Svaki putopis o Dalmaciji postane hit, barem u Dalmaciji

[wragg 744 Napisano Decembar 18, 2023]

Pre 11 sati, Forsberg je napisao:

Nakon slikanja na ulazu upoznajem drugu devojku, ona je Francuskinja, i sa njom naredna dva sata istražujem tunele u svim ulazima koji postoje.

Cestitamo!

[Biker Boy 1951 Napisano Decembar 18, 2023]

Odličan putopis hvala ti sto si podelio sa nama, i slatko si me nasmejao sto si bio optimističan da ćeš željavu obići sa svetlom sa telefona 

Šteta što nisi obišao bunker u Konjicu, ja sam imao prilike 3x sam bio tamo i svaki put se odusevim, pa smo isli na rafting na Neretvu a željavu sam obisao unutra celu (imam drugara koji je fanatik za tim vojnim objektima bivše Juge pa smo dosta toga obisli.)

Toliko toga ima Hr da ponudi, letos sam obilazio celu Istru, ali jednostavno nemam zivaca da kačim putopise vise volim da čitam tuđe...

[Forsberg 3160 Napisano Decembar 23, 2023]

Dan 11. Bihać – zamak Ostrožac – Bihać

 

U Bihać sam se smestio, jer je blizu NP Una, zamku i mestu Ostrožac, ali i Plitvičkim jezerima, mada sam od njih odustao.

 

Nakon buđenja i doručka vidim da se za drugi deo dana najavljuje kiša i odlučujem da danas ne idem van Bihaća. Osim mene, u istom smeštaju je i jedna Amerikanka, pa ovo prepodne provodimo u šetnji kroz centar grada, poseti muzeju i tražeći malo više informacija o NP Una. Sve ovo završavamo do oko pola 2 i u 2 smo nazad u smeštaju. Kako smo ušli u dvorište, tako počinje kiša. Ona seda u kola i ide za Zenicu, a ja ostajem da odmaram. Kiša mi ne pada teško, jer predstavlja savršen izgovor za jedan laganiji dan.

 

Kiša je padala sve do oko pola 6h i čim sam video da je stala skačem na motor i krećem ka zamku Ostrožac. U ovom kraju Bosne ima jako puno zamaka i to je odlično predstavljeno u muzeju u kom smo bili. Ja sam za ovaj zamak saznao od drugarice koja ga je posetila oko mesec dana pre mene. Od Bihaća dovde treba oko 20 minuta vožnje i jako se lako nađe.

 

Ulaz u tvrđavu

 

 

 

 

S obzirom na kišu, jako je slaba posećenost, pa u celom prostoru nije bilo više od nas petnaest. Zamak je lep i na samom daljem kraju poseduje i dvorac, mada je on ruiniran. Po stanju, podseća na zapuštene dvorce koji se mogu naći i u našoj zemlji.

 

 

 

 

 

 

 

Ovde i krajem XX veka postojala umetnička kolonija i rezultati, odnosno skulpture napravljene u njenom sklopu i isklesane u autohtonoj vrsti kamena čijeg se imena ne sećam, izložene su u dvorištu. Recimo da ima nekoliko interesantnih

 

Ovde s desne strane kralj gleda u devojku levo u "ranjivom položaju"  

 

 

Nakon posete zamku, vraćam se nazad u smeštaj. Veče pada, a ja pravim plan za sutra.

[Forsberg 3160 Napisano Decembar 23, 2023]

Dan 12. Bihać – NP Una – Drvar – Bihać

 

 

Pošto sam juče pametno presedeo dobar deo dana kod kuće, danas sam oran da smestim zadnjicu na sic motora. Jutro je maglovito i prohladno, ali se uzdam da će uskoro temperatura skočiti. Moja prva stanica je NP Una, odnosno Štrbački buk.

 

Dobar deo puta dovde je odličan magistralni put, međutim, kada se skrene baš na put za vodopad, kolovoz se sužava tako da mimoilaženje dva automobila može biti problem, a onda u nekom trenutku asfalt prestaje i počinje makadam koji je na momente prepun udarnih rupa i biraš koju da pogodiš, jer da ih promašiš sve nije moguće.

 

Ponadao sam se nekom laganoj šetnjici kroz NP, ali sam na vreme uvideo da od toga nema ništa. Nit imam vremena, nit, koliko mogu da vidim, ima interesantne staze. Zbog toga, na rampi nacionalnog parka parkiram motor i sledećih 800-900m do vodopada idem peške. Vodopadi su prelepi iako je septembar. Mogu da zamislim koliko je prelepo ranije u godini.

 

Štrbački buk

 

Štrbački buk

 

Šetnja pored Une

 

Odavde nastavljam dalje ka Martin brodu. Čuvari mi rekoše da je put uglavnom dobar, ali da ima 1km makadama, boljeg nego ovom kojim sam sad prošao. Ovo je isto neko na forumu rekao kada sam se raspitivao o kvalitetu puta.

 

I zaista je tako, put je dobar i postoji taj makadamski deo, ali postoji i znak da asfalt prestaje, pa se na vreme može spustiti brzina. Makadam je jako dobar i bez problema se može proći motorom bilo kog tipa. Nedugo zatim, stižem do Martin broda, upoznajem jednog Nemca na potpuno novom motoru čijeg se imena ne sećam, pa tako zajedno razgledamo vodopade i neke sitne pećinice u blizini. On nastavlja u smeru Bihaća, a ja, videvši da imam dovoljno vremena i skroz neplaniranpo, nastavljam za Drvar.

 

Martin Brod

 

Put ka Drvaru je toliko prazan da sam se u jednom trenutku zapitao da li idem u pravom smeru. Oko pola sata kasnije, ulazim u jedan neverovatno zapušten grad.

 

Štaviše, delovi Drvara izgledaju kao da je desant bio pre mesec dana. Ne znam da li sam do sada bio na ovako tužnom mestu. Na siromašnijem jesam sigurno, ali ovaj grad kao da je ostao u ’80. godinama XX veka. Glavnu ulicu okružuju čitave zgrade sa jako često starom stolarijom. Međutim, tuga je kako izgledaju okolne ulice. Tragovi granata i paljevine su vidljivi svuda gde drveće nije izraslo u unutrašnjostima zgrada bez krova i prozora. Dom zdravlja, sa prednje strane izgleda pristojno. Međutim, kada se prođe iza, vidi se da je zadnja strana i dalje neobnovljena, bez prozora i u kršu, dok se na belim pločicama vide tragovi metaka, gelera i granata.

 

Armagedon u Drvaru

 

Ovakav je skoro ceo grad. Kao da je vreme stalo. Tuga.

 

Nakon što sam video šta sve Drvar (nema) da ponudi, odlazim da posetim Titovu pećinu. Ulaz se plaća 2,5 evra, ali za taj novac nema se bogznašta videti. U „pećinu“ se ne može. Zapravo, pećina postoji, ali je u proleće puna vode i odavde teče reka i nije moguće ući u nju. Sada je presušila, pa samo ogromno kamenje i stenje ukazuju da ovuda delom godine teče voda.

 

Pogled na brvnaru i "pećnu". Ako iko razmišlja da se penje ovde, da znate da nema potrebe da se maltretirate, baš ničega nema da se vidi

 

Na samom ulazu u stenu postoji brvnara i u toj (odnosno u takvoj) brvnari se Tito skrivao prilikom nemačkog desanta. Kroz iglene uši se izvukao i avionom odleteo za Bari, jer se drugačije pobeći nije moglo, a onda se savezničkim brodom (čamcem) vratio na Vis. Ovo je donekle interesantno predstavljeno u jednom od dva muzeja u sklopu turističke ponude, a koji se nalaze neposredno pre uspona ka pećini. U drugoj zgradi smešten je etnografski muzej i u njoj je takođe osnovana OZNA.

 

Ušavši u prazan muzej, ovog momka sam video perifernim vidom i na trenutak se prepao

 

Pomalo razočaran turističkom ponudom, sedam na motor i krećem za Bihać preko Oštrelja i Bosanskog Petrovca. Ljudi moji koliko ovaj put ima potencijala da bude lep za vožnju, samo da nije toliko zakrpa! Od Podova do Kolunića ima 16km krivina! Tačnije od prevoja u Oštrelju gde kreće spust na Koluniću samo se krivine smenjuju! Znači nema 3 metra pravog puta, a preglednost je manje-više odlična! Prelep bi se slalom ovuda mogao voziti, samo da je put nov i ravan. Ovako, mora se voziti sa oprezom.

 

To je ova deonica

 

Videvši da imam još vremena do zalaska sunca, odlučujem da posetim još jedno mesto ovde u blizini, odnosno još jednu tvrđavu. Tvrđava Sokolac nalazi se jako blizu puta koji iz Bihaća vodi ka NP Una. Sama tvrđava nije previše atraktivna za posetu, ali pogled na obližnja brda i doline prekrivene šumama i poljima odlični su za lagano popodnevno opuštanje. Pogledavši kroz prozor padaju mi na pamet stihovi Nervoznog poštara:

 

Mi smo drvosječe
potaman nam sve
oko nas su zelene
šume bosanske

 

 

 

 

 

Odavde, uz malo kišnih kapi stižem u Bihać, odlazim na klopu i u krevet.

 

Sutra je poslednji dan ovog puta.

[Forsberg 3160 Napisano Decembar 26, 2023]

Dan 13.  Bihać – Kozara – Jasenovac – Stupovača – Beograd

 

 

Mada se retko radujem kraju puta, današnji dan je poseban jer sam sam ga iščekivao sa velikim strahopoštovanjem.

 

Deo moje familije je poreklom iz Bosanske Dubice. Baba sa majčine strane rođena je u zbegu u Kozari usred šume i malo je falilo da ne preživi. Pradeda se pridružio Partizanima i bio deo grupe koja je uspela da se probije iz obruča, ali su prababa, moja baba i moj deda-ujak zarobljeni i dodeljeni nekoj Hrvatskoj porodici kao radna snaga. Pradeda će nekoliko meseci kasnije poginuti u napadu na Gojlo, a prababa će o njegovoj smrti saznati rek krajem pedesetih godina. Naime, dala je oglas u novinama i njegov komandir se javio pismom sa detaljima pogibije i podacima o tome gde je sahranjen. Moji su na njegovom grobu bili samo jednom i to davno pre nego što sam se ja rodio. Dakle, nadao sam se da ću ja biti prvi iz familije posle skoro 40 godina ko će posetiti taj grob u kom je sahranjeno njih jedanaestorica partizana.

 

Planirana ruta za danas je duga i znam da bi trebalo da poranim. Ipak, pošto je napolju hladnjikavo, krećem iz smeštaja tek oko 9h. Isprva se krećem istom rutom kao pre dva dana kada sam išao da posetim zamak, ali umesto da skrenem u planinu, nastavljam dolinom Une. Vreme je vlažno i ubrzo oblačim kišno odelo. Ovaj deo Bosne mi izgleda posebno siromašan. Takođe, tragovi rata su i dalje vidljivi, a to nisam očekivao, jer je situacija na putu ka Sarajevu bila svaki put kada bih išao bolja nego prošli put.

 

I ovde ima deonica koje bi mogle biti super za vožnju, ali kvalitet puta nije uvek na zavidnom nivou i to umanjuje uživanje. Nakon što sam stigao do Prijedora, polako počinjem da osećam uzbuđenje. Pratim putokaz za Mrakovicu i krećem u uspon na planinu. Ovaj put je stvarno za uživanje u vožnji. Nije za divljanje, ali krivine se smenjuju jedna za drugom i uz umerenu brzinu stvarno je lepo voziti ovuda. Primećujem da u RS ne primaju evre, dok se u Federaciji moglo platiti i markama i evrima svuda. Sreća pa mi je ostalo malo sitnih marki i plaćam ulaz u nacionalni park, čini mi se dve(!) marke.

 

Stepenice ka spomeniku

 

Ispred muzeja

 

Stižem na parking, ostavljam stvari na motoru i odlazim do spomenika, a nakon toga i do muzeja. Spomenik je lep, ali muzej, mada mali, jako efektan. Ili ostavlja jak utisak na mene, jer ovu postavku doživljavam lično.

 

 

 

Mada sam sve video, moram da žurim dalje. U jednom trenutku sam pobegao kiši, ali sada me sustiže i kreće pljusak dok ja oblačim kišno odelo i krećem dalje. Ka Jasenovcu idem dužim putem, u nadi da ću pronaći selo odakle su mi preci. Ono nije na glavnom putu i jako je malo, kiša pada, a ispred mene je dug put. Zbog toga pokušaj da ga nađem ostavljam za neku narednu priliku i na prelazu Kozarska Dubica ulazim u Hrvatsku. Sa obe strane Une, ali i Save, tragovi rata su postojaniji nego igde na mojoj današnjoj ruti.

 

Sa Romskog groblja u Jasenovcu

 

 

U posetu Jasenovcu krećem posetom Romskom memorijalnom centru Uštica, a onda odlazim i do Spomen područja Jasnovac i memorijalnog centra. U bazi žrtava logora nalazim imena svoje čukunbabe i čukundede i njihove familije. Još jedan emocionalni knock out. Zadržavam se duže nego što sam planirao, ali oko 16h mora se dalje. Stupovača je na oko pola sata odavde, ali u smeru ka Zagrebu, a ne ka Beogradu.

 

 

Puštam da me Gugl vodi i umesto da idem autoputem do Kutine, biram seoske puteve koji me vode kroz nepregledna polja i manje gradove. Vidim znak za mesto koje mi treba, skrećem levo i sve postaje poznato zahvaljujući Google Street View-u. Još jedno levo i eno groblja. Moji strahovi da grob neću naći bivaju kao rukom odnešeni – groblje je malo i spomenik se vidi još sa parkinga. Kakvo olakšanje. U isto vreme na groblju je i jedna žena srednjih godina koja, videvši moje BG tablice, raspituje se otkud ja tu i ja koristim priliku da, uz jak osećaj ponosa, podelim šta me dovodi na groblje u Stupovači. Srećan što sam uspeo u ovoj stvari koja mi je bila posebno bitna na celom ovom putovanju, spreman sam da nastavim put kući.

 

Zahvaljujući njihovom komandiru, bar jedan nije nepoznat - Milan Mirić

 

Od Stupovače do Beograda me čeka oko 3 sata vožnje autoputem. Kiša kojoj sam koliko-toliko bežao celog dana, sada će me stići i do Beograda ću voziti po sitnim kapima dovoljnim da ovlaže kolovoz i zamute vizir, a nedovoljno jakim da možeš lepo i da očistiš vizir u vožnji. Ipak, posle svakog dana kiše na putu kroz Tursku, srećan sam što sam na ovom putu samo danas pokisao. Bar nisam kišno odelo za džabe nosio.

 

Inače, ovaj autoput za Zagreb mi je verovatno najdosadniji put za vožnju. Toliko ravnice i pravca ne bih nikome poželeo, mada to znate i sami svi vi koji ste ovuda putovali. Plus, Slavonski Brod imam utisak kao da se prostire na 100km – kad stigneš do prvog isključenja za njega, nikako da prođeš ovaj grad. Tačno imam utisak da sam već na granici čim ga vidim u retrovizoru.

 

Pa ipak, zahvaljujući ovoj slavonskoj ravnici, imao sam sasvim dovoljno vremena da sumiram današnje utiske, ali i utiske sa celog puta. Trinaesta dana, 2.000 kilometara. Posle Turske i Rumunije, treće dugo putovanje ove godine. Septembar za poželeti. Najlepše more na kom sam do sad bio. Već vidim da će septembarski povratak na Jadran biti jedan od prioriteta.

 

Čujemo se dogodine u nekoj novoj avanturi.

 

[mrgud 149 Napisano Decembar 27, 2023]

Lep putopis! Voleo bi da posle 40 godina ponovo obiđem taj deo obale, naročito što sam u međuvremenu takođe slušao Dječake i pratio tu hip-hop scenu.

[Milan81 77 Napisano Decembar 27, 2023]

Lepa tura i lepo napisano. Hvala za putopis i dosta informacija i opisa. 

[croarcher 2564 Napisano Decembar 27, 2023]

Zadnji put sam vidio taj spomenik u Osnovnoj školi kao pionir

[srbac 2142 Napisano Decembar 28, 2023]

Puno hvala !! 

Kakav je VFR sto se tice ledja, udobnosti,  itd?

[Forsberg 3160 Napisano Decembar 28, 2023]

6 hours ago, srbac said:

Puno hvala !! 

Kakav je VFR sto se tice ledja, udobnosti,  itd?

Moj VFR ima povišen korman, odnosno nije na heblama i to je bitno napomenuti. Kod onih koji su na heblama, ljudi koji su ih vozili se kunu da, i ako imaju problema sa leđima, položaj im bude savršen i ništa ih ne boli.

 

Moje iskustvo sa VFR-om je da mogu da vozim po više stotina kilometara u toku dana. Ume da dođe do zamora u leđima i ponekad me i bole, ali ne od položaja sedenja, već što sam pogrbljen u tom središnjem delu leđa i onda se mišići zgrče posle jako puno kilometara u danu (dnevni rekord mi je 750km). Sve u svemu, on je meni jako udoban i stvarno nikad nisam skraćivao dnevnu vožnju zbog bilo kakvog bola ili neugodnosti, a pauze pravim na 2-3 sata čisto da se malo razmrdam.

[Bruno 68 2576 Napisano Decembar 31, 2023]

I tri sulara su ...

[oldtimer 3 Napisano Januar 14]

Lepo! Nadam se da će u 2024 biti vremena da ti jedan crveni VFR pravi društvo...

[slave74 4898 Napisano Januar 21]

Bas lep i sadrzajan putopis.

 

Obradovao me je i rastuzio , pogotovo onaj deo o Drvaru i propaloj sredini. Takodje o Jasenovcu.

Inace ja sam na neki nacin emotivno povezan sa Bos Petrovcem i Martin Brodom.Kao da jedan deo mene tamo pripada.

Posle 2.svetskog rata otac mi je pos luzbenoj duznosti radio kao ucitelj u selu Skakavac kod Petrovca. Dve godine je stanovao u skoli, koja je sad rusevina. Bezbroj puta je putovao cirom do Ostrelja a odatle ne malo kilometara ka Petrovcu i jos 12 do Skakavca. Cesto peske, jer niko kolskim kolima da naidje.

Pricao mi je price, al ja sam bio dete i mlad , pa me mnogo nije interesovalo. Sada kad bi svaku rec upijao, nazalost ne ide. Otac je odavno preminuo. A mama vrlo malo zna o tom periodu njegovog zivota. .

Majka je kao uciteljica, doduse nesto krace, i u drugom periodu radila bas u Martin Brodu. Pricala je price kako je tada sve bilo prosto, a opet bolje funkcionisalo nego sad. Zivot je bio u skladu sa prirodom. Nit je prirodi falilo bez tkz zastitara, nit su ljudi bili ograniceni njihovim izmisljotinama zarade na magli.

Inace Ostrelj je imao u jednom periodu jaku drvnu industriju. Tu gde sad ne zivi par dusa, zivelo je preko 2000 drvoseca u sumskim barakama, cije se ruine mogu nazreti. Citao sam da nema drveta, koje su posekli a obradili,da nije bilo u njem gelera ili metka.

 

Sve su to srpski krajevi. A federaciji je pripalo. I mozda je to razlog za zapustenost.

Srbima je nesigurno da se vrate i ulazu, a ostali takodje nece na tudjem da pocinju.