Hvala. Hvala. Možda sam naivan, ali delovalo mi je da je čovek blago uznemiren jer sam ga zaustavio na polasku,ali da je imao nameru da pomogne. Možda i grešim, ali je svakako lepše verovati u solidarnost i ljudskost medju bajkerima.

Mislio sam da ću ranije krenuti taj dan, ali ono planinarenje po ulicama Mostara,uzelo je danak. Pošto sam bio smešten u delu iznad magistrale, morao sam ponovo do starog grada da razmenim nešto novca da ostavim domaćinima za smeštaj, a taman i da kupim doručak i prvu turu vode za u kesu. Zanimljivo planinarenje beše. Prvo sam u banci menjao evre. Samo što mi dve slike, krštenicu,rodoslov, krvnu sliku,urinokulturu i poreklo novca nisu tražili za tih 100e. Au. Tri dana kasnije(subjektivni osećaj)-zamenjen novac. Pravac pekara! U pekari gužva, ali taman da razmislim šta ću. Provlači se neki lokalac,k'o od brda odvaljen,a i spretan kao deo brda,"samo hleb, da ne čekam." I u tom spretnom provlačenju nagazi na gajbicu jogurta. "Joooj. Daj mi papira,prosuo sam ti jogurt." Čuj prosuo. Ako je koji jogurt preživeo taj teroristički akt,spomenik mu podići. Začudi me reakcija prodavačice, nit' štetu pogleda, samo mu blago iznervirana dade ubrus da očisti za sobom. Il' su dobri il' je već navikla na njegovu "spretnost". Poslednji uspon do smeštaja. Doručak. Reče mi domaćin da ostavim novac baki,to i učinih,zahvalih se na gostoprimstvu. Popakovah prnje na motor. Vozi Miškooo. Izlaz iz Mostara nije baš uživanje, dosta je uskih ulica i gužve, policije. Izabrah duži put do Drvara ,na preporuku bota. Nekad baš zna da bude od koristi. Isplatila se ta odluka vrlo brzo. Pošto okasnih, na samom ulasku u kanjon Neretve obradova me razlika u temperaturi. Za razliku od sprženih dolina i visoravni na putu do Mostara, ovo je potpuno druga priča. Put prati tok Neretve kroz kanjon i kamenjar sa rastinjem koje je već poprimilo jesenje boje. Oseća se svežina od reke,a i sunce se ne zadržava dugo na tom potezu, očigledno. Uživanje je bilo voziti tuda, što zbog prijatne temperature i pogleda, što zbog kvalitetnog, krivudavog puta i odsustva gužve. Bilo je usput mesta za stajanje, mamilo me je, ali odlučih da ne stajem, jer dug je put preda mnom,a i Drvar čeka. Posle kanjona Neretve, put vodi ka Jablanici i dalje ka Blidinju. Do Jablanice i bi nešto saobraćaja,a posle samo pusti planinski putevi kroz sela i uspon u planine. Nagledah se do tad svakakvih motora usput, najviše gs-ova, naravno. Ali u narednih sat-dva gs-ovi nisu bili ni par procenata. Na tom potezu mi u susret na svakih par minuta naidjoše grupice od po 5-6 novih Tenera. Sve u istim bojama i sa brojevima nalepljenim na vizire. Medju njima neka stara Tenera,Africa i cf450 i to je to. Pretpostavih da je neka organizovana vožnja, ali otkud njih toliko baš na ovom potezu. Kasnije sam guglao,a i bilo mi je jasno dok sam napredovao kroz te predele, to je deo mreže evropskih off-road puteva. Ne čudi me. Taj prvi uspon iznad Jablanice bio je put kroz sela i zelene doline okružene, takodje zelenim, planinskim vrhovima. Na vrhu stadoh na piš pauzu sa pogledom. Osim prelepog pogleda,videh i nekoliko praznih limenki piva bačenih tu. To mi nikad neće biti jasno. Vidjao sam djubre i na prelepim mestima u Srbiji ,a i u Drvaru. Ljudi su oguglali na to:"ne možeš ti da naučiš budalu da to ne radi!" Možeš,ali neće niko da se potrudi više. Da vidiš da ljakse u društvu baci nešto u prirodi, a vi ostali ga napušite ili, još bolje, da mu neko zvizne šamar, da vidiš kako bi naučio. Ista priča i za druge stvari i institucije:"sistem je takav, samo se ljudi menjaju, sistem ostaje isti!" Tako je, isti princip, umesto da se prikloniš i pridružiš, kažeš budali da je budala, bez izuzetaka i bez pardona. Da vidiš kako bi se ili menjali,bili izopšteni iz društva ili se družili samo da svojim krdom. Ma jok, bolje biti u fazonu "sistem je takav" i prstom ne mrdnuti. "Ćuti, samo da nije gore!" Čudo je da nije još više budala u društvu kad smo ovakvi. Nisam imao drugu kesu da ponesem to djubre, nažalost,a ni prostora na motoru da to negde uglavim,a nije da naidjoh na neku kantu za djubre u blizini. Nastavih penjanje do jednog prevoja i odjednom naidjoh na granicu drugog sveta. Op, brdo,a iza dolina. Ali potpuno različita od prethodnih. S tog mesta puca pogled na žutu dolinu, okruženu planinčinama , dokle ti pogled dobacuje. A posred doline put! Tu i tamo se ukršta sa makadamskim putevima koji vode ka vrhovima. Sad mi je jasno otkud tolike Tenere usput i na njima likovi u prljavoj enduro opremi. Nisam majstor off-a, nisam baš ni pokušavao ranije, pa ne moram ni sad ovako natovaren. Nije ni bilo potrebe. I vožnja ovim putem bila je zanimljiva, iako nije baš krivudav. Usput naidjoh na kamion sa radnicima koji farbaju oznake na asfaltu. Klimnuh glavom , svirnuh i dodah gas da ih obidjem, a oni me pozdraviše sa mnogo više entuzijazma nego što sam očekivao. Mahanje,osmesi i ovacije. Hahaha! Vrhunski! Ne znam da li su bili opijeni planinskim vazduhom, il' nečim drugim, ili su im možda dosadili toliki isti, novi motori koji tuda prodjoše, pa im deda Transalp bi zanimljiviji,ali bilo mi je prezabavno. Put je dalje vodio pored nekog polupresušelog jezera,posle toga je počinjao blagi uspon i tu videh prve kućice-brvnare od kojih je dosta njih tek u izgradnji. Sviđa mi se što se poštuje predeo i svi grade u istim fazonu, nema kao na Zlatiboru i sl., gde svako gradi šta hoće,a estetika nula bodova! Put je, koliko se sećam, onda vodio kroz šume četinara neko vreme. Na kraju šume još jedan prolaz u drugi svet. Kamenjar i spuštanje u drugačiju dolinu. Odmah na ulasku u novi svet iznenadi me vetar. Auuu,al' bije! Kao da vozim izmedju deset šlepera. Ovde bi trebali vetrenjače da zabodu, ako je stalno ovako. Kad gle čuda-vetrenjače! Vidim ih preko brda i vozim dalje. Nisam očekivao da put vodi tačno ispod njih. Au brate, kolika su ova čuda! Bež'mooooo! Od kad sam klinac bio, ne znam zašto, uvek sam imao trip da zamišljam kako bi bilo da ta građevina ispod koje stojim krene da pada na mene. Nije strah, više mašta..."koliko bih morao da bežim da bih izbegao?" Nikad mi ne fali stvari o kojima maštarim, koliko god glupe bile. Usput su se uglavnom smenjivali isti predeli, samo malo drugačijeg sadržaja. Malo doline, malo kamenjar, malo rastinje, malo brda, šume,a svuda planine u daljini. Tu i tamo neka naselja. Prvo te brvnarice. Pa par "standardnih" kuća tu i tamo, zemlja i stoka koja pase usput. Pa malo veća naselja sa gušće grupisanim kućama,halama i sl. Pa najveće naselje usput-Livno. Nikad bio nisam, ali znam iz priče da je to središte kantona kom Drvar pripada. Hrvatsko mesto koje upravlja mestima i sa većinskim srpskim stanovništvom. Jasno je da tu napretka nema. Za Srbe, naravno. A ni Hrvati se nisu nešto usrećili tu, čini mi se. Mislio sam da je to veće mesto, jer znam da ljudi tu moraju da dolaze za stručnu medicinsku pomoć iz okolnih mesta, pa zbog toga računah da sam već blizu Drvara. Loša pretpostavka. Naravno, hrvatske zastave na sve strane, kao i ranije. Stao sam da natočim gorivo. Ne znam da l' su i inače nadrkani ili im moj beogradaki naglasak nije prijao,al' jedva mi naplatiše vodu i gorivo, s grimasom kao da od gubavca uzima lovu. Ne me zabrinjava! "Hvala. Prijatno." Al', kao što već rekoh, ako je to bila jedina neprijatnost sa ljudima na celom putu, dobar je put bio. Pošto su jedva čekali da mi vide ledja, nek' mi još malo guzicu gledaju! Pomerih motor s točilice, dva metra dalje u hlad i otvorih vodu da se osvežim. Skupiše se unutra pored prozora da me gledaju. Da l' je do tablica, govora? Možda je do guzice?! Aaaa, pa ni kod babe nema džabe, dosta ste gledali. Pakujem cenjenu guzicu na motor i ajmo dalje. Tad se setih da bi bilo u redu da se stricu i strini najavim. "Ooo ćića,dje ste?" "Evo u selu, ti?" "Ja u Livnu. Eto me u Drvaru za sat-dva, je l' primate goste?",upitah kao da su imali izbora. "Ajde,samo polako, znaš gde smo. " Svaki put sam u Drvar dolazio sa druge strane, od Banjaluke. Nisam imao pojma da je ovaj put daleko zanimljiviji i lepši. Usput je pustoš,nailazio sam samo na napuštena mesta, par kuća kao mini mestašce ili crkvu (obnovljenu) usred nedodjije, a ispod nje patrola. Odakle rodjaci? Nigde mesta u blizini. Najveće mesto koje sam prošao, pre Drvara,je Grahovo. Nisam ni bio nešto željan ljudi i naselja pa se nisam zadržavao i zaustavljao u istima. A i put je bio neverovatan. Duge prave deonice kroz doline, jedan deo puta me je podsetio na one puteve u američkim filmovima kroz pustinje il' prerije, kako god. Put u nedogled! Pa onda malo šumaraka uz put. Pušteni konji,krave, gledaše me kao budalu kad se zaustavih da fotkam. Nije ni čudo kad ne sretoh druga vozila kilometrima već. Nekoliko kola sa Bg tablama i par motora koji su jurcali tuda. Na jednoj deonici sam morao da stanem, jer sam gledao okolo, pa u retrovizore. Gde god pogledah-prelepo. Gledam nazad, put se vuče za mnom iz planina, nema mu kraja. Okolo planine i brda. Napred me vuče put koji vodi u druge planine. Oblaci su dopunili sliku. Onaj vetar koji me je kidao kod vetrenjača, bar je lepo razmrljavao lakše oblake na nebu i mešao ih sa ovim "pufnastim"(bolje ime nemam, jer pojma nemam koji su stratusi,kumulusi i kako se već zovu). Zadržao sam se tu neko vreme, potpuno začaran pogledom na sve strane, kao i tišinom. Prodjoše par kolega na motorima, klimnuh glavom da je sve ok i odoše. Odoh i ja. Grahovo, napuštene fabrike, djubre pored puta i vidikovca, samo nastavih kroz planinu i šume. Ceo kraj je sličan, jer i kad se dolazi sa druge strane u Drvar, isti je krajolik. Samo što sa druge strane znam kad sam u Drvaru i kakav me pogled dočekuje. Da ove strane nisam nikad dolazio, pa nisam imao pojma koliko sam blizu. Tek kad se spustih iz šume, izbih na poznat pravac pored restorana i pumpe gde sam svaki put vidjao po nekoliko motora parkiranih (uglavnom Slovenaca i Čeha) i zavideo im zbog putovanja motorom po ovakvim predelima. Pre mesec dana sam bio tu kolima, jer nisam stigao da registrujem i servisiram motor pred put, tek ga kupih. Nije se do sad dešavalo da sam u tako malom vremenskom razmaku bio dva puta u Drvaru. Od kad sam prvi put od rata, posle 25 godina nedolaženja, bio tamo, dolazim jednom godišnje otprilike. Već sam se u prethodnom delu puta pitao, zbog onih silnih zastava usput, koji je smisao tog rata bio. Kad se setim koliko nisam bio u Drvaru zbog istog, kako sam izgubio osećaj da pripadam tu, koliko sam izgubio u detinjstvu zbog nemogućnosti da budem kod babe i dede po celo leto. Nisu poginuli u ratu, ali sam ih izgubio. Izbegli su, nije bilo prilike da idem kod njih. Od rata sam ih video neko puta,a kad su se vratili u Drvar, ćale me je zvao da idem sa njim, ali nisam imao želju, jer se praktično nisam ni sećao da sam tamo ikada bio. To malo odmora na poslu trošio sam na odlazak na more sa društvom. Da sam bio pametniji, zbog čega bih se sad kajao?! Uvek se pitam koliko bih srećnije detinjstvo imao i bio bogatiji zbog tih iskustava pripuštenih zbog rata. Pitam se koliko je ljudi izgubilo detinjstva na isti način. Neki i porodice zauvek. Zbog čega? Zbog klanjanja ili što se drugačije krste? Nacionalizma? Mržnje? Gluposti? Ili samo zbog pohlepe moći željnih zlotvora? Koliko njih se nikada neće vratiti? Koliko ih se ni nema gde vratiti? Kome... Nikad nisam pitao ćiću o ratu. Prvi put ga pitah sad:"zašto su ratovali?" "Ja sam morao. Branili smo domove. Nisam mogao da ne odem, ne bih mogao nikad da se vratim medju ljude ovde." "Ma znam zašto si ti ratovao i većina običnih ljudi koji su morali, jer je kucao na vrata. Mislim, čemu rat? Toliko ljudi izbeglih, raspad svuda, prazne zemlje..." "Ne znam." Niko ne zna. Nije to više bila tema. Dočekaše me kao i uvek-sa osmehom. "Pravi motor. Tata je imao Tomosa, ja sam s toga pao, nikad više." "Sećam se Tomosa", matorog u garaži,sa pedalama. Nervirao sam se što sam bio previše mali da ga vozim. "Kad sam bio mali", e ta sećanja su mi i ostala. Sećam se kad sam prvi put dolazio odrastao, koliko mi je čudno bilo. Ta kuća je izgledala veliko, prolaz između radione i kuće takodje,a sada,sa 2 metra jedva da sam ruke mogao da raširim tu. Dolazak je pojačao i prizvao neka sećanja i osećaje, ali i pored toga, nije mnogo ostalo. Babin osmeh sa zlatnim zubom, domaći hleb koji smo jeli trčeći, da ne propustimo nešto napolju... Dedin manjak prstiju zbog "svadje" sa mašinom za drvo, pokušaj da mu pobiberimo escajg da kija,jer je prozivao babu i da je "smrdeo" na rakiju. Čuj smrdeo, šta znaju deca šta valja. Drenja valja. Rakija od drena, za neupućene. Pio je jesam, prošle godine pomagao u pečenju, uglavnom skupljajući drvo za kazan, jer mi ćića nije dao da pridjem kazanu tako nestručan. Ove godine je bilo vreme i da pomognem sa skupljanjem drena. 5-6 dana smo tresli dren. Pa skupljali. Pa prebirali. Pa u krug. I u krug. I u krug. Bilo je naporno,ali i zanimljivo. U miru i tišini. U zezanju sa njima i komšijom i kerićem njegovim. Upoznavanje njihovog sveta i humora. Totalno drugačije, opušteno, neusiljeno... Njihove priče iz mladosti. O igrankama. Poslu tada. Ko je odakle, s kim, kako, radničkim autobusima, prvim kolima i sl. O fudbalu, turnirima po selima,o tome kako su bazen,hotel i stadion gradjeni tako što su svakog meseca, sve dok nisu bili dovršeni, odbijali po 2% celom stanovništvu-od plate, penzije, djačke stipendije...i završe stadion,ćića i ekipa dodju kao ekipa lokalnog kluba da igraju na terenu i dodje policija i otera ih,jer gde oni da uništavaju travu, treba ozbiljniji klubovi tu da dodju na pripreme. Dok ih slušam kako pričaju o tome, kao da je juče bilo... Koliko život brzo prolazi! I vreme prodje kad se radi i zabavlja, iako je svaki dan bio isti. Ustajanje, doručak,prebiranje drena, ručak,uh vrućina-spavanje,pa pod dren-tresi,skupljaj, veče,tuširanje iz kofe sa pogledom na selo i planine, spavanje. I radio koji "samo da svira nešto" što bi ćića rekao. U to vreme pola dana je išla izborna propaganda, a pola dana muzika i reportaže. Uhvatih priču o selu Kamenica koje je iznad našeg sela negde na Kamenici, gde su moji puštali ovce i krave nekad. "Selo Kamenica sa 4 stalna stanovnika",mašalaaa,"jedan je podigao crkvu zadužbinu u rodnom selu." "Moj otac je podigao crkvu, mi tu dolazimo kad god možemo, trudiću se da deca ne zaborave, a kad budem u penziji, doći ću tu i tu ću i umreti." Druga došla iz Australije:"imam penziju, došla sam ovde, jer je ovde bilo prelepo detinjstvo, ljudi... Nisam mogla da zamislim tamo da ostanem. Hoću ovde da umrem." Treća iz Londona dolazi kad god može:"nema lepšeg mesta od ovoga. Ceo svet sam obišla, u Londonu proživela, ovde ću kosti da ostavim!" O jebem mu mater! Svi će ovde kosti da ostave! Mislim se,kako nema neko pametan da dodje tu da proživi u toj lepoti, a ne da se kosti samo ostavljaju tu?! Pričao sam sa bratom, prijateljima, familijom, svi dolaze kad god mogu i svi pate za ovim krajem. Kako ne može nas deset da se skupi i da oživi ovo, da tu proživimo, svako ima neko znanje i sposobnosti?! Ali ne vredi. Jedan u Austriji, ima ženu, decu, kuću, kredite. Drugi ista priča, samo u Banjaluci. Treći tamo, četvrti' 'vamo. Samo se jedan vratio iz Nemačke i odjeb'o taj život tamo. "Snaći ću se ovde, ko ga jebe!" Volim sa njim da posedim kad sam tamo, pa ga pozvah da vidim gde je, hoće li na piće večeras. "Evo me u selu." "Ok, ako budeš dolazio, javljaj. Ja u selu, prebiram dren." "To je ženski posao." "Ne znam brate, valjda nisam ni za šta drugo pa su mi to dali da budem od neke koristi! Uživaj." "Ma koje uživanje, aj ti gasi požar." I šalje fotke požara. Gde da gasim požar,nit' imam bilo šta od odeće, a ni obuće za šumu,a svakako niko slučajno nema čizme broj 50 za mene. A i da ima, jedva i patike mogu da obujem. Ono "nabadanje" na moru prvi dan, nije bilo na stene, nego na ježa. Kad sam stigao u Drvar, ti ubodi se upališe, naduše, pa sam,stručnjak, probao sve narodne lekove za trnje. Slanina. Luk. Ništa. Beli luk i med, zamotano preko noći. Bodlje nisu izašle, ali zato plikčina jeste! To doktoreeee,legendo! Sad se muči par dana. Nikad vatrogasac od mene neće biti. Svakodnevno smo čuli helikoptere koji nadleću. Pretpostavljali smo da su ovi što gase požare. Jedan dan odoh u banku, popričah tu malo sa ljudima kad su videli odakle sam, oboje su živeli u Beogradu, znaju kako je. I videsmo helikopter. Bez korpe za vodu. Crn. Ode. "Mislio sam ga gase vatru, šta rade ovi?" "Ma to je Kfor, Italijani, uvalili ih ovde." "Šta rade, vozikaju se?" "Ma sviraju kur*u, šta rade. Zajebavaju se ovuda, troše pare, ničemu ne služe." Drugi dan reših da pogledam nivo ulja u motoru. Leleeeee! Minimum. Lepo mi reče ortak još u CG da proverim ulje, imao je isti motor i hoće da popije na dugim putovanjima i autoputu. Iskoristih odlazak po namirnice u grad, da obidjemo pumpe i kupimo ulje. Prva-nema. Druga je gore gde prolaze motori, mora da ima. Jok! Opa, kolega bajker. Prilazim da ga pitam da li ima rezervnog ulja, da mi proda, pa neka kupi u sledećem većem mestu sebi novo,a on prebledeo. Nabacujem osmeh, jedva prozbori:"no ingliš!" Ma nema frke, pogledam tablicu-Čeh. Translate. Ahaaa...klima glavom da nema. Ništa, hvala, živ bio, srećan put. U tom trenutku dvojica likova,prljaviiiii,na bajsevima sa po jednom torbom,pedalaju uzbrdo i blebeću na španskom. Auuu, odakle vi ludaci u ovim krajevima? Delovaše namučeno od tog puta, ne čudi. Brda svuda okolo. Nazad na treću pumpu, pored prodavnice. Nemaju ni oni ulje. Izlazim, vidim dva lika na gs-ovima kako stavljaju kacige i spremaju se da krenu. Opet Česi. "Ingliš?" "Jes." Toooo,lutkoooo! "Da nemaš slučajno bocu ulja kod sebe, daću ti pare pa kupi u sledećem gradu sebi, ovde ne mogu da nadjem." "Gde ti je motor?" "Gore u selu. Ovde sam sa stricem." Gleda mene, pa strica,pa kola, kao da mu nije jasno zašto ne odem do drugog mesta da kupim...a drugo mesto pitanje da li ima isto. Nije ga sprečilo da pomogne. "Koje ti ulje treba?" "10/40,15/50 šta imaš...",opaaa, možda mi se posreći. "Ok, daj mi broj telefona." Šta će mu broj telefona? Skapiram da hoće čovek da ode da mi kupi ulje i da se vrati da donese. "Ma ne brate, hvala ti do neba, već sam vas zadržao, ne želim da vas usporavam, mislio sam da imaš nešto rezerve kod sebe, pa da to otkupim. Snaći ću se. Srećan put, svako dobro!" "Nije problem stvarno." "Neka brate, hvala ti puno. Naručiću, stići će mi za dan-dva. Srećno!" Odoše. Kakav car. Naručim, stiže poruka tek uveče: "nisam video poruku na vreme, mogu sutra da pošaljem (petak), stići će u ponedeljak." Do tad sam planirao da krenem već. Otkazuj. Na kraju sam iscimao sestru da mi pošalje po vozaču busa iz Banjaluke. Stiglo isti dan. Posle još par dana, dodje vreme za polazak. Nikad mi se odatle ne odlazi. Znam gde idem. Uvek se pitam ko je smislio i nagovorio ljude da ovo zamene gradovima? Ispratiše me stric i strina i uputih se dobro poznatim putem ka gradu. Uvek se na tom putu setim kako smo spakovani čekali ispred kuće i iščekivali zvuk Fiće odozdo iz sela. To nam je bio znak da je leto pri kraju i ide se kući! Prvi put odlazim motorom odatle, mator konj. Pitao sam ćiću kako da dodjem do groblja iz sela. Odoh da obidjem grob babi i dedi. Gledam im slike, al' ne čujem glasove, teško ih se setim. Ali verujem da se raduju što sam došao, što dolazim u selo, što se porodica vidja. Pre par godina smo zajedno sređivali oko spomenika. Još mi je teže što ih nisam upoznao kao odrastao, a imao sam priliku. Ne razumemo nekad stvari na vreme. Sve je to škola, sve je to život. Čak su i groblja bolja nego u gradu. Tamo te niko neće iskopati, ako nema nikoga da ti na grob dodje ili plati mesto. Oko njih još pola familije, neki koji su umrli davno pre nego što bih se mogao sećati, ali povezujem ko je ko otprilike. Par mesta pored-Marija Bursać,slučajno videh. U Beogradu su mi baba, deda i prababa na različitim grobljima sahranjeni,a šanse nema da bi ih našao na onolikim grobljima. Idem. Pumpa. Pa uspon do čuvenog vidikovca iznad grada, jedan pogled nazad,za dušuzdo sledećeg viđenja. Nastavak po planinama do Banjaluke. Dobri poznati putevi,ali prvi put motorom. Mnogo bolji osećaj. Prazni, krivudavi putevi, dušu dalo da se malo iživiš,ali pažljivo,dug je put niz liticu i šumu ako promašiš krivinu. Lep je put i tuda, naravno. Planine, krivudavi putevi, pa doline, pa planine..... Pa Banjaluka konačno. Proveo sam tu dan sa sestrom. Klopa, šetnja pored Vrbasa,obilazak centra uz njena objašnjenja, kastel, pivo, spavanje. Rado bih proveo kod koji dan kod nje, ali njoj je krenuo posao, ima dogovore sa drugaricama, ne bih da joj kvarim planove, a obilazak grada mi nije baš neka zabava, iako mi je Banjaluka lepa i dosta čistija i uređenija od Bg-a, bar ono što sam video. Rekao sam da ću da se udam u Banjaluku,al' ne žurim baš s tim. Ne žurim ni kući,ali kad sam već rešio, bolje da krenem što pre. Pakovanje copy-paste. Pozdrav. Brrrrm,brrrrm. Uvek gužva do autoputa. Prošli put sam u kolima zadremao na tom autoputu. Satima isto, isti zvuk. Ni na motoru nije ništa zanimljivije. Kao i uvek, da ne bih zadremao ili se namerno zakucao u bankinu da si prekratim muke autoputa, imam spreman repertoar muzike. Ne, ne nosim komunikaciju, nemam sluške. Al' imam glas! Tj. glasove. Svaki put zamislim kako me vide ljudi kad prolaze pored mene..."vidi ga bajker, koliko je njemu dobro, ko zna gde je bio, uživa..." Sedim, vozim, ne vide mi facu, nema znakova da se unutar kacige dešava žurka! "Aj vont tu rajd maj bajsikl,aj vont tu rajd maaaj baaaajk..." jednim glasom. Pa zviždanje klovnovske teme... "juuuuu ken nevr hooooold bek spriiiiing...",Vejtsovim glasom. Pa u fazonu opere:"teško je kad te neko bi ne zavoli, rad samo tamna strana srca zaboliiiiiii..." Kad smo već kod Djoleta, šanse nema da posle sećanja na babu i dedu ne krene: "Al' svi su mrtvi i blaženi Bršljan je davno prekrio stih, Od zlih vremena su spašeni, A trag poštenja i dobrote k'o oreol još rominja oko njih..." Ne mogu sa suzama u očima da vozim... Menjaj! "Dont vori,abaut d ting,evri litl ting iz gona bi alrajt!" Kad se zanesem krenem da klimam glavom u ritmu. Izgledam kao one bubllehead lutke što klimaju glavom na tabli u kolima,100%! Ako me neko vidi takvog na putu 100% misli da sam poludeo. Al' taj nikad nije vozio motor autoputem, još enduro! Jurimo 110! Nisam se nešto preterano radovao putu, niti uživao u vožnji, osim na par deonica. Pa onda magistrala u nedogled. Granica. Autoput. Koncert pod kacigom. Pakao Bg-a za doček. Provlačenje kroz saobraćaj pored ludaka. Kuća. Klopa. Koma! The end! Za kraj još par zaključaka sa putovanja: -proveriti ulje (na vreme),nositi rezervu -duže se zadržavati u mestima da bismo osetili duh istog,upoznali ljude i sl. -vožnja takvim putevima je neverovatna i uzbudljiva (uglavnom),ali ne treba preterivati-10 sati dnevno. Posle nekoliko sati uživanje opada zbog umora -saputnica,da neko povremeno "melje" u kacigu ili bude publika za koncert -može i društvo na drugom motoru,ali neko čiji se stil vožnje uklapa sa tvojim -dopišite sami u komentarima, ako imate šta da podelite sa kolegama. Za kraj par fotki Drvara i okoline. Hvala na pažnji. Uzdravlje.

Umoran sam ka' pas! Jedva se dogegah do smeštaja u Mostaru. Na vr' brda. Nisam ovoliko planinario od Istanbula prošle godine. Najgore što već jednom dodjoh na pola puta uzbrdo i shvatih da nigde nema prodavnice i da moram nazad u centar, jer kaže google da je tamo prodavnica koja radi celu noć. "Gde vam pivo stoji?" "Ne prodajemo pivo i cigare." "Stvarno? Svaka vam čast!" Koliko bi bilo dobro da je više takvih sa principima, podržah tu ideju, iako mi p hladno pivo baš leglo tada. Al' zato kupih šarena,gazirana,ušećerena pića koja, iz nekog nepoznatog razloga, prosto moram da kupim na putovanjima. Ljudi putuju, obilaze muzeje, znamenitosti, stvaraju normalne uspomene, a ja ljudima pričam kako sam pio dobru gaziranu vodicu od lubenice iz providne konzerve sa dnom kakvo imaju samo plastične flaše negde u Grčkoj. Pre toga mi se desilo da sam završio na večeri sa Nemcem-Irancem, koji me je startovao da mu pokažem šta radim i kako da podesi aparat za takve fotke,dok sam fotkao Stari most sa stativa potopljenog u vodu(kao i moje patije,slučajno) i vadio kameru odatle kad god naidju talasi koje stvara hiljadu gumenih čamaca koji voze turiste ispod mosta. Kao da im plate dodatno da budu najveći idioti u grupi. Ko napravi najveće talase ili se najbrže zaleti ka mostu dobije neki bonus. I skokovi s mosta služe za dranje turista, Imaš obuku za 50e pa onda možeš da skočiš. Kakva im je obuka, čuh trenutak kasnije dok sam pričao sa "instruktorom" a mostu. U tom trenutku je skakao neki bledunjavi Skandinavac. Bolje da nije. Toliko je puklo da se čuo uzdah svih okupljenih. Čak i instruktor napravi facu i na moje "auuu". "Preživeo je, ti je dobro za prvi put," reče "ponosni" instruktor. Dole sretoh tog mučenika, priča kolegi kako mu zuji u ušima i čudno se oseća. Tek na kraju večere mi se učini da me je Nemac stvarno "startovao"! Kad je počeo da priča o drogama koje je probao sa partnerom. "He" ovo, "he" ono. Ooook. Mislim se:"ne'š jebat'! Ali pre toga mi je ispričao da ide u Sarajevo, pa u Bg na par dana. Obišao je Albaniju,Cg,Makedoniju...bole ga guzice. Figurativno. A baš sam mislio da su ga samo zanimale moje priče o istoriji ovog prostora,i kako su svi na ovim prostorima ustvari Srbi. Neki smo autentični nebeski narod (pali s' Marsa). Neki hteli da budu nešto drugo,promenili davno veru,al' usput odustali,pa im danas treba prevod za turske serije. Neki koji toliko ne žele da priznaju da su Srbi da moraju da menjaju svaku reč po kojoj bi se moglo,ne d'o Bog,zaključiti da su (kao) Srbi,kužiš? Neki lenji i potajno gay,jer hoće da ti "jebu oca"... I da su Srbi zapravo najstariji narod! Šta k*rac Persija?! Kaže on oni su najstariji narod, imaju i neke spise bla bla,a Turci su sve ukrali od njih: hranu, jezik, običaje...ma jeeeeeste. Mislim se: ako meni ne veruješ, pitaj bilo kog drugog Srbina,pa'š videt'! Ne verujem kakvih neznalica ima. Već sam jutros iste lekcije držao nekom strendžeru kog sretoh na putu od Cetinja ka Nikšiću. Novom putu. Skoro kompletnom. Fale oznake pored puta. I možda malo asfalta. Nekoliko kilometara,sitnica. Ali zato bagera i mašina na sve strane. I šljunka. I kamena. Nabacanog,nenabijenog. Takvog kakvog bajkeri naaajviše vole. A okolo provalije! Kad te život natera na off-road bez iskustva (i sa natovarenim motorom),a nemaš dje, šta ćeš...ćeraaaaj! Imaš izbor,zapravo-nazad odakle si došao! A nikad nisam video da se navigacija ovako pogubi! Vodila me je tim putem jedno vreme, onda je pobrljavila,pokazivala da sam van puta... Ja na putu, a strelica u brdu. Il' je pobrljavila ili taj put nije potpuno upisan. Na kraju sam nastavio pravo tim putem, pa šta bude. A beše to da novi put odjednom prestaje, kao da je nekom bilo dosta asfaltiranja, dao čovek otkaz,otiš'o kući i ostavio dalje stari put, uži i lošiji. Znaka nidje, navigacija nula bodova. Ili pravo ili skretanje levo na još uži put. Ili nazad. Nazad. Srećom brzo ugledah pored puta solarnu stanicu. Samo da ima nekog, da ne moram dalje nazad. Golf dvica parkiran, nema greške. "Reci mi,prijatelju, kuda za Trebinje?" "Tim putem samo pravo, nigde ne skreći. Radi se put,ali može da se prodje." "Hvala, živ bio." Radi se put?! Blago rečeno. Na svu tu muku, naidjoh na tog nesrećnog stranca. Ćera mučenik natovaren motor po tom kamenu, više se muči nego ja. Ako ništa, meni su bar gume delom za off. Videh posle da zapravo nisu samo gume u pitanju, baš ga loše ćera. Ja stvarno ne divljam, malo ga zaletim gde ima prostora za to, mada posle nekoliko dana takvih puteva, bio sam u baš dobroj formi. Ponekad mi drugi zamere što sporije vozim, ali ovaj je kao puž. Baš sam usporio zbog njega. Nisam mogao da "odem svojim putem" i ostavim ga samog da se lomi tuda, nije situacija za zezanje, užasan put,a ozbiljna vukojebina, da se nešto desi... Usput sretoh lokalca u kolima usred te nedodjije, pokazah mu da stane, jer je deonica bez asfalta već bila preduga, pa da proverim gde smo. "Gde si kolega, i ja vozim motor." "Super brate, nego kako do Trebinja?" "Ovim putem, samo pravo. Ima ovih radova nekoliko kilometara, pa je stari put, ali dobar,25km, uživaćeš. Sad idem odozdo, gasili smo požare. Piromani, sve popališe." Malo mi je ovog pakla od puta,mislim se... "Požari?" "Da. Drži se desne strane, ima vatrogasnih kamiona celim putem." Super. "Šta hoće ti piromani, što pale?" "Prave put. Eksproprijacija na kvarno. Spaljena zemlja manje vredi." Lepo kažem ja, sve sami Srbi u regionu,pale krimosi iz koristi,na koga li mi to liči? Njemu nisam morao da objašnjavam da smo najstariji narod, sestra mu je u Bg-u, zna on to već. Sve to on prevodi i ovom strancu na engleski, ovaj u čudu, nema pojma o čemu se radi. Jedino je pitao da li može sa uličnim gumama tuda. Zbunjen kao da mu je ovaj odgovorio čuveno: how yes not! Krenem ja lagano, ubih se sa borbom sa kamenom, jebeno je, kad daš gas ne znaš kako će guma da uhvati i gde će točak da sklizne,a okolo ozbiljne provalije. Nekoliko puta sam nogama sprečavao prevrtanje. Ako je meni tako, kako li je onom mučeniku?! Odlučih da povremeno usporim i da čekiram da l' je tu. Muči se njegova nova Honda nx,a moj matori Trans-al-pe-enac kotrlja, ubija. Usput smo vozili malo off-road,pa malo supermoto,mimoilazili se sa vatrogasnim vozilima i to sve kroz spaljen predeo, kroz dim i kroz vatru koja još uvek tinja u pojedinim delovima. Na kraju tog puta stadosmo da proverimo gde smo, pitam ja lokalca:"kuda?" "Preko brane pa na raskrsnici Trebinje levo, Nikšić desno." Pita me stranac da li pričam lokalni jezik? Auuu,sa kakvim ludacima ja imam posla?! Sve su to Srbi,maaatoriii! Tada se predstavi, reče da je iz Izraela, obilazi CG iznajmljenim motorom, ide na Durmitor. To beše i moj plan, dok nisam video to jutro da prognoza najavljuje dva dana grmljavine tamo. Neka, hvala. On ide, kaže da će da uzme smeštaj i da pregrmi tu grmljavinu, ako mora. Kaže da idu izbori u Izraelu, dolazi "bolji" lik od onog kriminalca. "Zar nije taj lik isto iz vojske?" "Jeste, ali je bolji od ovog ludaka, ovaj je užasan! Nadamo se da će da zaustavi rat sa Libanom,to je tragedija." Ućutah,sačekah da vidim da nema slučajno još neka "tragedija" za osudu izazvana Izraelom,tu negde u kraju, traje decenijama?! Genocid neki? Nešto? Ma jok. Gazu ne spominje. Bi mi tad malo žao što ga ne ostavih da se lomi i pali sam gore na putu, ko ga jebe. Al'ne vredi,mi Srbi, ne samo da smo najstariji, nego smo i najbolji narod-svakakve smo spašavali! Aj sad pali,ti ćeš sine desno, ja levo, putuj igumane. Pre te raskrsnice, predjosmo preko neke brane. Koliko se smorih što sam sa'ranio dron juče! Idealno prav,dugačak put preko betonske brane koja savršeno deli dva različita sveta. Sa leve strane jezero, sve se okolo zeleni, planine u daljini, a sa desne strane dolina spržene trave, žuta,kravice zabole u hlad ispod jedinog drveta u okolini. Ja levo, granica. Kaže mi kamiondžija, koji je prethodno kroz krivine vozio skoro istom brzinom kao ja na motoru i ne, nisam ja s vozio sporo, nego je lik luuud: "obidjoše te ovi Poljaci, direktno na granicu preko kolone,zabole ih." "Neka brate, vidiš da su ludi, čekaju red u full opremi." A ja se razgaćio. Pio vode. Zaleg'o nazad na torbu, odmorio malo od vožnje. Sledeća granica-Bosna. Pogledam u kućicu, umesto lica, vidim guzicu. Žensku, srećom. Čačka nešto, okrene se i lupi šakom klimu. Šta sam ja rekao, ko popravlja stvari tako? SRBI! Svi smo mi SRBI bre! Dobro,u tom delu je realno da se tako i izjašnjavaju. "Šta je, ne radi?" "Ma jok. Izgleda da je osigurač." Pogledao bih ti ja to lepoto,mislim se, nego završih elektrotehničku školu,a jedva sijalicu znam da zamenim. Osigurači su van moje stručnosti. Al' ako nešto treba da pokvarim,e tu sam profi! "Sad vidiš kako je meni na ovom suncu." "Da, ali tvoja volja. Sam si birao." Kako fin način da mi kažeš da sam budala, jer se pržim. "Iz Drvara?",iznenadjeno sa osmehom me upita "U Drvar. I da, rodjen tamo. Ćaletova strana familije je odande. Bio sam i pre mesec dana, samo nikad sa ove strane nisam dolazio. Tamo je prelepo." "Znam, bila sam." Bravo lutko. "Onda znaš šta ti pričam." Dade mi dokumente:"srećan put!" "Hvala, srećno s klimom. Pozdrav." "Hvala. Ćao." I lep osmeh za srećan put. Prija. Od ostalih zanimljivosti dana izdvajamo: -Jeo sam odličnu "malu picu"(kako stoji u meniju-mala 32cm,a posle toga popio minimum še'set litara šarenih sokića i vode u lepom parku i dremnuo. -Kupio lokalne proizvode,alkohol šta bih drugo(nudila mi žena proizvode od drena,rekoh joj da idem u Drvar, dren me čeka tamo,onda je prebacila ponudu na lozu)...natera me da probam, iako rekoh da sam na motoru, morao sam da pljucnem uz izvinjenje godpodji, mada me njen sin,pretostavljam,pogleda popreko zbog toga. -Trebinje-Stolac neverovatan put,neprometan,sjajne krivine, a u jednom trenutku uspon i put koji vodi pravo ka nebu. Okolo pogled zagradjen drvećem u jesenjim bojama već i odjednom puca pogled na doline i planine,a posle toga potpuno žut, spržen predeo, što mi je imalo smisla čim sam izašao na taj pravac-kao da je neko uperio džinovski fen u mene! Flashback na paklenih par dana u CG. -Stolac-lokalac izlazi iz stare Mečke da popriča sa mnom ispred prodavnice, dok čeka ženu, a ja se pakujem za pokret. Žali se i on na vrućinu. Kaže da se plaši motora, voleo bi da vidi BG, ako bude prilike,ali baš i ne mora. "Pametno", mislim se. Na kraju me isprati sa: "čuvaj se rode!" "Hoću, hvala. Živ bio." I on je Srbin, nema šanse da nije! Mada mislim da mu je zastava drugačija od "matične" na koji sam ja navikao. Spominjem zastave, jer nigde više zastava nisam video nego na tom putu od Trebinja na ovamo (a i dalje, ispostaviće se). Bosna je podeljena na dva dela zvanično, a zapravo na tri, jer delovima federacije upravljaju ili muslimani ili Hrvati. I svako mora svoju teritoriju da obeleži. Čiji je veći...barjak. I na Srbe mislim, na rvom delu puta od Trebinja je srpska zastava svuda okačena. Pa sledi bosanska. Pa hrvatska. Nekome sa strane, a i meni na motoru te zastave usput ništa nisu značile, samo obeležje parčeta puta. Nekako tužno i nebitno. "Pu, moje!" A ne zna se kome je rat više zla doneo. Ne zna se čija je država, ili u ovom slučaju-deo države, u gorem stanju, i koju je više ljudi,i to mladih,najboljih,napustilo. I čiji su se predstavnici vlasti i ostali kriminalci više nakrali. Uvek se pitam za šta su ratovali? Ubijali se,proganjali, otimali zemlju i šta? Ta zemlja je sada pusta, niti su svoje stanovništvo naselili tamo niti imaju bilo kakvu korist od toga. Osim da slave mržnju na godišnjicama kojekakvim ili optužuju jedni druge ko je bio gori, ko je kriv i sl. "...Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili..." Srećom, svuda ima Ljudi. Vidiš kao putnik da zapravo nikoga ne zanimaju te stvari. Osim možda kad su u grupi, gde se utope u psihologiju mase. A krišom i privatno, koga zabole?! Kao ti ljudi koje sam sretao usput, niko ne pita ko sam i šta sam, mada se lako iz mog govora i tablica na motoru da zaključiti. Nisam imao neprijatnih situacija,naprotiv, osim narednog dana malo mrštenja na Bg table (možda i grešim, možda je pojeo nešto kiselo) i neljubaznosti na pumpi u Livnu,al' ništa strašno. Nisam imao pojma kom delu Mostar pripada. Onoliko džamija,a i hrvatska obeležja na navijačkim grafitima, bilo mi je jasno. Ali mi je bilo nebitno. Najviše volim da doživim stvari bez planiranja,istraživanja, kad saznanja dolaze iz ličnog iskustva, bez predrasuda i očekivanja. Uživao sam u kratkom boravku. Od šetnje,klope,arhitekture i gužve oko mosta. Žao mi je samo što nisam stigao da popričam sa starijim domaćinom u čijoj sam kući, preko bookinga,boravio. Dočekao me je njegov sin i sproveo po lavirintima do kuće, a znak raspoznavanja, koji mi je poslao na booking-u uz mapu, bio je:"ćelav sam!" Slatko se nasmejah,al' se onda setih da i moja "retko lepa kosa" nije daleko od tog opisa,pa mi osmeh popusti malo. On mi reče da mogu da popijem pivo sa njegovim "matorim" uveče (najviše zato i tražih pivo u prodavnici), da je Jugonostalgičar i stari harmonikaš,ako sam dobro razumeo. Taj mora da ima zanimljivih priča. Ali okasnih uveče i propustih tu priliku, nažalost. Ne može se sve uklopiti u jedan dan. Tačnije u samo par sati u jednom mestu, to je nešto što ću drugačije raditi na budućim turama. Dobrodošlicu je upotpunila i baka, koja je bila ljubazna, i uvek sa iskrenim osmehom na licu zračila radost,nudila kafu stalno,a ujutru pre polaska i da mi ubere smokava za usput. Ništa specijalno, samo obični Ljudi.

Svanulo je. Alarmirao me je telefon. Popakovah šta sam imao,posedeh malo na torbi, valja se,pa raspremih sobu za sobom koliko sam mogao. Odnesoh stvari na motor iz par tura. Alat, jakna za kišu, rezervne rukavice i torba sa kamerama u kofer, torba na sedište-otvaranje ventila, sabijanje torbe izmedju guzice i kofera, zatvaranje ventila, uobičajen redosled. Vezivanje vezicama za rukohvate, pa stativ na torbu i na kraju kesa sa vodom. Spreman. Idemoooo. Krenuo sam dok je vreme još bilo podnošljivo. Žurio sam koliko sam mogao, da izbegnem gužve i vrućinu. Plan za taj dan je bio Kotor, obilazak starog grada,vožnja po čuvenim serpentinama iznad zaliva-Cetinje-Rijeka Crnojevića, spavanje. Put do Kotora je bio zanimljiv, osim deonica kroz gradove. Usput bljesne po neki prelep pogled na more i planine,ali nisam se zaustavljao, što zbog nedostarka zgodnih mesta za stajanje, što zbog pozicije kamere u koferu i gubljenja vremena svaki put na vadjenje opreme. To je nešto što ću morati da rešim za neke naredne ture-da mi aparat bude na dohvat ruke. Bilo je dosta zanimljivih stvari usput,pogled na neke stare crkvice okolo,pa Sveti Stefan,opet pogledi na zalive... Brzo mi je prošao put i eto me u Kotoru,ispred zidina, parkiram pored velikog broja,već parkiranih, motora. Obidjoh tvrdjavu. Nekako su mi sve te stare tvrdjave-"već vidjeno". Znam da će mi istoričari i arhitekte zameriti, jer oni sigurno vide mnogo više od toga, ali meni je to sve isto, osim ako nema nečega baš jedinstvenog i zanimljivog ili neke priče koja je izdvaja. Priznajem, nisam se baš potrudio ni da se informišem o istoriji tvrđave, a nije bilo baš ni ljudi na ulicama da ih možda priupitam. Ono malo ljudi koje sam video, išli su svojim putem i završavali svoje poslove za taj dan. Lep je gradić, moram priznati, uživao sam u lutanju. Zanimljive uličice, prolazi,crkve... Polako se povećavao broj ljudi na ulicama, turisti nailaze polako. Video sam neku crkvu u planini i put me dovede na cik-cak stepenice koje vode do gore. Naidjoše dvoje zadihanih Amera odozgo. Gledam njih, gledam svoju majicu, već načetu znojem, gledam koliko ima do gore... Neka, ne moram ja baš sve da vidim. Nisam se pokajao, jer na putu ka motoru već videh organizovane grupe turista kako "napadaju" tvrđavu. Usput videh jedan deo u kom potpuno vladaju mačke. Neko im je napravio kućice, penjalice, mačke su na sve strane, totalno neopterećene prisustvom ljudi koji prolaze pored njih. Samo ih pogledaju s visine i nastave po svom. Već je vruće, a i dobro sam ogladneo. U pravi čas. Ispred tvrdjave se taman otvaraju kiosci sa klopom. Slana palačinka za doručak? Može. Na motor? Može. Malo je gužva oko same tvrdjave, ali posle toga je izlaz iz grada lagan. Uživanje počinje kad krene penjanje iznad zaliva. Put je uzak i krivudav, što je mučenje ako vozite autobus ili auto, jer stalno morate da stajete i sklanjate ne biste li se mimoišli sa vozilima iz drugog smera. Sa motorom je, naravno, druga priča. Uživanje. Tu i tamo sam se zaglavljivao pri tim mimoilaženjima većih vozila, ali čim se mimoidju, samo svirnem i proletim. I nastavim uživanje u vožnji. Stajao sam na par vidikovaca, naravno, da opalim koju fotku. I nastavak puta ka Cetinju je bio dobar. Planinski putevi bez mnogo saobraćaja (reklame za pršut i sir svuda pored puta,al' gde da ga spakujem?). Dobar asfalt,dobar pogled. Samo je sunce već dobro upeklo. Pravio sam dužu pauzu negde u planinama u hladu,pa i ispred marketa u Cetinju da popijem hladan sok i da dopunim zalihe vode. Guglao sam restorane,ali ipak odlučih da što pre stignem do Rijeke Crnojevića, tamo ću da klopam kad se raspakujem. Put je odličan,nov. Ali od skretanja sa glavnog puta i ne baš. Odličan bi bio za vožnju, da je jednosmeran recimo. Ovako je kritično, šuma okolo,neorezano drveće sa jedne strane puta,a sa druge provalije. Svi putevi oko jezera su uglavnom isti. Sreća je pa nema puno saobraćaja, ali dešava se da te iznenade kola iz suprotnog pravca. Najveće su iznenadjenje paklene Podgoričanke. Brate mili, one ga ćeraju tuda kao da je autoput i da niko drugi ne postoji! Provereno na većem uzorku, nažalost. To sve ludo! Al' preživeh nekako. Setih se usput kako smo pre nekoliko godina, završili pored puta kod brvnare, kod čoveka koji je pravio domaći alkohol. Igrom slučaja, momak koji nas je vozio, bio je iz tih krajeva i posle napornog dana nas je zamolio da idem starim putem, da vidimo nešto. Malo je duži put, ali vredeće. Ajde. I imamo šta da vidimo. Kolibica pored puta, a ispred, na dva panja, sede dva čoveka,jedan naših godina i drugi znatno stariji. Obradova se čovek našem vozaču. Nas pozva da im se pridružimo. Iznese neke flaše. "Aj da probate liker od divljeg nara." Kako domaćina da odbijemo?! Po gutljaj iz onih "naprstak" čašica. Ne verujem da su i njih dvojica pili iz tih čašica, imajući u vidu subjektivnu procenu promila u krvi im kad smo došli. "Dobar!" "Čekaj,da probate orahovaču." Da probamo. Opet po gutljaj. "A viski da vidite što pravi",uključi se vozač. Začuđeno ga pogledasmo,al' ajde da probamo. Po čašicu. Jbt, liči na viski. "Šta je ovo, crnogorski viski?" "Kao. Rakija. I dodam unutra košćelice." "Šta su košćelice?" Nismo uspeli da saznamo iz opisa. Nešto nalik šipku, drenu, šta li, ali nije ništa od toga. Uglavnom, kolega i ja, onako umorni posle dugog radnog dana progledasmo posle par gutljaja. Ko zna šta smo pili. Al' daj ti to nama i za poneti. Krenusmo ka kolibi da uzmemo po par flaša za poneti,a tad naidje auto i zaustavi se. Ukrajinski par došao da kupi vino. Uhvati čiča Ukrajinku pod ruku i odvuče je ka kolibi:"ja tebe ljublju! Ima vina, ima. Aj i ti da probaš", pozva i zbunjenog Ukrajinca. Mi sa njima u kolibu,a unutra diskont pića bukvalno. Nema šta nema. Nema praznog zida, svuda flaše. A koliba sklepana od granja i bilo čega što je moglo okolo da se nađe. Daj ti nama naše flaše,pa da begamo! Nudio je i nama i Ukrajincu afrodizijak od nekog čička:"ja sa babom bar par puta nedeljno..." Zahvalismo se i odosmo. U kombiju posle bi žurka, probale koleginice proizvode,progledale i propevale. Nemam mesta na motoru,ali te proizvode bih već negde smestio. I naidjoh na kućicu usput,ali napuštenu, nažalost. Još uvek stoji, kao i mesta ispred na kojima su sedeli njih dvojica kad naidjosmo te godine. Davno bi ta prva poseta, ima verovatno desetak godina. Domaćin je već tada bio star, reče nam kolega da je preživeo neki logor u drugom svetskom ratu. Baš mi bi drago što sam se našao kućicu i podsetio se,ali i žao što nema domaćina da me dočeka. Život ide dalje. Kao i moje putovanje. Dodjoh do smeštaja. Nigde nikog. Aha,poruka:"u restoranu sam, pozovite me." Taman da ručam i da se smestim. Lep, pristojan smeštaj na obali jezera. Nisam bio oduševljen klopom i bukom turista iz susednog restorana,ali me klinci pored,koji se penju po čamcima, pa po mostu, pa skaču,jurcaju, obradovaše i vratiše u detinjstvo i podsetiše šta je iskrena radost. Zacrtah sebi par tačaka sa te strane jezera koja bih voleo da obidjem. Spakovah se na motor i krenuh. Ista priča, uski putevi, šuma,provalija...ali odjednom mnogo bolji pogledi na jezero i planine. Kakvo čarobno mesto. Što zbog pogleda, što zbog divljine i tišine! Tu tišinu povremeno narušavaju samo vozila na putu i čamci na jezeru. Zaigrah se sa dronom. Ajmo dalje, pobeže dan, a znam da ima bar još jedan dobar vidikovac usput. Taj je i najpoznatiji, ujedno je i najviše ljudi tamo. Opalih par snimaka i fotki i ajmo dalje. Znam da su neplanirana i nepoznata mesta obično najlepša. Uz standardne puteve, dešavalo se da ih ima i lošijih, sa strmijim i višim provalijama pored. Negde je i asfalt bio samo u tragovima izmedju rupčaga. Ali vredelo je. Pogled na jezero preko stare, urušene crkve (rekao bih) i celog sela u podnožju planina, na obali jezera. Opalih par fotki, izigrah se i dronom, snimci su bili fenomenalni, ali to i nije teško napraviti na takvom mestu. Ali opet me odvuče iz trenutka i prisutnosti u istom! Nisam sišao u selo da vidim taj život, a kasnije pročitah da je u tom delu sniman neki dokaći film,"Čudo nevidjeno", čini mi se. "Oče Makarije,a što je ovo? -Što bi naš narod rek'o, to je....." Znaju filmofili nastavak sigurno. Ali ja, umesto posete selu, reših da obidjem još jedno mesto dok ne zadje sunce. Opčinjeno jurcah za kadrovima. A vožnja do tamo? Ima puta -nema puta. Provalije bez dna, bez bankina! Ako su oni prethodni putevi bili uski, ovi su za dva bajsa da se mimoidju na određenim deonicama. Namučih se pošteno,fokus na vožnju na max. Ali, kad sam video pogled, vredelo je. Sa drona je izgledalo još čarobnije. Na jezeru refleksija sunca koje zalazi iza planina koje se prepliću u daljini, praktično u krug. Auuuu! Toliko se zablenuh i zaigrah, da zaboravih da je dron izgubio signal u jednom trenutku, a tada učita sebi novu poziciju za sletanje. I nisam video nikakav problem u tome što je dron automatski krenuo "kući" kada je baterija prijavila nizak nivo, opušteno ostavih džojstik na sedištu dok sam pakovao aparat u torbu. 15 sekundi nepažnje! Dovoljno da, kad sam podigao džojstik, vidim kako se dron spušta u neko šiblje..."cancel,cancel,cancel...e jbg!" Kasno. Faaaaaaak! Nisam se tokom smorio zbog drona, koliko zbog snimaka. Napravio sam par dobrih fotki aparatom,ali snimci sa drona su bili savršeni! Ali još jednom me je trčanje za lepim kadrom koštalo, prvo prisustva i uživanja u trenutku (neobilazak lepog sela),a onda i materijalno, valjda da utvrdim gradivo, jer inače neću naučiti. Dron ostade negde u dolini ili jezeru, (nadam se da će ga naći neki vanzemaljci jednog dana i uspeti da izvuku snimke i uživaju u njima),a ja se,smoren,spakovah na motor i nazad na spavanje. Dosta mi je ovog dana.

Hvala Hvala. Tek slede situacije Nikad se ne zna, sedi probaj. Meni je žao što nisam beležio usput, nego sad pokušavam da se setim i piskaram kad imam vremena.

Pakovao sam se do kasno. Nisam imao plan. Nije mi baš bilo do spavanja,napetost polako raste! Uvek mi se najviše spava tik pred alarm. Alarm setovan pre petlova,da se izbegnu gužva i vrućina. Gužve nije bilo nigde u to doba, ne brzaka se izmigoljoh iz Bg-a. Al' malo sam preterao sa izbegavanjem vrućine čini mi se. Nije bilo mesta da ponesem dve moto jakne, jedva zatvorih kofer, a torbu na sedištu jedva sabih sedeći na njoj 5 minuta plus ispumpavanjem iste na sedištu, gurajući je leđima uz kofer da ispusti sav vazduh. Odlučih se za letnju jaknu, a u torbi softshell i kišna jakna, neće biti zime svakako. Kanda se malko zajebah u startu. U Lipovici i usput na magistrali izmaglica i 'laaadnooo. Nije majka sisicu rodila! Nema stajanja, oblačenja pustinjske, kamuflažne kišne jakne! Bolje istrpi malo nego k'o neki kanarinac il' gušter da svetliš na motoru. A i ko vidi iz daljine da cvokoćeš?! Ne tresem se ja,to trese motor! Ne trese batooo, dva cilindra! Nego malo je dosadno. Ćuti i ćeraj! Konstantna brzina, nema vibracija, nidje nikog na magistrali. Beše dosadno do skretanja za Valjevo. Ne razmišljah preterano o poduhvatu preda mnom, bejah skoncentrisan samo na put ispred sebe. A onda oko Ljiga kreću krivine. Eto zanimacije. Koja milinica! Konačno budjenje i osmeh. Briga me za zimu, briga me za sneg, krzno mi je toplo, ja sam pravi medved... Motao mi se mali medo po glavi. Svašta mi pada na pamet ispod kacige kad mi je dosadno. Uživanje je bilo voziti na toj deonici,a što sam duže vozio, sve sam opušteniji i sigurniji bio na motoru. Priroda,krivine, sunceee, prazan put ispred... Svi su na autoputu, malo ko koristi magistralu danas. Sreća za mene, nesreća za one koji su živote gradili tu. Nekada puni parkinzi ispred restorana,a sada zapušteni i zaključani, većinom. Čudo je taj "napredak". Setim se uvek onih američkih pustih gradova koje je "napredak" opustošio i zaobišao posle izgradnje autoputeva. Pustoš i na magistrali. Do ulaza u Čačak. Tamo kreće haos. Kolone u nedogled. Sreća pa sam na motoru. Nisam doručkovao,al' nema šanse u Čačak da se zavlačim sad. Pašće komplet lepinja u Užicu, izdržaću do tamo. Imam nešto slatko za prvu pomoć u kesi iza sebe, na torbi. Kesa je celim putem nosila vodu koliko toliko je održavajući hladnom, jer je neki genije zaboravo da spakuje termos bocu. Kad se ugreje, menja se za hladnu u prvoj prodavnici. Do Užica sam se ugrejao. I ogladneo. Guglao sam mesta za komplet lepinju. Deset metara ispred pekare dočekao me je kamion u koji utovaraju gomilu frižidera iz nekog lokala. Dalje nećeš moći! Neće ovi skoro. Ostavih motor iza njih i odoh na klopu. Zveknem lepinju i jogurt na brzaka. Sit sam, ali nisam nešto oduševljen. Uvek bih komplet lepinju menjao za lepinju sa kajmakom u Drvaru. Posle tog kajmaka, ovaj zlatiborski i ostali mi dodju više kao neki maslac. Praštajte Užičani, ako možete, ali svako svoje najviše voli. Nazad ka motoru-gde mi je ključ? Gde bi bio, ostao u bravi,po običaju. Treb'o sam i saobraćajnu da ostavim, da odnesu sve komplet. Nabacujem opremu na sebe redom, sedam, ispumpavam torbu. Ritual ispoštovan, možemo dalje. Zlatibor-sajam ludaka. Uvek se začudim kad prodjem šta su napravili tamo. Što više smeštajnih kapaciteta, jedni drugima na glavama,to više i ludaka koji jurcaju kolima kao nenormalni. Jedva dočekah da se udaljim od tog ludila. Lepa je priroda usput, pogled. Kravice pasu pored puta na proplancima. Lep je i put. Stajao sam usput samo na pumpi do granice. Snimao sam usput kamerom sa kacige put kroz stenovite predele. Pred granicu sam skinuo kameru da ne misle carinici da ih snimam(dovoljno je što sam omašio traku i zalutao na vagu za kamione ), a već me je i vrat zaboleo, jer zaboravih da mi je kamera prikačena na kacigu celim putem. Tada sam je spakovao u torbu i nisam je više koristio, jer mi je odvlačila pažnju od doživljaja. Boles' modernog doba nije ni mene zaobišla. Beležimo nešto što nikada nećemo ni gledati, samo da bi možda neko drugi to pogledao i lajkovao. Često mi kamera umanjuje prisutnost i uživanje u trenutku. Kasnije sam stajao samo na zanimljivim mestima i vadio fotoaparat povremeno. A imao sam i dron. Eh,imao... Prešao sam granicu. Vožnja. Vožnja. Vožnja. Pumpa. Vožnja. Vožnja. Vožnja. Prodavnica. Šećer. Voda. Vožnja. Autopuuuut. Vooooožnjaaa. Posle toliko sati, utrnu mi zadnjica i umorih se, zasićenje od vožnje se povećava. Otupelost. Užitak smanjen. Cilj je postao bitniji od puta. Da li da stanem negde u Podgorici da jedem nešto? Ma jok. Imam slatkiše, izdržaću do nekog lepšeg mesta. Naučio sam kad sam oborio motor u mestu pored spomenutog jarka, da moram vodu redovno da pijem,da ne bih brljavio po vrućini, zato sam često pravio pauze gde god se ukaže prilika. Vožnja uz jezero. Uuu, ovde sam bio, radili smo spot sa nekim strendžerima, izvlačili grdosiju od krana buldožerom iz šljunka. Ne ponovilo se zezanje. Lepo je jezero, okruženo planinama, ali ne mogu da stajem sad, planiram obilazak svakako u nastavku putovanja. Sad dok pišem, ne sećam se mnogo detalja sa tih deonica. Sećam se da je sve bilo novo, ali i previše za procesuirati za jedan dan. Sećam se da sam stajao posle neke naplatne rampe u nekoj nedodjiji pored jezera, da odmorim i da se ohladim i "zašećerim". Oko Sutomora kolone u nedogled. Gledam plažu, nema igla gde da padne. Jebeš takvo letovanje! Nadam se da tamo gde idem nije takva situacija na plaži. Pa Bar. I tu sam skoro radio nešto na šetalištu. U Crnu Goru sam samo poslom dolazio. Poslednji put sam bio tu na moru početkom devedesetih kad Hrvatska više nije bila opcija. Nikad me nešto nije privlačila. Svaki put kad sam vozio uz obalu, bacim pogled dole, ono kuća na kući, sad i zgrade načičkane jedna na drugu. A dole plaža koja izgleda kao da može da primi jedva možda desetinu svih tih ljudi, nije ni čudo da su gužve. Idem ka Ulcinju. Utjehi,tačnije. Tamo me čeka ortak, imam već smeštaj. Nekako se dovukoh do smeštaja, jedva se i motorom uspentrah do gore, narednih dana smučiće mi se to planinarenje. "Dje si,dje si?!" "Si živ? Kako si stig'o?" "Lagano, u cugu. Pauze za gorivo uglavnom. Ajmo na klopu, će d'umrem!" Dobri su ćevapi kod smorene devojčice koja sedi za kasom,kucka i naređuje ostalima šta da rade. I to ekstremno lenjo radi. Izgleda da ima nešto u tim pričama o Crnogorcima. Ajmo na plažu da osolim guzicu utrnulu i ledja kamenom da otkočim! Prvi ulazak u vodu, gledam ortaka kako se muči i ubija o stene. Smešno mi, a i ja se nabodoh na stenu, bar sam tako mislio. Dve tačkice,pustio krv. Ništa strašno. Ajmo kući, mrtav sam. "Neeeka brate, uzmi ti bračni krevet, a ja ću da se patim na dvosedu na razvlačenje,"manji sam". A i nisam se ukočio na motoru do ovde. Hvala ti." Ma ništa mi nije smetalo što mi "nogice" vire s kauča. Koma! Doručak. Plaža. Ručak. Večera. Koma. Doručak. Plaža. Ručak. Druga plaža. Večera. Koma... Svaki dan smo išli na plažu, sklanjali se od gužve na bočni deo, betonski. Pobegao sam iz betonske džungle na more da se izležavam na betonu?! Nisam se dugo tako naspavao! Zvuk talasa,mir i tišina. Dok ne naidje cela bosanska familija. "Baboooooooo!" A babo na telefonu, bosanski ćaci, završava političke kombinacije na plaži. Ja tebi, ti meni, ovaj obećao podršku, ja njemu, on tebi...a klinke piš živi. "Tako t' Alaha?" "Alaha miii!" "Alaaaaha ti?" "Alaha mi!" "Nejraaaaaaaaaa, zove te Sabihaaaaaa! A Nejraaaaaaaaa! Sabihaaaaaaa, neće da dodjeee!" Keva im pobegne na drugi kraj plaže dušu da odmori! Tako se ispričaju,izderu, dok ne potamane sve paštete i ostatak suvog dnevnog suvog obroka, onesveste se malo,pa pobegnu od vrućine i ostave me da džonjam na miru. Ja nisam mogao da bežim od vrućine. Samo kad pomislim da mi je smeštaj iza sedam mora, iza sedam gora, iza sedam planina...zajebi. ostajem da cvrčim na betonu,pa makar se istopio Uskočim u vodu koji put. Otplivam malo- mrzi me. Malo spavam-meditiram u vodi. Malo spavam na betonu i tako u krug. Jedno veče sam se zabavljao (jer druge zabave u okolini uveče nije bilo) izašavši da fotkam zalazak sunca,pentrao se po oštrim stenama i skakutao preko sitnih provalijica i uvala. Utom me spopade lik i iscima da dignem dron da vidim šta ono pluta u vodi tamo negde,jer "ne pomera se već dugo." Valjda je gledao krimi serije previše, da l' je leš očekivao ili šta?! Neka čeka leš bre,pobeže mi sunce. A leš je bio neko granje palmino,šta li?! Ispriča mi onda da hoće model da bude, statista, glumac, ima smeštaje u Ulcinju... Da sam znao da će samo muškarci da me startuju dok vucaram fotoaparat ne bih ga ni nosio. Startovao me i neki Nemac u Mostaru, čuće se. Kako mi neka Pamela ne uleti u kadar u tesnom kupaćem jbt?! Ne znam da li je do Transalpa, da li žene ne privlače stariji motori danas ili je do mene,ali celim putem, samo su me muškarci zapitkivali i oko fotkanja i oko motora?! Ne bih se zadržav'o na toj temi, radoznalost ubi mačkuuuu,a možda mi se ni saznanje ne svidi. "Ajmo u Ulcinj večeras." -"Ajde." Odosmo ortak i ja na klopu, pa da prošetamo, da vidim malo sveta. Imao sam šta i da vidim. Al' pre starog grada, sednem ja u restoran, čekam da ortak nadje mesto za parking pa da mi se pridruži. Vidim ja nekog lika kako skenira tablice duž ulice,matori u prsluku. Dolazi ortak:"brate, mislim da je lik skenir'o tablice, parking servis. Idi vidi je l' se plaća parking." Gleda me nepoverljivo:"ma ne plaća se ovde parking, parkirao sam već pre par dana, bio sam smešten blizu." Oook. Klopali, dolazimo do kola-čestitka! 19e! Mora da dolazi sutra ujutru da plati kaznu pre nego što krene za Bg. "Rekoh ti." "Mislio sam da me zajebavaš. Ne znam kad si ozbiljan, a kad me zezaš." "Pa brate, ne znam odakle ti ideja da je parking servis fora. Nisam baš "tako" duhovit " Odosmo do starog grada, pešačimo,a ja se cedim. Nisam tu sparinu osetio od Santorinija na kom nema nijednog drveta! Jedva čekam da odjebem odatle. Vucaramo se po tunelima. Na svu muku nalećemo na lokalnog pijanca koji širi ljubav. "Ja vas voljim braćo, ljubi vas brat, ajte sa mnom." Kreće da nas zagrli, vidim stopićemo se u jednu veliku, lepljivu, znojavu masu, neće nas razdvojiti niko. Mislim se voljim i ja vas,al' odjebi buraz, nije mi ni do čega,pogledaj mi majicu apstraktno prošaranu znojem. "Idemo mi na drugu stranu brate, lepo se ti provedi, hvala na pozivu." Nekako izadjosmo iz tog lavirinta. Ja se cedim i dalje. Krećemo kroz gužvu, kroz neke klubove na otvorenom. Ono trešti neka muzika, neke zurle šta li, neko zavijanje, neke karakondžule na sve strane, bljuju neku vatru, prave neke psiho face, uživeli se. Sve ti 'ebem, da nema ovih polugolih plastikanerki po stolovima, mislio bih da smo u srednjem veku na nekom vašaru,a ovi spaljuju neke veštice ili tako nešto. "Bež'mo odavde dok nas ne natakne neko na kolac il' nešto gore pu,pu...slušaj ovu muziku, vidi ove ludake!" "Tu je bila srpska muzika pre neki dan. Hoćeš da idemo do kraja šetališta tamo..." "Neću ništa, vidiš da sam se istopio već. Bež'mo!" Stvarno ne pamtim da mi je u životu bilo teže vreme za podneti nego tih par dana. Ortak je otišao kući, a ja sam ostao još par dana sam. Ne znam ni sam zašto. Okolo sve kamene plaže, lomim noge. A na moru se svakako zasitim istih mesta posle par dana. Jedan dan sam krenuo sa plaže ka smeštaju u vreme ručka i posustao na pola puta, bio sam u fazonu da ću da prilegnem,naići će neko da me odšlepa do vrha brda, ako duše imaju. Čvario se danima na plaži, naspavao se lepo,smorio se, ne znam šta ću sam sa sobom više. Puna plaža dece, porodica i po koji par. Niko zanimljiv za druženje. Dosta je. Otišao sam jedno veče na Veliku plažu, nije mi ni bilo do kupanja, išao sam s namerom da fotkam kajtere. Nidje nijednog to veče! To je bila jedina vožnja motorom od kad sam stigao na more. Od Utjehe do Ulcinja ok vožnja,ali posle ka Velikoj plaži ništa specijalno,a u povratku obilazak duuugačke kolone pored koje sam ranije prošao , samo u drugom smeru. Parkirao motor. Istrčao da mi sunce ne pobegne, malo dron, malo fotkanje... Koliko je sati? Auuuu, gde mi je telefon?! Trči nazad do motora. Sreća pa je parking bio prazan kao i plaža, telefon na nosaču stoji i čeka. Izmorio sam se, istrčao, zabavio fotkanjem, provozao, dosta za taj dan. Usput svratih da sipam gorivo. Ispred smeštaja podmazah lanac, pripremih stvari za sutra. Poslednje veče na kauču i polazak sutra rano ujutru. Vreme je da se vratim na motor. Zaboravih tih par dana da je poenta avantura, ali narednih dana će me put podsetiti da ne prizivam uzbuđenja previše...

Hvala, drago mi je. Bila je dobra avantura. Usput sam se nagledao novih Tenera,Gs-ova i ostalih. U jednom trenutku sam se pitao šta fali Transalpu i šta bih uzeo drugo,bolje? Došao sam do zaključka: ništa! Ceo put nije štucnuo,a svašta je prošao, osim što je popio nešto ulja, što je doprinelo doživljaju.

Srce žudi za avanturom! Ali uplašeni lik u modu preživljavanja, sve će uraditi da se ne izadje iz zone komfora i zakorači u nepoznato! Kako je samo lako naći izgovore zašto nešto ne treba uraditi... Deset godina, možda i više od kako sam položio za motor. Nešto me vuklo ka tome. Želja da budem onaj neustrašivi bajker iz filmova,u kožnoj jakni, bez kacige, vetar u kosi (za taj deo sam odavno zakasnio),odsustvo straha i život u trenutku. Dakle sve ono što nisam svakodnevno u životarenju. Bljesnem na momente. Ili na par meseci kad nosim rokerku i cokule,iako bez motora, kažu mi da sa tim stajlingom,bradurinom i dva metra ličim na Andjela pakla i da nije čudo što me se ljudi plaše. Iz sprdnje sam jednom prilikom, u tom periodu,dobacio nekim klincima koji su se pravili pametni i začudio se kad su zanemeli. Dok mi nije ortak rekao da se pogledam u ogledalo,uz konstataciju da bi me se i on uplašio da me ne poznaje. Tu se ta moja uloga završila,cokule i kožna jakna su završile svoj nastup. Godinama sam maštao o motoru. Povremeno. A nikada "nije bio pravi momenat... Nemam love. Ne vozi mi se, to je samo mašta. Šta ako se osakatim? Šta ako..." U to "šta ako" često ceo život stane. Nestane, zapravo. Sreća da na momenat bar uspem da izadjem iz uloge i krišom i na brzaka uradim nešto što stvarno želim, dok taj dosadni lik ne provali i ne razjebe planove. Više od deset godina do prvog motora! Dobro je, nije u sedamdesetoj, da ne mogu da podignem motor ni da ga kotrljam okolo na gurku kad treba da se okrene ili parkira. "Motor!" Beverly 250. Sreća, sreća, radost. Prvi sa semafora. Nema gužve. Nema parkinga. A nema ni kičme ni guzice od Bg-a do Arandjelovca,ili Futoga, i nazad u par navrata. Al' što je dosadnoooo i što kida vetar na autoputu?! A jurimo 100! Može i do 130,al' tačno tu zakuca, ima neku blokadu 100%. A i vrištiiii! A sedište noša jbt! Kad stanem posle duže vožnje, ne smem da sidjem odmah, da se ne srušim. Prvo cirkulacija da se popravi, osećaj u nogama da se vrati. Pa onda one kamiondžijske fore-šutiranje gume! Jer muškarci znaju zašto! Sve je to poslužilo kao izgovor da se ne krene na "put oko sveta" na skuteru, iako su mnogi ozbiljne avanture proživeli i na 50cc. A i već je kraj sezone, a posla preko glave,a i,a i,a i... Nisam na kraju ni na more otišao te godine. Al' zato je sledeća moja! Skuter otišao pre zime, hoću motor bre! Brzo sam otpisao naked i slične igračke, čim sam probao da sednem na ortakov Fazer i samo što me grč nije u mestu uhvatio od položaja nogu na istom. Mislim se:prvi veliki motor, ne uzimaj grdosiju! Šta je najlakše? Drz400. Srećno mi bilo da to nadjem na oglasima. Hoću ovo, hoću ono, kažu na forumima ovo za ono, ono za ovo...aaaaaaa. Op,Dakar 650 na oglasima, sedaj u kola i pravac Bačka. Uspeo da sednem, provozao čak...uzimam! Nisam vozio ništa sa menjačem, šta sad? Jebena Karaburma i brda. Brzo sam naučio kako se ne kreće na uzbrdici,a i kako je lako izgubiti oslonac, ali srećom nisko težište motora, a ja "deb'o". Svinje su debele, ja sam opširan! Ovaj,gabaritan, pa je izbegnuto padanje. Do prvog šljunka par dana kasnije,al' to se ne važi. Nego, par krugova po šumi na Zvezdari jedan dan. Drugi dan nekoliko krugova po Košutnjaku... Ma to je to, kidam! Pravac Ralja ring i na ćevape u Arandjelovac. Brzo sam saznao da baš i ne kidam. Sreća pa su ti lokalni putevi prazni, pa me zaletanje nije dovodilo u preterano kritične situacije. Dobrodošlo otrežnjenje i saznanje koliko zapravo ne znam. Seda glava srećom, svesna nesvesti. Lepo se navozah te sezone. Naučih da je off road druga priča i da to treba znati i vežbati. Naučih da guzica i ledja ubijaju i na "velikom" motoru,da vetar skida i sa ovoga na autoputu,a sam silazak sa jednocilindraša donosi još jednu dimenziju-pauzu za povratak osećaja u rukama i nogama posle duže vožnje. Kažu da je to jedan od najmirnijih jednocilindraša. Kako drugi onda tresu jeb'lo maaajku?! I njega sam uzeo na pola sezone već, ali javljala se želja za putovanjem. Nego posao. Pa frka oko dugog puta. Super mi je došao izgovor kad je kočioni cilindar nazad riknuo,a zamene nidje! Zamenu sam lako našao na oglasima,ali tek posle povratka s putovanja kombijem do Sitonije, bežanja od kampa u sezoni i gužve,busom do Soluna, pa onda do Istanbula,ali to je već priča za neke druge forume i prilike. Ali super je bio izgovor "loša kočnica". Zapravo mi je bila muka na samu pomisao da na tom "traktoru" idem do Krfa, jer to mi je uvek neka destinacija u glavi. Poznata, 6-7 poseta i omiljeno ostrvo, koje sam obišao skuterom uzduž i popreko i bila je super avantura. Zato je i ove godine to bio prvi izbor. Ali kad već idem, da iskoristim da obidjem i ostatak te grupe ostrva. Nisam nikad. Lefkada, Kefalonija,Zakintos... Sve po par dana. Nema izgovora ove godine! Bmw prodat,rodjaci,uzeto nešto konkretnije za put. Kad sam ga probao, posle dva Stroma tog dana,a i sa Dakarom u sećanju, bio sam u fazonu: njaaah! Pita me ortak:"šta je bilo, čemu ta faca?", jer me je on nagovorio da zapucamo iza Pančeva, jer "vidi što je dobar motor, jeste da je stariji", ali...ali posle Stroma bajs, nema ga poda mnom. A i ne ide k'o Strom. Al' ni ne trese k'o Bmw. Hmmm. Daš gas-ide on. Držiš gas-ide i dalje. A ne treeese! Foteljica,penzijica. A uži je i kraći od Stroma, može za grad. Srećom, rekao bih sad, pa su oba Stroma imala mane, čak i meni jasne posle probne vožnje. Odlučih da se sutra vratim sa lovom i uzmem Transalp. Registrovan poslednji put pre 10+ godina. Kaže čovek da je servisiran, delovao je tako. Nov akumulator, nove gume. Sreća pa svratih na proputovanju preko Kosmaja do ortaka da ga proveri. "Nešto mi trese čudno." Nije čudno, neko je montir'o prednju gumu naopako,vid'o brazde da idu u špic-mora da to ide napred! Prc. Skidaj, okreći... Prc još jednom. Ventil samo što ne otpadne. Dalje nećeš moći, prednja je bušna,predjite u bus! Sutra po gume, pa nazad na Kosmaj busom. Sreća, otkriveno na vreme. Zamenjeno. "Daj vidi ovu kočnicu, nešto glavi." Sredjeno. Daj da vidimo ulje u kočnicama kakvo je. Čuj ulje?! Mas'...propas'! Nekoliko tura ispumpavanja mulja i iz prednje i iz zadnje,i to je gotovo. "Rekao je čovek da je radio servis, daj proveri i to ulje na šta liči." Stvarno ulje ovaj put, slobodan sam. Nema više prepreka za avanturu! Nemoguće. A šta ako... Nema čekanja da "šta ako" proradi opet. Nisam uspeo da nadjem rol bar (što je bilo kažnjeno obaranjem motora u mestu, u jarak... tj. ja u jarak, motor na ivicu te "provalije") niti nosače za bočne kofere na oglasima, a novih tek nema,ali nema izgovora više! Stigla je vodootporna torba od braće Kineza, imam veliki kofer nazad, sve staje! Jebada je kad putuješ sam,nije ti neograničen budžet,a cene smeštaja su posle Korone poludele, nemaš puno izbora-kamp. Nije ni to loše, za sada fifty-fifty iskustvo sa kampom. Prošle godine pakao,pretprošle totalno carski-budala od dva metra u mini šatoru, noge mi vire, sedim na dečijoj stolici ispred,kuvam na mini rešou kamperskom u jednoj posudi, presipam-prosipam, možete misliti na šta je to ličilo kad su mi likovi iz kampera,parkiranom iznad mene,( nova Mečka-izlazi skuter iz gepeka na dugme ), doneli sutradan klopu jer su videli da se zlopatim. "Hvala braćo,ali nisam bar tolika sirotinja, imam za klopu, nego mi je zanimljivo da se igram kampovanja!" Nije mi bilo zanimljivo kad sam stigao u kamp i video da ispod šatora neće biti pesak nego tvrda zemlja i kamen. A ja genije poneo samo podlogu za spavanje, dušek nula bodova. Na kraju kupio onaj za plažu. Pink! Pogled na ambalažu istog je već nagoveštavao zezanje. "Proizvod za vodu. Ne koristiti na tvrdim podlogama. Dužina: 180cm. Nosivost: 85kg." Leleeee. Ali bio je udoban. Prvih sat-dva. Onda buđenje,buljson na zemlji. Puuuumpaaaj! <З Idiot u 2 ujutru duva dušek. Pa u 4. Pa u 6. Dva Vinjaka-jedan Bromazepam na svaka dva sata,i posle 15 godina ti bude booolje! A koliko je tek smešno izgledalo...dopisivao sam se sa nekom ribom,smorena nešto,"jao,ti si na moru, kampuješ?! Daj fotke da me oraspoložiš." Evo ti fotke! Mini indijanski šator iz kog viri Pink dušek na naduvavanje. Dobro je da me nije naduvala...odlaziš, odlaziš,rušiš mi sve, ostavi mi makar seen-a. I ostavila ga. Ne'š jebat'! Mislim se:ne znaš ti seljanko šta je zezanje. Možda mi je mali...šator. Al' zato vidi dvorište-uvalu i pogled na zvezde! I doživljaj kad ustaneš ujutru, napraviš par koraka,a more k'o ogledalo,izvališ se,plutaš, ne čuješ ništa pod vodom i osećaš da si stvarno deo svemira! Nego,kampovanje broj 3. Dok ne smislim novi izgovor i ne odustanem od avanture još jednom, pakuj prnje i kreći. I napakujem ja sve lepo, kad ono ne vidi se motor ispod stvari. Torba na sedište suvozača, na to šator urolan u podlogu, pa vreća i mini stoličica. Aj probni krug po kraju. Au jbt, će se prevrnem! Trista kila nazad i visoko, taj je osećaj. Uspem nekako da se spakujem i ja na motor, krenem. Kad se zarola, ne oseća se toliko težina, ali ako krene da pada...timbeeeeeer! Trebaće mi kran da podignem motor. Nabio sam gujscu skroz nazad, al' nema ništa od toga. Ne mogu da vozim tako, već posle 5 minuta sam umoran od položaja. Faaaak! Plan je bio po 5 dana Lefkada,Kefalonija i Krf i tri dana Zakintos. Nisam se radovao vožnji do tamo, jer je većinom autoput,ali sam nazad planirao preko Albanije i Crne Gore. Pošto kamp otpada, daj da nadjem neki last minute. 9-10 noći Kefalonija, ne moram ni da ostanem toliko, pa ću da plaćam smeštaj po još par dana na ostalim ostrvima. Sve što sam gledao na sajtovima, kad zovem ili odem da uplatim-rasprodato! O sudbinio kurvoooo... Eto, nije mi sudjeno ni ove godine, možda je tako i bolje,bla,bla, kmeeee,kmeeeee! E ne'š ga majci! Sutra krećeš! Ima more i u Crnoj Gori, nije Grčka, al' ko ga jebe. Al' zato nije ni autoput, bar će vožnja biti zanimljivija. A nisi ni uBosni bio već dva meseca,a nikad motorom. Drvar zove! Jednom spavaš i krećeš!

1. Godište motocikla koji ste vozili: 1999 2. Vreme provedeno na motociklu: Dva meseca za sad 3000km 3. Šta mi se dopada: -udoban za solo vozače oko 2m i 100kg -provodio sam po 8-10 sati dnevno na njemu uz povremene pauze. Osim guzobolje, nije bilo bolova u leđima, rukama i sl.(a nije da sam klinac u top formi ) Tačno takav utisak sam imao kad sam ga probao pre kupovine-foteljica koja radi pos'o bez puno cimanja. -prošao je sve i svašta na putovanju od 2000km po svakakvim putevima (čak i rastresit kamen na putevima u izgradnji u nedodjijama CG iznad provalija ), nije štucnuo (osim što je popio nešto ulja) -ide dovoljno dobro za sve normalne uslove,trpi greškice,miran rad (posle prošlogodišnje avanture na jednocilindrašu, ovo je odmor), kočnice dosta dobre 4. Šta je moglo biti bolje: -šesta brzina i još neki konjić bi valjali (verujem da bi se sa saputnikom taj nedostatak još više osetio) -fabrički vizir-meni vetar bije tačno u dno kacige (197cm) -nije baš idealno sedište za dugo sedenje, mada mislim da kod mene nije fabričko sedište, možda je neko prepravljao po svojoj želji pa meni ne paše. -dooobro greje u gradu 5. Moj utisak: Probao sam dva Stroma pre njega, oba nisu bila u zadovoljavajućem stanju. Na nagovor druga, otišli smo da pogledamo Transalp,6-7 godina stariji od Stromova. Na prvi pogled,viši, uži i kraći motor. Kao bajsić,a tako se i vozi. Kad sam završio probnu vožnju, utisak je bio: njaaah. "Šta je?" -"Ništa. Ide, koči,ne trucka(kao f650gs pre njega),penzija." Posle Stroma takav je utisak bio, Strom deluje kao ozbiljniji motor u svakom pogledu. Ali zbog stanja i lakšeg provlačenja po Bg-u nego sa Stromom i verovanja da će mi biti ok i za putovanje kupio sam ga. Posle 600-700km oko i po Bg-u,uklonili smo nedostatke-loše kočiono ulje, smanjili truckanje-neko je montirao prednju gumu naopako i otkrili smo(srećom) da ventil samo što nije otpao. Sve ostalo je bilo ok. Još jedan problem sa starijim motorima je što ništa nije lako naći od delova. Nema delova koji mogu tek tako da se naruče,a dosta bi mi olakšali -centralni štender, nosači bočnih kofera i produženi vizir. Vizir i nosači mogu da se naprave, ali nisam imao vremena za to, pa sam sve natovario u veliki centralni kofer i iza sebe na sedište-torbu plus kamp opremu. Kamp oprema je morala da otpadne, jer šanse nije bilo da tako vozim duže od pola sata Ruta je promenjena (srećom)-umesto Grčke, biće Cg i Bosna (Bg-Ulcinj-Kotor-Rijeka Crnojevića-Trebinje-Mostar-Jablanica-Blidinje-Drvar-Banja Luka-Bg). Bolja stvar nije mogla da se desi. Nosio me je 2000km po svakakvim putevima. Magistrale, lokalni putevi i bespuća,prinudni off-road na deonici puta od Cetinja ka Nikšiću koji je u izgradnji-ima puta, nema puta, ima lošeg puta, ima požara,ima provalija okolo. Autoput je užasno dosadan, drži oko 110 na sat ok, tu bi valjala šesta brzina. Najvažniji osećaj je bezbrižnost i nedostatak sumnje da bi bilo šta moglo da krene naopako,srodio sam se sa njim za manje od mesec dana i uživao u svakom trenutku putovanja. Jedino što vidim kao razlog za zamenu je noviji, veći motor za vožnju sa saputnicom, nešto jače sa šest brzina i boljim izborom lako dostupnih delova. Imam utisak da bih sam smeo na put oko sveta na njemu. Potrošio je oko pola litra ulja za 2000km, iako je bilo blizu minimuma u jednom trenutku, nije štucnuo. Može biti da je Honda stvarno neuništiva!

1. Godište motocikla koji ste vozili: Dakar 2001. 2. Vreme provedeno na motociklu: Par meseci, 4000km 3. Šta mi se dopada: Zabavan motor,sjajan za lokalne krivudave puteve različitog kvaliteta. Nisam vozio off-road, par puta sam silazio na makadam i to prilično dobro odrađuje. Verujem da je sposoban i da pruži dosta na lošijim terenima, zbog upravljivosti i visine. Vozio sam ga sa 50/50 gumama po asfaltu i odlično se ponaša, mada verujem da bi sa "pitomijim" gumama bio još bolji. To mi je bio prvi "veliki" motor, posle Beverly-a i, iako nisam bio siguran kako ću se navići na manuelni menjač i sve ostalo, brzo sam se navikao. Jedan dan po šumi na Zvezdari, drugi dan par krugova na Košutnjaku i produžio sam isti dan na "Ralja ring" bez razmišljanja. Motor je veoma upravljiv, težište mu je nisko jer mu je rezervoar ispod sedišta, lako se obara i kontroliše, ali ako preterate, biće drame, kao i na svakom drugom motoru. Prašta greške i sitnije precenjivanje vozačkih sposobnosti vlasnika. Dobar je i za provlačenje po Beogradu, visok i uzak (pregledan),upravljiv. Mali potrošač. Oko 4.5l u proseku. 4. Šta je moglo biti bolje: Kažu da je ovo jedan od mirnijih jednocilindraša, kakvi li su onda ovi gori?! Posle pola sata vožnje autoputem ruke i stopala bride od vibracija. Zaštita od vetra na većim brzinama (već preko 80kmh) sa fabričkim vizirom-nula bodova, bar za mene visine blizu 2m. Sedište nije sjajno za duže vožnje, takodje. Duže ture na njemu su naporne. 3-4 sata sa pauzama i osećam se umorno, (guz'ca dobrano trne), a tada i opada koncentracija. Zbog nedostatka šeste brzine, recimo da je neka normalna brzina na autoputu 100-110 na sat, ali kao što već rekoh, na 110 vetar skida sa motora i vibracije su dosta naporne. Takodje, situacija sa delovima nije sjajna. Do novih delova je skoro nemoguće doći, a i polovne je teško naći kod nas. Ništa od dodatne opreme nije lako naručiti novo više. Za roll barove i nosače bočnih kofera jedina opcija je pravljenje po meri, a nije to baš jeftino, pogotovo kad se uzme u obzir godište i trenutna cena motora. Bočni nosači kofera su obavezni bilo za kofere, bilo za bisage,jer bi se u slučaju direktnog kačenja (prebacivanja) preko sedišta iste vrlo brzo spržile, jer su auspusi odmah ispod plastika, skoro pa pored samog sedišta. 5. Moj utisak: Zabavan motor. Mislim da odlično radi tačno ono za šta je i namenjen-lokalni krivudavi putevi,magistrale i neki off-road. Zbog vibracija, sedišta, nedostatka šeste brzine, visine i loše zaštite od vetra, nije idealan za duže vožnje većim brzinama (autoputem). Potrošnja, upravljivost, nisko težište, generalni kvalitet izrade su mu vrline. Odličan izbor za prvi motor, naročito za nas više vozače. Mislim da oni ispod 185-190cm visine neće baš dohvatiti podlogu punim stopalom,što otežava manevrisanje na malim brzinama (u mestu).

Hvala svima za dobrodošlicu do sad...i hvala unapred ostalima

Hvala. Za koju bude love i na koju uspem da se spakujem Africa,Transalp-klasika ili nešto tipa drz400.

Beverly 250 1. Godište skutera koji ste vozili: 2005. . 2. Vreme provedeno na skuteru: 3-4 meseca . 3. Šta mi se dopada: Odličan skuter za grad! Nema gde se nisam provukao bez problema. Kočnice odlične! Koliko god je u Bg-u ludilo i vozači često ne primećuju skutere,pa dolazi do svakakvih situacija, nijednom nisu zakazale. Autoputem ide 100-110, nije preudobno i najprijatnije,ali lagano drži tu brzinu. Terao sam ga do 130,tu zakuca i nema dalje. Ali to jednom, da vidim gde mu je granica. Delovi dostupni i pristupačni. Troši oko 3.5l po gradu, provlači se svuda i parkira, takodje. Spas za Bg saobraćaj. 4. Šta je moglo biti bolje: Sedište i položaj sedenja! Nisam ja,sa 2m i 100+ kila merilo za udobnost motora, ali ovo je stvarno kao noša! Trne guza na svakoj iole dužoj relaciji. Bg-Temerin. Bg-Arandjelovac,Lazarevac... Nekoliko puta. Guzobolja neizbežna. Probao sam i da sednem na zadnje sedište,"da odmorim" malo. Ne pomaže. Sa nogama nemam gde, jedan položaj sedenja i to je to. Zaštita od vetra i sa produženim proooduženim vizirom loša, za mene. 5. Moj utisak: Savršen gradski skuter! Dovoljno snage, hitar,okretan, dobre kočnice... To mi je prvi motor, vozio sam pre toga skutere od 150ccm na letovanjima (i letos nekog peugeota-a 150, kao igračka je posle Beverly-a... Uži volan, niži,"neće" da ide...). Može i na duže puteve, ali nije za to predvidjen. Planirao sam ja na more letos sa njim, uz mnoooogo pauza, ali nisam imao vremena za tu akciju, nažalost, ili na sreću moje guzice Spas je za beogradski saobraćaj! Da ne planiram izlet u enduro svet i češća putovanja, ne bih ga menjao.

Pozdrav svima! Ja sam Miroslav iz Bg-a, ušao u četrdesete i odradio prvu sezonu na motoru ove godine. Vozio Beverly 250,a za sledeću sezonu, nadam se enduru