Druga prolećna moto tura od 8. do 14. juna 2024.: „Bugarska Uzduž i Popreko“ - Stara Planina, Rila, Pirin, Rodopi, Balkan, Dunav i Crno More - 7 dana, 2941 km, 740 EUR.

[maxmladen 521 Napisano Septembar 27]

Druga prolećna moto tura od 8. do 14. juna 2024.: „Bugarska Uzduž i Popreko“ - Stara Planina, Rila, Pirin, Rodopi, Balkan, Dunav i Crno  More - 7 dana, 2941 km, 740 EUR.

 

Subota, odličan dan da se objavi novi putopis!

 

Ovo je naš (ja i ja-moj moto alter ego), četvrti veliki moto putopis objavljen na BJB stranama tokom 2024. Nove priče dolaze sa ovogodišnje junske moto posete susednoj  Bugarskoj. Ova tura se vozila posle majske po Bosni i Hercegovini, a pre julske moto ture za Gornju Mesopotamiju, iza koje je išla Alpska.

 

Da pospešim pažnju i onih čitalaca koji se brže smore, putopis sam ovoga puta ispričao u formi 35 epizoda, mahom geografskih. Priče su hronološke, ali mogu i nezavisno da se čitaju, zgodno za one koji vole malo po malo putopis da gustiraju.

 

I o jezičkim puritancima se brinulo- donekle! Ovoga puta obavljena je značajnija korektura i malo lekture. Semantika će i dalje nekima da smeta, naročito to što i dalje koristim veliko slovo za sve prisvojne prideve izvedene iz vlastitih imenica. Jače je to od mene i tkz. pravopisa koji je mestimično nefunkcionalan i u promenama.

 

Poslednje, putopis je opširan, ali formatiran i sistematizovan. Ovakav format, a la štampani poput novina, za razliku od postova sa par reči i puno fotografija, treba da se čita na kompu, ne na mobu. Sorry!  Ako ipak čitate na mobu, nemojte dalje, smoriće te se!

 

I za kraj uvoda, i ono najvažnije oko namene, za one koji bi pravo u akciju, putopis je i ovoga puta osmišljen ali sada i dodatno uredjen po sistemu „ključ u ruke“ ili kako se često kaže u našim moto oglasima „sedi i vozi“. Sve je tu od informacija: natankuj motor i gas još dok traje sezona - bar Bugarska nije daleko!

 

Epizoda 1 od 35. Izmišljanje nove moto ture: kako sam došao do toga da vozim Bugarsku…

 

Jun je mesec, idemo još jedna vožnja, leto tek stiže! Naime, uvidevši da ima puno vremena izmedju Bosanske i Turske ture nametnulo se da se ovoga leta vozi još jedna duža tura. Jedini uslov mi je bio da na nju odem tek kada se sinu Maksimu završe početkom juna psihotično važni prijemni ispiti za srednju školu - em njemu da se malo skinem sa vrata, em ja malo da se olabavim od nazi uloge roditelja tinejdžera. Na prvu loptu nisam imao pojma koja bi to destinacija i ruta bila, pa naredno je o tome kako sam došao do toga da to bude baš Bugarska.

 

Gde voziti? Mislim se, na Jadran na početku letnje vreve - jok! Kao ni u Crnu Goru, iz istih razloga. U Makedoniju, Albaniju i Grčku svakako idemo ovoga leta. U Rumuniji sam bio skoro i to dva puta i planiram još, ali moraju da se steknu odredjeni uslovi za nastavak ove moto romanse o kojoj ću više pisati u Rumunskom kolažnom putopisu koji dugujem. 

 

Uf, lupam glavu - šta je to ostalo, a da nije previše daleko, a da je inostranstvo tj. dovoljno dugačko i interesantno. Gledam mapu regiona i tada mi sinu, a šta je sa Bugarskom - što da ne? Naredno je o mom dugogodišnjem pomalo komplikovanom odnosu prema toj destinaciji, i kako sam sada prelomio da je vozim- i to u fulu, uzduž i popreko.

 

Sada već temeljnije razmišljanje iznenadilo me je činjenicom koje sam se prisetio da sam u Bugarskoj bio samo 3 puta tokom svog, ne kratkog života, i to svaki put na blic. Toliko, ništa više! Jednom u Sofiju 2002. par dana na neku konferenciju i dva puta u tranzitu, jednom motorom ka Turskoj i Kavkazu sa divnim spavanjem na Vitoši, a drugi put kolima tokom korone sa Maksimom ka Trakiji i Egeju. Znači ja zapravo pojma nemam išta više o toj susednoj zemlji. Zar nije red da se to promeni - kuražim sebe da prelomim.

 

Dodatna motivacija se ubrzo iskristalisala. Ceo život me nervira to što se u našoj popularnoj kulturi ova destinacija i susedi često doživljavaju pežorativno. Kao, mi smo neki Danci, a oni ne znam ni ja šta, mi smo za njih kao Zapad, itd. Suprotno ovome, ja odavno imam razvijeno poštovanje za ovu zemlju. Ono je prvo došlo zato što sam mnoge intelektualce iz ove zemlje odavno imao sreće da upoznam kroz svoj posao, da saradjujem sa njima i da učim iz te saradnje. Kroz njihov i zajednički rad sam upoznao i sjajne razvojne i kulturne priče iz te zemlje. Takodje, medjunarodna tudja iskustva, naročito iz Makedonije, kao i svaka moja net pretraga ukazivali su na brojne prirodne lepote u toj zemlji. 

 

Na kraju, imamo slično kulturno istorijsko nasledje, moj tata je iz Toplice, podno Malog Jastrebca, gde se narodi mešaju, žena mi je iz Makedonije, a sin jedinac Srbin i Makedonac - prirodno je onda hteti susednu Bugarsku mnogo bolje upoznati, a evo prilike za to, zar ne. Sve to skupa činilo je to da sam pelcovan na ovu vrstu ksenofobije. Ili je obratno, pelcovan pa sve ovo ovako doživljavam - redosled i nije tako bitan za ovu našu moto turing priču. Elem, suma sumarum, to je to - rekoh sebi. Odoh još istu noć da počnem da pakujem ovu turu, i to ništa manje nego kao veliku turu Bugarske, kroz celu ovu zemlju rutom u obliku osmice, celih 7 dana - toliko fore imam. 

 

Epizoda 2 od 35. Planiranje moto ture: uživanje pre uživanja…

 

Faza planiranja svake ture je za mene uzbudjenje za sebe. Volim ovaj istraživački proces jer rezultira u konkretnoj avanturi koja plan kasnije pretoči u novo iskustvo, a još kasnije u divne uspomene. Retko preuzimam tudje planove zdravo za gotovo, jer svaka tura kroz neki geografski kraj često može da ima više ruta sa specifičnim POI. Ove sami biramo u odnosu na naše želje i mogućnosti. Samo tako možemo da generišimo svoje autentične motivacije i iščekivanja iz kojih nastaju fascinacije prodjenim, vidjenim i preživljenim interesantnim situacijama i onim vauuu momentima. Naporno igraš, namestiš sebi penal, daš go, slavlje i ovacije- tako nekako… do sreće kroz riljanje, nema tu prečice. Sa druge strane, naravno da podržavam i libero varijantu- sedi i vozi pa ćeš usput da vidiš šta i kako. Sve može!

 

Možda nekome bude zgodno da pročita kako svaku turu pakujem - razmatram detalje i planiram, nekoliko nedelja, a nekada i duže, sistematski i po malo - onoliko koliko svakodnevno slobodno vreme to dozvoli, korak po korak. Nedeljama na kompu imam otvorene Chrom tabove sa G-mapama i drugim pripremnim Internet sadržajima. Ovu turu sam morao ipak nešto brže da isplaniram i organizujem. Uvek počinjem noćnim guglanjem destinacije, kada ukućani legnu u krevet, i beleženjem najinteresantnijih  POI. Čitam činjenice, ali i tudja zapažanja i utiske.

 

Zatim sve ovo beležim u novootvorenom doc-u koji smeštam u novi folder nazvan po novoj turi. Sumiram sve i u tom doc-u to pretačem u dnevne maršrute sa POI i smeštajima. Za poslednje jako su mi važne ocene sa Bookinga i Tripadvisora. Sve u svemu, ovo je posao koji može dobro da se odradi. Nije neka nauka, neki se možda sada povedu ovim prostim primerom i tako ohrabre na ovu praksu.

 

Epizoda 3 od 35. Plan i program: informiši se i spremi pa na turi kako hoćeš…

 

Sistematskim radom tako dodjem do prve ruke plana moto ture. Moj plan! Isti budžetiram i po potrebi korigujem i vratim u realnost. Njega onda podelim na odredjenim forumima na netu gde dobijem konstruktivne komentare po kojima uradim poslednju reviziju i tako dodjem do finalne verzije plana naredne moto ture. Isti tabuliram - pretačem u formu tablice, odštampam i spakujem u prozor tank torbe skupa sa odštampanom mapom.

 

Sve ovo zatim pohranim u telefon, a koordinate ubacim u moj Garmin XT. Sada već cela tura dobija jasne konture i dopadljivost izabranih POI stvara osećaj iščekivanja. Cela destinacija izgleda super. Bugarska već sada izgleda super! Jedva čekam da krenem. To je to!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spreman kao zapeta puška i silno motivisan - em sam izgradio očekivanja, em imam mapu puta sa svim detaljima koje sada mogu da ignorišem kada god mi to na terenu lokalac, iskustvo ili instinkt šapnu da treba. Trudim se da dobro slušam i osluškujem tokom cele ture - da um držim otvorenim. Dakle, donekle rob plana, svaki motorista je svoj gospodar kako će ga tačno sprovesti. Opet, sve može! 

 

I ovoga puta, na ovaj način sam došao do naredne rute, gde voziti i plana šta obići. Mesta gde se spava su odredjena kao i hoteli sa cenama, dnevne kilometraže su navedene, a tu je i link ka trasi cele ture:

 

Dan #1: 488 km Beograd -> Rtanj -> Zaječar -> GP Vrška Čuka -> Belogradčik stene -> Sofija. 
Spavanje: Sofija. Hotel Jasmin, Vitoša- 60 EUR.
Dan #2: 289 km  Sofia  -> Manastir Rila  -> Pirinsko Bansko -> Velingrad. 
Spavanje:  Banja Velingrad izmedju Pirina i Rodopa. Family Hotel Iv - 55 EUR.
Dan #3: 219 km Banja Velingrad -> Pazardžik -> Plovdiv  -> Kanjon Trigrad -> Devin.
Spavanje:  Banja Devin u Rodopima. Hotel Evridika - 58 EUR.
Dan #4: 399 km Devin -> Pamporovo na Rodopima -> Dolina Tračanskih kraljeva Haskovo -> Idilevo.
Spavanje:  Moto kamp Bugarska, Idilevo na planini Balkan - 25 EUR.
Dan #5: 285 km Moto kamp Bugarska -> Ruse na Dunavu -> Veliko Trnovo  -> Idilevo.
Spavanje:  Moto kamp Bugarska, Idilevo na planini Balkan - 25 EUR.
Dan #6: 435 km Moto kamp Bugarska -> Varna -> Burgas -> Nesebar -> Sozopol.
Spavanje:  Sozopol na Crnom Moru. Apart Hotel Onjegin & Thermal Zone - 58 EUR.
Dan #7: 826 km/ Ukupno cela tura 2904 km: Sozopol -> Plovdiv -> Sofia ->  Pirot -> Beograd.

 

Mapa sa trasom cele moto ture:
https://maps.app.goo.gl/cwsYT2T99dJ2qTbe8

 

Kada je sve ovo gotovo onda zamolim Žarka da mi uradi dizajn bedža ture i tako je i brendiramo. Isti odštampam kod mog grafičara-štampara kod Beogradskog hipodroma - bilo samo nalepnice ili i majce. Pored vizualizacije, ovim zaokružujem posvećenost i vlasništvo nad idejom ture i osećam se sportski još spremniji i naoštreniji za napad na realizaciju plana. Uh, kako ovo gordo zvuči - deo loženja o kom sam ranije pisao. Odličan nam je ovaj novi bedž Bugarske ture, bravo Žare!

 

Ostalo je još samo rešiti večitu dilemu, voziti sam ili ne. Kako baš na poziv i nije bilo interesenata za ovu turu - ma ko će sada u tamo neku Bugarsku, što zapravo i nije mnogo čudno jer je rok poziva bio kratak, lako sam prelomio da idem sam. Čak mi se i dopala ta ideja znajući da će tako biti jedini komandant načina realizacije plana i da ću imati punu slobodu u adaptaciji istog. Ova odluka se ovoga puta pokazala odličnom. U sličnim okolnostima, isto sam uradio sa Alpskom moto turom krajem avgusta ove godine, i isto je ispalo super.

 

Miloš, Zemunski doktor za moj NC, je spremio motor za Bosansku turu, nije mnogo kilometara predjeno od onda, treba da je još uvek sve tip top. Ide onda rutinsko spremanje opreme i stvari i pakovanje pa iščekivanje starta ture. Tokom pakovanja idu svi kitovi, a kod opreme ide proces odvajanja i smanjivanja količine stvari koja se nosi - naročito odeće. Tek treba da postignem da nakon ture zaključim da nije bilo viška. Čovek se uči dok je živ.

 

Dan # 1 Subota: Beograd -> Rtanj -> GP Vrška Čuka -> Belogradčik stene -> Sofija. Hotel Jasmin, Vitoša- 60 EUR (Dnevna kilometraža: 488 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI prvog dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/SRiv39yhFbzryQas5

 

Epizoda 4 od 35. Polazak na turu: bežanija iz Beograda… 

 

Krećem sa Novog Beograda oko 08:00č, u potpunosti skockan i bez opterećenja što startujem svoju prvu samostanu dužu turu. Na umu su mi iščekivanja vezana sa Belogradčik stenama, te na ponovnu posetu Sofiji. Radost, dan za dan. 

 

Hitam iz Beograda na Jug rutom E-75/A1. Prateći tok saobraćaja prelazim Gazelu, te tokom lagane vožnje Beogradsko-gradskim delom E-75 opraštam se od kuće. Nakon spusta autoputom pored Ikee, već sam skoro skroz mentalno ušao u agendu ture.

 

Nakon naplatne rampe ostaje da se i ovoga puta oduprem izazovu da se ne stane na Olympus Plaza. Poslednji slični izazov je onda ubrzo kod Mcdonaldsa u Velikoj Plani. Dobro je, nisam stao, oba sam prošao bez da uslišim svoje kafansko-gastronomske porive. Fokus je sada bezbedno tamo gde treba da bude - na Istočnu Srbiju i meni novu rutu ulaska u susednu Bugarsku.

 

Epizoda 5 od 35. Istočna Srbija: blizu, a egzotika…

 

Prvi put vozim za Istočnu Srbiju. Kod Paraćina skrećem sa E-75 oštro na istok, na put 36, pravac Boljevac i Zaječar, pa na GP Vrška Čuka. Nikada nisam vozio ovu rutu, a čuo sam i čitao da je lepa. Ista vodi podno mističnog Rtnja oko koga je poslednjih godina nastala ozbiljna turistička destinacija. Put je odličan, mestimično sa 2 plus 1 kolovozne trake. Nema gužve, jutarnje sunce mi udara u lice, ne pomaže mi da uhvatim idealnu vistu na Rtanj. Mislim se, ovu deonicu od Paraćina do Rtnja treba opet voziti, ali tokom sunčanog predvečerja.

 

Rtanj - ta mistična planina koja sa Tremom i Midžorom čini trilogiju Istočne Srbije. Najzad, gledam ja piramidalni Šiljak (1565m), vrh Rtnja, a on gleda mene. I stvarno, kao što nam je još Jovan Cvijić opisao, Rtanj je “Simetričan i veličanstveno izolovan”. Gledam u poslednje istureno odeljenje Karpata. Super jutarnji osećaj!

 

Još od vremena Cvijića Rtanj enigmatski pleni, od pre nekoliko godina pospešuje rapidni rast turističke ponude u ovom kraju, a od skoro je i poprište rejv žurki na koje i stranci dolaze kao na Novosadski Exit. Zapravo, Rtanj je jedna od najposećenijih planina u Srbiji. Zgodno lociran i lako dostupan, kada se nema vremena za duge moto vožnje i ambiciozne ciljeve Rtanj je odlična destinacija.

 

Samo vodite računa o vremenskim prilikama. Naime, njegov krečnjački greben razdvaja dve klimatske zone. One Timočke krajine i Moravskog basena. Spremite kišno odelo, baš vam ovde može brzo zatrebati.

 

Nastavljam ka Zaječaru, odlična džada, nema gužve. Vreme je za tankovanje, predah i užinu. Nakon nekoliko BS koje mi nisu probudile želju da me ugoste, stajem na BS OMV pre skretanja za Boljevac. Pored pumpe pravi pravcati vrt sa stolovima za sedenje, kao u bašti, taman!

 

Tankujem i javljam se domaćinima, te zamičem iza objekta na zasluženu pauzu. Raskomoćujem se, i vadim iz šteka spremljenu užinu… vreme lepo, divota, mljackam i uživam. Zalivam kafom i pljugom. Milina! Obožavam ovakve predahe više nego namontirane vikend izlaske u kao, fensi restorane. Bolje ih i pamtim, po lepom predahu kojekude. Još da je neka livada pored potoka… e to bi već bio za Michelin zvezdicu. 

 

Nastavljam, prolazim pored isključenja za Boljevac. Ubrzo ulazim u Zaječar, ali me pre centra grada navigacija izvodi iz grada ka GP Vrškoj Čuki. Reko, šteta što ne popih kafu u nekoj od starih kafana u Zaječaru u kom nikada nisam bio. Taman em da danem, zvirnem, em neku fotku pošaljem mom dragom prijatelju Zlatku koji je odrastao u ovim krajevima - obradovalo bi ga to. Mali vijugavi uspon preko brežuljaka smeštenih izmedju Zaječara i GP vozim sa osmehom, reko ovo je super skroz - prosto da povučeš ručnu i ubereš malo poljskog cveća za damu koja naredna prva upadne tokom rute za oči. Kreće naivno loženje - to, biće ovo super tura - cerim se kao kada sam sam u liftu.

 

Epizoda 6 od 35. Prelazak granice: susedna zemlja - nova avantura…

 

Pristižem na veliki, ali skroz pust GP Vrška Čuka. Frka mi je, otkriću razloge u mom narednom Sicilijanskom putopisu. Super, kod naših sve u redu, za razliku kod Rumuna (GP Jaša Tomić) pre par meseci kada su me vratili.

 

Nastavljam do Bugarskog GP. Veliki, prazan, staromodan… izlazi službenik strogog isto tako staromodnog izgleda… dajem mu sve dokumente, vraća se nakon svega par minuta, kaže… teraj! Uf, dobro, sada mogu da se opustim!

 

Bežim par metara dalje, odmah tu u hladovinu pod ogroman hrast, polako pakujem dokumente, razgledam šire sam reon GP, fotkam i mentalno se prebacujem na Bugarska iščekivanja. Stavljam kacigu, pa rukavice i dajem gas - odoh u meni nepoznato Bugarsko Podunavlje, odnosno predeo Stare Planine i izvorišta reke Nišave.

 

VAŽNO!  Ovo je zgodan momenat da se osvrnemo na par režijskih pitanja važnih za moto turing u ovoj zemlji. Gorivo u Bugarskoj košta izmedju 2,5 i 3 Leva za litar, odnosno manje od 1.5 EUR, što je znatno jeftinije nego kod nas. BS su česte i redovno dobro opremljene, pogotovo one na važnim pravcima. S tim da vodite računa na kojoj BS točite, kasnije u ovom putopisu će te saznati težak način na koji sam ja to naučio. Znači, nikako na Lukoilu, a ako može neka to uvek bude Shell BS kojih ima više nego kod nas.

 

Takodje dobra vest je da, poput Rumunije, u Bugarskoj nema drumarina za motore. Bravo za ovu meru promocije upotrebe dvotočkaša. Zeleni karton nije potreban kao ni Medjunarodna vozačka dozvola. Na kraju, vreme zlih Bugarskih pandura opevanih u našim mitovima, izgleda da je prošlo. Nakon skoro dve hiljade moto kilometara predjenih tokom jedne nedelje po ovoj lepoj zemlji, potvrdjujem da sam zapazio nula krajputaških patrola, a kamoli da me je neka startovala ili oglobila. Sve u svemu, dobra  situacija za turing. Samo gas!

 

Epizoda 7 od 35. Iz istočne Srbije kroz Zapadnu Bugarsku…

 

Ostavio sam za sobom GP Vrška Čuka. Vozim put 14, nastavak našeg 36. Još nije podne - nidje žive duše. Put vodi do obližnjeg Vidina na Dunavu. Medjutim, ja neću tamo, već nakon par kilometara skrećem desno ka jugu, na prečicu skroz do Belogradčika putem 1401. Lepa ruta, ali lošiji asfalt. Pitom reljef, bez mnogo naseljenih mesta. Na drumu samo ja i nekakvi gradjevinski kamioni. Nakon vidjenog tokom ove vožnje od oko 50ak kilometra kroz ovaj SZ deo Bugarske, nameće se utisak da zvanična Sofija brine o ravnomernom regionalnom i ruralnom razvoju, taman onoliko koliko i Beograd o svom - nedovoljno!

 

U jednom od sela kroz koje sam prošao, nailazim na lakat krivinu, zastajem i gledam šta ima levo i desno. Utom mi prilazi stariji meštanin, i sa osmehom na skroz razumljivom Bugarskom pita šta mi treba. Selo se zove Veštica. Reko, ništa razgledam. Kaže, imaš tamo malo dalje lep izvor. Reko, dobro, mislim se, u redu, ali nisam žedan. Onako nedorečen, čovek seda u svoj polu raspadnuti Vagenov Golf i odlazi baš u mom smeru. Nastavljam i ja, ubrzo zastajem da ošacujem prelepu rascvetanu livadu. 

 

Utom me isti tip pretiče i daje četiri migavca. Ništa mi nije jasno, ignorišem. On se udaljava, a ja opet krećem. Nakon nešto malo tip parkirao i čeka mene. Reko, ovo je sad već malo čudno. Kad ono on namenski došao do ovde da mi pokaže gde je taj izvor pored male reke Salaška. Nemam kud i stajem. Upoznajemo se i vidim da je izvor zaista prelep, u divnoj prirodi pored reke, uredjen poput odmarališta te da je tip njega izdvojio kao nešto vredno u selu da ja vidim, već kada sam turistički onako blejao unaokolo i raspitivao se.

 

Ma, ovo je bilo preljubazno od njega! Ovo je večita potvrda toga da kada ste na turi, da svakoga ko vas startuje odmah treba da doživite kao dobronamernog, naravno sa poslovičnim bezbednosnim oprezom u odnosu na okolnosti.

 

Upoznajemo se i započinje priča. Saznajem da je Boris penzioner, da ima unuke i da je nekada radio u medjunarodnoj špediciji kao vozač. Vozio iks puta i kroz Srbiju. Uprkos tako zaradjenoj penziji, on i baba jedva sastavljaju kraj sa krajem sa svojih 350 EUR ukupnih prihoda. Žali za starim vremenima i nije mu jasno gde ide ovaj svet.

 

Kaže i decu mora da pomaže, iako se politički ne slažu. Od ovog razgovora, pa do kraja ture, nižu se razgovori sa ljudima koji drugojačije shvataju reforme i savremeni kao bolji svet - stariji na jedan način pun nostalgije, a mladji prepuni optimizma, koji tek treba da im obezbedi život koji je bolji od života koje su mekada imali njihovihi roditelji. Izgleda da nismo samo mi prepuni jazova i podela, počinju da se redjaju komšijske paralele.

 

Epizoda 8 od 35. Belogradičke stene: Meteori u komšiluku…

 

Točim izvorsku vodu, nastavljam, i pristižem u Belogradčik oko 13:00č. Pre kraja deonice, mali lep uspon - već pre ulaska u grad, u daljini se sa dolaznog puta ukazao lanac čuvenih stena, podno kojih je ovaj grad. Svojim neobičnim konturama i oblicima, nepogrešivo su prepoznatljive. Uspon do centra grada i velike stare tvrdjave, odakle puca pogled na dobar deo lanca ovih stena, otkriva svu gracioznost i veličinu ovog prirodnog fenomena.

 

Tokom pripreme ove ture, pročitah da su Belogradčik Stene stenovite formacije neobičnog oblika nastale davno u geološkoj prošlosti u vreme uzdizanja planine Balkan.

 

Na suncu divna karakteristična crvenkasta boja potiče od prisutnih oksida gvožđa. Usled pucanja slojeva zemljine kore stene su dobile vertikalne litice u različitim oblicima opevane u narodnom predanju kao kojekakvi zemaljski likovi i karakteri. Istina, gledaš i ne veruješ kako se priroda poigrala.

 

Stene izgledaju monumentalno, za razliku od sestrinskih Meteora u centralnoj Grčkoj, ove stene zauzimaju znatno veći prostor. Čak štaviše, po boji, raznolikosti i prostranstvu koje zahvataju, čak su i impresivnije od Meteora.

 

I pored svoje izrazite atraktivnosti, ovaj lokalitet nije naročito posećen. Turisti se mahom ograničavaju na posetu Rimske tvrđave, odakle sam, nakon parkiranja motora, krenuo u daljnji obilazak pešaka. 

Sama tvrđava iz 3.v. je posebna u arhitektonskom smislu, jer su stene kao prirodni elementi iskorišćeni u njenom odbrambenom sistemu.

 

Saznajem da dosta Britanskih posetioca dodje do Vidina i Dunava, ali onda produže pored ovog mesta do Sofije bez da posete ove stene. U Srbiji je ovo mesto gotovo nepoznato, iako se nalazi na samo sat vremena od Zaječara. A radi se o vanserijskom mestu i prostoru i to u medjunarodnim okvirima. Za sve ima prvi put.

 

Nakon ovog obilaska - cena ulaza 3 EUR - samo keš, vozim unaokolo gradom u potrazi za nekom prizemnom lokalnom klopom. Nalazim baš takvo mesto. Parkiram se i sedam u restorančić po imenu Bistro Detelina. Meni baš lokalan i autentičan. Napolju, ispred skromnog lokala, je prazan sto. Parkiram se baš pored njega. Naručujem jedan ražnjić sa skare, i po jedno slano i slatko pecivo poput krofne, skupa sa jednim lokalnim zidarskim hladnim pivom. Ceh oko 8 EUR. Stiže. Njamac!  

 

U tom mi prilazi gazda Dragomir, koji na moj poziv seda za moj sto.

Razvija se duža priča. Iste su dragoceni deo mojih moto tura. Priča Dragomir da nema mnogo turizma i da tavore. Sve ga razumem.

 

Kaže, deca su mu na studijama i teško da će da se vrate. Objašnjava mi da je ovo Šopski kraj i da isti narod živi podeljen granicom izmedju Srbije i Bugarske, dodaje da to nije isti narod kao tamo dalje od Pazardžika. Izgleda da sam stavrno stigao u drevnu Meziju, mislim se. Inače Jovan Cvijić je Šope u etnografskom smislu smatrao Srbima, braćom Dinaraca - naravno, drugo vreme i poimanje. Elem, Dragomir slabo zna o Meteorima, a nasmejano kaže da je jednom davno bio i u Beogradu i da mu je bilo super. Do sutra bismo mi mogli tako, ali morao sam dalje - moram da budem u Sofiji do odredjenog vremena. 

 

Tako da nešto pre 15:00č nastavljam za Sofiju koja je odavde udaljena oko 3 sata vožnje, putem 114 pa uključenje na E-79 put iz Vidina za Sofiju - inače ovo je ta trasa čijom bi se infrastrukturnom modernizacijom spojili Centralna Evropa sa Orijentom i Egejom kao alternativom za koridor kroz našu zemlju.

 

Mislim se, dočekaće to oni kao što ću ja dočekati kod Železnika isključenje za Sremčicu sa nove Beogradske obilaznice - nikad. Do tada Turci će se klackati kroz Srbiju koja nije ni tamo, ni ovamo, a ja kroz Železnik i Taraiš - preopterećenim prigradskim putem istačkanim šahtovima koji nisu nivelisani. Eh, živote!

 

Epizoda 9 od 35. Do Sofije preko Stare Planine (u Bugarskoj), gde izvire Nišava…

 

Vozim E-79 ka Sofiji. Napustivši ruralnu Zapadnu Bugarsku, najednom ima gužve - povratak iz lepe zabiti u manje interesantnu civilizaciju. Kada se dodje do gradića Montana onda, kažu, ima dva putića. Upozoravaju me da treba da odatle nastavim na E-79, iako je malo duži put do Sofije, ravniji je i bolji, a ne desno na put 81 serpentinama preko Bugarskog dela Stare Planine i lokacije izvorišta reke Nišave. 

 

Naravno, biram drugu rutu, serpentine i prirodu, iako je nešto malo sporija. Krstareći sve zelenijim i pošumljenijim predelima, razmišljam kako moram da sam u Sofiji do 18:00č. Naime, za tada imam rezervisano mesto u Sofia Free Walking Tour - pešački obilazak grada. Odavno sam usvojio ovaj vid brzog grupnog obilaska gradova uz vodiča kao najefikasniji način. Ovo mi je prvi put da ovo iskustvo integrišem u moto turu. Ne smem da kasnim - inače ode voz u kukuruz.  

 

Uspinjem se do Petrohanskog prevoja na 1440 mnv, sa leve strane tokom uspona na istočnu stranu puca pogled na Park prirode Vračanski Balkan, koji zaslužuje posebnu posetu, ali ne ovoga puta. Ubrzo ka dole prolazim kroz lepo selo Gintsi u blizine vodotoka Nišave, koja izvire nedaleko ispod vrha drevnog Hema. Prožima me dobar osećaj što sam sa motorom usred leta visoko na planini i u ladovini. U isto vreme se Kolumbovski mislim, vidi šta sve ima ovde, tik preko granice od našeg Ponišavskog regiona. Super!

Ispostavlja se da je selo interesantna planinska turistička destinacija. U blizni je teren sa fosilima davnašnjeg morskog sveta, kao i jedna od najstarijih bogomolja u zemlji, još uvek u službi, hram Sv. Nikole iz 14.v.  Ček & go, gas!

 

Spust ka Sofiji je bio kao nekada spust Elan sankama niz snežnu strminu ispred kuće u kojoj sam odrastao u Sremčici -  juhuhu, obaranje motora po krivinama spusta sve do podnožja. Prost recept da motorom sidješ sa brda nasmejan. Nakon silaska vidim, desno Dimitrovgrad i Srbija, a levo Sofija. Lepa promena geografske perspektive u odnosu na uobičajnu rutu iz Niša za Sofiju.

 

S tim da kao da sam tokom spusta čuo da zadnji disk malo skiči, reko nisam valjda u Bosni skroz potrošio pločice. Valjda nisam, ovoga momenta svakako ne mogu ništa, a i već sam blizu kraja dana. Inače, sve sitne probleme oko motora koji se pojave tokom dana na turi, a koji nisu od ključnog značaja za uspešno privodjenje dana kraju ostavljamo za sabajle, za početak novoga dana. Veče je da se bezbedno stigne u smeštaj i prepusti večernjem okrepljenju.

 

Epizoda 10 od 35. Pešačka tura: obilazak Sofije i otkrivanje Serdike…

 

Prilazim Sofiji, u predgradju stajem na BS Lukoil za koju uvidjam da ima hladovinu - pored dobrog goriva, ključni kvalitet tokom letnjih žega! Nemam tačnu lokaciju za sastanak turističke grupe u Sofiji. Znam da je ispred Palate Pravde, ali ne znam gde je tačno ista locirana. Koristim predah i za tankovanje, kafu i pljugu. Volim da ujutru ustanem a da mi je motor pun gorivom. Baš je vruće. Tankujem, nameštam navigaciju, uzimam si kafu i Zero Koka Kolu - njama led, hbg.

 

Utom upoznajem par koji je takodje potražio predah u hladovini ove BS. Kažu baš je vruće - ajlak! Reko, šta? Pa mnogo je vruće i nije za ništa raditi. Posle proveravam i stvarno, Dalmatinska fjaka dobija rodjaka u mom vokabularu, ajlak kao smor, odnosno odbijanje da se čovek upusti u neki preterani smisleni cilj u životu, u ovom slučaju zbog žege. Kako li sam do sada živeo bez ovog izgovora!

 

Nastavljam, stižem u staru Serdiku i probijam se kroz nešto gušći saobraćaj ka centru današnje Sofije, dolazim do lokacije Palate Pravde, nemam pojma gde da bezbedno, a besplatno parkiram. Vrtim se u krug, u cajtnutu sam, a valja se raspremiti i osvežiti. Uvidjam restoran Spaghetti Kitchen Bar sa velikom živom ogradom, taman. Parkiram uz nju, katančim opremu i motor, malo se sredjujem te hitam do obližnjih stepenica Palate Pravde. Udaljavam se a istovremeno nadam se da će sve biti u redu sa ovako parkiranim motorom. Bez malih hazarda, nema dobre moto ture.

Skoro je 18:00č. Super, nisam zakasnio. Tanki duks oko struka, flajka vode u rancu, mob na gotovs za fotkanje - ja spreman! Vidim nisam jedini koji čeka početak ture. Ubrzo dolazi vodič i vadi spisak prijavljenih. Upoznajemo se i ova pešačka tura kreće južnom padinom centra Sofije, on i nas desetak turista iz celoga sveta. U naredna dva i po sata obilazimo razna mesta u krugu prečnika od oko jednog kilometra, najuži centar Sofije.

 

Objašnjavaju nam se različiti detalji, od heraldike grada, do istorije usvajanja lava kao nacionalnog simbola - ovo poslednje izazvalo je opšti smeh. Obilazimo nove antičke iskopine koje su zaštićene i fantastično integrisane u moderan izgled grada. Cele galerije su zastakljene i lepo osvetljene i sastavni deo gradskih podzemnih pešačkih prolaza. Ulaz u metro stanicu Serdika je pravi antički muzej na otvorenom. Gledaš i misliš da si u Rimu.

 

Ova pešačka tura se dalje naročito fokusirala na prelepu baziliku Sv. Sofija po kojoj je grad i dobio ime jer se njena crvena cigla pri ulasku u grad videla iz daljine. Obišli smo i džamiju, sinagogu i nekadašnja turska kupatila.  Centralna banja, ex-turski hamam, je prelep klasičan primer bečke secesije pomešan sa Bugarskim i Vizantijskim arhitektonskim stilovima. Stvarno posebno i grande - ko voli. Nema da nema, bravo! 

 

U Sofiji je nekada bilo preko 70 džamija. Ostala je samo ova - Banja Baši džamija iz 16.v. I tu smo isti, zatreli smo sve sem jedne. Inače, isti neimar koji je sagradio ovu džamiju napravio je i na Drini ćupriju. Hvala mu onoliko -  naročito za naš most. Ime džamije dolazi iz činjenica da ova bogomolja, kao i cela Sofija, a i dobar deo zemlje, leži na termalnim izvorima. Bugarska je zemlja banja - nisam to znao ranije. Otuda i turska kupatila, jer se termalni izvori ovde koriste od davnina.

 

Tokom šetnje nezaobilaznim Vitoša bulevarom, glavom pešačkom zonom u gradu, posetili smo i crkvu Svete Nedelje u Sofiji koja je posebno značajna za nas jer u njoj počivaju mošti jednog od najvećih Srpskih srednjevekovnih vladara - kralja Milutina. Malo-malo, tokom turističkih tura po Rumuniji i Bugarskoj, iznenadi vas sličan kontekst, po sistemu - odakle mi ovde. Ne bih ništa da učitavam u ovo, ali očito je da je prošlost prožeta našim bliskijim vezama nego što je to u sadašnjosti. Eto materijala za kafanska mudrovanja.

 

Nacionalni teatar i parlament nam je takodje pokazan i njihova istorija objašnjena. Zgrada nacionalnog teatra je meni jedna od najlepših u gradu. Parlament - Sobranje, je u kraju koji se zove Largo i koji je prepun očuvane rane Sovjetske arhitekture. Moskva u malom! Mesto snimanja mnogih filmova čija radnja treba kao da je u Moskvi, vrlo zanimljivo.

 

Pre kraja ove pešačke ture obišli smo i nekadašnji kraljev dvorac kao i čuvene katedrale Svetog Aleksandra Nevskog, pandan hramu Sv. Save na Vračaru. Ispred dvorca ulice su popločane tamno žutom Habsburškom ciglom. Ispričana nam je priča kako su silne pare potrošene na ovaj luksuz. Mislim se, pa kod mog pokojnog dede Daneta Blanuše u Bačkom Gračacu celo selo je ovako popločano - mislim se, nisam znao da su bili buržujsko selo. 

 

Najviše smo se zadržali kod katedrale koja je i središte Patrijaršije. Ime hramu je dato po Kijevskom princu u znak zahvalnosti za pale Ruske heroje koji su više puta oslobadjali ovu zemlju.

 

Ovaj grandiozni hram sa kraja 19.v. je i simbol moderne nacionalne emancipacije po sistemu nema para za sve ljude da jedu, ali za ovakvu megalomaniju mora da ima. Dakle, i tu smo isti.

 

Ovo je nastavak povlačenja paralela izmedju nas i ovih naših suseda sa kojima smo lako mogli da završimo u zajednici, a ne sa Slovencima i Hrvatima, da se neko drugi, a ne Beč pitao. Daljnje razmišljanje na temu alternativnih istorija odvelo bi ovaj putopis u poseban esej, možda i čitaniji i kontroverzniji nego što će ovaj biti. No, držimo se teme moto turinga i putopisa.  

 

Sve u svemu, grad prepun znamenitosti prožet sa puno zelenih površina i južnjačkom kulturom kafića i živog javnog života. Prelepo za gledati i prošetati. Kome ovo zvuči čudno, znači da nije iskusio gradove na severu Evrope, koji toliko utihnu u predvečerje dana, da se zapitaš gde su to svi ljudi pobegli. 

 

Ulaskom u EU 2007. g. Sofija je dočekala obimna ulaganja u infrastrukturu, restaurirane su mnoge građevine od istorijskog značaja,  fasade po centru su obnovljene, a izgrađene su i mnoge nove moderne zgrade. Sofija danas deluje kao moderan evropski grad, daleko lepša nego što bi možda neko očekivao. 

 

Ovaj grad zaista odiše duhom metropole, iako Sofija nije na velikoj reci ili na moru, zapravo neobično. Vrlo me je zadovoljio ovaj organizovani obilazak grada, častim vodiča sa 10 EUR, 5 ide za trud kada je loš, a 15 EUR kada baš odvali, što nije često. Obilazak se završio na mestu koje je pola sata hoda od motora. Taman da malo sam, besciljno i lagano prošetam nazad do motora i možda usput pazarim neku provijantu za u štek koji je sada prazan. 

 

Pešačim kroz vrlo žive delove grada, restorani, mladi ljudi, kafići, nekakve promocije, ma super skroz. Pronalazim samoposlugu i tu pazarim ajran i suvo voće, izmedju ostalog. Cene kao kod nas, manje-više. Počinje mrak, sada već hitam ka lokaciji parkiranog motora. Što se više približavam motoru, više brinem da li je sve u redu. Najzad mogu da ga ugledam iz daljine, tu je, još moram da se približim da budem siguran da nešto nije očerupano, vidim da nije. Stižem i pronalazim sve u najboljem redu. Mislim se, ti i tvoja paranoja.

 

Epizoda 11 od 35. Obrni okreni - iznudjeno spavanje na Vitoši, prelepoj planini iznad Sofije…

 

Vreme je za kraj dana i smeštaj. Već je prošlo 21:30č. Odlazim na obližnju adresu smeštaja koji nisam smeo da rezervišem zato što nisam znao da li ću uspeti da udjem u zemlju. Kažu nema mesta. Kreten, pitam sebe u bradu zašto ga nisam rezervisao odmah nakon što sam prešao oba granična prelaza. Marfi to čuje, pa odmah pušta kišu na Sofiju. Ista odmah zapretila pljuskom.

 

Oblačim kišno odelo i sakriven od kiše ispod hrasta ispred hotela drljam po Bookingu za drugi smeštaj, na Vitoši ovoga puta. Brzo ga nalazim i gas uzbrdo ka nacionalnom parku Vitoša, taman da evociram divne uspomene od prošlogodišnjeg spavanja na ovoj planini pod kojom je Sofija.

 

Penjem se na zelenu Vitošu. Planinski dragulj Sofije koji je viši od Kopaonika. Stižem do hotela Jasmin tik pre 22:00č. Kažu sa recepcije sve je u redu, ali odmah poručuju ako hoćeš da klopaš brzo idi preko puta u naš Jasmin restoran, pa posle lagano dodji nazad na prijavu u hotel. Jasna dobronamerna instrukcija koja se ne propituje. Tako i bi.

 

Restoran lep, dosta gostiju u večernjem izlasku. Nisam baš prikladno obučen. Sedam skroz do ulaznih vrata da mogu brzo napolje da duvanim. Nakon naručivanja šnicle sa salatom i Šumensko pivo, izlazim ispred na pljugu i pivce. Vatromet, u čast moje ponovne posete, da ne veruješ - smejem se sam sa sobom. Javljam se ženi, koja kaže da nisam normalan. Biće da je tako. Stiže klopa i još jedno Šumensko. Merak. Ceh 15 EUR.

 

Nakon klope prelazim ulicu do recepcije hotela. Reko, ima li bazen - strah da ga nema drži me još od kako sam video na Bookingu da ga kao ima, a baš bih se brčnuo za perfektan kraj dana. Jok, kaže tip. Ali piše da ima, ja burgijam u prazno. Ima ali nije sezona počela- lakonski mi odgovara tip sa recepcije. Već u glavi draftujem mejl Bookingu da ubace opciju u informacijama o hotelu da li radi i koje je radno vreme bazena ako već hotel navede da ga ima. Stvarno bi bilo fer. Sam sebi dobacujem, ajde vrati se na planetu zemlju i istovaraj motor. 

 

Dobijam lozinku za hotelski net te iz dva puta iznosim stvari do sobe na drugi sprat hotela i na kraju katančim mašinu za gelender stepenica za ulaz u hotel. Pokojni deda Mladen bi odobrio ovaj potez jer je on tako pre Drugog Rata svog konja Milutina vezivao ispred kafane Evropa u Prokuplju - ista rutina. Soba lepa, čista i udobna. Pijem lekove, uključujem telefon i eksternu bateriju da se pune i ležem u krevet, ostavljam tuširanje za ujutro. 

 

Dug dan, lep dan, a ja na Vitoši iznad Sofije- milina. Plus vatromet! Laku noć posle obilne večere i dva Šumenska, bez nameštanja alarma. Poslednja misao pre sna mi je bila da li je i ovo etnografsko Šopski kraj ili ne, gde li tačno beše Pazardžik. Kraj današnjeg filma.

 

Dan # 2 Nedelja: Sofia  -> Manastir Rila  -> Pirinsko Bansko -> Banja Velingrad izmedju Pirina i Rodopa. Family Hotel Iv - 55 EUR (Dnevna kilometraža: 289 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI drugog dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/D9aunhNcfmgdM9cE7

 

Epizoda 12 od 35. Majstori, majstori…

 

Nisam slutio da ću danas da upoznam dva nova moto doktora i to u Sofiji. Divno jutro budi me oko 07:00č. Otvaram prozor koji gleda na parking i panoramu Sofije. Motor tu, a Sofija lepa. Silazim do prizemlja i u restoranu molim za kafu, izlazim napolje. Sedam na klupu ispred ulaza u hotel i gustiram kaficu i pljugu. Rano je, nema mnogo prolaznika. Snimam audio beleške o jučerašnjim utiscima. Fotke i ovi brojni kratki audio snimci biće mi glavni resursi za pisanje putopisa. 

 

Završavam kafu i odlazim u dvorište, pored nesretnog bazena gde služe doručak. Super klopa, opet kafa, pa soba i sredjivanje sebe i stvari. Nosim prvu turu stvari da spakujem u kofere, prilazim motoru i imam šta da vidim - ispumpana zadnja guma. Prebacujem motor na štender i vrtim točak kad ono ogroman ekser posred šare zadnje gume. Da je neko hteo tako da ga ukuca u gumu ne bi uspeo. E, hbg. Srećom, sa recepcije me odmah uputiše do vulkanizera na svega 1 km uzbrdo. Da probam.

 

Vadim kompresor i pumpam gumu - mislim se… aaa, i ti jednom da budeš od koristi, a ne samo džaba da putuješ. Potom pakujem kompresor i odmah vozim. Uspevam da nadjem vulkanizera dok je guma još držala – reko, e sad eksplodiraj ako hoćeš. Iskusno nisam izvadio ekser - ponosan što ovim nisam upropastio akciju. Tip mi sredio gumu za 5 minuta. Ceh 5 EUR. Šeretski se nasmejao na moje pitanje koliko će ovaj čep da drži - po sistemu ne beri gajle batko, već teraj. Svaka čast majstore! Veliko hvala ovom Autocentru, ul. Kamenitsa broj 21, Simonovo, Vitoša.

 

Istom rutom se vraćam nazad, pored ogromnog balona u obliku puža - reklama za nemam pojma šta ili je neko bio na kvalitetnim rekreativnim narkoticima kada je zidao ovaj objekat u predgradju Sofije. Gas nizbrdo mi prebacuje misli na hotel, pakovanje i odjavu iz hotela.

Spuštajući se nazad nizbrdo opet čujem zadnji disk. E sada moram nešto u vezi toga da uradim, ipak imam da motam serpentine po Pirinu i Rodopima, i to onoliko. Dolazim do hotelske sobe, guglam moto servis, a da mi je usput ka Jugu, i pakujem preostale stvari. Plaćam i pozdravljam se sa super ekipom hotela. Mislim se, hebeš bazen.

 

G-mape na mobu me brzo dovode do moto mehaničara. Dančo drži servis koji se zove Garaža, zapravo Avtoservis pri Dančo. Ma super - eto malo vedrine, ali tip na prvu malo zbunjen. Ipak ubrzo naručuje pločice koje stižu za sat vremena. Brzinski ih menja. Čekam, malo se napolju cvrčim na suncu, malo unutra pijem lednu vodu iz velikog balona. Ceh 35 EUR. U Beogradu će se ispostaviti da se radi o pločicama za skutere. Nije ni čudo onda da sam ih potrošio nakon nekoliko hiljada kilometara. Nema veze, odradile su svoj posao. Naredni i poslednji problem sa motorom desio se nekoliko dana kasnije, izmedju Varne i Burgasa na Crnomoskom primorju. O tom potom. 

 

Epizoda 13 od 35. NP Rila, reka, kanjon, manastir: početak najbolje moto staze u Bugarskoj …

 

Bilo mi je lepo u Sofiji, i uspešno što se tiče brige za Šarcem. Medjutim, gledam napred i pokušavam da postavim očekivanja oko poseta Rili i Pirinima. Već je 11:30č, dajem gas iz Sofije, ništa od jutarnje posete prelepoj crkvi Bojana koju sam ostavio za jutro, jer je na južnom izlazu iz grada - nema veze, drugi put. Reduciram dnevni plan na Rilski manastir, Bansko planinski kompleks, pa lepa brdska vožnja po Pirinima do Velingradske banje. Nažalost, otpali su Rilska jezera, vinarija Melnik, i grad Goce Delčev i muzej. Južni izlaz iz grada je bio baš krcat saobraćajem koji se razredio tek izlaskom na odličan novi autoput A3 pravac Kulata i dalje Grčka. Nisam ni slutio da me narednih nekoliko stotina kilometara čeka sjajna moto staza.

 

Nakon 80ak km vožnje zaista izvrsnim autoputom skrećem levo na put 107 pravo u NP Rila uzbrdo ka Rilskom Manastiru, koji za Bugarsku istoriju i kulturu ima slično značenje kao za našu što imaju Studenica ili Hilandar - nema važnije! Malo sam znao kakav će to doživljaj biti voziti 30 km uzbrdo kroz Rilski kanjon do samoga vrha gde se na kraju puta nalazi ovaj čuveni manastir. 

 

Lele, em kanjon, em uspon, em prekrasna priroda, em nova serpentinska džada koja nije pokrpljena već očito od nule ponovo napravljena verovatno finansirano iz debelih EU tkz. Kohezionih fondova, sa sve nivelacijama, ispustima, itd. Neverovatno, cepaj dok taje, gas! 

 

Isti kvalitet brdsko planinskih drumova me je čekao skoro kroz cele Pirine i Rodope, naredna tri dana moto vožnje. Neverovatne planinske džade! Gledajući tamošnje magistrale a i dobar deo voženih autoputeva nikada ne bih očekivao da su ove „sporedne“ džade tako dobre- ne sve naravno. Kao da su bile predmet nekog turističkog makro plana razvoja. Svaka čast, ni Švajcarska ili Holandija se istih ne bi postidela.

 

Najbolja staza/ruta:  Ruta duga oko 320 km od Rilskog manastira preko Banskog, Velingrada i Pazardžika, do Devina i Trigradskog kanjona, gore sve do Trigrada je najbolja duža planinska moto staza koju sam vozio u Bugarskoj, pa i na celom Balkanu. Uverite se sami, nije daleko. Ako se budem vraćao da opet vozim Bugarsku, biće to ova ruta i dalje kroz Rodope do Egeja i Čanakale.

https://maps.app.goo.gl/c9knJnvqeSRXk11s6

 

 

Stižem do manastira i parkiram, lokalni redar mi ukazuje gde smem, a gde ne. Preko 1200 mnv, šuma svuda unaokolo, kraj puta - nema dalje. Sada sam već uveliko unutar NP Rila. Odličan osećaj čistoće visina i netaknutosti prirode ovog nacionalnog parka. Plaćam parking 2 EUR. Mesto je puno posetilaca, ispred i u unutar kompleksa.

 

Ulazim u kompleks zgrada kroz prelepu kapiju u manastirskim zidinama. Dvor veličine par fudbalskog terena. Okolo uz zidine kelije na nekoliko spratova za čak nekoliko stotina monaha. U sredini, veći noviji i manji stariji hram, odnosno kula. Tu je i muzej. Poprilično medjunarodnih posetilaca zuji kompleksom. Stojim na kaldrmi u dvoru manastira i zevam okolo u crkvenu crno-belu-crvenu šarenolikost slušajući žubor rečice koja protiče ispod mojih nogu jer je ceo kompleks izgrađen na reci. Impresioniran sam rustičnim ambijentom i uniformnom arhitekturom. 

 

Ne vredi, imam zilion pitanja, treba mi namenska tura ili vodič. Reko, pitaću u muzeju. Tamo mi je odmah ponudjen vodič za 15 EUR, reko, kupljeno! Simpa lik se odmah pojavio, Engleski mu je odličan, bolje nego da se mučio sa mojim Ruskim. Krećemo od muzeja pa posle u dvor u krug, pa u manastir. Sledi sat vremena kvalitetne ezoterije - doduše selektivnog sadržaja. 

 

Vodič mi pokazuje unutrašnjost glavnog hrama koji čuva dosta živopisnih fresaka i ikona, ali i zlatom okovan ikonostas, deo UNESCO Svetske baštine. Zatim obilazimo i muzej, naročito upada u oči Rafailov krst,  izrezbaren od jednog komada drveta, sa divnim filigranskim religioznim detaljima i figurama. Kaludjer manastira je 12 godina radio na ovom delu i na kraju izgubio vid. Pa se ti posveti ovako nečemu.

 

Priča dalje ide da je manastir osnovao pustinjak Sveti Jovan Rilski, koji je u 10.v. živeo u pećini nedaleko od mesta sadašnjeg manastira, dok su njegovi učenici, koji su došli u planine da čuju njegovo učenje, kasnije na mestu te pećine sagradili kapelu, koja je zatim postala crkvica posvećena Sv. Luki. Taj mali prostor i provizorni hram, tesan za rastuće bratstvo, seli se između dva vodotoka, reke Rile i potoka Drušljivice. Isti nestaje u magli vremena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rilski manastir je ponovo izgradio na sadašnjem mestu u 14.v. lokalni velmoža Srbin, jedan od vojnih zapovednika cara Dušana, od kada datiraju Hreljina kula i mala crkva do nje. Ovo mi je vodič preskočio, a ja našao na netu. Kasnije, dolaskom Osmanlija sledi haranje nakon kojih ostaju samo crkva i četvorougaona kula. Bugarima su Osmanlije za sve krivi i ništa dobrog nisu doneli, isto kao ni nama - slušam njih kao da slušam naše.  Elem, gradi, ruši, mislim se - dobro što išta ima danas da se vidi.

 

Vodič je takodje preskočio da je Mara Branković za obnovu hrama u 15.v. kada se isti smatrao i Srpskim, odnosno Slovenskim, zaslužna za prenošenje moštiju Sv. Jovana iz Trnova na Rilu.  Mara je bila uticajna žena, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i supruga sultana Murata II. Inače, freske u manastiru koje prikazuju vladare i svetitelje iz srednjovekovne Srbije, kao što su Sveti Simeon Mirtočivi i Sveti Sava, blede ili su mestimično čak i prekrečene. Opet ide ona priča o Srbima u ovim krajevima - raste zanimljiva gradja na ovu temu. Episkopski tron i bogato izrezbarena vrata manastira takođe pripadaju tom vremenu.

 

Tokom obnove početkom 19.v. podignut je masivni visoki zid oko kompleksa, tako da je manastir više ličio na tvrđavu- mislim se, dobro su se setili. U to vreme bio je najveća građevina na celom Balkanu, tvrdi vodič. Ne leži vraže, 1833. ga satire požar. Baš mu se ne da. Konačno, obnovljen je i značajno proširen 1860ih zahvaljujući čemu mi danas imamo čemu ovoliko da se divimo, a Bugari da onoliko crpe energiju za svoj patriotski ponos. Sve je to super!

 

Istina, inspirativno mesto - nema šta. Medjutim, mora se reći naredno, bez namere da se ičiji sneško ruši. Sa jedne strane manastir priča impresivnu drevnu priču, delom mitsku kao i svi drugi nacionalno formativni narativi - uključujući i naš. Sa druge strane, većina onoga što se danas može videti nije starije od oko 150 godina, staro nije izdržalo zub vremena i ostale nepogode. Svakako, ovo je estetski zadivljujući kompleks. Sve u svemu, super poseta!

 

Prepun utisaka spuštam se i iznova uživam u vožnji kanjonom. Stvarno mnogo lepo. Vreme je za ručak, stajem u jedan od brojnih restorana ušuškanih kraj puta u zelenilu ovog nacionalnog parka- restoran Valdis. Do restorana se stiže prelaskom reke Rile brvnom do samog objekta. Šuma, potok, sto pored njega, meni na stolu. Obožavam na turi ovakav seting i pit stop. Pirinsko hladno pivce odmah stiže. Iz menija se nameću teleća čorba, skara, šopska salata i banička. Sve je bilo odlično, ceh 15 EUR. Mljackam uz Rilu koja planinski žubori. Definicija meraka! Već je blizu 16:00č. Završavam kaficom - nema turska, mora kapućino, nema veze. Teraj dalje!

 

Epizoda 14 od 35. Uspon na Bansko i Pirin, nastavak idilične moto staze…

 

Nikada nisam vozio Pirin, a dosta sam čuo i čitao o njegovim lepotama - uzbudjen sam. Nastavljam ka autoputu i njime hitam ka Banskom. Ubrzo se opet isključujem i penjem na Bansko. Pirinski magistralni put broj 19 je još širi i bolji. Nastavak sjajne moto staze. Osmeh i gas uzbrdo! 

 

Uspon do Banskog traje oko pola sata. Izlaz na osunčane Pirinske visove bio je kao nekakvo izranjanje u nešto prečisto i grandiozno. Naime, planina Pirin, odnosno NP Pirin ima više od 50 mermernih i granitnih vrhova visine preko 2500 metara i više od 180 kružnih jezera! Staneš i zevaš okolo, fotografišeš rapidno kao da se ta lepota da uhvatiti, odnosno kao da će da pobegne. U daljini se jasno vide ovi prelepi vrhovi planine Pirin, vrh Vihrin se gleda kao da je na dlanu, moćan nacionalni park!

Ubrzo stižem u samo mesto Bansko. Velikih hotela onoliko. A tu je i novokomponovana stara čaršija. Svraćam do muzeja Neofita Rilskog. Ovu muzejsku posetu sam željno iščekivao. Neofit je monumentalna figura Bugarske istorije i prosvetiteljskog perioda i nacionalnog preporoda. Savremenik našem Dositeju i Vuku, bio je prosvetitelj, učitelj i umetnik. Frka je bila u to vreme, već se znalo da će Osmanlije da odu, a ostade nepismen narod koji malo zna šta je i ko je, a nacionalna osvešćenja tj. formacije, romanticizam i prosvećenje tek su uzeli maha po Evropi i polako se čuju i u našoj Balkanskoj zabiti. Super tajming za celu ovu ekipu, i  kud nam pomalo opismeniše pretke, hvala im. 

 

Muzej nudi sjajnu zbirku koja govori o liku i delu ovog znamenitog čoveka. Istoriografi ga opisuju kao „patrijarha Bugarskih učitelja i pisaca”. Prvu novu Bugarsku gramatiku objavio je u Kragujevcu 1835. godine - kakva bilateralna saradnja!  Ovim se postavlja temelj za formiranje novog modernog književnog standarda na najstarijem slavenskom jeziku čija književnost razbija trojezičnu herezu hrišćanstva.

 

Šta reći, a ne zamisliti se. Toliko je bio cenjen, a naši narodi upućeni jedni na druge da ga je 1836. g. knez Miloš Obrenović pozvao za episkopa u Šapcu. Sama kuća u kojoj je smešten muzej etnografski je artefakt, dok je okolni vrt odlična prilika za letnji predah u hladovini. Super muzejska poseta!

 

Nastavljam šetnju gradom. Ostatak letnjeg Banskog bez snega nije se činio interesantnim.

 

Nisam još gladan da večeram pa propuštam zacrtanu klopu u Mehana Bai Kotse koja mi je ranije preporučena. Uskim uličicama popločanim kamenom nastavljam pravcem dalje ka Velingrad banji putem broj 84. Stižu interesantna iznenadjenja.

 

Ruta me vodi pored planinskih sela Krajište, Jurukovo, Avramovo. Konarsko, itd.

 

Sa puta pogled puca na brda, rasute kuće i minarete u svakom selu. Ovo je kraj Pomaka.

 

Isti narod obitava dalje ka Zapadu preko Vardarske Makedonije. U Vardarskoj Makedoniji nazivaju ih Torbešima, odnosno Gorancima na Kosovu. U Grčkoj sa one strane Rodopa ih više nema, kao ni Turaka - Grci sve počistili.

 

Ogromne su podele istoričara oko porekla ovog naroda. Bugari, Makedonci i Srbi ih najčešće svojataju, te ih zvanična Sofija vidi kao Bugarske muslimane. Sa druge strane Turska ih smatra Turcima koji su svojevremeno došli iz Centralne Azije, a ne Slovenima- šou program, kao i obično.

 

Ovakva etnografija se ka Istoku proteže sve do Turske. Obrni okreni, neka cveta hiljadu cvetova - super šarenilo.

 

Ova ruta pruža divnu vožnju koritima reka Mesta i Crna Mesta- koje su još od vreme Tračana bile važne, a zatim brdskim prevojima pored brojnih krajputaških izvora vode za piće, koji će kasnije biti toliko česti na Rodopskim stazama. Spust sa Pirina u Velingrad je bio podjednako zanimljiv i prelep za vožnju pri čemu saobraćaja skoro da i nije bilo.

 

Epizoda 15 od 35. Banjski predah: Velingradske termalne blagodeti…

 

Slatko sam umoran, ako je dobra, banja će da mi sedne kao kec na deset. A mora da bude, poznata je kao Balkanska banjska prestonica! Posle 19:00č pristižem u Velingrad. Banja lepa. Ali navigacija me do smeštaja vozi van grada, u predgradje koje ne izgleda baš sjajno. Brinem, kakav li sam smeštaj za noćas rezervisao. Stižem do zgrade Family Hotel Iv. Ipak izgleda pristojno. Na recepciji bakica koja me pomalo sumnjivo skenira. Uprkos ovome, ubrzo se razvija prijatna konverzacija. Ulazim u skromnu sobu na prvom spratu koja ima sve što treba. Već je oko 20:00č. Brzo se raspremam i tuširam ne bi li što pre izašao u dvorište i stigao na vreme da se okupam u termalnom bazenu. Ispostavilo se da bazen nema radnog vremena, budi fin i nenametljiv i može kupanje kada god želiš. To volim!

 

Izlazim i imam šta i da vidim. Predivno zeleno dvorište sa restoranskim stolovima, a pored predivan bazen sa termalnom vodom. Reko, super. Brže bolje buć - jooj lepote, voda predivna, ja sam u bazenu i u celom dvorištu. Butik varijanta! Izlazim i ogrćem se velikim peškirom iz sobe, već osvežilo, nije ni čudo - desno Pirin, a levo Rodopi. Reko treba nešto da se jede, restoran radi - dobro je.  Gledam jelovnik, a ono domaćinski izbor. Naručujem pečene lučene paprike, krupan pasulj meze, skaru i šopsku salatu.

 

Otvaram komp za stolom pored bazena i proveravam poruke i pišem beleške, u tom stiže klopa – njamac!, domaćinski skroz, kao da vas je poslužila tetka na selu. Lagano uživam u domaćim gurme djakonijama. Prolazi stariji tip, vidim obilazi imanje i čekira šta i kako. Gazda. Započinjemo razgovor, ispostavlja se da je ovo porodični posao i da su dobili koncesiju za termalnu vodu. Zabo čovek ašov u svoje dvorište, navrla termalna voda, rešio da pravi biznis, otišao do opštine i platio koncesiju, i to je to. Reko, skoro sam pa siguran da ovakvog primera termalno-banjskog preduzetništva nema kod nas, ili bar da isto nije tako lako moguće kao ovde. Neka bude da grešim i ispadnem večiti cinik. 

 

Završavam sa klopom i radom na svom računaru bez kog nigde ne putujem. Još jedno kupanje za prelep kraj dana, a brinuo sam tokom prispeća u ovaj gradić za koji nikada ranije nisam ni čuo. Mislim se, svuda podji pa u Velingradsku banju na Rodopima dodji, Šumensko srk pa u termalno bazenče brč!

 

Povlačim se u svoju sobu, spremam stvari, i relativno rano ležem. Rila mi je još u mislima - fantastičan park prirode. Sutra me čekaju Plovdiv i Rodopi koje nikada nisam posetio a kamoli vozio. Radujem se unapred, i nisam pogrešio - dapače.

 

Dan # 3 Ponedeljak: Banja Velingrad -> Pazardžik -> Plovdiv  -> Kanjon Trigrad ->  Banja Devin u Rodopima. Hotel Evridika - 58 EUR (Dnevna kilometraža: 219 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI trećeg dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/cekyhndG4XdnRZg9A

 

Epizoda 16 od 35. Plovdiv, čarobni grad podno Rodopa…

 

Baš ništa naročito nisam danas očekivao od Plovdiva, bilo mi glupo da ga zaobidjem- kakav bi to epski gaf bio! Ustajem rano kako bi brzinski doručkovao i još jednom se pre pokreta bućnuo u termalni Velingradski bazen. Doručak skroman, kajgana i malo salate. Tu su i obavezni ajran i banička. Djus nešto malo doplaćujem. Na doručku pored mene u restoranu hotela svega još par domaćih gostiju. Posle jutarnjeg plivanja, žurim da platim i dam gas ka Plovdivu gde imam zakazanu Plovdiv Free Walking Tour za 11:00č, sastanak ovog pešačkog obilaska Plovdiva je ispred Gradske Skupštine. Od iste ne znam koliko da očekujem, opušteno.

 

Pre 09:00č izlazim iz Velingrada, prolazim kroz lepši deo grada - opet se vidi da je ovo turističko mesto - fontane, cveće, info table sa turističkim informacijama. Lepo! Do Plovdiva treba proći pored mesta Pazardžik. Sve ukupno oko dva sata lagane moto vožnje, vreme idealno.

 

Nastavljam vožnju putem 84, s tim da sada već ide početak Rodopa i nova lepa planinska staza, odnosno ruta. Usponi i predivne viste. Naročito uzbudljiva je bila trasa kanjonom Čepinske reke i uz uskotračnu železničku liniju. Lepa vožnja je trajala skroz do Pazardžika. Ostatak do Plovdiva, putem broj 8, stara trasa iz Sofije za Istanbul, nije bila toliko zanimljiva. Ravna i prepuna saobraćaja kao i sam ulaz u Plovdiv. 

 

Ulaz širokim bulevarom u Plovdiv je već obećavao. Lepo i moderno, drvoredi i ljudi u potrazi za kafanskim hladom. Vozim gradski most preko reke Marice, već sama blizu centra a ono tunel, reko, svašta, prolazim te me navigacije šalje oštro desno i tu odmah na parking. Katančim bajk, opet ista rutina kao u Sofiji. I ovde stižem na vreme. 

 

Ovde bilo još više turista. Vidim da se sastaju dve različite grupe, naša koja obilazi znamenitosti grada, i druga koja obilazi gradske grafite po kojima je Plovdiv poznat. Tokom naredih par sati grupe se susreću po gradu, na sličnim trasama sa različitim fokusima i sadržajima.

 

Pre polaska dobijamo uvod u grad i njegovu hiljadama godina dugu istoriju. Plovdiv je stari grad izgrađen na 7 brda, u južnoj Bugarskoj. Danas je drugi najveći grad u Bugarskoj.  Postoji nešto što Plovdiv čini zaista jedinstvenim i posebnim -  prepoznat je kao najstariji živi grad u Evropi, i 6. najstariji grad na svetu. U redu, već smo po malo impresionirani. To znači da kada je Plovdiv osnovan, nije postojao ni Rim, ni Atina, ni drugi poznati istorijski gradovi na kontinentu, već́ možda samo neka antička naselja, koja sada više ne postoje. Vauu, ako je istina, ali stvarno.

 

Polazimo i obilazio park Stefan Stambolov i glavni korzo sa posetom prezerviranih iskopina Rimskog trkališta tadašnjeg grada Filipopolisa. Na korzou bista Mila Slušača- lokalne maskote. Skroz simpa priča o nekadašnjem gradskom liku. Verovatno izmišljena, ili makar doradjena priča za turističke potrebe, što da ne- ovde bi mogli što šta da naučimo oko turističke promocije i ovakve sitne zabave za posetioce.

Ovaj pešački potez je baš veliki, vrlo moderan i prepun komercijalnog i kulturnog sadržaja. Tik pored je i ogromna, prelepa i sjajno očuvana džamija Džumaja ili Ulu iz 14. v- centralna džamija u Plovdivu. Prelep eklektičan centar grada koji je urbanistički pomirio prošlost i sadašnjost. Bravo! 

 

Tik iza ugla, idemo dalje, počinje boemska četvrt Kapana. Uske uličice, estetsko veselo šarenilo, jasno je da je Kapama  nekada bila prepuna zanatskih radnji. Sada je mesto izlaska u jedan od mnogobrojnih kafića ili restorana. Mnoštvo je uličica i lako je izgubiti orijentaciju. Utisak je da s početka 19.v. Plovdiv uopšte nije bio mali grad. 

 

Zatim se penjemo na brdo u posetu starom Plovdivu koji liči na stari Ohrid, ali je dosta šareniji i mnogo veći. Takodje je zanimljivo što današnji centar grada nije blizu ovom delu.

 

Ovde se nižu stari konzulati, muzeji i galerije. Mirno je i nema gradske vreve. Obilazak završavamo sa posetom besprekorno očuvanom Rimskom amfiteatru koji tek nedavno slučajno otkriven. Mislim se, šta li sve ima ispod Beograda i hoće li to ikada postati sastavni deo današnjeg grada. Ovo antičko pozorište Filipopolisa, iz 2. vne,  koje je nekada imalo oko 6.000 mesta, sada je domaćin opere i koncerata- ful moderna namena i pristup gradjana. Kafić pored njega mami osveženjem i pogledom iz hladovine na ceo kompleks.

Poznato je da je u Rimsko doba bilo obavezno da amfiteatar ima odredjeni kapacitet i veličinu u odnosu na broj stanovnika u gradu. Naime morao je da primi bar šestinu gradjana grada. Za trkalište je važilo da mora da može da primi polovinu. Iz ovoga izvodimo da je Rimski Plovdiv imao oko 36000 stanovnika a da je trkalište u Plovdivu imalo čak oko 15000 mesta. Stvarno impresivno!  Pojma nisam imao da je Plovdiv nekada bio toliko velik i važan, i to tokom različitih epoha, te da je danas toliko lep i turistički atraktivan.

 

U Plovdiv vredi doći, ogromna i iskrena preporuka!

 

Gotova sjajna pešačka tura. Free Plovdiv Tour bila je uzbudljiva i zabavna tura oko istorijskog jezgra grada Plovdiva. Sedam i uživam u osveženju za stolom kafića pored Rimskog amfiteatra - Kafe Arena.

 

Zatim se spuštam se uskim uličicama do centra grada i pre da dodjem do motora nailazim na neonsko okićen restoran kao da je u Las Vegasu- Happy Bar & Grill Grand Hotel Plovdiv.

 

Bacam pogled na jelovnik i dopadne mi se. Sedam za sto na terasi, baš je vruće, naručujem hladno piće i obilnu klopu, kebabčinja, kesadilju i šopsku. Ceh 19 EUR. Sve bilo preukusno, a terasa sa raspršivačima vode taman došla osvežavajuće. Ovde sam možda i najbolje jeo na celoj turi.

 

Epizoda 17 od 35. Moto romansa: Rodopi forever …

 

Opijen Plovdivom, ipak jedva čekam da danas vratim motor na Rodope i bolje ih upoznam. Rodopski sistem planina se nalazi duž Bugarsko-Grčke granice. Pirin i Rodopi, kao i cela Rumelija, ulaze u sastav Bugarske tek 1912. Ovo je 3 godine nokon što je u Velikom Trnovu knez Ferdinand- nametnuti Austrijski plemić za Bugarskog kralja, svečano proglasio nezavisnost Bugarske. Ovaj istorijsko - geografski region je taj koji se nije od Osmanlija svojevremeno odbranio bitkom na Marici u 14.v. Odlaskom Osmanlija ovako se završila viševekovna borba Bugarske i Srbije za primat nad Rumelijom. Prazan Otomanski prostor širom celog Balkana tada je popunjen po sistemu kafanske tuče i pljačke. Ko je šta drpio, drpio je.

 

Danas su to sve Slovenske zemlje, rasparčane svaka svojim narativom te bez vizije zajedništva, dobrano samlevene potrošenim procesom tkz. Evropskih integracija. Ako sećanje ostane, ispostaviće se to kao jedna tužna istorijska priča. Kako bilo, Rodopi nisu geološki i visinski monumentalni kao Pirin ali su po površini znatno veći, sa više ruta za vožnju, i znatno su zeleniji i pitomiji sa više nama interesantnih sadržaja. Meni su puno lepši, otuda ovaj traktat.

 

Oko 14:00č napuštam Plovdiv punog srca ali i stomaka, vraćam se putem broj 8 ka Pazardžiku pa pre njega oštro skrećem na jug na put broj 866, pravac mesto Kričim te pravo nazad na Rodope- ovaj put zapravo vodi skroz do Devin Banje- mesta mog večernjeg konačišta. Ovo je nastavak sjajne moto staze, rute koja je počela sa kanjonom reke Rile.

 

Pre uspona, prolazim kroz mesto Peruštica, a malo kasnije u Kričimu pravim kafe pauzu da sortiram utiske iz Plovdiva, te dovarim onaj monstruozni ručak kako bih mogao da nastavim aktivniju brdsku vožnju.

 

Kričim kao i neka druga mesta kroz koje sam kasnije prošao izgledaju kao da su se zamrznula u nekom davnom vremenu Sovjetske modernizacije, a koja sada nakon onoliko dekada izgledaju otužno. Staro se raspršilo, a ništa novo nije došlo.

 

Na licima lokalaca kao da se sve ovo vidi, ili samo umišljam. Uprkos tome, lokalna piljara imala je u ponudi odlične trešnje. Nisam propustio priliku da se opskrbim istima - trebaće.

 

Vozim dalje, penjem se dolinom reke Vaše, sam sam na drumu, tek posle nekog vremena par kolega me pozdravlja mimoilazeći me iz suprotnog smera - voze ljudi spust. Pogled počinje da puca na nastupajući kanjon ove reke koji biva sve veći i veći i sve lepši i lepši - pravo otkrovenje, oči mi se šire na maksimum!

 

Ubrzo prolazim pored manje Kričimske brane i akumulacije misleći da je to sve.

 

Mada, nakon desetinu kilometara predivnog planinskog uspona dolazi se i do mnogo veće, Vaša brane i prelepog i ogromnog veštačkog jezera. E sad već mora foto pauza i bleja u predivne pejzaže koji sežu koliko god pogled može da dobaci.

 

Nastavljam uspon i guštam vožnju perfektnom džadom kroz nestvarni krajolik, kanjon polako ostaje iza mene a pri vrhu uspona počinje gusta šuma. Nailazim na planinski izvor i stajalište. I ovde ide mala pauza da se sve ovo udahne u slast i napije Rodopske izvorske vode- merak!

Toliko je dobra ova deonica od Kričima bila da me je neko sada zaustavio i rekao daj 20 EUR za prolaz rekao bih evo 30. Ma, fenomenalno, moja ljubav sa Rodopima cveta!

 

Vozim trasu kroz gustu Rodopsku šumu i mislim se kako je ovde sve pitomo i prelepo za turing.

 

Dolazim do skretanja za banju Devin, koji je tik nakon mosta preko reke Vaša koja me uporno prati unutar Rodopa- odnosno ja nju, naravno.

 

Nastavljam dalje, ubrzo levo ostavljam put 866 za Pamporovo, u kom pravcu sutra idem, a ja idem desno na put 197 za Trigradski kanjon i dalje do vrha do mesta Trigrad. Ova raskrsnica je poznata po Slonovskoj steni koja se vidi sa puta, velika neobična stena koja neke podseća na slona.

 

Epizoda 18 od 35. Rodopska čarolija: Trigradski kanjon i uspon do Trigrada…

 

Onako skroz Rodopiziran, najzad sam stigao do ulaska u kanjon. Ulazim u Rezervat Prirode Kazanite - tu je i velika info tabla za dobrodošlicu. Rezervat je u ataru sela Đovren u Zapadnim Rodopima. Rezervat čuva retke vrste jela, crnog i belog bora, te bukve i smrče. Strme padine rezervata su prepune lekovitog bilja kao i pticama i sitnijim sisarima. Zvuči kao raj na zemlji, eto gde se možda može doći na par nedelja na ponovno sastavljanje. Kroz rezervat postoji dobro obeležena staza, ne sumnjam da u okolini ima i dovoljno domaće radinosti. To je to - ako ne želite ovde nema niko da vas nadje. 

 

Posle par kilometara počinje kanjon kakav nikada do sada nisam vozio. Uzak put, serpentine, loš asfalt, a priroda da ne veruješ. Voziš, a iznad tebe se spajaju litice. U isto vreme gledam da negde ne ostavim viljušku bajka iza sebe, i uživam u ovom neočekivanom prirodnom ambijentu - gusto zeleno kao na Tjentištu. Polako pada mrak, a redjaju se tunel, krivina, tunel, krivina, a uspon sve veći i veći. Lele, požuri polako, Mladene.

 

Dolazim do Trigrad vodopada - onako, znam i za lepše. Tu je i Muzej Medveda, zatvoren. U blizini na par kilometara su i vrhunske mikro destinacije Djavolji Most i vidikovac Orlovo Oko, do kojeg se stiže celodnevnim hajkingom - ove lepotinje sam ostavio za neki drugi put. Nastavljam dalje, već je sumrak ali moram da isteram motor na vrh do Trigrada i prodjem ceo kanjon, ili da crknem, pa onda nazad za Devin Banju na brčkanje i spavanje. Nigde nikoga sem po neki pecaroš i pecaroška koliba. Kanjon Trigrad, jasno je meni gde sam - u carstvu medveda i pastrmke, kakva pomoć na putu kakvi bakrači! 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nailazim na parking i ulaz u pećinu Djavolovo Grlo. Biletarnica ne radi, nema posetioca. Odmah nastavljam dalje. Kao da je već pao mrak. Ali utom izlazim na visoravan i ulazim u mesto Trigrad, a tamo sunčano kao zimi po lepom danu na Jahorini. Milina! 

Kraj na džada, Trigrad! Njama dalje, 1500 mnv! Zevam okolo i vidim malu zajednicu Pomaka. Sve bih nešto nekoga da pitam, ne znam ni ja šta, ali sve obližnje osobe su starije žene tradicionalno obučene u dimije. Pa mi glupo da ih startujem. Odjednom se pojavi nekako normalna faca, mladić u farmerkama, reko, eto mog sagovornika.

 

Dobacujem na Engleskom, izvini.. zdravo… jel imaš minut. Tip pridje i započinje razgovor, nakon 3 sekunde osetim ex-YU akcenat. Tip iz Zagreba, Ivo. Bavi se prodajom stripova. I on na moto turi, sličnoj mojoj, samo na skuteru od 125ccm3, kralj! Predlaže mi da odemo na klopu u obližnju mehanu, reko, voleo bih ali mrak pada moram nazad za Devin, već sam platio smeštaj, da nisam stvarno bih ostao ovde i da spavam, ima gde. Razmenjujemo kontakte i rastajemo se. Prijatan susret.

 

Silazim sa Trigrada ka Devinu i sada više nema onog uživanja, već samo gledam da dodjem do hotela bez ikakve štete. Dolazim do banje i lako pronalazim hotel Euridika. Poseban je gušt to kada tokom letnje ture i žega na kraju dana isteraš bajk na planinu, okružiš se zelenilom, osetiš svežinu i ušpricaš si kiseonik - te se obavezno nakon parkiranja motora odmah ogrneš. Svaka tura sa ovakvim doživljajem meni je dobra tura.

 

Parkiram i brže bolje na recepciju kad ono zakasnio sam za bazen. Šta, gde, kako, ne mogu da verujem, pa stvarno nije u redu. Nakon dosta cimanja saznajem da su gosti redovno pravili probleme tokom večernje upotrebe bazena i wellness centra i da je zbog toga skraćeno radno vreme. Reko, odvaliću ih koliko ću lošu recenziju na Bookingu da im ostavim. Ovo me držalo do kraja večeri, skroz pristojni konačni utisci o smeštaju potpuno su izgurali iz priče pitanje bazena. Njama spa, ali ima Ariana bira, dobre! 

 

Već je 21:00č i dobrano sam umoran. Nemam energiju za standardnu rutinu raspremanja pre večere. Sa motora skidam sve stvari koje mi trebaju i nosim ih sa sobom do stola u baštu restorana. Okupiram sto kao da nas je petoro a ne ja sam. Sve u redu. Iz menija naručujem sve što mi se dopalo, odnosno mnogo, više nego što mi treba. Dolaze domaća kobaja, šopska, nekakva kajgana sa jajima i krompirom i palačinke sa medom. Ceh 13 EUR. Skroz previše hrane, oči gladne, pola nisam pojeo. Završavam bez da sam uspeo da se opustim i uživam. Bežim na spavanje. Soba ogromna i udobna. U glavi mi mešaju utisci iz Plovdiva sa Trigradskim kanjonom i ludilom te trase. I sutra vozim Rodope, radujem se.

 

Treća noć na sada već odličnoj turi po Bugarskoj. Današnja vožnja po Rodopima je bila sport za sebe, prezadovoljan sam!

 

Dan # 4 Utorak: Banja Devin u Rodopima-> Pamporovo na Rodopima -> Dolina Tračanskih kraljeva -> Moto kamp Bugarska na planini Balkan - 25 EUR (Dnevna kilometraža: 399 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI četvrtog dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/3SiPNEV35rsVdprs8

 

Epizoda 19 od 35. Nastavak vožnje Rodopima, lepote nikada dosta…

 

Ustajem, oči otvaram i odmah mi se Rodopi dalje voze. Ali polako, moram sve redom. Prvo ide jako lep doručak, na terasi hotela Euridika u Devin Banji visoko u Rodopima. Jaja, salata, banička, ajran, djus, kafa - ma sve u fulu. Ovakav start dana volim. Doplaćujem 1.5 EUR za djus. Onda ide priprema za start. Pomalo vlažno letnje planinsko jutro. Ide i letnja jakna i moto duks - lako ću kasnije da skinem duks ako treba.

 

Dobar sam sa vremenom, tek je 07:30č. Ljubazno mi sa recepcije nude da ostanem do 10:00č i sačekam otvaranje bazena. Reko, ne, hvala- ponudjen kao počašćen. Odoh ja da nastavim da vozim Rodope ka Zlatogradu, tik do Grčke granice pa oštro na sever preko skoro cele Bugarske do planine Balkan. 

 

Prelazim most i pratim put 866 pravac Pamporovo i Zlatograd. Nigde žive duše, prelepa šuma i odlična Rodopska džada, gas! Budi se dan, joj - lepih li sela.  Rodopska ruralna turistička ponuda izgleda odlično. Prolazim kroz mesto po imenu Široka Laka. Izgleda lepo, kuće odišu autentičnom arhitekturom iz 19.v. Jesu, malo su i turistički picnute da izgleda staro, a lepo. Tako bih rado stao u kafanu Filter koja reklamira rodopske specijalitete, ali nije vreme za to jer još mnogo danas ima da se vozi do Balkana. Ispostavio će se da će to biti poslednja krajputaška kafana na celoj turi koja je tako slasno pozivala u posetu.

 

Vozim lagano dok Rodopski ambijent štancuje lepe slike i pejzaže. Ovo je jedan ogroman Košutnjak, ali tri puta zeleniji i na mnogo većoj nadmorskoj visini. Lagani gas, blejanje na sve strane, čist planinski vazduh opija a jutarnja letnja planinska svežina krepi. Milina! Kod mesta Stojkite nastavljam ka usponu za Pamporovo putem 864. 

 

U vidik mi dolazi ovaj veliki zimski resort na Rodopima u rejonu Smoljen. Priroda kao na Tari, ali gušća. Mnogo lepše nego u Banskom gde je okolo golija. Ovde na oko 1600 mnv susrećem obilje hotela, ali razumno raspodeljenih i utopljenih i prirodu, gustu četinarsku šumu. Nema posetilaca. Ništa Zlatibor i urbana džungla. Ima i topova, tako da njama da njama, skijanje do besvesti tokom cele zime. 

 

Tokom spusta prolazim pored čuvene Nacionalne Astronomske Opservatorije, pogrešio sam, nisam zastao da ošacujem šta i kako. I dalje je prelepo za vožnju i dalje prazan put, odličan asfalt, i divni krajolici.

 

Prelazim na put 86, prolazim pored sela Momčilovci i ne mogu a da se ne zapitam ima li ovo veze sa našom familijom za koju se zna da joj je rodonačelnik izvesni Momčilo koji je, kako priča ide, nekada bio kaurin koji je živeo u okolini Istambula. Desila se neka , te on rokne svog Osmanliju feudalca, tamo negde sredinom 19.v. Šta će kud će, beži na Zapad gde Otomanski državni i naročito žandarski aparat već počine da slabi.

 

Znači prolazi ovuda. Beži još dalje van dometa vlasti i skrašava se podno Malog Jastrebca u današnjoj Toplici, tada Turskom i Arbanaškom kraju koji odlaskom Turaka sa Balkana već počinje da menja etnografiju. Ko će ga znati - vozim dalje i menjam film.

Tokom vožnje ka narednom selu po imenu Ustovo pretiče me čoper bajk. Vidim da mi je poznat, prepoznajem mladi par koji je na njemu. Mašemo jedno drugom i nastavljamo. Pristižem u Ustovo. Nije selo, već je brdski gradić, vozim levo i desno da ga malo obidjem- reko, ovde kada naroka sneg, zdravo dovidjenja do proleća. 

 

Hajde možda na neku mehanu naletim, jeste vreme za kaficu, već je prošlo 10:00č. Krenem, stanem, krenem, stanem, ali nema ništa. Utom vidim kuću sa stolom i ljudima koji opušteno sede. Stanem da pitam gde ima kafe za popiti. Momak, vidi se da poslužuje gleda me i ćuti, kao da me ne razume, ni ko sam ni šta želim. Utom stariji tip za stolom kaže ela ovamo, ima kafe. Reko super - kakva god da je kombinacija.     

 

Prilazim i vidim da je to zapravo nekakav kafić u kućnoj varijanti, kao kod nas 1980ih. Još bolje - opuštenije. Odmah mi prave mesta za jednim jedinim stolom. Upoznajemo se. Tu su njih trojica. Mladić koji je zapravo konobar, odnosno vlasnik kuće i kafića koji teško može da ima ikakve papire za delatnost, neki tip koji je sve vreme ćutao i smeškao se, i Georgi koji me je pozvao i sa kojim sam se sit ispričao tokom narednih pola sata. Stiže i turska kafica sa kiselom vodom - kao nekada, taman. Georgi je pred penzijom u šumskoj službi, žena mu je lekar u Ustovu, a sin u Plovdivu tera neki biznis i povremeno svraća. On priča Bugarski, a ja Srpski, odlično se razumemo, a kada ne onda usporimo i parafraziramo kada mora i to je to -  iskusno! 

 

Ide priča kako se ovde ne živi loše, ali da to ne važi za sve i da mnogo naroda odlazi. Iako ima posla mladi naročito odlaze dok stariji i penzioneri jedva sastavljaju kraj sa krajem. Stara priča. Dosta znaju o Srbiji i sada već poslovično za ovu turu, hvale našu kuhinju i kažu da su bili do Niša u poseti i na klopi. Ja uzvraćam da je ovo što ovde vidim na Rodopima isto dobro. Samo su se donekle složili. Nakon par univerzalnih mudrosti tipa nije bitno odakle si ako si čovek, ja zovem račun. Nisu mi dali da platim. Srdačno se pozdravljamo.

 

Nakon ove super kafice nastavljam dalje putem 864, vozim podno Momčilove tvrdjave koja je u brdima sa moje leve strane, opet motam male serpentinske uspone, i prolazim onaj par na čoperu koji se parkirao pored džade. Zastajem da ih pozdravim, kažu idu na more u Grčku, reko super vam ruta. Oni pitaju mene, ja ima kažem rutu, oni razvukoše osmeh. 

Nastavljam nakon pozdravljanja, ali ubrzo iza jedne krivine, blizu mesta Tsarovitsa, puče nevidjena panorama sa odličnim vidikovcem i odmaralištem. Inače, mesto je poznato kao "Besedka s šadravan". Reko, moram da stanem, iako sam tek nastavio.

 

Uh, kakav krajolik, staneš, vidiš pažljivije, pa udahneš i nastaviš dalje do narednog izgovora za kratki stop- ne skidajući osmeh sa lica. Sjajno! To je ta sloboda kada voziš solo.   

 

A odmaralište u fulu fulova. Izvorska česma, pa pokriven sto sa klupama, pa lonče vezano sitnim lancem, ma sve- domaćinski. Ništa poharano ili počupano. Skromno, a predivno. Sa klupa se pruža fenomenalni pogled a na stolu je čak i pepeljara. Ma nemam reči. Odmorio, nagledao se, i nastavio dalje punog srca koje se poslednjih godina najbolje krepi sitnim zadovoljstvima. 

 

Epizoda 20 od 35. Rastanak sa Rodopima, magistralom na sever do planine Balkan…

 

Primećujem da mi raskošna Rodopska priroda sada već izmiče, da dolazim do kraja ove idilične trase. Spuštam se putem 867 do Zlatograda, ne svraćam, promatram lepi stari grad sa moje desne strane na obali Golyama reke, nastavljam dolinom reke Varbitsa ka Momčilgradu. Kod Vrbena se sada definitivno opraštam od fantastičnih Rodopa i penjem se na E-85/5 magistralni put, ravnica- desno Grčka a levo Haskovo pa Stara Zagora. Hitam na sever, bržim tempom, imam osećaj da je najbolji deo ove moto ture iza mene.  U ovom sam se i prevario i nisam. 

 

Nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo. Baš poseban doživljaj!  Ovo je kraj oko 300 km fantastične moto staze od NP Rila, preko Banskog, Plovdiva, Trigrada i Pamporova do ovde. Ova mora da je hit ove ture!

 

Vozim dalje, magistrala je baš opterećena medjunarodnim saobraćajem. Nema više onih krajolika, zelene divote, serpentina. Ima kamiona, preticanja, i žurbe. I tako skroz do Balkana. Film se menja u video igricu preticanja kamiona, gasa, velike potrošnje goriva, te planiranja pit stopa i tankovanja. Prolazim pored Momčilgrada, opet tripujem, posle guglam sve što sam našao o tom Momčilu, hajduk neki bio, a i ime često. Mislim se, Mladene, ne loži se. 

 

Ubrzo prolazim i Haskovo. Podvožnjakom, ili je bio nadvožnjak, sečem pod pravim uglom autoput Sofija- Istanbul. Obuze me radost što putujem sa Rodopa na Balkan a ne iz Sofije autoputom u neki veliki grad. Gas! Da se udaljim od ovog poteza. Kroz naredno selo vidim gnezda roda na banderama- duplo dobar osećaj.

 

Vozeći kroz Haskovo prolazim pored drevnog Tračanskog svetilišta Perperikon. U pripremi ture saznajem da ova priča neverovatno datira milenijumima pre nove ere, još iz Bakarnog doba.  Živi grad je funkcionisao sve do Osmanskog haranja u 14.v.

 

Tokom bronzanog doba veruje se da je ovo bilo najveće svetilište na Balkanskom poluostrvu. Perperikon je dostigao naredni vrhunac razvoja u Rimskom dobu. Tokom srednjeg veka Vizantija i Bugarska su u više navrata ratovale oko ovog tada još uvek važnog grada. Najranija crkva s kraja 4.v. svedoči o  pokrštavanju Tračana. Lokalitet je vrlo posećen iako centar za posetioce još nije gotov. I oni, poput nas, imaju u vezi organizacije lokaliteta i muzeja što šta da nauče od Turske.

Već je vreme ručku i očajno je vruće, vozim na suncu već neko vreme. Mora predah. Ne bih da čekam Staru Zagoru. Na 20ak km ranije prolazim kroz mesto Sredec, vruće onoliko, a nema više Rodopske hladovine. Kad ono pored puta nekakva montažna mehana, reko super. Pojeo šopsku i kebabče, onako - može da prodje. Polako ću shvatiti tokom narednih par dana da u severnom delu Bugarske krajputaška hrana nema veze sa našom ili Rodopskom. Šteta.

 

Vozim i kroz Staru Zagoru. Opet, tokom pripreme za turu saznajem o važnosti ovoga grada. Grad Stara Zagora, jedno je  od najstarijih naselja u ovoj zemlji.

 

Najraniji tragovi civilizacije ovde sežu do neolita, a s početkom nove ere Rimljani su ovde osnovali odlično uređeni grad. Grad ima Muzej neolitskih kuća od pre 8 hiljada godina, najstarije do sada pronađene u Evropi.

 

Tu je i Muzej religija sa egzotičnim freskama. Muzej je jedinstven po svojoj prirodi jer su pod istim krovom izloženi predmeti koji svedoče o postojanju kontinuiteta između različitih verskih sistema. Super zvuči, ovo obavezno ide na listu za posetiti naredni put.

 

Epizoda 21 od 35. Kazanlak: Tračanski kraljevi i ulje Kineskih ruža…

 

Blizu sam Kazanlaka. Nastavljam put, vozim po vrućini i maštam o teleportaciji na planinu Balkan - uprkos narednim POI, Tračanskim kraljevima i ružama u Kazanlaku u koji ubrzo pristižem. Utom sa desne strane puta na ulazu u grad ogroman izborni bilbord i tabla za neki kafić… taman za pit stop, da malo promenim film. Kafa, odmah! Može i sladoled koji vidim da ima, pao mi šećer kao nekada Šurdi. Sedam u kafić, neki momci za stolom pored, nit me razumeju, nit ih boli uvo. Konobar srećom jeste….kafa uredna, sladoled i ne baš. Ceh 3.5 EUR. Malo mi je bolje.  

 

Inače ti bilbordi su mi mnogo smešni. Naime, u nedelju - prekjuče, u Bugarskoj su bili izbori za njihove EU parlamentarce- od 720 mesta Bugarska ima 17.  Cela zemlja je oblepljena plakatima i načičkana bilbordima. Svi su uredjeni na istu foru, umivena ogromna fotka kandidata - fotošopirana da besvesti, simbol stranke, i onda neko mnogo naivno i izandjalo obećanje. Ovi naši poučeni od strane Britanskih konsultanata već prešli u postmoderna fazu kratkih jezgrovitih fraza koje se lako lepe, i često bez fotki. Sve u svemu komedija i cirkus.

 

Vozim kroz grad, tražim ruže i kraljeve.  Stajem u Lidl da pazarim voće i utvrdim gde tačno treba da idem. Nisu daleko ni Muzej ruža, ni grobnica Tračanskog kralja. Grad Кazanlak je poznat kao središte Doline Ruža, gde se ruže gaje i dobija ružino ulje, važna sirovina za kozmetičku industriju. Кazanlak je prvobitno bio Tračansko naselje Sevtopolis, a i dan-danas postoje brojni ostaci ove kulture. Grobnice Tračanskih vladara stavljene su pod UNECO zaštitu. Posle Rimskog osvajanja ovih prostora grad zamire, a ova oblast gubi raniji značaj. 

 

Od 1967. ovaj Muzej Ruža jedini je na svetu posvećen ovoj biljki uljari – ruži. Mislim se, šta sve čovek neće da sazna pod stare dane. Muzej čuva više od 15000 eksponata vezanih za berbu ruža i proizvodnju ruža u Bugarskoj. Južna Kina se smatra domovinom ruže koja daje ulje. Osmanlije donose ovde ovu priču sredinom 17.v. da bi onda Francuzi krenuli da odavde uvoze ovo ulje za svoje parfeme. Privredna globalizacija pre pola milenijuma! 

 

Muzejska postavka obuhvata originalne slike i dokumente o razvoju proizvodnje ruža, instrumente za obradu ružičnjaka, posude za skladištenje i izvoz ružinog ulja i ružine vodice. I dan danas je berba ruža u maju svake godine među najvažnijim događajima u ovoj Dolini Ruža. Prati ga više proslava. Tada treba doći, mislim se. Svake godine se ovde održava Proslava Ruže, jedan od najatraktivnijih festivala u Bugarskoj. Meni je ovo odlična netipična i vrlo zanimljiva turistička priča o jednoj epohi parfimerije.

 

Tračanska grobnica, sa druge strane, je donekle bila razočarenje. Em ne može skroz da se pridje, em saznajem da nije original već da je ceo objekat replika. Elem, grobnica treba da predstavlja jedinstveno estetsko i umetničko delo iz helenističkog perioda, nastalog u 4.v. pne.  Ista je deo velike Tračanske nekropole u Dolini Tračanskih vladara u blizini drevnog Seutopolisa, glavnog grada Tračanskog kralja Seutesa III, u području gde je pronađeno na stotine ovakvih grobova. 

 

Brzo sam ovo obišao i nastavio dalje, pravac Centralni Balkan, odnosno NP Bugarka i planina Balkan. Drago mi je za ovaj podsetnik da su Tračani važni za istoriju cele teritorije Podkarpata na Balkanu još od Bronzanog doba, jer su još tokom stare pred-Homerove i Herodotove ere osnovali, ne samo Trakiju nego i Dakiju. Tokom helenizacije Egeja Tračani su već imali svoj vrlo razvijeni kontinentalni svet. Dočekali su primat Rimljana na potezu od Istanbula do slivova Morave i Vardara. Nestali su, odnosno utopili se ostavivši malobrojne preživele tragove koje tek treba u većoj meri i u širem kontekstu da razumemo, te bolje osvetlimo za sada nedovoljno poznatu drevnu istoriju našeg podnevlja. 

 

Od onoga malo što znamo od svega onoga malog što se zna, meni se najviše dopada njihova mitologizacija reka. Izmedju ostalih imali su i bogove Herbros (reka Marica), Strimon (reka Struma) i Nestos (reka Mesta), koji se javljaju i kao očevi čuvenih junaka. Ništa Egej ili Crno More, njima kao kontinentalcima su reke prirodnjački bile izvor života i autoriteta. Pa da, meni su Sava i Dunav mnogo važni u životu. U svakom od nas možda nekim malim delom čuči i jedan drevni Tračanin. Neobično i simpatično skroz, bar meni!

 

Epizoda 22 od 35. Najzad, planina Balkan i prevoj Šipka…

 

Osvežen Tračanskom pričom nastavljam na sever putem E-85/5 koji će da me prevede preko Balkana do Moto Kampa Bugarska - mom današnjem konačištu. Nakon pola sata vožnje, sada već praznjikavom magistralom, ukazuje mi se planina Balkan koja se proteže pravcem istok-zapad. Prolazim pored spomenika Šipka i Buzludja kompleksa. Spomenik Šipka obeležava mesto gde su pale žrtve  za oslobođenje Bugarske za vreme bitke sa Osmanlijama na prevoju Šipka 1877-78.

 

Očito pogodjeni postojanjem ovog spomenika te zabrinutih za svoje nasledje, Bugarski komunisti investiraju novac koji nemaju i te 1981 počinju na obližnjoj lokaciji da prave sebi spomenik- i to vrlo bizaran. Ogroman svemirski brod koji treba da predstavlja futurističke domete Bugarskog komunizma - čega se ni u Titoizmu nisu setili. Ovaj Star Tracks spomenik nikada nije završen, odnosno nikada obnovljen nakon pada komunizma i ruiniranja. Poznat kao Buzludja kompleks mesto je popularna foto stanica za brojne turiste. Neka sam i to obišao.

 

Nastavljam uspon na planinu Balkan. Zelenilo, serpentine, odlična džada. Vraća mi se osmeh na lice, iako ovde nema onih sadržaja sa Rodopa. Radostan sam i zbog samog uspona na planinu sa toponimom koji onoliko prožima naš život, identitet i sudbinu. Oduvek me je nervirala ta česta i pomalo pežorativna Zapadna imenska odrednica, naročito u formi prideva. Kada je nešto loše onda je to Balkansko, a kada je dobro onda je nešto specifičnije, poput Makedonskog ajvara - ne Balkanskog, ili Bosanskih ćevapa - ne Balkanskih, iako su i ajvar i ćevapi autohtoni od Bosne pa do Kavkaza - bez namere da negiram da je Makedonski ajvar ipak najbolji zato što se pravi od južne paprike sa najvećim procentom suve materije, ali ovo je već svojevrsna dijalektika. 

 

U tom smislu, bio sam presrećan da tokom studija na Londonskoj Slavistici upoznam rad fantastične Bugarke Marije Todorove i njenu epohalnu knjigu Imaginarni Balkan (Engleski 1997., Srpski 2006.). Marija je ovde pokidala ovaj mit i najzad donela pravdu po ovom pitanju, ogolila je ovaj narativ i naoružala nas je argumentima za borbu protiv dušmana. Ovim se nekako zatvorio krug, od Lava Trotskog i njegovog čuvenog ranog putopisa sa Balkana iz 1913., preko Rebeke Vest i njene knjige Crno Jagnje i Sivi Soko iz 1941. mit od Balkanu se polako utvrdjivao, i dalje 1990ih finalizirao. Marija je ovom knjigom zatvorila krug - naravno samo onim pismenijima. Hvala joj, i to tokom posete njenoj zemlji. Velika preporuka za ovo izvrsno štivo!

 

Usponom stižem do prevoja Šipka koji je na 1190 mnv. Sam na visini, u prirodi, divota! Tokom spusta puca pogled na pitome padine Balkana. U daljini se vidi Sokolski manastir Uspenja. Isti se nalazi u oblasti Sokolove pećine. Pored je i Arhitektonsko-etnografski kompleks Etar. Kompleks je rekonstrukcija načina života u ovim krajevima zemlje, kulture i zanata. Poseta mi je preporučena. To je prvi muzej ove vrste u Bugarskoj, otvoren 1964. g. Manastir i kompleks su povezani  turističkom stazom koja prolazi kroz prelep kraj. Baš mi je prohodao. Ovo zvuči kao odlična dupla turistička poseta. Obilazak ovih POI ostavljam za narednu posetu planini Balkan.

 

Prolazim kroz tunel na Gabrovskoj obilaznici. Silazim sa magistrale i sečem Gabrovski atar ka selu Idilevo, prvo lokalnim putem 5004 pa na 5002 te na 406 do Idilevo. Garmin me ovuda proveo. Cik-cak, zamantalo mi se od motanja, mada je vožnja kroz ovaj mirni Podbalkasnki pust krajolik bila doživljaj za sebe. Podsetio me na delove Srbije i krajeve odakle su pobegli svi koji su mogli, uprkos prelepoj prirodi. 

 

Vozim kroz na izgled uspavano selo Jantra. Predveče je. Treba mi taj poslednji pit stop pred ateriranje na konačnu destinaciju dana- da tamo ne stignem skroz iznuren. U predvečerje sunce predivno baca svetlo na centar sela… crkva, spomen česma, stara prodavnica koja više ne radi, i novija koja radi i koja je ujedno i nekakva kafeterija. Značajno parkiram ispred nje. Stariji tip i dvoje dece bleje ispred prodavnice, kao nekada- tip cirka pivo, a klinci cepaju sladoled. Seoska idila.

 

Sklepani sto i otrcane stolice ispred prodavnice glume kafić. Meni dovoljno dobro. Ulazim u prodavnicu i kupujem sebi osveženje, ledeni čaj. Sedam napolju za sto, brišem maramom znoj sa čela i predajem se čarima osveženja i nikotina. Gledam rustični centar praznog sela misleći se koliko li je ovakvih po Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji. Klinci piče neku igricu na mobilnom - znači, svuda su isti, mobilni transcendirao urbano-ruralne razlike u dečijoj razonodi. Bezuspešno pokušavam mali razgovor sa tipom, a htedoh i pivo da ga častim. Ništa od toga, a i meni je kraj dana.

 

Umesto novog malog razgovora sa lokalcem, protežem noge do obližnje memorijalne česme herojima ne znam kog rata,  oko i ispred crkve, pa do te stare zatvorene prodavnice čiji natpis i izgled izloga može direktno u neki etnografski muzej. Kaže: „Bakalija…Kafe, Kola, Bira … Olio, Zahar, Fide“. Iskonski, dodje mu kao da je napisano na Esperanto jeziku, sjajno! Vraćam se za sto i uz još jednu pljugu završavam svoj hladan čaj koji to nije više bio. Palim mašinu i paradno nastavljam preostali put od nekoliko kilometara, sa idejom da ceremonijalno udjem u Idilevo pozdravljajući zamišljenu dobrodošlicu. Kao i većinu sličnih tokom ture, i ovaj trip instantno otresam i teram dalje u novo.

 

Epizoda 23 od 35. Moto Kamp Bugarska: kako sam do sada živeo bez ovakvog mesta…

Stižem u selo Idilevo, ispred kapije sam Moto Kampa Bugarska. Noćas se spava u ovom idiličnom selu na spustu sa Balkana. Čim su mi otvorili kapiju imanja u svega nekoliko pogleda shvatio sam da je mesto beskrajno interesantno.  Ogromno staro imanje gde su stari privredni objekti privedeni moto nameni. Kafić, prodavnica moto delova, radionica, trpezarija, spavaonice, ma sve, a dja hoćeš u sobu na spavanje u kući staroj 200 godina, a dja da razvučeš šator pored bazena i šumice ili pored logorske vatre. Cena sitnica. Da ne veruješ - ipak se okreće!

U dvorištu na desetine parkiranih i/ili polupanih motora, od skutera preko Bembara i Afrika do Golden Winga. Kafić na izvolte, poslužiš se sam hranom i pićem i zapišeš šta si uzeo u svesku na novoj strani sa tvojim imenom. Kakva je ovo fenomenalna moto kamp priča. Komuna bre! Vode je Poli, Ivo, skupa sa čupavim Harlijem i dve mace. A motorista na turingu, koji su ovde odseli, od Avganistana do Francuske. Moto bajka!

 

Parkiram se na prvo slobodno mesto. Prilazim Poli, pozdravljam je i pitam za sobu. Žena je možda nešto mladja od mene. Uvek tokom mog boravka zasukanih rukava jureći po kampu nešto da završi.

Njena priča je vrlo zanimljiva. Kao mlada perspektivna studentkinja iz Bugarske odlazi za SAD. Umesto naučne ili poslovne karijere sudbina je htela da upozna bajkera i da se pridruži svetu motora. On se zove Doug, njegov lik i delo lebdi nad kampom. Kamp je tako dobar i finesiran da on mora da je strašan lik. Jedva čekam da odem opet, možda on bude tamo! Elem, nakon nekog vremena dolaze oboje u Bugarsku da pronadju idealno mesto za njihovu viziju - moto kamp iz snova. Izabrali su Idilevo na planini Balkan. Evo nas u njemu. Sjajno!

Pokazuje mi da ima slobodnih soba na spratu, odlazim i biram sobu na kojoj piše Honda. Nego kako!

 

Odlazim do motora, uzimam stvari i raspakujem se.

 

Raskomoćujem se u mojoj Honda sobi. Nakon tuširanja, osvežen i lagano obučen silazim dole do kafića u dvorištu i upoznajem se sa ekipom.

Idem redom, sa domaćinima Poli i Ivom, te gostima Frenkom iz Hanovera, Olivierom iz Pariza i Abdulahom, Avganistancem iz Istanbula. Ispostaviće se da ćemo naredna dva dana lepo da se družimo i svašta naučimo jedni od drugih.

 

U novom društvu pijem hladno pivo i zaključujem da naredna noć u ovom neobičnom kampu verovatno neće biti ovde i poslednja.

 

Ostajemo do kasno, odlazim u svoju skromnu sobu na spratu bez da se previše spremam za sutra, kasno je - ostavljam to za ujutru.

 

Moto kamp mi je otkrovenje i prijatno iznenadjenje - fenomenalna energija, sretan sam što sam ga pre nekoliko meseci na netu našao i što sam najzad došao.

 

Soba starinska, ali čista i lepa. Nizak plafon i mali prozor sa komarnikom. Daščani pod sa velikim lepim ćilimom. Krevet udoban. Tu je i ventilator koji nije trebao - sveže je na planini.

 

Ovo je jedna od nekolicinu soba na spratu velike stare kuće. Ispod je nekadašnji prostor za stoku i agro opremu koji sada služi da se motori parkiraju. Sve sobe izlaze na pokrivenu terasu koju ide dužinom cele kuće.

 

Sa terase puca pogled na imanje i atar. Toalet i kupatilo su zajednički za spomenute sobe. Uprkos tome čisti su i funkcionalni. Soba ima i u drugim objektima u kampu. 

 

Par minuta u mraku blejim sa terase u tminu Balkana. Sledi idilično noćenje, četvrto na ovoj moto turi. Spavaću kao jagnje!

 

Dan # 5 Sreda: Moto kamp Bugarska -> Ruse na Dunavu -> Veliko Trnovo  -> Moto kamp Bugarska- 25 EUR (Dnevna kilometraža: 285 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI petog dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/S7b6M7Zt7N7URcXq8

 

Epizoda 24 od 35. Kada ti je lepo ti traži još - ipak dve noći u Moto Kampu Bugarska…

 

Tek svanulo, budim se zadovoljno svestan gde sam. Moram u toalet do kojeg idem par metara preko zajedničke terase, tj. trema. Pre vraćanja u sobu zastajem i naslanjam se na ogradu trema da osmotrim okolinu i prirodu. Otkrivam divotu! Radja se novi letnji dan - predivan izlazak sunca. Sada po danu gledam divne padine Balkana i pogledom skeniram ogromno dvorište moto kampa, u sredini pod velikim suncobranom sto i stolice napravljene od ostataka 3 motora na čijem sedištima se sedi umesto na stolicama- rekoh, baš simpatično. 

 

Ne mogu baš za sve što vidim u dvorištu da pohvatam šta je šta i šta je gde. Rekoh sebi, moraće da ide detaljnija inspekcija nakon kafe.

 

Naime, kada me jednom ujutru obuzmu planovi za jutro i taj dan onda nema više vraćanja u krevet, koliko god da je rano.

 

Tako bi i ovo jutro - reših da se ne vratim u krevet već popijem kafu, malo uživam u jutru i napadnem novi dan na ovoj turi.

 

Silazim u dvorište, trudim se da budem tih jer svi još spavaju.  

 

Uvlačim se u bife pored trpezarijskog stola i klupa, koji je skupa sa trpezarijom i moto radnjom sastavni deo ovog centralnog zajedničkog prostora u ovoj moto kamp komuni.

 

Na šanku raščerupana sveska u koju sam već  sinoć na narednoj čistoj stranici pod svojim imenom počeo da pišem dugovanja za uzeto piće iz frižidera i sitne klope sa šanka. Tu će na kraju boravka Ivo ili Poli da dodaju i trošak smeštaja te sabrati konačan ceh. Opušteno skroz!

 

Pravim sebi kafu na velikom kafematu. Biram kapućino. Sedam za sto pored bifea i uživam.

 

Još se mesto nije razbudilo. Pravi je užitak obići tokom ranog jutra gde si prispeo i prenoćio onda kada još nema nikog.

 

Odlazim u kratku šetnju po kampu, utom se začu iz ugla našeg dvorišta petao - reko, dobro jutro i tebi!

 

Obilazim imanje, mali bazen i veće ognjište za roštiljanje, i još niz malih objekata gde očito isto ima soba. Vraćam se za sto, završavam kafu čekirajući poruke na društvenim mrežama.

 

Epizoda 25 od 35. Brini o Šarcu, da bi Šarac mogao da brine o tebi…

 

Još od Sofije se nisam detaljnije posvetio Šarcu. Hajde sada malo da radimo - rekoh sebi, idem da sredim motor. Stara rutina, vadim pribor i slažem ga na sedište motora - na dohvat ruke. Prskam vizir deterdžentom, pustim par minuta da se masnoće razgrade, nežno ga ribam i skidam naslage koječega i na kraju brišem suvom mikro fiber krpicom. Vlažnom jelenskom kožicom brišem karoseriju motora. Zatim dižem ćopu i dižem mašinu na štender. Dobro je, zemlja je dovoljna tvrda i ravno je - nema problema sa stabilnošću motora. Nekada ovo nije slučaj, u žurbi i bez pažnje se uveče motor parkira na pogrešan način, pa onda ujutru muke. Svačega je ranije bilo, niko se nije rodio naučen. Ovakve sitnice isključivo iskustvom dodju -  sa nekim stvarima slabo ide učenje od drugih.

 

Napadam negu lanca mog Šarca. Uzimam parče krpe, četku i sprej za čišćenje lanca. Navlačim hirurške rukavice, u suprotnom teško se operu uvek nekako zauljene ruke. Krpom skidam krupne nečistoće sa delova lanca koji su dostupni. Zatim palim motor, već je 07:00č pa procenjujem da je mala buka ipak u redu. Ubacujem menjač u brzinu, zadnji točak je u visu- lanac se pokrenuo. Sada krpom brišem ostatak krupnih nečistoća, četkom nastavljam taj proces. Zatim prskam lanac sprejom namenjenim za čišćenje lanca. Koristim drugu, finiju četku da završim proces čišćenja. Na kraju uzimam suvu običnu krpu i brišem lanac. Gotovo, kao nov. 

 

Ovako 10 minuta na svakih 2000 km, i mirna Bačka. E sada ide ono lakše i brže - podmazivanje lanca. Ovo ide na svakih oko 500 km i to namenskim sprejom za podmazivanje. Lagano poprskam lanac koji se još uvek kreće, i to je to. Gasim motor koji je nakon poslovične provere ulja i pritiska u gumama spreman za naredne moto avanture. Pospremam svu opremu u namenske torbice okačene na prednje straničnerol barove. Dobar je osećaj kada znaš da ti je motor tip top, odnosno mažen i pažen - i u ovome mora pored rituala da ima i neke karme. Maksima večito smaram da ovo važi i za komp i bajs i sve što je deo života a imaš očekivanja da te dobro služi u svojoj nameni.

 

Gotov posao, slikam se ispred uber simpa ambara koji je sada bilijarnica. Odlazim u sobu i sredjujem sebe i stvari, po nekoj navici torbicu sa dokumentima i novčaniku sklanjam pod jastuk - kao da sam hajduk kod jataka. Odlazim do kupatila bez da zaključam sobu - nekako mi glupo to u ovakvom okruženju to da uradim. Završavam sredjivanje, sada je već prošlo 07:30č. Silazim u trpezariju na doručak koji smo sinoć dogovorili da ga želimo. Olivier već sedi za stolom. Smeška se mom dolasku.

 

Sedam pored njega da doručkujem. Olivier je skoro penzionisani inženjer. Ovaj Parižanin, iz Rambujea, životni vek je proveo vodeći računa o jednoj od Francuskih nuklearnih elektrana. Miran, fin, ne zna Engleski, a ja ne znam Francuski, iako sam ga pored Hebrejskog učio godinu dana dok sam u Londonu studirao sindikalne studije na South Bank Univerzitetu.  Posle sam iste prekinuo jer me pokosio artritis - no to je druga priča. Nego, nas dvojica lepo otvorimo G-prevodioca i vozi Miško. Malo mi ovo interesantno, a malo mi smor.  Objašnjava mi da mu se želja ostvaruje i da je nakon skorašnjeg penzionisanja krenuo na duži solo moto put u Aziju. Žena i deca ga skroz podržala. Stigao ja do ovde i sprema se za nastavak. Reko, super skroz, i mene moja počela da podržava ali tek onda kada je videla da nemam nameru da stajem sa turama.

 

Preko puta nas sedi Abdulah. Mladji od mene, proćelav, ozbiljni cvikeri za vid, i on vedar i vrlo pričljiv. On neće doručak od Poli, već ima svoju neku makrobiotiku, ovde može i tako. Priča kako u frižideru ima i neku svežu ribu koju će kasnije da sprema. Otkrivamo da je on ovde danima, da mu se ovde dopada, ali da će uskoro dalje. Priča nam da su njegovi još 1980ih pobegli iz Kabula. Danas živi na relaciji Istanbul - London. Turska mu je centar nekakvog regionalnog biznisa, a porodica mu je u Londonu. Glavni hobi mu je vožnja njegovog ljubimca belog Honda Golden Winga. Ima dva, drugi mu je kod drugara u garaži u Skoplju. Menja ih, jer u Turskoj stranac može da tera vozilo sa stranim tablicama samo neki odredjeni kraći period. E, onda Abdulah se taman provoza do Skoplja i zameni motore. Kaže bio je i do Srbije i jako mu se dopada. Odmah se preduzetnički raspituje za ruralne placeve uz autoput. Instantno mi se lik dopao.

 

Čekamo doručak. Imam redak osećaj kao da kamp nije pit stop nego kao da sam kod kuće, sada već ozbiljno razmišljam  da mi se ne ide dalje - bar ne danas. Evo je Poli sa doručkom koji donosi iz kuće gde su oni… kajgana, sir, salama, paradajz i taze hleb. Kaže jaja su domaća, onaj petao nije sam na imanju, bravo! Fali mi jogurt, ali mi glupo da pitam, sledeći put treba da se donese i stavi u frižider - može i to! Poli se udaljava i reših da pitam da li ima mesta da ostanem još jednu noć - ostani koliko želiš, Honda soba je tvoja, dobih instantan odgovor. Uf, ne znam tačno zašto ali doživeh nekakvo olakšanje, i promenu raspoloženja iz stanja opuštenosti, ali i spremnosti u stanje radost i ajlak - nema žurbe, znači. 

 

Nakon doručka nastavljamo priču, ko je gde vozio, gde će da vozi, i tako dalje. Pridružuje nam se i Frenk, ali samo na kratko. Krupan, izgleda kao Grizli Adams. Mojih godina, iz Hanovera, vraća se sa svoje višemesečne Azijske moto ture. Stigao do Balkana i ovde malo odmora pre završne etape do kuće. Zaista, super je strateški ovaj kamp smešten, mislim se. Frenk je prepun priča i anegdota. Spominje neke trajektne luke za koje nisam nikada čuo, niti znam o kojim se morima i vodama radi, Bajkal li je ili Kaspijsko More, jezero Van li je, ne znam. Tera on sto na sat, šanse nema da umetneš neko pitanje. A na kraju uzima neku svoju klopu iz frižidera i komp, i odlazi u udaljen deo dvorišta da sam doručkuje i radi, mislim se - briga njega gde je, ima čovek rutinu čvrstu kao stenu. 

 

Utom dolazi Ivo sa nekim majstorima. Ivo je simpatičan tip, partner na ovom moto kamp projektu. Mehaničar je i srediće vam u radionici većinu sitnijih kvarova na motoru. Ako zatreba rezervni deo stiže već sutradan. Dok mi sedimo za stolom majstori premeravaju trpezariju i planiraju njeno proširenje, odnosno natkrivanje još jednog dela dvorišta. Jednom od njih je rodjendan baš danas. Abdulah slavljeniku na njegovo iznenadjenje poklanja flašu Bugarskog vina koju je ranije kupio za sebe da nosi nazad za Istanbul. Utom ja sa police izabiram nekoliko tegli domaće radinosti, slatko od divljih kupina, med sa orasima, itd. Po par EUR svaka, delo vrednih ruku Poli, sve domaće. Pišem trošak u svesku i pakujem tegle na dno bočnog kofera - mesto za ponude najmilijima kod kuće. 

 

Epizoda 26 od 35. Ekskurzija do Ruse na Dunavu: mali Beč…

 

Mada još uvek blejim za trpezarijskim stolom, malo pričamo , malo drljam Internet, razmišljam da ipak malo prozujim- neka majstori rade na miru. Već je 11:30č. Reko aj ekskurzija do Ruse na Dunavu pa onda i do Velikog Trnova- tamo ima Free Walking Tour od 18:00č. Da upoznamo tu staru prestonicu Sofije. Taman! 

 

Lagano sam se opremio i krenuo ka Trnovu, putem E-772. Idem tamo do Shell BS da natočim gorivo pa pravac sever do Ruse i Dunava. Laganim gasom za 30ak km od Idilevo do Trnova, mi je trebalo oko pola sata. Stižem, tankujem gorivo, kada ono ne leži vraže, nemam čime da platim, novčanik ostao ispod jastuka. Rezervoar pun, a džepovi prazni, šta sada! Joj, nikada mi se slična situacija nije do sada desila, naročito ne u inostranstvu. Baš mi se slošilo.

 

Objašnjavam šta i kako, Ivailo - menadžer smene na ovoj BS me gleda me ćutke i ne zna šta da misli. Vidim, dobrica. Šta će, pušta me da odem. Nakon Niki Lauda vožnje upadam u kamp, društvu koje nije mrdnulo od stola u trpezariji u brzini spominjem što sam se vratio - smeju se po sistemu ko nema u glavi ima u nogama. Brzo se vraćam na pumpu i pravo na kasu. Reko da platim, kad ono Ivailo morao odmah da plati iz svog džepa te njemu treba keš dati, koji nemam! Ima li kraja ovoj neprijatnosti, a mislim se koji sam kreten. Dajem čoveku EUR sumu sa sve bakšišem, ostaj u miru igumane. Slikamo se i pozdravljamo, i ova priča ide u kutiju za nakit od uspomena. Ljudi jesu dobri!

 

Nastavljam vožnju, kroz grad tražim severni izlaz za Ruse. Veliko Trnovo deluje kao moderan i lep grad. Počinje magistrala E-85, skroz do Rumunije, do Rusa na Dunavu oko 2 sata vožnje. Tokom celog izlaza iz grada radovi na putu, krupan kamen pršti svuda okolo, reko ruknuće me jedan. Prašina smanjuje vidljivost i prlja mi motor. Reko, stvarno nije u redu. Izlazim najzad iz ovog pakla na normalnu deonicu kada tamo kao nekada na Ibarskoj magistrali, po jedna kolovozna traka, prepuno kamiona. Auuu, sad otkrivam da je ovo teška špediterska ruta za Turske i druge kamione ka Bukureštu. Mislim se, kakav Ruse kakav Dunav.

 

Ipak, nastavljam dalje - film će se promeniti. Pokušavam da uživam u vožnji i malo manjoj gužvi. Međutim, sa prvim opuštanjem dolazi pospanost jer sam jutros rano ustao. Već sam na pola puta do Ruse, pa mogu da napravim malu pauzu kod skretanja za Polski Trumbesk. Pronalazim prvi zeleni kutak, parkiram i izvadim svoju fenomenalnu sklopivu stolicu iz Decathlona. Spremam voće, vodu i cigarilos - da mi budu pri ruci kad se probudim. Uvaljujem se u stolicu, stavljam masku za oči koju sam maznuo iz aviona i kažem "ćao" - za pola sata ću biti kao nov!

 

Pre nego što sam zaspao, razmišljao sam o tome kako me je nemanja para na Shell BS sprečilo da danas posetim prelepe vodopade Hotnica, koje sam hteo da vidim, a koji su blizu puta za Ruse. Ne propustite ih, kažu da su fantastična destinacija, posebno tokom vrućih letnjih dana.

 

Nakon nekog vremena i površnog krajputaškog sna, čujem nečije korake. Skidam masku i ugledam tipa koji mi prilazi - da li je policajac ili ko već? Zbunio me je njegov fluorescentni žuti prsluk. Ispostavilo se da je to kolega motorista koji se zabrinuo da li sam dobro - pravi primer solidarnosti na putu. Miro iz Istanbula je na turi do Rumunije i vozi novog GS-a. Razgovarali smo malo, razmenili kontakte i rastali se, iako idemo istim pravcem - nisam hteo da ga usporavam, nemam pojma kada će da mi dune da stanem i blejim okolo.

I tako je bilo. Na desetak kilometara pre grada Ruse na desnoj strani se ukazala predivna priroda. Stajem i uživam uz cigarilos. To je bila dolina reke koja se uliva u Dunav u gradu Ruse, koji je smešten na ovom ušću. Park prirode Rusenski Lom je izolovana oaza sa bogatom mešavinom srednjeevropske i submediteranske prirode. Kasnije saznajem da ovakvoj prirodi pogoduje raznovrsni reljef, specifična mikroklima, stenske formacije i močvare. Ova rečica je poslednja pritoka Dunava, pre nego što se moćna evropska reka ulije u Crno More.

Nastavljam vožnju pored mnogih kamiona sve do Ruse, gde oni idu dalje do mosta Prijateljstva, ka Rumuniji i Bukureštu.

 

Silazim sa obilaznice u grad. Predgrađe ima sovjetski izgled.

Tumaram ka centru, koji nije direktno na Dunavu. Stižem u centar - lepo je uređen. Parkiram motor pored velikog hotela Dunav Plaza i krećem u obilazak.

 

U parku se nalaze fontane i spomenici, a u sredini dominira veliki spomenik Slobodi.

 

Sedam u kafić Pepi usred parka. Pijem kafu, gaziranu vodu i pušim - ceh je 3 EUR.

S druge strane trga se vidi red prelepih višespratnica iz 19. veka, koje su gradili isti majstori koji su zidali Bratislavu, Peštu i Beč. Zato Ruse zovu Mali Beč.

Ovaj lepi grad na Dunavu spada među pet najvećih u zemlji i najvažnija je dunavska luka u Bugarskoj.

 

Takođe, ovde je bila drevna Tračanska naseobina i važna rimska ispostava. Osmanlije su ga utvrdili kada je Ruse postao upravno mesto sve do Niša, i poligon trgovine između tri carstva.

Ovdje su štampane prve novine u Bugarskoj, a tada je Ruse bio drugi po veličini grad u zemlji.

 

Odatle potiče taj arhitektonski glamur iz 19. veka koji me je doveo ovde.

 

Zanimljivo je da su iz Ruse potekli svetski šahovski šampion Veselin Topalov i osmanski veliki vezir Alemdar Mustafa Paša. Nijedan od ove dvojice nema spomenik u parku, prvi je još živ, a drugi je Osmanlija, eh.

 

Epizoda 27 od 35. Pešački obilazak Velikog Trnova: drevna prestonica i središte nacionalnog preporoda…

 

Danas najzad detaljnije obilazim slavno Veliko Trnovo. Već je skoro 15:00č, istim putem iz Ruse hitam nazad ka Velikom Trnovu, na za 17:00č zakazani grupni pešački obilazak grada. Opet ide haotična magistrala, kamioni, preticanje, itd. Bar je prijatno dok se vozi, manje je vruće.

 

Pre Trnova pomislim da bi mali odmor i neka klopa dobro došli. Stajem na par mesta- poslednji put kod mesta Petka Karavelevo, na nekakve kioske ali ponuda hrane je toliko bila loša da mi se i ne piše o tome.

 

Rekoh, izdržaću do Trnova. Svakako željno iščekujem obilazak ovog grada koji mi je pored Sofije i Plovdiva glavni urbani POI na ovoj sjajnoj turi.

 

Naime, Veliko Trnovo je važan grad u Bugarskoj, u središnjem delu zemlje smešten je na severnim padinama Stare planine, odnosno Balkana i uzvišenjima klisure reke Jantre. Stari grad čine tri susedna brda sa gradjevinama iz različitih istorijskih perioda: Carevec, Trapezica i Sveta Gora, između kojih krivuda reka Jantra.

 

Grad je pozicioniran na oko 200 km podjednako daleko od Sofije na istoku, od Varne na Crnom Moru na zapadu, i od Plovdiva na severu. Sve je ovo spakovano u ovoj turi.
 
Elem, po uputstvima mog Garmina stižem u Trnovo, i to na vreme. Iznenadilo me da je i centar novog grada na brdu. Za stari sam znao, zbog njega sam i došao- iako nisam znao da je stari grad na tri a ne na jednom brdu. 

 

Parkiram se preko puta Turističkog Info Centra gde je mesto sastanka, imam još 10 minuta.

 

Umirem od gladi. Sedam odmah pored u piceriju Tempo, brzo stiže šopska salata i Zero Cola. Ceh 6 EUR. Šopska fenomenalna - sve je lepo kada si gladan, što bi rekla moja mama.

 

Utom vidim da se grupa već okuplja. Pridružujem se i upoznajemo se. Došlo 15ak turista iz celog sveta, i Australijanaca, i Amerikanaca i to dosta. Vodič baš mlada devojka, zove se Vesislava, engleski joj onako- nije loš.

 

Kreće tura, prva baza je kod obližnjeg velikog spomenika Majci Bugarskoj- u čast palim borcima u ratovima protiv Otomana tokom 19.v. Usred parka ispred spomenika Vesislava nespretno započinje istorijsku priču, kada je došla da oslobodjenja od Osmanlija i Drugog Balkanskog Rata- vidim da se zbog mene snebiva. Pomažem joj, upadam par puta, krajnje afirmativno. Vidim da je još gore. Zaćutao sam onda do kraja obilaska. Popravila se, malo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Saznajemo da Veliko Trnovo ima izuzetno velik značaj za Bugarsku kulturu i istoriju. Grad je bio središte i prestonica srednjovekovne Bugarske države - poznat je kao Grad Careva, ali nakon Otomanskog haranja nikada ne vraća svoju staru vladajuću slavu.

 

Medjutim, u 19.v. tokom jednog perioda, pre i posle Ruskog oslobodjenja, bio je središte nacionalnog preporoda i mesto ustaničkog donošenja prvog Trnovskog Ustava 1879. Prethodno je došlo do popuštanja sa Porte oko zabrane izgradnje pravoslavnih hramova- te brojni niču koji danas čine važan nacionalni legat i atrakciju za turiste i hodočasnike.

 

Uprkos svojoj središnjoj geografskoj poziciji tokom prošlog perioda, doživljava ekonomsku stagnaciju i odliv mladih ljudi i danas je po broju stanovnika tek mali gradić. Ipak, do dana danas ostaje velika hodočasnička i turistička destinacija koja je važna za razumevanje procesa formiranja moderne Bugarske nacije i države. Otuda i moje veliko interesovanje za ovaj zanimljivi grad.

 

Nakon ovog uvoda, krećemo uzbrdo velikim bulevarom Nezavisnost unutar starog grada, odnosno u Samovodsku čaršiju, etnografski kompleks, možda meni i najlepši deo starog grada, sa sporednim ulicama u kojima su očuvane tradicionalne Balkanske kuće ukrašene šarenim cvećom.

 

Zatim obilazimo razna zanimljiva mesta, izmedju ostalih i predivan han i niz zanatskih radnji ušminkanih za turiste. Han Hadji Nikoli je zaista prelep, ali nije javno mesto već restoran pa smo se sve nešto šunjali da bacimo pogled unutra. 

 

Nakon prolaska kroz čaršiju, dalje se penjemo, a usput nam pažnju privlače brojni reljefi i murali na zgradama iz novije istorije grada. Stižemo do vrha gde je hram odakle puca odličan pogled na srednjovekovno Trnovo i severnu dolinu podno grada. Ovaj Katedralni hram rođenja Bogorodičinog smešten je na uzvišenju nasuprot brdima Trapezica i Carevec. Stojimo na platou ispred sa kojeg puca panorama na ova dva srednjovekovna središta grada. Ogromne zidine i utvrdjeni grad se vidi u daljini sa druge strane doline. A pored njega jedan još manji. Tura za sebe. Pojma nisam imao da su to sasvim druga i treća lokacija od ove gde smo sada a koja se tiče 19. veka i perioda nacionalnog preporoda. 

 

Nastavljamo obilazak nizbrdo, do vidikovca sa koga se pruža pogled na reku Jantru i dolinu sa južne strane starog grada. Zidovi oko vidikovca su ukrašeni nekakvim mozaicima. U dolini svašta nešto, od sega mega betonskog Sovjetskog hotela iz druge političke ere, pa do bujnog zelenila oko reke Jantre. Pored hotela najdominantniji je spomenik srednjovekovnoj dinastiji Asen. Njime je obeležena 800. godišnjica proglašenja Trnova prestonicom. Tu je i ogromno zdanje umetničke galerije Boris Denev u kojoj možete videti radove brojnih Bugarskih slikara. Uf, jedan dan je premalo da sve ovo obidjem.

 

Šetnja se zatim polako nastavlja niz padinu sa starim kućama i 19.v. popločanim uskim ulicama gde malo malo, pa neka stara kuća ima interesantnu istorijsku priču. Kako je grad na brdu arhitektura Velikog Trnova sačinjena je uglavnom od niza kuća u Balkanskom stilu iz 19.v. načičkanih na nekoliko terasnih nivoa, slično kao u predivnom Ohridu. Ovdje se najviše može osetiti duh grada iz vremena nacionalnog preporoda, sa raskošnim starim kućama poput onih na Rodopima. Možda najznačajnija među njima je Sarafkina kuća iz 19. veka, današnji etnografski muzej. Napravivši krug privodimo dvočasovni pešački obilazak kraju.

 

Za nas je još zanimljivo da je tokom srednjeg veka tada ovaj važan grad bio stecište Jermenskih a kasnije i Srpskih trgovaca iz Dubrovnika. Isti su stvorili snažnu zajednicu koja se vremenom asimilirala. U to vreme vladajuće porodice dve zemlje su bile u rodbinskim odnosima i blisko su saradjivale i pospešivale i trgovačku saradnju. Otuda nije čudo da je Sveti Sava na svom poslednjem putovanju u 13.v. sa Svete Gore u Srbiju baš ovde odmarao. Sticajem okolnosti ovde je i umro gde je i prvobitno sahranjen ovaj prvi Srpski arhiepiskop. 

 

Ipak, sa njim u Trnovu ostade i silno blago koje je on sa ekipom pratilaca vukao sa istoka nazad na dvor svog brata kralja Stefana koga je par godina ranije u manastiru Žiča on krunisao Papskom krunom. Za ovo ostavljeno blago ima istorijskih izvora, dok za kasnije vraćanje istog blaga skupa sa moštima Svetoga Save baš i nema. Štiva o ratovima na Balkanu ima onoliko, ali super bi bilo kada bi neko objedinio u jedno pisanije i ove druge interesantne priče koje se tiču viševekovnih bliskih, a nekada i zamršenih odnosa ova dva suseda. Šteta je da su većini čitalaca najprijamčivije jednostavne i crno bele priče o sukobljavanjima- najlakše se prate i nude jednostavne zaključke. 

 

Gotova tura, tanko je to bilo što se vodiča tiče - bar u odnosu na Plovdiv i Sofiju, 5 EUR za trud. Idemo dalje. Ajde vodič, ali stari grad me je u nekim momentima pomalo iznenadio. Previše polupanih lokala i zapuštenih istorijskih zgrada (poput zdanja stare pošte) dok je turistički sadržaj često bio previše konfekcijski - mada, gde pa nije. Izgleda da je ova nekadašnja prestonica na nekom i nečijem zapećku, a možda se i varam. A onda se preispitujem, da li su stare prestonice Srbije, Smederevo, Topola ili Kragujevac u mnogo boljem turističkom stanju. Ne znam. Teram dalje, ipak je ova poseta bila prijatna i tokom koje sam svašta zanimljivo saznao o zaista velikom Trnovu, i to kroz razna vremena i promene. 

 

Obilazak se odužio. Ogladneo sam. Umesto u preporučenoj Slovenskoj Duši večeravam u Mehana Tihiyat Kut koja je blizu mesta kraja ture kao i mesta gde mi je motor. Bašta puna, baš mnogo ljudi - lokalci i stranci. Ulazim unutra, ima mesta, a i prijatnije je pod klimom jer je još vruće. Gledam meni, super izgleda. Naručujem ražnjić, kebab i letnju mandžu, i Šumensko - naravno. Ceh 15 EUR. Blejim po porukama i cirkam hladno pivce. Izlazim da duvanim pa se vraćam. Stiže klopa, baš sam gladan. Primećujem mladi Engleski par koji se muči oko naručivanja, iako ima jelovnik na Engleskom. Došlo mi da im pomognem. Završavam klopu i krećem ka motoru. Super brza, a dobra večera, i ne, letnja mandža nije bila bolja od one koju mi tašta u Skoplju sprema.

 

Brzo izlazim iz grada, na džadu nazad za Idilevo - ne bih da baš okasnim sa dolaskom u kamp. Sutra sigurno idem dalje ka Crnom Moru. Već skoro skroz pao mrak. Nema mnogo saobraćaja. Sada već znam rutu, ali nisam siguran oko skretanja sa magistrale ka Balkanu. Lenj da startujem navigaciju prerano počinjem kroz tminu da buljim da ne promašim izlaz. Malo se smorih. Najzad silazim sa magistrale i vozim tih par kilometara kroz atar, pored nekakvog jezerceta pa uspon u selo Idilevo. Ima par rupa na asfaltu pa pazim - stvarno mi se ne nosi točak opet na ispravljanje kod onog Australijanca u Banovce. 

 

Ne stigoh da svratim i do obližnjeg sela Arbanasi udaljenom 20ak minuta vožnje od Velikog Trnova koji je na mapi svakog turiste koji poseti Trnovo. Selo ima zanimljivu istoriju i arhitekturu, sa crkvama i manastirima iz perioda nacionalnog preporoda.  Selo je poznato i po brojnim vinarijama. Drugi put.

 

Epizoda 28 od 35. Moto Kamp Bugarska: finale i Honda Gold Wing Light Show…

 

Stižem nazad u kamp oko 21:30č. Kao da sam kući došao. Ekipa kao da još uvek nije mrdnula iz trpezarije. Pridružujem se. Saznajem da svi sutra odlazimo - karmički tajming. Opet se razvija druženje, kao da smo ekipa godinama. Frenk opet drži banku - sada je negde sa njegovom Bembarom na nekom komercijalnom brodu iz Sirije za Kipar, sa sve kabinom za spavanje. Uspeh da ga pitam za detalje, kaže sve se može kada se hoće, cena sitnica. Dobro, rekoh. Mislim se, svakako nema da idem tom rutom, ali me zanima famozni karnet za Iran. Kao iz topa mi preporučuje agenciju za koju već znam sa internet stranica Visit Iran. Kaže treba oko 900 EUR za sve papire. I ja sam imao sličnu informaciju. Tu je i Abdulah, sada već prelazimo sa tehničkog razgovora na Abdulahov šou program.

Naime, opet je opleo hvalospev o svom Golden Wingu, mnogo simpa. Prepričava nam kako je dodavao opremu i plaćao astronomske cene za to. Ima čovek namenske majstore u Istanbulu za ovo. Naročito je bio uzbudjen oko led svetala kojima je okružio ceo motor. Na kraju smo i demonstraciju dobili. Stvarno, šljašti Honda kao božićna jelka usred tmine na Balkanu. Hvalimo sve, a njemu milo - sevap skroz!

 

Kasno je, sutra sigurno nastavljam dalje ka Crnom Moru, treba da se naspavam. Ivo me savetuje da izaberem Sozopol kao najsimpatičnije mesto za spavanje.

 

Super, razmišljam, a onda krenem sa severa od Varne i obidjem sve do Sozopola na jugu, a onda nazad kući. Taman!

 

Poslednja noć na Balkanu. Motor je opet sredjen, odnosno spreman za jutarnju vožnju ka Crnom Moru. Spavam kao da sam na Ohridskih 800 mnv - a samo tamo tako dobro spavam.

 

Dan # 6 Četvrtak: Moto kamp Bugarska -> Varna -> Burgas -> Nesebar -> Sozopol. Apart-Hotel Onjegin & Thermal Zone - 58 EUR (Dnevna kilometraža: 435 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI šestog dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/u1UX9tCk2ERhSFoo6

 

Epizoda 29 od 35. Moto Kamp Bugarska: rastanak…

 

Ustajem oko 07:00č. Odmah mi milo jer je juče bio baš lep i opušten dan, možda bih češće mogao tako - spavanje dve noći na istom mestu, s tim da mora da je lepo kao što je ovaj kamp. Vreme je za dalje, ali odlazim iz Idileva sa Moto Kampom Bugarska u srcu. Znam da ću opet ovde doći, i to brzo.

Sa trema mašem Frenku koji, natovarenom Bembarom, napušta kamp. Jurim da mu otvorim kapiju, da ne silazi sa motora. Opet mašem. Po količini stvari koje vidim na motoru očito je da se radi o višemesečnoj turi. Pitam se da li ću ga ikada opet sresti.

 

Pravo odlazim na doručak. Isti kao juče, taze jajca, ne bunim se. Pre toga spremam sebi kafu, a u sudoperi vidim Abdulahovu rastrgnutu ribu - mislim se, mora da joj je Harli došao glave. Olivier već završava svoj doručak i on se sprema za odlazak. Vraćam se do sobe na poslednju turu pakovanja. Utom na tremu upoznajem užurbanu ženu koja izgleda kao da posprema upravo napuštenu Frenkovu sobu. Mojih godina, naočita. Pozdravljam je i iznenadjenje mi je njen sjajni Engleski. 

 

Povedosmo razgovor. Ispostavlja se da je Engleskinja koja se doselila u selo pre nekoliko godina. Ide vrlo zanimljiva priča. Ona i muž su se pre 15ak godina prodali svoju kuću u Engleskoj i preselili se na Bugarsko Crno more. Ali brzo se zasićuju kratkog Crnomorskog leta i u potrazi za ruralnom Balkanskom idilom, pronalaze seosko imanje iz snova baš ovde u Idlievu. Njihova kuća je nedaleko od kampa. A kako slobodnog vremena ima na pretek, nekada dodje do kampa da pomogne Poli oko posla. Draga žena i baš super priča.

 

Utom Abdulah maše sa svoje okićene Honde. Ode i on. Sa njim ostajem u pisanom kontaktu - preduzetnik u njemu juri plac u Srbiji za moto kamp sličan ovom, a i Olivier se preko Whats Appa javi povremeno sa nekom egzotičnom fotkom. Poslednja je sa Sardinije - do koje je očito dospeo posle svoje Azijske ture. Ma divno, mislim se.

Odlazim i ja. Srdačno se pozdravljam sa Olivierom, Poli i Ivom. Po drugi put na ovoj turi, imam snažan osećaj da nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo, a kamoli ovakvo druženje srodnih moto duša. Još jedan veoma poseban doživljaj - Moto Kamp Bugarska i likovi koje neću nikada zaboraviti, jer su mi obeležili ovu turu. Ima one dobre, ali nema i odlične ture bez ovakvih likova koje upoznaš na njoj!      

 

Epizoda 30 od 35. Crnomorska obala: Varna, Nesebar, Burgas i Sozopol…

 

Jadranskih morskih gena, od Crnomorskog dela ture zaista nisam mnogo očekivao, manje sam se ovako prevario i više dobio, nego da jesam. Ipak, pomalo nestrpljivo hitam iz Trnova i teram pravac na Istok ka Varni i Crnom Moru. Do tamo me vodi magistrala E-772, preko Targovišta i Šumena, dok odakle ide glanc novi autoput E-70/A2, sve do Varne. Lep je dan, a ja oran, ide gas!

 

Trasa magistrale od Trnova do Trgovišta vodi kroz lepe pošumljene predele. Put je odličan, a saobraćaja nema previše. Zaobilazim Targovište i prolazim pored NP Šumenski plato. Vozim kroz šumovit predeo, gde  preovlađuju ogromne bukve. Posle čitam da je oko 90% površine ovog nacionalnog parka pokriveno mešovitim listopadnim šumama. U okviru parka nalazi se Šumenska tvđava i nekoliko pećinskih manastira. Vozim, i sve pazim da mi na put ne izlete lisica, jelen, srna ili divlja svinja. Nisu! Fantastična deonica za moto vožnju po lepom danu. 

 

Nakon Šumena stajem na Lukoil BS na natočim gorivo - ispostaviće se da će ovo biti pretposljednji put u životu da želim da stanem na BSove firme. Nastavljam pored čuvenog Madarskog konjanika. Ovaj konjanik je veliki kameni reljef isklesan na platou Madara istočno od Šumena, pod UNESCO zaštitom.

 

Reljef prikazuje veličanstvenog konjanika 23 m iznad nivoa zemlje na jednoj gotovo vertikalnoj 100 m visokoj steni. Gledam i ne verujem - šanse nema da uslikam mene, motor i konjanika, odustajem. Konjanik baca koplje na lava koji leži ispred konjskih nogu, dok pas trči za konjanikom. Posle saznajem da je Madar bio  sveto mesto Prvog Bugarskog carstva, a da natpisi pored skulpture govore o događajima koji su se desili tokom 8.v. za vremena vladavine poznatih kanova: Tervela, Kormisosa i Omurtaga. Vrlo zanimljivo, pojma nisam imao o ovome. Zapisah jer ću zaboraviti.

 

Penjem se na autoput, ništa drumarina, i gas do skorog ulaska u Varnu. Prolazim pored Varnanske nekropole koja je slučajno 1972. otkrivena tokom gradjevinskih radova. Bio je to svojevrsan arheološki džek pot! Ispostavilo se da su artifakti pronađeni u grobovima do sada najstariji predmeti od obrađenog zlata na celome svetu- stari 5000 godina, još iz neolita, stariji od Egipatskih ili Mesopotamskih! Jedan od grobova sadržao je više zlata nego svo ukupno pronadjeno zlato u sličnom periodu u celome svetu. Mislim se, šta li sve ima pod zemljom širom sveta a da još uvek nemamo pojma, a ovamo Mars, svemir, avioni i kamioni.

 

Nastavljam vožnju i ulazim u grad Varna. Opa, veliki grad, ništa gradić na moru. Mislim se, ovo mu dodje poput veličine Splita. Redjaju se bulevari, trgovi, šoping centri i svašta nešto. Lepo, moderno. Probijam se do mora a posle i do centra u potrazi za restoranom. Propustio sam Free Varna Walking Tour koja je startovala u 10:30č. Šteta!

 

Istina, pročitah pre polaska na put da je Varna najveći grad na Crnomorskoj obali i treći po veličini grad u zemlji, ali ne baš da je ovoliki. Grad je smešten u zalivu i iznad istoimenog jezera i odlično je povezan sa zaledjem. Otuda sam tako lako i brzo ušao. U Splitu bi mi trebalo duplo više vremena. 

 

Nekada Tračansko naselje, tokom stare ere grad je bio pod uticajem egejskih Helenskih kolonija. Pitam se, ima li grada u ovoj zemlji koji Tračani nisu uspostavili. Tokom srednjeg veka važan je kulturni centar cele zemlje, kao i ceo njen današnji severoistočni deo, i predmet borbi sa Vizantijom za prevlast. Ceo život jednog grada je kao čovekov - stane u jedan paragraf. 

 

Nakon Osmanlija, poput sadašnjeg velikog dela zemlje, postaje deo moderne Bugarske države, tek nakon čuvenog Berlinskog Kongresa - kada nam se kapa drugde krojila kao i uvek. Varna je danas važno središte morskog turizma kao i polazna tačka za mnoga Crnomorska odmarališta, što se po obimnoj saobraćajnoj infrastrukturi odmah da i zaključiti. Vožnja ovom obalom je brza i udobna, ništa nekakva uska magistrala pa se ti probijaj - jok! Bravo!

 

Vozim do gradske plaže, pa uz more. Palme, šetališta, opušteni ljudi - baš lepo. Prolazim pored velikog retro zabavnog parka za klince. Stižem i parkiram se kod Primorskog Parka, turističke atrakcije, zelene oaze osnovane još 1862. g. Na ovaj raj sam se meračio od Trnova. Ova botanička bašta nudi mirnu primorsku šetnju pored velikih čempresa i  magnolija. Ima obilje klupa, te fontana i mermerni amfiteatar koji je u blizini starog Rimskog izvora vode iz kog stalno teče veoma hladna voda za piće, koja i tokom letnjih meseci osvežava posetioce. Taman sam se okrepio i dopunio svoje važne H2O zalihe te nastavio dalje.

 

Sedam na Šarca i hitam ka centru. Zovu ga Grčka Mahala. U ovom starom gradskom jezgru načičkano je  više starih crkava i drugih istorijskih spomenika. Svakako je najimpresivnija Katedrala Uspenja Presvete Bogorodice sa kraja 19.v. Ulazim u hram i otvorenih usta skeniram svodove i celu unutrašnjost. Naime, znancima će biti interesantno da je prelepi ikonostas ove crkve izradio veliki Zahari Zograf- ovdašnji začetnik umetnosti modernog doba koji je značajno doprineo Evropeizaciji Otomanske Bugarske - tata mu je bio u Bečkoj agenturi sa našim Vukom. Za sobom je ostavio veliki legat širom zemlje, a njegov portret Neofita Rilskog spada u veća istorijska kulturna blaga ove zemlje. Top mesto za ljubitelje!

 

Sada sam već gladan, već je skoro 14:30č. Preporučeno mi je da sednem i jedem u obližnjem Starom Ćinaru. Ali već sam u Grčkoj Mahali i prošao sam taj restoran te biram da sednem u simpatičnom pabu, em bašta je super i može Šarac odmah do da se veže, em karta hrane i pića koju sam pogledao dobro izgleda a sada sam već željan dobre klope - čini mi se da još od Rodopa pošteno nisam jeo. 

 

Pab je, ispostavlja se, zapravo zanatska pivara, zove se Golden Sheep i pravi i svoje pivo. Reko, dobar dan - za ručak sam, konobar nudi neke kobaje, itd. Reko, jok - hvala, molim Šopsku salatu - naravno, i vidim da imate Fish & Chips - skladno destinaciji. Merci! Nasmeja se i pita šta pijem, reko pivce ladno domaće. Merci! Kad ono u meniju dvadeset raznih vrsta domaćih zanatskih piva, lele! Reko daj to vaše domaće Zlatna Ovca pivce, keša opet pita, tamno ili svetlo?… aj oba, svetlo pa tamno za desert. Mala? Ne, velika! Tip se nasmeja i ode. Reko, ako bude trebalo ću ih brzinski odspavam pored džade, pa da.

 

Čekam pivce i klopu, i blejim. Hvatam hladovinu ispod suncobrana, brišem čelo maramom, skidam moju novu letnju Bering belu moto jaknu i prebacujem je preko tank torbe na obližnjem motoru. Stiže pivce i palim pljugu - merak! Utom vidim tipa mojih godina kako aktovkom pod mišku juri, verovatno kući sa posla. Najednom zastaje pored Honde i počinje da je zagleda. Mene ne vidi. Vidim da baš detaljno gleda sve redom. Osmeh mu na licu. Reko, znam bato kako ti je, bio sam u tvojim cipelama. Tip odlazi, a klopa dolazi. Salata, vrhunska! Riba i krompir, medju najboljima ikada, a onoliko sam ih pojeo tokom studiranja u Londonu. Ma bravo! Ceh 18 EUR, ako. Još jedna pljuga pa da teram dalje.

 

Stvarno moram da bežim dalje, hoću da se raspremim u Sozopolu i okupam u moru još za dana. Izlazim iz centra Varne pa vrtim na jug. Opet ide impozantna infrastruktura. Kačim se na Crnomorsku magistralu E-87/ A5 ka Nesebaru i Burgasu - par sati vožnje. Propuštam da sa severne strane grada, obidjem Aladzha manastir i da bacim pogled na čuvenu plažu Zlatni Pesak. 

 

Isto važi i za obližnji jedinstven prirodni fenomen poznat kao Kamena Šuma - nemam vremena. Ovo je područje koje privlači mnogo turista zbog svojih zanimljivih kamenja i prirodne lepote.  Za manastir mi je naročito žao. Karakterističan je po tome što je urezan u stenama i sastoji se od crkve i monaških ćelija. Manastir datira iz 12.v. i udaljen je desetak kilometara i lociran u gustom šumskom okruženju. Mesto baš za mene. Čitam da je jedno od najznačajnijih kulturno-istorijskih POI u zemlji. 

 

Epizoda 31 od 35. Dramski zaplet na Crnom Moru: Šarac vs. Lukoil…

 

Teram dalje i ne slutim šta će Šarcu mom da se desi, mukica! Velika džada i lepi drvoredi - hladovina, dosta saobraćaja u oba smera. Nisam prazan a imam i kanticu sa gorivom, ali rekoh aj da natankujem da budem miran do sutra posle podne, odnosno do izlaza sa primorja. Tako mogu da o tome ne razmišljam u medjuvremenu i prepustim se primorskim čarima. Taman i kaficu da popijem i pospešim varenje ribe i piva. Prolazim kroz selo Staro Orahovo i videh Lukoil pumpu. Reko, koči, tankuj! Sipah 8 litara goriva, 100 posto znam da je bio bezolovni 95 oktana. Popijem i kaficu, ma sve super. Slutio nisam šta me čeka, i to ubrzo.

 

Nastavljam put i sve je u redu narednih 20ak kilometara. Kada ono, odjednom u vožnji Honda gubi gas iz čista mira, ja dodam gas a mašina gubi gas, onako eratično. Opasno za vožnju, bre. Nekako uspevam da dodam toliki gas da se isti ustaljuje, ali nema variranja, i tako do spusta ka Nesebaru. Ne leži vraže, u jednom momentu opet pade gas, a iz auspuha kao da su izletele male rafalne eksplozije, kao u crtanom filmu na starim automobilima. Reko, gotova je, sada joj više nije ništa. 

 

Parkiram, odmaram, palim, neće. Odmaram, palim, neće. Spuštam ćopu, odmaram malo duže i opet neće. Auu, reko. Zovem Dr. Honda Miloša, pretresamo zajedno problem preko Vibera, i čovek me odmah prizvah razumu da je u pitaju loše gorivo i da je sreća što nije svih 12 litara takvog nasuto već 8.  Poludeo sam u sekundi! 

 

Znači, pažnja, pažnja, drage kolege i koleginice,  Lukoil BS B-153 Staro Orahovo, Varna! Kud je vidoh, kud stadoh!? More, dabogda da im se menadžeri igrali u strujnom kolu, ma da dobiju istovremeno svi i proliv i kijavicu, a Hari Poter da šljosne Avada Kedavra na ceo Lukoil! Eto, rekao sam im. Zašto? Zato što su mi bezočno uvalili 8 litara mnogo lošeg goriva koje mi je napravilo takve probleme, da ne znam da li ću uspeti da se dovučem do Beograda, a do njega ima preko 800 km. 

 

Kaže Dr. Miloš, ništa - imaš dve opcije, da zameniš gorivo ili da dosipaš kako troši pod uslovom da mašina upali i krene. Reko dobro, probam opet ohladnjeni motor i on na moju sreću upali ovoga puta! Krenuo i opet štuca, ali ide - dobro je. U agoniji prolazim kroz Nesebar bez zadržavanja. Vozim pored serije ogromnih hotela načičkanih na kratkom potezu izmedju Nesebara i Burgasa. Ide Honda i štuca, a ja nemam pojma dokle će, aj pliz izdrži nekako do Sozopola i hotela pa nakon kupanja zovem pomoć, ne mogu sada - sem ako ne moram. Pričam sa Hondom a zapravo to radim sam sa sobom.

 

Pristižem u Burgas i vozim obilaznicu, hitam za Sozopol. Na izlazu namerno stajem u Lidl. Em da testiram da li će posle motor da upali i radi, ako neće bolje to ovde da mi se desi u velikom Burgasu, nego u manjem Sozopolu, a treba i da pazarim voće i gricke - štek mi je prazan. Šoping gotov a Honda startuje kao da se malo oporavila od onog šoka. Krećem ali problem vidim da ipak ostaje, ona štuca a ja variram gas, i tako do hotela koji sam tokom Lidl pauze rezervisao preko Bookinga. 

 

Mislim se, ne obidjoh propisno ni Nesebar, ni Burgas. A njama ni fotki jer sam morao da se zezam oko Šarca. Iako sam video čuvenu Sunčanu Obalu, propustio sam pitoreskni stari deo Nesebara koji je sa razlogom UNESCO zaštićen, njegove  hramove i drvene kuće u Istočnorumelijskom Helenskom stilu. Isto važi i za Burgas, najveću luku u zemlji, naslednika drevnog helenskog Pirgosa, nekada kosmopolitskog centra Crnomorja. Lukoil je kriv za sve!

 

Epizoda 32 od 35. Sozopol: Egejci na Crnom Moru…

 

Stižem u Sozopol. Prolazim pored starog grada i ubrzo stižem do mog hotela Onjegin, preko puta stadiona. Moderno izgleda, veliki kompleks nedaleko od plaže. Parkiram ispred i pravac recepcija. Tamo nekoliko starijih žena. Ruski se priča, može. Posle uvidjam da je ovo nekakva Ruska oaza. Dobijam ključeve super apartmana u prizemlju, tik do velikog bazena. Zadovoljan sam. Skidam stvari sa motora i prebacujem ciradu preko njega, razmišljam, ne mislim te do sutra ujutru, ćao i izvini!

 

Tuširam se i trokorakom kroz terasna vrata buć u bazen. Milina! Instantno skidam sa sebe celodnevnu vožnju. Dugačak a uski bazen, malo plivam i pokušavam da se opustim - šta bude sutra sa motorom biće, na kraju krajeva pozvaću pomoć na putu, na koje usluge sam pretplaćen preko Atlasa. Ubrzavam brčkanje, jer bih i do mora, mada ima još vremena do mraka - jun je mesec, dugačak je dan.

 

Brišem se, navlačim šorc i majcu i pravac plaža, sa peškirom preko ramena. Široka, velika, pomalo konfekcijska plaža nije me impresionirala. Zilion ležaljki, nekoliko kafića, i još manje ludi. Prilazim moru i nisam očaran, ulaz onako, ali talasi baš divljaju. I boja nije neka. Nakon kratkog hladnog brča, zaključujem da nisam oduševljen. Liznem vodu pri izlazu iz mora, a ona onako, neslana. Izlazim, ogrćem se peškirom i opušteno blejim u daljinu - e, ovo mi jeste prijalo! Proveravam poruke na društvenim mrežama i snimam beleške, već je oko 19:30č. Uf, što je dobar osećaj ovako na plaži privesti kraju nemiran dan. 

 

Odlazim do hotela, presvlačim se i vraćam do mora gde nalazim korzo sa mnogobrojnim lokalima. Štrafta ide odavde do staroga grada. Svašta nešto, od kafana sa cajkom i restorana, do kafića i brze hrane - ne baš elegantna promenada.  Najzad nailazim do restorana koji mi budi apetiti - Bistro Kufarite, iako u plavo belom fazonu restoran neubedljivo imitira ambijent Egejske taverne. Sedam i naručujem teleću čorbu - željan kašike, te špagete bolonjeze - moj soul food, uz Zero Colu. Ceh 13 EUR. Sve bilo korektno.  

 

Zadovoljan večerom, krećem na šetnju do starog grada i nazad. Stari Sozopol je mnogo lep, podseća na Galipoli u Apulji. Malo je poluostrvo sa starim gradom iz 19.v. na njemu. Male popločane uličice sa stotinjak džidžabidžarnica i ugostiteljskih lokala. Lepše mi izgleda nego stari grad u Velikom Trnovu. Mahom turistički lokali svi su širom otvoreni iako nema mnogo posetilaca - još nije u potpunosti počela letnja sezona.

 

Zanimljivo je da je ovo bio Grčki grad i u modernom dobu. Naime, mnogi znaju za organizovanu medjuratnu razmenu stanovništva u 20.v. izmedju Turske i Grčke. Medjutim, sličan proces se u manjoj meri desio i izmedju Bugarske i Grčke pri čemu je Slovenski živalj iz Egejske Trakije prebačen ovde, a ovdašnji Heleni na Egej. Otuda pomalo specifičan šmek ovog starog grada.

 

Opet nailazimo na fenomen svojevrsne anti-kosmopolitizacije, nekakav usud formiranja modernih nacionalnih država. Najstrašniji primer možda se desio meni omiljenom nekadašnjem multikulturalnom Solunu, o kom Mark Mazower onako briljantno piše, možda i stari Sozopol zaslužuje sličan opis i zapis - čisto da se zna da suživot i eklektika nisu nikakav futurizam.

 

Baš lepa šetnja. Vraćam se u hotel na moju poslednju noć na ovoj turi. Apartman veliki i udoban. Sjajan krevet i uštirkana posteljina. Zabrinut, malo teže uranjam u san. Videćemo sutra šta i kako, u krajnjem slučaju - tura je svakako gotova, motor ide na kamion pa pravac Beograd, pa neće to biti kraj sveta, pa da - umirujem se i zaspivam sa utiskom da je stari Sozopol jedno čarobno mesto.

 

 

Zapravo, istina je bila da tura nije trebala da bude gotova jer sam pre havarije sa gorivom razmatrao da na putu za kuću dodam još jednu noć u Koprivštici, mestu pre Sofije poznatom po izvrsnim muzejskim i istorijskim sadržajima vezanih za vrlo popularnu istorijsko-turističku temu u Bugarskoj: period nacionalnog preporoda, priča poput one iz Velikog Trnova. 

 

Dan # 7 Petak: Sozopol -> Plovdiv -> Sofia ->  Pirot -> Beograd (Dnevna kilometraža: 826 km; Ukupno cela tura 2941 km).

 

Mapa sa detaljnom rutom sa POI sedmog, poslednjeg dana moto ture:
https://maps.app.goo.gl/6a3udFN794aWNgBi9

 

Epizoda 33 od 35. Sa Crnog Mora nekako stići kući…

 

Budim se nešto kasnije nego što sam hteo. Odlučio sam da odložim brigu o motoru i povratku kući do kasnije. Odmah odlazim do plaže na jutarnju morsku šetnju. Nema borova, nema stenja, nema lepe marine, nema Velebita u zaledju.  Nije kao na Jadranu ali je ipak lepo- nigde nikog, more i ja. Kafe nigde nema, te se vraćam u hotel na doručak, koji je bio izvrstan. Kafu iznosim napolje za sto pored bazena. Već je otoplilo pa navlačim na sebe kupaći i ulazim u bazen. Baš prijatno. Ali već je prošlo 08:00č, počinje pritisak da se osušim, završim kafu i posvetim se stanju motora.

 

Skidam ciradu, sredjujem motor, i spremam se da probam da ga upalim. Malo sam nervozan. Pali iz prve, turiram i malo zeza, ali se čini da će da tera. Dobro, odoh da se spakujem pa do recepcije da platim račun.  Izlazi i mlada gazdarica, Ruskinja, koja se hvali da često ide do Srbije, jer je tamo klopa odlična. Hvali moj Ruski, koji je krš, i raspituje se za moje utiske o boravku u Onjeginu. Reko top! Ništa nemojte da menjate, i sledeći put hoću apartman do bazena - zvučalo je kao da ću već sledeće nedelje opet da im dodjem, a jasno je da neću. Riba se nasmeja.

 

Sve sam završio, može da se kreće,  s tim da još uvek imam neki nemir, šta ako mi Šarac stane negde gde nije lako dovući pomoć. Ipak guglam moto majstora u Burgasu i odabiram jednog koji mi je usput. Gas i polako krećem, opet jedva održavam tempo gasa, kada sam se popeo na magistralu ka Burgasu kao da je bilo malo bolje.

 

Za pola sata sam u Burgasu, lako pronalazim Stefanov Moto Servis. Nekakvi hangari, vidim kroz ogromna otvorena vrata da neki momci rade autolimariju, reko nije to ono što mi treba. Upitah ih za Stefana kažu da nije tu. Pa jel tu negde ili je van Burgasa. Kažu da ne znaju. Imate li njegov telefon, upitah a vidim da ih smaram. Jednom prekipe i uzima mobilni da nazove Stefana, vidim po tonu da nema hleba od ovoga. Reko daj mi ga molim te… takva i takva stvar, na turi sam i u problemu, tip je došao za 15 minuta. 

 

Simpa lik, odmah prelazi na stvar. Proverava svećice i kaže da su u redu, zatim crevom i pumpom vadi kilo goriva iz mog rezervoara. Kaže dodji unutra da ti nešto pokažem. U to kilo mog goriva dosipa neku tečnost. Kaže čekaj i gledaj šta će da se desi. U medjuvremenu proćaskasmo i upoznasmo se. Nakon 15 min kaže gledaj, jel vidiš da se donja trećina goriva u flaši odvojila i promenila boju, reko vidim, e to ti nije gorivo već koješta. Uf, to znači da sam mi na Lukoilu od 8 kila goriva sipali oko 3 kile smeća? Upravo! Pa šta da radim sada, pitah ga. Kaže, teraj dalje i dospi čim pre i biće u redu, verovatno. Ovo se skroz poklopilo sa onim što mi je juče Dr. Miloš rekao.  Zahvaljujem se i nudim da platim za uslugu, Stefan neće ni da čuje. Ništa, brat, evo vizitka pa se javi ako ti ikada išta zatreba kada si kroz Srbiju. Pozdravismo se srdačno, čak i ostali u kontaktu.

 

Počinje kišica. Navlačim kišno odelo i brže bolje teram za izlaz iz Burgasa na autoput A-1/6, pravac za Plovdiv i Sofiju. Prolazim ispod grada Slivena i Parka Prirode Plavi Kamen, koji je  jedan od najlepših delova istočne Stare Planine koja se proteže odavde pa sve do Srbije. Park je valoviti teren prepun dolinama, stenama i vodopadima. Prirodno je raznolikiji, bogatiji je od ostatka Stare Planine. Eh, mislim se, voleo bih da skrenem sa autoputa i isteram motor uskom stazom na neki od vidikovca koje, mislim da, vidim iz daljine.

 

Šarac nastavlja da se bori sam sa sobom, ide napred ka Staroj Zagori i mljacka kilometre, ali nakon nekog vremena meni je zatrebao predah i okrepljenje. Stajem na parking. Vadim iz šteka voće. Mezim i gledam okolo, a na horizontu se smrklo - ne izgleda na dobro. Palim pljugu i mislim se, e još mi potop nedostaje. Oluja samo što nije počela.

 

Dajem gas, Šarac sluša, i ubrzavam ne bi li pobegao nevremenu - mislim se, možda je samo klimatski lokalni hir. Vidim da nije, idemo na opciju B. Gledam pa da stanem na prvi Shell BS, em da po planu spašavanja dotočim gorivo, em da sačekam da nevreme prodje.

 

Prolazeći pored Hadžidimitrova pojavila se Shell BS sa Mcdonalds restoranom, i to sa moje strane autoputa. Taman!  Ateriram, dotačem gorivo, i zauzimam bioskopsko mesto zaštićen Mcdonalds zatvorenom baštom.

 

Palim pljugu i blejim u oblake, kiša sve jača i jača. Reko, hajde, istovari se pa da teram dalje. Ipak, ovo nije taj letnji pljusak koji ja priželjkujem, već je tvrdoglava regionalna padavina koja će da tera i da tera. Prognoza kaže celo posle podne! Ju, a već je prošlo 12:00č i imam još preko 700 km do kuće. Pred ovakvim izazovom samo sam naglo opustio mozak i facu u bespomoćnu ler poziciju, kao u crtanom filmu, a savest mudro sugeriše - sedi, ćuti i izmisli zanimaciju. 

 

Dobro, ajde malo bleja po mobu, vesti, beleške sa ture, ovo i ono. Onda hajde jedna kafica i pljuga, odlično! Ne staje, još pada. Ništa, sada sam već i malo ogladneo, aj iz Meka nešto malo. Pa opet pljuga, ali opet nema novosti - kiša još pada. Istovariše buljuk srednjoškolaca, ekskurzija, šta li je, promatram klince i zaključujem da su slični našima - lepi te sretno i namerno praznoglavi. Još nema smiraja kiše. E onda sedam i opet opuštam mozak i facu u bespomoćnu ler poziciju. Više ne pratim koliko je vremena prošlo već prosto džonjam - ispraznog mozga spavam otvorenih očiju.

 

Najzad! Posle 14:30č kiša stade, sunce granulo a prognoza kaže vozi Miško, bravo! Džada malo mokra pa polećem malo pažljivije, ubrzo stižem do skretanja za Zagoru, mesto na autoputa koji sam pre neki dan presekao magistralom iz Haskova za Balkan, znači napravio sam rutu u obliku osmice - razmišljam a zapravo se mentalno zanimam umesto slušanja muzike tokom vožnje. 

 

Nastavljam vožnju po A-1/ E-773, ubrzo prolazim blizu Plovdiva i mislim se koliko je meni na onoj pešačkoj turi bilo lepo. A o Rodopima da i ne govorimo - strašan je taj kraj za moto turing, od Plovdiva do Egeja, odnosno od Rile do Zlatograda.

 

Epizoda 34 od 35. Ipak pravo kući, poseta i spavanje u Koprivštici ostaje za drugi put…

 

Nastavljam Trakijskim autoputom i stižem do skretanja za Koprivšticu. Treba da odlučim da li nastavljam pravo ili ne. Da li idem kući danas ili sutra. Honda kao da je ustalila pravilan rad motora a nevreme sam ostavio iza sebe. Uprkos ovome ipak odlučujem da idem pravo kući, bez posete i spavanja u Koprivštici. To jest da probam, a ako se baš smorim dugom vožnjom da spavam negde oko Pirota. Dosta za ovaj put a i vratiću se opet, nije ovo preko sveta. 

 

Javljam ovo ženi a onda radosna - reko, ovo je novost. Sa druge strane, Maksim se ne oglašava, boli ga uvo - prazna gajba, odnosno gonič robova može još da ostane na putu. Ljubi ga tata - lepo ga je naš dragi profa iz matiša opisao: kao neviđenu kombinaciju flegmatika, Beogradskog mangupa, klikeraša i modernog digitalca. Hitam kući da ga zagrlim, gas!

 

Ipak sam jednim malim delom mozga još uvek u Bugarskoj. Vozim, a mislim se kako sam baš iščekivao Koprivšticu. Nekako da nakon Velikog Trnova zatvorim priču na temu preporoda. Zapravo, početak preporod priče u Koprivštici vezan je za dolazak ustanika koji su od Osmanlija pobegli iz Trnova. Tada je ovo bio udaljen i neprohodan kraj. Znači, Veliko Trnovo II. Ovo su bili malo imućniji ustanici, belosvetski trgovci, pa im se moglo da migriraju i izgrade. Upravo posledična raskoš toga doba je nešto što turiste ovde privlači. Vremenom su ustanici postali revolucionari te 1876. g. ovde podižu Aprilski Ustanak, kada je izginulo oko 30000 ljudi. Mesto danas posetiocima nudi za posetiti niz kuća-muzeja slavnih ustaničkih porodica i heroja poput Karavelov, Rakovskog i Kableškova, kao i druge turističke sadržaje poput smeštaja i restorana.

 

Prebacivajući sebi što sam propustio ovu posetu ubrzo stižem pred Sofiju. Penjem se u zelenilo. Gužva na autoputu, hitam ka obilaznici, pa na Gradinu. I Sofije ću rado da se sećam, ali ovde svakako opet dolazim, makar opet u tranzitu. Nekada nisam mogao da zamislim put na Jug, a da tranzit nije pored Vranja i kroz Makedoniju, a eto ti ga sad. Kao što ranije negde rekoh, moto turing pored zabave i turističkog zadovoljstva, ponekad menja i svest.

 

Epizoda 35 od 35. Svuda podji, kući svojoj dodji…

 

Ostavljam Sofiju iza sebe, i novom deonicom autoputa prilazim Dimitrovgradu i GP Gradina. Prelaz prazan. Svraćam u Free Shop, cene katastrofa, kupujem ništa i pitam se ko to ovde pazari po ovakvim cenama koje su iste ili veće nego u normalnim prodavnicama. Još uvek nisam siguran da danas mogu da dobacim do kuće, mnogo je kilometara. 

 

Prelazim oba GP u jednom dahu. Napadam savršenu trasu Sićevačke klisure, Honda kao da je sada opet sva svoja. Gas! Ovo je jedna od najlepših od većih klisura u regionu. Milina je pratiti reku Nišavu koja se probija izmedju masiva Suve Planine i Svrljiških Planina. Gore pa dole, levo pa desno, a džada široka, dobra i pusta. Za to smo se borili!

Dolazim do skretanja za Pirot, a bila mi je opcija i ovde da prespavam. Razmišljao sam da spojim upoznavanje Pirota i degustaciju peglane kobasice, sa obilaskom Rosomačkog kanjona, kod Slavinja, nedaleko od Pirota. Ipak ništa, zov doma je jači. Nastavljam sjajnom autoput džadom, još uvek prazna - ovo će se znatno promeniti tek na kraju letnjih i godišnjih odmora.

 

Razonoda vožnjom klisure me je držala obrlaćenim skroz do Niša. A kada sam jednom prošao hotel Naissus, bez da u njemu odsednem, kao što sam jednom ranije bio primoran, onda sam mentalno prelomio da idem do kraja - gas do kuće, tako i bi. Utepah danas preko 800 kilometara!  

 

Ako se neko pita šta je bilo sa Šarcem - ne brinite! Honda je uspešno preživela krdžu od goriva i završila kod Dr. Miloša koji nije mogao da joj nadje problem već je obavio redovan mali servis te spremio ljutu mašinu za narednu moto avanturu. Happy End - drugim rečima. Moto triler - tek da napravi turu uzbudljivijom i još zanimljivijom.

 

Privedoh kraju ovu moto avanturu. Bugarska se bez ikakve sumnje ispostavila kao sjajan izbor destinacije. Svašta nešto je stalo u dugih sedam dana. Ništa ja tu ne bih dirao, sem sada već usvojenog pravila da se gorivo u Šarca sipa isključivo na Shell BS - pa da.

 

Suma sumarum, najzad sam upoznao Bugarsku! Teško mi je i da se setim, odnosno vratim u predjašnje stanje svesti kada sam znao nekoliko toponima i aj zdravo. Prošpartao sam je uzduž i popreko, oko 2000 km tokom 7 dana, od Pirina do Crnog Mora, od Grčke granice i Zlatograda do Rusa na Dunavu i Rumunije. Šarac je stoički izdržao napad Lukoila i borio se da ne stane - i nije, hvala i njemu i g. Fudžisavi.  Zavoleo sam Serdiku i Sofiju i zaljubio u Filipopolis i Plovdiv. Moto stazu od 300ak kilometara od Rile do Trigrada nikada neću da zaboravim i moram opet ću da je vozim. Rodope sam usvojio kao meni jedan od najdražih delova našeg Balkana. Bolje sam upoznao sveprisutnu ostavštinu Tračana, čiji smo možda i mi donekle deo.

 

Još bliže srcu, upoznao sam neke obične, a divne ljude, i neke neobične moto saborce. Povukao sam mnoge paralele i utvrdio da smo isti narod sa sličnim željama i problemima. Jeste, ova tura mi je identitetski probudila u meni Južnog Slovena. Na kraju, našao sam sebe u spokojstvu Moto Kampa Bugarska - nekako kao svoj medju svojima, podno Balkana koji sam najzad doživeo. Vraćam se ovde već prvom prilikom, možda ovom rutom na nekoj novoj Turskoj ili Iranskoj turi.

 

Teško mi je da u jednoj rečenici pravedno i sveobuhvatno sumiram ovu moto avanturu i završim ovaj meni jako drag zapis. Ovo je tako zbog raznolikosti posećenih predela i doživljaja, te zbog pomalo neprijatnog kraja ture kome moja Honda ipak nije dozvolila da pokvari opšti utisak o moto poseti ovaj divnoj susednoj zemlji. Svaka moto avantura je kao jedna duga rečenica, napisana sa puno inspiracije i ljubav, ali i puna pravopisnih grešaka - sve je to u redu.

 

Jedno je sigurno, Bugarska je odlična za moto turing te od mene ide velika preporuka - a vi sami iz ispričanog procente šta i kako.

 

Živi i sretni bili!

 

@Copyright, Mladen Momčilović, 2024

Ako nekoga zanima evo ga i potrošeni budžet:
Putarine: Srbija 800 RSD. Total: 7 EUR.
Spavanje sa doručkom: Vitoša 60 EUR, Velingrad 55 EUR, Devin 58 EUR, Moto kamp Bugarska 2 x 25 EUR, Sozopol 58 EUR. Total: 281 EUR
Gorivo: oko 280 EUR.
Klopa i piće: oko 180 EUR.
Grand total: oko 740 EUR
 

 

 

 

 

 

 

[kick88 81 Napisano Septembar 28]

Treci tvoj putopis, cini mi se, ovde koji citam. Takodje odlican!!!

Nisi razmatrao da iz Burgasa odes na rumunsku obalu Crnog mora?

[Arakis 5950 Napisano Septembar 28]

Леп путопис, свака част

 

Само једна добронамерна примедба: растави свој путопис на више постова, много је лакше за читање. 

[RankoBg87 2891 Napisano Septembar 28]

Bas tako, usao sam i izasao. 

Razumem da se svi ne snalaze oko kucanja i postavljanja ali ovako sve na gomili nije to to. 

[doktor 4761 Napisano Septembar 28]

I ovaj, kao i prethodni putopisi zaslužuje čistu desetku! 

Rodope sam obišao pre nekoliko godina, i od tada za njih mislim da su fenomenalna moto destinacija. Zapravo, veoma je neobično kako su malo poznati u našem moto svetu, iako na dohvat ruke.

Moto kamp u Idilevu sam posetio pre više od 10 godina, na 1. HU mitingu u istočnoj Evropi. Šteta je što u kampu nije bio Duog, amerikanac iz Alabame i partner od Poli, moto enciklopedija od čoveka koji je raznim, neobičnim motorima obišao čitav svet.

[maxmladen 521 Napisano Septembar 28]

8 hours ago, kick88 said:

Treci tvoj putopis, cini mi se, ovde koji citam. Takodje odlican!!!

Nisi razmatrao da iz Burgasa odes na rumunsku obalu Crnog mora?

@kick88 Četvrti. Hvala! Jesam, kada sam bio u Ruse, na samoj granici sa Rumunijom, ali sam ostao pri planu. Drugi put!

[maxmladen 521 Napisano Septembar 28]

1 hour ago, RankoBg87 said:

Bas tako, usao sam i izasao. 

Razumem da se svi ne snalaze oko kucanja i postavljanja ali ovako sve na gomili nije to to. 

@RankoBg87 Razumem te, verovatno si probao da čitaš na mobu- a format ovoga putopisa nije za to- i ranije je bilo reči o ovome. Ako nadješ vremena i volju i vratiš mu se na kompu videćeš da je i te kako formatiran i sistematizovan. Svakako hvala za interesovanje i komentar. Želim ti prijatan dan.

[maxmladen 521 Napisano Septembar 28]

13 hours ago, doktor said:

I ovaj, kao i prethodni putopisi zaslužuje čistu desetku! 

Rodope sam obišao pre nekoliko godina, i od tada za njih mislim da su fenomenalna moto destinacija. Zapravo, veoma je neobično kako su malo poznati u našem moto svetu, iako na dohvat ruke.

Moto kamp u Idilevu sam posetio pre više od 10 godina, na 1. HU mitingu u istočnoj Evropi. Šteta je što u kampu nije bio Duog, amerikanac iz Alabame i partner od Poli, moto enciklopedija od čoveka koji je raznim, neobičnim motorima obišao čitav svet.

@doktor Hvala! Dobar osećaj je kada vidiš da neko zapravo pročita napisano i uzvrati smislenim komentarom. Skroz se slažem za Rodope da je čudo da kod nas nemaju veću popularnost- mene su načisto oduvali. Doug-a nisam spominjao jer ga nisam upoznao iako njegov lik i delo lebdi nad kampom. Kamp je tako dobar i finesiran da on mora da je strašan lik. Jedva čekam da odem opet, možda on bude tamo!

[Ivanhoe 160 Napisano Septembar 28]

Ček da napišem i ja nešto "pametno", upravo sam skontao da se ovakav putopis najlepše vidi i čita na pametnom TV-u dijagonale 165 cm ! 

[maxmladen 521 Napisano Septembar 28]

19 minutes ago, Ivanhoe said:

Ček da napišem i ja nešto "pametno", upravo sam skontao da se ovakav putopis najlepše vidi i čita na pametnom TV-u dijagonale 165 cm ! 

@Ivanhoe Šala je uvek pametna, neizostavan deo turinga i putopisa, a što ne onda i komentarisanja. Samo napred rodjo, ako treba 165 onda 165  ! Pozz!

[Kkovic 38 Napisano Septembar 28]

Fantastično!!

Čovek se upravo snašao da napravi tekst u formi novinskog članka iz papirnih novina (možda u prvom postu kraći samo tekstualni neformatirani uvod za one koje mrzi da čitaju)

[maxmladen 521 Napisano Septembar 30]

On 9/28/2024 at 4:35 PM, Kkovic said:

Fantastično!!

Čovek se upravo snašao da napravi tekst u formi novinskog članka iz papirnih novina (možda u prvom postu kraći samo tekstualni neformatirani uvod za one koje mrzi da čitaju)

[Toreador 711 Napisano Octobar 1]

Bravo za putovanje,zanimljiv putopis.

Honda izdržala lošu hranu i vratila te kući.

[maxmladen 521 Napisano Octobar 1]

9 hours ago, Toreador said:

Bravo za putovanje,zanimljiv putopis.

Honda izdržala lošu hranu i vratila te kući.

@Toreador baš tako! .   hvala za komentar.

[Stefan-K1200R 113 Napisano Octobar 1]

@maxmladen lep putopis, i mi smo vozali Bugarsku ove godine. Pogresio si ako nisi obisao Šipku i Buzludja kompleks, 15 min je od zlatne crkvice a pogled je fenomenalan.

[Forsberg 4566 Napisano Octobar 1]

On 9/28/2024 at 10:28 AM, Arakis said:

Леп путопис, свака част

 

Само једна добронамерна примедба: растави свој путопис на више постова, много је лакше за читање. 

Slažem se. Ja volim da mogu da stanem na određenom postu i posle samo dalje da nastavim da čitam od sledećeg. Ovako ili čitaš odmah sve ili ne čitaš uopšte. 

[maxmladen 521 Napisano Octobar 1]

49 minutes ago, Stefan-K1200R said:

@maxmladen lep putopis, i mi smo vozali Bugarsku ove godine. Pogresio si ako nisi obisao Šipku i Buzludja kompleks, 15 min je od zlatne crkvice a pogled je fenomenalan.

@Stefan-K1200R Hvala!

Nego, jesam. Imaš to u delu gde opisujem Balkan planinu, odnosno prelazak prevoja Šipka. Buzludju takodje opisujem kao magalomanski futirustički skok Bugarskih komunista, i pandan spomeniku za oslobodjenje od Osmanlija. Inače, polupan objekat za znakom zabrane ulaska. Sa druge strane Balkan i Moto Kamp Bugarska, koje sam odmah nakon posetio na spustu sa severne strane, nekako su mi ostavili oba ova POI u zasenak.

 

Jeste li i vi vozili Rodope, meni je to bilo onoliko okrovenje, naročito vožnja od Pazardžika ka Devinu te Trigrad kanjon i uspon do gore, mada je i ka Pamporovu isto bilo super?

[Stefan-K1200R 113 Napisano Octobar 1]

Na zalost nismo stigli, imali smo samo vikend na raspolaganju, pa smo se vozili po n.p Balkan... Rodopi ostaju za sledecu sezonu...

[maxmladen 521 Napisano Octobar 1]

46 minutes ago, Stefan-K1200R said:

Na zalost nismo stigli, imali smo samo vikend na raspolaganju, pa smo se vozili po n.p Balkan... Rodopi ostaju za sledecu sezonu...

@Stefan-K1200R Onda, taman, nećeš pogrešiti... 

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

[Гоша 313 Napisano Octobar 6]

Što se tiče Bugarske bio sam samo sportskim povodom , u Sofiji 90-ih kada je Zvezda bila tamo domaćin zbog sankcija, kao i 2001. kada smo prošli kroz Bugarsku na putu ka Istanbulu gde je reprezentacija tadašnje Jugoslavije osvojila zlato u košarci. Treći boravak je trajao desetak dana, mislim 2000. godine, u Borovecu na skijanju. Dakle malo bio, a mnogo davno, pa mi je ovaj putopis bio veoma zanimljiv kao štivo za edukaciju. Da nije, ne bih istrajao do poslednjeg slova, doduše sa 3-4 prekida, čitam ga cele nedelje .
 

Bravo za sve, turu, pisanje (do sada sam pročitao Alpe i Bugarsku, ali video sam i ostale naslove), ti si osoba koja se toliko temeljno spremi, da verujem da bi ti se svako, ko nije solista, rado pridružio na vožnjama.

Na momente ti je tempo možda prejak, za moje pojmove svakako , a tu ne mislim samo na recimo prvi dan Alpa i poslednji Bugarska (baš velike kilometraže, svaka ti čast na kondiciji ), nego i tipa radi, kroz jedan primer, kreneš iz Velingrada u 9h, voziš 100km do Plovdiva koji je opet veliki grad, da se snađeš, parkiraš, nađeš početak free ture u 11h, obiđete baš svašta nešto, stigneš posle i na obilat ručak i u 14h si već nazad na motoru ka Rodopima. Mi obični smrtnici 2-3 sata samo sedimo u kafani, dok naručimo, dok stigne, lagano da se pojede... Dobro na putovanju može i mora to i kraće/brže, ali svako ostajem da je baš jak tempo . Tako je valjda kada solo ideš, pa slušaš samo svoje telo i misli .

Idem na sledeće čitanje .

[maxmladen 521 Napisano Octobar 20]

On 10/6/2024 at 12:58 PM, Гоша said:

Što se tiče Bugarske bio sam samo sportskim povodom , u Sofiji 90-ih kada je Zvezda bila tamo domaćin zbog sankcija, kao i 2001. kada smo prošli kroz Bugarsku na putu ka Istanbulu gde je reprezentacija tadašnje Jugoslavije osvojila zlato u košarci. Treći boravak je trajao desetak dana, mislim 2000. godine, u Borovecu na skijanju. Dakle malo bio, a mnogo davno, pa mi je ovaj putopis bio veoma zanimljiv kao štivo za edukaciju. Da nije, ne bih istrajao do poslednjeg slova, doduše sa 3-4 prekida, čitam ga cele nedelje .
 

Bravo za sve, turu, pisanje (do sada sam pročitao Alpe i Bugarsku, ali video sam i ostale naslove), ti si osoba koja se toliko temeljno spremi, da verujem da bi ti se svako, ko nije solista, rado pridružio na vožnjama.

Na momente ti je tempo možda prejak, za moje pojmove svakako , a tu ne mislim samo na recimo prvi dan Alpa i poslednji Bugarska (baš velike kilometraže, svaka ti čast na kondiciji ), nego i tipa radi, kroz jedan primer, kreneš iz Velingrada u 9h, voziš 100km do Plovdiva koji je opet veliki grad, da se snađeš, parkiraš, nađeš početak free ture u 11h, obiđete baš svašta nešto, stigneš posle i na obilat ručak i u 14h si već nazad na motoru ka Rodopima. Mi obični smrtnici 2-3 sata samo sedimo u kafani, dok naručimo, dok stigne, lagano da se pojede... Dobro na putovanju može i mora to i kraće/brže, ali svako ostajem da je baš jak tempo . Tako je valjda kada solo ideš, pa slušaš samo svoje telo i misli .

Idem na sledeće čitanje .

@Гоша Хвала на опширном, односно детаљном и врло смисленом коментару. Некако га тек сада уочавам, у међувремену сам био на новој тури. Мало људи тако стрппљиво и детаљно ишчита моје трактате. Јесте, соло вожња допушта овакав темпо, видећеш у Босанском путппису да то већ није случај. И у овом новом путопису из Грчке, који ових дана завршавам, ће се видети да је темпо пуно блажи- некада онако а некада овако.

 

У тандему, односно групи иде договор, односно компромис. Ширина става и капацитет за мопромис без репорва су кључни састојци успешне групне вожње. То што си исправно приметио за Пловдив долази делимично и од бенефита тих Free Walking Tours. Скрате време и допринесу садржају, као и добро планирање- нпр. унапред знати где паркирати, или ово или оно завршити.

 

Последње, на тему темпа, када мото дан крене већ након раног доручка, а заврши се тик пре вечере, онда буде времена за све, нарочито када постоји добра мапа пута, тј. јасне опције око тога како тачно употребити дан. Свакако, надам се заједничкој вожњи и заједничким промишљањима и акцијама. Велики поздрав Гошо!