Први дан вожње Годину дана је прошло од мог првог поклоничког путовања на Косово и Метохију. Довољно да се утисци слегну, фотографије разврстају и да путопис буде објављен. Ипак, постоје путовања која се не завршавају оног дана када се вратиш кући. Остану негдје дубоко у човјеку, тихо и стрпљиво, чекајући да га поново позову на пут. Мислио сам да сам прошлог љета видио много тога. Прошао сам путевима којима су годинама уназад пролазили ходочасници, поклонио се светињама које пркосе времену и упознао људе који, упркос свим искушењима, и даље чувају своје домове, вјеру и достојанство. Вратио сам се кући богатији за једно велико искуство и увјерен да сам заокружио причу која ме је годинама привлачила. Али нека мјеста човјек не може упознати из једног сусрета. Што је више времена пролазило, све сам чешће размишљао о предјелима која нисам стигао да обиђем, о светињама које су остале изван моје маршруте и о људима чије приче нисам чуо. Као да је између мене и Косова и Метохије остао незавршен разговор. Кажу да човјек мора два пута отићи на исто мјесто. Први пут одлази да види, а други да разумије. Можда је управо зато, годину дана након првог путовања, дошло вријеме да поново кренем на југ. Овога пута пут ме није водио ка Призрену, Дечанима и Пећи. Преда мном су били Митровачки крај, древне светиње сјевера Косова и Метохије, а потом и Косовско Поморавље, крај у којем српски народ и данас истрајава између наде и свакодневне борбе за опстанак. Полазак је, као и прошли пут, прошао тихо. Без велике најаве и посебне помпе. Само мотор, пут преда мном и неколико дана далеко од свакодневице. Пред сам полазак покушао сам да пронађем неку другачију маршруту до административног прелаза Јариње. Жеља ми је била да избјегнем добро познати пут и успут откријем нешто ново. Међутим, вријеме није било на мојој страни. Обавезе пред пут оставиле су мало простора за озбиљније планирање, па сам на крају одлучио да се држим провјерене маршруте: Београд, Прељина, Краљево, Рашка. О љепотама овог пута већ сам писао у претходном путопису и не бих се много понављао. Овога пута могу само рећи да ме је послужила срећа. Саобраћај је био изненађујуће растерећен, па сам кроз Долину јоргована прошао без застоја и нервозе, уживајући у сваком километру пута који прати ток Ибра. Долина јоргована ме је још једном подсјетила због чега волим путовања мотором. Довољно је понекад неколико десетина километара да човјек иза себе остави свакодневне бриге. На административном прелазу Јариње није било гужве. Контрола докумената, преглед мотора и куповина граничног осигурања протекли су брзо и без непотребног задржавања. За свега неколико минута формалности су биле завршене и поново сам сјео на мотор. Иако сам овим путем већ пролазио, поново ме је обузело оно познато узбуђење које прати почетак сваког новог путовања. Оног тренутка када сам прешао административни прелаз и нашао се на тлу Косова и Метохије, овогодишње путовање је и званично почело. За ово путовање саставио сам списак цркава и манастира које сам желио да посјетим. Први на тој листи био је манастир Врачево, удаљен свега десетак километара од административног прелаза Јариње. Пут до манастира води кроз тиха села сјевера Косова и Метохије. Саобраћаја готово да није било, а пут је био чист, уредан и далеко бољи него што сам очекивао. Како сам се пењао уз обронке Рогозне, преда мном су се смјењивале шуме и разбацана сеоска домаћинства. Манастир се налази на узвишењу са којег се пружа лијеп поглед на околни крај. Већ са паркинга испред манастира види се добар дио села и шумовитих падина које га окружују. Владао је онај посебан мир који се често може осјетити у нашим светињама, далеко од градске буке и свакодневице. Осим мене, није било никога ни испред манастира ни у порти. Манастир Врачево, посвећен Светим врачима Козми и Дамјану, потиче из прве половине XIV вијека. Током дуге историје више пута је рушен и обнављан, дијелећи судбину народа који је живио на овом простору, а данашњи изглед добио је обновом из 1860. године. Врачево није било само мјесто молитве већ и важно средиште просвјете. При манастиру је 1863. године основана прва српска свјетовна школа у овом крају, док народно предање оближњи гроб повезује са косовским јунаком Павлом Орловићем. Обновом конака и повратком монаштва почетком овог вијека, манастир је поново оживио. Наредна станица био је Лепосавић. У самом граду свратио сам до храма Светог Василија Острошког, једног од препознатљивих обиљежја овог дијела Косова и Метохије. Иако је подигнут тек почетком овог вијека, храм се својим изгледом потпуно уклопио у околину. Са високим звоницима данас представља духовни центар Лепосавића и једну од најупечатљивијих грађевина у граду. Изнад Лепосавића чекало ме је сљедеће одредиште – манастир Улије. Пут води узбрдо, изнад града, па се са сваким пређеним километром отвара све шири поглед на долину Ибра и околна брда. Иако је од градског језгра удаљен свега неколико километара, положај и околина стварају осјећај потпуне издвојености. Манастир Свете Петке смјештен је на мјесту са којег се види добар дио овог краја. Стојећи испред манастира, поглед ми је често одлазио према Лепосавићу који је остао дубоко испод мене. Да нисам имао планирану маршруту за тај дан, вјероватно бих се задржао много дуже, једноставно уживајући у погледу и положају који ова светиња има. До краја дана у плану су остале још три светиње — манастири Сочаница, Бањска и Соколица. Посљедња је била најближа Косовској Митровици, гдје сам планирао да завршим први дан вожње. Пут до Сочанице није дуг. Као и већи дио онога што сам тог дана прошао, и ова дионица води кроз питом крај са веома мало саобраћаја. Манастир се налази недалеко од истоименог села, складно уклопљен у питоми крајолик који га окружује. Задржао сам се кратко у порти, обишао цркву и направио неколико фотографија. Међутим, оно што ми је у том тренутку већ почело привлачити пажњу није био сам изглед манастира. Од Врачева, преко Улија, па сада и у Сочаници, нисам срео ниједног монаха, ниједног вјерника, па чак ни случајног посјетиоца. Све је било уредно и одржавано. Трава покошена, цвијеће његовано, порта чиста. Ништа није одисало напуштеношћу. Ипак, људи није било. Такав призор није у мени будио нелагоду, али је носио неку необичну празнину. Неколико сати сам обилазио светиње једну за другом, а да притом нисам размјенио ниједну ријеч ни са ким. Са тим утиском оставио сам Сочаницу иза себе и упутио се ка Бањској. Бањска ми, за разлику од већине светиња које сам тог дана посјетио, није била непозната. Први пут сам овдје дошао 2019. године, приликом свог првог путовања на Косово и Метохију. Након тога сам јој се више пута враћао, све до 2023. године. Чак смо супруга и ја један продужени викенд провели у Рајској бањи, која се налази тик испод манастира. Од тада су се многе ствари промијениле. Након немилих догађаја који су погодили село Бањску и његову околину, живот је постао другачији. Рајска бања више не ради, дио становника је напустио своје домове, а и сам живот у манастиру добио је неку нову димензију. Тешко је то објаснити некоме ко је овдје долазио раније, али разлика се осјети чим стигнете. Ипак, без обзира на све што се дешавало протеклих година, Бањска је остала једно од оних мјеста којима се радо враћам. Можда зато што је управо овдје краљ Милутин подигао своју задужбину и одредио мјесто свог вјечног починка, а можда и зато што сам за овај манастир везао многе лијепе успомене из претходних посјета. У манастирској порти дочекао ме је Василије, момак из Бањске којег сам виђао током ранијих долазака, али сада смо се тек упознали. Своје вријеме посветио је помагању братству манастира и тог дана је био ангажован око радова на конзервацији зидова манастирске цркве. Иако је имао обавезе, издвојио је вријеме да попричамо. Разговор је почео уобичајеним темама – о путовању, времену и животу у Бањској – али је брзо прешао на проблеме са којима се манастир данас суочава. Василије ми је испричао како у Бањску све чешће долазе људи који немају никакву везу ни са манастиром ни са православљем. Улазе у порту, фотографишу се испред цркве и манастирских зидина, али те фотографије не доживљавају као успомену на посјету једној од најзначајнијих српских светиња. Напротив, користе их као неку врсту трофеја, позирајући уз гестове и симболе који шаљу ружне и провокативне поруке. Управо због таквих ситуација братство је било приморано да ограничи вријеме посјета. Капије манастира данас се затварају раније него некада, а изузетак се прави углавном приликом већих и унапријед најављених посјета. Било је помало тужно слушати како се једна светиња, која је вијековима дочекивала путнике и поклонике, сада мора штитити од људи који у њу не долазе са добрим намјерама. Док смо разговарали, мајстори су настављали свој посао на зидовима манастира. Гледајући их, помислио сам како Бањска већ седам вијекова преживљава разна искушења. Мијењале су се државе, војске и времена, рушили су је и обнављали, али је остала на свом мјесту. Ваљда је баш у томе њена највећа снага. Прије поласка свратио сам и до манастирске продавнице. То је већ постала нека врста обичаја сваки пут када дођем у Бањску. Осим понеке иконе или сувенира, увијек купим и неколико флаша манастирског пива. Не знам да ли је до воде, начина на који се производи, благослова или једноставно до амбијента у којем га први пут пробаш, али то пиво ми је временом постало једно од омиљених. Због тога се никада не задржим на само једној флаши. Неколико их је завршило у коферу мотора, са намјером да ме стрпљиво сачекају до краја путовања. Послије читавог дана проведеног на мотору и обиласка светиња, мало шта може да прија као хладно пиво попијено уз сређивање утисака са пута. Са том малом, али мени драгоцјеном залихом, напустио сам Бањску и упутио се ка посљедњој светињи планираној за тај дан – манастиру Соколици. Пут до њега прилично је кривудав и на појединим дионицама захтијева пуну пажњу возача. Међутим, сваки пређени километар вишеструко се исплати када се стигне на одредиште. Соколица је без сумње један од најљепших манастира које сам до сада посјетио на Косову и Метохији. Све је уређено са много пажње и љубави. Стазе, клупе, зеленило и сама порта остављају утисак мјеста о којем неко свакодневно брине. Полако сам обилазио манастирски круг и уживао у погледу на околне предјеле. Манастир Соколица посвећен је Покрову Пресвете Богородице и сматра се да потиче из XIV или XV вијека. Оно по чему је најпознатији свакако је мермерна статуа Богородице са Христом, у народу позната као Богородица Соколичка. Интересантно је да је ова статуа у Соколицу пренесена из манастира Бањска како би била сачувана од турских разарања. Вјековима је привлачила поклонике различитих вјера и била дубоко укоријењена у предању овог краја. Вече се већ полако спуштало на сјевер Косова и Метохије. Монахиње су се повукле у конак, манастир је полако тонуо у вечерњи мир. Још једном сам погледом обухватио манастир и околину, а затим кренуо према Косовској Митровици. Био сам срећан и задовољан. Од јутра сам обишао светиње које су се дуго налазиле на мом списку жеља, а Соколица је представљала лијеп завршетак првог дана путовања. До хотела сам имао довољно времена па сам направио кратак круг кроз центар Косовске Митровице. Прошао сам поред споменика Цару Лазару, посматрао ужурбаност града и упијао атмосферу мјеста које већ годинама радо посјећујем. У хотел ББ стигао сам без журбе. Након што сам распаковао опрему и средио ствари, јавио сам се породици. То је навика коју имам на сваком путовању. Вјерујем да им тих неколико порука и кратак разговор бар мало умање бригу, а мени увијек прија да чујем како су. Након тога јавио сам се и Мрлету. О њему сам већ писао у претходном путопису, па није потребно посебно представљање. Брзо смо се договорили да се касније видимо у кафићу Бибоп, чији је власник. Како је до договора остало још времена, прошетао сам до цркве Светог Димитрија, заштитника Косовске Митровице. Сјео сам на оближњу клупу и посматрао како сунце полако залази изнад овог напаћеног града. Била је то једна од оних мирних вечери када човјек не размишља много ни о прошлости ни о будућности, већ једноставно ужива у тренутку. Касније сам се нашао са Мрлетом. Уз неколико пића причали смо о разним путовањима, смијали се догодовштинама које само пут може да режира и полако правили планове за нека нова дружења и вожње. Тако је завршен мој први дан на Косову и Метохији. Дан испуњен светињама, новим сазнањима, лијепим сусретима и утисцима који су се слагали брже него километри на бројачу мог мотора. Сутра ме је чекао нови пут и нови крајеви које до тада још нисам успио да упознам.