Ko reskira - profitira

[DraganNS 7490 Napisano Jul 6]

On 4. 7. 2024. at 13:32, Pingvin37 je napisao:

Rekao sam ja na nekim od njegovih prethodnih putopisa...Jedan od ozbiljnijih putnika/avanturista na ovom forumu. Pogotovo sto ide solo i to sa starijim touring sport motorom. Milina za citanje. 

 

Pratim. 

Tako on to radi, samo se zaćuti neko vreme, nestane, i onda tras - putopis da ti padne vilica. 

[Krmco 2416 Napisano Jul 6]

Ili ga sretneš na vrhu rumunije ili ujutru na parkingu ispred smeštaja

Poslato sa MNA-LX9 pomoću Tapatoka

[Ćomi- 404 Napisano Jul 6]

Bas me obradovalo kad sam u sektoru putopisi video ovako nesto egzoticno. Jedva cekam nastavak 

[Forsberg 3515 Napisano Jul 6]

Ulazak u Iran

 

Za svaku zemlju možemo reći da je čine ljudi i vlast. O ljudima u Iranu imam samo reči hvale, dok o vlasti možemo misliti svašta, kako mi, tako i lokalno stanovništvo. Svaki putnik se na samom početku (i na samom kraju) putovanja susretne baš sa vlašću (na granici), pa tek onda i sa stanovništvom. Kao što možete da pretpostavite, u autorativnim zemljama, ovo je recept za igranku.

 

Čim sam se probudio ovog jutra, osetio sam blagi nemir oko današnjeg dana. Karnet sam spremio, ali znate ono kad vam kao srednjoškolcima na granici profe kažu da se smirite dok prođete granicu? Ima ta cela situacija prizvuk onoga "ko zna šta može da krene po zlu".

 

Zamenivši lovu već na ničijoj zemlji, završavam procedure na turskoj strani i odlazim kod Iranaca. Procedura je takva da oni otvore kapiju (baš kapiju, a ne rampu), parkiraš vozilo i uđeš u zgradu gde se vrši pregled dokumenata. Naravno, situacija polako kreće da se komplikuje.

 

Graničar mi traži vizu, dok ja tvrdim da mi ne treba viza. Otvaram sajt njihove ambasade u Karačiju gde je Srbija navedena kao jedna od zemalja čiji turisti mogu da uđu u Iran bez vize na 15 dana, ali ne pomaže. To je jedini izvor koji na telefonu mogu da pronađem na ovu temu. Čak ni na sajtu iranske ambasade u Srbiji ne postoji obaveštenje o tome da su nam vize ukinute za ove kratke posete. Ili lik ne govori engleski (što u suštini i jeste slučaj) ili je dovoljno sujetan da neće da popusti, ili nema gde da proveri za koga važi bezvizni režim. Ili sve navedeno. Ovo natezanje traje nekih pola sata s prekidima. Na kraju je rešio da me izbaci iz zgrade i vrati u Tursku. Tu smo on, ja, 4-5 vojnika (ima ih sa obe strane granice) i gomila sirotinje koja čeka u redu da pređe u Tursku. Malo se dere sirotinja, pa malo grme vojnici.

 

Videvši da je vrag odneo salu, zovem ambasadu u Teherenu za pomoć. Već sam im se mejlom najavio da ću putovati u Iran, pa jako brzo kapiraju s kim razgovaraju. Ako se vratim u Erzurum po vizu (koja mi ne treba), gubim bar tri dana. Danas sam stigao baš odatle, dakle povratak mi je oko 3h samo do tamo, pa viza, pa nazad. #nijesedesilo

 

Nema nazad, nazad je Turska!

 

Gospodin iz ambasade i ja se dogovaramo da ja pokušam da odugovlačim vraćanje u Tursku dok oni pokušaju da reše situaciju.

 

Hiljadu km od Teherana, gospodin graničar vodi me do motora i tera me da se vratim u Tursku po vizu. Ja s njim i vojnikom laganim korakom do motora, pa hop, sed na pod. Peni on, sedim ja; udoban mi ivičnjak. Šta zna jedan iranski graničar šta je srpski inat, a pogotovu kad si u pravu.

 

Ode on, sedim ja. Dođe mačka. Mazim mačku. Ode mačka. Dođe on. Sedim ja. Traži mi da zovem ambasadu; priča s njima; prevrće očima. Ode on. Nema mačke. Nema njega. Sedim ja. Eto njega.

 

Ja:"Zajebavaju me na granici moja Slavice"
Mačka:"Ništa ti ne brini, sad ću da najurim onog debelog"

 

"Mister!" i pokazuje mi u pravcu kapije. Kaže, može 15 dana bez vize. Ne bih da budem bezobrazan, pa ne skačem od sreće, al’ smeši mi se brk. Kako je on zamakao u zgradu tako sam ja razvukao osmeh, a onaj vojnik od ranije, sad već u civilu, jer mu se smena završila, kapira šta se desilo, pa se smeška i on. Upoznasmo se sad i zvanično i ja mu dadoh nalepnicu za uspomenu, a on meni prvo "Welcome to Iran" na ovom putovanju, te odoh dalje da se rvem s birokratijom i karnetom.

 

Uz još malo objašnjavanja oko vize sa drugim činovnicima, laganim reketom od 30e (jer može im se) na kraju se sve završilo kako treba. Čak i ovih 30e sam dao bez razmišljanja, samo da me više puste da uđem u zemlju - ode mi dobar deo dana na njihovu birokratiju. Da mi je odmah tražio 30e kad sam stigao, možda bih se i svađao, ali sad sam samo srećan što mogu dalje. Inače je u tom trenutku sve već bilo završeno i dokumenta pečatirana, ali gospodin nije imao nameru da im ih preda dok mu ne ćušnem evriće.

 

Na granicu sam stigao u 14.50, a u 17.30h uđoh u Iran. Odlučujem da se ne nerviram, već da računam da je celo iskustvo investicija u sledeću posetu koja će proći bez ove gimnastike.

 

Na kraju krajeva, zašto da se nerviram, JA SAM U IRANU!

[Forsberg 3515 Napisano Jul 6]

Maku - crkva Sv. Tadeja - Khoy - Tabriz

 

 

Maku je prvo već mesto od granice sa Turskom i to je ujedno i mesto gde ću prespavati prvo veče u Iranu. Nalazi se na oko 20-25 minuta lagane vožnje od granice i taman mi dođe posle ovakvog dana da se smestim, opustim, napravim plan za dalje šta i kako i kupim sim karticu. Nalazim smeštaj u državnom hotelu od 3 zvezdice za 14e sa doručkom. Soba k’o soba, persijsko kupatilo (čučavac) koji ću jako zavoleti na ovom putovanju i pristojno udoban, ali svakako čist bračni krevet.

 

Soba od 3* u Makuu

 

Prvi utisak po ulasku u Iran je gostoprimljivost lokalnog stanovništva. Već u prvoj prodavnici u koju sam ušao da uzmem vodu i neku čokoladicu klinac se polomi da mi pokaže koja je dobra, a mala grupa tinejdžera skupila se oko motora. Fantastični ljudi ispostaviće se kao najjači utisak o ovoj zemlji.

 

Najbitnija stvar koju sam uspeo da završim ovog popodneva je kupovina kartice. Više će mi značiti zbog navigacije nego zbog bilo čega drugog. Internet se filtrira, pa cela zemlja koristi VPN koji nekad radi, a nekad ne. Srećom pa Google Maps rade bez VPN-a. Interesantna stvar je da je pri kupovini kartice neophodno ostaviti otisak prsta na dokumentu koji se i potpisuje! Ovom prilikom kapiram još jednu ne baš lepu vest: zajebao sam se pri promeni love na granici.

 

Lova u Iranu funkcioniše pomalo komplikovano. Koristi se jedna valuta sa dva imena: rijal i toman. Koriste iste novčanice, ali ako se računa u tomanima, onda se računa sa nulom manje. Npr, 1e=650.000 (da, hiljada) rijala, odnosno 65.000 tomana. I sad, zameniš 100e i dobiješ 65.000.000 rijala, odnosno 6.500.000 tomana, a sve iste novčanice. "Malo" komplikovano. Kao sto možete da pretpostavite, ako nisi oprezan i menjaš na ulici ("devize devize devize devize"), što je standardna stvar, lako ce moći da te zajebu. Ja sam se zajebao u brojanju – brojao sam novčanicu od 100.000 kao milion, tako da možemo reći da sam častio momke polovinom njihove mesečne zarade (inače, prosečna plata je ovde 150 evra).

 

Zbog ove svoje gluposti, skoro sav keš koji imam potrošio sam na kupovinu sim kartice i nemam da platim smeštaj. Ovo je komplikacija i zbog toga što menjačnice ne rade kao kod nas – da ih imaš na svakom koraku. Svaki grad u Iranu ima svoje mesto gde se menja lova i tu ume da bude nekoliko menjačnica u nizu sa gužvom batica ispred koji menjaju lovu na crno. U bankama ne treba menjati novac, jer je zvanični kurs oko 30% slabiji od onog na crnoj berzi. Menjačnice imaju dobar kurs i one su sigurne, ali na ulici se mora biti oprezan.

 

U mom slučaju, to što moram da promenim lovu znači da moram da se vratim do granice pre napuštanja hotela, jer je tamo najbliža menjačnica, zamenim lovu i vratim se u hotel da platim. Poučen iskustvom od juče idem u legalnu menjačnicu, pa nazad i tek onda krećem dalje.

 

 

Nakon plaćanja hotela, krećem ka najbolje očuvanoj jermenskoj crkvi u Iranu i znamenju na UNESCO listi svetske baštine. Nakon sipanja 12l goriva za 0,5 evra (!), vožnja me vodi u planine. Tu i tamo, ljudi iz drugih kola masu, trube i žele sreću, a neki i staju da se slikaju.

 

Dok sam ja fotkao sliku iznad, auto sa tri momka stade da se upozna i slika; ovo je prvi od mnogo takvih susreta

 

Crkva je prelepa spolja i ništa posebno iznutra. Posle pola sata nastavljam dalje na gradu Khoy. Ovaj deo puta je dug, ali prizori vrede svake sekunde vožnje. Khoy je donekle razočarenje, ali bar klopam prvi iranski ručak i slikam se sa domaćinima koji su oduševljeni što je stranac došao bas kod njih da jede.

 

 

 

 

 

 

Klopa funkcioniše tako sto staneš ispred frižidera i pokažeš koji ražnjić hoćeš i koliko njih. Posle dve sabljice, vreme je za dug put u Tabriz, najveći grad u ovom delu zemlje gde spavam danas i sutra.

 

Lokalna arhitektura mi je bila veliki šok kad sam tek ušao u zemlju

 

Ponosni vlasnik i zaposleni u restoranu na to što imaju stranca za gosta

 

Kebab je osnova iranske kuhinje

 

[gebee&co 6995 Napisano Jul 6]

Samo mogu da kažem,svaka čast.Sam, na ovakvom putu.......svaka čast........i nije na GS-u.

[Forsberg 3515 Napisano Nedelja u 21:38]

Tabriz

Kad sam upoznao sebe od pre 15 godina

 

Posle laganog doručka u hostelu u vidu kuvanog jajeta, sira i, pazi sad, džema od šargarepe (neverovatno ukusna stvar), vreme je za istraživanje Tabriza. Domaćin mi je dodao određena mesta na listu onih koje sam već planirao da posetim, pa je šetnja mogla da počne.

Na putu ka Plavoj džamiji, svraćam u vrt posvećen jednom od istaknutih iranskih pesnika iz 12. veka, Kaganiju i bacam prvi pogled na džamiju zbog koje sam došao.

 

Statua Kaganija u vrtu koji mu je posvećen

 

Ulaz u Plavu džamiju

 

Velika i građena u cigli, samo sa prednje strane nagoveštava bogatstvo ukrasa. Ovde na ulazu upoznajem još jednog momka koji će mi u naredna 2 sata praviti društvo u šetnji i sprovesti me do tradicionalnih kuća koje sam planirao da posetim. Još jedna potvrda vrhunskog gostoprimstva iranskog naroda.

 

Moj sudbinski vodič danas, Navi

 

Džamija je unutra fino očuvana sa jako lepim detaljima na zidovima, golom tavanicom i malom prodavnicom. Ona ne bi trebalo vise da se ne koristi u svrhe molitve, već isključivo za turističke posete, ali i pored toga ima nekoliko ljudi u molitvi koje niko ne dira.

 

 

 

 

Pre obilaska džamije, pričali smo petnaestak minuta o mojim utiscima o Iranu, ljudima, imidžu zemlje u inostranstvu, Srbiji... Nakon posete idemo dalje zajedno i u razgovoru sa njim prepoznajem sve oduševljenje tinejdžerskog sebe kada upoznam nekoga iz inostranstva, dal u Beogradu ili na svojim putovanjima. Ispitivanje o tome gde je ko bio, zelje za daljim putovanjima, predstavljanje svoje zemlje u ruhu koji mediji ne serviraju i oduševljenje kada mi do ušiju dopre sve ono sto želim da čujem o Srbiji, a od ljudi koji nisu iz Srbije. Sav taj entuzijazam kipi iz njega da se ja po rastanku pitam dal je moguće da sam toliko ostario.

 

*

 

Nakon rastanka sa Navijem, prva stanica bio je Arg-e Alishah, monumentalna građevina koja je nekad bila deo utvrđenja Tabriza i na koju se davno naslanjala sa jedne strane džamija, a sa druge dvorište. Ratovi, zemljotresi i vreme su odradili svoje, pa je danas sačuvana samo ova kapija kao nagoveštaj nepojmljivo velikih zidina koje su čuvale grad.

 

Arg-e Alishah

 

Ulaz u obližnju biblioteku

 

Posto je već popodne, vreme je da se jede. Odlučujem da poslušam svog domaćina i da odem u restoran koji ke predložio. Ovog puta sam znao šta želim čim sam video štipaljke na stolu. Jelo se zove "dizi" i pripremano je u ovom sudu nalik lončiću. Da bismo potvrdili da to hoću da jedem, konobar me vodi direktno u kuhinju, otvara zamrzivač sandučar i pokazuje na zalihe. Ja potvrđujem da je to moj konačni odgovor, a kuvar jedno "lonce" ubacuje u peć na drva gde vatra već uveliko gori.

 

Dizi

 

Dizi se jede tako sto se štipaljkama uhvati sud u kom dođe (lonce), tečnost se sipa u tanjir i u to se umače hleb. Čvrsta materija se zgnječi i pomeša i jede iz tog vrelog lončeta. Sastoji se od jagnjećeg mesa, leblebija, paradajza u komadu i još kojih sastojaka. Nakon klope uzimam jedino slatko na meniju - baklave. Iranci imaju jako puno raznih kolača, ali dobar deo njih dele sa Turcima.

 

Na bazaru može da se nađe šta hoćeš, ali ja sam tražio da vidim kako se ručno predu tepisi

 

Ostatak dana koristim da posetim najveći bazar na svetu, bas ovaj u Tabrizu. Sve tu može da se nađe, od hrane i začina do trgovina sa tepisima. Oni su posebno bitni, jer je Tabriz poznat kao jedan od svetskih centara za proizvodnju tepiha, a pogotovu onih ručno tkanih čija cena ide u nebesa. Toliko da i lokalci ako žele tako nešto, kupuju samo prostirku koju koriste kao podmetač za sedenje na stolici. Naravno, dešava se da probaju da ti podvale mašinski tkan tepih, samo ne nama koji nismo došli sa namerom da opremamo kuću.

 

Na bazaru prvi put vidim neke od iranskih policajaca koji patroliraju gradom sa kalašnjikovim u rukama i to mi je zaista čudno. Pogotovu ovde na bazaru gde se pandur svađa sa jednim starijim lokalcem, dok pušku drži jednom rukom uperenu u zemlju dok levom rukom živo gestikulira i dere se. Ispostaviće se kasnije da čim je malo veća grupa policajaca na jednom mestu, bar jedan će imati kalaš u rukama.

 

Sledi par fotki iz jedne od tradicionalnih iranskih kuća koje su obnovljene i postale su deo turističke ponude. Jako podsećaju na arhitekturu Andaluzije, ali to je i očekivano s obzirom da su Mavari 700 godina vladali Španijom, iako je to bilo mnogo pre nego što su ove kuće sagrađene. Najčešće vreme građenja je za vreme Kađara u XIX veku.

 

Čisto da znate, ovo je ništa u odnosu na ono što ću videti na jugu.

 

 

 

 

 

[Forsberg 3515 Napisano Utorak u 09:59]

Soltaniyeh dome – Kazvin

 

 

Jedino sto može zakomplikovati ovakav jedan put su vremenske prilike. Još pre polaska video sam da treba da očekujem zahlađenje i kišu. Ona me sad već danima prati kao avet - svi o njoj pričaju, ali je niko ne vidi. Nebo je postalo tmurno, ali ni kapi da padne. Život je mnogo lakši kad znaš na čemu si.

 

 

 

Iz manjka želje da bazam okolo kao pokisao (pun intended), menjam plan. Umesto da se smucam po planinama severozapadnog Irana i uživam u kapadokijskim prizorima, odlučujem da, ako treba da kisnem, najbolje da kisnem na putu. Krenuvši u pravcu Zanđana, ni pola sata nije prošlo, a kišno odelo bilo je na meni.

 

Gledajući put, vidim da mi se crno piše. Oblaci su resili da se prošetaju ulicama i ugase sunce usred bela dana. U znak prkosa, vozila oko mene popalila su žmigavce. Začudo, farove i dalje drže ugašenim. Bez obzira koliko je tmurno, njih pale tek uveče, a ni tad nije garancija da će ih svi upaliti.

 

 

 

Do sad sam prestao da kunem i kišu i vreme i oblake, ali sa hladnoćom još ne uspevam da se pomirim. Pogotovu kad je dovoljno hladno da kišne kapi bole dok padaju po šakama. Kisne rukavice su vodootporne, ali tanke.

 

U pravom trenutku, Spotify pusta metal. Dok mi Mejdeni i Džudasi okreću desni zglob i brzina raste, pretičem jedan beli (a svi su beli) auto. Sa zadnjeg sedišta dve male glave otvorile su svoje krupne crne oci, zalepile se za prozor i masu kao blesavi. Opustim gas, mašem i ja njima. Preteknu oni mene, a klinci hop na zadnje staklo i i dalje masu. Setih se kako se i kod nas deca oduševe kad im zaturiraš u prolazu, reših da ih još jednom preteknem i mahnem. Mogu da zamislim kako je ovim klincima bilo uzbudljivo, imajući u vidu da motori ove kubikaže nisu standardna pojava u Iranu.

 

Neko vreme smo se tako preticali i mahali i vise ništa nije bilo grozno. Ni kiša, ni temperatura, ni izmenjeni planovi. Samo par pokreta zglobom i sva sranja nestaše, a osmeh nam se svima razvuče po licima. I na licu njihovog ćaleta.

 

*

 

Zbog te silne kise, preskačem ulazak u Zanjan. Grad kao takav nije ništa posebno, ali u svojoj okolini ima par zanimljivih stvari za posetiti: kupolu Soltaniyeh (građevina tako nazvana po plavoj kupoli koja dominira gradom), kao i jednu interesantnu pećinu.

 

Na kraju, od pećine sam odustao jer nisam mogao da stignem do nje dok je još otvorena. Sultaniju sa svojom plavom kupolom sam posetio i, naravno, upoznao još neke lokalce.

 

 

Kad sam zastao da potražim put, pojaviše se od nekuda njih dvojica u kolima i predložiše da ih pratim do odredišta. Kako sam ušao u zdanje, posle nekoliko minuta, eto njih za mnom. Nakon zajedničkog obilaska, predložiše da odemo na klopu i nekoliko trenutaka nakon kulturnog prenemaganja, pristadoh, te sedosmo u njihova kola i odosmo na kebab i čorbicu. Obe stvari su bile jako dobre, ali je kebab je bio specijalno dobar, jer je bio bez afterukusa loja. Dok ga jedeš dobar je, ali posle kad sam taj ukus izbija iz želuca, poželiš da si istrpeo glad. Inače, prema lokalnim običajima, nije trebalo da prihvatim ovaj poziv na ručak.

 

U Iranu postoji jedan običaj koji se zove tarof. To je običaj u kome je neophodno bar tri puta odbiti to što ti je ponuđeno, pa ako ponuđač nastavi da insistira, onda znaš da je ozbiljan u svojoj ponudi. Ja sam dva puta odbio poziv na ručak, ali sam trećeg puta pristao, jbg. Štaviše, prvo je bio poziv na ručak kod kuće jednog od momaka, ali smo na kraju ipak otišli u restoran.

 

 

 

Pri rastanku, dobih pitanje da li bih mogao da im pomognem da se presele u Srbiju. Šta reći, naučite da vozite bus i eto vas kod nas.

Milosrdni bogovi zaustavili su kišu na ova dva sata. Nastavljam za Kazvin gde spavam za 20e u hotelu sa 3* i doručkom, a do tamo, šta fali opet malo pokisnuti?

[zaludan 7613 Napisano Utorak u 12:52]

Moram da pitam...

 

Pre 2 sati, Forsberg je napisao:

U pravom trenutku, Spotify pusta metal.

 

 

Znači, i u ovim pejzažima mobilni signal em radi, em je dovoljnog kvaliteta za streaming??

 

[Forsberg 3515 Napisano Utorak u 14:27]

1 hour ago, zaludan said:

Moram da pitam...

 

 

 

Znači, i u ovim pejzažima mobilni signal em radi, em je dovoljnog kvaliteta za streaming??

 

Pa vidi, internet u Iranu je posebna priča, msm da sam negde već pomenuo da svi koriste VPN i da se sve filtrira. Globalno gledano, internet je loš i ne radi svuda i nema svuda dometa. Na dosta ovakvih mesta, dometa nema ili ima dovoljno za gps. Tamo gde ima neta, a treba ti VPN, čak i kad piše da se konektovao, gledaš u nebo da li će da radi. Bilo je dana kada sam po 50% baterije potrošio pokušavajući samo da se zakačim na VPN npr.

 

Pošto nisam želeo da bacam pare za net na muziku i da zavisim od kvaliteta mreže, imam gomilu pesama koje su skinute na Spotify i onda kad odem negde gde je internet loš, koristima ga u offline modu i slušam tu sačuvanu muziku. Spotify bez VPN-a mogu da se zakunem da neće raditi u Iranu.

[zaludan 7613 Napisano Utorak u 14:29]

A, ok, ja Spotify povezujem samo sa streamimgom, pa se baš začudih.

[ujkaalbert 27 Napisano Utorak u 17:32]

Svaka cast. Prati se 

[Forsberg 3515 Napisano Sreda u 09:34]

Kazvin – Teheran

 

 

Čim sam se sinoć smestio u hotel, kiša je stigla do Kazvina. Nije bilo sanse da izlazim napolje, ionako je već skoro 21h, pa ujutru odlučujem da probam da nadoknadim sinoć propušteno. Nažalost, ispostaviće se da zbog verskog praznika koji se danas slavi, ništa od mesta koje sam hteo da posetim ne radi. Umesto toga, gubim se po poluusnulom gradiću iako je već 9h. I tako je do bazara. Videvši da je ovde ipak grad oživeo, ulazim da vidim šta se sve nudi.

 

Prazni Kazvin u 9 ujutru

 

 

Ono sto mi je jako zapalo za oko je to da u Iranu i dalje žive male zanatske radnje. Obućari, mehaničari, proizvođači npr. isključivo uložaka za cipele i dalje drže svoje male prodavnice u životu. Osim toga, bazari su prepuni tezgi sa jednim istim proizvodima i svi su grupisani u istom delu bazara. Prolazi mi kroz glavu kako svi uspevaju da zarade pored tolike konkurencije na jednom mestu.

 

Jedna od stvari na koju sam danas naleteo su kovači. Njih dvojica koji kuju nešto sto bih rekao da je srp. Čas lupaju po onom metalu, čas ga vraćaju u vatru. Po ritmu se vidi da znaju šta rade. Dva lokala dalje počinje carstvo perutnine. Kokoške, fazani, razne vrate papagaja i golubova, ali i pilići u koloru preuzimaju primat. Teško mi je da zamislim da ovde postoji nešto sto ne bih mogao da nađem.

 

 

Pilići "u koloru"

 

 

Za ovo malo vremena na ulicama veče pre i ovog jutra, primetio sam jako puno žena sa flasterima preko nosa koji se nose posle operacije. Ispostaviće se da je operacija nosa u Iranu jako popularna intervencija, jer genetski imaju kuke, pa se operacijom obračunaju sa njima. Osim toga, na celom putovanju primetio sam da se rade i ostale estetske operacije: usta, jagodične kosti, grudi... Svega ima, samo je ponešto skriveno ispod odeće.

 

 

 

Još jedna ekipica raspoložena da se upozna i slika

 

Nakon sto sam se uverio da zaista ništa od onoga sto želim da vidim se neće otvoriti, vraćam se u hotel, spremam se i krećem za Teheran. Ozbiljno sam se lomio da ga preskočim, jer ima 9 miliona stanovnika i sama pomisao na vožnju kroz toliki grad izaziva mi mučninu. Ipak, posto bežim od kiše već danima, dobio sam malo više vremena koje planiram da ovde potrošim.

 

Na 20km od Teherana, u gradu Karaj (čita se Karađ ), čeka me saobraćajni kolaps. Ljudi moji, 10 TRAKA KOJE STOJE!!! Okej, tehnički ima 4 trake, ali su toliko široke da lokalci lagano od njih naprave deset. Svi gledaju kuda da se provuku i razmak između kola je minimalan. Sat i po vremena stani-kreni na motoru... Pa to nema nigde! Kad se konačno put otvorio, zabrinuo sam se da li ću znati kako se pušta kvačilo. 

 

Ulazak u Teheran je bio mnogo bezbolniji nego sto sam se nadao. Verovatno zbog praznika je i saobraćaj malo ređi. Od ulaska u grad imao sam još oko 40 minuta do hostela, a put me je vodio pored Azadi tornja, građevine izgrađene u čast 2.500 godina od osnivanja Iranskog carstva.

 

 

 

 

Pada slikanje na brzinu dok krupne kisne kapi mi kvase kosu. Sad za njih vise ne brinem. Stigao sam u Teheran i ovde spavam dve noći - mogu da priuštim da se skvasim.

 

Isto veće upoznajem Južnoafrikanca Tarna, te odlučujemo da zajedno odemo u šetnju. Obojica smo tek stigli u grad i pojma nemamo šta nas čeka. Muzeji rade do 17h, tako da jedino sto nam preostaje je da vidimo nešto na otvorenom. Izbor pada na Tabiat most, pešački most sa nekoliko platformi za posmatranje okoline, osvetljen led svetlom koje menja boje. Za razliku od naših fontana, ovde su te boje lepo legle, pa u mraku most izgleda baš srećno, ako uopšte most tako može izgledati.

 

 

 

 

Ne znamo zašto, ali ovde je večeras prepuno ljudi! Porodice sa decom, tinejdžeri, ekipe ljudi naših godina mingluju po mostu i okolnim skverićem, igraju badminton i uživaju u raznim poslasticama koje se nude. Cela fešta izgleda kao noćni marketi kod nas. Mi se častimo sladoledom i imamo priliku da vidimo kako se pravi ružina vodica - proces jako sličan pečenju rakije, samo se dobija proizvod bez alkohola. Naravno, i ovde smo mala atrakcija, pa jedna devojčica od 16-17 godina nam dovodi svoju sestru od 5 koja bi sa nama malo da provežba engleski.

 

Ružina vodica

 

U Iranu nema klubova i žurki, a alkohol je zabranjen, mada se može naći ako poznajete ekipu. S obzirom da nema izlazaka na način kako mi ovde izlazimo, čini mi se da se ljudi mnogo kvalitetnije druže jedni sa drugima. Igranje badmintona, stonog tenisa, porodične šetnje, piknici na travi u široj porodici su svakodnevna (ili bolje rečeno svakovečernja) pojava. Život je težak, ali porodice su bliske.

[Forsberg 3515 Napisano Sreda u 09:35]

Teheranski metro

 

 

 

Oduvek sam voleo vozove, pa tako uživam i u gradovima koji imaju metro. Brzo se prevezeš, a svaka vožnja je doživljaj. Metro u Teheranu je poseban po tome koliko života se ovde odvija.

 

Naravno, ne mislim na broj ljudi koja se svakodnevno preveze sa cak 6 linija podzemne železnice. Mislim na to koliko ljudi ovde zarađuje za život. Pri tome, nema puno prodavnica u prilazu metrou, već ima jako velika količina prodavaca koji dane provode u vagonima prodajući sve od papirnih maramica, kišobrana i torbi, do tekstila, naočara za sunce, slušalica za telefon itd. Cini mi se da je razmak između dva prodavca ne duzi od minut - minut i po. Brz je prevoz, a valja ponuditi robu sto većem broju ljudi.

Jako mi je simpatičan bio jedan "slepi" putnik sa usnom harmonikom. "Ne videvši" me, u trenutku je promenio melodiju sa neke lokalne na Bella ciao i Kaćusu.

 

Već posle prve vožnje sam se zapitao kakav je to život i koliko izgaranja treba kako bi se zaradilo za život valjajući robu u metrou, bunareći u tramvaju, a ne igrati za raju.

 

PS. Vožnja košta 10 dinara.

 

PPS. Osim Teherana, od gradova u kojima sam bio, Tabriz, Esfahan i Širaz imaju bar po jednu metro liniju. Svaki voz ima dva vagona namenjena samo ženama, ali se ovo ne poštuje – žene se voze u svim vagonima i muškarci (uključujući i mene) voze se u tim „ženskim“ vagonima. Iran se pokazuje kao jedna dosta podeljena zemlja između stvari koje se dešavaju na terenu i onoga što piše u zakonima.

 

[kokot 390 Napisano Sreda u 11:56 (promenjeno)]

Eeeeeee prijatelju moj @Forsberg moram priznati da mi je zao sto sam odbio bezbroj tvojih poziva za put! Iz ove perspektive sve se moglo organizovati osim mjesec dana odmora  

Ali da znas za sledeci put cu ja tebe zvati i ubjedjivati  

Kao i svi zeljno iscekujem epizodu po epizodu! 

Promenio Sreda u 11:57 član kokot

[Forsberg 3515 Napisano Sreda u 12:26]

@kokot Zovi, ja se radujem povratku u Iran  

[Forsberg 3515 Napisano pre 20 sati]

Teheran dan 1.

 

Muzeji u Teheranu rade do 17h. Zbog toga danas nema izležavanja, već valja krenuti jako od ranog jutra. Prva stanica - Golestan palata.

 

Palata je prevashodno poznata po svojoj lepoti, a u arhitektonskim krugovima po fuziji persijskog i evropskog stila. Sastoji se iz nekoliko različitih zgrada, ali svima je zajedničko da su jako bogato ukrašene. Najviše se ističu prostorije prekrivene ogledalima od poda do plafona. Priča se da su i evropski vladari mogli da pozavide Kađarima na ovoj gajbi.

 

Do danas sačuvana je samo jedna desetina celog kompleksa. I to je sasvim dovoljno da na samom ulazu vežete vilicu, jer će vam padati na svakom koraku.

 

Ulaz u palatu i badgir - toranj koji se koristi za hlađenje prostorija, više o tome kasnije

 

Deo vrta u palati

 

Detalj iz dvorišta palate

 

 

 

 

 

Prijemna dvorana sa maketom vladara, prestolom i krunom sa desne strane. Sranje je što ovoj postavci ne može da se priđe bliže od 10 metara, verovatno da bi se očuvao tepih koji se vidi na slici

 

 

 

 

 

Sledeća stanica je Muzej Irana i Muzej islamske umetnosti koji se nalaze u istom kompleksu. Muzej Irana sadrži artefakte datirane u praistoriju, pa sve do antike i Persepolisa. Jedan oduševljeni čuvar svojski se trudi da mi približi istoriju svoje zemlje, ali nam jezička barijera malo smeta. Nekoliko stvari koje sam ovde video cine da se još vise radujem Persepolisu.

 

 

 

 

S obzirom da sam obišao sve sto sam hteo u južnom Teheranu, prelazim na centralni i odlazim u muzej posvećen ratu Iraka i Irana. Trajao je od 1980-88, dok se Islamska revolucija desila 1979. Možemo reci da je pobeda u ovom ratu samo dodatno zacementirala budućnost Revolucije, kontra od onoga sto su želele velike sile sa obe strane Gvozdene zavese.

 

Muzej je ideološki obojen, ali nepobitno interesantan. Jedan od highlightova je i simulacija bombardovanja seoceta gde ste vi u ulozi bombardovanog. Zapitao sam se kako ću reagovati na ovu instalaciju s obzirom na ’99, ali na kraju bi bez nekih jačih emocija.

 

Naime, uđe se u potpuno zamračenu prostoriju u kojoj su obeležena kvadratna polja na podu na koja treba stati. Ispred je displej sa idiličnom scenom u nekom malom selu, a onda počinju da padaju bombe, pod se trese i od zvuka se koža ježi. Nema šizele. Nakon razilaženja dima, na platnu selo nije kao nekada, već požar plamti, a ljudi skupljaju ranjenike.

 

Malo je smešno što je Amerika svuda predstavljena kao najveći neprijatelj, ali ona na kraju ostavke naletiš na ovu predstavu zarobljavanja Sadama koja, realno govoreći, slavi i Američkog vojnika.

 

 

Neki momenat pozitive bi mi dobro dosao nakon ove ratne tematike, ali nažalost, 16.30h je i muzeji se zatvaraju. Pod pretnjom kiše, umesto daljeg istraživanja grada, odlučujem da se vratim u hostel i isplaniram naredne dane. Sutra se nadam poseti našoj ambasadi.