Браво браћо

Вјерујем да сте сви већ видјели вијест да су се ови бакузи из владајуће мафије окомили и на нашу легенду и да су му одуезели кампер, мотоцикл и неколико возила које су његово власништво. Управо због тога његови пријатељи су покренули иницијативу за скуп подршке а ево и више информација: И сам Куле је објавио на свом профлу позив на окупљање:

Код Ковачевића нема лоша има само одлична и још боља Види какве сам сплачине плаћао јагњетина код њих дође још и јефтина

Ако одустане од НС то ће бити пуцањ у кољено и дефинитивно признање да губи власт. Овако се још као нада.

Мотора ми, сад ми је лакше Уживај у одмору, па да дочекамо слободу

@Marko05 јави се ваљда не скидаш опет пертле

Бахати мамлаз је јуче усмртрио дијете од 5 година у Краљеву. Питам се, докле више! Дијете је убијено! Ако ово није кап која је прелива чашу, онда не знам када ће бити.

Брате мој, не праштај никоме од њих. Све им узми! Душманима стани за врат! САМО ЈАКО ИЗ УЖИЦА МАРКО!!!

Прошле године био одличан. Мислим да су сад још боље организовали.

Насрада нам колега због идиотлука. Добар дио возача занемарује саобраћајне знаке. Ево код нас сваки дан стотине возача не поштује сигнализацију која јасно показује да из Јурија Гагрина (из правка Блока 45) не смије се скретати у Гандијеву. Возаче боли уво и сви иду лијево. Док неко не страда. Мало се гине како се вози! Нека је лака црна земља Микици а нама нека је за наук!

Скраћују вријеме које потребно да се изради али губе душу. И ја сам пар пута искористо помоћ АИ јер ми је требало хитно неки плакат, али после кад сам видио, много боље сам ја као аматер некада радио

Добри мој, хвала на ријечима и жељама. Ја сам свуда путовао али та жеља да посјетим Косово и Метохију и да је приближим свима била је толико јака да ме је водила до циља. Надам се, а то сам и раније говорио, да ћу заинтересовати наше мотористе да оду доле и да се уживају као што сам ја. Да је једноставно, није. Да је лијепо, јесте.

Хвала Гоша на дивним ријечима

Још једном бих се захвалио Василију из Бањске, Мрлету и Браниславу из Косовске Митровице, Јовици из Липљана, оцу Трајку из Урошевца, Александру, Страхинји и Верици из ТО Гњилане, оцу Стеви и његовој породици из Новог Брда и оцу Бојану из Кормињана. Они су дали посебан допринос да ово моје путовање буде употпуњено. До неке наредне вожње. Видимо се на друму.

Трећи дан вожње Након мирне и окрепљујуће ноћи пробудио сам се одморан. Прије доручка изашао сам у двориште конака. Испред мене се, обасјана јутарњим сунцем, уздизала тврђава Ново Брдо. Гледајући њене зидине, имао сам велику жељу да се попнем до врха и прошетам мјестом које је некада било један од најбогатијих градова средњовјековне Србије. Нажалост, рекли су ми да су капије закључане и да у том тренутку није било могуће ући унутар комплекса тврђаве. Та вијест ме је помало разочарала, али ми није могла покварити расположење након свега што сам доживио у Бостану. Поздравио сам се са оцем Стевом, Соњом и Милијаном, захваливши им на гостопримству које се не заборавља. Већ тада сам знао да ћу се једног дана поново вратити у овај крај. На позив директорице Туристичке организације Гњилане, Верице, упутио сам се у њихове просторије. Искрено, очекивао сам кратак разговор и пиће прије наставка пута. Умјесто тога дочекао ме је читав тим људи који су, како сам касније сазнао, дошли само да би се упознали са мном. Осјећао сам се помало нелагодно, као неки дипломата или важан гост, а не обичан мотоциклиста који обилази Косово и Метохију. Међутим, њихова искрена срдачност брзо је отклонила сваку нелагоду. Сви су имали широк осмијех и искрену радост што је неко из Републике Српске одлучио да управо Косовско Поморавље уврсти у своје путовање. Вријеме је пролазило брже него што смо сви жељели. Утисак је био да би нам и три дана разговора било мало да испричамо све приче које смо започели. Ипак, пут ме је звао даље. У селу Велико Ропотово чекао ме је отац Бојан, брат мог пријатеља Дејана. За њега сам годинама слушао приче од пријатеља из Прњавора који су редовно долазили у госте код њега. Знао сам да је парох, вјероучитељ и велики заљубљеник у мотоцикле, али га до тада никада нисам упознао. Чим смо се срели било је као да се познајемо годинама. Неколико минута касније већ смо били на путу према Прилепцу, родном мјесту кнеза Лазара. Прилепац је једно од оних мјеста која у српској историји имају далеко већи значај него што би се могло наслутити по њиховој величини. Недалеко од Гњилана и Новог Брда, на узвишењу које доминира околним крајем, налазили су се остаци средњовјековног утврђења у којем је око 1329. године рођен кнез Лазар Хребељановић, потоњи владар Моравске Србије и једна од најзначајнијих личности српске историје. Данас су од некадашњег града остали тек темељи и остаци зидина које вријеме полако осваја, али значај овог мјеста није нимало изблиједио. Прилепац је некада служио као једна од тврђава које су штитиле прилазе богатом Новом Брду, тадашњем привредном центру српске државе и једном од најзначајнијих рударских градова Балкана. Стојећи на том мјесту, тешко је не помислити на пут који је одатле започео један дјечак и који ће га касније одвести до Косовског поља, у легенду и вјечност. Управо је Лазар својом жртвом и избором у Косовском боју постао симбол вјере, слободе и истрајности српског народа кроз вјекове. Отац Бојан ми је показивао околину и препричавао предања која се и данас чувају међу људима овог краја. Док смо посматрали брда и долине Косовског Поморавља, било ми је јасно зашто мјештани са толиким поносом говоре о Прилепцу. За њих то није само историјски локалитет. То је дио њиховог идентитета, мјесто које их подсјећа ко су били њихови преци и због чега су, упркос свим искушењима, остали на својој земљи. До мог поласка ка административном прелазу Бела Земља, отац Бојан ме је провео кроз бројна села у којима још увијек живе Срби. Возили смо се сеоским путевима, пролазили поред кућа, цркава и имања, а ја сам све више стицао утисак да су овдје остали најхрабрији међу нама. Људи који, упркос свим изазовима, нису одустали од својих огњишта и који свако ново јутро дочекују са вјером да ће сутра бити боље од данас. Баш о томе смо разговарали у љетниковцу у дворишту куће оца Бојана. Теме су се саме низале. Од живота и породице, преко вјере и мисије свештеника у данашњем времену, па све до питања опстанка нашег народа на Косову и Метохији. Вријеме је пролазило брзо, а разговор је био толико искрен да сам готово заборавио да треба да наставим пут. Иако сам имао позив да останем још једну ноћ, морао сам да кренем. У Београду су ме чекале супруга и ћерка, а сваки пут, ма колико лијеп био, једног дана мора да се заврши. Настављајући пут ка централној Србији, пролазио сам кроз подручје општине Бујановац. Посматрајући околину, нисам могао да не примијетим заставе које су се вијориле уз пут. То ме је навело на размишљање о двоструким аршинима које сам током овог путовања често чуо у разговорима са народом на Косову и Метохији. Без обзира на националност, вјеру или било коју другу разлику, дубоко вјерујем да право на идентитет, језик, културу и симболе мора бити једнако за све људе. Слобода изражавања и мишљења нема праву вриједност ако није доступна свима. До уласка у Београд направио сам двије паузе. Једну за ручак, другу за сипање горива. Али, иако је мотор мировао, мисли нису. Непрестано сам се враћао на лица људи које сам упознао, на светиње које сам обишао, на приче које сам чуо и на емоције које сам поново проживљавао. Можда ово путовање није било најдуже које сам направио. Није оборило никакве километарске рекорде. Али по значају који има за мене, сигурно заузима посебно мјесто. А онда је дошла и његова најљепша сцена. Стигао сам пред гаражу, угасио мотор и скинуо кацигу. У том тренутку моја Макрина је трчећим кораком кренула према мени. Раширених руку и са осмијехом који може да избрише сваки умор, улетјела ми је у загрљај. Нема тог погледа, манастира, планине или пута који може да надмаши тренутак када те дијете дочека код куће. Када угасим мотор и закључам гаражу, тада се завршава вожња. Али путовање не. Тада почињу мисли. Тада се сабирају утисци. Тада човјек покушава да разумије све што је видио и доживио. Зато сам и послије неколико седмица поново проживљавао сваки километар овог пута док сам сједио за столом и писао ове редове. Неко ће можда рећи да сам само, ето, отишао на Косово и Метохију мотором. А заправо ја сам тамо отишао да бих се вратио богатији за пријатеље, за успомене и за још јаче увјерење да највеће богатство овог простора нису ни манастири, ни тврђаве, ни предивни пејзажи. Највеће богатство су људи који тамо остају, живе, вјерују и чувају оно што су им преци оставили. И због њих се Косову и Метохији увијек вриједи вратити.