Још једном бих се захвалио Василију из Бањске, Мрлету и Браниславу иѕ Косовске Митровице, Јовици иѕ Липљана, оцу Трајку из Урошевца, Александру, Страхинји и Верици из ТО Гњилане, оцу Стеви и његовој породици из Новог Брда и оцу Бојану из Кормињана. Они су дали посебан допринос да ово моје путовање буде употпуњено. До неке наредне вожње. Видимо се на друму.

Трећи дан вожње Након мирне и окрепљујуће ноћи пробудио сам се одморан. Прије доручка изашао сам у двориште конака. Испред мене се, обасјана јутарњим сунцем, уздизала тврђава Ново Брдо. Гледајући њене зидине, имао сам велику жељу да се попнем до врха и прошетам мјестом које је некада било један од најбогатијих градова средњовјековне Србије. Нажалост, рекли су ми да су капије закључане и да у том тренутку није било могуће ући унутар комплекса тврђаве. Та вијест ме је помало разочарала, али ми није могла покварити расположење након свега што сам доживио у Бостану. Поздравио сам се са оцем Стевом, Соњом и Милијаном, захваливши им на гостопримству које се не заборавља. Већ тада сам знао да ћу се једног дана поново вратити у овај крај. На позив директорице Туристичке организације Гњилане, Верице, упутио сам се у њихове просторије. Искрено, очекивао сам кратак разговор и пиће прије наставка пута. Умјесто тога дочекао ме је читав тим људи који су, како сам касније сазнао, дошли само да би се упознали са мном. Осјећао сам се помало нелагодно, као неки дипломата или важан гост, а не обичан мотоциклиста који обилази Косово и Метохију. Међутим, њихова искрена срдачност брзо је отклонила сваку нелагоду. Сви су имали широк осмијех и искрену радост што је неко из Републике Српске одлучио да управо Косовско Поморавље уврсти у своје путовање. Вријеме је пролазило брже него што смо сви жељели. Утисак је био да би нам и три дана разговора било мало да испричамо све приче које смо започели. Ипак, пут ме је звао даље. У селу Велико Ропотово чекао ме је отац Бојан, брат мог пријатеља Дејана. За њега сам годинама слушао приче од пријатеља из Прњавора који су редовно долазили у госте код њега. Знао сам да је парох, вјероучитељ и велики заљубљеник у мотоцикле, али га до тада никада нисам упознао. Чим смо се срели било је као да се познајемо годинама. Неколико минута касније већ смо били на путу према Прилепцу, родном мјесту кнеза Лазара. Прилепац је једно од оних мјеста која у српској историји имају далеко већи значај него што би се могло наслутити по њиховој величини. Недалеко од Гњилана и Новог Брда, на узвишењу које доминира околним крајем, налазили су се остаци средњовјековног утврђења у којем је око 1329. године рођен кнез Лазар Хребељановић, потоњи владар Моравске Србије и једна од најзначајнијих личности српске историје. Данас су од некадашњег града остали тек темељи и остаци зидина које вријеме полако осваја, али значај овог мјеста није нимало изблиједио. Прилепац је некада служио као једна од тврђава које су штитиле прилазе богатом Новом Брду, тадашњем привредном центру српске државе и једном од најзначајнијих рударских градова Балкана. Стојећи на том мјесту, тешко је не помислити на пут који је одатле започео један дјечак и који ће га касније одвести до Косовског поља, у легенду и вјечност. Управо је Лазар својом жртвом и избором у Косовском боју постао симбол вјере, слободе и истрајности српског народа кроз вјекове. Отац Бојан ми је показивао околину и препричавао предања која се и данас чувају међу људима овог краја. Док смо посматрали брда и долине Косовског Поморавља, било ми је јасно зашто мјештани са толиким поносом говоре о Прилепцу. За њих то није само историјски локалитет. То је дио њиховог идентитета, мјесто које их подсјећа ко су били њихови преци и због чега су, упркос свим искушењима, остали на својој земљи. До мог поласка ка административном прелазу Бела Земља, отац Бојан ме је провео кроз бројна села у којима још увијек живе Срби. Возили смо се сеоским путевима, пролазили поред кућа, цркава и имања, а ја сам све више стицао утисак да су овдје остали најхрабрији међу нама. Људи који, упркос свим изазовима, нису одустали од својих огњишта и који свако ново јутро дочекују са вјером да ће сутра бити боље од данас. Баш о томе смо разговарали у љетниковцу у дворишту куће оца Бојана. Теме су се саме низале. Од живота и породице, преко вјере и мисије свештеника у данашњем времену, па све до питања опстанка нашег народа на Косову и Метохији. Вријеме је пролазило брзо, а разговор је био толико искрен да сам готово заборавио да треба да наставим пут. Иако сам имао позив да останем још једну ноћ, морао сам да кренем. У Београду су ме чекале супруга и ћерка, а сваки пут, ма колико лијеп био, једног дана мора да се заврши. Настављајући пут ка централној Србији, пролазио сам кроз подручје општине Бујановац. Посматрајући околину, нисам могао да не примијетим заставе које су се вијориле уз пут. То ме је навело на размишљање о двоструким аршинима које сам током овог путовања често чуо у разговорима са народом на Косову и Метохији. Без обзира на националност, вјеру или било коју другу разлику, дубоко вјерујем да право на идентитет, језик, културу и симболе мора бити једнако за све људе. Слобода изражавања и мишљења нема праву вриједност ако није доступна свима. До уласка у Београд направио сам двије паузе. Једну за ручак, другу за сипање горива. Али, иако је мотор мировао, мисли нису. Непрестано сам се враћао на лица људи које сам упознао, на светиње које сам обишао, на приче које сам чуо и на емоције које сам поново проживљавао. Можда ово путовање није било најдуже које сам направио. Није оборило никакве километарске рекорде. Али по значају који има за мене, сигурно заузима посебно мјесто. А онда је дошла и његова најљепша сцена. Стигао сам пред гаражу, угасио мотор и скинуо кацигу. У том тренутку моја Макрина је трчећим кораком кренула према мени. Раширених руку и са осмијехом који може да избрише сваки умор, улетјела ми је у загрљај. Нема тог погледа, манастира, планине или пута који може да надмаши тренутак када те дијете дочека код куће. Када угасим мотор и закључам гаражу, тада се завршава вожња. Али путовање не. Тада почињу мисли. Тада се сабирају утисци. Тада човјек покушава да разумије све што је видио и доживио. Зато сам и послије неколико седмица поново проживљавао сваки километар овог пута док сам сједио за столом и писао ове редове. Неко ће можда рећи да сам само, ето, отишао на Косово и Метохију мотором. А заправо ја сам тамо отишао да бих се вратио богатији за пријатеље, за успомене и за још јаче увјерење да највеће богатство овог простора нису ни манастири, ни тврђаве, ни предивни пејзажи. Највеће богатство су људи који тамо остају, живе, вјерују и чувају оно што су им преци оставили. И због њих се Косову и Метохији увијек вриједи вратити.

Током припрема за обилазак Косовског Поморавља, постало ми је јасно да ће ми требати више информација од оних које се могу пронаћи на интернету. Зато сам се обратио Туристичкој организацији Гњилане са молбом за помоћ. Одговор је стигао брже него што сам очекивао. Већ након неколико минута јавио ми се Александар и послао све информације које су ми биле потребне. Међутим, његова помоћ није се завршила само на томе. Током преписке поменуо сам да путујем мотором, након чега ми је рекао да у Пасјану има колегу који је такође заљубљеник у двоточкаше. Убрзо смо се повезали и договорили да дио Косовског Поморавља обиђемо заједно. Тај колега звао се Страхиња. Док сам напуштао Урошевац и настављао пут према истоку, били смо у контакту како бисмо усагласили вријеме доласка. На крају смо се договорили да се сретнемо код цркве у Пасјану, одакле ће почети моје упознавање са Косовским Поморављем из перспективе човјека који у том крају живи. Искрено, радовао сам се том сусрету. Знао сам да ће ми Страхиња показати оно што ниједна карта не може да открије. Пасјане је једно од најпознатијих српских села Косовског Поморавља. Помиње се још у средњовјековним изворима, а и данас представља један од важних духовних и културних центара Срба у овом крају. У средишту Пасјана налази се храм Преображења Господњег, у којем се чувају мошти Свете новомученице Босиљке Пасјанске. Према предању, Босиљка Рајичић страдала је као седамнаестогодишња дјевојка јер је одбила да се одрекне православне вјере. Канонизована је 2018. године и данас се поштује као једна од најмлађих светитељки Српске православне цркве. Прилазећи храму, размишљао сам како се у једном наизглед обичном поморавском селу чува тако велика светиња. Управо су то приче које Косово и Метохију чине посебним. Из Пасјана смо кренули према центру Гњилана, највећем граду Косовског Поморавља. Данас је то ужурбан град са широким улицама, бројним кафићима и продавницама, али и мјесто у којем је српско присуство знатно мање него што је некада било. Ипак, упркос свим промјенама које су обиљежиле посљедње деценије, у самом срцу града и даље се налази једно од најважнијих духовних средишта Срба овог краја. Ријеч је о Саборном храму Светог Николе, подигнутом 1861. године на темељима старије цркве. Ова импресивна грађевина, са пространим ентеријером и препознатљивим изгледом, представља један од најзначајнијих православних храмова у Косовском Поморављу. Током своје историје преживјела је пожаре, ратове и разна искушења, али је успјела да сачува своју улогу духовног окупљалишта српског народа овог краја. Испред храма застао сам на неколико тренутака посматрајући његове димензије. Тешко је повјеровати да је овако монументална црква подигнута у вријеме османске власти. У порти се налазе стара школа, звонара и чесма, свједоци времена када је овај простор био не само духовни већ и културни центар Срба у Гњилану. Данас је Црква Светог Николе много више од обичног храма. Она је мјесто окупљања Срба из читавог Косовског Поморавља, мјесто гдје се људи састају, крштавају дјецу, склапају бракове и чувају успомену на генерације које су вијековима живјеле у овом крају. Док смо Страхиња и ја обилазили порту, нисам могао а да не помислим како се управо на оваквим мјестима најбоље види истрајност народа на Косову и Метохији. Градови се мијењају, власти долазе и пролазе, али светиње остају као тихи свједоци времена и чувари сјећања. Сљедећа станица била је Црква Светог апостола Марка у селу Шилово. Тамо нас је дочекао Александар који је, чим смо скинули кациге, преузео улогу водича и историчара. Наредних пола сата претворило се у мали час историје Косовског Поморавља, испуњен причама о селима, људима и догађајима који су обликовали овај крај. Сам храм налази се на узвишењу изнад села, па се из порте пружа величанствен поглед на Косовско Поморавље. Пред нама су се простирали Гњилане и околна села, док су се у даљини јасно назирали обриси Шар–планине. То је једно од оних мјеста гдје човјек лако заборави на вријеме и једноставно ужива у погледу. Међутим, пажњу ми није привукао само храм. У порти се налази и монументални споменик кнезу Лазару, који носи веома занимљиву причу. Некада је овај споменик био један од симбола Гњилана и налазио се испред градског Дома културе. Након догађаја 1999. године срушен је са постамента и оштећен, али је захваљујући припадницима КФОР–а сачуван од потпуног уништења. Касније је пренесен у Шилово, а од 2007. године налази се у порти Цркве Светог Марка. Посебну симболику има чињеница да је споменик постављен тако да гледа према Прилепцу, родном мјесту кнеза Лазара. Управо због тога су Шилово и ова светиња постали једно од главних мјеста видовданског окупљања Срба из Косовског Поморавља. Сваке године овдје долазе људи из околних села, али и они који су одавно напустили завичај, како би одали пошту косовским јунацима и обновили везу са крајем из којег потичу. Било ми је помало невјероватно да су људи које сам до јуче познавао само преко телефона издвојили читав дан да ми покажу свој крај. У част новог познанства организовали су и ручак. Уз традиционална српска јела, домаћу ракију и неизбјежне приче о моторима, путовањима и животу на Косову и Метохији, наставили смо разговоре започете у Шилову. За столом вријеме увијек пролази брже него што човјек планира, а тако је било и овога пута. Након ручка, Александар се вратио својим обавезама, док смо Страхиња и ја наставили даље према манастиру Драганац, без сумње једном од најзначајнијих духовних центара Косовског Поморавља. Манастир Драганац посвећен је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу и налази се недалеко од Прилепца, родног мјеста кнеза Лазара. Први пут се помиње у повељи кнеза Лазара из 1381. године, а према предању име је добио по његовој кћерки Драгани. Данас је то једини активни монашки манастир у читавом Косовском Поморављу и један од главних духовних ослонаца српског народа источног Косова и Метохије. Попут многих светиња овог краја, и Драганац је кроз историју пролазио кроз тешка искушења. Након пада Новог Брда под Османлије манастир је временом опустошен, да би у XIX вијеку био обновљен на темељима старе средњовјековне цркве. У његовој близини налази се и извор за који народ вијековима вјерује да има исцјелитељска својства. Посебност Драганца не лежи само у његовом историјском значају. Смјештен међу шумовитим брдима, далеко од главних путева и градске вреве, манастир дјелује као природно уточиште. Чим смо ушли у уредну и брижљиво одржавану порту, било је јасно зашто га многи називају бисером Косовског Поморавља. У појединим светињама човјек се, без лако објашњивог разлога, одмах осјети као код куће. Драганац је једно од таквих мјеста. Након посјете Драганцу наставили смо према цркви Светог Николе, коју овдашњи народ једноставно зове Стари Никола. Смјештена усред природе и окружена остацима давних времена, ова светиња свједочи о вијековном присуству српског народа у Косовском Поморављу. Иако не привлачи пажњу као познатији манастири, управо таква мјеста често најбоље чувају дух једног краја. Дан се полако ближио крају. Послије још неколико километара вожње стигли смо у Бостане, село у којем сам имао резервисан смјештај у конацима краља Милутина. Након читавог дана испуњеног новим познанствима, причама и обиласком светиња, тешко је било замислити боље мјесто за одмор. На улазу у конаке дочекао ме је отац Стево са супругом Соњом и кћерком Милијаном. Већ након првих неколико минута разговора било је јасно да сам стигао међу добре људе и искрене домаћине. Прије неколико година дошли су на идеју да у Бостану направе мјесто гдје ће ходочасници, путници и добронамјерници моћи да преноће и одморе се. Уз благослов митрополита Теодосија кренули су у остварење те замисли и данас конаци краља Милутина представљају право уточиште за све који посјећују овај дио Косова и Метохије. Отац Стево је родом из Братунца, па смо се већ на почетку нашалили да смо практично земљаци. Војску је служио у Бијељини, а нарочито ме обрадовало сазнање да је 2008. године на Косово и Метохију дошао управо на мотоциклу. Од тог тренутка теме за разговор нису недостајале. Причали смо о путовањима, Републици Српској, људима које обојица познајемо и мјестима кроз која смо пролазили. Ипак, ма колико разговор одлутао на неку другу страну, увијек смо се враћали на живот српског народа на Косову и Метохији, на свакодневне изазове, али и на снагу и упорност људи који су одлучили да остану на својим огњиштима. Изнад конака налази се Црква Успења Пресвете Богородице, једна од најзначајнијих светиња новобрдског краја. Садашњи храм потиче из XIX вијека и подигнут је на темељима старије Богородичине цркве која је постојала још у вријеме славног Новог Брда. Ова светиња вијековима је била духовно средиште српског народа читавог краја, а и данас представља главно мјесто окупљања преосталих Срба у новобрдској општини. За Ново Брдо се некада говорило да је Богородичин град. У вријеме када су његови рудници доносили богатство читавој српској држави, овдје су се укрштали путеви трговаца, рудара, занатлија и духовника. Данас је од тог некадашњег сјаја остало тек понешто, али је Црква Успења Пресвете Богородице остала као живи свједок славне прошлости овог краја. Док је Соња припремала вечеру, отац Стево је предложио да прошетамо до цркве. Полако смо се успели до порте, а оно што је требало да буде кратак обилазак претворило се у готово једночасовну причу о историји Новог Брда и ове светиње. Стојећи испред храма, говорио нам је о временима када је Ново Брдо било један од најбогатијих градова Балкана, о рушењима и обнављањима цркава, о патријарху Павлу који је посебну пажњу посвећивао овој светињи, али и о људима који су у најтежим временима успјели да сачувају вјеру и идентитет. Није то било обично изношење историјских чињеница. Била је то прича човјека који овдје живи, служи и дијели судбину свог народа. Са црквене порте пружао се поглед на тихи новобрдски крај. Слушајући оца Стеву, имао сам осјећај да не упознајем само историју једне цркве већ и душу овог краја. Када смо се вратили у конак, вечера је већ била спремна. За столом су нас чекали домаћи специјалитети које је Соња припремила, а разговор се наставио као да га никада нисмо ни прекидали. Причало се о свему помало, али највише о људима, животу и судбини српског народа на Косову и Метохији. А онда је вече добило посебну димензију. Негдје између главног јела и разговора који се већ одужио, Милијана је тихо пришла клавиру који се налазио у конаку. Сјела је за њега готово стидљиво, а већ након првих тонова завладала је потпуна тишина. Разговори су престали сами од себе и сви смо пажњу усмјерили према њој. Услиједиле су косовске пјесме. Пјевала их је онако како се такве пјесме једино и могу пјевати – срцем. Њен глас испунио је читаву просторију, а сваки стих као да је носио са собом дио историје, туге, поноса и страдања овога народа. Када је запјевала Сузу Косова, осјетио сам како ми се грло стеже. Покушавао сам да сакријем емоције, али није ишло. Ријечи пјесме, амбијент у којем сам се налазио, приче које сам тог дана чуо и све што сам видио на Косову и Метохији слили су се у један тренутак. Заплакао сам. Није то била туга у оном обичном смислу те ријечи. Био је то осјећај који је тешко описати. Нешто између поноса, бола, дивљења и захвалности. Сједио сам за столом окружен људима које сам тог дана упознао, а имао сам осјећај као да их познајем годинама. Док је Милијана пјевала, помислио сам како постоје тренуци који вриједе више од свих километара које човјек пређе и свих знаменитости које обиђе. Због таквих тренутака путовања престају да буду само путовања и постају успомене које човјек носи са собом читав живот. Те вечери у Бостану, у конацима краља Милутина, далеко од великих градова и туристичких рута, осјетио сам Косово и Метохију више него на било ком другом мјесту током тог дана.

Други дан вожње Док сам претходне вечери са Мрлетом причао о разним путовањима, у глави сам већ правио план за сутрашњи дан. Испред мене је био дио Косова и Метохије који до тада нисам имао прилику да обиђем и управо томе сам се највише радовао. По договору, прије него што сам кренуо према Газиместану, још једном сам свратио до кафића Бибоп како бисмо Мрле и ја попили јутарњу кафу и поздравили се. За истим столом сједио је и Бранислав Крстић, политички аналитичар и човјек који веома добро познаје прилике на Косову и Метохији. Иако разговор није дуго трајао, био је довољан да чујем многе ствари које се тешко могу пронаћи у медијима. Схватиш колико су стварни живот и свакодневица људи често далеко сложенији од слике коју добијамо гледајући информативне емисије и читајући наслове у новинама. Од Косовске Митровице до Газиместана нема много километара, па ми није требало дуго да стигнем до мјеста које има изузетан значај у српској историји. Управо овдје се сваког Видовдана окупљају ходочасници и вјерници како би одали почаст косовским јунацима и свим пострадалима од Косовског боја до наших дана. Посљедњих неколико десетина метара до комплекса налази се у прилично лошем стању, али, срећом, ради се о краткој дионици. На улазу ме је дочекао пункт Косовске полиције чији припадници обезбјеђују комплекс двадесет четири часа дневно. Процедура је једноставна — потребно је показати личну карту коју задржавају до изласка из комплекса. Без обзира колико пута човјек прочита о Косовском боју или види фотографије Газиместана, тек када стане испод споменика може да осјети његову величину и значај. Данашњи споменик косовским јунацима подигнут је 1953. године на мјесту које се традиционално везује за Косовску битку. Током ратних сукоба крајем прошлог вијека био је миниран и оштећен, иако се налазио под заштитом међународних снага. Ипак, као и много тога на Косову и Метохији, преживио је вријеме које није било благонаклоно према историјском насљеђу овог простора. До врха споменика могуће је доћи уским степеништем које се спирално уздиже кроз његову унутрашњост. Док сам се пењао, пажњу су ми привлачили стихови из косовског циклуса исписани на зидовима. Тешко је остати равнодушан док корак по корак пролазиш поред стихова које смо сви слушали и учили још од дјетињства. Када сам коначно стигао на врх, испред мене се отворио поглед који је вриједио сваког пређеног степеника. Као на длану простирало се Косово Поље. У даљини су се могли видјети Обилић, Приштина и Грачаница, моје наредно одредиште. Овог пута манастир Грачаница није био на листи за обилазак. Колико год то чудно звучало, након неколико претходних посјета пожелио сам да откријем и нека мање позната мјеста. Зато сам умјесто ка Грачаници скренуо према селу Сушица, удаљеном свега неколико километара од центра варошице. Искрено, до припреме овог путовања нисам ни знао да у Сушици постоји манастир. Тек трагајући за мање познатим светињама наишао сам на податак да је црква Светог Димитрија старија од саме Грачанице, што је било више него довољно да је уврстим у план пута. Манастир у Сушици налази се у селу које се помиње још у Грачаничкој повељи краља Милутина. Сматра се да је црква Светог Димитрија постојала и прије изградње оближње Грачанице. Почетком XIX вијека храм је порушен, а његов камен искориштен за градњу мостова на Ситници. Обновљен је 1991. године на темељима средњовјековне цркве, док је обновом конака прије неколико година оживио и монашки живот. Нису ме привукли ни величина манастира ни његова архитектура. Сушица је једна од оних светиња које човјек лако може да превиди у сјенци много познатије Грачанице. Баш због тога ми је било драго што сам свратио. Из Сушице сам наставио према Липљану, мјесту које сам већ дуго желио да посјетим, али ме пут до тада никада није одвео у том правцу. Возећи се кроз села централног Косова, није било тешко примјетити разлику између средина у којима Срби чине већину и оних других. У многим српским селима путеви нису били у најбољем стању, ријетко су се могле видјети нове куће или већа градилишта. Ипак, оно што се није могло превидјети били су људи. Гдје год бих стао или успорио, дочекивали су ме осмијеси и поздрави. Недалеко од пута пажњу ми је привукао храм са лијепо уређеном портом. Одлучио сам да свратим и видим о чему се ради. Испоставило се да је то Црква Светог кнеза Лазара у Доњој Гуштерици, једном од најпознатијих српских села у овом дијелу Косова и Метохије. Сам храм подигнут је почетком XX вијека и временом је постао једно од важних мјеста окупљања локалних Срба. У порти сам затекао двије дјевојчице које су се без много устручавања упустиле у разговор са непознатим мотоциклистом. Испричале су ми неколико занимљивости о свом селу и цркви, а мене је јако обрадовало када су рекле да у мјесту има доста дјеце и да школу могу похађати без одласка у друга насеља. Када су чуле да долазим из Републике Српске, одмах су почеле да ме запиткују о Вишеграду и Требињу. Рекле су ми да им је велика жеља да једног дана посјете те градове, јер су о њима слушале од родитеља и наставника. Разговор није дуго трајао, али ми је остао у сјећању много више него неке далеко веће и познатије знаменитости које сам током путовања видио. Помијешаних осјећања вратио сам се на мотор и наставио према свом наредном одредишту. Данас се више не сјећам свих детаља које су ми испричале, али се сјећам њихових лица и начина на који су говориле о свом селу. Често помислим на ту дјецу. Њихова дјетињства нису иста као што су била наша, нити као дјетињства њихових вршњака у Београду, Бањалуци или неком другом већем граду. Ипак, у њима сам видио оно што је на овом путовању било можда и најважније — ведрину и наду упркос околностима у којима одрастају. Липљан данас дјелује као модеран град. На више мјеста ничу нове стамбене зграде, а градска слика се прилично разликује од оне коју сам очекивао прије доласка. Између новијих градских грађевина налази се порта двије цркве које вијековима представљају духовно средиште Липљана. Црква Светих Флора и Лавра подигнута је у XX вијеку према пројекту Александра Дерока. Оштећена је током мартовског погрома 2004. године, а касније обновљена. Одмах поред ње налази се много старија црква Ваведења Пресвете Богородице, за коју се сматра да потиче из XIV вијека. Провео сам неко вријеме обилазећи порту и фотографишући оба храма. Мислио сам да ће се и ова посјета завршити кратким задржавањем, али је тада у порту ушао човјек који ми је одмах пришао и пожелио добродошлицу. Звао се Јован и био је задужен за одржавање порте. Убрзо смо сјели у хлад и започели разговор који је трајао много дуже него што сам планирао. Причали смо о животу на Косову и Метохији, свакодневним изазовима са којима се људи овдје сусрећу, али и о многим љепшим и ведријим темама. Захваљујући Јовану, Липљан ми више није био само тачка на карти. Вријеме је, нажалост, брзо пролазило. Било ми је жао што нисам могао да останем дуже, али сам Јовану обећао да ћу поново доћи у Липљан. Искрено, надам се да ћемо тада наставити разговор тамо гдје смо га овога пута прекинули. Од Липљана до Урошевца води пут који није претјерано занимљив за нас мотористе. Раван је, са мало кривина, али зато са доста саобраћаја. На појединим дионицама возио сам много опрезније него иначе, свјестан да би једна туђа или моја грешка могла направити озбиљан проблем. Сам улазак у Урошевац, или Феризај како га данас називају, био је прилично напоран. На више мјеста изводе се радови, граде се нови булевари и саобраћајнице, а понегдје нисам примијетио ни адекватно обезбијеђена градилишта. Због свега тога нисам се дуго задржавао на улицама града већ сам се упутио према Саборној цркви Светог цара Уроша, због које сам и дошао. Овај велелепни храм, смјештен у самом центру града, подигнут је 1933. године и посвећен посљедњем српском цару из династије Немањића. Грађен је по пројекту архитекте Јосифа Михаиловића, а својим изгледом и пет купола јасно подсјећа на Грачаницу, која је послужила као узор приликом његовог пројектовања. Судбина храма није била лака. Након доласка међународних снага 1999. године црква је опљачкана и запаљена, а нова оштећења претрпјела је и током мартовског погрома 2004. године. Ипак, као и многе светиње на Косову и Метохији, преживјела је тешка времена и данас поново дочекује вјернике и посјетиоце. Чим сам закорачио у порту, гужве, прашина и нервоза са улице остали су иза мене. На капији ме је дочекао отац Трајко. Морам признати да је био искрено изненађен што ме види. Није баш уобичајено да неко сам на мотору дође у Урошевац само да би посјетио храм и упознао људе који овдје живе. Показао ми је цркву, испричао њену историју и говорио о животу парохије данас. Након тога смо сјели у порти, уз чашу сока и воде, и разговор наставили у много опуштенијем тону. Причали смо о породици, путовањима, свакодневном животу и свему ономе о чему људи разговарају када се осјећају пријатно у друштву једни других. Било ми је драго што сам издвојио вријеме да посјетим ову светињу, али још више што сам упознао оца Трајка. Видјело се да му је било драго што је тог дана неко свратио да га посјети и поприча са њим. Када сам напуштао Урошевац, понио сам са собом не само фотографије храма већ и успомену на један искрен разговор у његовој порти. Ако отац Трајко једног дана буде читао ове редове, надам се да ће знати колико ми је тај сусрет значио.

Први дан вожње Годину дана је прошло од мог првог поклоничког путовања на Косово и Метохију. Довољно да се утисци слегну, фотографије разврстају и да путопис буде објављен. Ипак, постоје путовања која се не завршавају оног дана када се вратиш кући. Остану негдје дубоко у човјеку, тихо и стрпљиво, чекајући да га поново позову на пут. Мислио сам да сам прошлог љета видио много тога. Прошао сам путевима којима су годинама уназад пролазили ходочасници, поклонио се светињама које пркосе времену и упознао људе који, упркос свим искушењима, и даље чувају своје домове, вјеру и достојанство. Вратио сам се кући богатији за једно велико искуство и увјерен да сам заокружио причу која ме је годинама привлачила. Али нека мјеста човјек не може упознати из једног сусрета. Што је више времена пролазило, све сам чешће размишљао о предјелима која нисам стигао да обиђем, о светињама које су остале изван моје маршруте и о људима чије приче нисам чуо. Као да је између мене и Косова и Метохије остао незавршен разговор. Кажу да човјек мора два пута отићи на исто мјесто. Први пут одлази да види, а други да разумије. Можда је управо зато, годину дана након првог путовања, дошло вријеме да поново кренем на југ. Овога пута пут ме није водио ка Призрену, Дечанима и Пећи. Преда мном су били Митровачки крај, древне светиње сјевера Косова и Метохије, а потом и Косовско Поморавље, крај у којем српски народ и данас истрајава између наде и свакодневне борбе за опстанак. Полазак је, као и прошли пут, прошао тихо. Без велике најаве и посебне помпе. Само мотор, пут преда мном и неколико дана далеко од свакодневице. Пред сам полазак покушао сам да пронађем неку другачију маршруту до административног прелаза Јариње. Жеља ми је била да избјегнем добро познати пут и успут откријем нешто ново. Међутим, вријеме није било на мојој страни. Обавезе пред пут оставиле су мало простора за озбиљније планирање, па сам на крају одлучио да се држим провјерене маршруте: Београд, Прељина, Краљево, Рашка. О љепотама овог пута већ сам писао у претходном путопису и не бих се много понављао. Овога пута могу само рећи да ме је послужила срећа. Саобраћај је био изненађујуће растерећен, па сам кроз Долину јоргована прошао без застоја и нервозе, уживајући у сваком километру пута који прати ток Ибра. Долина јоргована ме је још једном подсјетила због чега волим путовања мотором. Довољно је понекад неколико десетина километара да човјек иза себе остави свакодневне бриге. На административном прелазу Јариње није било гужве. Контрола докумената, преглед мотора и куповина граничног осигурања протекли су брзо и без непотребног задржавања. За свега неколико минута формалности су биле завршене и поново сам сјео на мотор. Иако сам овим путем већ пролазио, поново ме је обузело оно познато узбуђење које прати почетак сваког новог путовања. Оног тренутка када сам прешао административни прелаз и нашао се на тлу Косова и Метохије, овогодишње путовање је и званично почело. За ово путовање саставио сам списак цркава и манастира које сам желио да посјетим. Први на тој листи био је манастир Врачево, удаљен свега десетак километара од административног прелаза Јариње. Пут до манастира води кроз тиха села сјевера Косова и Метохије. Саобраћаја готово да није било, а пут је био чист, уредан и далеко бољи него што сам очекивао. Како сам се пењао уз обронке Рогозне, преда мном су се смјењивале шуме и разбацана сеоска домаћинства. Манастир се налази на узвишењу са којег се пружа лијеп поглед на околни крај. Већ са паркинга испред манастира види се добар дио села и шумовитих падина које га окружују. Владао је онај посебан мир који се често може осјетити у нашим светињама, далеко од градске буке и свакодневице. Осим мене, није било никога ни испред манастира ни у порти. Манастир Врачево, посвећен Светим врачима Козми и Дамјану, потиче из прве половине XIV вијека. Током дуге историје више пута је рушен и обнављан, дијелећи судбину народа који је живио на овом простору, а данашњи изглед добио је обновом из 1860. године. Врачево није било само мјесто молитве већ и важно средиште просвјете. При манастиру је 1863. године основана прва српска свјетовна школа у овом крају, док народно предање оближњи гроб повезује са косовским јунаком Павлом Орловићем. Обновом конака и повратком монаштва почетком овог вијека, манастир је поново оживио. Наредна станица био је Лепосавић. У самом граду свратио сам до храма Светог Василија Острошког, једног од препознатљивих обиљежја овог дијела Косова и Метохије. Иако је подигнут тек почетком овог вијека, храм се својим изгледом потпуно уклопио у околину. Са високим звоницима данас представља духовни центар Лепосавића и једну од најупечатљивијих грађевина у граду. Изнад Лепосавића чекало ме је сљедеће одредиште – манастир Улије. Пут води узбрдо, изнад града, па се са сваким пређеним километром отвара све шири поглед на долину Ибра и околна брда. Иако је од градског језгра удаљен свега неколико километара, положај и околина стварају осјећај потпуне издвојености. Манастир Свете Петке смјештен је на мјесту са којег се види добар дио овог краја. Стојећи испред манастира, поглед ми је често одлазио према Лепосавићу који је остао дубоко испод мене. Да нисам имао планирану маршруту за тај дан, вјероватно бих се задржао много дуже, једноставно уживајући у погледу и положају који ова светиња има. До краја дана у плану су остале још три светиње — манастири Сочаница, Бањска и Соколица. Посљедња је била најближа Косовској Митровици, гдје сам планирао да завршим први дан вожње. Пут до Сочанице није дуг. Као и већи дио онога што сам тог дана прошао, и ова дионица води кроз питом крај са веома мало саобраћаја. Манастир се налази недалеко од истоименог села, складно уклопљен у питоми крајолик који га окружује. Задржао сам се кратко у порти, обишао цркву и направио неколико фотографија. Међутим, оно што ми је у том тренутку већ почело привлачити пажњу није био сам изглед манастира. Од Врачева, преко Улија, па сада и у Сочаници, нисам срео ниједног монаха, ниједног вјерника, па чак ни случајног посјетиоца. Све је било уредно и одржавано. Трава покошена, цвијеће његовано, порта чиста. Ништа није одисало напуштеношћу. Ипак, људи није било. Такав призор није у мени будио нелагоду, али је носио неку необичну празнину. Неколико сати сам обилазио светиње једну за другом, а да притом нисам размјенио ниједну ријеч ни са ким. Са тим утиском оставио сам Сочаницу иза себе и упутио се ка Бањској. Бањска ми, за разлику од већине светиња које сам тог дана посјетио, није била непозната. Први пут сам овдје дошао 2019. године, приликом свог првог путовања на Косово и Метохију. Након тога сам јој се више пута враћао, све до 2023. године. Чак смо супруга и ја један продужени викенд провели у Рајској бањи, која се налази тик испод манастира. Од тада су се многе ствари промијениле. Након немилих догађаја који су погодили село Бањску и његову околину, живот је постао другачији. Рајска бања више не ради, дио становника је напустио своје домове, а и сам живот у манастиру добио је неку нову димензију. Тешко је то објаснити некоме ко је овдје долазио раније, али разлика се осјети чим стигнете. Ипак, без обзира на све што се дешавало протеклих година, Бањска је остала једно од оних мјеста којима се радо враћам. Можда зато што је управо овдје краљ Милутин подигао своју задужбину и одредио мјесто свог вјечног починка, а можда и зато што сам за овај манастир везао многе лијепе успомене из претходних посјета. У манастирској порти дочекао ме је Василије, момак из Бањске којег сам виђао током ранијих долазака, али сада смо се тек упознали. Своје вријеме посветио је помагању братству манастира и тог дана је био ангажован око радова на конзервацији зидова манастирске цркве. Иако је имао обавезе, издвојио је вријеме да попричамо. Разговор је почео уобичајеним темама – о путовању, времену и животу у Бањској – али је брзо прешао на проблеме са којима се манастир данас суочава. Василије ми је испричао како у Бањску све чешће долазе људи који немају никакву везу ни са манастиром ни са православљем. Улазе у порту, фотографишу се испред цркве и манастирских зидина, али те фотографије не доживљавају као успомену на посјету једној од најзначајнијих српских светиња. Напротив, користе их као неку врсту трофеја, позирајући уз гестове и симболе који шаљу ружне и провокативне поруке. Управо због таквих ситуација братство је било приморано да ограничи вријеме посјета. Капије манастира данас се затварају раније него некада, а изузетак се прави углавном приликом већих и унапријед најављених посјета. Било је помало тужно слушати како се једна светиња, која је вијековима дочекивала путнике и поклонике, сада мора штитити од људи који у њу не долазе са добрим намјерама. Док смо разговарали, мајстори су настављали свој посао на зидовима манастира. Гледајући их, помислио сам како Бањска већ седам вијекова преживљава разна искушења. Мијењале су се државе, војске и времена, рушили су је и обнављали, али је остала на свом мјесту. Ваљда је баш у томе њена највећа снага. Прије поласка свратио сам и до манастирске продавнице. То је већ постала нека врста обичаја сваки пут када дођем у Бањску. Осим понеке иконе или сувенира, увијек купим и неколико флаша манастирског пива. Не знам да ли је до воде, начина на који се производи, благослова или једноставно до амбијента у којем га први пут пробаш, али то пиво ми је временом постало једно од омиљених. Због тога се никада не задржим на само једној флаши. Неколико их је завршило у коферу мотора, са намјером да ме стрпљиво сачекају до краја путовања. Послије читавог дана проведеног на мотору и обиласка светиња, мало шта може да прија као хладно пиво попијено уз сређивање утисака са пута. Са том малом, али мени драгоцјеном залихом, напустио сам Бањску и упутио се ка посљедњој светињи планираној за тај дан – манастиру Соколици. Пут до њега прилично је кривудав и на појединим дионицама захтијева пуну пажњу возача. Међутим, сваки пређени километар вишеструко се исплати када се стигне на одредиште. Соколица је без сумње један од најљепших манастира које сам до сада посјетио на Косову и Метохији. Све је уређено са много пажње и љубави. Стазе, клупе, зеленило и сама порта остављају утисак мјеста о којем неко свакодневно брине. Полако сам обилазио манастирски круг и уживао у погледу на околне предјеле. Манастир Соколица посвећен је Покрову Пресвете Богородице и сматра се да потиче из XIV или XV вијека. Оно по чему је најпознатији свакако је мермерна статуа Богородице са Христом, у народу позната као Богородица Соколичка. Интересантно је да је ова статуа у Соколицу пренесена из манастира Бањска како би била сачувана од турских разарања. Вјековима је привлачила поклонике различитих вјера и била дубоко укоријењена у предању овог краја. Вече се већ полако спуштало на сјевер Косова и Метохије. Монахиње су се повукле у конак, манастир је полако тонуо у вечерњи мир. Још једном сам погледом обухватио манастир и околину, а затим кренуо према Косовској Митровици. Био сам срећан и задовољан. Од јутра сам обишао светиње које су се дуго налазиле на мом списку жеља, а Соколица је представљала лијеп завршетак првог дана путовања. До хотела сам имао довољно времена па сам направио кратак круг кроз центар Косовске Митровице. Прошао сам поред споменика Цару Лазару, посматрао ужурбаност града и упијао атмосферу мјеста које већ годинама радо посјећујем. У хотел ББ стигао сам без журбе. Након што сам распаковао опрему и средио ствари, јавио сам се породици. То је навика коју имам на сваком путовању. Вјерујем да им тих неколико порука и кратак разговор бар мало умање бригу, а мени увијек прија да чујем како су. Након тога јавио сам се и Мрлету. О њему сам већ писао у претходном путопису, па није потребно посебно представљање. Брзо смо се договорили да се касније видимо у кафићу Бибоп, чији је власник. Како је до договора остало још времена, прошетао сам до цркве Светог Димитрија, заштитника Косовске Митровице. Сјео сам на оближњу клупу и посматрао како сунце полако залази изнад овог напаћеног града. Била је то једна од оних мирних вечери када човјек не размишља много ни о прошлости ни о будућности, већ једноставно ужива у тренутку. Касније сам се нашао са Мрлетом. Уз неколико пића причали смо о разним путовањима, смијали се догодовштинама које само пут може да режира и полако правили планове за нека нова дружења и вожње. Тако је завршен мој први дан на Косову и Метохији. Дан испуњен светињама, новим сазнањима, лијепим сусретима и утисцима који су се слагали брже него километри на бројачу мог мотора. Сутра ме је чекао нови пут и нови крајеви које до тада још нисам успио да упознам.

Ако си мислио на људе српске националсти а да су са простора Косова и Метохије онда се каже Косовци. Косовари су нешто друго А прича по иностранству како шамарају може да се гледа из више искустава. Тебе су опоменули неке моје блиске су казнили, и то фином новчаном цифром. Али лијепо је то кад остане пара у џепу

Што би Самир Фазлиновић рекао, а као одговор на твој кометар, штета слова. Али свака част за 7 година без казне, ја сам мало више од 8. Али та је била јака и озбиљна

Иди до Словеније и вози без возачке. Па када те зауставе ти реци да су ограничени ко балкон и шта је суштина. И јави како си прошао Можеш и код Мађара или Румуна они су одлични за сарадњу.

Биће и то, само треба вјеровати и борити се за то. Од ситница се креће, тако се сређује све.

Много мржње си у пар реченица изрекао, а то није баш на мјесту. Прво, јел направио прекршај? Јесте! Да ли за сваки прекршај постоји казна? Постоји! Са таквим ставовима о Закону не би се ти, пријатељу, снашао у урешеном и цивилизованом свијету. Теби је као и многима корпуција прва опција. Када је саобраћајни прекршај у питању 99% нас одма хвата за џеп што не би требало ако се боримо против мита и корпуције. Вријеме је да се никоме не гледа кроз прсте, и томе се тежи и то ће, Боже здравља, бити када ми као народ почнемо да се мијењамо. Када промијенимо себе, промијећемо и друге па и те из косовског пука, као што рече.

Реално направио си прекршај. Плати и нећеш више никад заборавити. Е сад, ја бих најсрећнији био када би свима наплаћивали ко направи прекршај.

Недеља је, неко се воза а неко чита текстове на форуму и спрема објаву путописа. Док се фотографије које ћу користити у путопису сортирају, да ја вама покажем како ми је било прије 15 дана на вожњи. Жеља ми је била да посјетим мото скуп на Златибору, па сам сходно томе направио план вожње који би спојио добру километражу, дружење и уживање. Стандардно, за ову годину, полазак је био већ у 6 сати. Јутарњи мир и свјежина су нешто посебно. Кренуо сам ка Обреновцу па даље ка Шапцу и Лозници. И то све старим путевима. Ништа аутопут, ништа брза саобраћајница. У Лозницу сам свратио да доручкујем и одмах затим кренуо уз Дрину ка Љубовији. За тренутак сам прешао у Републику Српску, Братунац, да сипам гориво. На стари прелаз ушао на нови изашао. Када год се нађем у Бајиној Башти не могу да не свратим да уживам у погледу на Дрину и на чувену кућицу. У својим албумима имам безброј фотографија са овог мјеста. Недалеко од ББ налази се и видиковац Зеленика са којег се пружа невјероватан поглед на језеро Перућац и на сав тај крај. Е да, улаз у НП "Тара" се плаћа 300 динара. Биће ми драго да тај новац уложе у реконструкцију пута Митровац Кремна јер је у очајном стању. Срамота је да уз онако природу имамо онако лош пут. Ако има неко овдје да је запослен у НП "Тара" или ако познајете некога, кажите им да не треба много да би све било савршено. Пар канти за смеће, мало да се растиње скрати и да се поставе путокази. До Кремне сам водио борбу са лошом подлогом али све сам то искулирао јер је стварно природа прељепа и једноставно уживање је бити тамо. Овом приликом поздрављам маркетиншког мага из села Шљивовица. Нема ко није успорио због његове рекламе. О мото скупу сам писао у другој теми али и овдје ћу рећи да иако 12 година нису организовали нису испали из ритма. Много тога је било добро, и вјерујем да ће бити још боље. Пред сумрак сам кренуо назад ка Београду и све до Горњег Милановца возио магистралом. Овчарско кабларска кисура је била скоро па празна па је било уживање возити. Лијепих скоро 600 километара сам уписао на сат, и мислим да је то то за ову годину. Супруга за који дан улази у 9. мјесец па ми ваља бити спреман за појачање у породици. До неке наредне вожње. Видимо се на друму.

Угодан и читљив путопис Као да сам возио са вама Поздрав за екипу

Има, видио сам најаву. Ваљда опет @Blaza наступа са бендом

Браво Ово да се прати под обавезно