Код Ковачевића нема лоша има само одлична и још боља Види какве сам сплачине плаћао јагњетина код њих дође још и јефтина

Ако одустане од НС то ће бити пуцањ у кољено и дефинитивно признање да губи власт. Овако се још као нада.

Мотора ми, сад ми је лакше Уживај у одмору, па да дочекамо слободу

@Marko05 јави се ваљда не скидаш опет пертле

Бахати мамлаз је јуче усмртрио дијете од 5 година у Краљеву. Питам се, докле више! Дијете је убијено! Ако ово није кап која је прелива чашу, онда не знам када ће бити.

Брате мој, не праштај никоме од њих. Све им узми! Душманима стани за врат! САМО ЈАКО ИЗ УЖИЦА МАРКО!!!

Прошле године био одличан. Мислим да су сад још боље организовали.

Насрада нам колега због идиотлука. Добар дио возача занемарује саобраћајне знаке. Ево код нас сваки дан стотине возача не поштује сигнализацију која јасно показује да из Јурија Гагрина (из правка Блока 45) не смије се скретати у Гандијеву. Возаче боли уво и сви иду лијево. Док неко не страда. Мало се гине како се вози! Нека је лака црна земља Микици а нама нека је за наук!

Скраћују вријеме које потребно да се изради али губе душу. И ја сам пар пута искористо помоћ АИ јер ми је требало хитно неки плакат, али после кад сам видио, много боље сам ја као аматер некада радио

Добри мој, хвала на ријечима и жељама. Ја сам свуда путовао али та жеља да посјетим Косово и Метохију и да је приближим свима била је толико јака да ме је водила до циља. Надам се, а то сам и раније говорио, да ћу заинтересовати наше мотористе да оду доле и да се уживају као што сам ја. Да је једноставно, није. Да је лијепо, јесте.

Хвала Гоша на дивним ријечима

Још једном бих се захвалио Василију из Бањске, Мрлету и Браниславу из Косовске Митровице, Јовици из Липљана, оцу Трајку из Урошевца, Александру, Страхинји и Верици из ТО Гњилане, оцу Стеви и његовој породици из Новог Брда и оцу Бојану из Кормињана. Они су дали посебан допринос да ово моје путовање буде употпуњено. До неке наредне вожње. Видимо се на друму.

Трећи дан вожње Након мирне и окрепљујуће ноћи пробудио сам се одморан. Прије доручка изашао сам у двориште конака. Испред мене се, обасјана јутарњим сунцем, уздизала тврђава Ново Брдо. Гледајући њене зидине, имао сам велику жељу да се попнем до врха и прошетам мјестом које је некада било један од најбогатијих градова средњовјековне Србије. Нажалост, рекли су ми да су капије закључане и да у том тренутку није било могуће ући унутар комплекса тврђаве. Та вијест ме је помало разочарала, али ми није могла покварити расположење након свега што сам доживио у Бостану. Поздравио сам се са оцем Стевом, Соњом и Милијаном, захваливши им на гостопримству које се не заборавља. Већ тада сам знао да ћу се једног дана поново вратити у овај крај. На позив директорице Туристичке организације Гњилане, Верице, упутио сам се у њихове просторије. Искрено, очекивао сам кратак разговор и пиће прије наставка пута. Умјесто тога дочекао ме је читав тим људи који су, како сам касније сазнао, дошли само да би се упознали са мном. Осјећао сам се помало нелагодно, као неки дипломата или важан гост, а не обичан мотоциклиста који обилази Косово и Метохију. Међутим, њихова искрена срдачност брзо је отклонила сваку нелагоду. Сви су имали широк осмијех и искрену радост што је неко из Републике Српске одлучио да управо Косовско Поморавље уврсти у своје путовање. Вријеме је пролазило брже него што смо сви жељели. Утисак је био да би нам и три дана разговора било мало да испричамо све приче које смо започели. Ипак, пут ме је звао даље. У селу Велико Ропотово чекао ме је отац Бојан, брат мог пријатеља Дејана. За њега сам годинама слушао приче од пријатеља из Прњавора који су редовно долазили у госте код њега. Знао сам да је парох, вјероучитељ и велики заљубљеник у мотоцикле, али га до тада никада нисам упознао. Чим смо се срели било је као да се познајемо годинама. Неколико минута касније већ смо били на путу према Прилепцу, родном мјесту кнеза Лазара. Прилепац је једно од оних мјеста која у српској историји имају далеко већи значај него што би се могло наслутити по њиховој величини. Недалеко од Гњилана и Новог Брда, на узвишењу које доминира околним крајем, налазили су се остаци средњовјековног утврђења у којем је око 1329. године рођен кнез Лазар Хребељановић, потоњи владар Моравске Србије и једна од најзначајнијих личности српске историје. Данас су од некадашњег града остали тек темељи и остаци зидина које вријеме полако осваја, али значај овог мјеста није нимало изблиједио. Прилепац је некада служио као једна од тврђава које су штитиле прилазе богатом Новом Брду, тадашњем привредном центру српске државе и једном од најзначајнијих рударских градова Балкана. Стојећи на том мјесту, тешко је не помислити на пут који је одатле започео један дјечак и који ће га касније одвести до Косовског поља, у легенду и вјечност. Управо је Лазар својом жртвом и избором у Косовском боју постао симбол вјере, слободе и истрајности српског народа кроз вјекове. Отац Бојан ми је показивао околину и препричавао предања која се и данас чувају међу људима овог краја. Док смо посматрали брда и долине Косовског Поморавља, било ми је јасно зашто мјештани са толиким поносом говоре о Прилепцу. За њих то није само историјски локалитет. То је дио њиховог идентитета, мјесто које их подсјећа ко су били њихови преци и због чега су, упркос свим искушењима, остали на својој земљи. До мог поласка ка административном прелазу Бела Земља, отац Бојан ме је провео кроз бројна села у којима још увијек живе Срби. Возили смо се сеоским путевима, пролазили поред кућа, цркава и имања, а ја сам све више стицао утисак да су овдје остали најхрабрији међу нама. Људи који, упркос свим изазовима, нису одустали од својих огњишта и који свако ново јутро дочекују са вјером да ће сутра бити боље од данас. Баш о томе смо разговарали у љетниковцу у дворишту куће оца Бојана. Теме су се саме низале. Од живота и породице, преко вјере и мисије свештеника у данашњем времену, па све до питања опстанка нашег народа на Косову и Метохији. Вријеме је пролазило брзо, а разговор је био толико искрен да сам готово заборавио да треба да наставим пут. Иако сам имао позив да останем још једну ноћ, морао сам да кренем. У Београду су ме чекале супруга и ћерка, а сваки пут, ма колико лијеп био, једног дана мора да се заврши. Настављајући пут ка централној Србији, пролазио сам кроз подручје општине Бујановац. Посматрајући околину, нисам могао да не примијетим заставе које су се вијориле уз пут. То ме је навело на размишљање о двоструким аршинима које сам током овог путовања често чуо у разговорима са народом на Косову и Метохији. Без обзира на националност, вјеру или било коју другу разлику, дубоко вјерујем да право на идентитет, језик, културу и симболе мора бити једнако за све људе. Слобода изражавања и мишљења нема праву вриједност ако није доступна свима. До уласка у Београд направио сам двије паузе. Једну за ручак, другу за сипање горива. Али, иако је мотор мировао, мисли нису. Непрестано сам се враћао на лица људи које сам упознао, на светиње које сам обишао, на приче које сам чуо и на емоције које сам поново проживљавао. Можда ово путовање није било најдуже које сам направио. Није оборило никакве километарске рекорде. Али по значају који има за мене, сигурно заузима посебно мјесто. А онда је дошла и његова најљепша сцена. Стигао сам пред гаражу, угасио мотор и скинуо кацигу. У том тренутку моја Макрина је трчећим кораком кренула према мени. Раширених руку и са осмијехом који може да избрише сваки умор, улетјела ми је у загрљај. Нема тог погледа, манастира, планине или пута који може да надмаши тренутак када те дијете дочека код куће. Када угасим мотор и закључам гаражу, тада се завршава вожња. Али путовање не. Тада почињу мисли. Тада се сабирају утисци. Тада човјек покушава да разумије све што је видио и доживио. Зато сам и послије неколико седмица поново проживљавао сваки километар овог пута док сам сједио за столом и писао ове редове. Неко ће можда рећи да сам само, ето, отишао на Косово и Метохију мотором. А заправо ја сам тамо отишао да бих се вратио богатији за пријатеље, за успомене и за још јаче увјерење да највеће богатство овог простора нису ни манастири, ни тврђаве, ни предивни пејзажи. Највеће богатство су људи који тамо остају, живе, вјерују и чувају оно што су им преци оставили. И због њих се Косову и Метохији увијек вриједи вратити.

Током припрема за обилазак Косовског Поморавља, постало ми је јасно да ће ми требати више информација од оних које се могу пронаћи на интернету. Зато сам се обратио Туристичкој организацији Гњилане са молбом за помоћ. Одговор је стигао брже него што сам очекивао. Већ након неколико минута јавио ми се Александар и послао све информације које су ми биле потребне. Међутим, његова помоћ није се завршила само на томе. Током преписке поменуо сам да путујем мотором, након чега ми је рекао да у Пасјану има колегу који је такође заљубљеник у двоточкаше. Убрзо смо се повезали и договорили да дио Косовског Поморавља обиђемо заједно. Тај колега звао се Страхиња. Док сам напуштао Урошевац и настављао пут према истоку, били смо у контакту како бисмо усагласили вријеме доласка. На крају смо се договорили да се сретнемо код цркве у Пасјану, одакле ће почети моје упознавање са Косовским Поморављем из перспективе човјека који у том крају живи. Искрено, радовао сам се том сусрету. Знао сам да ће ми Страхиња показати оно што ниједна карта не може да открије. Пасјане је једно од најпознатијих српских села Косовског Поморавља. Помиње се још у средњовјековним изворима, а и данас представља један од важних духовних и културних центара Срба у овом крају. У средишту Пасјана налази се храм Преображења Господњег, у којем се чувају мошти Свете новомученице Босиљке Пасјанске. Према предању, Босиљка Рајичић страдала је као седамнаестогодишња дјевојка јер је одбила да се одрекне православне вјере. Канонизована је 2018. године и данас се поштује као једна од најмлађих светитељки Српске православне цркве. Прилазећи храму, размишљао сам како се у једном наизглед обичном поморавском селу чува тако велика светиња. Управо су то приче које Косово и Метохију чине посебним. Из Пасјана смо кренули према центру Гњилана, највећем граду Косовског Поморавља. Данас је то ужурбан град са широким улицама, бројним кафићима и продавницама, али и мјесто у којем је српско присуство знатно мање него што је некада било. Ипак, упркос свим промјенама које су обиљежиле посљедње деценије, у самом срцу града и даље се налази једно од најважнијих духовних средишта Срба овог краја. Ријеч је о Саборном храму Светог Николе, подигнутом 1861. године на темељима старије цркве. Ова импресивна грађевина, са пространим ентеријером и препознатљивим изгледом, представља један од најзначајнијих православних храмова у Косовском Поморављу. Током своје историје преживјела је пожаре, ратове и разна искушења, али је успјела да сачува своју улогу духовног окупљалишта српског народа овог краја. Испред храма застао сам на неколико тренутака посматрајући његове димензије. Тешко је повјеровати да је овако монументална црква подигнута у вријеме османске власти. У порти се налазе стара школа, звонара и чесма, свједоци времена када је овај простор био не само духовни већ и културни центар Срба у Гњилану. Данас је Црква Светог Николе много више од обичног храма. Она је мјесто окупљања Срба из читавог Косовског Поморавља, мјесто гдје се људи састају, крштавају дјецу, склапају бракове и чувају успомену на генерације које су вијековима живјеле у овом крају. Док смо Страхиња и ја обилазили порту, нисам могао а да не помислим како се управо на оваквим мјестима најбоље види истрајност народа на Косову и Метохији. Градови се мијењају, власти долазе и пролазе, али светиње остају као тихи свједоци времена и чувари сјећања. Сљедећа станица била је Црква Светог апостола Марка у селу Шилово. Тамо нас је дочекао Александар који је, чим смо скинули кациге, преузео улогу водича и историчара. Наредних пола сата претворило се у мали час историје Косовског Поморавља, испуњен причама о селима, људима и догађајима који су обликовали овај крај. Сам храм налази се на узвишењу изнад села, па се из порте пружа величанствен поглед на Косовско Поморавље. Пред нама су се простирали Гњилане и околна села, док су се у даљини јасно назирали обриси Шар–планине. То је једно од оних мјеста гдје човјек лако заборави на вријеме и једноставно ужива у погледу. Међутим, пажњу ми није привукао само храм. У порти се налази и монументални споменик кнезу Лазару, који носи веома занимљиву причу. Некада је овај споменик био један од симбола Гњилана и налазио се испред градског Дома културе. Након догађаја 1999. године срушен је са постамента и оштећен, али је захваљујући припадницима КФОР–а сачуван од потпуног уништења. Касније је пренесен у Шилово, а од 2007. године налази се у порти Цркве Светог Марка. Посебну симболику има чињеница да је споменик постављен тако да гледа према Прилепцу, родном мјесту кнеза Лазара. Управо због тога су Шилово и ова светиња постали једно од главних мјеста видовданског окупљања Срба из Косовског Поморавља. Сваке године овдје долазе људи из околних села, али и они који су одавно напустили завичај, како би одали пошту косовским јунацима и обновили везу са крајем из којег потичу. Било ми је помало невјероватно да су људи које сам до јуче познавао само преко телефона издвојили читав дан да ми покажу свој крај. У част новог познанства организовали су и ручак. Уз традиционална српска јела, домаћу ракију и неизбјежне приче о моторима, путовањима и животу на Косову и Метохији, наставили смо разговоре започете у Шилову. За столом вријеме увијек пролази брже него што човјек планира, а тако је било и овога пута. Након ручка, Александар се вратио својим обавезама, док смо Страхиња и ја наставили даље према манастиру Драганац, без сумње једном од најзначајнијих духовних центара Косовског Поморавља. Манастир Драганац посвећен је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу и налази се недалеко од Прилепца, родног мјеста кнеза Лазара. Први пут се помиње у повељи кнеза Лазара из 1381. године, а према предању име је добио по његовој кћерки Драгани. Данас је то једини активни монашки манастир у читавом Косовском Поморављу и један од главних духовних ослонаца српског народа источног Косова и Метохије. Попут многих светиња овог краја, и Драганац је кроз историју пролазио кроз тешка искушења. Након пада Новог Брда под Османлије манастир је временом опустошен, да би у XIX вијеку био обновљен на темељима старе средњовјековне цркве. У његовој близини налази се и извор за који народ вијековима вјерује да има исцјелитељска својства. Посебност Драганца не лежи само у његовом историјском значају. Смјештен међу шумовитим брдима, далеко од главних путева и градске вреве, манастир дјелује као природно уточиште. Чим смо ушли у уредну и брижљиво одржавану порту, било је јасно зашто га многи називају бисером Косовског Поморавља. У појединим светињама човјек се, без лако објашњивог разлога, одмах осјети као код куће. Драганац је једно од таквих мјеста. Након посјете Драганцу наставили смо према цркви Светог Николе, коју овдашњи народ једноставно зове Стари Никола. Смјештена усред природе и окружена остацима давних времена, ова светиња свједочи о вијековном присуству српског народа у Косовском Поморављу. Иако не привлачи пажњу као познатији манастири, управо таква мјеста често најбоље чувају дух једног краја. Дан се полако ближио крају. Послије још неколико километара вожње стигли смо у Бостане, село у којем сам имао резервисан смјештај у конацима краља Милутина. Након читавог дана испуњеног новим познанствима, причама и обиласком светиња, тешко је било замислити боље мјесто за одмор. На улазу у конаке дочекао ме је отац Стево са супругом Соњом и кћерком Милијаном. Већ након првих неколико минута разговора било је јасно да сам стигао међу добре људе и искрене домаћине. Прије неколико година дошли су на идеју да у Бостану направе мјесто гдје ће ходочасници, путници и добронамјерници моћи да преноће и одморе се. Уз благослов митрополита Теодосија кренули су у остварење те замисли и данас конаци краља Милутина представљају право уточиште за све који посјећују овај дио Косова и Метохије. Отац Стево је родом из Братунца, па смо се већ на почетку нашалили да смо практично земљаци. Војску је служио у Бијељини, а нарочито ме обрадовало сазнање да је 2008. године на Косово и Метохију дошао управо на мотоциклу. Од тог тренутка теме за разговор нису недостајале. Причали смо о путовањима, Републици Српској, људима које обојица познајемо и мјестима кроз која смо пролазили. Ипак, ма колико разговор одлутао на неку другу страну, увијек смо се враћали на живот српског народа на Косову и Метохији, на свакодневне изазове, али и на снагу и упорност људи који су одлучили да остану на својим огњиштима. Изнад конака налази се Црква Успења Пресвете Богородице, једна од најзначајнијих светиња новобрдског краја. Садашњи храм потиче из XIX вијека и подигнут је на темељима старије Богородичине цркве која је постојала још у вријеме славног Новог Брда. Ова светиња вијековима је била духовно средиште српског народа читавог краја, а и данас представља главно мјесто окупљања преосталих Срба у новобрдској општини. За Ново Брдо се некада говорило да је Богородичин град. У вријеме када су његови рудници доносили богатство читавој српској држави, овдје су се укрштали путеви трговаца, рудара, занатлија и духовника. Данас је од тог некадашњег сјаја остало тек понешто, али је Црква Успења Пресвете Богородице остала као живи свједок славне прошлости овог краја. Док је Соња припремала вечеру, отац Стево је предложио да прошетамо до цркве. Полако смо се успели до порте, а оно што је требало да буде кратак обилазак претворило се у готово једночасовну причу о историји Новог Брда и ове светиње. Стојећи испред храма, говорио нам је о временима када је Ново Брдо било један од најбогатијих градова Балкана, о рушењима и обнављањима цркава, о патријарху Павлу који је посебну пажњу посвећивао овој светињи, али и о људима који су у најтежим временима успјели да сачувају вјеру и идентитет. Није то било обично изношење историјских чињеница. Била је то прича човјека који овдје живи, служи и дијели судбину свог народа. Са црквене порте пружао се поглед на тихи новобрдски крај. Слушајући оца Стеву, имао сам осјећај да не упознајем само историју једне цркве већ и душу овог краја. Када смо се вратили у конак, вечера је већ била спремна. За столом су нас чекали домаћи специјалитети које је Соња припремила, а разговор се наставио као да га никада нисмо ни прекидали. Причало се о свему помало, али највише о људима, животу и судбини српског народа на Косову и Метохији. А онда је вече добило посебну димензију. Негдје између главног јела и разговора који се већ одужио, Милијана је тихо пришла клавиру који се налазио у конаку. Сјела је за њега готово стидљиво, а већ након првих тонова завладала је потпуна тишина. Разговори су престали сами од себе и сви смо пажњу усмјерили према њој. Услиједиле су косовске пјесме. Пјевала их је онако како се такве пјесме једино и могу пјевати – срцем. Њен глас испунио је читаву просторију, а сваки стих као да је носио са собом дио историје, туге, поноса и страдања овога народа. Када је запјевала Сузу Косова, осјетио сам како ми се грло стеже. Покушавао сам да сакријем емоције, али није ишло. Ријечи пјесме, амбијент у којем сам се налазио, приче које сам тог дана чуо и све што сам видио на Косову и Метохији слили су се у један тренутак. Заплакао сам. Није то била туга у оном обичном смислу те ријечи. Био је то осјећај који је тешко описати. Нешто између поноса, бола, дивљења и захвалности. Сједио сам за столом окружен људима које сам тог дана упознао, а имао сам осјећај као да их познајем годинама. Док је Милијана пјевала, помислио сам како постоје тренуци који вриједе више од свих километара које човјек пређе и свих знаменитости које обиђе. Због таквих тренутака путовања престају да буду само путовања и постају успомене које човјек носи са собом читав живот. Те вечери у Бостану, у конацима краља Милутина, далеко од великих градова и туристичких рута, осјетио сам Косово и Метохију више него на било ком другом мјесту током тог дана.

Други дан вожње Док сам претходне вечери са Мрлетом причао о разним путовањима, у глави сам већ правио план за сутрашњи дан. Испред мене је био дио Косова и Метохије који до тада нисам имао прилику да обиђем и управо томе сам се највише радовао. По договору, прије него што сам кренуо према Газиместану, још једном сам свратио до кафића Бибоп како бисмо Мрле и ја попили јутарњу кафу и поздравили се. За истим столом сједио је и Бранислав Крстић, политички аналитичар и човјек који веома добро познаје прилике на Косову и Метохији. Иако разговор није дуго трајао, био је довољан да чујем многе ствари које се тешко могу пронаћи у медијима. Схватиш колико су стварни живот и свакодневица људи често далеко сложенији од слике коју добијамо гледајући информативне емисије и читајући наслове у новинама. Од Косовске Митровице до Газиместана нема много километара, па ми није требало дуго да стигнем до мјеста које има изузетан значај у српској историји. Управо овдје се сваког Видовдана окупљају ходочасници и вјерници како би одали почаст косовским јунацима и свим пострадалима од Косовског боја до наших дана. Посљедњих неколико десетина метара до комплекса налази се у прилично лошем стању, али, срећом, ради се о краткој дионици. На улазу ме је дочекао пункт Косовске полиције чији припадници обезбјеђују комплекс двадесет четири часа дневно. Процедура је једноставна — потребно је показати личну карту коју задржавају до изласка из комплекса. Без обзира колико пута човјек прочита о Косовском боју или види фотографије Газиместана, тек када стане испод споменика може да осјети његову величину и значај. Данашњи споменик косовским јунацима подигнут је 1953. године на мјесту које се традиционално везује за Косовску битку. Током ратних сукоба крајем прошлог вијека био је миниран и оштећен, иако се налазио под заштитом међународних снага. Ипак, као и много тога на Косову и Метохији, преживио је вријеме које није било благонаклоно према историјском насљеђу овог простора. До врха споменика могуће је доћи уским степеништем које се спирално уздиже кроз његову унутрашњост. Док сам се пењао, пажњу су ми привлачили стихови из косовског циклуса исписани на зидовима. Тешко је остати равнодушан док корак по корак пролазиш поред стихова које смо сви слушали и учили још од дјетињства. Када сам коначно стигао на врх, испред мене се отворио поглед који је вриједио сваког пређеног степеника. Као на длану простирало се Косово Поље. У даљини су се могли видјети Обилић, Приштина и Грачаница, моје наредно одредиште. Овог пута манастир Грачаница није био на листи за обилазак. Колико год то чудно звучало, након неколико претходних посјета пожелио сам да откријем и нека мање позната мјеста. Зато сам умјесто ка Грачаници скренуо према селу Сушица, удаљеном свега неколико километара од центра варошице. Искрено, до припреме овог путовања нисам ни знао да у Сушици постоји манастир. Тек трагајући за мање познатим светињама наишао сам на податак да је црква Светог Димитрија старија од саме Грачанице, што је било више него довољно да је уврстим у план пута. Манастир у Сушици налази се у селу које се помиње још у Грачаничкој повељи краља Милутина. Сматра се да је црква Светог Димитрија постојала и прије изградње оближње Грачанице. Почетком XIX вијека храм је порушен, а његов камен искориштен за градњу мостова на Ситници. Обновљен је 1991. године на темељима средњовјековне цркве, док је обновом конака прије неколико година оживио и монашки живот. Нису ме привукли ни величина манастира ни његова архитектура. Сушица је једна од оних светиња које човјек лако може да превиди у сјенци много познатије Грачанице. Баш због тога ми је било драго што сам свратио. Из Сушице сам наставио према Липљану, мјесту које сам већ дуго желио да посјетим, али ме пут до тада никада није одвео у том правцу. Возећи се кроз села централног Косова, није било тешко примјетити разлику између средина у којима Срби чине већину и оних других. У многим српским селима путеви нису били у најбољем стању, ријетко су се могле видјети нове куће или већа градилишта. Ипак, оно што се није могло превидјети били су људи. Гдје год бих стао или успорио, дочекивали су ме осмијеси и поздрави. Недалеко од пута пажњу ми је привукао храм са лијепо уређеном портом. Одлучио сам да свратим и видим о чему се ради. Испоставило се да је то Црква Светог кнеза Лазара у Доњој Гуштерици, једном од најпознатијих српских села у овом дијелу Косова и Метохије. Сам храм подигнут је почетком XX вијека и временом је постао једно од важних мјеста окупљања локалних Срба. У порти сам затекао двије дјевојчице које су се без много устручавања упустиле у разговор са непознатим мотоциклистом. Испричале су ми неколико занимљивости о свом селу и цркви, а мене је јако обрадовало када су рекле да у мјесту има доста дјеце и да школу могу похађати без одласка у друга насеља. Када су чуле да долазим из Републике Српске, одмах су почеле да ме запиткују о Вишеграду и Требињу. Рекле су ми да им је велика жеља да једног дана посјете те градове, јер су о њима слушале од родитеља и наставника. Разговор није дуго трајао, али ми је остао у сјећању много више него неке далеко веће и познатије знаменитости које сам током путовања видио. Помијешаних осјећања вратио сам се на мотор и наставио према свом наредном одредишту. Данас се више не сјећам свих детаља које су ми испричале, али се сјећам њихових лица и начина на који су говориле о свом селу. Често помислим на ту дјецу. Њихова дјетињства нису иста као што су била наша, нити као дјетињства њихових вршњака у Београду, Бањалуци или неком другом већем граду. Ипак, у њима сам видио оно што је на овом путовању било можда и најважније — ведрину и наду упркос околностима у којима одрастају. Липљан данас дјелује као модеран град. На више мјеста ничу нове стамбене зграде, а градска слика се прилично разликује од оне коју сам очекивао прије доласка. Између новијих градских грађевина налази се порта двије цркве које вијековима представљају духовно средиште Липљана. Црква Светих Флора и Лавра подигнута је у XX вијеку према пројекту Александра Дерока. Оштећена је током мартовског погрома 2004. године, а касније обновљена. Одмах поред ње налази се много старија црква Ваведења Пресвете Богородице, за коју се сматра да потиче из XIV вијека. Провео сам неко вријеме обилазећи порту и фотографишући оба храма. Мислио сам да ће се и ова посјета завршити кратким задржавањем, али је тада у порту ушао човјек који ми је одмах пришао и пожелио добродошлицу. Звао се Јован и био је задужен за одржавање порте. Убрзо смо сјели у хлад и започели разговор који је трајао много дуже него што сам планирао. Причали смо о животу на Косову и Метохији, свакодневним изазовима са којима се људи овдје сусрећу, али и о многим љепшим и ведријим темама. Захваљујући Јовану, Липљан ми више није био само тачка на карти. Вријеме је, нажалост, брзо пролазило. Било ми је жао што нисам могао да останем дуже, али сам Јовану обећао да ћу поново доћи у Липљан. Искрено, надам се да ћемо тада наставити разговор тамо гдје смо га овога пута прекинули. Од Липљана до Урошевца води пут који није претјерано занимљив за нас мотористе. Раван је, са мало кривина, али зато са доста саобраћаја. На појединим дионицама возио сам много опрезније него иначе, свјестан да би једна туђа или моја грешка могла направити озбиљан проблем. Сам улазак у Урошевац, или Феризај како га данас називају, био је прилично напоран. На више мјеста изводе се радови, граде се нови булевари и саобраћајнице, а понегдје нисам примијетио ни адекватно обезбијеђена градилишта. Због свега тога нисам се дуго задржавао на улицама града већ сам се упутио према Саборној цркви Светог цара Уроша, због које сам и дошао. Овај велелепни храм, смјештен у самом центру града, подигнут је 1933. године и посвећен посљедњем српском цару из династије Немањића. Грађен је по пројекту архитекте Јосифа Михаиловића, а својим изгледом и пет купола јасно подсјећа на Грачаницу, која је послужила као узор приликом његовог пројектовања. Судбина храма није била лака. Након доласка међународних снага 1999. године црква је опљачкана и запаљена, а нова оштећења претрпјела је и током мартовског погрома 2004. године. Ипак, као и многе светиње на Косову и Метохији, преживјела је тешка времена и данас поново дочекује вјернике и посјетиоце. Чим сам закорачио у порту, гужве, прашина и нервоза са улице остали су иза мене. На капији ме је дочекао отац Трајко. Морам признати да је био искрено изненађен што ме види. Није баш уобичајено да неко сам на мотору дође у Урошевац само да би посјетио храм и упознао људе који овдје живе. Показао ми је цркву, испричао њену историју и говорио о животу парохије данас. Након тога смо сјели у порти, уз чашу сока и воде, и разговор наставили у много опуштенијем тону. Причали смо о породици, путовањима, свакодневном животу и свему ономе о чему људи разговарају када се осјећају пријатно у друштву једни других. Било ми је драго што сам издвојио вријеме да посјетим ову светињу, али још више што сам упознао оца Трајка. Видјело се да му је било драго што је тог дана неко свратио да га посјети и поприча са њим. Када сам напуштао Урошевац, понио сам са собом не само фотографије храма већ и успомену на један искрен разговор у његовој порти. Ако отац Трајко једног дана буде читао ове редове, надам се да ће знати колико ми је тај сусрет значио.