Пут до снова - Истанбул 2023

[draki 2547 Napisano Jul 3]

          Од посљедњег „великог“ путовања прошле су 4 године. Таман када сам одлучио да кренем ка истоку, 2020. године,  десила се чувена пандемија, а  затим и низ лијепих ствари - вјенчање, усељење у стан и на крају рођење ћерке Макрине. За све то вријеме точкови нису мировали али нису ни ишли на далеке путе. Жеље су се преносиле из годину у годину све док се није створио прави тренутак.

 

 

Жељан нових изазова, путева и држава одлучио сам да искористим неколико дана старог одмора и провозам се до Солуна и Зејтинлика и онда преко Сјеверне Македоније до Косова и Метохије, до наших највећих светиња. Сваког дана сам одвајао мало времена не би’ ли у тих 8 – 9 дана уклопио што је више могуће планираних посјета. И таман када сам помислио да је план завршен десила се нова политичка криза на Косову и Метохији и мој боравак на територији јужно од Ибра доведен је у питање. Уз консултацију са супругом одлучио сам да одлазак у Дечане, Велику Хочу, Призрен, Штрпце и остале градове и села на Косову и Метохији оставим за неки други пут. Одмор је већ био одобрен, на пут сам ријешио да кренем, али нисам знао на коју ћу страну, па сам помоћ потражио од другара Александра Вуковића (у даљем тексту Боске). Прегледали смо све могућности, а онда је мени синула идеја (она коју сам поносно представио гостујући у емисији „Петком у 9“ на бијељинској телевизији ИН) да кренемо пут Истанбула. Надао сам се да ће Боске рећи да то није добра идеја али он је као из топа дао потврдан одговор и од тог тренутка кренула је припрема маршруте, одабир смјештаја и прибављање потребне документације. Старт путовања заказан је за суботу, 17. јун у 11 часова.

 

 

У животу нисам имао бољи испраћај на путовање. Испред зграде у којој живим окупили су се супруга Милица и наша ћерка Макрина, затим Миличина снаја Весна са своје 4 дјеце (Софија, Стеван, Николија и Ленка који су дошли да праве Милици и Макрини друштво док сам ја на путу), а био је примјетан и мањи број комшија. Са Боскетом сам се срео код Аутокоманде и кренули смо пут југа Србије, тачније Врања.

 

 

  

 

 

 

 

Прву паузу смо направили код Велике Плане, а недуго затим и једну принудну паузу код Ћуприје. Јака киша почела је да пада и такво (не)вријеме нас је пратило све до излаза из Ниша. Вожња аутопутем је увијек једнолична и помало досадна. Монотонију пута разбила је једна ситуација која се може сматрати и опасном. Излазећи из једног од тунела кроз Грделичку клисуру ударио нас је прилично јак бочни вјетар. Након пар стотина метара од тунела примјетио сам да је Боске стао у зауставну траку што сам и ја урадио али доста даље од њега. Није ми било јасно шта се дешава, а на све то видио сам да Боске трчећи иде према тунелу. После пар минута ишчекивања дошао је до мене и објаснио ми да му је онај бочни вјетар одувао танк торбицу у којој су му били новчаник, документа, камера и још доста ствари. Кишна навлака подвила се испод магнета и онемогућила стабилно држање торбице. Управо због тога ја торбицу вежем за управљач што је после и Боске радио са својом.

 

 

 

 

Тмурно и хладно вријеме дочекало нас је и у Врању. Како је било вријеме ручку одлучили смо да питамо локалне становнике за препоруку и отишли у ресторан „Код Баке“. Југ Србије познат је по добрим јелима, обимним порцијама, приступачним цијенама и изврсном услугом, а ми смо се увјерили да је то апослутно тачно. Пуних стомака отишли смо до терена код спортске сале у Врању гдје се одржавао мото скуп локалног удружења. Нажалост, усљед лошег времена у региону посјета је била веома мала. Вјерујем да ће у будућности овај град имати прилику да угости већи број моториста.

 

 

 

Приликом договарања гдје ћемо спавати на овом путовању изразио сам жељу да прву ноћ преспавамо у конаку манастира Свети Прохор Пчињски. Боскету се ова идеја веома допала и одмах смо резервисали собу. Пут од Врања до манастира дугачак је свега 30 километара и иде преко предјела изузетних одлика - „Долина Пчиње“. Манастир се налази на лијевој обали ријеке Пчиње подно планине Козијак. По самом доласку на манастирски посјед био сам обузет осјећајем задовољства што корачам плочницима хиљадугодишњег свједока постојања народа и вјере којим припадам. Историја манастира Прохор Пчињски дубока је и богата. Основан у 11. вијеку, манастир је преживио различите историјске периоде, од средњовјековне Србије до османлијске владавине и модерне српске историје. Ова светиња била је изложена рушењу, скрнављењу и другим промјенама, али је увијек чувала своју душу и значај као мјесто духовности. У току Другог свјетског рата, манастир Прохор Пчињски служио је као скровиште за бројне избјеглице. Многи људи су потражили спас у манастиру, тражећи заклон од ратних бурни. Монаси су сахрањивали и чували ратне избјеглице, што је био велики ризик у то вријеме. Тај догађај свједочи о хуманости и доброти манастира у најтужнијим временима.

 

 

 

 

 

Манастир Прохор Пчињски је био мјесто на коме је 4. августа 1944. године, одржана важна конференција. На овом састанку, који је познат као Прохорски састанак - представници партизанских снага из Југославије су донијели одлуку о формирању владе. Овај догађај је имао значајан утицај на догађаје у току рата и послијератна политичка дешавања у Југославији.

На вратима манастирског конака дочекао нас је искушеник Боривоје. Након уписивања у књигу гостију отишли смо у собу да би касније, иако већ од раније сити, сишли на вечеру која је спремљена за све госте.

 

 

 

 

 

 

 

[ProMaster 8681 Napisano Jul 3]

Pratio na Instagramu, ali ovde je bolje..

[draki 2547 Napisano Jul 3]

Јутра на овом мјесту су посебна. Жубор ријеке, цвркути птица, манастирска звона су прави мелем за уши и душу. Док сам се шетао по манастирском комплексу примјетио сам да се братство ужурбано спрема за нешто. Испоставило се да су спремали дочек за Његово Преосвештенство епископа врањског Пахомија. Имао сам част да присуствујем литургији коју је предводио епископ, а након литургије служен је доручак који је благословио епископ.

 

После доручка кренули смо пут Сјеверне Македоније. Од манастира до граничног прелаза има око 5 минута вожње, а без дужег задржавања завршили смо процедуру изласка из Србије и уласка у Сјеверну Македонију. Од документа било нам је потребно: важећи пасош, саобраћајна дозвола, возачка дозвола и зелени картон.

 

 

План за вожњу по Македонији нисмо имали. Одлучили смо да стајемо гдје и када желимо. Ја сам имао жељу да свратимо у Куманово не би ли видјео како изгледа град који, за нас Србе, представља мјесто највеће побједе али и највећег пораза у 20. вијеку. За оне који нису упознати са историјом, а и за оне који су, можда, заборавили 1912. године Српска војска под командом, тада, генерала Радомира Путника и пуковника Живојина Мишића извојевала је побједу над Турском војском и тако после 500 година поново успоставила власт над територијама Старе Србије и Косова и Метохије. Нажалост, 87 година касније у овом граду, након 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије од стране НАТО алијансе, потписан је војно-технички споразум после кога су војне и полицијске снаге СРЈ биле присиљене да оду са територије Косова и Метохије. Тим чином, а нашим поразом, званично је почело отимање нашег вијековног огњишта.

 

Сасвим случајно паркирали смо се испред, испоставиће се ускоро и зашто, веома популарног локала не само у Куманову него и у цијелој Сјеверној Македонији. Градска Пивница је мјесто гдје се окупљају овдашњи мотористи и рокери, а примјетио сам и налијепнице мото клубова из Србије што значи да овде радо свраћају гости са свих страна свијета.

 

 

Пре крајњег циља за овај дан, а то је било Дојранско језеро, свратили смо још у градове Свети Никола и Струмица. У првом смо упознали Ивицу и његовог сина Стефана који су из Куманова али су ти дошли да се провозају. Како то бива када се мотористи сретну отишли смо на пиће, а Ивица нам је дао неколико савјета за вожњу по Македонији и Грчкој. Пауза за ручак била је у Струмици одакле смо, веома брзо, стигли у Стари Дојран.

 

 

 

 

Обале Дојранског језера простору се кроз Македонију и Грчку и треће је по величини (одмах иза Охридског и Преспанског језера). Велики број српских туриста бира ово мјесто за предах на путовању за Грчку. Раније смо резервисали апартман али тек када смо тамо дошли видјели смо да имамо поглед на језеро и да можемо моторе паркирати практично испред самог апартмана. Остатак вечери провели смо упознавајући се са овим малим мјестом.

 

 

 

За око ми је запала запуштена православна црква. Сазнао сам да је посвјећена светом пророку Илији и да је то био саборни храм некадашњег града Дојрана. Црква је доспјела у жижу јавности када су, прије неколико година, безбожници провалили врата и организовали журку праћену сатанистичком иконографијом.

 

 

 

 

[mali_zmaj 1257 Napisano Jul 4]

Pratim,lijepo je počelo!! 

[draki 2547 Napisano Jul 4]

Од 2019. године нисам уписао ниједну нову државу на својој мапи путовање. Због тога сам са одушевљењем ушао на територију Грчке и у одличном расположењу започео трећи дан вожње. Од граничног прелаза до Солуна има близу 80 километара, а на том путу примјетили смо неколико патрола саобраћајне полиције. Вођени искуствима других моториста чинили смо све да не направимо никакав саобраћајни прекршај јер би у супротном били изложени веома непријатној ситуацији и наше путовање би се завршило прије вријемена. Ипак, по доласку у Солун, схватио сам да локални возачи немају развијену саобраћајну културу. У неколико наврата за длаку сам избјегао удес.

 

 

 

Прије него што смо отишли у хотел, дошли смо на мјесто које сваки Србин али и Рус, Француз и Британац треба да посјети. То мјесто се зове Зејтинлик.

 

 

На Српском војничком гробљу похрањени су земни остаци 8000 наших сународника који су дали своје животе да би ми живјели у слободи. Гледајући споменике и читајући имена свих тих јунака поклонио сам се пред њима и у сузама рекао “Хвала вам и извините!”. Хвала им за жртву, хвала им за слободу, а извињење јер их, очигледно, нисмо достојни. Од јунака који се нису плашили ни куршума ни бајонета дошли смо до народа који ћути, окреће главу од проблема, продаје образ за шаку динара. Да су знали какви ћемо постати, можда се никада не би са Крфа вратили. Што би прослављени српски глумац Љубомир Бандовић рекао: „Па ти људи од прије 100 година, кад би сад устали пола нас се не би главе наносило.“ На сву срећу има и оних који своју дјецу одгајају на причама великих побједа, у духу традиције и православља, па ми остаје нада да ће нове генерације вратити изгубљено достојанство.

 

 

 

 

 

 

Са лакоћом смо пронашли хотел, иако у тој улици има преко 100 хотела и хостела. Љубазно особље помогло нам је да се распакујемо и да нам покажу пут до паркинга. С обзиром да смо знали да нећемо два дана путовати моторе смо закључали и оставили у дебелој хладовини на чување.

 

 

Обилазак града почео је вечером, а избор је пао на гирос и пиво, а након тога кренули смо ка луци и обали. Град је био пун туриста, а ми смо искористили прилику и да се провозамо туристичким бродом. Док је брод испловљавао из импровизоване луке сјетио сам се стихова чувене пјесме “Креће се лађа француска” и још једном осјетио исти онај понос и тугу као и на Зејтинлику.

 

 

 

 

 

“Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;

Седам се лета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!”

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 5]

Солун је град који има прегршт знаменитости које привлаче туристе. Ми смо се одлучили да посјетимо следеће:

 

        Бијела кула – симбол града, изграђена у 15. вијеку за вријеме османлијске владавина али је кроз историју имала различите намјене. У почетку то је био затвор да би у новијој историји постала музеј града. Унурашњост је уређена у различитим собама које представљају различите периоде историје овог града.

 

 

 

 

        Аристотелов трг – један од најживописнијих тргова у граду. Ту се налази велики број кафића, ресторана и продавница што га чини центром друштвених активности. Име је добио по грчком филозофу Аристотелу, а на тргу се налази и његова скулптура.

 

 

 

        Галеријева палата и лук – Палата се налази у самом срцу Солуна, на Наварино тргу. Изграђена је 300. године и непроцјењиви је споменик из римског доба. Као дио комплекса ове палате је и Камара илити Галеријев славолук. Посвећен је побједи имперотара Гаја Велерија Галерија Максимилијана у Азији, а подигнут је 300. године. Ту се такође налазе и мањи, видљиви дио остатака хиподрома, док се већи налази испод кућа на  горе поменутом тргу.

 

 

 

        Ротонда – градска легенда каже да је ова грађевина направљена са намјеном да буде Галеријев маузолеј али да никада није имао ту сврху јер је император преминуо далеко од Солуна (према неким изворима у Феликс Ромулијани (Зајечар)). За вријеме владавине цара Теодисја I служила је као хришћанска црква, а у вријеме турске владавине као џамија о чему свједочи минарет који је у потпуности сачуван.

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 5]

Вожња мотора представља велико задовољство, али накупљени умор може прилично да поквари то задовољство. Управо због тога већи дио другог дана боравка у Солуну провели смо одмарајући. Спавање, лежање, читање па чак и преслагање одјеће и опреме су активности које враћају енергију. Тек пред вечерње сате смо кренули у даљи обилазак. Наравно, прва на листи била је црква светог Димитрија која се налази у истоименој улици. У славу и част заштитнику града Солуна, почетком 4. вијека подигнута је првобитна црква. Нажалост та црква је страдала у пожару али већ 629. године кренула је изградња цркве (петобродна базилика), а тај изглед је задржала до дана данашњег. . Мозаици који се данас налазе у цркви представљају ријетке примјере умјетности преживјеле из доба Иконоборства. Падом Солуна под Турску власт 1430. године, црква је претворена у џамију. Богу хвала, након побједе над Османлијама у балканским ратовима и ослобођењу Солуна Црква Светог Димитрија је освјештана и поново јој је враћено звоно. Црква је нажалост разорена 1917. године  у Великом солунском пожару, али је рестаурирана између 1926. и 1948. године. Приликом функционисања цркве као џамије и великог оштећења у пожару из 1917, највећи дио мозаика из византијског периода је изгубљен. Каснија ископавања су открила дијлове римског купатила, који се и данас могу видјети унутар цркве, гдје су Римљани држали Светог Димитрија и погубили га. Унутар цркве налази се саркофаг са моштима Светог Димитрија.

 

 

 

 

 

 

 

До поласка на спавање отишли смо још до споменика Александру Македонском а у оближњем ресторану домаће кухиње смо и вечерали. Грчка кухиња је веома укусна, за разлику од Турске коју сам пробао када сам био на љетовању у Кемеру.

 

 

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 5]

Најзахтјевнији дан путовања почео је већ у 6 часова по локалном времену (Грчка се налази у временској зони ГМТ +3, односно један сат у плусу у поређењу са временом у Србији). Чекао нас је пут дуг преко 600 километара. Није било гужве па смо прилично брзо стигли до Аспровалте гдје смо правили паузу за доручак, онај прави путнички. Док смо стајали и јели, осматрали смо да ли можемо негдје да се пресвучемо и окупамо у мору, јер кад смо већ дошли штета би било да се не оквасимо мало. У једном од плажних кафића видјели смо да има неко од особља па смо пришли да питамо да ту оставимо ствари. Када је видио да смо мотористи, а још и из Србије одмах нам је показао гдје да паркирамо моторе и дао нам кључеве од кабина. Колико је то добар и гостољубљив локални становник говори чињеница да нам је, поред кафе и воде, спремио и послужење у виду оброка (домаће маслине, тост хљеб и козији сир). Када се све ово сабере са купањем у Егејском мору добије се прилично добар осјећај.

 

 

 

 

 

 

Већина путника, са којима сам причао, до Истанбула ишли су преко Бугарске. Због тога сам био у страху да пут који смо ми изабрали није најбољи избор али сам се разувјерио прилично брзо. Иако смо користили аутопут прилично доста тога може да се види. Чак један дио аутопута подсјећа на дионицу аутопута „Милош Велики“ од Љига ка Чачку (кривине, пењање на вишу надморску висину). За вријеме вожње направили смо двије паузе, једну за сипање горива и у граду Александрополи.

 

 

 

Овај лучки град настао је у другој половини 19. вијека али има богату исторју. Око њега водиле су се борбе у свим ратовима. Падао је под комадну Руса, Турака па чак и Бугара. Изградњом гасовода Бургас-Александруполис добио је на значају. Иако постоји велики број кафића и ресторана имали смо проблема да нађемо слободно мјесто.

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 6]

Километар по километар дошли смо на Грчко Турску границу. На првој није било задржавања, само су нам ударили излазне печате. Код Турака већ је друга прича. Велики број униформисаних лица са дугим цијевима, бодљикава жица, висока грађевина красе гранични прелаз Ипсала. Сви путницу су дужни да изађу из возила, приђу кућици гдје се налази гранични полицајац. Од када се десио терористички напад на Таксим тргу, полиција је увела ригорозне контроле на улазу у државу те због тога сваки путник је дужан да стане испред камере и да сачека да га полицајац фотографише. Са једне стране овај вид контроле је чудан, али вјерујем да им у многоме помаже. После више од сат времена чекања и контроле ушли смо на територију Турске и на првој бензинској пумпи стали да наточимо гориво и евре замјенимо у лире. Већ у првим километрима вожње кроз Турску увидио сам о каквој је држави ријеч. Магистрални путеви су исте величине као наши аутопутеви, а број возила које сам срео мјери се у десетинама хиљада. Први град кроз који смо прошли био је Текирдаг одакле смо се укључили на пут за Истанбул, који води уз Мраморно море.

 

 

 

 

Улазак у Истанбул трајао је скоро два сата, а притом просјечна брзина којом смо се кретали била је 100 километара на час. Тада сам већ схватио да је Истанбул мегаломански град. Саобраћај кроз градско језгро је густ и прилично отежан током цијелог дана и због тога сам имао страх од вожње. На сву срећу, Боске је био опуштенији и та његова енергија је и мене водила па сам се, из километра у километар, и ја опуштао. Уз мало муке пронашли смо хотел у коме смо раније резервисали смјештај за нас и наше моторе. Нажалост, паркинг на коме смо требали да оставимо моторе није радио па нам је љубазно особље хотела понудило да паркирамо моторе испред улаза али уз услов да их рано ујутро пребацимо на други паркинг који ће нам обезбједити. Још један вид љубазности који су нам пружили било је и то што су нам кофере и торбе са мотора однијели до собе док смо ми завршавали папирологију. Иако уморни од цјелодневне вожње, након јављања породицама и након туширања, изашли смо да се прошетамо по крају. Прегршт ресторана, кафића, сувенирница и посластичарница радило је пуном паром без обзира што је поноћ одавно прошла.

 

 

 

[mali_veseljak 1252 Napisano Jul 6]

18 hours ago, draki said:

Најзахтјевнији дан путовања почео је већ у 6 часова по локалном времену (Грчка се налази у временској зони ГМТ +3, односно један сат у плусу у поређењу са временом у Србији). Чекао нас је пут дуг преко 600 километара. Није било гужве па смо прилично брзо стигли до Аспровалте гдје смо правили паузу за доручак, онај прави путнички. Док смо стајали и јели, осматрали смо да ли можемо негдје да се пресвучемо и окупамо у мору, јер кад смо већ дошли штета би било да се не оквасимо мало. У једном од плажних кафића видјели смо да има неко од особља па смо пришли да питамо да ту оставимо ствари. Када је видио да смо мотористи, а још и из Србије одмах нам је показао гдје да паркирамо моторе и дао нам кључеве од кабина. Колико је то добар и гостољубљив локални становник говори чињеница да нам је, поред кафе и воде, спремио и послужење у виду оброка (домаће маслине, тост хљеб и козији сир). Када се све ово сабере са купањем у Егејском мору добије се прилично добар осјећај.

 

 

 

 

 

 

Већина путника, са којима сам причао, до Истанбула ишли су преко Бугарске. Због тога сам био у страху да пут који смо ми изабрали није најбољи избор али сам се разувјерио прилично брзо. Иако смо користили аутопут прилично доста тога може да се види. Чак један дио аутопута подсјећа на дионицу аутопута „Милош Велики“ од Љига ка Чачку (кривине, пењање на вишу надморску висину). За вријеме вожње направили смо двије паузе, једну за сипање горива и у граду Александрополи.

 

 

 

Овај лучки град настао је у другој половини 19. вијека али има богату исторју. Око њега водиле су се борбе у свим ратовима. Падао је под комадну Руса, Турака па чак и Бугара. Изградњом гасовода Бургас-Александруполис добио је на значају. Иако постоји велики број кафића и ресторана имали смо проблема да нађемо слободно мјесто.

 

 

 

Kada amo isli iz Banjaluke za Istanbul 2019. godine, spavali smo u Aleksandropolisu. Istso smo zakljucili, grad je prepun restorana i kafica i sve je puno. Mjesto u njima je jako tesko pronaci.

[draki 2547 Napisano Jul 7]

По договору са особљем већ у 7 часова устали смо да пребацимо моторе, а после тога кренули у обилазак овог велеграда. Спремајући се за ово путовање читао сам доста о Истанбулу. Једна занимљива информација ми је остала у мислима, кажу да уколико желите да посјетите све културно исторјиске знаменитости потребно је да потрошите скоро цијелу једну годину. Ми смо на располагању имали свега један дан па смо на списак ставили само оно најважније.

На свега неколико минута ходања од хотела налази се Гулхан парк и Топкапи сарај (палата). Гулхан парк је један од најстаријих и најпознатијих паркова у Истанбулу. У слободном преводу име парка значи „кућа ружа“. Првобитно је парк био дио баште Топкапи палате и користио се за потребе османске династије. За јавност је отворен тек почетком 20. вијека и од тада његове баште, скулптуре и стазе привалче туристе. У парку се налази и неколико споменика укључујући и Колону Готика која датира из римског периода. Такође, одавде се пружа нестваран поглед на босфорски мореуз и дијелове Истанбула што га чини идеалним мјестом за шетњу и опуштање. Топкапи палата изграђена је у 15. вијеку, након пада Цариграда. Више од 4 вијека служила је као резиденција османских султана и административни центар Османског царства. Палата се налази на мјесту гдје се састају босфорски мореуз и Златни рог (залив), а изграђена је по наредби султана Мехмеда II Освајача. Комплекс палате обухвата четири главна дворишта и бројне мање грађевине, укључујући стамбене одаје, канцеларије, библиотека и баште. Најпознатији дијелови Топкапи палате су:

  Прво двориште – Албендарско двориште: највеће двориште које је служило као мјесто за званичне церемоније и јавне догађаје;

  Друго двориште – Диванско двориште: садржи Зграду дивана у којој су се одржавали званични састанци и судске расправе;

  Треће двориште – Султаново приватно двориште: у њему се налази султанова приватна одаја и Хазна, гдје су се данас чувају драгоцијености и реликвије из Османског царства (оружје, накит, свете реликвије);

  Четврто двориште – Вртови и павиљони: овај дио палате укључује прелијепе вртове, чардаке и павиљоне са прекрасним погледом на Босфор и Мраморно море. Међу њима се издвајају багдадски пављон и Реван павиљон који су украшени прелијепим керамичким плочицама.

Данас је Палата претворена у музеј и отворена је за јавност. Велики број туриста из свих крајева свијета долазе да виде султанов престо, одјећу и оружје али и свете реликвије Ислама за које се вјерује да су припадале пророку Мухамеду.

 

 

 

 

 

Предах од врућине направили смо у једном отвореном локалу у коме су служили сокове од разног воћа. Ту смо упознали и Мурсела, момка који годинама ради ту и који нам је на добром енглеском језику (није тако честа појава да Турци говоре енглески језик, много више се служе руским) исричао пар реченица о самом граду и његовим знаменитостима. Чак је показао и одређено знање из српског језика.

 

 

Симбол културног и вјерског наслијеђа Истанбула, мјесто састанка историја Хришћанства и Ислама – Аја Софија. Њена градња трајала је од 532. до 537. године по жељи и вољи источноримског цара Јустинијана I. Била је највећа хришћанска црква на свијету и служила је као сједиште Цариградске патријаршије. Архитектонски стил Аја Софије комбинује елементе базилике и куполасте структуре што је у то вријеме било јединствено у свијету. Унутрашњост је украшена мозаицима, мермерним стубовима и раскошним декорацијама. Централна купола је пречника 31 метар, а висока је 55 метара. Кроз вијекове претрпила је неколико трансформација:

   Хришћанска црква – од 537. године па све до 1435. године била је главна хришћанска црква и сједиште патријаршије;

 

  Џамија – након пада Цариграда султан Мехмед II Освајач претворио је Аја Софију у џамију. Додати су минарети, мињбар и михраб, а унутрашњи мозаици са хришћанским мотивима су прекривени или потпуно уклоњени;

 

  Музеј – по наредби оснивача модерне Турске државе, Мустафе Кемала Ататурка, 1935. године претворена је у музеј, а хришћански артфакти су рестауриани;

 

  Џамија (поново) – Турски председник Реџеп Тајип Ердоган у јулу 2020. године донио је декрет којим се Аја Софија проглашава активном богомољом али и да остаје отворена за посјетиоце (у вријеме када нису у току молитве).

 

Боске је добар дио времена који смо провели овдје провео покушавајући да фотографише комплетан мозаик Богородице али због паравана који су стављени преко мозаика није успио. Као да су их намјерно тако поставили да нико не може да види у цијелости овај мозаик.

 

 

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 7]

Султан Ахмет I издао је наредбу да се у непосредној близини Аја Софије изгради нова централна богомоља због чега је доведен најпознатији архитетка тог времена, Седефкар Мехмед Ага (ученик чувеног архитекте Мимара Синана). Изградња Султанове џамије, познатије као Плава џамија, трајала је 15 година (од 1609. до 1616. године). Њена структура укључује 6 минарета, што је веома необично јер већина џамија има 4 или мање. Централна купола је окружена са осам мањих купола па све то даје један хармоничан изглед. Унутрашњост је украшена са 20 хиљада ручно израђених керамичких плочица, донијетих из Никеје, које приказују различите цвијетне мотиве у нијансама плаве боје, одакле џамија и добија своје популарно име. Као и Аја Софија, Плава џамија је активна богомоља у коју могу и туристи да уђу уз обавезно поштовање начина одијевања.

 

 

 

 

Обилазак вијерских објеката у Истанбулу наставили смо посјетом џамији Мехмед Паше Соколовића. О његовом поријеклу и значају за наш народ сви знамо, али мало ко зна да у истанбулском кварту Аксарај налази џамија која носи име овог великог везира. Изграђена је 1571. године и дјело је горе поменутог арихтекте Мимар Синана. Ова џамија је примјер класичне османске архитектуре гдје се посебно истичу декоративни елементи и калиграфски радови који укључују стихове из Курана. За разлику од Аја Софије и Плаве џамије овдје је забрањено фотографисање.

 

 

 

 

Кажу да боравак у Истанбулу није поптун ако нисте били у Капали чаршији. Најстарији затворени трговачки центар на свијету, познат по имену Велики базар, изграђен је 1455. године и као и тад, тако и данас представља централно трговачко мјесто у Истанбулу. На скоро 40 хиљада квадрата налази се преко 4000 продавница. Ту се продају злато, накит, текстил, тканине, теписи, чајеви, зачини и многи сувенири. Уличице базара су живописне и препуне људи што ствара јединствену атмосферу оријенталног тржишта.

 

 

Како смо уплатили крстарењем Босфором одлучили смо да после ручка одемо у хотел и одморимо од цјелодневног ходања. За ручак одабрали смо наравно кебаб и парадајз чорбу. Мени се свидјело али и даље сам мишљења да је турска храна прилично зачињена и да нисмо ми научили на толику количину зачина. Боске је једва чекао да се врати у Србију па да стомак обрадује разним јелима из домаће кухиње.

 

Крстарење Босфором је веома популарна атракција, а томе свједочи и преко 100 усидрених бродова и бродица. Све туристичке агенције нуде двије врсте програма које се суштински разликују у временском трајању. Ми смо изабрали краћу верзију и за то платили свега 5 евра по особи. Пловећи по мореузу који раздваја Европу од Азије имали смо прилику да видимо разне виле, дворце, палате, џамије, стадион ФК Бешикташ и многе друге културно историјске објекте. До краја вечери са тересе хотела уживали смо у погледу ка Азијском дијелу Истанбула који смо планирали сутрадан, прије поласка за Бугарску, да посјетимо.

 

 

 

 

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 7]

Прелазак у Азију био је крањи циљ наше вожње и испуњење још једног сна. Од самог узбуђења нисам могао ни да спавам па сам веома рано устао и спаковао све ствари. Чим се Боске пробудио отишли смо по моторе, набацали кофере на њих и кренули ка брду Чамлиџа (тур. Camlica Tepesi). До овог брда се долази преко моста „15. јул“. Заправо, првобитан назив овог моста био је „Босфорски мост“ али је преименован у „15. јул“ у част грађана који су погинули током неуспјелог државног удара 2016. године. Преко овог висећег моста, дугог 1560 метара, прелазио сам са осјећајем задовољства и успјеха. Када сам видио таблу на којој пише „Добро дошли у Азију“ схватио сам да је могуће остварити све циљеве али да за то треба времена, да се доста тога поклопи али и да имам подршку. На самом брду налази се видиковац са кога су пружа величанстеви поглед са једне стране на Европу а са друге на Азију. Веома ми је жао што нисмо имали више времена на располагању па да, барем један дан, проведемо у азијском дијелу Истанбула. Након фотографисања, снимања видео записа, поново смо „узјахали“ наше челичне коње и кренули ка кући. На том путу било је потребно проћи још неколико граничних прелаза и још барем 1000 километара.

 

 

 

 

Вођен искуством од доласка у Истанбул, много опуштеније сам возио кроз Истанбул, а до границе са Бугарском само једну паузу смо напарвили. Без већег задржавања изашли смо из Турске и ушли у Бугарску. Како је било вријеме за сипање горива стали смо на прву бензинску пумпу и ту упознали занимљиве момке са којима смо поред прича о нашем путовању добар дио времена провели причајући у о најважнијој споредној ствари, фудбалу. Пошто ја од своје 6. године пратим фудбал, имам одлично знање о разним играчима те су се сви они изненадили када сам споменуо играче попут Трифуна Иванова и Јордана Лечкова. Могао сам до јутра са њима да причам на ту тему али нас је чекао пут до Пловдива.  Тамо смо резервисали смјештај у хотелу чији је власник наш човјек по имену Предраг Рачић. Како је била велика врућина тог дана једва смо чекали да дођемо у собу и да се освјежмо хладним тушем али нас је обрадовала чињеница да у склопу хотела има и базен. Имали смо свега пола сата да уживамо у базену па смо одмах скочили да максимално искористимо дато вријеме. Док смо се купали Предраг је стигао, а онда смо заједно са њим вечерали и до спавања причали о многим темама. Пеђа нам је испричао да је у Бугарску стигао још крајем седамдеситх година и да од тада живи на релацији Пловдив – Кнић (одакле је родом). Показао нам је гаражу у којој је „ћутао“ мотоцикл Хонда Голдвинг.

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 8]

Ујутро након доручка Пеђа нас је повео у авантуру кроз Бугарску. Са њиме смо возили све до Софије, а пут којим смо прошли могу описати као фантастичан. То је заправо стари пут који води до престонице Бугарске, и због тога нема велике гужве, нема камиона те је могуће уживати до максимума. На улазу у Софију растали смо се од Пеђе и кренули у потрагу за црквом Свете Недеље јер сам желио да се поклоним испред кивота са моштима светог краља Милутина Немањића. На кратко смо стали испред једног од највећих православних храмова на Балкану и најпознатијег симбола Бугарске. То је саборни храм светог Александра Невског изграђеног у част руског цара Александра II који је ослобдио Бугарску од османске владавине. У овом храму сачуван је  велики број реликвија које су бугарски фашисти украли из манастира Поганово у коме сам био 2020. године. Ипак, за мене је много љепши осјећај био када сам крочио у цркву Свете Недеље и када сам стао пред свете мошти краља Милутина. У истом тренутку сам био срећан јер стојим пред свецем који је мом народу подарио цркве и манастире попут Богородице Љевишке у Призрену, Грачанице и Бањске али и тужан јер мошти не почивају у Србији, тамо гдје им је и мјесто. Остаје нада да ће Свети синод Српске православне цркве измоћи снаге да великана српске историје врате, ако не у манастир Бањску коју је саградио као своју вјечну кућу, онда барем у неки од манастира широм наше земље.

 

 

 

 

 

 

 

 

После ове посјете остало је још само да дођемо кући својим породицама. Последње километре возили смо испуњени духовно и задовољни јер је још једна вожња успјешно одрађена. Као и у поласку тако и у доласку у Србију дочекала нас је киша те смо све до Београда возили са кишним одијелима. На наплатној рампи Врчин растали смо се Боске и ја и отишли својим породицама.

 

 

 

[draki 2547 Napisano Jul 8]

Иако сам већину својих вожњи возио сам, ову маршруту не бих могао да одвозим без пратње и помоћи човјека какав је Боске. И овим путем желим да му се захвалим на сваком заједничком пређеном километру, пићу и храни коју смо дијелили, фотографијама и видео записима које је направио и на томе што ме је чекао кад год бих мало спорије возио. Била ми је изузетна част и надам се да ћемо опет имати прилику да освајамо нове километре. Када се све сабере прешли смо смо близу 2500 километара кроз 5 држава. Можда смо неке ствари могли боље да урадимо, али овако смо оставили прилику да поновимо ову вожњу.

 

Највећа је срећа када се вратиш кући гдје те чекају супруга и ћерка.  Њима желим, посебно, да се захвалим што су ме испратиле на овај пут иако можда није било вријеме за то. Није лако бити супруга и ћерка мотористе, зар не?

 

Живи били и дуго се возили!

Драки

[Zarkela 1595 Napisano Jul 8]

Ocena deset za putopis. Ako možeš da opišeš kako teku pripreme za jedan takav put, pripreme vezano za motor, šta se nosi od opreme eventualnog alata. To bi bilo zanimljivo pročitati nakon ovakvog puta. 

[Ninja66 2825 Napisano Jul 8]

 Za ostvarenje sna. Svaki san se mora odsanjati.

Mene verovatno ceka slicna tura, pa me interesuju prakticne stvari stvari.

Ne pominjes putarine i mostarine u Turskoj, kako se to elegantno resava ?

[ujkaalbert 28 Napisano Jul 8]

Bilo je pravo zadovoljstvo citati ovako dobar putopis. 

[draki 2547 Napisano Jul 9]

Pre 20 sati, Zarkela je napisao:

Ocena deset za putopis. Ako možeš da opišeš kako teku pripreme za jedan takav put, pripreme vezano za motor, šta se nosi od opreme eventualnog alata. To bi bilo zanimljivo pročitati nakon ovakvog puta. 

Хвала

 

Што се тиче припрема мотора непосредно пред путовање урадио сам мали сервис, провјерио стање пнеуматика, кочионог система, ланца и ланчаника. С обзиром да сам 2018. године направио грешку и да ме је она домаћински коштала (у путопису "Road to Switzerland 2018" можеш да прочиташ како су ме Швајцарци "одрали") пред ово путовање посветио сам баш доста времена око свих провјера. 

 

Иначе, од алата увијек носим два сета основног алата које сам купио у Окову (у њему има сет гедора и свих врста шрафцигера), комбинерке, сет за репарацију гума, спреј за гуме, пластичне везице и изолир траку. Ту се још може наћи резервне сијалица, осигурачи и мала бочица ВД-а.

 

Мој мотор је опремљен са три кофера и већ дуже вријеме водим се истим системом паковања. У бочне кофере стављам кишно одијело, навлаке за чизме, ствари које су ми потребне за тај број дана путовања. Горњи кофер држим мање више празан како бих могао оставити кацигу кад се негдје одмара или обилази нешто од историјско или туристичких мјеста. У танк торбицу иду документа, екстерна батерија, новчаник, пуњачи... 

 

Мислим да је мање више то то

[draki 2547 Napisano Jul 9]

Pre 19 sati, Ninja66 je napisao:

 Za ostvarenje sna. Svaki san se mora odsanjati.

Mene verovatno ceka slicna tura, pa me interesuju prakticne stvari stvari.

Ne pominjes putarine i mostarine u Turskoj, kako se to elegantno resava ?

Хвала  

 

Е да, врло интересантно питање. У Турској не постоји могућност плаћања путарине на ауто путу. Купује се ХГС картица у пошти или на бензинским пумпама (ово могућност нисмо нашли иако су нам на граници рекли да може). Негдје на ауто путу смо нашли пошту и ту узели те картице. Постоји систем камера који на одређеним дионицама снима таблице па онда скида износ са картице. 

 

Нама је, чак, полицајац спомињао да је дан два бесплатно. 

 

Овај сајт најбоље даје информације:

https://www.kgm.gov.tr/Sayfalar/KGM/SiteEng/Root/Tolls.aspx

[ZEMZEM 2561 Napisano Jul 9]

Što se tiče putarine, ima pumpa odmah posle granice koja ima prodaju HGS-a, druga po redu ima znak pošte - koliko se sećam.

Granični prelaz Kapetan Andrejevo.

Međutim mi kolima stigli oko 6 ujutro i nisam mogao da kupim, kaže tek od 9h dolazi lik koji to prodaje.

E sad da li je to tako svaki dan ili je to bilo samo tog dana - ne znam. Vozili do Istanbula bez HGS-a.

Kupih u Istanbulu u pošti a rekao mi gazda hotela da nema veze što do Istanbula nismo imali tag jer će po broju sa tablice da skine dug po uplati i aktiviranju nalepnice.

Nadam se da nije slagao

[max80 2872 Napisano Jul 9]

Lepa tura, lep putopis, obišli ste mnogo toga lepog, inspirativnog, istorijski i duhovno bitnog, posebno nama. Istanbul, za mene Carigrad, je svakako grad koji treba svako da obiđe, jer pruža mnogo toga različitog od onoga što smo navikli. Drago mi je što si ostvario svoj želje i otvorio vrata Azije i želim ti da uskoro i prođeš kroz njih i obiđeš što više.

 

Svaka čast za tebe i Bosketa .

[mali_zmaj 1257 Napisano Jul 10]

Mislim da bi za Istambul trebalo dvije sedmice da se obiđe pola interesantnih stvari i spomenika,atrakcija... Baš je velik grad.. Ono treba vidjeti i doživjeti.  Lijep putopis,svaka čast. 

[Tumbe 3376 Napisano Jul 11]

@draki, super.

Tvoje pisanje je uvek začinjeno sa dosta podataka, tako da ako nekoga zanima ta destinacija, dobiće pregršt korisnih informacija. 

Živ bio i samo napreeed!!!

[draki 2547 Napisano Jul 12]

Pre 15 sati, Tumbe je napisao:

@draki, super.

Tvoje pisanje je uvek začinjeno sa dosta podataka, tako da ako nekoga zanima ta destinacija, dobiće pregršt korisnih informacija. 

Živ bio i samo napreeed!!!

Трудим се да подаци буду тачно дозирани, да ох нема ни премало ни превише. 

 

Некако, после свих ових путописа могу рећи да сам нашао тај неки свој стил а ваши позитивни коментари су моја награда. 

 

Хвала вам свима на подршци