ništa posebno a vreme nekako sivkasto. Brzo prolazim kroz grad i stajem na pumpi. Gorivo za stromče, voda i čokoladice za mene. Brzo nastavljam dalje i posle desetak minuta se isključujem sa magistralnog puta na manji sporedni, a onda ni stotinak metara posle, silazim sa asfalta na zemljani put. Počinje zabava.

 

 

Zemljani put se probija kroz gustu listopadnu šumu, i za sada je prilično ravan. Nema puno krupnog kamenja, ali ima dosta prašine. Imam sreće što je ovde bilo suvo prethodnih dana, jer bi ovde bilo prilično blatnjavo uz malo kiše. Udaram brz tempo, trudeći se da sedim kad god situacija dozvoljava. Noge nisu u istom stanju kao juče. Pomalo iznenađen, ulazim na malo seoce i crkvu. Prepoznajem ih s filma. 

U nastavku put počinje da blago krivuda i penje, ali je i dalje tečan. Palim kamericu i udaram tempo. Prilično je zabavno do trenutka dok ne ugledam kravu ispred sebe. Trauma iz detinjstva, krava koja neće da se skloni sa staze. Usporavam i polako se približavam. Prošao. Krava me totalno iskulirala a ja izdrameo bezveze:)

 

 

Nastavljam u istom tempu desetak minuta. Noge definitivno nisu kao juče. Kao za inat, nailazim na par kratkih ali tehnički zahtevnih deonica. Dižem dupe na svakoj i nadam se da imam dovoljno klirensa. Plastični šuspleh ne pruža nikakvu zastitu od dole, samo od frontalnih udaraca. Provlačim se s mišlju koliko mi se ne vraća ovuda. Useci vadoderina su baš duboki i isprepleteni sa korenjem drveća. 

Nailazim na seriju serpentina ali kako su dosta ravne i široke, a ja umoran, ostajem u sedištu. Već na sledećoj, to se pokazalo kao loša odluka. Sledeća već nije bila toliko čista, udaram prednjim točkom u poveći kamen (koji nisam video jer sam sedeo), gubim momentum totalno i spuštam nogu. Loša odluka. Zemlja je dalje nego što sam mislio a ja bez snage da držim nakrivljen motor. Puštam ga i kliza mi niz nogu dok se ja odkotrljam i nekako ostanem na nogama. Panike nema, ovo je bilo očekivano.

 

Samo bilo je toliko lepših i opravdanijih mesta za pad od ovog. Ništa, vadim kameru i beležim trenutak. Negde sam pročitao da posle pada ne bi trebalo juriti da se nastavi sa vožnjom dok te adrenalin udara. Pa ta foto pauza zapravo odagnava strah, okreće stvar na šalu i daje vremena da se konstatuje da li je sve ok, tj da nema nekih povreda. Dobar sam. Podižem motor sa malo više muke nego što sam očekivao. Oštećenja? Samo moj ego. Odmaram još koji minut. Nastavljam dalje i shvatam da je ovo kamenje samo mala naznaka onog što sledi. 

 

Uspon je sve veći a krupnog kamenja i splačine sve više. Biće ovo naporan dan. Izašao sam iz šume, krošnje drveća je zamenilo žbunje i sunce. Priroda ovde ni malo ne nadoknadjuje težinu ovog puta. Svaka serpentina kao da mi testira volju da idem napred. Prepun nade da će iza krivine put biti nešto lakši i da je najgore prošlo suočavam se sa novim razočarenjem. A nazad mi se ne ide nikako. Samopouzdanje u kanalu. Ne zbog pada, već zbog nemanja ideje kako da prodjem ove, za mene (pre)velike uspone gde je podloga krupan, a rastresit kamen.

 

Svaki pokušaj da ustanem biva brzo prekinut jakim udaracem prednjeg točka u kamen i izbacivanjem motora iz ravnoteže. Uz to put nije baš širok sa liticom s jedne strane. Tako da u toj situaciji se spuštam u sedište i zaustavljam. Medjutim polazak sa takvim nagibom i podlogom više nije moguć. Spuštam nogaru i tražim krupan, a ravan kamen kako bih ga podmetnuo pod zadnji točak. Kamenja bar ima. Krećem ponovo ali se ubrzo nadjem u istoj situaciji. I tako iznova.

 

Premoren sam, i fizički i psihički. Obuzima me osećaj panike i preispitivanja (šta mi je ovo trebalo?). Uzimam telefon, srećom imam signal. Pišem poruku na grupu: “Drugari, ovo je postalo dosta zaj**ano. Jednom rečju gnarly. Kad vidim šta sam prošao, ne vraća mi se, ali mi se ne dopada šta me čeka”, praćenu trenutnim koordinatama. Prava sreća da ovde uopšte ima signala. Nastavljam dalje svestan da će ovo biti borba za svaki metar.

Promenio April 19 član bane_ns

[maxmladen 561 Napisano April 27]

Bravo za tekst i fotke, sjajno! Hvala puno.

[Marko81 1034 Napisano April 27]

Ovakvi putopisi su blago foruma...sjajno! (p.s. kafanu sa ovcetinom sam vec ubelezio da imam za svaki slucaj...)

[slave74 6659 Napisano Nedelja u 17:17]

Uh ni ja se ne vracam skoro nikad. Uvek guram napred. Samo sam se dvaput vratio, jer dalje nije moglo.

[bane_ns 362 Napisano Nedelja u 21:23]

Hvala puno na pohvalama. Iskreno nisam bio siguran sta da ocekujem. Nekad imam osecaj da idem puno u detalje.. Drago mi je da vam se dopada

Što se tiče vraćanja, to su za mene bile nove situacije kakve se na asfaltu baš ne dešavaju (osim kad naletiš na snegom prekriven p14 krajem maja). Imali smo tog leta situaciju u Albaniji gde smo odlučili da se vratimo i imam osećaj da nam je to malo ubilo moral, a i odmah potom nam se desio peh i morali smo da zovemo šlep. Drugar je bio nepovredjen, što je najbitnije. Ali taj dogadjaj jeste ostavio utisak na mene i gledao sam da guram napred dok god to situacija dozvoljava. 

Pišem nastavak uskoro..

[bane_ns 362 Napisano Ponedeljak u 21:50]

Nastavak..
Shvatam da moram nešto da promenim u svom pristupu penjanju ovog uspona. Pada mi na pamet da iskoristim nizak stas i sedište stromčeta, pa sad vozim sedeći tako da se pri većim udarcima prednjeg točka i izbacivanjem sa putanje jednostavno odgurnem nogom o stranu na koju je motor krenuo da pada i tako ga vratim u balans ne popuštajući gas. Plešemo i ja i motor svuda, ne deluje baš kontrolisano, ali radi! Nastavljam sa ovom novom “tehnikom”. I najzad, uspon se zaravnjuje i vidim toliko željen kraj ove sekcije. Rečima vam ne mogu opisati sreću koju osećam. Toliko preispitivanja i testiranja vere u sebe i volje da se ide napred.. Čoveče, kakvo kovanje karaktera!

 

Na vrhu sam planine, i metaforički, ali i bukvalno. Popeli smo se na greben planine, ispod mene brda i pašnjaci. Pogled jednostavno puca! Oblaci na dohvat ruke. Scena kao da je preslikana iz Gospodara prstenova. Podloga je i dalje kamenita, ali uspon je dosta blaži i bez puno splačine. Dok se penjem primećujem na susednom brdu se nešto beli. Na prvi pogled mi deluje kao stado ovaca koje se kreće u mom smeru. Prelepo. Medjutim, na drugi pogled, shvatam da to nisu nikakve ovce već čopor pasa koji ide pravo ka meni. Imam neki osećaj da ne dolaze da bi ih mazio. Moja radost je bila kratkog roka. 

I pored najboljeg napora, brzo me sustižu. Cenim da ih je više od deset, a manje od dvadeset, a da stvar bude još gora, neki od njih su masivni i liče mi na azijske ovčare (one zveri od psa što se biju s medvedi i vukovi). Jedan veliki mi je na prednjem točku. Zvuk škljocanja njegove vilice stvara jezu u kostima. Pravim se da ga ne vidim, a tako i vozim. Pratim put makar to značilo ići direkt na njega. Pokušavam da ih uplašim sa turiranjem i sirenom. Ništa, ako nisu još i besniji. Da sam imao kada, pomislio bih kako ovo jednostavno nije fer. Bukvalno iz jedne neprilike u sledeću bez trunke predaha.

Put se blago zaravnio, pa koristim priliku i dajem po gasu. Počinjem da im bežim. Nadam se da će odustati od dalje potere. Ali dok sam gledao u retrovizor za njima, pravim veliku grešku i kasno primećujem da idem pravo ka ogromnoj rupčagi. Nema vremena za kočenje, jedva stižem da se koliko toliko podignem iz sedišta i probam da apsorbujem udarac koji neizbežno sledi. Rupa je duga nekoliko metara i upadam celom dužinom motora u nju. Bam. Ne znam kako (znanje i tehnika nisu sigurno) ali ostajem na nogama. Još neverovatnije, nisam razbio filter ulja. Mislim da su me spasile tvrdje opruge amortizera koje sam montirao pre ovog putovanja (sa fabričkim stromče je “bottom out”- ovalo i na malo veće neravnine na asfaltu). Na moju nesreću ubrzo nailazim na gomilu krupnog kamenja koje deluje da je naslagano kao nekakva rampa. Jednostavno moram da stanem. Lavež sve bliži. Okružen psima nemam hrabrosti da se mrdnem, kamoli sidjem sa motora. To je to, šah mat.

 

I baš u tom trenutku, kad je situacija izgledala prilično mračno i bezizlazno, novi obrt, čujem ljudski glas. Tačnije povike i deranje starca koji se nalazio baš tu u blizini. Shvatam da su ovo su njegovi psi i dere se kako bi ih umirio. Bog me je pogledao. Ostajem smiren i čekam da mi pridje. Pružam mu ruku (nadam se da će psi prestati da me gledaju kao opasnost sad kad vide da se znamo). Starac se zove Grigorije. Čuva stado od (po mojoj laičkoj proceni) bar dve stotine ovaca. Otuda i toliki psi. Surovost ovih krajeva se lako može videti u dubokim brazdama na njegovom licu i naboranom čelu. Iako smo pričali svaki svojim jezikom, uspeli smo da se razumemo. Bio je oduševljen činjenicom da sam iz Srbije. Objasnio sam kuda sam pošao, i iako mi nisu bila potrebna uputstva, on se baš potrudio da mi objasni kuda da idem. Pre rastanka, pravimo zajedničku fotografiju. Verovatno zbog adrenalina, nisam se setio da napravim ni jednu jedinu sliku zveri koje su me gonile. I dalje se jedem zbog toga.

 

 

Po polasku, neki od pasa i dalje kidišu na mene, ali ih Grigorije smiruje. Jedan beli je posebno bio zainteresovan za mene. Ostavljam ih iza sebe i konačno mogu da se opustim i uživam u ovim nerealno lepim predelima. Uskoro izbijam na širok makadamski put koji deluje toliko upeglano da samo nedostaje da ga asfaltiraju. Kakav kontrast! Stajem i pravim par fotki i proveravam motor. Neverovatno, ali sve je ok. Nastavljam polako uživajući u pogledu. Posle nekog vremena, put se spušta i postaje šumski. Na par mesta sam nailazio na dublje blato. Iako ni približno teško kao malopre, izgleda se u meni javila blaga panika i neopisiva želja da se dokopam asfalta!? Mislim da me je ova sekcija ozbiljno testirala i iscrpela do, pa i preko mojih granica. Ubrzo moje želje bivaju ispunjene. Toliko sam bio srećan kad sam ugledao asfalt da sam hteo da ga poljubim. Javljam odmah ekipi da sam izgurao sekciju i da je sve ok. Nastavljam dalje asfaltnim putem ali posle stotinak metara primećujem da idem u pogrešnom smeru. Ništa, okreći. Na moje zaprepašćenje, posle par stotina metara asfalt nestaje i nastavlja makadam. Ne verujem svojoj sreći. Ali prihvatam svoju sudbinu, pa kad je bal, nek je makadam! 

 

 

 

Nastavljam dalje, put je širok i čak susrećem i druga vozila. Priroda celim putem me oduševljava. Smenjuju se planiski vrhovi, makadam i asfalt, oko mene guste šume četinara. U nekom trenutku shvatam da sam dobrano promašio skretanje. Pošto vozim gpx track u suprotnom smeru, nemam instrukcije navigacije već moram da pazim da li i dalje pratim track (ovo zapravo nije tačno, samo ja nisam znao da nadjem tu opciju). Mislim da je sva koncentracija koju sam imao ostala na onoj planini kojoj ne znam čak ni ime (moguć odgovor Sarantena). Nemam snage, a ni vremena da se vraćam, ali analizom mape shvatam da cu prateći put ponovo izbiti na ACT rutu.

 

 

 

 

 

Odredište za večeras je Ano Chora, tradicionalno planisko selo sa dugom istorijom turizma. Rešavam da se počastim i uzmem najbolji smeštaj koji mogu da nadjem na bukingu (Kannaveiko, 58 Eur sa doručkom). Ispostavilo se da je to ujedno i jedini dostupan smeštaj . Ali sudeći po slikama, deluje obećavajuće i po mom ukusu. Dan polako odmiče, a ja sam umoran, slomljen i gladan. Pasulj od jutros je odavno ispario iz mene, a par čokoladica koje sam pojeo imaju efekat flastera na ubodnoj rani. Prebacujem se na Gugl mape s namerom da nađem brži put, ali izgleda Gugl nije želeo da kvari ovaj zemljani dan pa se ubzo isključujem sa asfaltnog puta u šumu.

 

 

 

Nešto mi govori da sam opet na ACT ruti ali mi se ne proverava. Pratim “flow” gde god me odveo. Put je makadamski i da nije sumrak, uživao bi u ovoj bržoj vožnji kroz četinare. Ma koga ja lažem, lepo mi je. U nekom trenutku izbijam na malo čistine. Mislim da vidim selo na obroncima susedne planine, nije daleko. Planiski venci se ređaju jedan iza drugog i nisam skroz siguran, ali kao da vidim i more. 

 

 

Ubrzo izbijam na asfalt i spuštam se ka selu dok sunce polako zalazi. I tu doživljavam jednu scenu koju ću dugo pamtiti. Pristižem pastire sa stadom koza. Probijam se polako. Ali ovo nije nikakvo stado, ovo je more koza! Gde god da pogledam, ne vidi se kraj njihovom broju. Ne mogu ni da pretpostavim koliko ih ima. Fotograf u meni i danas vrišti što nisam stao i napravio bar jednu jedinu fotku (druga velika propuštena prilika taj dan). Imao sam auto iza sebe pa mi bilo glupo da stanem. Kakva greška. Kao utešnu nagradu dobijam zalazak sunca nad okolnom šumom.

 

Sa prvim mrakom stižem u selo. Prelepo je. Sve je mnogo staro, kaldrma svuda. Sve kuće su od kamena. Prolazim pored crkve i par lokala koji mi deluju da ne rade. Posle malo gubljenja, nalazim smeštaj. Radi se o velikoj kamenoj kući - hotelu koja deluje da ima bar sto godina. Veliko dvorište sa puno stolova i velikim platanom u centru. U sezoni ovde mora da je puno. Ali večeras, kao i prethodnih večeri, ja sam jedini gost. Imam sreće, domaćin Pol (ne baš tipično grčko ime) prilično dobro priča engleski. Vodi me u sobu, i nisam razočaran. Izleda rustično, sa velikim kaminom koji dominira s jedne i krevetom od kovanog gvožđa sa druge strane sobe. Gomila lepih detalja i starih fotografija.

 

 

Raspitujem se za klopu. Pol kaže da kako sad nije sezona, nema ni jedan restoran koji je trenutno otvoren. Mislim da je video šok, tugu i nevericu u mom licu pa je brže bolje rekao kako možda može da organizuje nešto. Obavlja telefonski poziv. Pita me jesam li za picu? Nego šta! Ništa, sređeno. Daje mi ime restorana. Restoran ne radi, ali u toku je neko malo privatno okupljanje i mogu da se pridružim. Odlazim prvo da se istuširam, posle dva dana makadama i noći u šatoru, mislim da je svaka reč suvišna. Stižem u restoran i gazda me srdačno dočekuje i objašnjava da je organizovao pica veče za svoje društvo pa je zato samo to na meniju. Ugljeni hidrati posle svega što sam danas prošao zvuče fantastično. Pita me gde je drugi kolega, pošto se sa Polom dogovorio večeru za dvoje. Objašnjavam da sam gladan za dvojicu. Pravimo malu opkladu, ubeđen je da neću moći sve da pojedem (izgubio je). A pica, da li zbog gladi i svega što sam pregurao taj dan, ostala u sećanju jedna od najukusnijih koje sam jeo. U šetnji do smeštaja pravim prvi plan za sutra: ugasiti alarm. 
 

[Ćomi- 457 Napisano Utorak u 20:18]

Fenomenalno! 

[bobanr 167 Napisano Utorak u 21:07]

Bravo druze za sve

I za fotke i pisanje

Putopis koji defitivno vredi procitati

Svaka cast

[bane_ns 362 Napisano Sreda u 11:27]

Hvala puno @bobanr i @Ćomi- i svima koji pratite. Nadam se da će nekom poslužiti za neku buduću avanturu, jer ove predele stvarno vredi posetiti.

[Ćomi- 457 Napisano Sreda u 19:06]

@bane_ns moramo podeliti 2-6 piva da mi uzivo ispricas ove avanture

[balinjera 187 Napisano Četvrtak u 05:32]

Odlican putopis, puno hvala na podijeljenom iskustvu.

[vladags 133 Napisano Četvrtak u 06:01]

Lepo je kad čovek svoje iskustvo i svoja osećanja podeli na ovakav način sa drugima.

Svi mi sa svakog puta nosimo gomilu uspomena i impresija ali treba ih i ovako lepo podeliti sa drugima.

 

Svaka čast na tome...

[el classico 6203 Napisano Četvrtak u 13:25]

Bane, ovo tvoje iskustvo je neprocjenjivo.
Hvala što si ga podijelio s nama.
LP


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[bane_ns 362 Napisano juče u 09:35]

Joooj, raznežiste me ljudi! Hvala puno na lepim rečima

 

@Ćomi-, dogovoreno, javi se